1. СТВАРАЛАЧКА БИОГРАФИЈА МОМЧИЛА ТЕШИЋА

“Песник из сеоског дворишта”,”Човек који је гајио песме”,”Певанија

тежака”, само су неки наслови чланака и студија који нам на први поглед

привуку пажњу и заголицају знатижељу када је реч о Момчилу Тешићу.

Оно што чини причу занимљивом јесте његов живот, његов однос према

поезији, уметности, уопште стварању, тј. интригантан је сам спој

земљорадничких руку и срца које је умело да опева ону најтананију

емоцију.

Шта се то збивало након што се испусти плуг и мотика да би се

мисли и осећања пренели на папир?

Он плугом и пером засејава њиве и беле странице папира. Са брда

посматра свет и показује га деци. Рукује се са облацима, месец му је први

комшија - он може да изброји звезде...

Момчило Тешић је рођен у Западној Србији, у селу Глумчу крај

Ужичке Пожеге, 1911. године. Попут Алексе Шантића, који читавог

живота није мakao из свог Мостара, Тешић је читав свој стваралачки век

провео у свом родном селу. Душан Радовић ће рећи: “Сељак и чобанин -

као Вук, без школе и школовања као Вук, усамљен као Вук, нејак као Вук,

несхваћен као Вук, Тешић је упорно и тврдоглаво чувао и сачувао парче

њиве свог мукотрпног рада и тежачког живота – за писменост,

књижевност и књигу.”1

Није било лако, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да после

Змаја мало ко је озбиљно и одушевљено писао за најмлађе.

1 Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак песме, Српска школа, Ваљево,

2008, стр.82.

1

Са једне стране та чињеница била је Тешићу подстрек, али ни он, ни

тренутак у коме је певао, са друге стране, још нису били довољно стасали.

Као и за свако сазревање, требало је времена. И грешака!2

Међутим, наш песник јесте био самоук, али био је и родитељ, а то

значи да му је добро био знан и присан тај ведри, довитљиви, жуборави

свет малишана, ђака, њихових опажања, жеља и проблема.

Његов успех постаје вредан дивљења ако знамо да је био самоук. И сам је

описивао услове у којима је писао: “Писао сам као да нешто крадем,

стахујући да се то никако не сазна. Бележницу и оловку увек сам носио у

џепу и слова сам исписивао у некој шуми, иза живе ограде, у кукурузима,

у штали, док сам чобановао...Увек тамо где сам био сигуран да ме људско

око неће видети”.3

Песник који је писао кришом у страху да га примитивна средина не

прогласи за дангубу и лудака, који је оловку узимао када би одложио

виле, грабуље, плуг или секиру ушао је у школске читанке раме уз раме

са Змајем, Љубивојем Ршумовићем и Душком Радовићем.

Своје прве песме објавио је у омладинском часопису “ Венац”.

Причао је и сам о том свом почетку. Чуо је, наиме, за тај часопис који

објављује почетничке радове и излази у Београду. Послао је своје радове и

сваки пут са нестрпљењем очекивао сеоског писмоношу. Несрећни

поштар, картао се једе ноћи, изгубио новац, био је љут због тога, те је наш

песник морао сам да оде у општину по часопис. Биле су тада објављене 2

његове песме. Било је то 1929.године. А за децу је почео да пише 1938.

Прву песму за децу “Трешња”, која је била посвећена његовој ћерки

2 Драгиша Витошевић, Дело и подвиг Момчила Тешића, предговор књизи Жетеоци, добар дан, Дечје

новине, Г. Милановац, 1978. г., стр. 9.

3 Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак песме, Српска школа, Ваљево,

2008. г., стр.5.

2

Милици, објавио је 1939.године.

Касније ће ојавити читаве збирке песама за децу: “Тракториста пева”,

“Сеје баба брашно”, “Где ко зимује”, “Од куће до шуме”, “Дечја радост”,

“Поштарева торба”, “Пада киша ситница”, “Цветник детињства”,

“Шарени играчи”, “Жетеоци, добар дан”...

2 . КРИТИЧКОИСТОРИЈСКИ МОМЕНАТ У КОМЕ СЕ

ПОЈАВИО МОМЧИЛО ТЕШИЋ

Нема сумње да је Момчило Тешић свој највећи домет постигао

пишући пеме за децу. Међутим пут од његовог појављивања као песника

није ишао ни лако ни сасвим успешно. Ни он сам ни тренутак у ком је

певао нису били стасали.4

Временски одсечак од Змаја до појаве Д. Максимовић и Александра

Вуча, међу њима и Момчила Тешића, може се одредити као постзмајевски

период. После Змајеве смрти настао је квалитативни застој у развоју

српске поезије за децу, литературе и свако кретање напред. Поезија између

два рата је била испуњена беживотним стиховима који су понајвише

подсећали на бледе копије Змајевог пера. То је био период у српском

песништву за децу и младе са песницима које су критичари оценили као

генерацију са највише грешака који су икада стварали. Три песника ове

генерације Гвидо Тартаља, Бранислав Лазаревић и Момчило Тешић

настављају змајевску традицију, али са скромним освежењем у нашу мало

зачамалу књижевност за децу. Може се рећи да они, на челу са Гвидом

Тартаљем, представљају спону између испеваног и модерног. Требало се

4 Воја Марјановић, Милутин Ђуручкович, Књижевност за децу и младе у књижевној критици,Висока школа студија за васпитаче, Алексинац, 2007, 69. стр.

3

ослободити пренаглашеног педагошког ослонца, а песништво окренути

стварном животу што се није одмах разумело.

Поезија Г. Тартаља, као ни М. Тешића не доноси никакав радикални

заокрет, нити новости по питању тема и мотива, али је осетно освежење у

дидактичној поезији прошлог времена.

Књижевност, била она за одрасле или ова за најмлађе, мора да има

моралну функцију, а у поезији Момчила Тешића ми немамо ту врсту поуке

која се намеће и која личи на досадно дељење савета, већ је све примерено

моћи дечијег проницања, где дете, што је најважније, само открива шта је

добро, а шта не. То је оно што је почело да изваја овог песника од других

до тада.

Дете поруку коју му песник сугерише доживљава као сопствено

искуство. И то код детета буди осећај сигурности, подстиче га на

размишљање, учење и закључивање , а то су значајне духовне активности

детета у раном животном добу.

На поезију Момчила Тешића највећи утицај је извршила народна

поезија и стваралаштво Јована Јовановића Змаја. “Тешићева поезија,

романтичарски обојена, са израженим утопијско – бајковитим

инстументаријем, у суштини је линија повучена између змајјовинске

универзалности света детињства у песникову савременост, где је добила

свој израз.”5 Мада како је Змај у свом опусу сабрао све теме везане за

детињство, ко год да пише о детињству, доводи се са Змајем у везу.

Међутим, Тешић је изградио сопствени стил са изразитим осећањем за

опис, слику, али то није она традиционална дескрипција која подразумева

нарацију и обимне песничке облике већ она која је настала од набацаних

детаља који дају читаоцу могућност да искористи материјал за сопствено

обликовање слике.

5 Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г., стр. 68.

4

Од народне поезије узима антитезу (“Сеје бака брашно”):

“Да ли крилом певац бије

или гусак, што се купа?

Ветрењача жито веје?

Ил' уз добош војска ступа?

Није!

Него бака брашно сеје...”

Инспирисан је народним стваралаштвом, али та народна симболика

прилагођена је дечјем узрасту и њиховом поимању света.

Досадашњим критичарима и антологичарима су често изостајале

речи хвале за писање Момчила Тешића, иако у његовој лирици има и

таквих драгуља, који по лепоти иду у корак са најбољим остварењима

песниковог и нашег времена.

2.1 Дечја или наивна песма

Припадајући лирици, дечја или наивна песма означава први књижевни облик дечје литературе.6 Ради бољег разумевања појма наивне или дечје песме, требало би погледати у прошлост. Ко су песници дечје песме, какав је био њен развојни пут од настанка до данас и најзад какав је статус ове песме данас.

Када погледамо у прошлост дечја поезија на српском простору је одувек била присутна. Њу су углавном неговали просветари и учитељи. У то време она је била текст “сладуњаве и поучне дидактике”7 , да би касније са појавом Змаја и његових следбеника она постала романтична, педагошка.

Песници постзмајевског периода схватили су дечју песму као вид преношења неке васпитне поруке, било да је реч о лепом васпитању, о

6 Воја Марјановић, Поетика књижевности за децу и младе, Београд, 2009. г., стр. 95.

7 Исто дело, стр. 96.

5

љубави према родитељима, послушности према старијима.Иако је ова поезија била популарна, углавном на страницамачитанки, она није имала статус уметничке песме, па је тако ни критичари нису изузетно уважавали.

Појавом даровитог песника Александра Вуча, српско дечје песништво доживљава осетан препород. Он је окренуо леђа традиционалном дидактизму, самим тим текст постаје свежији и као таква песма све више улази у ухо младог читалаца. Многи писци и песници читају страну литературу и спретно је уграђују у њихову поетику. Тако се рађа песма модерног сензибилитета која је најсличнија данашњој која је упућена према забави и хумору.

Рођена из љубави према животу, деци и детињству- дечја песма опева живот породичног круга; она се најчешће бави дечјим бићем и детињством; доводи га у сталну везу са светом одраслих.

Дечја или наивна песма доживљава у наше време свој пуни развој.

3. ПЕСНИЧКИ СВЕТ МОМЧИЛА ТЕШИЋА

Ако знамо да су песме Момчила Тешића поникле у једном скромном

сеоском дому Западне Србије, биће јасније да је управо и такав песнички

свет у коме је овај песник стварао. Његове песме нису настале у кабинету,

већ у природи, на сеоском путу, у сеоском дворишту, пољу или њиви, у

тренуцима предаха од напорног сељачког посла уз тихи пламен

петролејске лампе. Свет у коме Тешић ствара своју поезију омеђијано је

његовом свакодневницом.

Песнички свет Момчила Тешића не подразумева велика чуда,

лутања. То је свет чврсто уграђен у простор сеоске природе – једноставан,

леп и логичан. Јунаци Тешићевих песама су сеоска деца са којом песник

расте, учи и играјући се свет претвара у светковину. Он се према свету

детињства односи као према бајци смештеној у простор реалног света.

6

Има он песме и о одрастању. На пример о малој, трапавој Цвети која

сва срећна пред баком жели да направи своје прве кораке. Тако

неспретним корацима одлази бати који ће је дићи у вис и:

“од тог дана мала Цвета

без страха по соби шета” (“Први кораци”)

И у песми “Бројање” мали Мића се досетио да броји уз помоћ прстића,

и кад му затреба више од десет изуће се и у помоћ позвати прстиће на

ногама. У одрастању Тешић види нешто шашаво, смешно и величанствено

у исто време. Чудо раста и обнављања можда најбоље описује у песми

“Дете расте”:

“У пролеће буја трава / и отвара очи цвеће-

дете расте када спава / кад је љуто и кад неће.”

Расте и када се игра и када пева, када се смеје, а што је најважније и када

учи.

Песнички свет Момчила Тешића чине пре свега деца, а онда

природа и појаве у њој. У ствари то су све саме слике и ритмови из

природе, као да песник ослушкује и бележи диктат неког свог двојника

скривеног у шумама, ливадама, потоцима.

Песништво за децу Момчила Тешића дато је у чистим, једноставним

сликама, ведро и лепо као добро јутро, добар дан и добро вече, рећи ће

Душко Радовић.8 Да би се његова поезија прихватила и разумела онако

како треба, треба бити чедан као дете па волети толико обичних и

занимљивих ствари, најпре их приметити па им се онда обрадовати, па их

опевати. Све то не значи да је његов “дечји свет” зачарано острво,

заштићено од зала и ружних ствари и да у њега не треба да допре ништа

8 Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак песме, Српска школа, Ваљево,

2008. г. , стр.82

7

из “озбиљног “ света, ништа тужно, рђаво. Треба да има и тога, наравно,

само га треба на прави начин представити. Мећутим, критичари су му

били најчешће баш они за које је писао, а он уместо да их поучава, учио је

од њих и тако вечно сачувао дечје очи.

Он разговара са коњима, кравама, овцама, живином, олујом, ветром,

птицама, цвећем, шумом... Он је испевао сва четири годишња доба,

пејзаже села и сеоско двориште, сеоску школу и путиће, воденице,

млинове, кукурузишта и шумарке. Он све то доживљава са узбудљивошћу

вечитог дечака који поред година које носи има радознале очи и

устрептало срце. Свет о коме Тешић пева као да се у његовим песмама

открива по први пут. У том свету нема великих догађаја, али се

непрестано догађају ствари које су веома значајне, јер у Тешићевом

свету детињства нипошто није мала ствар ако неком дечаку никне први

зуб или нека девојчица направи прве самосталне кораке или се маче

усправи на две ноге. Велика је ствар такође што се његов храбри Раша

ничега не боји:

“не плаши га сиви врабац / скакавац ни рак /

склоне му се и кокошке / када викне: ИШ!

Побегао је испред њега / чак и један миш.”

Посебан круг песама Тешић је посветио ђаку прваку, ђачкој торби,

словима, азбуци, учењу, учитељима, оловкама, оценама. У тим песмама

Тешић слави дете и школу. Није мала ствар постати ђак првак. Тако да је и

велика ствар сашити ђачку торбу и у томе мора учествовати цела

породица:

“За торбицу овцу вуну

довољно је дала,

стрина ју је ошишала,

а тетка опрала.

8

Сада мама вуну преде

и тихо певуши

за синчића торбу спрема-

драго јој у души.”

Деда је обојио плетиво у шест боја, а сеја је спремила пређу и почела

ткање, “да весело Аца почне / своје ђаковање”.

Међутим, права енигма је шта се све може наћи у ђачкој торби. Разна

су нагађања:

“Има репа или трава!” / мукну крава,

“Не, већ тиква или диња!” / викну свиња,

“Овас!” Ждребе зањиштало / “дај ми мало”,

Певац клукну набусито:”Жито, жито” ...

И тако су сви набрајали оно шта би волели да се нађе, али их је Мата

разочарао:

“напричасте редом свашта

не би стало на таљиге,

али свако грдно греши

у торби су - књиге” .

Тешић персонификује столице и клупе, они се окрећу да виде да ли

им стижу ђаци прваци - девојчице и дечаци.

Песник глорификује учење, дете мора да буде послушно, мирно и да

лепо учи. Таква је мала Јелка која се са баком такмичи која ће пре да обави

свој задатак – да ли ће бака Мара пре исплести чарапе или ће Јелка пре

научити песмицу из буквара. Наравно, песник је увек на страни детета:

“Бака једну чарапу / исплела до пете,

9

а већ целу песмицу / научило дете!”

А ко тек све може становати у оловци:

“један штапић од графита,

јато чавки из два рита,

океани, китоловци...”

Посебну целину чине песме о породици, тј. о члановима породице,

о деди који само глуми строгоћу, о баки која не уме да се љути, о великом

тати, али наравно, мајка заузима посебно место. Она је оаза мира и среће,

вечити извор нежности и безграничне љубави. Гласом који жубори и

милује наше ухо храбри нас да корачамо животом:

“Нашом љубављу мирише јабука

коју смо болесној мајци дали.

Мајка се воли струком лука,

што смо га сами окопали.

Мајка се воли нашом ведрином,

чашом воде и нашим знањем,

љубављу фином као крином,

у нас стеченим поуздањем.”

Ту је једна прелепа песма о мајци које више нема и које се песник са

сетом и носталгијом сећа. И не само да се сећа мајке већ и периода

детињства:

“Кад мајка узвари свеже млеко

10

његов млаз би се у лонче слио,

а ја бих часак тај једва чекао,

лонче нагињао и млеко пио.

Протутња време. Однеше мајку,

неста млекара с брвнима жутим.

Сад оно време гледам као бајку

па често и дуго, самотан ћутим”.

И песник је одавно био дете, сада је дека, проредила му се

некадашња коса густа, али и сада од сећања на то време (од млека) слатка

су му уста.

Провлачи се кроз ове песме и мисао о трајању. У песми “Кораци и

корачићи” говори се о времену када је деда чувао унука, био је снажан и

јак. Међутим, прошло је време, унук је порастао, сада је он тај који ће се

наћи беспомоћном деди.

Бака нема зубе, али зато има боре и седе. Но, то не умањује њену

животну енергију - она “воли песму и другарство”. И онда када се сви

наљуте, бака је та која се никад не љути, она стално угађа своме унуку.

Тата је прек и строг, а мама и када се наљути ништа не каже, само пати,

али довољан је само један снажан загрљај па да љутња нестане (“Како се

ко љути” ).

У песми “Како ко спава” сазнајемо да отац спава чврсто, нико не

може да га пробуди, мајка има лак сан, баба се, међутим, жали на

несаницу, а чим седне на столицу дремеж је обузме док деда хрче.

У песми “Нек се зна ко је старији” исти тај деда изнервирао се на

своје бркове и одсекао их. Док је био млађи, били су послушнији, сада се

купају у кафи и вешају о себе “конце супе”.

11

4. ТЕМАТКО – МОТИВСКИ САДРЖАЈ РУРАЛНЕ

ПОЕЗИЈЕ МОМЧИЛА ТЕШИЋА

Поезија коју је овај песник оставио за собом састоји се од

неколико слојева: поезија поуке, поезија весеља и игре, дескриптивна

поезија у којој је опевана флора и фауна и поезија са елементима басне.

Основне теме су: живот на селу са мотивима из сеоског

дворишта, породица и хармонични односи унутар ње, дешавања у

природи као средиште посматрања света. Широкогрудо говори о свим

могућим биљкама и животињама. Јер “шарени свет као шарено поље од

шареног пољског цвећа”, разиграно детињство испуњено игром, лепотом,

милим и незаборавним ликовима, детињсво које се граничи са поезијом,

али које је засићено реалном свакодневном динамиком права су муза за

песника.9

Чистота рустикалне идиле и живот детета у њој, киша, небо,

мириси завичаја, жетеоци, дивље и домаће животиње, птичји свет и

остали ситнеж што гаји по трави присан су и неисцрпан песников

мотивско – тематски оквир.10

Можда пут стварања поезије и своју мотивско – тематску лепезу

овај песник најбоље нам објашњава у својој песми “Постанак песме” која

се сматра манифестом његове поетике:

“Први је стих исковао поток,

другом је небо дало боју,

на трећи бели небески оток

баци прозирну сенку своју.

9 Тихомир Петровић, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г. , стр.134.10 Петровић Тихомир, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, 2001. г.,

стр.298.

12

Маслачак је дао златне очи

петоме стиху у овој песми.

Шести освежи вода на чесми

а седми чворак на дуду срочи.

Најзад, у ведру песму улете

једно буцмасто, весело дете,

што се купаше испод моста...

Е, тако ова песма поста.”

Тако је дао оквир свом песништву – звучно жуборење потока

повезано је са дубином неба и варљивошћу облака. Маслачак, чесма и

чворак долазе у наредна три стиха, а сву ту хармонију употпуњава цвркут

птице и лепота цвета. Идиличан простор је основа у који су уткане биљке

и птице. На крају улеће буцмасто дете попут анђела које нас упозорава на

здравље и весеље у детињству. Од прелепе природе до здравог детета,

Тешић је изложио своју поетику. Звуци, боје и мириси основни су

елементи којима он свет представља детету.

Код њега је све идилично, на пример идилична је атмосфера у песми

“Иде јун”. Природа је антропоморфна – очи јуна су ведрина, коса му је од

зрелог жита, хаљине од детелине, мирише на јагоде, дугмад су му трешње

зреле...

Живот је радост, поручује нам песник! Иако кад одрастемо, схватимо

да то и није баш тако, драго нам је да можемо да прошапућемо који

Тешићев стих као утеху и сећање на давно напуштени врт детињства.

13

4.1. Природа у поезији Момчила Тешића

Као песник села и сеоског живота, велику поетску целину Тешић је

посветио опису и дешавањима у природи. Логично - кад се зна да све

што се дешава у животу на селу нераскидиво је везано и условљено

дешавањима у природи.

Природа није само успутни украс него средиште посматраља и

доживљавања света. О сваком годишњем добу он има мноштво песама, а

само песме о зими могу да чине посебну песничку збирку. Међутим о

коме год годишњем добу да пева он изнад свега види сунце - “огромни

огњени цвет” што “свакога дана изнад нас цвета”. Деца расту од топлоте

сунчевих “злаћаних зрака”, и оно пружа своју нежну топлу руку од ведрог

небеског свода чак до наших темена. Дакле ова “Сунчана песма” може

обасјати светлошћу читаву Тешићеву поезију за децу и топлотом коју

исијава може угрејати сву децу овога света.

Ту су и оне песме које говоре о раном цвећу, лептирима, ветровима,

кишама, плодовима. Свеприсутна је виталност која сведочи о непрестаном

обнављању, вечности у природи. У тим песмама не само да се чују

звукови, пупљење, треперење, не само да се виде покрети, боје, промене

већ се чује и одјек борбе између старог и новог, добра и зла. 11

Песмом “Постанак песме”, која је нека врста његове поетике, Тешић

је хтето да нагласи колико је он песник природе и колико је дете коме

посвећује своје стихове зависно од природе. Критичари се слажу да је

најбоље писао о природи и завичају.

Но, сву ведрину и полет осећамо у песмама када он говори о

11 Драгољуб Јекнић, Српска књижевност за децу, МАК, Београд, 1999, стр.199.

14

пролећу. У песми “Добродошлица” он исту жели лакокрилим ластама које

ће се вратити из топлијих крајева. Тада ће зелена трава почети да расте,

“трешње ће махати расцветаном граном, а башта замирисати плавим

јоргованом”. Само у песми Момчила Тешића млада срна тако живо

протрчи пропланком да ми то заиста видимо.

Буђење шуме код њега овако изгледа:

“Зраци сунца шуму целу

залију.

Звиждука кос веселу

арију.

Шумских птица зазвонише

хорови.

И сунцу се поклонише

борови.”

А кад падне ноћ и борови заспе, те се не чује више кос већ жабљи хорови,

тада је небо прекривено звездама златицама (“Пролећна ноћ”).

И та толико пута опевана тајанствена и чудновата шума, Тешићу је

права пријатељица, њему се открива без икаквих тајни и позива нас на

славље јер је олистала, “није више као зимус пуста, многа јој птичија сад

певају уста, а свежи ваздух мирише на здравље”.

Ту стражари јастреб и скаче веверица и грлица гуче. Шума позива

децу под своје окриље, да се умију на њеном потоку крај кога расте биље.

После овакве песме ви осећате да сте млађи, здравији, да имате више

енергије, да живите са Снежаном из бајке у шуми где птичице цвркућу и

скакућу зечићи.

И који су још то знаци на основу којих закључујемо да је пролеће

15

стигло?

Сунце је скувало снег у води, јаблан се зажелео “зеленог рува, ласта и

славуја”, локвањ је никао, а има и мува (“Знаци”).

Тешић може на хиљаду и један начин да наговести пролеће:

“У добошчић детлић лупа,

снегови се отапају,

и зима је већ при крају,

висибабе нек устају!”

И чека се зелени цвет кукурека и сазвежђа цвећа жута да заблистају

поред пута. И мирише шума, и не само да почиње да расте трава већ се

помаља читава војска мрава под сунчевом топлотом и “настаје права

утакмица биља, цвећа и бубица!”

Тешић својим стихом илуструје ону древну констатацију да се у пролеће

све буди, само што је он оригиналан. Код њега “храст трља снене очи/ у

вис дижући обрву строгу”, а бреза сања блузу зелену. (“Рани цвет”)

Он персонификује пролеће, оно попут путника светом крстари,

“скокне из Скопља чак на Саву, / а увече се разбашкари и стави обе руке

под главу”.

Пролеће спава и у сну се смешка. У поезији Момчила Тешића није

мала ствар ако један нови цвет процвета, тада настаје права пометња у

природи и таква радосна вест обиђе цео свет – брези шапне брест, бреза

јасици, јасика косу, кос детлећу и тако у круг. Или кад процвета љутић тј.

кад “накриви свој жути шеширић”, он сиђе са брега не би ли га деца

видела процветалог.

А након пролећа, кад се природа сва пробуди, напупи, расцвета се,

16

долази лето са својим сушама кад “жедна земља зева / и прва капља кише

у зраку већ мирише”.

И по ко зна који пут ви ћете захваљујући овом човеку који тако добро

познаје сваку бразду те њиве, заиста и осетити мирис те дуго

прижељкиване и тако неопходне летње кише. А кад киша запљушти као из

кабла, (“Кишни дан”) покисну и ћурке и вране и стабла. Прво вода буде

жаби до чланака, а зачас и врапцу до паса.

Само ће овај песник моћи деци да на свој начин објасни како настаје

киша, на језику који је деци разумљив:

“Облак је у мрком руху,

мислиш сад ће да заплаче,

носи кишу у трбуху,

прти муњу на кркаче”.

Па кад муња бљесне, то се облак спотакао те му је она пала са кркача. Или

како настаје роса? Звезде се веселе, играју се, жмуре, од те јурке се уморе

и озноје и од тог њиховог зноја настаје роса. Песник овако деци

приближава природне појаве. Он деци поставља питање шта би се све

могло исплести од вуне када би облаци били од вуне – колико џемпера,

шалова, капа, одела.... Само, како се попети до облака?

Да се вратимо лету. Сви уживамо у води, лети на мору, на реци или

базену, прија нам да се купамо у сунчевим зрацима. Лети се сви смеју. И

јули, који жели малом Андрији лептира да да, да се више не би играо сам.

Или вишња која жели малој Милици своје плодове да да. Сунце жели да

на малог Љубомира излије свој жар па да буде црн као гар, а море да

окупа малу Јелену и да јој шкољку стави на длан.

Лето ће најавити и певац и зрикавац својом песмом, али да је лето ту

17

знаћемо и по томе што је “клас пшенични запуцкетао”, а и специфичан је

“мирис трава у откосу” (“Летња песма”). И знамо да је лето кад јечам

узри:

”жут као дукат,сасвим зрео,

већ је њега голуб јео...”

Сећа се наш песник како се некада жњело срповима, али је њихово

време давно прошло, само им сада вире репови испод стрехе.

Сада је:

“Комбајн стиг'о у село

жање жито сазрело” (“Српови” )

Помоћиће нам Момчило Тешић да осетимо те мирисе лета са

сеоских поља, ту спарину, прашину која вапи за кишом, не би ли је

угасила. На све стране чујемо брујање мотора, комбајна, трактора који

вуку жито и јечам у амбаре.

Поморавље сања капи кише. Због њеног изостајања и птица тешко

дише и земља пуца, вапи за њом...

Толико је Тешић детаљно описивао или боље рећи сликао те детаље

везане за годишња доба да он чак има оне песме који говоре о раној и оне

које говоре о позној јесени. На пример у песми “Предзнаци” јесен се тек

наговештава – “небо преста да се смеши / цврчак не хте сунце звати, / а

ласта реши на југ далеки да се врати”.

Рана је јесен она у септембру, од које нико не страда већ нам само та

добра дародавка поклоне воћне дели. Она стиже у смирај лета не би ли

изменила слику света:

“Позлаћује бујне шуме,

плаветнилом шљиве прели.

Сасу кромпир у подруме,

зрело грожђе деци дели...”

18

Септембар нам поклања сласне воћне производе – грожђа пун вагон.

Он шапуће пчелицама (и он је дакле, персонификован) да се спремају за

пут и медведу говори да направи топлији капут. Све мирише на крушке и

јабуке, кукуруз је већ узрео. А оно по чему је још септембар познат јесте

то што тада почиње школа, он их све откључава и окупља ђаке.

Исте мотиве срећемо и у песми “Јесењи оглас”:

“Јесен оглас написала

невешто и споро,

већ су прошли лепи дани

и зима ће скоро”.

Тако да је ласти већ јасно да мора да се пакује за пут, медведу да до грла

закопча свој зимски капут; вредна веверица је срећна јер је створила

залихе ораха и жира, а зека се не плаши док ”зрели купус гризе”, јер док је

купуса нема за њега кризе.

Рана јесен поклања воћу веселе боје, јабуке боји румено , а грожђе

плаво. А онда довуче “облака галије пуне воде / отвори на њима све

славине / и целу земљу залије”.

Верни пратилац јесени јесте и магла која има сиво тело, сиве руке и

одело, увек је гладна и све што пред собом гута:

“јуче, зачас, ова ала

крдо свиња прогутала,

забран и три провалије

опет сита била није”.

Ту је и ветар који прозоре шара и стабла обара. Он ће све лишће стрести

са грана, лишће клена, брезе и јасена, трешње и храста, те ће тим тепихом

застрти шумске стазе. Јесен ће префарбати брезину зелену блузу у златну,

19

буквину зелену хаљину у црвену, храстов капут који је био зелен у боју

кафе. Као права сликарка, са палетом својих боја мењаће рухо

природе.Међутим, само је рана јесен тако добра и учтива. Она у октобру

зачне тихо вењење и коси лешће поветарцем, а у новембру је страшно

груба, чак скида цреп са кровова.

И то је већ довољан знак да нам се зима приближава, само што она у

песмама Момчила Тешића тражи допуштење да дође, тражи да јој се

обезбеди стан, и песник ће јој понудити стособан:

“прва соба – стара шума,

друга соба – трака друма,

трећа – кршна планина,

а четврта – утрина,

пета – наше село,

шеста – поље цело... ( “Писмо зими” )

И прва пахуља пита да ли сме? И пада на длан дечаку који је јурио мачку

по сокаку. Сапутници зими су њена “три девера” - Снешко, Мраз и Бура.

Мраз долази са Северног пола, “прави поледице, јаше саонице, црта на

прозору беле сликовнице”.

А зима ткаља својим ћебетом прекрива поља “да пшеница не озебе / да

не зебу бубе, клице / да сачува љубичице, /да заштити јечам рани /

детелину да одбрани”. Од снега прави капуљаче за куће и борове, а

прекривачем покрива пашњаке и торове. И Тешић не би био Тешић када

не би описао зимски дан на селу. Ту ви готово чујете шкрипу саоница које

се пробијају кроз пртину, док се оном ко их вуче леди дах.И као да сте већ

на снегу, ваше очи виде куће са чијих кровова висе леденице, и свакој се

из димњака виори дим, кровови су им прекривени снегом. Ми чујемо

пуцкетање ватре у тим кућам, читаујући ове песме.

Исти мотиви варирају и у по неколико различитих песама. На пример

20

о снежном прекривачу који прекрива воћњаке, сењаке, брда и долине

говори се и у песми “Бели покривач”, у песми “Зима ткала ћебе” и у

песми “Први снег”.

Најзад, неколико песама је посветио Снешку Белићу: како се тек

појавио ( у песми “Снешко на телевизији ”), те се за њега репортери

распитују, желе да направе репортаже, и то ће бити ударна вест.

Међутим,како прође време мраза и леда, ниских температура и пролеће

поново почне да лупа, Снешко се спрема да отпутује на далеки Северни

пол. Крајем марта он овако изгледа:

“Од шупље шерпе му капа,

старом се метлом поштапа,

снуждено у ред стане.

Ко креда тело му бело,

бригама згужвано чело... ( “Снешко путује” )

Јер ако сачека топлије дане, и сам каже за себе: “биће бара на

сокаку, / бистра роса у врбаку, / лака магла у урвини, / плави талас на

пучини...” ( “Снешково летовање” ) . А када су једрилице питале

пахуљице где је њихов аеродром, ево шта су одговорилре “То је дуд и

крушка стара, / нова бунда и шубара / на косматој глави,

То је шума и планина, /мирно село, град, утрина / ђачки качкет плави”.

И тако док шума сања нежности априла, а вуку је снега до гуше, песник

нас подсећа на то циклично кретање у природи и неко непрестано

обнављање. Он је песник природе и њој је посветио све што је написао, и

оно што је написао најбоље – о природи и завичају.

Гори његова поезија жаром, жутом светлошћу јер свици пале своја

кресива. Сова се уплаши да се од те ватре неће упалити шума, поље.

21

4.2. Флора у поезији Момчила Тешића

Толико је разноликог цвећа у песничкој башти Момчила Тешића. Ту

су кукуреци, љаљни, траве, љутићи са жутим шеширићима, булке са

бисерним минђушама:

“ко румене лепотице

да су свуда пале,

булке, булке лепотице

јутрос процветале”.

Оне имају рујне беретчице и попут играчица “својом игром мрсе

жито и траву, оне су му попут пољских балерина. Песник маслачке

доживљава као жуте зенице које на киши склапају очи:

“као да су умор попили,

као да су сном се опили”,

али чим сунце гране “

у ливади поред пшенице

прогледају златне зенице “.

Међу његовим биљем све пева, сви су у сагласју, влада хармонија,

тако да ће процветали багрем пренети преко дрозда пчелама поруку да се

развио први грозд, позваће их , а већ у наредним данима биће их више, те

ће пчелице моћи да прикупе сластан мед ( “ Багрем “).

Све цвеће Тешићево говори, оно има осећања, радује се и плаче.

Тако ће божур упесми “ Црвени шешир “ замолити ветар да му тај шешир

не дира, да га остави до јесени.

Не пева он само о цвећу, ту је и кукуруз, “ бркат чича целог лета

беза капута није “, но, када загуди зима, он на тавану го спава. Или у

22

песми “Лук “ – Тешић нам наводи разне сорте лукова : црни, бели, плави,

разних боја, назива, облика “ситан ко јаја сврачја, или крупан ко глава

мачја “.

А у “ стидљиве љубичице / плаветне су трепавице “, и тако нам

говори какве трепавице има сунцокрет, невен, шебој, саса, крин или ружа.

Он персонификује јагоду која својим руменилом шири одсјај, оне се

сакупљају у групице и тако шапућу тајне.

На другој страни стоји усамљена дуња која на орману “ тавори у

прашној сени,сањајући родну грану... “

Пева Тешић о цвекли што је у земљу утекла јер је појела баби

слатко, а навела их је да мисле да је Златко и од стида се сакрила под

земљу. Попут цвекле и шаргарепа се крије у земљи и да није репа који

одаје положај нико не би знао где је шаргарепа.

Ту су диње које “ чикају наша уста “, лубенице које подсећају да је

њихово зрење завршено и да треба да се беру, краставци који “ сисају

зелену мајку “, боранија коју сунчеви зраци прже, а она се само једном

руком држи.

4.3. Фауна у поезији Момчила Тешића

Домаће као и дивље животиње дете доживљава као питоме, с тога их

и песник посматра са интересантне тачке гледишта. Чини се да Тешић са

таквом лакоћом описује и дочарава догодовштине четвороножних и

пернатих створова, да неки од тих стихова иду у ред бисера дечје

литературе.12

И не само да у песмам Момчила Тешића цвеће говори, игра,

12 Петровић Тихомир, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, 2001., г.,

стр 289.

23

подврискује, већ то раде и животиње. У песми “ Козлац “ помиње се

зелени шатор и :

“ ту зрикавац, у шатору

дочека са песмом зору,

бубамара снове сања,

и мрав се од кише склања,

а пуж мали, поштоноша... “

Међутим, поред ласта, детлића, дроздова, зрикаваца, мрава песнику

су ипак лептири омиљене животиње. Разнобојни лептири машу крилима у

већини његових песама. Тако је и у песми “ Шарени играчи “ : лептири,

разни, живих боја слећу на крунице шебоја, јуре се у кругу “ вазда не

стају “. Има их свакаквих : плавих и сивих, шарених, жутих, белих... Они

другују са цврчком који им “ у гајде свира и мелодије разне бира “.

Међутим како сунце зађе, ти “ шарени играчи “ посустају и од умора

попадају.

Постоји неколико песама о зечевима, а у једној од њих ( “Неважећи

траг “) зец објављује неважећи пут којим је јутрос прошао :

“ и ако наиђе неки кер,

мене тражећи,

нека промени смер,

јер ја нигде нисам дошао... “

У песми “После мале кише” Тешић на занимљив начин показује како

једна иста ствар може различито да изгледа у зависности од тога из ког се

угла посматра. Ма колико да је било кише пшеници није довољно, зеби би

баш толико било довољно, а мравима та иста количина кише, може да

угрози живот. И стално се бави проблемом различитих перспектива. На

пример један пуж мора силан напор да уложи само да би прешао са друге

24

стране пања. Да не говоримо о томе колико је пуж поносан само ако се

попне на дулек, сматра да је највиши на свету. Или поносна сврака,

радознала лепотица из Ковина, прочитала је из новина вести и сада их

препричава свима у шуми : царићу и косу, гаврану...

И бува ће наћи своје место у песмама Момчила Тешића. Та једва

видљива животињица хвалила се зецу како скаче боље него срна и цео

свет је обишла, у ствари скачући по глобусу.

Посветиће Тешић који редак најситнијој буви, али и велики број

песама посветиће крупном медведу. У песми “ Три друга “ говори о

медведу, певцу и овну који пландују под крушком, те ако их неки плод

погоди то би овна и певца расрдило, а медвед би сласне плодове одмах у

уста ставио. О одушевљености крушкама говори се и у песми “ Кад је

медвед крушке брао “. У песми “ Неуспела крађа “ говори се о томе

колико медведи обожавају мед, а о истом мотиву говори и песма “ Медвед

и деда “. У првој је хтео меда да украде мед, а у другој он моли деду да му

да, али не тражи мед за себе, већ за своју старицу, коју хвата грозница.

Но, како је Тешић песник који је читав свој живот провео на селу,

логично је да ипак доста говори о домаћим животињама. Тако описује

бика који је прави делија, кожа му је као ђон дебела. Снажан је и јак,

преврће бразде, јачи је од трактора и аута, и њега ништа не може да

избаци из равнотеже, само маше својим снажним репом.

Пева Тешић о гуски која ће кљуном штипнути Симу јер је прутом

јурио њене гушчиће, о хвалисавом ћурану, о Јелином мачету, о вепру

чистунцу који се сапуном прао и чак је имао вољу да се брије, али није

имао берберина.

Са пуно љубави Тешић говори о младунцима – о ждребету које је

25

умиљато као јагње и дете једва чека да оно стигне за јахање :

“на челу му звезда бела,

гргурава грива цела,

паметно му црно око,

а лепо му име : Соко “.

А и само јагње има у Тешићевој песми њушку румену и хаљину

вунену. И сво срећно док сиса, врти својим репићем. Или пиле “ са ћубом

на глави “ толико је ситно, да се очас посла изгуби у трави, па се уплаши

и плачући зове маму.

И опева песник древне борбе између петла и кокошака око зрна

жита. Оне све похрле ка њему, не би ли некој дао зрно, свака се нада да ће

дати баш њој, а он га на крају поједе сам.

И крава уме да се наљути јер је била лоша паша, те јој треба додати

сена како би имало и млека. Као што је лав цар шумских животиња, тако

је бик јунак у сеоском дворишту – од његове снажне рике “ опадају

џенерике “. Он крши плот, преврће пластове сена, али иза тог лављег срца

крије се једна нежна душа. Он једва чека да чује пастиров глас и да се

пастирова рука спусти на његов врат.

А ако сте се икада запитали о чему свиње разговор воде, наћи ће те

одговор у Тешићевој песми. Оне разговарају о бундевама, о томе која

крмача колико прасади има, и где има најлепшег блата или колико је

опасно баштованско куче.

А да међу животињама владају односи потпуно исти као и међу

људима говори песма “ Крава и теле “, тј. љубав између ове мајке и њеног

детета слична је оној међу људима : “ језиком теле крава четка и глади “, а

кад је питају зашто то ради, она ће рећи :

“ зашто га чистим? “

26

јунаци се чуде.

Да моје дете

најлепше буде!”

Ту је и кокошка која тражи шаку жита од девојчице Јеле, јер је

заслужила. Толико је крупно јаје снела, да ће од њега Јела бити сита. А

храбри, бели гусак гази преко села, без каљача и амрела, када падне

пљусак.

Тешић се задњим атомима снаге бори да очува оно старо, њему је још

дражи добочар да разнесе вест него телевизија као средство јавне

комуникације. Тек у некој песми помоли се неки траг модерног света.

На пример у песми “ Репобоља “ омиљена животиња зец долази у

Дом здравља ( савремену институцију ) и тражи инјекцију, али и ту је

подвучена скривена порука да се не треба бојати инјекција. Зец је сам

дошао по њу.

Све те животиње имају по неку од људских особина које дете

познаје. Коза је и код Тешића симбол веселости, медвед трапавости,

халапљивости и лењости ( пландује под крушком и слади се њеним

плодовима или медом ), лисица симбол лукавости, али вук постаје

инспектор. Наравно, зец скакуће у многим песмама, а посебну радост

доноси и веверица.

О животињама су песници за децу написали мноштво песама, али као

да није много њих, као што је М. Тешић, имало храбрости да проговори о

феномену смрти у песмама за децу. Наравно да те Тешићеве песме имају

шаљив призвук, јер он жели да дете уведе у свет одраслих, безболно. Чак

и онда кад жели да говори о смрти ту нема ничег трагичног, већ је поука

увијена у игру и трагична разрешавања дата су као неутралне

27

неминовности. 13

У “Животињским крајпуташима” он говори о томе како су различите

животиње окончале свој живот: о мишу који је читавог живота бушио

празне вреће, покушавао да дође до сира, грицкао старе новине и на крају

завршио утопивши се у белом мору ( млеку ). А слепи миш настрадао је

од срчаног удара, мајмун акробата тако што је пао са гране и сломио врат.

Вепар је угинуо жељан кукуруза, а неостварена жеља магарца била је

та да понесе краља на својим плећима. Пас је погинуо од лава, а славуј

настрадао од канџи копца, зечић од чега би друго ако не од метка.

Овај циклус песама јединствен је у поезији за децу. Нико се ни пре,

ни после Тешића није сетио да угинолог јастреба или твора треба

сахранити , подићи му споменик. Тако ће славују спомен подићи захвална

шума, а лептиру и цвету ливада.

Он ће у овим песмама сажето изнети судбину појединих животиња,

оплакаће их и ожалити, мада су неке од њих и штету по коју начиниле.

Док говори о смрти у овим песмама, он не сме да лаже и децу

убеђује да је ишта на овом свету бесмрно. Та смрт је “ бело море ”, “ канџе

копца ” и друге ствари, већ споменуте. Оплакаће Тешић лукаву лију:

“ откако је на ноге стала,

она за месо није знала,

није варала,није крала”,

Оно што је окренуто на главачке и неочекивано јесте да ће за њом коке

плакати, петао нарицати, а ћуран ће о њој причати приче.

И као што то бива у случајевима када се држе посмртни говори, тон је

узвишен и свечан:

13 Драгиша Витошевић, Дело и подвиг Момчила Тешића, предговор књизи Жетеоци, добар дан, Дечје

новине, Г. Милановац, 1978. г. , стр.15

28

“У спомен уклесах, тих и сузан:

овде је легао у кревет узан,

у вечну влагу и густиш мрака

јазавац стари, доктор за крађе,

скромни пустињак из шумског села,

копач јазбина, мајстор тунела,

нека му земља буде лака “.

4.4. Село и обичаји у поезији Момчила Тешића

Уме Тешић да пише и о градским темама, о семафорима,

васионским бродовима, фудбалерима, али тада нам се чини као да пише

туђим језиком. Он је на свом терену када пише о појавама, стварима и

бићима из сеоског дворишта и његове околине: о комишању кукуруза, о

псу који је у игри разбио бакин ћуп, о радости кућне чељади када се отели

крава. У његовим песмама заустављен је и сачуван свет у којем су човек и

природа у нераскидивој вези, где човека хране волови, коњи, воћњаци и

њиве.

Овај човек је читав свој век провео у свом селу те није никакво чудо

што су теме из сеоског живота најчешће у његовој поезији. “ Сеоско

двориште “ је песма која најбоље илуструје Момчила Тешића као песника

– сељака : “ Око дворишта жуте летве,

као јечам за време жетве,

у њему кућа и разне стаје,

29

испод салаша куче лаје “.

Ту је и трешња, чије “ румене минђуше ветар броји “ ; ту је и квочка са

пилићима, гуска и плован, ждребе се игра, кобила рже, “ мачак грицка

сланине режањ “. Ви читаво можете да осетите тај жагор, топот, бат

корака у сеоском дворишту. Или пак, како изгледа буђење у том истом

сеоском дворишту (“ Јутро у сеоском дворишту “) : “ малени петлић

цврцан песмом пробуди зору “. Чује се невољни лавеж пса који сугерише

да се може још мало спавати, крава очекује бабу да дође да је помузе, а

коњ зањишти јер “ сељак у шталу бану “. Од самог јутра креће акција и

ви осећате тај сеоски адреналин како се шири у вашим венама. Кад

Момчило Тешић буди, он то ради истински:

“ Устај, душо! Пожури,

поранили божури

и плаветни зумбули

диван мирис просули... “ ( “ Сви су устали “ )

Све јечи и хуји, кобила јури путем, врапчић чаврља, детлић кликће,

пчелица зуји.

Тешићеве песме у којима пева о животу и раду на селу, традицији и

обичајима су од непроцењиве важности да нове генерације не изгубе везу

са народним животом и језиком.

Добро је што је један овакав песник у школском програму јер

данашњој градској деци која одрастају поред фабрика, компјутера и

мобилних телефона, а Тешић уноси свежину и полет у њихово детињство,

изводи их на пољану, међу овце и коње, на ливаду, где живе сликовнице

које прелиставају ветрови. Јер окрећући се граду, песници су у поезији за

децу исувише рано рекли збогом целом једном живописном сеоском –

30

дечјем младовању и пландовању, врби и потоку, јагњету и телету, баки

која у неком углу “малој Деси, комад меси”.

Уз Момчила Тешића упознаће деца шта значи село и породица, она

многобројна, како уме да греје бакино и декино крило, како се комишају

кукурузи и праве “бркови од свиле”. Видеће деца праву “игранку у славу

берићета са прастарих њива”, када кукуруз стигне у двориште.

Захваљујући перу Момчила Тешића ми можемо осетити еуфорију у једној

породици у чијем дворишту се управо отелила крава. Добили су:

“женско теле и малено,

као детлић све шарено.

Биће, биће млека,

за теле и Лека!”

И мали Леко увек је ту, провлачи се међу телад и ждребад, он ће давати

својој крави Вити сочну траву, “под њу сламу пропстирати”, јер му она

даје омиљени напитак – млеко.

Праву синфонију из сеоског дворишта преноси нам песма која се

баш и тако зове “Песме”: “Врана гаче,

кокош кокодаче,

крава риче,

ћуран пућпуриче.

Гуска криче,

крмача гуриче,

голуб гуче,

мачка мијауче...”

Цео гај се ори од песме славуја кад “исток заруди” и “ветрић се пробуди”

те “заљуља коњу реп и заталаса пшеницу”.

31

Овом песнику више иду од срца и живље дечије песме које говоре о

старом и давном сеоском животу него оне о новом и модерном па макар се

то звале и такве земљорадничке благодети као што су трактори и

комбајни. 14

5. ИГРА У ПОЕЗИЈИ МОМЧИЛА ТЕШИЋА

Игра по Слободану Ж. Марковићу представља однос према свету,

начин прихватања света, и дечју стваралачку активност. Дете живот

прихвата као игру. Имајући дивну моћ да уочи и учини живим оно

најзанимљивије, најнеобичније, песник нам то често представља у стилу и

ритму неке игре које нас неодољиво зове за своје учеснике – од летења

змаја (“гледај, гледај / што се вије / облак није / птица није ... шарен змај /

од хартије”), па до просејавања брашна (“Сеје бака брашно”) 15

“Без жара игре, песма остаје у границама просека и угушена као дете

у колевци.”16

Без обзира што је тешко дати прецизну дефиницију игре, она се не

сме олако схватити, јер је игра један од начина на који дете схвата и

упознаје свет и појаве око себе. У игри се дете забавља, учи и стиче

корисне навике. Посредством игре песници имају ту моћ покрену дечје

жеље, способности, машту до којих ретко досежу савети родитеља,

педагога и васпитача.

Игра нас омађија, она је заразна. Све у том ритму игре и несташлука

14 Момчило Тешић, Изабране песме, стр. 11.15 Драгиша Витошевић, Дело и подвиг Момчила Тешића, предговор књизи Жетеоци, добар дан, Дечје

новине, Г. Милановац, 1978. г , стр.11.

16 Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г. , стр. 78.

32

долази међутим и до неких не баш најзгоднијих последица које делују као

блага упозорења. На пример у песми “Танасијев овнић” - пастир Танасије

учио је свог овна да бије роговима док је још био јагње, а сада и он сам

може да настрада од њега. У игри дете ће се измазати купинама те ће

покушати да убеди баку да је неко други не би ли јој изнудио мед.

Песник и деца слили су се у једно биће које свет отвара и чита као

једну бајковиту сликовницу, додајући јој боје из своје маште и душе. Кроз

његове песме упознаћемо се са свакојаким ситуацијама у које доспева

сеоско дете и дете уопште, јер деца увек траже исто, да кроз игру испитују

и улепшају свет.

Инсистирање на игри једна је од основних особина овог песника.

Али не на оној игри која подразумева лудирање што је на пример случај са

Душком Радовићем, где игра само за циљ има да детету наметне слику

света супротну од света одраслих. Тешић говори о игри која је радост, код

њега можете се играти на било ком месту и са сасвим обичним стварима

које нас окружују. Дете обликује свет према себи тако што

антропоморфизује све што га окружује. Не мора чаробно бити само оно

вилинско, већ чаробно може бити све што нас окружује. И нема тужних

завршетака, нема невоља јер знамо да су увек ту за нас мама и тата, бака и

дека, бата и сека. Нема злобе, влада хармонија каква само још у рају

постоји.

Игра није само чиста забава, неред и хаос су само привидни, нема ту

никакве анархије и шегачења са стваралачким чином како на први поглед

изгледа.

33

6.1. Поезија нонсенса

Деца млађег узраста природно воле наопако постављене ствари и

бесмислице. Нонсенс (енг. фран. - бесмислица) у основном значењу се

може карактерисати као нелогична, апсурдна језичко-стилска форма којом

се на вешт начин казује одређени садржај.17 Нонсенс најчешће проистиче

из игре, тако да су дечји песници свесно искористили нонсенс и уградили

га у своју поезију како би се што више приближили деци, остварили

жељени ритам, необичан звук и мелодију која подстиче децу на покрет,

игру и смех.

Поводећи се за дечјм инфатилношћу, песници им нуде игриви језик,

граде нове речи и синтагме – а све у функцији игре која доводи до дар-мар

текста.18 Овакве примере имамо најпре у усменој књижевности (Ен ден

дину; Ринге, ринге, раја) и у стиховима модернијих песника. Иако је

овакво песништво у супротности са правилима језика и јасности текста,

оно наилази на подржавање код неких песника модерне књижевности чији

су аргументи да дете види изокренути свет, а бесмислице само појачавају

у детету осећање стварности.

Момчило Тешић често у својим шаљивим песмама користи

изокренуту логику. Свет детета Тешић воли да посматра кроз шаљиве

згоде које спонтано режира дечја радозналост и безазленост, или, их

песник сам смишља да свет не би постао једноличан и досадан. У

његовим песмама дође до “шаљивих пометњи” побркају се лончићи па

ствари и појаве буду оно што нису. Тако “лисац зечеве у фијакер преже” да

својој драгој нађе лек – гуску; или миш љутито грицка књигу првака

Мицка па се љути што је посна и неукусна, требало ју је мало замаснити.

Некада игра и нонсенс проистиче из чињенице да песник жели да

17 Воја Марјановић, Поетика књижевности за децу и младе, Београд, 2009. г.18 Исто дело.

34

помири непомирљиво, тј. да учини пријатељима оне животиње које то

никада нису биле. Тако ће у једној песми вук хтети козу да штити од

медведа, само се она јадна пита ко ће њу од њега заштитити.

Или у песми “Добошарска вест” песникови стихови подсећају на

дечје бројалице- “тандара-мандара, цицвара-попара” и доприносе

веселости песме, подсећајуји на неку дечју игру коју можемо пронаћи

само у дечјем свету и машти и управо због тога је овај песник толико

близак деци.

6. ХУМОР У ПОЕЗИЈИ МОМЧИЛА ТЕШИЋА

И у биолошком и у социолошком и у психолошком смислу смех је

човеку потребан. Весело расположење, одушевљење, енергија и полет

јесте оно што нама даје снагу да истрајавамо. Још ако је у питању дечији

свет, прихвата се све оно што је дато кроз игру и хумор. Ведрина,

духовитост и шала у основи су поетике књижевности за децу. Смех је

неопходан за душевно здравље како деце тако и одраслих, а поготово код

деце развија осећај сигурности, ослобађа дете, штити га од озбиљних и

трагичних животних тема.

“И док хумор у књижевности за одрасле буде онај филозофски, вид

интелектуалне комике, злурад, оштар, груб, циничан – онај у дечијој

књижевности наиван је, искрен, онај прави, духовит и такав опушта. Он је

радостан, доброћудан, пријатељски, лак и лепршав, умиљат, пријатан,

нехистеричан и нераздражљив.” 19

19 Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г., стр. 85.

35

Ако посматрамо историју књижевности и пратимо хумор од народне

књижевности преко средњовековне и хуманизма и ренесансе до

романтизма и реализма, уочићемо да је у народној књижевности присутан

онај шеретски, мудри смех. И то је у ствари била храна људима како би

побегли од зла и недаћа. У средњовековној књижевности готово да га и

нема јер се тада искључиво говори о озбиљним темама – у службама,

похвалама, житијима, исл.

“У просветитељству хумор се јавља у функцији менталне хигијене, а

у романтизму у служби изворне критике и исправљања моралне

несавршености”.20

Савремени писац, међутим, слика детињство као доба несташлука и

разбибриге. Он хумор користи као најмоћније средство да се читаоцу

одржи пажња, и не само да хумор има ту забављачку функцију већ има и

своју интелектуалну улогу, јер како каже М. Богдановић “Што дете кроз

осмех прими, најдубље и најтрајније се у њему утисне, најприсније се

усвоји и тако онда најактивније дејствује у формирању првих судова и

првих личних одређивања према стварности”. 21

На примеру Момчила Тешића то би изгледало овако: читајући песму

“Шта сунђер једе и пије” деца би требале да разумеју и закључе да не

смеју да греше, морају много да уче, јер неке њихове грешке ни сунђер не

може да свари. Тај гладни сунђер једе све што је на табли исписано:

“Он са табле к'о из шале

поједе све децимале.

Тек упола када зине,

прогута три једначине.

У трбух му лако стане:

20 Исто, стр. 86.21 Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г., стр. 90.

36

кошута и њено лане,

слон, носорог, ној и кит,

и планина Велебит...”

Он једе троуглове, трње, цвеће, “све што се на табли нађе / од меда је

њему слађе”, али не може да “свари” ђачке грешке, оне му падају тешке,

може од њих да поквари стомак.

Или, из песме “Рат” малишани треба да науче да се не смеју тући са

својим друговима око неких ствари јер могу врло лако остати без њих.

Или у песми “Чаробни млин” говори се о млину који постоји у

Крушевцу , који меље јединице и двојке, а онда се од тог брашна месе

четворке и петице. Сада сви градови хитају да направе такав исти.

Хумором одише и песма “Подстанари”. Наиме, имала је баба Мара три

скривена подстанара:

“ Попца стара

из дувара,

малог Миша

из Рупиша,

буву Ждеру

у губеру...”

Међутим како нико од њих није плаћао кирију, десило се то да је “мачка

миша обријала, баба буви отказала” и оставила је само “Попца стара из

дувара, да се с њиме разговара”.

У песми “Мачак тражи поштовање”, мачак је решио да не лови

мишеве, тј. да штрајкује, зато што је свакога дана из уста својих укућана

чује ту грозну фразу “окачи то мачку о реп”:

“О реп ми вешају дубоку лаж,

у џаку стокилцу сазрели раж,

37

дебело прасе, џукелу псећу

и крупних кромпира пуну врећу.

Замисли какав простаклук

к'о да је мој реп чивилук!”

Тако је мачак био страшно љут јер и он заслужује поштовање.

Или у песми “Што је лук љут”, Тешић нуди веома занимљив одговор –

зато што пчеле нису желеле на њега да слећу већ на цвеће те је он

револтиран решио да му и “сваки потомак буде љут”.

У песми “Догађај” насмејаће нас појава пса који по дворишту лети са

ћупом на глави и разјурује патке, ћурке и гуске. Прави је хаос по

дворишту, чује се ларма и галама све док он не удари буквално главом о

зид и не разбије ћуп:

“Чу се снажни удар,

затим одјек: буп!

У безброј комада,

прште бакин ћуп”.

Осмех нам измами и песма “Музикална крава”. Наиме, крава Кална појела

је свеску са нотама ђака Твртка и од тада постала веома музикална: ” риче

стално / час весело, а час жално / све нотално, све нотално...” Или пак,

крава Булка била је на сабору, те кад су је питали како се провела она им је

рекла смркнута чела:

“Суморна слика!

Јадан ми провод,

кад нисам срела

ниједног бика!”

На другој страни је песма “Во за столом” где се говори о волу који је

отишао у ресторан да руча, те је тражио сарму једну, али “осредња” да

38

буде, од прилике као навиљак сена и “вина само пола чабра”.

У песми “Медвеђе бабине” сви су пошли да посете медведицу, породиљу.

И како то обичаји налажу, понели су јој поклоне – веверица крупне

крушке, хрчак жито, а лисица печеног ћурана.

У тим шаљивим песмама дешава се немогуће. Уствари хумор

произилази из неког односа појединих животиња према животу. Ситуације

су уствари “крајње озбиљне”. Веома разумна је ствар да и кита некада

заболи стомак. Шта се онда деси сазнајемо из песме “Трбобоља” - он се

нагута морске соли и након тога његов стомак свари било које јело.

Песма “Замена” говори о мечки која је хтела пошто пото да замени своју

бунду. Оно што је својствено сваком женском бићу, било је и њој – није

могла да допусти да све време носи једну те исту бунду:

“по пећини мечка хода,

целог дана љуто брунда:

“сваки дан се мења мода,

а у мене стара бунда...”

И тако је пробала зечји капут, лисичју блузу, вучји кожух, али све јој је то

било тесно и пуцало по шавовима. Ипак је остала у својој бунди јер јој

највише одговара, поготово кад је хладно.

У песми “Шта ко жели то и сања” једна мала мува жали се на толике

кравље репове, и попут Змајеве жабе коју интересује једино “хоће ли се

скоро одселити роде”, ова мува сања да је ишчупала “грдан крављи реп”.

А да реп може да буде предмет на коме се завиди, показује песма

“Веверица и зец”. Зец је за тренутак пожелео да се закити прелепим,

дугим репом веверице. Но, она би му позајмила, али како иде на весеље, а

тамо се једе и пије, омастиће јој реп и шта ће она после.

И песма “Добошарске вести” почива на изврнутој логици, тако и

39

смеху – само у песми Момчила Тешића кукавица продаје кућу и имање,

јеж стиче факултетско звање, вук са овцом иде на шишање, а миш од

мачке учи играње.

Права пометња настаје кад пуж жели да пређе са друге стране пања.

То је равно узбуђењу као када човек жели да оде на други континент. Њега

сто пужева прати, моле га да се врати, супруга, другови, деца, брину, а он

кличе са пуно самопоуздања:

“Ја се страху не дам!

Хоћу само да погледам

шта је са оне стране пања”.

А да ли је могућ брак измеђе пужице и рака? Све је у реду до оног

тренутка док не крену на свадбено путовање, ту им се путеви разилазе,

она иде напред, а он назад:

“пужица и брачни друг

састаће се други пут,

кад обиђу свет у круг”.

Јадна стонога не може да заради за сто чарапица и сто ципелица, и

зато мора ићи боса ( “Зашто је стонога боса” ), а могла би несрећница да

добије запаљење подребрице или не дај Боже кијавицу.

Или у песми “Вук инспектор” вук патролира само међу онима који су

слабији од њега, међу овцама, прасадима, теладима, међутим уколико га у

свој тор позове крупан пас, бик, вепар, он ће их заобићи. Када се они

заједно обруше на њега, он ће се “манути инспекције”.

У песми “Жаба” гладна жаба је прогутала мушицу:

“Затим гласно закрекета:

“Дебља беше од јарета! -

40

богме, свете барски,

ручала сам царски!”

У песми “Ждерије” износи се проблем миша Ждерије који се

бесправно уселио у стан и домаћину ствара неприлике. Земљу рије и своје

бркове брије, шмиргла ормар, прави гнездо од шајкаче, грицка сир и

колаче, од новина прави питу. Не може тек тако да га се реши станодавац:

“Плаћ'о сам му возну карту

да се сели у Џакарту,

а он неће ни да чује,

у брк ми се подсмехује:

“Еј букова тврда главо,

ја станарско стекох право!”

Ударна вест на радију у песми “Изненађење” јесте да је мачак пустио

миша након што га је уловио. Сви су се чудили, али он објашњава да је

миш био болестан: “а да сам га синоћ појео / јутрос бих рицинус пио...”

Бракова има разних у поезији Момчила Тешића – детлић се у свраку

загледао, и прстен јој златан дао. И сви јој завиде јер ће имати сигуран

кров над главом.

7. ФАНТАСТИКА У ПОЕЗИЈИ МОМЧИЛА ТЕШИЋА

41

Тешић воли да пише о природи и њеним тајанственим појавама.

У његовом песништву село се открива у својим древним,прастарим

облицима – једноставним и тајанственим у исто време. Да би деци био

интересантан, песник мора да буде увек занимљив, а деци пажњу

привлачи прича, догађање које им даје могућност поистовећивања. Деци

није тешко да пређу границу реалног и из стварног света пређу у

нестварни. Сведоци смо да дете, чак и оно најнемаштовитије може један

садржај да интерпретира на хиљаду начина непрестано се удаљавајући од

фабуле.

Наш песник, Момчило Тешић, као прави чаробњак детињства, у

веселим дечјим сновима прича нам причу о бајковитом свету радости и

хармоније.

У песми “Чуда” све се дешава што иначе није могуће: “ У држави

Залуд Тражи / на оству Где је кажи ” постоји свет који се не може десити,

али Тешић то одмах на почетку објасни својим читаоцима, он их никада

не доводи у заблуду, они унапред знају да је то све шала. Никада читалац

није заведен у свет нестварног, а да му није дата могућност да тај

нестварни упореди са стварним и да у тај стварни може да се врати кад

год то пожели.

Када говоримо о фантастици у песмама Момчила Тешића не треба

да трагамо за двоглавим змајевима, вилама и вилењацима – нећемо их

сигурно наћи. Овде говоримо о фантастици да травке, цвећке и птице

говоре, да свиње међусобно разговарају, да веверица зецу позајмљује реп,

или краве праве славље; да медведи говоре и желе да мењају своје

“бунде”, јер тобоже прате моду; да су пужица и рак у браку или млин

меље лоше оцене и ствара боље.

Фантастика, машта, имагинација саставни су део књижевности за

42

децу јер је дете у својој бити маштовито. Под фантазијом подразумевамо

чињеницу да нешто измишљено, нереално сместимо у реалан свет, али по

“Тешићу нестварно је у лепоти и хармоничности света којим је дете

окружено”22. “Фантазија се опире логици и не помишља на њу.”23

Померање граница у фантастици детету омогућава да свет сагледа на

другачији начин, подстиче га на рад и стваралаштво. Још од најраније

књижевности, човек се у том фантастичном свету бајки,царева и вештица

бори против зла и постиже немогуће – ствара услове за дуг и бесконачно

срећан живот.

8. ЈЕЗИК И СТИЛ

Тешић пише песме традиционалне форме и народског осећања за

језик и то је један од разлога што га пореде са Змајем. То је језик вуковске

чистоте. У Тешићевим песмама дете још слушајући док му други читају

ове пеме добија савршени образац матерњег језика, учи се да говори, да

мисли на језику своје мајке, што је опет од пресудног значаја за његов

однос према свим осталим духовним вредностима народа коме припада.

У његовим песмама, (на пример “Крај колевке”) фантастично је

стопљен ритам који прати језичко поигравање:

“Љуља нана колевчицу

нија – наја – нан.

22 Ђорђе Ј Јанић, Певање о срмен зденцу, предговор књизи Изабране песме, Дечје новине, 1990. г.23 Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, Сомбор, 2005. г. , стр. 68.

43

У колевци Милојчицу,

да јој дође сан”.

Песме као што су “Веверица и вук” и “Кос” изузетни су примери за

лакоћу стиха и крајњу једноставност израза. Рима је готово у свим

песмама природна, неусиљена, нетражена. Реченица је кратка,

некомпликована, а језик свима разумљив.

Попут Лазе Костића, он гради нове речи, кованице: зечеви су

лаконоги, кусорепи или брзотрчци, петао је шаренокрили, ждребе

путоного, дете које је пало са крушке – падогранац, мајка је лакосана итд.

Има доста понављања у Тешићевим песмама:

“Пролетео кроз зрак први

лептирић,

лептирић.

Плави цвет му понудио

шеширић,

шеширић...”

Или у песми “Лето” свака строфа почиње понављањем:

“Јули се смеје, јули се смеје...

...

вишња се смеје, вишња се смеје...

...

сунце се смеје, сунце се смеје...

...

море се смеје, море се смеје...”

У поезији М. Тешића све је персонификовано: звезде се играју,

жмуре, јуре.

44

Има и метафора. На пример у песми “Острво”, острво је метафора за

облак. Острво сиве боје, на коме једино кишне капи живе, плови по небу.

Или у песми “Сликарка” користи разне метафоре да би дочарао боје

шумског лишћа, тј. бреза има зелену блузу, буква црвену хаљину, храст

хоће капут кафене боје и сл. На метафорама, поређењима и контрастима

он гради своје песме. Сунце пореди са жутом лађом, ветар му је чешаљ

шуме, чистач улице, носач, уметник јер прозоре шара, mпратилац у лову,

дрвосеча.

Његове песме препуне су деминутива: ту су љутићи са шеширићима,

путићи, зечићи; булке имају беретчице, минђушице. У песми “Сви су

устали” спомињу се и пчелице и жбунићи и кунићи итд.

Доста је и ономатопеја: вране гачу, кокошке кокодачу, краве ричу,

ћурани пурпуричу...

Тешићеве стихове одликује убрзани ритам. Кратак стих даје веселост

ритму и осећај поигравања, тј. дечјег поскакивања. Он воли да

употребљава звучне рефрене који некада подсећају на дечје бројалице,

нпр. Тандара – мандара, цицвара – попара.24

Мајстор је у стапању садржине и форме што најбоље показује песма

“Рат”: осмерци, појачани извесним понављањима, (почев од имена земље

Дали – Дали), сустижу један другог као у правој борби, настаје јуриш, да

бисмо на крају имали три кратка шестерца – снаге су се истрошиле, блага

уништена, успостављен је мир са обе стране, мршав али поучан.

9. З А К Љ У Ч А К

24 Ђорђе Ј. Јанић, Певање о срмен зденцу, предговор књизи Изабране песме, Дечје новине, Г.

Милановац, 1990. г., стр. 13.

45

Живот овог песника био је испуњен мукотрпним радом. На крају,

исплатило се! Све време у некој сенци, предвиђеној за повремене и

случајне намернике, Момчило Тешић је тек у најновије време доживео

своју богату, макар и касну бербу.25

Наиме, овај савршени песник и поред толиких одличних песама за

децу дуго није имао среће ни са издавачима,ни са критичарима, такође ни

са дечјим читанкама ни антологијама. Требало је четврт века да ради да би

1954. год. постао члан Савеза књижевника Југославије, као први сељак

коме је указана та част. А петнаест година касније, тачније 1969.г. добио је

једно мање признање подједнако драго: тридесет песника са села

окупљених око “Расковника” изабрало га је за председника своје дружине

“Сунцокрет”.

Најзад, у Београду, 1971.г. додељена су му, помало изненадно два

признања: награда “Младо поколење” за животно дело и Вукова награда

за књижевно и културно прегалаштво.

Тешићева поезија могла би се узети као мост између Змаја и наших

савременика. То ведро песништво, као и Змајево почиње од успаванке и

азбуке и доводи нас на крају до света у коме живимо, до његових не само

спољних, материјалних обележја, него и до низа ситних, али озбиљних

питања и истина.

Све то потиче из провинције, која је овом песнику колико узела

толико и дала. Узвратила му је свежим и изворним осећањем живота и

дечјег света.Без њега ми не бисмо имали ту распевану и ведру, пуну боја и

чари, слику детињства на селу. Много рано наши песници беже у град и

том животу на селу кажу збогом.

25 Драгиша Витошевић, Дело и подвиг Момчила Тешића, предговор књизи Жетеоци, добар дан, Дечје

новине, Г. Милановац, 1978. г, стр. 15.

46

Он нам нуди једно песничко сведочанство о времену једном које

неповратно одлази, али које не бисмо смели да заборавимо. Он је

једноставан, разумљив сеоски учитељ поезије и поетског доживљавања

села.

“Поезија за децу Момчила Тешића зрачи ведрином која није задата

особина једне врсте књижевности, него начин постојања одређен

радосним сусретом устрептале душе сељака – песника – детета пред

животом - “дивним чудом ”.26

“Из чиста мира, против судбине, мимо обичаја и навика своје средине

и позива,он је свећом, светиљком и сијалицом осветлио дубоку сеоску ноћ

и са свог ћувика слао племените поруке људског и песничког срца које је

као воденица на немирном сеоском потоку млело сурови живот у бело

брашно песништва, вере и ведрине.”27

С А Д Р Ж А Ј

26 Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак песме, Српска школа,

Ваљево, 2008. г., стр. 8.

27 Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак песме, Српска школа, Ваљево, 2008. г., стр. 82.

47

1. Стваралачка биографија Момчила Тешића.......................... 1

2. Критичко-историјски моменат у коме се појавио Момчило

Тешић....................................................................................... 3

3. Песнички свет Момчила Тешића........................................... 5

4. Тематско-мотивски садржај руралне поезије Момчила

Тешића...................................................................................... 11

4.1. Природа у поезији Момчила Тешића........................... 13

4.2. Флора у поезији Момчила Тешића............................... 22

4.3. Фауна у поезији Момчила Тешића............................... 23

4.4. Село и обичаји у поезији Момчила Тешића................ 29

5. Игра у поезији Момчила Тешића........................................... 32

5.1. Поезија нонсенса............................................................ 34

6. Хумор у поезији Момчила Тешића........................................ 35

7. Фантастика у поезији Момчила Тешића............................... 42

8. Језик и стил писања Момчила Тешића.................................. 43

9. Закључак................................................................................... 46

10. Садржај ................................................................................... 48

11. Литература ............................................................................... 49

Л И Т Е Р А Т У Р А

48

1. Петровић Тихомир, Историја српске књижевности за децу, Учитељски

факултет Врање, 2001. г.

2. Јекнић Драгољуб, Српска књижевност за децу, МАК, Београд, 1999.г

3. Петровић Тихомир, Књижевност за децу – теорија, Учитељски

факултет, Сомбор, 2005. г.

4. Воја Марјановић, Поетика књижевности за децу и младе, Београд,

2009. г.

5. Драгутин Огњановић, Дечје доба:студије и огледи из књижевности за

Децу, Пријатељи деце, Београд, 1997. г.

6. Воја Марјановиц, Милутин Ђуричковић, Књижевност за децу и младе

у књижевној критици, Висока школа струковних студија за васпитаче,

Алексинац, 2007. г.

7. Миомир Милинковић, Хоризонти детињства, Учитељски факултет,

Ужице, 1999. г.

И З В О Р И

1. Драгиша Витошевић, Дело и подвиг Момчила Тешића, предговор

књизи Жетеоци, добар дан, Дечје новине, Г. Милановац, 1978. г.

2. Ђорђе Ј. Јанић, Певање о срмен зденцу, предговор књизи Изабране

песме, Дечје новине, Г. Милановац, 1990. г.

3. Драгољуб П. Ђурић, предговор књизи, Падогранци и њихови знаци,

ВЕСТИ, Ужице, 1989. г.

4. Душко Бабић, Песник из сеоског дворишта, предговор књизи Почетак

49

песме, Српска школа, Ваљево, 2008. г.

5. Тешић Момчило, Ко кога води, ИНГ, Нови Сад, 1997. г.

6. Тешић Момчило, Пада киша ситница, ГРАФОС, Београд, 1971. г.

50