RIZICNO DRUSTVO - U. BEK

Rizino drutvo, sa podnaslovom U susret novoj moderni, predstavljalo bi autorovu reakciju na problematiku pojmova, odnosno, dinamike "moderne", "modernizacije", "industrijalizacije" pod kojima je ovakvo (rizino) drutvo i dolo do stvarnosti. Koje su onda osnovne crte ove nove stvarnosti? Poetak bi predstavljao autorovu dijagnozu savremenog sveta i to kroz razumevanje jednog "sloma unutar moderne koja se oslobaa kontura klasinog industrijskog drutva i poprima novu formu - ovde tako nazvano (industrijsko) "rizino drutvo" (str. 18). Oigledan povod za pisanje ove knjige sigurno je ernobiljska katastrofa koja se dogodila u aprilu 1986. godine i ije implikacije na izrazit nain i odraava naslov ove knjige. Kraj "drugih" je, za Beka, konano proglaen 25. - 26. aprila 1986. godine, dakle, ernobiljskom katastrofom. Time autor eli rei da nam perspektiva industrijske racionalnosti i "progresa" vie ne moe pruiti alibi, odnosno, problem industrijskog doba, ili jo oiglednije, problem "atomskog" doba sa tim danom pokazuje svu svoju ubitanost, ali sada na globalnom, nadnacionalnom planu. Jedna jedina nuklearna havarija koja se dogodila na istoku Evrope konano je ukinula razliku "Istoka" i "Zapada", paradigmu "bipolarnog" sveta, i konano je ujedinila Evropu, i vrlo mogue celu zemaljsku kuglu, u izloenosti rizicima modernizacije. Zbog svega toga Bek zahteva "jedno delikatno balansiranje izmeu protivrenosti kontinuiteta i diskontinuiteta u moderni, koji se reflektuju u antagonizmu izmeu moderne i industrijskog drutva i izmeu industrijskog drutva i rizinog drutva" (str. 18). Industrijsko drutvo je "klasno" drutvo i ova injenica Beku pomae utoliko to e mu omoguiti da na temelju razlike izmeu "klasnog" i nadolazeeg globalnog "rizinog" drutva, pokae politiku relevantnost i jednog i drugog: "beda je hijerarhijska, smog je demokratski" (str. 54). Knjiga nam i nadalje, na ovom temelju, pokazuje da je sa industrijalizacijom, tj. "primarnom" modernizacijom (kao uzronikom klasnog drutva) ljudska borba predstavljala, prvo, borbu za oslobaanje od tradicionalnih prinuda agrarnog, stalekog drutva, od, pre svega, religijskih autoriteta, odnosno borbu za bolji prijem u industrijsko drutvo, i drugo, borbu za bolju raspodelu proizvedenih dobara. Dakle, socijalne (klasne) nejednakosti, siromatvo, ali i ono to neposredno proizlazi kao posledica, a to su "rizici kvalifikacija" i "zdravstveni rizici", uslovili su u tom periodu otpore bazirane na koordinatama tog istog industrijskog, klasnog drutva, drutva koje veruje u progres, ili u naunu racionalnost. Politiki subjekt klasnog drutva, dakle, onaj koji svim snagama veruje moi industrije i prieljkuje prikljuak rastuoj dinamici "progresa", Bek pronalazi u "proletarijatu". Proletarijat eli neto "dobro", zakljuuje autor, i on nema nikakve sumnje da se ono moe postii na temelju postignutog i potencijalno jo razvijenijeg stanja industrije i tehnologije. On samo sumnja u nunost onih koji upravljaju svetom, i trai preraspodelu drutveno proizvedenih dobara, socijalnu pravdu. Ali, zakljuuje Bek, svi ovi rizici kojima je proletarijat bio izloen bili su "lini" ("hijerarhijski" ), a nikako "globalni" ("demokratski") kao oni koji se pomaljaju, pre svega, u drugoj polovini 20. veka. Proletarijat je ak znao protiv ega se bori, bile su mu

vie nego oigledni sopstvena beda i siromatvo, s njima je morao da se bori od jutra do mraka. Siromatvo je bilo lokalno i moglo se prstom uperiti u njega. "Dok se klasna drutva mogu organizovati kao nacionalne drave, rizina drutva omoguavaju nastajanje objektivnih "zajednitava ugroenosti", koja se, konano, mogu skupiti samo u okviru svetskog drutva" (str. 70). Nauka, sa njenim definicijama "dobrog" i "progresivnog", nikada nije u diskusiji o prirodi i njenom moguem iskoriavanju pitala "za stvari od drutvenog i kulturnog znaaja". Iskoriavanje prirode zarad rasta proizvodnih snaga, s jedne strane, imalo je svoj pozitivan ishod u reavanju problema siromatva, ili problema higijene, koji su bili gorui problemi industrijskog drutva, ali, s druge strane, izaziva istovremeno upravo suprotan efekat. Bek ovaj problem razume kao preklapanje, ili tranziciju iz jednog drutva u drugo, ili iz kategorija miljenja industrijskog drutva u kategorije miljenja rizinog drutva. To bi bila ta promena osnova moderne kojoj je knjiga umnogome i posveena, odnosno eli se rei da "kontinuitet postaje osnov diskontinuiteta". Tanije, kontinuitet "progresa" i vere u naunu racionalnost bio bi uzrok onog ve pomenutog "sloma" (diskontinuiteta) unutar moderne. Ono to je taj kontinuitet odravalo, i ini se da ga jo uvek odrava, a to i izaziva sve autorove zamerke u ovoj knjizi, jesu "naune definicije raspodele tetnih materija", ili tzv. "eksperti" koji u krajnjoj liniji imaju konano pravo na poslednji sud, na istinu, na krajnju raunicu opasnosti "rizinog drutva": matematikim raunom, odnosno u "brojkama i formulama", nestaje i poslednji trag potencijalne ekoloke katastrofe. Sa ovim zakljukom jasno uoavamo i autorovo razlikovanje i razumevanje diskontinuiteta izmeu industrijskog i rizinog drutva, odnosno kljunu razliku u stvaranju politikih subjekata ova dva drutva: "U sluaju drutvenih dobara radi se o potroakim dobrima, zaradama, obrazovnim mogunostima, vlasnitvu itd, kao eljenim stvarima u oskudici. Suprotno tome, rizici su uzgredan proizvod modernizacije u neeljenom izobilju. Oni se moraju ili eliminisati, ili osporavati i reinterpretirati. Pozitivna logika sticanja konfrontira se sa negativnom logikom rasporeivanja, izbegavanja i reinterpretiranja" (str. 41). Politiki subjekt industrijskog drutva nastaje potrebom za sticanjem dobara, dok politiki subjekt "rizinog" drutva tek mora nastati demistifikacijom ovih "rasporeivanja, izbegavanja i reinterpretiranja", demistifikacijom naunog "znanja", odnosno, konanim priznavanjem diskontinuiteta i postojanja globalnog rizinog drutva. Nauka, koja je davala alibi "primarnoj" modernizaciji pod izgovorom progresa, ili neprestanih tehnikih inovacija stalnim pozivanjem na "ekspertsku" snagu (koja je, zato, veini nerazumljiva), danas, tvrdi Bek, osporava (ili bi trebalo da osporava) sopstvene osnove. "Pravo nauka na racionalnost, objektivno istraivanje rizinog kod rizika, permanentno osporava samo sebe" (str. 45). "Primarnu" modernizaciju smenjuje "refleksivna" modernizacija, odnosno, "primarnu" smenjuje "refleksivna scijentizacija". A i kako bi moglo biti drugaije posle ernobilja, pita se autor. "To je kraj 19. veka, kraj klasinog industrijskog drutva sa njegovim predstavama o suverenosti nacionalne drave, automatici progresa, klasama, principu uinka, prirodi, stvarnosti, naunom saznanju, itd." (str. 15). Dakle, sada dolazi do dezintegracije klasinih pojmova, odnosno klasinog samorazumevanja industrijske moderne.

Dalja rasprava u ovoj knjizi, o rizicima, odnosno ekolokim problemima, pokazuje da javna rasprava, kao sve intenzivnije ukljuivanje javnosti u sve intenzivniju globalnu raspravu, konano dokazuje vezu nauke i industrije, s jedne strane, i drutva, odnosno drutvenih oekivanja, s druge. Dakle, Bek eli da pokae politiku relevantnost tehnoekonomskog razvoja. Javnost konano shvata, smatra Bek, da iza matematikih i hemijskih formula, iza gotovo sudbinski shvaenog stanja, koje se jo samo moe konstatovati, ipak stoji ljudska odluka, odluka tehnoekonomske elite. Ta se odluka, razume se, donosi na temelju konsenzusa industrijske moderne, tj. na temelju "progresa" gotovo svakog kutka zemaljske kugle. No, glavni problem Bek nalazi u tome to se tehno-ekonomska elita, kao nosilac ove "sudbine" industrijskog drutva, vie ne moe obuzdavati na klasine naine unutar suverenih nacionalnih drava, odnosno dejstvom tradicionalnih politikih centara. Protivreje ovog razvoja najjasnije se vidi na postepenom razvoju i dinamici tih istih nosilaca sudbine. Ove tehnoloke i ekonomske korporacije dobijaju globalnu vanost i postaju u jednom trenutku neporecive, i to ne samo kulturno, moralno, ili saznajno, ve postaju i (nacionalno) politiki nedostine. NJihove odluke nisu vie nacionalno obojene, pa samim tim ako govorimo o tetnim i "neeljenim" posledicama modernizacije, ili industrijalizacije, odnosno o onome to autor naziva "latentni sporedni efekti", ovi se moraju reavati na globalnom planu jer su i njihovi "efekti" globalni. Adekvatan otpor tehno-ekonomskoj eliti oigledno vie nije mogu po modelu klasnog, industrijskog drutva, jer je oito da se (u veini aspekata) reavaju potpuno razliiti problemi, pa ak i problemi koji su nastali upravo reavanjem prethodnih: sredstva koja su obeavala izlaz iz bede prethodnoj generaciji, Bekovu generaciju stavljaju na nova iskuenja. Ali ak i kada kae da "naunotehnika racionalnost zakazuje pred sve veim rizicima i civilizacijskim ugroenostima" (str. 86), Bek u stvari samo zahteva jednu "kontrainterpretaciju" ili "reprogramiranje vaeih paradigmi modernizacije", to znai da on ne zahteva nikakav radikalan ideoloki zaokret. No, pre nego to nae politiku snagu koja e podstai to "reprogramiranje", Bek prvo eli da da presek drutvene stvarnosti na prelazu hijerarhijskog "industrijskog", u sada globalno "rizino" drutvo, to znai stvarnosti iz koje bi ta politika snaga proizila. Rizici modernizacije imaju "jednu imanentnu tenju ka globalizaciji" (str. 55). U tom smislu autor zakljuuje da globalizacija rizika modernizacije pretpostavlja globalno rasprostiranje nauno-tehnikih dostignua, odnosno globalno zaposedanje prirode i pretvaranje ove u "istorijski proizvod". "Prirodne" nauke konano zaposedaju oblasti koje su uvek bile prostor delovanja "drutvenih" nauka, jer priroda danas vie ne moe da se razume nezavisno od ljudske akcije, tj. "priroda je postala politina" (str. 118). Zbog toga, nastavlja dalje Bek, sve odluke "prirodnonaunih" istraivanja i ekonomskih centara dobijaju izuzetnu drutveno-politiku snagu, nezavisno od bilo koje intervencije tradicionalnih politikih centara. Ta drugaija drutvena dinamika, koja dobija na intenzitetu globalnim irenjem naune, industrijske racionalnosti, slobodnog kapitalistikog trita, jeste kljuno mesto koje e Beku omoguiti da pokae mogunost razvoja politikog subjekta "rizinog drutva". Knjiga nam dalje pokazuje "da smo mi svedoci jedne drutvene transformacije unutar moderne, u toku koje se ljudi oslobaaju socijalnih formi industrijskog drutva - klase, sloja, porodice, statusa polova mukaraca i

ena - slino kao to su ljudi u doba reformacije iz svetovne vlasti crkve bili puteni u drutvo" (str. 126). S jedne strane, dolazi do sve intenzivnijeg oslobaanja rizika, a s druge, do sve intenzivnijeg oslobaanja oveka od definicija klasnog, industrijskog drutva. Tim putem Bek dolazi do "besklasnog" "rizinog" drutva. Drugi deo knjige isprva nam pokazuje da je oslobaanje od prinude klasa, pogotovu, kako sam autor veruje, u zemljama Zapadne Evrope, pretpostavljalo "efekat lifta", odnosno da se "klasno drutvo ukupno popelo sprat vie" (str. 132). Sve kljune podele industrijskog drutva izgubile su svoju snagu time to je period posle drugog svetskog rata doveo do jedne objektivno bolje materijalne situacije, pre svega time to je omoguio svim klasama industrijskog drutva ravnopravniju raspodelu dobara. Bek dalje tvrdi da postoji sve intenzivnije uestvovanje svih klasa u svim aspektima drutva, to ga dovodi do zakljuka da se konano drutva Zapadne Evrope vie ne mogu klasno definisati. Odnosno, "razlike" se vie ne trae na klasnoj osnovi. Dolazi do tzv. "individualizacije" drutva, to jest eli se rei da se nestajanjem klasnih suprotnosti ne ukidaju i socijalne i materijalne suprotnosti, nejednakosti. Dinamikom "individualizacije" Bek eli da pokae tendenciju ka "besklasnosti socijalne nejednakosti", koja svoj temelj ima u razvoju pre svega Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata, i koja pretpostavlja oveka koji se sve vie okree sebi samom kao centru donoenja odluka. Na taj nain ovek se samostalno okree prema sistemu, tada sa sve globalnijim implikacijama, gde, opet samostalan, trai svoju ansu. Jasna je i autorova namera na ovom mestu, a to je da se razlike sada pojavljuju na planu individua i to u zavisnosti od iskorienih, ili promaenih ansi, unapred ponuenih i definisanih od strane sistema, tj. tehnoekonomske elite, ili globalnog kapitalistikog trita. Svi promaaji su, dakle, individualni, a ne promaaji sistema. Sve se svodi na "pretvaranje spoljnih uzroka u sopstvenu krivicu, a problema sistema u lini neuspeh" (str. 160). Individualizaciju, ili, u Bekovom smislu, odvajanje od tradicionalnih klasnih udruivanja ljudi, odnosno "ivotnih stilova koji su karakteristini za ljude u industrijskom kapitalizmu" (str. 146), oigledno ne razume kao samo po sebi oslobaajuu. To jest, nejednakosti se javljaju na individualnom planu. Kljuno mesto na kome Bek pokazuje implikacije odnosa pojedinca i globalnog rizinog drutva, jeste globalno kapitalistiko trite, odnosno stupanje pojedinaca na to trite. Slobodno kapitalistiko trite nam jasno pokazuje razvitak procesa individualizacije. "Rizinost" u nemogunosti jednakog ostvarivanja ansi i "globalnost" ovakvog razvoja opaa se u samoj njegovoj sutini: struktura naeg drutva i njegovih institucija takva je da smo svi prinueni da se izloimo rizinosti trita rada, a s druge strane to isto trite, pa samim tim i oni koji stupaju na trite, formiraju se ne vie iskljuivo na nacionalnom nivou. to znai da "svetsko drutvo postaje deo biografije" (str. 234). Odnosno, svetsko "rizino" drutvo postaje deo biografije pojedinca. Jasno je da u ovakvim uslovima (specifino nacionalne) klase vie nemaju nikakvu snagu usmeravanja ljudskih energija i potreba. Potrebe su sve vie individualne, privatne, tvrdi Bek, a potreba (privatne) materijalne, a ne klasne, zadovoljenosti na (globalnom) tritu samo je jedna od njih. Koje su onda ostale vrste ugroenosti koje tako oevidno definiu rizino drutvo? Poto je analizirao proces individualizacije, autor sada eli pokazati

specifian poloaj ena u tim novim drutvenim uslovima. S obzirom da se u procesu individualizacije, kako je ve reeno, pojedinac izdvaja i istupa iz tradicionalnih klasnih podela i na taj nain samostalno nastupa prema institucijama sistema, ena dolazi u specifian poloaj: mukarci su okrenuti samo prema institucijama, dok ene "vode jedan kontradiktoran porodino i institucionalno obojen dvostruki ivot" (str. 226). ene, dakle, nose dvostruko vei teret od mukaraca, i oigledno je da one na jedan specifian nain ne mogu adekvatno odgovoriti na zahteve trita. Trite sve vie zahteva uee i enskog pola u proizvodnji, to je jo jedan jasan primer oslobaanja od tradicionalnih oblika ivljenja, odnosno tradicionalne porodine strukture. Takoe, pored pola, navode se i druga obeleja koja bi izazvala mogue trine diskriminacije, ali na kojoj osnovi bi se i regrutovao politiki subjekt savremenog doba: rasa, boja koe, etnika pripadnost, telesna oteenja, starosno doba. Dva zahteva, kao dva globalna institucionalna zahteva (u kojima razumemo i dve autoru najbitnije dimenzije "rizinog drutva"), ovde su kljuna i ticala bi se svih: 1. zahtev za nunim ueem na tritu koji dovodi do velikih pomeranja u drutvenoj strukturi industrijskog drutva, i 2. zahtev za poverenjem u naunu racionalnost. Ali, sada je oigledno da postoje "suprotnosti izmeu institucionalno zamiljene i drutveno vaee normalnosti" (str. 230), odnosno, vaee institucije (zahtevi) koje su moda adekvatno odraavale stanje stvari, i reavale probleme industrijskog i klasnog drutva, sada vie ne mogu ispravno odraziti ivotne oblike 1. "rizinog" drutva, 2. "postindustrijske usamljenosti". Sledei zakljuak bio bi i rezime prethodnih redova, odnosno prva dva dela Bekove knjige: s jedne strane autor zakljuuje da mora doi do konanog priznavanja svetskog rizinog drutva, a s druge da se moraju preformulisati i reformisati sve socijalne institucije koje odraavaju oblike ivljenja koji nestaju, ili su ve nestali kroz pojavu svetskog rizinog drutva. Trei deo poinje autorovim pitanjem kako uspostaviti odnos izmeu prva dva dela knjige, dakle izmeu problema priznavanja postojanja "rizinog" drutva i problema individualizacije. Razmatranje oba problema nas, u stvari, dovode do istog: "time se demistifikuje jedan mit, koji je stvoren u XIX veku i koji do danas dominira u miljenju i delanju u nauci, politici i svakidanjem ivotu - naime, mit da je industrijsko drutvo u svom konceptu rada i ivota jedno moderno drutvo" (str. 267). to znai da istine industrijskog drutva nisu "prirodom date". Na scenu, konano, stupa termin "refleksivna modernizacija" ("scijentizacija"), koji je Beku i sluio u uvodnom delu knjige, i koji e oznaavati taj proces razotkrivanja, "refleksije" o dostignuima "primarne" modernizacije (vere u nauku i progres, ili u racionalnost prakse). "U ovoj fazi nauka se suoava sa praksom i javnom sferom..." (str. 272), i to na taj nain da i sama javnost koristi nauku da bi je suprotstavila sopstvenim dostignuima. to se na rizike vie ukazuje, vei je politiki pritisak da se neto uradi, tvrdi Bek, odnosno, sve je vie pitanje da li je to to nam nauke i institucije industrijskog drutva nude, drutveno prihvatljivo ili nije. NJihove definicije gube oreol "sudbine". Moderna "je postala pretnja i obeanje osloboenja od te pretnje koju sama stvara", odnosno "rizici postaju pokreta samopolitizacije moderne u industrijskom drutvu, tavie, sa rizicima se menja pojam, mesto i medij politike" (str. 318). Sa ove take

Beku konano postaje jasno koliko se drutvo na prelazu iz industrijskog u rizino drutvo politizovalo, odnosno koliko se politiko "generalizovalo". Pored tradicionalnog centra politikog koje se koncentrisalo u parlamentu, odluke tehnoekonomske elite postaju ekstremno politine, ali na taj nain da izmiu kontroli parlamenata nacionalnih drava (kako zbog njihove koalicije, tako i zbog domaaja njihovih odluka koje prelaze granice nacija-drava). Trea instanca politikog jeste ona koju bi iznedrile upravo negativne posledice ove navedene koalicije: "subpolitiko" jeste ta trea instanca koja kod Beka dobija emancipatorsku ulogu, odnosno onaj politiki subjekt u kojeg Bek polae sve svoje nade kroz celokupno svoje delo. "Subpolitiko" bi sadravalo sve one politike instance koje bi delovale izvan tradicionalnih politikih definicija i institucija industrijskog drutva, pa ak i izvan ogranienja nacionalnih drava: graanski, ekoloki, enski pokreti, ali i sudovi i mediji. Odnosno, upravo oni koji su okarakterisani kao gubitnici u igri svetskog rizinog drutva. No, to gubljenje vlasti vlada i parlamenata, za autora ne znai potpunu anarhiju, ve naprotiv, izraz dalje demokratizacije drutva, jer tu se upravo i radi o razotkrivanju nedemokratskih odluka koje se donose pod maskom progresa, a upravo uz saglasnost tih istih vlada, odnosno radi se o mogunosti politikog (demokratskog) uea svih graana. "Ali to je logian sledei korak koji prati uspostavljanje demokratskih prava i to u pravcu stvarne demokratije" (str. 335). Drave, odnosno partije, koje su ranije samo davale dozvolu na ve sprovedene odluke tehnoekonomske elite, sada se suoavaju sa udruenim graanima (potencijalnim biraima), ili medijima koji preispituju njihove odluke. Beku je sada vie nego jasno "da politika sfera moe da ignorie publikovano javno miljenje samo uz rizik gubljenja glasaa" (str. 338). Drava tako ima anse da povrati svoje dostojanstvo u oima glasaa. No, kljuniji razvoj jeste upravo "delokalizovanje" i "generalizacija" politike, odnosno "obezgranienje" politike, to znai da tradicionalni centri politike gube svoju neprikosnovenost u donoenju odluka, dok sfera "individualnih" "graanskih" razloga dobija na snazi. Zbog svega toga projekat moderne, koji je autor na poetku knjige naao kao "prepolovljen", sada ima ansu (jer "svetovi ne propadaju", ve se samo sistemi ivota menjaju) da nastavi svoj put. Za kraj bi najbolje bilo posluati samog autora: "ak potencijal opasnosti koji moderna u meuvremenu sistematski oslobaa kao industrijsko drutvo, bez ikakve predostronosti i u suprotnosti sa zahtevom za racionalnost, pod koji sama potpada, mogao bi da predstavlja iskuenje kreativne fantazije i ljudskog potencijala za oblikovanje sveta, ako bi se ovo kao takvo konano uzelo za ozbiljno i ako se uvebano lakoumno ponaanje industrijskog drutva vie ne bi prenosilo na uslove koji bi doputali politiku zabadanja glave u pesak".