2

3

1

odišnji odmor koji je Keli isplanirala, već u startu nije počeo kako je ona zamislila. Trebala je da krene u Španiju sa svojom

prijateljicom Stefani, međutim, Stefani je oborio na

pešačkom prelazu neoprezni motociklista i sve se poremetilo.

Keli i Stefani su se družile još od osnovne škole. Bile su najbolje prijateljice.

Kada joj je Keli rekla da planira da otputuje u Španiju ovo leto, Stefani je rekla:

— Keli, draga, osećam da mi je potrebna promena

— govorila je, — Ako ti ne smeta, jako bih volela da

pođem sa tobom u Španiju. Tamo su hoteli veoma udobni, nema mnogo gužve, a osim toga sunce nije nigde toliko toplo kao pod nebom Španije.

Ispružila je svoje duge vitke noge i uzdahnula, ne

sačekavši da se Keli saglasi. — Fantastično! Jedva čekam da stignemo tamo! Naravno Keli je pristala. Rezervisala je apartman u

hotelu Fontana Plaza u Torevijeu. To joj je preporučila

G

4

jedna poznata turistička agencija u Londonu. Stefani je pristala da idu kolima iz Londona do Sauthemptona,

gde bi se ukrcale na putnički brod i onda brodom do juga Španije, do Kartagene, pa onda još kolima do Torevijea.

Stefani je bila veoma imućna devojka, ali je ponekad radila kao manekenka u modnoj kući Kelinog oca. Lepo

je živela, imala je udvarača koliko je htela i mnogo se zabavljala.

I tri dana pre polaska na odmor, Stefani je oborio

motociklista i preneta je u Centralnu bolnicu u Londonu.

Keli je nazvao Stefanin otac i rekao joj za nesreću. Imala je slomljenu nogu i dosta modrica po celom telu.

Bilo je jasno, da nema nikakvih izgleda da krene na

odmor.

Dok joj je pričao šta se dogodilo, Keli je osetila da je veoma zabrinut.

— Ići ćeš da je posetiš pre nego što pođeš, zar ne Keli? — gotovo me je molio.

— Naravno — rekla je. — Otići ću već sutra. Sledeći dan bila je nedelja i Keli je otišla da je poseti.

Na vratima se srela sa njena dva prijatelja, koji su stigli

pre nje i sad su već napuštali Stefaninu sobu. U stvari, pre bi se moglo reći da je videla leđa jednog

od njih, dok mu je njegov prijatelj držao otvorena vrata da izađe. Taj njegov i Stefanin prijatelj bio je mlad čovek koga Keli nije ranije videla. Bio je neobično zgodan to je mogla da zapazi za onaj jedan trenutak.

5

Iako povređena, Stefani je bila prilično vesela i dobro raspoložena. Naravno, žalila je što ne može da putuje, ali ne toliko koliko je Keli očekivala. U stvari, ona je bila osoba koja se veoma dobro prilagođavala svakoj situaciji, pa i ovoj.

Keli joj je predložila da odloži odmor, dok ona ne

bude mogla da putuje, ali Stefani nije htela ni da čuje za to.

— To ne dolazi u obzir — rekla je. — Nema razloga

da me čekaš. Uostalom, ne verujem da bi to mogla čak i kada bi pokušala. Onaj tvoj stari Alvin je pravi tiranin. Taj ne dozvoljava da mu neko remeti planove.

Keli je pomislila da je Stefani bila u pravu. Radila je u

modnog agenciji svog oca i on se nikada ne bi složio da baš njegova ćerka remeti planove. Uvek je tražio od Keli da bude primer drugim zaposlenima.

Možda bi on i popustio, ali njegov partner se nikada

ne bi složio sa tim. On nije bio tiranin, kako je rekla Stefani, ali je užasno mrzeo promene. Naročito ako one nisu imale veoma ozbiljne razloge.

Za sebe je uvek govorio da je pre svega, pristalica

izvršenja planova i da su za njega poslovi ispred svih

privatnih interesa.

Alvin Parker je bio suvlasnik jedne ugledne modne

agencije i imao je partnera Adama Granta, ali ni jedan od

njih nije bio toliko energičan kad je posao u pitanju kao njihov pomoćnik Tim Vejn. Jedino njemu nije imala hrabrosti da kaže da želi da promeni vreme svoga odmora.

6

— U redu Stef, ako si sigurna da ti nije mnogo žao — složila se — putovaću sama.

Bilo joj je žao što Stefani ne može da pođe, jer je znala kako je umela da se raduje putovanju.

Tek tada se okrenula po sobi i videla da je puna

cveća. Ali kraj kreveta na ormariću stajao je veliki buket crvenih ruža, očigledno izdvojen.

— Ko je obožavalac? pitala je. Stefani se nasmejala i poravnala rukom kosu.

— Samo prijatelj. Zove se Metju. Dobrostojeći —

dodala je zadovoljno. — Nego, kad ti polaziš?

— Sutra.

— Onda srećan ti put. Još su malo porazgovarale i Keli je morala da krene

da bi kupila još neke sitnice koje su joj trebate za put. Poslednjih dana se potpuno orijentisala na to da će

putovati sa Stefani i sad je bila malo razočarana. Ali, najviše je čudilo što takvo raspoloženje nije uhvatilo i nju. Izgledala je kao da joj uopšte nije žao što neće putovati.

Da, Stefani je bila neobična devojka. Umela je da se raduje svakoj sitnici, a naročito je volela da učestvuje u

radostima drugih ljudi.

Keli se sećala kako se Stefani radovala uspehu svakog njihovog zajedničkog poznanika i kako su se mladići i devojke skupljali oko nje. Svi su želeli da budu prijatelji s njom.

Ali, kada su momci bili u pitanju, Keli je uvek mislila

7

da razlog što su se sakupljali oko nje nije bila samo dobronamernost, koju je ona izražavala u svakom trenutku. Pre je to bilo zbog njene lepote. I negde u

dubini srca malo sam joj zavidela, tim pre što su se

mnoge njene kolege raspitivale kod Keli o njoj i što su tražile da ih upozna sa njom. Keli nije bila te sreće.

Tog proleća joj se prilično dopadao jedan momak. Zvao se Marlon Palmer i upoznala ga je kod Stefani na

jednoj zabavi.

On joj se stvarno dopao i to do te mere da je čak maštala da do kraja života bude sa njim, a naročito kada joj je predložio da dođe da je poseti njenoj porodičnoj kući u Londonu.

Naravno, Keli je odgovorila pozitivno na njegovu

želju. Ali, veoma je razočarao. Kada se našao kod njih u gostima, gotovo je

zaboravio da Keli postoji. Za njega je bilo najvažnije da zainteresuje Kelinog oca za svoju kolekciju koju je

spremao za predstojeće leto. On je, naime bio modni dizajner kojem nikako nije uspevalo da zainteresuje

neku modnu kuću za svoje modele. Za pet godina, koliko je prošlo od kako je završila

studije dizajna u Rimu, Keli je zaboravila koliko puta je

posredovala oko upoznavanja svog oca sa takoreći dizajnerima. Uvek su preko nje tražili vezu sa njenim ocem.

Međutim, posle razočarenja, koje joj je priredio Marlon Palmer postala je obazrivija i podozrivija. Nije

više želela da je povrede na taj način. Zato je pazila da

8

ne naleti opet na nekog dizajnera.

* * *

Putevi koji su vodili do dokova u Sauthemptonu bili

su zakrčeni raznim vozilima. Bilo je tu kamiona,

putničkih automobila, prikolica i motocikala. Sva ta vozila su bila pretrpana ljudima i tovarima, i

na onom suncu što je pržilo nemilosrdno, izgledala su kao lenja gusenica, koja se vuče po prašini.

Za ovaj kraj bilo je neobično da sunce tako prži. Posmatrajući tu kolonu vozila, čoveku se činilo da će se istopiti sva ona plastika, kojom je bio pokriven prtljag na

njima.

Skrenula sam na benzinsku pumpu sa leve strane

puta.

— Budite ljubazni, napunite mi rezervoar — rekla

sam kroz prozor čoveku na pumpi. — Koliko ima do

obale?

— Oko dvadeset kilometara. Želite li da uhvatite brod?

— Da. idem brodom do Kartagene u Španiji. Posle vozim deo puta letovališta, zato i hoću da napunim rezervoar. Ne volim da kupujem benzin odmah čim

stignem u drugu zemlju. Ovako ću biti mirna bar neko vreme.

On je slegnuo ramenima.

— U koliko sati stiže brod? — zapitala sam.

— Oko šest. Moraćete da požurite — rekao je i

otrčao da donese kusur.

9

Pogledala je na sat. Po ovakvoj gužvi trebat će joj dosta vremena da se probije do luke. Imala još oko sat vremena do polaska broda. Instrukcije, koje je dobila u

putničkoj agenciji kažu da treba da bude u luci, sat pre polaska broda.

Kelin automobil je bio relativno nov. Vozila je Opela,

imala ga je samo dve godine, ali po gužvi na putu shvatila je, da joj ne bi pomogao ni automobil formule 1.

Ništa drugo joj nije ostalo, nego da se uključi u kolonu.

Na sledećem saobraćajnom čvoru, dok je čekala da se semafor uključi da bi mogla da krene, proverila je koverat na sedištu kraj sebe. Sve je bilo u redu: pasoš, karte, rezervacije za hotel u Španiji, putni čekovi, osiguranje, sve je bilo tu.

Jedan pogled na sat pokazao joj je da je prošlo još dvadeset minuta. Ništa nije mogla da učini, sem da se nada da je neće ostaviti na obali, ako stigne i pet minuta

pre polaska broda.

Jedino je zabrinjavalo što je u prtljažniku automobila imala prilično nemarno spakovan prtljag, pa je mislila da će se dugo zadržati na carini, što bi moglo da joj oduzme dragoceno vreme.

A sve ovo joj nije trebalo. Mogla je na vreme da

stigne i da se sada ne sekira i da ne strahuje gledajući na sat. U stvari, imala bi dovoljno vremena da nije morala

po drugi put da svrati kod Stefani.

10

2

onačno, u razmišljanju stigla je do predgrađa Sauthemptona. Najzad se zaustavila u koloni onih,

koji su čekali na brod. Odahnula je tek kad je pod sobom osetila ljuljanje

talasa. Konačno, bila je na brodu. Bio je to ogroman brod, a Keli je uvek osećala veliko

uzbuđenje kada bi se našla na otvorenom moru. Setila se kako je bila nervozna, dok se smeštala na

brod.

Stigla je poslednja na pasošku kontrolu. Imala je još samo nekoliko trenutaka da pokaže svoje stvari carinicima, i već je čula kako joj dovikuje čovek, koji se brinuo za smeštaj automobila na brodu.

Mahnula mu je i uputila se prema njegovoj zastavici,

dok je nije uveo između jednog kamiona i nekog putničkog automobila.

Tek tada je odahnula. Ugasila je motor i izašla iz automobila. Uzela je ručni kofer i uputila se u kabinu koju je trebalo da deli sa Stefani.

Pogledala je oko sebe. Bilo je nemoguće ne osetiti

K

11

uzbuđenje pred veličanstvenim prizorom ove grdosije. Brod je bio potpuno nov, svetao, čist, sa udobnim

kabinama. A Kelina kabina, izgledalo joj je, bila

fantastična. Imala je tuš i dva udobna kreveta. Zadovoljna kao dete, uključila je radio i počela da

čita novine koje je našla na stolu. Tek tada se istuširala. Osvežena i odmorna, pošla je do restorana da

rezerviše mesto za večeru. Tamo se već formirao mali red ljudi, koji su čekali da im glavni stjuart podeli brojeve

mesta. Keli je dobila broj sedam.

Onda je požurila na palubu da uživa u svežem vazduhu, u suncu na zalasku i talasima, koji su postajali

sve tamniji.

Brod je napustio dok u vreme kada se Keli tuširala, ali obala je još mogla da se vidi sa leve strane broda.

Bila je zadivljena prizorom i posmatrala je sa

oduševljenjem sve oko sebe, kada je preko zvučnika začula poziv na večeru.

Keli se ne seća da je skoro bila gladna kao to veče, pa je požurila da zauzme svoje mesto za stolom.

Među ostalima, za stolom su bili bračni par Tejlor, sredovečni ljudi prilično zadovoljni sobom. Sa njima su putovali, njihova kćerka Lesli, veoma lepa dvadestdvogodišnja devojka i sin Tomi, nekoliko godina mlađi.

Za stolom su bila još dva mlađa čoveka, koji su putovali zajedno. Zvali su se Stenford i Vejn. Činilo joj se da je čula njihova prezimena, ali ih je odmah zaboravila.

12

Međutim, bili su to toliko simpatični i duhoviti mladi ljudi, da su uskoro za sve postali jednostavno, Sten i

Vejn.

Rekli su im da idu da se pridruže jednoj grupi

studenata, koja je iznajmila neku vilu na obali Španije, negde kraj Kartagene.

Keli se prisetila da je videla njihov prastari automobil

sav išaran nekim parolama i pitala se, da li će uopšte uspeti da stignu do Kartagene.

Poslednje mesto za stolom zauzimao je jedan

prijatan i privlačan čovek tridesetih godina, visok, plave kose, obučen u sportsko odelo, veoma elegantan.

Na licu toga čoveka stalno je igrao osmeh, a njegov glas je bio vrlo prijatan. Izgledao je kao čovek, koji je uspeo u životu. Valjda zbog tog večitog osmeha na licu, delovao je veoma opušteno.

Keli se činilo da u njemu vidi nešto poznato, kao da ga je već ranije srela, ili kao da je podseća na nekoga. Trudila se da se seti, ali nikako nije mogla da dozove u

sećanje njegovo ime — Mark Dauning. Primetila je da

ga je Lesli Tejlor odmah pogledala i pokazala mu svojim

izrazom kako joj je dosadno ovo društvo. Njen mlađi brat se ponašao kao da je užasno umoran i da ga ne interesuje čak ni odlična hrana koju su im servirali.

— Šta izvodi taj momak? — šapnuo mi je Mark Dauning, smeškajući se i dalje bračnom paru Tejlor.

Keli mu se nasmešila neodređeno i spustila pogled na svoj tanjir, na kome se pušila veoma primamljiva riba.

13

— Probaj omlet, dragi — predložila je gospođa Tejlor svom nezainteresovanom sinu.

On je odmahnuo glavom.

— Možda mu ne prija ljuljanje broda — rekla je Keli,

pokušavajući da pomogne. Gospodin Tejlor je činilo se samo to čekao, kratko se

nasmejao. Bio je to neprijatan smeh, nešto kao neartikulisan zov neke životinje. Tako nešto nije lepo reći za čoveka, ali to je baš tako bilo.

— Tomi nikada nije patio od morske bolesti —

promumlao je. — Mi smo mnogo putovali. U poslednje

tri godine bili smo sedam puta na krstarenju po raznim

morima — dodao je ponosno. — Moj sin je mnogo

putovao.

Keli je videla nestrpljiv pokret ramena Marka

Dauninga i uhvatila namigivanje Stena i Vejna.

— Lepo je kad neko ima mogućnosti — uzdahnuo je

Sten, hrabreći gospodina Tejlora. — Naravno, to nije samo palo sa neba. Sve je

rezultat mog veoma velikog truda, rada i umeća —

objasnio je gospodine Tejlor, očigledno ponosan na sebe. — Za sve je potrebna pametna glava.

— Mora da ste videli mnogo zemalja? — pitao je

Vejn da bi ga potakao na dalju priču. Gospodinu Tejloru nije mnogo trebalo da se

raspriča. Izgledalo je da je samo to čekao, pa da počne. — Imam čitavu listu luka u kojima smo bili. Zatim

listu brodova, kojima smo plovili, pa mesta u kojima je

14

carina najblaža, gde se može voziti taksijem najjeftinije i ime najboljeg arapskog vodiča u Tunisu.

— Da li još neko ide u Torevijeu? — upitao je Sten,

čim je uspeo da dođe do reči. — Ja se nadam da ide — dodao je Vejn. — Možda

će biti potrebno da nas neko povuče malo — nasmejao

se.

— Idem ja — rekla je Keli. — Idem na odmor u

Torevijeu. To je na obali. U hotel Fontana Plaza . Rado

ću vas povući, ako vas nađem na putu. Samo, ja nemam uže.

— Imamo mi — povikaše gotovo u isti glas Sten i Vejn. — Ne usuđujemo se da pođemo bez toga.

Svi su se nasmejali, očigledno se setivši njihovih kola. Onda Mark Dauning reče.

— I ja idem isto u hotel Fontana u Torevijeu.

Keli je bila iznenađena. Mark joj je pre ličio na nekog poslovnog čoveka i mislila je da će u Kartagenu.

— Interesantno. Ja sam mislila da ću biti sama u tom mestu.

— Niste u pravu. Ja mislim — nasmešio se Mark —

da će bar četvrtina ljudi sa ovog broda ići baš tamo. Uostalom, to se može videti i po prospektu turističkih mesta, koji svi drže na stolu. To je najbolji hotel u tom kraju.

— Baš nemamo ideja — prokomentarisao je Sten,

kada su ustali od stola. — Kako li izgleda to mesto?

Gospodin Tejlor je, naravno, imao prospekte u svojoj

15

tašni, pa je odmah mogao dati potrebne informacije. Tako su svi krenuli iz trpezarije neobično bučni i

dobro raspoloženi, dok su razgovarali o Torevijeu. Keli je razgovarala sa Lesli, kada je srela pogled

nekog crnokosog, plavookog čoveka, koji je uporno gledao. Tek tada se setila da je neprestano posmatrao

društvo i da mu je izraz lica bio neobično strog. Keli je smatrala da je prilično neučtivo tako uporno

zadržavati pogled na istim ljudima, ali brzo ga je izgubila

iz vida jer su se već našli na vratima trpezarije. — Šta mislite da popijemo po jedno piće? — pozvao

je Mark celo društvo, što su svi prihvatili. Tek posle toga su se svi razišli. Lesli je sa svojim

bratom i Stenom pošla do diskoteke, a nešto kasnije, gospođa Tejlor je odlučila da se pridruži bingo igračima. U baru su ostali samo Mark, gospodin Tejlor i Keli.

Poneli su svoje čaše i smestili se za jednim stolom kraj zida.

Zapravo, tek tada se Keli potpuno opustila. Nestalo

je one napetosti, koja je pratila celog dana. Prvo

zakašnjenje, pa onda jurnjava drumovima i na kraju cela ona gužva dok se nije smestila na brod.

Sada je bila zadovoljna. Konačno, na odmoru je, razmišljala je i treba tako da se oseća, govorila je sama

sebi.

Čak joj se činilo da ima puno razloga za to. Ako ovde neko bude želeo da se upozna sa njom, to sigurno neće biti zbog njene prijateljice Stefani, ili zato što mu je

16

potrebno da mu njen otac organizuje modnu reviju.

To što se Mark naginjao ka njoj i ukazivao joj

posebnu pažnju, bilo je namenjeno samo njoj. Bilo je to zato, što ga je interesovala samo ona. Keli se mnogo lepo osećala zbog toga.

Ovde nije osećala da je manje privlačna kao što je to bilo očigledno, kada je Stefani bila sa njom. Bila je ovde

sama i počela je da uživa u prijatnom društvu oko sebe. Za obližnje stolove smestilo se još nekoliko ljudi.

Među njima je primetila i plavookog čoveka crne kose koji je onako ozbiljno posmatrao malopre u trpezariji.

On je naručio dosta pića i pridružio se gospodinu Tejloru.

— Čini mi se da sam malopre video da imate prospekt o Torevijeu? — čula ga je kako govori.

Glas mu je bio dubok i prijatan, ali odavao je neko

čudno nestrpljenje. Gospodin Tejlor je bio sav srećan što je neko tražio

informaciju od njega i odmah je u svojoj torbi, od koje se

nije odvajao, izvadio traženi prospekt. — I vi idete u Torevijeu? — upitao je.

Stranac je za trenutak oklevao, a onda je rekao:

— Nisam ništa rezervisao ali, mislio sam da ostanem tamo nekoliko dana pre nego što odem u Kartagenu, ili

bilo gde, gde mi se bude svidelo.

— Teško da ćete dobiti smeštaj u Torevijeu ako niste rezervisali — umešao se Mark. — Većina putnika sa ovog broda ide tamo. Mora da je već sve zauzeto.

17

— Pa, pokušaću — odgovorio je čovek i počeo da prelistava prospekt.

— Interesuje me da li imaju sobe sa jednim ležajem. Ja sam rezervisala apartman i sada mi je apartman

prevelik jer Stefani nije pošla sa mnom. Mislila sam čak i da ću kuvati, ali sad mislim da ipak neću kuvati. Tamo ima sigurno lepih restorana pa neću kuvati.

— Stefani? Ko je Stefani — zainteresovao se Mark,

sa svojim neizbežnim osmehom. Objasnila je ko je Stefani i bila sam iznenađena, kako

ju je tada pogledao onaj plavooki čovek. — Da li to znači da sami vozite do Torevijea? —

upitao me je.

— Pa, da — rekla sam nekako nesigurno, valjda

zbog njegovih začuđenih očiju. — Nije baš pametno — rekao je. — Da li ste ikada

ranije vozili kroz Španiju?

— Nisam — priznala je i pocrvenela. — Ipak, nadam

se da neće biti problema. Već i ranije sam vozila na veće daljine. A uostalom Torevijea nije daleko od Kartagene.

— Ali sigurno niste vozili van Engleske. A u Španiji se vozi desnom stranom. Šta će biti ako se nađete u nekoj nevolji? — zapitao je i odmerio je od glave do pete.

— Pa, ako mi se desi neka nevolja... pretpostavljam

da ću se snaći — nasmešila se. — Tako sam i mislio. Kao i većina žena, vi mislite da

ćete se lako izvući iz svake gužve. Žene uvek precenjuju svoje mogućnosti.

18

— Zar ne mislite da je ona iskusan vozač? — malo se

podsmehnuo Mark, a onda se odmah ispravio i sasvim

ozbiljno dodao — Ne, zaista, ja mislim da je Keli dobar

vozač. — I jesam — rekla je, trudeći se da ne nasedne na

njihovu provokaciju, koja je bila tipična kod muškaraca kad govore o ženama vozačima. — Uostalom, ne

plašite se, vas neću zvati u pomoć. Okrenula je leđa plavookom čoveku i nastavila da

razgovara sa Markom.

— Ja sam prilično umorna — rekla je Keli. — To je

valjda zbog one lude vožnje do Sauthemptona. Najbolje će biti da odem da legnem.

— Možda ste u pravu — složio se Mark. — Ovo

putovanje neće biti baš tako kratko. Pozdravila se sa svima i izašla iz bara.

19

3

abina je bila udobna, vazduh neverovatno čist, a more mirno, što je Keli primila sa velikom zahvalnošću. Osećala se kao u kolevci.

Valjda je zato i zaspala čim je spustila glavu na jastuk. Ipak, njene poslednje misli toga dana bile su

vezane za crnokosog čoveka ozbiljnih plavih očiju. Sledeći dan je bio divan. Sunce je sijalo, a brod je

polako klizio po mirnoj vodi prema jugu. Putnici su se

pojavili na palubi u lakim odelima, a hrabriji i u kupaćim kostimima. Bili su pomalo smešni belog tena, dok su se smeštali oko bazena, ili se kupali u toploj vodi.

Keli je kupila neko mleko za sunčanje da ne bi otvarala kofere. Dopadalo joj se na ovim brodovima što su postojale male radnjice za kupovinu najpotrebnijih

sitnica i uvek je bila kupac. Tako je učinila i ovoga puta. Pošto je pronašla jedno skrovito mesto na vrhu

palube, namazala se mlekom za sunčanje i opružila se po suncu.

Posle desetak minuta pronašao je Mark i čučnuo kraj nje.

— Ja odoh da se malo kupam. Hoćete li i vi?

K

20

— Možda kasnije, oko ručka. Hoću prvo da nakupim malo sunca — odgovorila je Keli. — U svakom slučaju, sumnjam, da ćete uspeti da plivate. Bazen je pun dece.

— Ne brinite. Hajde, videćemo se kasnije. Kad

dođete da plivate, javite se. Ja ću kasnije da donesem neko piće.

Okrenuo se i paradnim korakom se uputio prema

bazenu.

Gledala je za njim smeškajući se. Onda je pomerila svoj ligeštul malo desno, da bi joj sunce padalo na lice.

Negde iza sebe, začula je zveket čaše i neki ozbiljan glas kako kaže:

— Polako, to je moje piće. Okrenula je svoje lice crveno od sunca i ugledala

crnokosog čoveka, kako sakuplja srču od razbijene čaše. — Oh, baš mi je žao — promrmljala je. — Želela sam

samo da pomerim stolicu, da budem više na suncu. Šta ste to pili?

— Ne sekirajte se, molim vas — rekao joj je

nestrpljivo. — A drugi put bi bilo pametnije da

pogledate oko sebe, pre nego što pomerite stolicu. Ponašao se prema njoj kao da je dete. — Ne bi bilo ništa manje pametno da vi ubuduće ne

stavljate čašu na pod. Jer ste mogli pretpostaviti da će tu biti razbijena — odgovorila mu je i okrenula mu leđa.

Lice joj je gorelo i osećala se užasno glupo. Nije ličilo na nju da se prepire sa nepoznatim ljudima. Keli je

generalno više volela da izbegne svaku svađu i pitala se,

21

šta joj je odjednom da tako odgovara. Onda je čula pomeranje njegove stolice bliže njenoj. — Pošto nam je izgleda suđeno da se svađamo,

bolje je da znate ko je vaš protivnik. Zovem se Dejv Rajner.

Pogledala je u daljinu sa smeškom u očima. — A ja — rekla je nekako ukočeno — ja sam Keli

Parker — i ponovo je počela da čita časopis, koji joj je bio na krilu.

Nastala je tišina. On se smeštao udobnije, a Keli je pokušala da se skoncentriše na ono što je čitala.

Dejv neko vreme nije progovorio ni reč, ali Keli svakako nije uspevala da shvati ono što je čitala i pitala se, da li je zaspao. Zbunjivalo je njegovo prisustvo.

Stalno se vraćala na prethodnu rečenicu. Nije uspevala da uhvati nit.

Posle nekoliko trenutaka bacila je pogled u stranu i

gotovo da je bila zaslepljena sjajem njegovih plavih

očiju. — Bio sam grub — izvinjavao se. — Oprostite.

Keli baš nije izgledalo da mu je žao, ali nije insistirala. Osetila je samo kako joj se vraća njena uobičajena nesigurnost. Ovde je bio neko za koga je znala da će je podsetiti na nedostatak lepote i šarma čega je uvek bila svesna kod sebe.

— U redu je — rekla je ne baš sasvim jasno. — I ja

sam bila nepažljiva. Ponovo je nastala tišina dok je smišljala šta će još da

22

kaže. — Molim vas dozvolite da vam platim to piće —

dodala je nespretno.

On se nasmejao.

— Bolje će biti da odem i donesem i vama piće —

rekao je. — Tek ako to prihvatite, biću siguran da ste mi oprostili. Šta želite?

Nije znala šta da kaže. Pomislila je kako bi Stefani

ovo rešila lako i jednostavno. Ali, pre svega, ona uopšte ne bi razbila čašu. Pogledala ga je bespomoćno, a onda procedila:

— Sok od jagode, molim vas. — Rekla je to, ali je

osetila neku tremu u odnosu na njega. Činio joj se previše arogantan. Ipak, najviše je nervirala samu sebe, što je bila tako nesigurna u sebe. Iako je imala dvadeset i šest godina, pred ovim čovekom se osećala kao da je šiparica. Dok je razmišljala o tome, on se vratio iz bara.

Bilo je to zaista brzo i Keli nije mogla da shvati kako

je dobio piće pre svih, koji su sigurno čekali na red. — Hvala — promrmljala je. — Hoćete li da uđete u

bazen?

— Kasnije — odgovorio je. — A vi?

Smejao se, a ona je opet pocrvenela i to bez razloga.

— Znate li bilo šta o Torevijeu? — upitala ga je tek

da nešto kaže. — Ne mnogo — rekao je. — Samo ono što sam

pročitao u prospektu gospodina Tejlora. Nisam tamo nikada bio. Ali iz prospekta sam shvatio da je tamo

23

najlepše u proleće, kada procvetaju bademi. Nadam se da neće biti sve komercijalizovano, mada je to mesto

već poznato kao turističko. — Oh, nadam se. Inače bih se užasno razočarala —

saglasila se Keli. — Ne volim gužve. — Prošle godine išao sam u Portugaliju. Bilo je to

jedno malo mesto stotinak kilometara od Lisabona. To

je bilo idealno. Mesto je divno, mirno, nije bilo previše ljudi, a putevi su im predivni.

— Vi ste, izgleda, oduševljeni vozač. On se nasmejao.

— I volite da savetujete vozače. — Što se toga tiče, mislim da bi posao bio jalov.

Niko ne veruje da je voda hladna, dok ne skoči u nju. A

vi, gde ste bili prošle godine?

— Bila sam na nekom krstarenju... sa roditeljima —

dodala je iz nekog razloga, koji ni njoj baš nije bio jasan. — Onda vi imate mnogo zajedničkog sa porodicom

Tejlor — prokomentarisao je, a onaj osmeh se opet

pojavio u njegovim plavim očima. — Iznenađen sam što to niste pomenuli ranije. To bi se svidelo gospodinu

Tejloru. Jeste li uživali u krstarenju?

— O da! Videli smo nekoliko zaista lepih mesta:

Maderu, Palmu, Kazablanku i još neka druga mesta. Ali, mislim da je mnogo lepše krstariti u svom društvu.

— Naravno, inače čovek mora da pravi poznanstva na brodu. Doduše, i tu može da nađe dosta prijatelja, ali i ponekog protivnika, da ne kažem neprijatelja —

24

nasmejao se.

Opet je osetila, da je pocrvenela.

— U pravu ste — ipak je rekla. — Vidite, većina ljudi na ovom brodu se upoznala međusobno. Meni je, međutim, potrebno malo više vremena, da bih se sprijateljila sa nekim.

— Nije baš tako — rekao je odlučno. — Eto vidite,

nas dvoje smo se sprijateljili za nekoliko minuta. A onda,

tu je i vaš prijatelj Dauning. Čini mi se da ste se sa njim sprijateljili vrlo brzo. A možda ste ga poznavali pre nego što ste došli na brod.

Govorio je to sasvim normalnim, gotovo monotonim

glasom, ali Keli nije mogla da se otme utisku da je to

pitanje za njega bilo prilično važno. Zavrtela je glavom.

— Nas dvoje smo slučajno dobili mesta za istim stolom u trpezariji. Ali, on je čovek koji veoma brzo uspostavlja kontakte sa ljudima.

— Da, primetio sam — složio se. Bacila je brz pogled na njega i upitala:

— Zašto vam se ne sviđa?

Na Dejvovom licu pojavio se neobično arogantan izraz.

— Nećemo govoriti više o njemu. Osim toga, sunce je suviše toplo da bismo se prepirali. Bolje je da idemo malo da plivamo.

Keli je pokupila svoje stvari i pošla za njim dole do

bazena.

25

Sada je bazen bio prazniji, jer su deca otišla. Bilo je prijatno bućnuti se u vodu i zaplivati. Nije ni primetila kako je vreme brzo prošlo, kada se iz zvučnika začuo poziv na ručak.

Požurila je da se presvuče i pođe u trpezariju. Ali, dok je prolazila kroz hodnik kojim su ljudi išli iz bazena ugledala je Marka i Lesli kako joj mašu.

— Gde ste bili, Keli? — vikao je Mark. — Šta je bilo sa našim pićem?

— Bojim se da sada nemam vremena — rekla je. —

Videćemo se kasnije. Lesli više nije obraćala pažnju na Keli, već je

nastavila da gleda u Marka.

Keli je mislila da je Dejv čeka, ali kad se okrenula, njega više nije bilo.

26

4

eć nekoliko časova brod je, bukvalno, samo klizio po površini mora, toliko je sve bilo mirno. Posle ručka Mark je ostao sa Keli, pa su proveli

vreme sunčajući se na palubi. Izgledalo je da mu je prijatno u njenom društvu.

Bilo joj je malo neprijatno zbog Lesli, koja je

posmatrala sa neskrivenim podozrenjem, kada je Mark

insistirao da uveče pođe sa njim na igranku koja je organizovana u velikoj sali na brodu.

Jednostavno, nije mogla da se odbrani i pošla je. Međutim, nije se dugo zadržala. Želela je da legne ranije i da se skloni od Leslinog sumnjičavog pogleda.

Mark je otpratio Keli do kabine. Pred vratima je

poljubio za laku noć, a ona se pitala, da li ih je neko primetio.

— Ti si najlepša devojka na brodu — prošaputao je Mark, prebacivši ruke preko njenih ramena.

To je naravno, bilo daleko od istine, jer je brod bio

pun lepih devojaka, privlačnijih nego što bi Keli ikada mogla da bude. Ali, prijalo joj je to što je govorio.

V

27

— Ja stvarno jedva čekam taj odmor u Torevijeu —

govorio je — A ti?

Keli se polako izvukla iz njegovog zagrljaja i

bukvalno se provukla u kabinu kroz poluotvorena vrata,

koja je on nastojao da ponovo zatvori da ga sad ne bi

ostavila.

— Jedva čekam da stignem — rekla je, a onda

dodala odlučno: — Laku noć. Videćemo se sutra. Veče je bilo divno.

Vrata je zatvorila, pre nego što je uspeo bilo šta da kaže.

Bez obzira što nije verovala u njegove reči, bilo je divno saznanje da postoji čovek, koji se zainteresovao za nju, bez ikakvog sebičnog interesa.

Sledećeg jutra, sve je bilo u žurbi. Brod je iz Atlantika prošao kroz Gibraltar. Atmosfera

je bila bučna zbog skorog pristajanja, a možda i zbog onog blještavog plavetnila, koje ih je okružavalo i na koji putnici koji su živeli u Engleskoj, nisu navikli.

Keli je još bila u kabini kada se začulo kucanje na njenim vratima. Otvorila je. Pred vratima je stajao Mark

u plavoj sportskoj košulji, koja je odlično pristajala njegovom suncem opaljenom tenu. U ruci je držao svoju putnu tašnu i izgledao je kao neko ko je bio spreman da joj pomogne. I stvarno, sledećeg trenutka je zapitao, da li joj je nešto potrebno.

— Ništa, hvala — odgovorila je. — U kabinu sam

donela samo mali ručni kofer.

28

— Daj ga ovamo. Ne brini, biće mi zadovoljstvo da ga ponesem — uveravao je.

Nije bilo druge, zatvorila je kofer i pružila mu ga. Bilo joj je zaista prijatno sa njim. Nosila je svoju

tašnu i jedan paketić sa stvarima koje je kupila na brodu, kad su se pridružili ostalim putnicima.

Na palubi su već bili bračni par Tejlor, Vejn i Sten, i Dejv Rajner, takođe.

Uputila mu je topao osmeh i zauzvrat primila jedan

njegov ledeni. Znači, video je da je Mark poljubio sinoć, pomislila je, onako sklona da uvek u sebi nađe krivca.

Mark joj je bio od velike pomoći. Pomogao joj je da stavi stvari u prtljažnik i stavio joj nešto slatkiša na sedište.

— Za put — objasnio je. — Od ovoga nećeš ožedneti. Videćeš, vožnja će biti topla. Čokolada bi se istopila. Ovo je žele sa voćnim sokovima.

Keli mu se zahvalila sam i uzela svoju tašnu sa haube automobila, gde je malo pre ostavila. — Idem na palubu

da vidim Kartagenu. Hoćeš li i ti sa mnom? — upitao je

Mark.

— Samo da ostavim tašnu u automobil i da ga zaključam. Videćemo se na pramcu.

Ali, na pramcu je pronašao Dejv, dok je uživala posmatrajući okolinu pod neobičnim sjajem jutarnjeg sunca.

— Uskoro ćemo stići — rekao je, pokazujući prema severu.

29

— Znači, vi ste bili u Španiji? — rekla je Keli. — Čini mi se da ste ranije rekli da niste.

— Oh, da, bio sam u Kartageni, ali južnije nisam išao. Pre nekoliko godina bio sam tamo na nekoj konferenciji.

— Vi mora da ste neka važna ličnost, kad idete na internacionalne konferencije — pecnula ga je.

— Nisam uopšte važna ličnost — rekao je,

smeškajući se. — Bio sam samo član jedne delegacije naše vlade. I to nevažniji član. Znate kako je. Važnim ljudima uvek treba mnogo pomoćnika. To čini da se osećaju još važnijim.

— Znači, vi radite u nekom ministarstvu?

Klimnuo je glavom.

— Tačno! — Ali, nije dao nikakvu informaciju o sebi.

— Kartagena je božanstven grad. Ima atrijum iz Rimskog doba i mnogo starih građevina. Šteta što ga nećete videti noću. Onda je stvarno lep. Prosto je čaroban.

Ćutala je za trenutak. Dejvove reči su bile izgovorene tako iskreno, da nije bilo mesta ni za kakav

komentar.

— Baš bih voleo da vam ga pokažem — rekao je

odjednom. Onda je odmah dodao — pazite na sebe na

putu, jer nije zgodno voziti sam.

Klimnuo joj je glavom i pošao da se pridruži Vejnu i Stenu, baš u trenutku, kada je spazio Mark i približio joj se.

Keli je odsutno gledala i pitala se zašto joj je je Dejv

30

toliko puta napomenuo, da nije dobro što vozi sama. Ako se već plašio da može nešto da joj se dogodi, zašto joj nije ponudio da voze u koloni?

A možda nije želeo da se optereti brigom o Keli, sinulo joj je. Ne, ne, u njegovom glasu bilo je više nekog omalovažavanja kojim je hteo da kaže, da ne veruje u nju kao vozača, nego stvarne brige za njenu vožnju i bezbednost — mislila je.

31

5

ed je bio neverovatno dug. Čak joj se činilo da je duži nego kad su ulazili na brod, što je bilo smešno. Gledajući niz kolonu više od stotine automobila

primetila je da je porodica Tejlor sa svojim crnim velikim

kolima negde na začelju kolone. Za njima su bili Vejn i Sten u svojoj krntiji, a Mark je

vozio veoma lep sportski automobil. Odmah iza njega

vozio je Dejv, ne baš nov automobil. Keli je toliko želela da popije nešto hladno, ili da bar

za trenutak da napusti automobil, ali morala je stalno da

vozi, kako ne bi ispala iz kolone.

Najzad je stigla do carine. Nije bilo nikakvih

problema, pa ipak je čekala dosta dugo. Najzad je bila slobodna da krene prema izlazu iz carinske zone i da se

nađe u Španiji. Još jednom je pogledala preko desnog ramena.

Videla je da je Dejv pružao cariniku svoje papire i čudila sam se kako su se on i Mark odjednom našli po strani. Videla je i Marka kako prilazi drugom carinskom punktu.

Tako se desilo da je pre njih izašla na ulice Kartagene gde je morala svojski da se potrudi, da bi izbegla susret

R

32

sa kolonama taksija.

Nije joj bilo nimalo lako da vozi desnom stranom

puta. Morala je žestoko da se skoncentriše, da ne bi pogrešila, jer to bi bila gotova katastrofa. U tim trenucima, nije imala vremena da misli ni na Marka, ni

na Dejva. Onda je ugledala znak koji upozoravao da je

most blizu i usporila je vožnju. Pratila je jedan taksi, što joj je omogućavalo da se

oslobodi napetosti zbog vožnje desnom stranom. Sunce je sijalo, a vazduh je bio topao. Keli je bila

veoma srećna. Konačno je bila na odmoru. Uskoro je jurila prema San Havijeru. Put je bio

dobar, a vožnja kao u snu. Da je Stefani bila sa njom — mislila je Keli — bila je

sigurna da bi sada pevale.

Na šoferšajbi ispred nje bila je otvorena karta. Znala je da ima oko sto pedeset kilometara vožnje do Torevijea, ali to nije bilo strašno, odmorila se na brodu i bila je srećna što je blizu svog odredišta. Već unapred se mnogo radovala svom godišnjem odmoru. Pred njom je bio divan dan i sasvim mirno može da vozi ne treba joj više od dva sata vožnje. Bila je uverena da će lako stići u Torevijeu i da će lako pronaći svoj hotel na obali.

Posle desetak minuta, pojavili su se znaci

upozorenja da se na putu izvode radovi. Ispred Keli su

bila četiri automobila. Usporila je, ali su kola pred njom naglo zastala i ona

je morala naglo da pritisne kočnicu. Odjednom, nešto je

33

krenulo. Malo se uplašila jer je kočnica takoreći propala i jedva je auto zakočio.

Za trenutak, u retrovizoru je ugledala Dejvovo lice,

koje je proletelo pored nje.

Kelin automobil je stajao. Znala je da će teškoće nastati kad bude krenula.

Pogledala je ponovo u retrovizor. Iza nje je bio jedan

mali automobil. Bilo je veoma malo mesta između njega i Kelinog automobila.

Ako pođe makar malo unazad, bilo je jasno da će ga udariti.

Najzad su automobili ispred nje počeli da kreću. Pokušala je i sama da krene, ali bila se uglavila u neku rupčagu i pre svega trebalo je da krene malo unazad.

Nije udarila u automobil iza sebe, ali se zaustavila

sasvim blizu njega. Onda je naglo, pritisnula papučicu za gas i krenula.

Tek pošto su se automobili pred njom udaljili, videla je da put vodi naniže. Bila je užasno nesigurna kad je shvatila da ustvari, ulaze u planinski predeo za koji nije

znala kakav je. Plašila se samo serpentina, jer je znala da su joj kola neispravna. Ko zna šta se sve još dogodilo na njima. A pre samog puta ih je odvezla u servis i

očigledno da serviseri nisu videli neki kvar koji je proizveo ovo propadanje kočnica.

Odlučila je da vozi polako do prvog grada i da tamo potraži nekog majstora da joj popravi kola.

Sunce je još uvek sijalo, a drveće eukaliptusa je

34

izgledalo kao da se opustilo na toploti. Španski vozači su joj trubili, a ona se trudila da drži veliko odstojanje od njih. Poslednje što je želela, bila je situacija u kojoj bi morala da upotrebi kočnicu.

Tada je prvi put ozbiljno zažalila što nema saputnika. Još pre pola sata izgledalo joj je da će ovo biti divna, prijatna vožnja, a evo šta je snašlo, pomislila je Keli.

Počela je da brine, da li će naći garažu, jer je celim putem nailazila samo na benzinske pumpe i poneki

kiosk za prodaju sitnica.

Sve je to lepo održavano i delovalo je zaista čarobno sa puno cveća okolo, ali to nije bilo ono što je Keli trebalo.

Hrabrila se, uveravajući sebe, da će u San Havijeru naći nekog majstora, koji će joj srediti kola i tek tada se

setila Dejvovih opomena. Bile su to, bez sumnje,

pametne reči, ali šta sada vredi. Keli se konačno nekako dokotrljala do San Havijera.

Zastala je kod prve garaže koju je ugledala. Pred njom je poslovao neki čovek i požurio joj je u susret, čim je ugledao.

— Imam kvar, možete li da mi popravite automobil? — upitala ga je i pokazala mu šta se dogodilo.

On je slegnuo ramenima.

— Žao mi je — rekao je na engleskom i uputio se

prema kući. Gledala je za njim ne shvatajući, ali on se vrlo brzo

vratio u pratnji jednog dečaka, koji je gurao bicikl.

35

Čovek joj je nešto govorio, a Keli je samo shvatila da će je dečak odvesti do mesta na kome će moći da poprave njen automobil.

Osmehnula mu se i zahvalila, a on se malo naklonio i

rekao nešto na španskom, što Keli, naravno, nije razumela.

Dečak je uzjahao bicikl na kome nije mogao da sedi, jer je bio previsok za njega, i onako, polustojeći, pošao ispred nje. Keli je vozila za njim.

Vodio je kroz masu nekih uličica i oko užasno mnogo ćoškova i Keli je bila sigurna, da su se već oboje izgubili.

Ali, najzad su stigli. Bilo je to već na kraju grada. Na vratima jedne gotovo straćare, ugledala je omanju punačku ženu sa detetom u naručju, koja ih je rukom pozvala da uđu u malo dvorište.

Kapija je bila tako uska da je jedva provukla kola

kroz nju. Najzad se pojavio i majstor.

Demonstrirala mu je situaciju sa kočnicom, koja joj je otkazala. On je zavrteo glavom i požurio u radionicu, koja je izgledala neverovatno mračno gledana ovako sa sunca.

Vratio se posle nekoliko minuta noseći neko ulje za kočnicu i još neki deo. Ušao je u Kelin auto, upalio ga, isprobao kočnice. Zatim je zavrteo glavom, počeo je nešto da objašnjava, a Keli je shvatila da mu treba još neki deo koji on nema za njen auto.

Klimnula je glavom sa razumevanjem.

— Gde mogu da nađem taj deo?

36

Prilično tužno se nasmešio i dao joj znak rukom da sačeka. Vrlo brzo se vratio sa jednim čovekom obučenim u čist radnički kombinezon.

— Ja govorim engleski — objasnio je čovek u kombinezonu.

Keli se nasmešila da sakrije svoj očaj, a pred očima joj je bilo Dejvovo lica, koje kao da joj je govorilo: —

Jesam li ti rekao?

— Gde mogu da nađem ovo što mi je potrebno? —

pitala je na rubu da zaplače. — U Kartageni — objasnio joj je.

— Ali, dok odem tamo i vratim se, biće suviše kasno. — I da li ću uopšte naći nekoga, ko će moći to da mi uradi.

Čovek je samo slegnuo ramenima. Očigledno, nije znao toliko engleski, da bi razumeo sve što je rekla.

Keli je grozničavo razmišljala šta da uradi. Da li da krene u Kartagenu bez propisanih kočnica, ili da ovde potraži hotel u kome bi mogla da prenoći. Strah od neizvesnosti već je počeo da je hvata i bilo joj je jasno, da joj odmor neće biti tako prijatan, kako je zamišljala.

— A kuda vi putujete? — upitao je Španac. — U Torevijeu... — rekla je.

— Ima li neka druga garaža na putu?

Nešto je pokazivao rukama, a lice mu je govorilo, da mu je žao, što ne može da joj pomogne.

— San Pedro, prolazite kroz San Pedro? — upita on

pun nade.

37

— A gde je garaža u San Pedru?

— Videćete je — reče on, nasmešivši se zadovoljno što ga je konačno shvatila. — Videćete je još sa puta.

Zahvalila se i njemu, i njegovom kolegi, koji je stajao

malo pozadi i vratila se u svoj automobil. Teška srca, krenula je dole ulicom.

San Pedro nije bio daleko. Samo, šta li je čeka na ovom putu, pitala se.

Koliko je mogla da vidi na mapi, to je brdovito

područje sa nekoliko krivudavih puteva i nekoliko sela uz njih. Doduše, glavni put od Kartagene bio je odličan, ali je sumnjala da će svi putevi biti takvi.

Nešto u Keli je govorilo da bi najpametnije bilo, da

se vrati u Kartagenu i da tamo popravi kola.

Ali, nije poslušala taj glas razuma. Želela je da se što pre nađe na cilju i to je prevagnulo da krene dalje.

Odlučila je da vozi veoma pažljivo i da ne dovede sebe u situaciju u kojoj bi joj bilo potrebno da upotrebi

kočnicu. Konačno, bila je na odmoru i nije želela da gubi vreme, vraćajući se u Kartagenu.

Nije želela da stigne u Torevijeu čitav dan kasnije i da se sretne sa podsmešljivim Dejvovim pogledom. Osim toga, bio je tu i Mark. On bi se sigurno zabrinuo zbog

nje — mislila je Keli. I bračni par Tejlor bi se pitao, gde se to izgubila.

Pretpostavljala je da su svi oni uspeli da prođu kroz San Havijer, dok je ona tražila garažu i razgovarala sa mehaničarima.

38

Plašila se jedino da će je zateći noć na putu, a to ne bi bilo prijatno. Zato se zaustavila, uzela s puta dva

oveća kamena i stavila ih na pod kraj sebe. Onda je sela i otvorila Markovu kutiju sa slatkišima. Stavila je jedan u usta i krenula mnogo bolje raspoložena.

Uprkos nekom potajnom strahu, uživala je u vožnji, vozila je veoma sporo. Sunce je tako jako grejalo i

bacalo zrake kroz otvoreni desni prozor, da joj je gola

ruka potpuno pocrvenela. Morala je da prebaci maramu

preko ramena.

Put je sada postao mnogo uži. Vodio je kroz ravnicu

i šume, pa preko reke kroz mala sela. Onda se ulazilo opet u brdovit predeo, pa u ravnice. A kilometrima,

svuda su se pružali prekrasni pejsaži. Zaustavila se kraj jednog restorana uz put da popije

neko osvežavajuće piće. Poručila je limunadu i uzela

nekoliko parčića keksa. Onda je ponovo nastavila vožnju i mrtva umorna stigla u San Pedro, negde oko šest časova. Za ovu vožnju da joj je auto bio ispravan trebalo bi joj najviše sat vremena, a ovako je vozila više od tri sata.

Rekli su joj da će lako naći garažu i tako je i bilo. U stvari, ona je bila na glavnom putu, koji je vodio za San

Pedro. Zaustavila se ispred garaže, zahvalna što je konačno stigla.

Na Kelinu veliku radost, izašao je poslovođa, koji je govorio engleski. Rekao joj je da može da joj popravi

kočnice i to još iste večeri. — Kada zatvarate radionicu? — upitala ga je.

39

— U osam sati, gospođice — odgovorio je ljubazno

ali se odmah okrenuo da vidi šta može da učini. — Ako želite, možete da odete u grad i da se vratite

do osam sati. Vaš automobil će biti spreman. Zahvalila mu se i krenula putem prema centru

grada. Posmatrala je automobile sa raznoraznim

registracijama kako grabe prema moru. Prešla je most preko jedne široke reke i iznenadila se kada je ugledala poznati automobil. Bio je to Mark. Projurio je pored

Keli, a da je nije ni primetio.

Nije bila iznenađena. Konačno, ko je mogao očekivati da će je ovde naći kako ide pešice. Samo se pitala, šta ga je moglo toliko zadržati.

U trećem automobilu iza Markovog bio je Dejv. On je primetio u poslednjem trenutku i naglo je zakočio.

— Izgleda da nešto nije u redu? — pitao je kroz

otvoren prozor i napravio pokret kao da će da izađe iz automobila.

— Ništa opasno, kočnice su mi otkazale. Ali, menjaju ih ovog trenutka. Popraviće auto do večeras. Stvarno

sam srećna, što sam pronašla radionicu. Plašila se Dejvovih komentara, pa je pričala brzo i

mnogo.

— Kada se to desilo? — pitao je.

— Na putu — odgovorila je uopšteno. — Zar ne znate preciznije? Nećete valjda da kažete,

da ste dovde vozili bez kočnica?

— A šta ste vi očekivali? Uostalom, nisam imala

40

nikakvih teškoća. Sada mi popravljaju kočnice i biću u Torevijeu pre mraka. Dakle, nema mesta kritici.

Dejv se iznenada uozbiljio.

— Ja sam mislio da vam ponudim, da vas odvezem

do Torevijea sada, a sutra da dođemo po kola. Izgleda da se ne slažete s tim?

— Sasvim tačno. Ne slažem se. — rekla je i okrenula

se.

Čula je kako se njegov automobil pokrenuo i uskoro se izgubio u reci vozila, koja su išla prema Torevijeu. Keli je nastavila svoju šetnju prema centru grada.

Mislila je da će se radovati kad ga se oslobodi, ali odjednom se osetila užasno usamljenom. Nekako joj je odjednom bilo teško, da nastavi dalje.

Bilo joj je žao što se umesto Dejva nije zaustavio Mark. To bi bilo sasvim drugačije. Mislila je kako bi joj se

veselo pridružio. Bila je ubeđena da bi predložio da večeraju u San Pedru pre nego što krene ka Torevijeu.

Ta misao je, valjda podsetila koliko je bila gladna.

Sem onih nekoliko keksa, Keli u stvari i nije ništa okusila još od doručka. Zato je odlučila da pronađe neki prijatan restoran i da dobro večera, ne misleći na Dejva i njegove sveznajuće savete.

Ali to nije bilo tako jednostavno, kako je mislila.

Dosta je još pešačila pre nego što je stigla u centar, a onda je shvatila da je užasno umorna i da nije nimalo

lako zaboraviti Dejvove reči. Tek tada je shvatila da neće biti tako jednostavno

41

ući u neki restoran i zatražiti večeru. Nije znala jezik i bojala se da Španci baš i ne znaju dobro engleski jezik i da je neće razumeti.

Tako je stigla do same obale mora. Nije znala šta da preduzme, pa je pronašla jedan kamen i sela zagledana u pučinu. Bila je suviše umorna da bi dalje šetala, ili da bi se mučila, da naručuje hranu na jeziku koji nije znala.

Sunce je bilo već na drugoj strani mora. Još samo

jedan njegov delić sa užarenom crvenom krunom virio je iz vode. Nedaleko od Keli sedeo je jedan dečak sa udicom u ruci, koji je pažljivo pratio trzaj mamca.

U pola osam je ustala i počela da se vraća u radionicu. Odmor joj je pomogao da lakše pešači, ali bila

je loše raspoložena i uz to je uhvatio neki srah, da će joj majstor reći, da je pronašao još neku grešku.

Ali, nije trebalo da brine. Majstor je bio dobro

raspoložen, a automobil spreman za vožnju. Platila je račun turističkim čekovima, pozdravila se

sa majstorom, sela u automobil i krenula. Zaustavila se

još samo na obližnjoj pumpi i napunila rezervoar benzinom.

Sunce je već sasvim zašlo, kada je zabrinuto pogledala na sat.

Padao je mrak, a Keli je još imala da vozi, a sada više nije imala pojma gde je, niti je znala kakav put je čeka. Nadala se da će sve biti onako kako piše u prospektima i da će put biti obeležen. Ipak, bila je prilično nervozna.

Mora da su umor i glad usporili njene reakcije, kad je

42

na sledećoj krivini skrenula na levu stranu, i da vozač, koji joj je dolazio u susret nije bio vešt, sigurno bi došlo do sudara.

Protresla je glavom da bi se malo otreznila i

pokušala da se zainteresuje za ono što se videlo kraj puta, ali kapci su joj postajali sve teži, a ruke su je bolele. Sad je je prvi put bilo žao što nije prihvatila Dejvov predlog i što se nije odvezla sa njim.

Najzad je ugledala putokaz za Torevijeu. Skrenula je

niz dolinu nad kojom se već spustio mrak. Uskoro je u daljini ugledala svetla grada i obradovala se. Osećala se, kao da je već stigla.

Još malo je vozila, dok nije ugledala osvetljenu tablu, koja je je vodila u hotel. Pred hotelom je svetlima

uhvatila jednog muškarca i odmah zatim prepoznala Marka, koji je stajao na putu i nešto gledao. Njegova plava kola blistala su na svetlosti, a na licu mu se pojavio

osmeh kad je prepoznao.

— Pobogu, gde si bila dosada! — uzviknuo je. —

Toliko sam brinuo.

— Sve je u redu, sve je u redu — ponavljala je

umorno i sa zahvalnošću prihvatila njegovu pomoć oko prtljaga.

Vrlo brzo je završila razgovor sa čovekom na recepciji. Nije imao ništa protiv da joj zameni veliki dvosobni apartman koji je iznajmila još dok je planirala put sa Stefani. Dobila je mali apartman sa ogromnim

balkonom u jednoj dvospratnoj zgradi, okruženoj borovima, koji su bili veoma zeleni pri svetlosti

43

električnih sijalica. Bio je to čitav kompleks malih, udobnih hotela. Sve

zgrade su bile obojene belo, a sa njihovih prozora i iz

svih vrata, prosipalo se previše svetlosti, osvetljavajući peskovite staze, koje su vodile u okolne parkove.

Parkirala je automobil ispred stepeništa koje je vodilo u zgradu u kojoj je bio apartman. Sobarica je

odvela u njen apartman. Bila je to jedna omanja soba,

takođe okrečena belo uz koju su bili kupatilo i mala čajna kuhinja sa nišom za ručavanje. Iz sobe su vodila

vrata na balkon koji je imao pogled na more.

— Fantastično! — uzviknula je Keli.

Mark je sačekao na ulazu. Mislim da ćeš najpre želeti da večeraš — rekao je. — Onda ćeš mi ispričati, šta ti se to dogodilo.

Nasmešila mu se. Odjednom je zaboravila na sav

strah i na umor.

— Nije trebalo da me čekaš. Mogao si već da večeraš. Možda smo zakasnili na večeru?

— Imamo još malo vremena, ako požuriš, naravno. Mislim da se restoran zatvara oko jedanaest. Moram ti

priznati da sam ja već malo jeo. Bio sam previše gladan, da bih mogao da čekam. Možda bi mi bilo dovoljno da samo popijem kafu.

— Hajde sa mnom gore. Samo da se presvučem i istuširam. Par minuta mi treba.

Keli je stala pod tuš koji je osvežio, a čista haljina joj je bila neverovatno prijatna posle one prašnjave haljine

44

u kojoj je vozila.

— Jesi li video još nekoga sa broda? — upitala je

Marka, kad se pojavila.

— Video sam neke. Tejlorovi su u velikoj vili sa druge

strane bazena, a video sam i Dejva Rajnera. Uspeli su da

ga smeste u apartman u tvojoj zgradi. Sada, pričaj mi o svom putovanju. Jel ti se nešto neprijatno desilo na putu. Izgledala si prilično umorna kada si stigla. Baš se radujem što sada izgledaš lepo i sveže.

Keli se nasmejala ne verujući mu ni jednu jedinu reč. Ipak, bilo je prijatno čuti tako nešto. A kad su seli za sto, ispričala mu je sve o svojim nevoljama.

— Ja sam te videla u San Pedru. Projurio si pored

mene, dok sam šetala. Nisi me primetio. On je stavio ruku preko Keline.

— Užasno mi je žao. Što mi se nisi javila? Da sam te

primetio, ostao bih sa tobom. To bi bilo fantastično. Kasnije bismo zajedno vozili. Ali ja sam mislio da si ti već daleko odmakla ispred mene.

— To sam i ja mislila za tebe, i kad sam zastala u San

Pedru. Zato sam se iznenadila kad sam te ugledala.

Znači, i ti si prilično kasnio! Šta se to tebi dogodilo?

— Zadržali su me carinici u Kartageni. Videla si da sam morao da izađem na posebnu rampu. Ne znam što sam im baš ja zapeo za oko. Morao sam da raspakujem sve svoje pakete, a automobil su mi bukvalno rastavili

na sastavne delove — smejao se. — Imao sam čast da me pregledaju tri carinika.

45

— Pobogu! Pa, jesu li našli što su tražili?

Mark se opet nasmejao.

— A šta će da nađu. Jedino što su me zadržali, pa sam kasnio kao što si videla. Tako sam izgubio vezu sa

svima sa broda.

— Jedino što nisi izgubio vezu sa Dejvom Rajnerom, jer u San Pedru nije bio daleko od tebe. Možda su pregledali i njegov automobil.

Mark se zamislio za trenutak.

— Siguran sam da njega nisu pregledali tako

detaljno. Tamo na toj specijalnoj rampi bilo nas je samo

četvorica, ali on nije bio među nama. Rajner mora da je se zadržao iz nekog drugog razloga.

— Verovatno — rekla je i nastavila da jede. Bila je

još uvek gladna i nije joj bilo do diskusije. A Mark je posmatrao osmehujući se.

— Ali, zaboravimo sve neprijatnosti. Glavno je da si

stigla i da ti je dobro.

Njegov nežni pogled, kojim je propratio ove reči, naterao je Kelino srce da zakuca jače. Iako je bila veoma umorna, posle večere je izašla sa njim da se prošeta po okolini.

Lutali su po okolnim parkovima i peskovitim

stazama kraj mora, slušajući pesmu cvrčaka i bilo joj je prijatno što je osećala Markovu ruku oko struka.

— Izgleda sasvim pusto — rekla je, dok su se

približavali hotelu. — A gde su ostali gosti?

— Verujem da su se svi sjurili u barove. Ima ih dosta

46

na ovoj obali. Pošto sam stigao prvi, imao sam vremena da ih sve obiđem.

Stigli su već bili do Kelinog automobila odakle je htela da uzme ostatak stvari, koje nisu uneli unutra kad

je stigla.

— Daj, ja ću ti to uneti — ponudio se Mark,

pružajući ruku da uzme ključ. — Hoćeš li da iznesem sve što je u automobilu?

— Možeš. Ima tu hiljadu nepotrebnih stvari. Ja sam ponela neke konzerve hrane, kao da idem na Severni

pol. U stvari, mislila sam da će sa mnom putovati i moja

drugarica Stefani, pominjala sam je na brodu. Ona je bar

verovala da će se oporaviti do mog polaska. Imala je neku nezgodu. Ali, sve se završilo kao što vidiš. Posle me je mrzelo da prepakujem stvari.

— A što si ponela toliko hrane? Čak i za dve osobe je

previše. — Čista glupost. Neki moji poznanici su me

posavetovali da ponesem hranu jer su prodavnice

daleko od hotela, ali ovde ima toliko restorana i barova

da sam se pokajala što sam ponela toliku hranu. Pošteno sam nasela.

— Tako izgleda — govorio je Mark zatvarajući vrata prtljažnika.

— Prema tome, shvati da si ponuđen. Uzmi koliko ti treba i kad ti treba — rekla je Keli. — Nešto ću, valjda, i ja potrošiti, jer sam uplatila samo polupansion.

Tek sada kada je ponovo ušla u svoj apartman,

47

primetila je da su na podu pločice krem i terakota, a na prozorima vesele zavese, koje odgovaraju prekrivaču. I uopšte, da je svaki detalj jednostavan, a prijatan za oko.

Bila je toliko umorna da je želela da se pruži po krevetu i to onako obučena.

— Imaš li još nešto što treba da se donese? —

upitao je Mark, gledajući kako se Keli umorno spušta u fotelju.

— Ima još nešto na zadnjem sedištu. — Mislim da je ostalo još nekoliko kesa. — Dobro, raspremi ti tu sve, dok ja ne donesem —

rekao je i ponovo je sjurio niz stepenice. Uskoro se

vratio noseći još neke sitnice i zatražio ključ od kola. —

Daj ključ da sklonim kola na parking. Onda ću navratiti u svoju sobu po džemper. Nadam se da ćemo se, posle toga, naći u baru na jednom piću. Da se dogovorimo —

za petnaest minuta, važi?

— Ali, zar nije suviše kasno? — primetila je.

Pogledala je na sat, bilo je tačno dvanaest. — Draga moja, ovo je Španija. Ovde su noći najlepše

na svetu, bar tako piše u prospektu. Nećeš valjda da propustiš nešto tako lepo? Konačno, ti si na odmoru, a

napolju je mesečina. Pored toga, šta ću ja da radim bez tebe? Sutra možeš da spavaš do podne.

Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka dok nije

našla ključ od kola. Onako umorna, nije se setila da ga je stavila u novčanik.

— Pa šta kažeš, hoćemo li se naći u baru? — zapitao

48

je Mark, uzimajući ključ. Nasmešila mu se klimnuvši glavom i vratila se u sobu

da nastavi raspakivanje, čim je on otišao. Njegova pomoć i prijatno ponašanje, delovali su na

Keli kao lekovito osveženje. Odjednom se osećala sasvim drugačije nego kod

kuće gde su svi smatrali da je nespretna i da joj je uvek potreban neko, da joj uliva samopouzdanje.

Izašla je na balkon i ugledala Marka kako tek sada ulazi u njen automobil, bacajući nešto na sedište. To mora da je bio neki paketić ili mapa, nešto od njenih stvari, što malopre nije primetio, pomislila je. Skrenuo je levo i više ga nije videla. Onda se ponovo pojavio prtljažnik njenog automobila, kada je skrenuo desno na mali parking.

Ušla je u sobu i potražila crvenu jaknu. Setila se još

da zatvori grilje da ne uđu komarci i da ugasi svetlo. Na svom noćnom ormariću ostavila je upaljenu lampu i napustila sobu.

Brzo je našla bar o kojem joj je govorio Mark. On je sedeo za malim stolom u uglu na kome je bio lep buket

cveća. U blizini njegovog stola, nekoliko parova je

igralo.

Bila je to mala, ali prijatna prostorija sa separeima

duž svih zidova. Sa jedne strane i nije bilo zida, već se sala produžavala u lepu prostranu terasu.

Napolju je drveće bilo osvetljeno raznobojnim svetlima, što je čitavoj okolini davalo čaroban izgled.

49

Kelneri su se kretali nečujno, obučeni u bele jakne. Uopšte, sve je delovalo opušteno, sve se odvijalo bez žurbe.

Mark joj je izašao u susret, ali kada su seli, shvatila je, da nije raspoložen kao što je bio malopre.

— Nadam se da je sve u redu — primetila je, umesto

da ga direktno pita. — U jednom trenutku je pomislila

da nije želeo da mu se pridruži. — Sad tek počinjem da osećam umor od vožnje —

rekao joj je. — Ništa nije tako dobro kao noćni san, kažem ti. A i oni carinici. Prilično su me izmorili. Nego, reci šta ćemo mi sutra raditi?

To „mi je uzbudilo Keli. Znači, on je odlučio da odmor provede sa mnom — pomislila je.

— Pre svega, ja mislim da se prvo okupam u bazenu.

Onda ću otići malo na obalu, a zatim... — počela je,

praveći se da nije primetila ništa neobično u njegovom pitanju.

Međutim, razgovor su prekinuli Tejlorovi, koji su se odnekud odjednom našli kraj njihovog stola.

Gospođa Tejlor je bila u veoma elegantnoj haljini, a njen muž je imao na sebi belo laneno odelo.

— Oh, kako ste vas dvoje? — upitala je gospođa Tejlor, spustivši svoje krupno telo na stolicu kraj Keline.

— Vrlo dobro — odgovorila je učtivo. —

Oduševljena sam smeštajem. — Mi baš nismo najzadovoljniji našom vilom —

primetila je gospođa Tejlor. — Lepo je, dobro

50

opremljeno, ali očekivali smo punu uslugu. — Ja sam shvatila da presvlače krevete svakog dana

— rekla je Keli — iako joj to nije uopšte bilo važno. — Da, to da. Ali, sudove niko ne pere. Ja sam došla

na odmor, a ne da perem sudove — već je bila spremna

da počne da jadikuje gospođa Tejlor. — A ako jedete jedan obrok u restoranu, neće biti

previše sudova — rekla je Keli dobronamerno.

— Radite to na smenu — predložio je Mark, koji je iznenada pokazao interesovanje za diskusiju.

Gospođa Tejlor se namrštila. — Ne mogu da zamislim svoju decu da na odmoru

peru sudove. Oni to ne rade ni kod kuće, kod kuće imamo kućnu pomoćnicu koja obavlja sve kućne poslove. Zaista ne želim da radim ovde na odmoru ono što ne radim ni kod kuće. Sledeći put idemo na krstarenje. Tamo to bolje organizuju, zar ne? — obratila

se mužu. — Ne brini dušo, svi ćemo ti pomoći kao što je

predložio Mark — bio je velikodušan njen muž iako to nije bilo ni blizu istini. Odmah zatim zaboravio je na nju i

počeo da priča sa Markom o zanimljivostima ove obale.

— Gde su vam sin i ćerka? — zapitala je Keli

gospođu Tejlor da bi nastavila razgovor. — Oh pronašli su neku diskoteku, pa su otišli tamo.

Njih nećemo viđati tako često. Neće osećati potrebu da budu sa nama, videćete.

Tada je stiglo i piće. Keli je lagano pila i posmatrala

51

Marka koji je izgledao nešto zamišljen. Tog trenutka, trgao ju je poznat glas.

— Da li se lepo provodite? — zapitao je Dejv Rajner,

koji se odnekud stvorio iza Keline stolice.

— Fantastično — odgovorio je gospodin Tejlor. —

Pridružite nam se. Šta pijete?

Dejv je privukao jednu stolicu i seo između Keli i gospođe Tejlor. Bilo je više mesta na drugom kraju stola i zato se iznervirala, pa namerno nije obraćala pažnju na njega.

— Hvala — tek sad je odgovorio na pitanje

gospodina Tejlora. — Ali već sam popio svoje piće, mislim da mi je dovoljno za večeras.

Nastala je kratka tišina. Onda je Dejv upitao nekako suviše glasno:

— Jeste li svi imali dobru vožnju dovde? — nije

gledao u Kelinom pravcu, ali se osećao smeh u njegovom glasu.

— Bilo nam je dobro — odgovorio je Mark. — Ali,

jadna Keli je imala nevolju. Stigla je poslednja. Ipak, sada

je sve u redu.

— Zahvaljujući Markovoj ljubaznosti koji mi je izneo prtljag iz automobila i odneo u apartman, stigla sam čak i na večeru.

Keli je namerno pomenula Marka i pogledala u

Dejva. Njegove oči su bile ozbiljne, kad je pogledao. — Kakva sreća što vam se Mark našao pri ruci —

rekao je tek tada. — A sutra, šta svi radimo sutra?

52

Keli je ustala.

— O sutra ću da mislim sutra — rekla je kratko i

prilično grubo. — Ovog trenutka, jedino želim da se nađem u krevetu i to što pre. Molim vas izvinite me. Laku noć svima! — Keli je bila malo neprijatna što ne odgovara njenoj blagoj naravi, ali Dejv je u njoj izazivao

takav osećaj. Stalno je imala osećaj u njegovom društvu kao da je pod skenerom.

Mark je bio zapanjen i u njegovom pogledu se to i

videlo, izgledao je, jednom rečju, razočaran. Dejv je stavio neku primedbu o dalekoj vožnji koja nije za žene, ali, ona to nije mogla da čuje, jer je već bila izašla.

Legla je čim je stigla u svoju sobu. Međutim, o spavanju kojem se radovala jer je bila isuviše umorna, više nije moglo biti ni reči. Kasno je zatvorila prozore i njena soba je bila puna komaraca. Njena borba sa

komarcima, činilo joj se trajala je čitavu večnost. Na kraju, potpuno iznurena je zaspala sa mišlju da sutra prvo mora da kupi nešto protiv komaraca.

Noć, ili bolje reći ostatak noći prošao joj je bez snova.

53

6

rvo jutro Kelinog godišnjeg odmora je počeo veselo. Svi su se okupili oko bazena posle doručka, sunčali se i kupali celo prepodne. Mark i Dejv su

pokazali da su odlični plivači. Bilo je očigledno da se pomalo i nadmeću u tome. Keli ih je posmatrala i razmišljala šta kod njih izaziva taj takmičarski duh.

Gospodin Tejlor i Tomi su otišli u restoran, a Mark i Keli su se uputili obližnju pekaru kupe kifle. Onda su otišli na obalu sa nekoliko konzervi koje je ona donela iz Engleske i seli da ručaju. Pesak je bio beo i vreo, a iznad njih je sunce bukvalno pržilo. Jedino su ih malo zaklanjali borovi ispod kojih su sedeli.

Keli je za trenutak skinula naočare za sunce da bi svuda po licu dobila istu boju. Ali, bilo je toliko svetlo da

je odmah morala da ih stavi ponovo.

— Ovde je toliko lepo da prosto ne izgleda stvarno

— rekla je Marku, kad se ponovo ispružila po peškiru prostrtom na srebrnom pesku.

— Sutra moram poneti kameru da snimim ovu

lepotu. Niko mi kod kuće neće verovati da je ovde toliko lepo.

P

54

Pojeli su ono što su doneli i kupili limunadu u obližnjem kafeu, a onda su, sanjivi od toplote i siti, ležali na peškirima ispod senki borova. Mark je prebacio ruku preko Kelinog struka.

— Da mi ne pobegneš, ako zaspim — objasnio joj je.

Keli je ležala i pustila misli da joj odlutaju. Bilo joj je teško da poveruje da ona Keli Parker, leži na ovoj

božanstvenoj obali bez mnogo sveta, sa ovim zgodnim mladićem pored sebe. I to mladićem koji je očigledno, srećan što može da provede odmor u njenom društvu.

Znala je da joj niko kod kuće to ne bi verovao. Keli je bila iskompleksirana svojim izgledom, ali prvi put u

životu nije razmišljala o tome da li je dovoljno lepa, da li je previše krupna i suviše puna. Keli je po svom shvatanju imala neki kilogram viška i to joj je stalno smetalo.

Ležala je i razmišljala kako se oseća lepo, Mark joj je ulio puno samopouzdanja svojim ponašanjem i naklonošću prema njoj.

Polako je okrenula glavu i pogledala ga. Izgledalo je

da spava. Još na brodu koža mu je bila veoma potamnela, što je bio neobično lep kontrast njegovoj plavoj kosi.

Osim onih nekoliko trenutaka u baru, kada je

izgledao zamišljen i neraspoložen, sve drugo vreme Mark je bio veoma prijatan za društvo. A Keli, bila je srećnija nego ikada.

Doduše, bilo je trenutaka kada je mislila šta će biti kada prestane ovaj san. Ali, brzo je odbacivala te misli

55

od sebe. Šta će biti posle godišnjeg odmora, razmišljaće o tome kada se sve ovo završi. Želela je da sada sve ostane tako kako je i nije želela da razmišlja o budućnosti.

Malo kasnije, otkotrljala se dalje od senke bora.

Ležala je na pesku sa licem okrenutim ka suncu, želeći da pocrni.

Mark je još uvek spavao. Keli je i dalje bila dovoljno blizu njemu, pa nije bilo sumnje da su zajedno.

Malo je podigla glavu, iznenađena što vidi Lesli Tejlor u društvu Dejva Rajnera. Ona je bila u prilično malom belom bikiniju, koji joj je izvanredno pristajao i

ništa nije skrivao. Lesli je bila izuzetno lepa i zgodna devojka. Nešto je pričala i smejala se, a Dejv je pažljivo slušao, dok mu je lice bilo mirno kao maska.

Keli je videla kako mu je pokazala na senku u blizini

bora pod kojim su ležali ona i Mark, i kako su se odmah zatim oboje uputili prema njima.

— Zdravo! — doviknula joj je Lesli neobično prijateljski što uopšte nije ličilo na nju. — Nas dvoje smo

odlučili da malo plivamo. Kakva je voda? Pretpostavljam da nije topla kao u bazenu.

Keli se podigla samo na lakat i zaklonila oči rukom, dok ih je gledala. Ležeći tako ispod njihovih nogu, osećala se prilično nelagodno.

— Ja... u stvari... još nismo bili u vodi — promucala

je. — Mi smo doneli ručak ovamo. Jeste li vi ručali u restoranu?

56

— Da, jeli smo ribu sa roštilja — obavestila je Lesli i

dodirnula Marka noktom leve noge koji je bio namazan

jarko crvenim lakom za nokte. — Diži se lenštino, idemo na plivanje.

— Zar ne shvataš da si me probudila iz najdivnijeg sna? — mrmljao je Mark.

— Inače — nastavila je Lesli kao da Mark nije ništa rekao — te ribe su najbolje na svetu i ljudi sa cele

zemaljske kugle dolaze ovamo samo da bi jeli te ribe.

— To ne znači da ja moram da ih sve volim, zar ne? — cvrkutala je Lesli. — Osim toga, i nisu bile sa roštilja, već pržene na ulju.

— Zar je to razlog da ti mene uznemiravaš? — pitao

je Mark sa osmehom na licu.

Lesli mu je bacila punu šaku peska na grudi. — Hajde, želim da plivam — povikala je.

Keli je pogledala u Dejva. Prosto je morala da ga

pogleda. Možda je na to nagnala njegova smirenost. I, kao i obično, odmah je morala da obori pogled, toliko su je uvek zbunjivale njegove plave oči.

On i Lesli, su međutim, brzo zaboravili na Keli. Zgrabili su Marka za noge i ruke i vukli ga ka vodi. Bilo je

to dovoljno, da im pokvare popodne.

Mark se nekako iskobeljao i ponovo se vratio u

senku bora.

— Možda bi vi više želeli da vas ostavimo i da odemo od vas — najzad je rekao Dejv, obrativši se ponovo Keli. Ali, njoj je sada bilo svejedno. Popodne joj

57

je propalo, pa nije bilo važno kako će se dalje stvari razvijati.

— Ma ne — odgovorila je. — Uđite u hlad i sedite kraj nas.

Mark je polako ustao i lenjo pošao da donese jedan suncobran, kojih je bilo mnogo na plaži Lesli se uputila za njim, da mu pomogne.

— Ja ne bih suviše ležao na suncu — rekao je Dejv,

kada su ostali sami. — Možeš dobiti opekotine. — Hvala, namazala sam se kremom sa zaštitnim

faktorom 50 — odgovorila je nabusito Keli i okrenula se

na leđa, da joj pocrni i prednji deo. — Nemaš šešir? — upitao je, videvši da se trudi da

izbaci glavu i torzo iz senke.

— Nemam, a nemaš ni ti — rekla je odjednom.

— Nemam — nasmejao se Dejv. — Danas ćemo oboje morati da ga kupimo. Slažeš li se da odemo zajedno?

Okrenula je glavu od njega i skupljenih očiju pogledala u vodu. Onda je polako skrenula pogled sa

jahte, koja se lagano ljuljuškala na vodi i pogledala u Dejva.

— Zašto ti nikada ne govoriš sa mnom, a da mi ne držiš lekciju? — upitala ga je. — Da li je to tvoj stav

samo prema meni, ili uopšte imaš o ženama takvo

mišljenje da moraš uvek da ih podučavaš u nečem? A možda je to zato što ne podnosiš njihove prijatelje?

Zašto li je to rekla, pitala se istog trenutka. Možda

58

zato što je shvatila da Dejv ne podnosi Marka. A to je bilo tako očigledno.

Dejv se malo pomakao sa svog mesta. Tako je

mogao da je vidi bolje.

— O ženama nemam loše mišljenje — rekao je. — A

najmanje imam razloga da imam takvo mišljenje o tebi. Ja jednostavno brinem o tebi. — Zažmurio je i spustio se na pesak.

— Hajde vas dvoje — pozvala ih je Lesli, — vreme je

da se malo pliva.

Uhvatila je Marka za ruku i malo ga povukla za

sobom prema vodi.

— Mislim da ćemo morati da im se pridružimo —

uzdahnuo je Dejv, ustajući i pružajući ruku, da joj dodirne nogu.

Dodir njegove ruke bio je topao. To je primetila sa

nekim čudnim zadovoljstvom. Malo se trgla, a onda je skočila na noge. Zajedno su otrčali do vode i već sledećeg trenutka, plivali su sa Lesli i Markom.

Na obali mora su ostali nekoliko sati, a da to nisu ni

primetili, toliko im je bilo prijatno. Kupali su se, šetali obalom, skupljajući školjke i odmarali se u hladovini, kada im je bilo suviše toplo.

Keli je bila suviše opuštena da bi vodila računa o ostalima, a naročito o Lesli, koja je prvo flertovala sa Dejvom, a onda sa Markom. Ni jednom, ni drugom

prosto nije dozvoljavala ni da pogledaju u Keli. Koliko je

Keli primetila, Mark se prepustio Leslinom šarmu

59

poprilično, dok Dejv nije mnogo reagovao. I dalje je bio poprilično hladan i trudio se kad god je mogao da se obrati Keli.

Tako je brzo prošlo vreme da su se svi iznenadili

kada su shvatili, da već treba poći na večeru. Sunce, vazduh i more su učinili svoje i Keli je, činilo joj se, bila odmornija kada su se vraćali, nego kada su dolazili. Tako prijatno nije se osećala godinama.

Dopadalo joj se u Španiji što su radnje otvorene do duboko u noć. Nije znala da li je tako u svim gradovima, ili samo u turističkim mestima, ali to joj se dopadalo mnogo.

Posle večere su se Keli i Dejv uputili u grad da kupe sebi šešire. Dejv je naterao da proba nekoliko šešira, dok najzad nije izabrala jedan prelepi slamnati šešir sa širokim obodom. Za sebe, Dejv je kupio šešir koji je ličio na kaubojski.

— Izabrala si lep šešir — konstatovao je smešeći se. — Slaže se sa tvojim očima. Uostalom, moram da ti kažem, da si mnogo lepša kada se smeješ, nego kada se ljutiš na mene. I dozvoli da ti ja kupim taj šešir.

Odbila je, naravno.

— Hvala, ali svoje stvari plaćam sama — rekla je kao

neko dete, koje se pravi važno i istog trenutka se naljutila na sebe zbog toga. Mislila je — zar nisam to

mogla da kažem sasvim jednostavno, zbog čega sam uvek tako odbojna prema njemu.

— Pošto sam te ja uveo u radnju i sugerisao ti da ga kupiš, ja ću i da platim — rekao je Dejv. — A ti lepo kaži

60

hvala . Kada neko želi nešto da ti pokloni, nemoj da

odbiješ u startu nego pruži ruku i jednostavno kaži hvala .

Osmeh koji se pojavio na njegovom licu, potpuno je

razoružao Keli. — Hvala — rekla je poslušno — a ja ću tebe kasnije

odvesti na jedno piće. — U redu — saglasio se. Izašli su iz radnje i uputili se

prema hotelu.

Usput su prošli pored jedne lepo uređene radnjice sa suvenirima.

— Želiš li da kupiš nešto? — Dejv je upitao Keli, kad

se se zaustavila ispred izloga.

— Ne, jedino što želim to je da popijem nešto osvežavajuće.

Ušli su u baštu jednog malog kafića, ali tamo smo sreli Lesli i Marka, koji su krenuli kući.

— Dolazite li vas dvoje? — upitao je Mark

neodređeno. — Ja idem da kupim mleko da imam za kafu — rekla

je Keli. — Videćemo se kasnije. Lesli je demonstrativno uhvatila Marka pod ruku i

tako su otišli od njih. Nije ni pogledala u Dejva, da ne bih srela njegov ironičan pogled.

Dejv i Keli su posle navratili u jednu prodavnicu gde

je Keli kupila mleko i grožđe. Dejv je poneo paket sve do stepenica, a onda su se pozdravili, jer je ona morala da

se presvuče za večeru.

61

Kada je otvorila vrata, malo se trgla, kada je,

otvarajući vrata, osetila da nekog ima u njenom apartmanu. Već je htela da vikne Dejva, ali promolila se mlada sobarica. Presvlačila je posteljinu na Kelinom krevetu. Međutim, ona je jasno čula izvlačenje fioka, što je značilo, da je sobarica prevrtala po njenim stvarima.

— Vi ste preturali po mojim stvarima — rekla je

ljutito, pogledavši fioke. — Jeste li uzeli nešto?

Devojka je gledala ne razumevajući šta joj Keli govori. Ipak, sobarica je shvatila šta je pita, pa je ispružila ruke sa dlanovima nagore, da bi pokazala, da nije ništa uzela. Ličila je u tom trenutku na dete, koje je nešto skrivilo. Onda se pokazalo da ipak ponešto razume.

— Ništa uzela — rekla je. — Samo gledala.

— Kako se zoveš? — upitala je Keli nesigurno. Bilo

joj je neprijatno, što je tako reagovala. — Izabela.

— Dobro Izabela, šta si tražila?

Devojka je zavrtela glavom.

— Samo gledala — ponavljala je. Valjda je to i bilo

jedino, što je znala da kaže na engleskom.

— Izabela, neću nikome ništa reći, ako obećaš da se to više neće ponoviti. Da li si razumela šta sam ti rekla?

Stidljivo je klimnula glavom.

Keli je verovala da će održati reč i nije više insistirala, tim pre što je izgledalo da stvarno, ništa nije uzela.

Mislila je zato da je najbolje, da to zaboravi.

62

Devojka je završila svoj posao i požurila da izađe iz njene sobe, a Keli je ubrzo zaboravila taj incident.

63

7

ledeći dan je počeo loše. I Mark i Dejv su zvali Keli da ide u Deniu sa njima. Njoj se nije išlo. Na kraju, posle mnogo ubeđivanja, pošli su svi troje.

Posetili su otvorenu tržnicu na glavnom trgu, a zatim su lutali gradom, da bi na kraju, kroz jedan tunel,

sišli na obalu. Tu je bilo veoma mnogo kupača koji su plivali, ili se sunčali na čudnom crvenom stenju i

blistavom pesku.

— Kakva gužva — primetio je Dejv, posmatrajući mnoštvo ljudskih tela, ispruženih po pesku i ležaljkama. — Izgleda da je najlepša naša obala u Torevijeu.

— Da — složila se Keli. Mark je za to vreme posmatrao jahte, usidrene kraj

obale i bele kućice načičkane na stenama nad samim morem. Izgledale su kao da vise tamo gore.

— Ovo je fantastično — primetio je Mark. — Slažeš li se Keli?

— To je najlepša obala, koju sam ikada videla —

složila se. — Samo, čini mi se da je malo pretrpana.

— Pa, hoćemo li na jedno kratko plivanje, da se

S

64

rashladimo? — presekao je njihov razgovor Dejv. —

Onda ćemo da se vratimo u hotel. Smestili su se na ležaljke ispod jednog suncobrana

na plaži. Za tren oka su se svukli jer su ispod odela imali kupaće kostime i bili su spremni da se bace u more. Mark je stajao pored Keli.

— Hajde da ga se oslobodimo — šapnuo joj je, kada se Dejv malo odmakao. — Sit sam ovih gluposti. Želim da budem sam sa tobom.

Njegove reči su joj zvučale kao kompliment, ali iz nekih razloga malo se i uznemirila. Bila sam skoro

sigurna da je Dejv to čuo. — Imamo dovoljno vremena — odgovorila je Keli,

— Možda posle podne. U svakom slučaju, on nas je dovezao svojim automobilom, a daleko je da bismo se

vratili pešice. Odjednom se postidela svog odgovora i razmišljala

je, ako ga je Dejv čuo, smatraće da je u najmanju ruku, neučtiva. Znači, ostaće sa njim u društvu samo zbog automobila, zbog toga što joj je potreban.

Plivali su izvesno vreme, a onda su se vratili na

obalu, da osuše kostime. Samo jednom je uhvatila

Dejvov pogled. Posmatrao je Keli veoma pažljivo. Tog trenutka je skrenula pogled u stranu i poželela

da on i Mark budu na nekom drugom mestu i da je tu na

obali sama, bez ove napetosti, koja je zavladala među njima.

Pogledala je Marka. On je posmatrao more, ali čim

65

se Keli pomerila, nasmešio joj se i stavio svoju ruku preko njene. Zbunjena, ustala je i udaljila se malo od

obojice.

— Ovde je suviše toplo — rekla je i počela da oblači haljinu preko kupaćeg kostima. — Šta mislite, kako bi

bilo da popijemo još nešto osvežavajuće? Ali, sada je moj red da platim.

Pošla je prema baru restorana, koji je bio na samoj obali. Pesak joj je žario gola stopala i što se više udaljavala prema uvali u kojoj se nalazio hotel, vetra je

bilo sve manje. Nije se osvrtala na njih dvojicu. Znala je

da će poći za njom, kada budu spremni. Pomalo je prebacivala sebi što je uopšte dolazila

ovamo sa njima dvojicom. Osećala se odjednom, kao da ima čuvare za sobom, i da više nije slobodna. Situacija je neprekidno bila napeta, kao da se, svako od njih plašio da ne kaže nešto pogrešno.

Ništa prijatnije nije bilo ni nešto kasnije, kada su seli u restoran da popiju po neko piće. A u kolima je bila mrtva tišina dok su se vozili nazad u hotel. Keli je nekoliko puta pokušavala da je prekine nekim svojim

komentarima, čak je pokušala i da ih uvuče u razgovor, ali nije uspela.

Kada su stigli u hotel, već na parkingu su naleteli na Lesli.

— Svuda sam vas tražila. Gde ste nestali? — A kada

su joj objasnili gde su bili, mazno ih je zapitala: — A

zašto i mene niste poveli? Mark mi je obećao da će me voditi u Deniu.

66

Mark se pravio da nije čuo to što je ona rekla. On se jednostavno ponašao, kao da ne primećuje više nikog od njih. Kratko se pozdravio i otišao u svoju sobu.

I Dejv i Keli su se pozdravili sa Lesli razišli se na vratima hotela.

Keli je ušla u svoj apartman i bila je veoma zbunjena događajima od tog dana. Sipala je sebi hladnu limunadu i zatim sela u udoban naslonjač na terasi.

Pijuckala je limunadu i razmišljala o Marku i Dejvu.

Nešto joj je smetalo kod Marka. Nije mogla da odgonetne šta je to, ali je konstantno osećala neki neobjašnjiv pritisak. Što se Dejva tiče, nikako nije mogla da prodre do njega. Mnogo je privlačio, ali njegovo ponašanje je bilo vrlo neobično. Stalno je nešto kritikovao i bio ironičan, kad god mu se pružila prilika. Ali, sve u svemu ni o jednom ni o drugom muškarcu nije znala gotovo ništa. Doduše, ni oni o njoj nisu znali mnogo.

* * *

To popodne svi su se našli kraj bazena. Čak im se pridružio i bračni par Tejlor. Uprkos Leslinoj očiglednoj ljubomori, Mark je sve vreme bio kraj Keli, ispružen na peškiru pored njene ležaljke. Keli je mislila da on drema na suncu, kada je uhvatila njegov pogled.

— Bila sam sigurna da spavaš — rekla mu je. —

Tako si se umirio.

— Nisam spavao. Samo sam sanjario — odgovorio

je. — O tebi najviše.

67

Pogled koji joj je uputio, učinio je da pocrveni. — Posle onog od jutros, pitao sam se da li nas dvoje

možemo da pobegnemo od cele ove bulumente i da negde budemo sami — šaputao je kroz zube. — Za

početak, mogli bi da odemo u neki noćni klub u okolini. — Divno — Keli se odmah složila. — Onda, posle večere idemo — reče on, zatvorivši

oči. Keli je navukla šešir malo na oči da bi ga bolje videla,

ali on je ležao nepomično. Skrenula je pogled prema

Dejvu, koji je razgovarao sa Tomijem. Na glavi je imao

šešir, koji su zajedno izabrali, a njegove duge potamnele noge bile su opružene na pesku.

Kao da je osetio njen pogled, podigao je glavu i

okrenuo se prema njoj. Uputio joj je kratak osmeh, pa

se brzo okrenuo prema Tomiju, koji je nameštao šahovsku tablu.

Keli se opustila. Za sada sve je dobro — mislila je.

Dejv se, očigledno odlučio za mirno popodne, a ona će provesti veče sa Markom. Nasmešila se u sebi i zatvorila oči.

— Mi smo odlučili — izjavio je glasno gospodin

Tejlor — da večeras ne idemo u naš restoran na večeru. Proteklih dana su nam previše često služili ribu. Čuli smo da u jednom nacionalnom restoranu, desetak

kilometara odavde, imaju odlične specijalitete. Hoćemo li da idemo tamo?

Nastala je kratka pauza, a on je čekao odgovore.

68

Međutim, niko ništa nije rekao. — Šta je sa vama gospodine Mark? Hoćete li da nam

se pridružite? — pitala je sada gospođa Tejlor i time dala do znanja, da se slaže sa svojim mužem.

I Lesli je pažljivo pratila razvoj događaja. Ona je izgleda očekivala od Marka da pođe sa njima. Ali, on je samo lenjo otvorio oči i promrmljao izvinjenje, rekavši da je zauzet.

— Koješta — bila je energična gospođa Tejlor. —

Malopre sam čula da želite da idete u neki noćni klub. Zar vam onda nije svejedno? Večerajte sa nama, pa posle idite kuda želite. Mi nismo raspoloženi za noćne sedeljke. To je kasno za nas.

Tada je Mark seo.

— Oprostite gospođo Tejlor — rekao je energično — ali, Keli i ja želimo da budemo sami. Ne želimo da nas

neko uznemirava.

Videvši uvređeno lice gospođe Tejlor zbog Markove grubosti, Keli je požurila da kaže.

— Mislim da preteruješ, Mark. Zar ne bi bilo lepo, da večeramo sa gospođom i gospodinom Tejlor, pre nego što pođemo na neko drugo mesto?

— Ja ne idem — bio je energičan Mark. Hladno je pogledao društvo, a onda legao na svoj peškir i zatvorio oči. Ponašao se kao da je rekao svoje i da nema više šta da kaže.

Nastala je čudna pauza. Čula je Dejva, kako je spustio figuru na tablu.

69

Od bazena je dolazila galama i vriska, kao da su

nekog bacili u vodu. Onda se opet sve umirilo.

Činilo se da ćutanje traje beskrajno. Onda je Keli prva progovorila.

— Hvala vam na pozivu gospođo Tejlor. Ja ću vam se pridružiti sa zadovoljstvom.

— Nadam se da će ti biti prijatno tamo — opet se

javio Mark.

— Bravo! — rekao je Dejv ne pogledavši ga, a Keli je osetila kako se Mark pomerio sa mesta. Za trenutak je

izgledalo da je želeo da udari Dejva, ali se uzdržao. Ustao je i uputio se ka bazenu.

Više niko u društvu nije progovarao. Svima je bilo

jasno da je prijatno popodne upropašteno. Gospođa Tejlor je odustala od daljeg sakupljanja

društva za večeru, a Keli se osećala kao krivac za celu zbrku. Nije joj bilo jasno zašto je Mark sve pokvario, ali i Dejv se čudno ponašao. Kao da je aplaudirao njenoj

odluci, iako se nije izjašnjavao da li će ići sa njima na večeru ili ne.

Na kraju je izgledalo da će samo Keli provesti veče sa porodicom Tejlor.

Keli je mislila da će se Mark izviniti gospođi Tejlor i njoj jer je njegov postupak odudarao od njegovog inače pristojnog i ljubaznog ponašanja, pa je Keli to primila još teže. Jedino što je u celoj stvari tešilo, bila je pomisao da je sve to učinio zato što je želeo da bude sam sa njom. Mogao je i posle da bude sa njom. Nikako joj nije

70

bilo jasno to ponašanje. Ponašao se ne kao odrastao čovek nego kao pubertetlija.

Na kraju su se dogovorili da se nađu oko šest sati i da odu na večeru. Bilo je to rano, ali tako su želeli Tejlorovi.

* * *

Oko šest sati Keli je bila spremna i sišla je ispred hotela. Nagurali su se u auto gospodina Tejlora,

gospodin i gospođa Tejlor, Keli, zatim Lesli i jedan njen mladi novi poznanik. Zvao se Henk, bio je nabildovan i

nosio je minđušu na obrvi. Tomi nije želeo da pođe sa njima jer se nalazio sa nekim društvom u obližnjem

kafeu, a planirali su kasnije da idu u diskoteku.

Međutim, čim su se malo udaljili od hotela, Keli je osetila da će se lepo provesti, atmosfera je bila veoma prijatna.

Lesli je sedela pored Henka i očigledno je bila zadovoljna situacijom.

U restoranu su sreli našli još jednog gosta iz njihovog hotela, koji im se pridružio. Bio je to sredovečan udovac i zvao se Gabriel Šenon. Keli ga veovatno ne bi ni primetila da nije odbijao svako jelo.

Sumnjao je u sve na jelovniku, smatrajući da mu donosi smrtonosni holesterol. Od njega je naučila kako se drži dijeta.

Gabrijel je dugo razmišljao šta bi naručio, zapitkivao je konobara o sastojcima u jelima koja su bila na meniju i

konačno se odlučio za šampinjone dinstane na vodi, začinjene sa malo soli i limuna i komad belog pilećeg

71

mesa, takođe dinstanog na vodi. Od toliko divnih jela koja su bila na meniju, za njega se posebno spremalo

sasvim obično jelo. Pio je samo vodu, a kafu ne bi popio za živu glavu. Smatrao je da je to droga, kao i duvan.

Keli je razmišljala kako bi pored takvog čoveka život bio užasno dosadan. Ali, gospodin Šenon je bio neverovatno duhovit i zabavan, tako da su se svi smejali

njegovim komentarima svakog jela. Veče je zahvaljujući njemu bilo prijatno.

Nakon večere svi zajedno su izašli na terasu, koja se

spuštala do mora. Sedeli su tamo i posmatrali ribarske čamce kako su se udaljavali prema horizontu.

Keli je sedela na udobnoj stolici i sanjarila. Pitala se,

šta li će Mark reći, kada se budu sreli. Osećala se malo krivom što je izneverila njegova očekivanja, ali duboko u sebi bila je uverena, da je imala pravo što je tako postupila. Konačno, nije bilo uredu da onako razgovara sa gospođom Tejlor. To je bilo veoma nevaspitano sa njegove strane.

Međutim, topla noć, prijatno društvo i ukusno vino učinili su svoje i Keli je veoma brzo zaboravila čak i na Marka.

To veče svi zajedno su još gledali kabare i u hotel su se vratili tek oko tri sata ujutro. Do hotela je dovezao

gospodin Tejlor i sačekao kraj vrata, da vidi da li je Keli stigla u svoj apartman.

Čim je upalila svetlo začula je motor njegovih kola. Istuširala se i legla. Zaspala je, čim je dodirnula jastuk.

Sledećeg jutra našla je Marka kraj bazena. Čim je

72

ugledao, rekao je da je čekao da se pojavi. Keli ga je primetila čim se približila bazenu. Sedeo je kraj staze,

kojom je morala da prođe. Kad je primetio, ustao je i pošao joj u susret.

— Zdravo, Keli — rekao je. — Želeo bih da se izvinim što sam juče bio onako grub. Toliko sam želeo da budem sam sa tobom. Gospođa Tejlor me je dovela do ludila svojim glupostima. Oprosti mi, molim te.

Izgledao je toliko lepo sa svojom plavom kosom,

koja se blistala na suncu, da je morala da se nasmeši. — Lako je za mene — odgovorila je. — Mislim da će

biti pametnije da se pomiriš sa gospođom Tejlor. Ona je sinoć bila ljuta na tebe.

— Hoću, hoću — odgovorio je spremno. — Čim je budem video, izviniću joj se. Mogu li sada da te poljubim u znak pomirenja? Ali, molim te, nemoj da me uvlačiš u neki dugi razgovor sa njom. U stanju sam da kažem nešto, zbog čega bih dugo žalio.

— Nisi u pravu. Ona je dobra žena. Juče su mi ona i njen muž priredili divno veče. Nisu dozvolili da platim čak ni svoju večeru, a kamoli benzin. Moraću da razmislim na koji način da im se odužim.

Mark se nasmejao, ali nekako pakosno, što nije bilo uobičajeno za njega, mislila je Keli. U nekim momentima nije mogla da ga prepozna. Nekad je bio nekako zao,

kao u ovom momentu.

— Mogu da zamislim kako su bili divni prema tebi.

Uostalom, imali su i razloga. Odbila si mene samo da bi

pošla sa njima.

73

— To je stvarno glupost — malo se brecnula Keli. —

Sam znaš ko je kriv što sam otišla sa njima — rekla je. —

Činjenica je da si bio neljubazan i da treba da se izvineš. Čemu takvo ponašanje?

Mark to nije rekao ništa, videlo se da se povukao i da nije hteo da nastavlja raspravu.

Uprkos svađi na početku dana, ostatak dana je prošao sasvim lepo. Mark se najučtivije izvinio gospođi Tejlor i pozvao nju i njenog muža na jedno piće pre ručka.

Dejva, međutim, nigde nije bilo. Čula je kako je gospođa Tejlor pitala Lesli da li ga je videla, ali njen

odgovor kao i svih ostalih, bio je negativan.

Posle ručka, Mark je odvezao Keli do Eskombrerasa gde su proveli nekoliko prijatnih časova razgledajući grad, popeli su se na brdo, visoko iznad grada odakle se

pružao predivan pogled na zaliv.

Na sve strane pružao se divan pogled po okolnim planinama, dolinama i srebrnim tragovima reka, a iznad

grada Eskombrerasa podizala se jara od toplote.

Keli je stajala kao opijena lepotom. Valjda je to

inspirisalo Marka da joj šapuće tople reči — i da je

poljubi — mislila je.

— Ovo mi je najlepši odmor, koji sam ikada imao —

šaputao joj je između poljubaca. — Upoznao sam

najlepšu devojku na svetu. Molim te, ne ostavljaj me više ni trenutka. Nemoj da ideš sa drugim ljudima, sa prijateljima, mislim. To ne mogu da podnesem. Da li sam

ti nedostajao prošle večeri?

74

— Naravno da si mi nedostajao — rekla je

iznenađena i sama što je izgovorila ovu laž. Dobro je znala da se sasvim lepo zabavljala i bez njega. Čak i tog trenutka, dok je stajala uz njega, čvrsto obgrljena

njegovim rukama, jedva da se osećala prijatno zbog toga što se to dešava.

Nekako se iskobeljala iz njegovog zagrljaja i poželela da odu nazad u hotel.

Mark je bez reči pošao.

75

8

ratili su se u hotel. Veče je već bilo palo i nisu imali mnogo vremena da se pripreme za večeru. Keli je požurila u svoj apartman.

Tek kada se spremila, setila se da se nije dogovorila

sa Markom gde će da se nađu. Ali, to izgleda više i nije bilo potrebno. Samo što je zatvorila ulazna vrata, ugledala ga je u holu kako je čeka.

Ovaj mladić se ozbiljno zagrejao, pomislila je, mada zbog toga nije osetila nikakvo uzbuđenje ili zadovoljstvo.

Posle večere ostali su da igraju na platou ispred restorana. Svirao je jedan veoma popularan španski bend. Mesec je već davno izašao i Keli se opet

prepustila čaroliji noći, igre i muzike. Jutro je nekako otreznilo. Prvi put se zapitala, šta je

ona ustvari znala o Marku, osim da je ljubazan i prijatan

za društvo, da je spreman da pomogne, da je neobično učtiv i da kaže da je zaljubljen u nju. Osim toga, rekao joj

je da je trgovac, što naravno nije govorilo mnogo. Sa druge strane, videla je da je u stanju da se naljuti i

da bude veoma neprijatan, ali i da se izvini, isto tako.

V

76

Drugo ništa nije znala o njemu. Možda će neko reći, pa i ne treba ništa više. Jer, sve

ono što je znala moglo je da kaže mnogo o čoveku. Međutim, to baš nije tako. Moglo se desiti da je oženjen, mada je bilo teško poverovati u to. Oko njega je sve bilo tako jasno, bar je tako izgledalo.

Uostalom, nije mogla da se ljuti što joj nije pričao o sebi. Jer, ni Keli nije njemu ispričala ništa o svom životu.

Ustala je iz kreveta i bosih nogu otišla do kupatila. To je u Engleskoj bilo nezamislivo. Bio bi dovoljan samo

pokušaj, pa da čovek navuče prehladu. Okretala se oko sebe i učinilo joj se da nešto nije u

redu. Onda je brzo shvatila. Njenu sobu je neko

pretraživao i to prilično nestručno. Čak je bila sigurna da to nije činila sobarica, jer je ona bila mnogo pažljivija. Ovom posetiocu se prilično žurilo, bilo je očigledno. Čak

je jedna fioka bila napola otvorena, a knjiga bačena na pod. Jedan od kuhinjskih ormana bio je takođe otvoren, a konzerve u njemu sve ispreturane.

Bilo joj je jasno da to nije učinila sobarica. Ni jedna sobarica ne bi ostavila stvari u takvom neredu. To je

učinila mnogo nespretnija osoba. Neko kome se veoma žurilo. Nije joj bilo jasno zašto bi neko pretraživao njenu sobu i šta je tražio.

Stajala je nasred sobe i gledala okolo. Bila je sigurna

da ništa nije čula u toku noći. Znači, taj ko je to učinio, mogao je samo da iskoristi vreme kad je Keli otišla na večeru. Noćas, kada se vratila, bila je suviše umorna da bi gledala oko sebe. Samo je potražila jastuk i to joj je

77

bilo dovoljno.

Sada je već bila zainteresovana, šta li je to tražio taj neko ko je pretraživao njen apartman. Pažljivo je pregledala sve stvari. Da, sve je bilo ispreturano, odeća u ormanu, kofer, putna tašna. Sve!

Nikako nije mogla da shvati, šta je to tražio njen posetilac. Onda se uplašila da joj nešto nije nestalo. Brzo je pregledala stvari od vrednosti.

Sat, kamera, nekoliko komada skupog nakita koje je

ponela, novac, pasoš, čekovna knjižica, laptop, mobilni telefon, sve je bilo tu. Ni jedna jedina stvar nije

nedostajala.

Keli je bila potpuno zbunjena. Očigledno, nju nije posećivao lopov. Ali, šta je onda tražio?

Zabrinuta i zbunjena odlučila je da prvo ode na recepciju, da ih obavesti šta joj se dogodilo, a onda da nađe Marka i da mu sve ispriča. Ovo već nije imalo smisla.

Brzo je obukla laku lanenu suknju i bluzu, skuvala čaj i sve pozaključavala. Smatrala je da je to dovoljno. Uostalom, to je bilo sve što je uopšte mogla da učini.

Zastala je na stepeništu. Da, nije se prevarila. Pred vratima je čekao Dejv. Pažljivo je posmatrao kako zaključava vrata sobe, ali se nije ni osmehnuo.

— Zdravo Keli — pozdravio je. — Da li se lepo

provodiš?

Prisilila je sebe da se osmehne. Još uvek je bila zabrinuta zbog misterioznog posetioca i nije joj bilo do

78

smeha.

— Da, veoma lepo. Vreme je izvanredno, a ljudi

zabavni — govorila je, ali sve vreme su joj misli bile

vezane za zagonetku, koju nije umela da reši. Dejvov pogled je dekoncentrisao. U njegovim očima

nije bilo onog jučerašnjeg oduševljenja. Posmatrale su je hladno i ispitivački.

— Šta si radila juče? — pitao je.

— Juče? — ponovila je. — Bila sam sa Markom u

Eskombrerasu. Razgledali smo okolinu.

— Sa Markom — ponovio je i naslonio se na beli zid

hola. — Znači, on se vratio u tvoj život i išla si s njim u Eskombreras?

— Znaš, ja ću da idem svuda, pa i u Eskombreras sa onim sa kim budem htela. Osim toga, Mark je moj

prijatelj.

Dejv se uspravio i počeo da je posmatra nekako drugačije.

— Tako. Znači, Mark Dauning je tvoj prijatelj?

— Da — saglasila se. — On je uvek tako ljubazan.

— Ljubazan — ponovio je opet i Keli je već počela da hvata nervoza. Čemu ovakav ton, pitala se.

— I zato u dva sata ujutro izlazi iz tvog apartmana.

Ja bih imao neku drugu reč za to. — Mora da si pogrešio — zavrtela je glavom. —

Mora da si zamenio apartmane. To se nije dogodilo u

mom.

79

— Nisam zamenio apartmane. Vrlo dobro znam gde

si odsela i koji je tvoj apartman. I da znaš, ne volim lažove.

— Kako se usuđuješ! — uzviknula je Keli. — Ja

nisam... — počela je. Onda je stala i zamislila se. — Kada

je to bilo?

— Pretprošle... Šta se praviš da ne znaš? Onog trenutka kad si onako reagovala na Markov

bezobrazluk prema gospođi Tejlor, učinilo mi se da si posebna devojka. Sada vidim da sam pogrešio.

Okrenuo se na peti i otišao. Keli je gledala za njim. Za trenutak je poželela da ga

pozove i da mu kaže, da mu objasni koliko greši. Ali, zbunila se i nije znala šta da kaže.

Najzad je odmahnula glavom. Ako on tako misli,

neka misli. To samo pokazuje kakvo mišljenje ima o njoj i koliko joj veruje.

Ali, sad nije želela da gubi vreme i razmišlja o Dejvu. Jednoga dana shvatiće, pomislila je. Nju je sada

zanimala sasvim druga stvar. Ko je to prošle noći ispreturao njenu sobu. A u dva sata pretprošle noći, kada je Dejv mislio da je Mark vodio ljubav sa njom, ona

sam bila deset kilometara daleko sa petoro drugih ljudi.

Vratila se tek posle tri.

Pomislila je da je neko možda tada ispreturao njenu sobu...

Zamišljena, vratila se stepeništem u svoj apartman. Cela stvar joj je već izgledala apsurdna. Pitala se, čak i

80

da je dolazio, šta je Mark mogao da traži u njenoj sobi?

Ponovo je ispreturala sve svoje stvari i ponovo ih sve

sredila. Koliko je mogla da konstatuje ništa nije nedostajalo.

Zanimalo je samo jedno. Bez obzira ko je to bio, da li

je našao ono što je tražio. Što se nje tiče i nije morala da bude naročito uzbuđena zbog toga. Keli nije imala ništa baš toliko vredno da je trebalo reskirati slobodu za to.

Jer, neko je mogao da primeti da u njenoj sobi vrše premetačinu.

Izbegavala je da prihvati Dejvovu tvrdnju da je Mark

ulazio u njenu sobu i da je on preturao po njenim

stvarima. Sinoć je bila u njegovom društvu i nije mogao doći da pretura po njenoj sobi.

Ako je verovati Dejvu, onda je najmanje tri osobe

zainteresovano za stvari koje ona poseduje. Ako je tako,

onda ni ona sama nije bila bezbedna.

Tog trenutka se, stvarno, uplašila i osetila da su joj potrebni pomoć i podrška. Mislila je kome da se poveri i kada je sve izmerila, ipak je izgledalo da najviše može da veruje Dejvu. Mada, opet on njoj nije verovao. Videlo se

po njegovom stavu da je čovek od autoriteta i da je dovoljno ozbiljan da shvati situaciju.

Možda bi mogla da se poveri bračnom paru Tejlor? A možda Gabrijelu Šenonu? Ali nije mogla da se odluči.

Onda je sišla u kancelariju hotela da prijavi da joj je soba ponovo ispreturana. Upravnik je bio začuđen i odmah se popeo sa Keli gde su još bili vidljivi tragovi

preturanja. Obećao joj je da će se pozabaviti time.

81

Malo umirena stala je za bar pokraj bazena i poručila limunadu.

Sve je izgledalo tako normalno i prijatno sa decom,

koja su se igrala oko bazena obasjanog suncem i

ljudima, koji su utoljavali žeđ voćnim sokovima punim kockicama leda. U daljini je mogla da vidi neke sobarice

kako su se kretale iz jednog apartmana u drugi, noseći metle i kofe za čišćenje.

Naravno, one su imale ključeve od svih apartmana, pa je neka od njih mogla da da Marku ključ, ako je istina ono što je govorio Dejv. Možda je i sama ostavila vrata nezaključana. — Ja baš i nisam naročito pažljiva u tim stvarima, mislila je Keli. Mark je mogao da uđe, misleći da je unutra. Možda je želeo da se izvini što je bio grub prema gospođi Tejlor. Razmišljala je dalje Keli i u njoj je opet počeo da se javlja onaj gubitak samopouzdanja koji je imala u sebi.

Onda je pomislila da je, ipak Dejv pogrešio. Mora da ga je video kako izlazi iz nekog drugog apartmana. Ali, u

tom slučaju, trebalo je da se seti u čijem bi apartmanu on mogao da bude. Uostalom, to je se i nije ticalo.

Naručila je hladnu nes kafu sa mlekom i pokušala da se opusti i da više ne misli ni na šta. Sve te zagonetke prepustiće upravniku hotela. Ona mu nije pomenula ničije ime. Neka to prepusti hotelskim detektivima.

— Zdravo dušo — čula je Markov glas. — Bogami,

dobila si neverovatno lepu boju. — Pomilovao je po

golim mišicama i seo kraj nje sa čašom u ruci. — Kakvi

su planovi za danas?

82

Zapanjeno ga je pogledala. On je izgledao tako

odmoran, tako bezbrižan, da nije imala hrabrosti ni da pomislim da bi on mogao ulaziti u njenu sobu, kada ona

nije tamo.

— Rekli su mi da je za danas obavezna poseta pijaci

u Kartageni — rekao joj je. — Ali, nešto nije u redu sa mojim automobilom, pa ću morati da ga pregledam.

Zaćutao je na trenutak. Onda se nasmešio i zapitao je:

— Da li želiš da zajedno idemo do Kartagene? Nije daleko. Mislim da nema više od tridesetak kilometara.

Keli apsolutno nije imala nikakvog razloga da ga

odbije. U svakom slučaju i sama je želela da ode u Kartagenu i da kupi neke poklone za prijatelje i

porodicu.

Za Kartagenu je čula da je veoma zanimljiv grad u koji se jednom nedeljno slegne čitava okolina. Pun je malih trgovina sa svim i svačim, ali je nadaleko poznat po svojim korparskim proizvodima i rukotvorinama od

bakra.

— Naravno da ćemo ići — rekla je najzad. Pogledala

ga je pažljivo i nasmešila mu se zagonetno. Ako je nešto imao na savesti, shvatiće da nije sasvim neobaveštena, pomislila je.

On je ostao miran. Nije ni trepnuo okom. Onda se

zapitala zar bi on bio toliko neoprezan, da nešto uradi naočigled Dejvu Rajneru?

83

Kartagena je stvarno bila sva zakrčena i Keli je jedva našla mesto da parkira kola. Parkirala ih je ispod jednog bademovog drveta. Bilo je razgranato i pomislila je,

kako li je bilo lepo u proleće kad procveta. Zaključala je kola, pa su se vratili do centra grada i

našli se u najvećoj gužvi koju je ikada videla. Ušli su u reku ljudi i sa njima počeli da se penju stepenicama prema pijaci.

Ovde, na širokom, otvorenom prostoru uz čije su ivice bile poredane živopisne radnje, bile su smeštene tezge sa voćem i povrćem, sa grnčarijom, rezbarenim drvenim kutijama i mlečnim proizvodima.

Bilo je tu i mnogo vezenih stvari i figurica od gipsa.

Naravno, najviše je bilo kiča na kome čovek nije mogao a da ne zaustavi pogled.

Galama je bila nepodnošljiva. Svi prodavci ovih proizvoda uzvikivali su šta imaju da prodaju. Galamili su vukući kupce za rukave i uopšte, bila je to gungula kakva se viđa samo na Mediteranu i možda, na dalekom

istoku.

Mark kao da je bio obuzet mislima, malo se doimao

svega ovoga. Uopšte nije govorio samo se provlačio kroz gužvu, pazeći da se ne izgube. Ipak, nije izdržao više od pola sata. Tada je predložio da odu i popiju nešto hladno.

Keli mu je bila zahvalna što je izvukao iz ove gužve i galame.

Zaustavili su se pred jednom kafanom preko puta

pijace gde su stolovi bili postavljeni na trotoaru ispod

84

bogatih krošnji kestenova. Nisu mogli ni da razgovaraju, jer su pored njih stalno

prolazili pešaci koji su bučno razgovarali što je bilo samo malo manje bučno, nego ono na pijaci.

— Trebalo bi fotografisati sve ovo — rekao je Mark,

a onda je uzviknuo: — Moja kamera! Da je nisam

ostavio u automobilu. Mora da sam je ostavio na

zadnjem sedištu. Daj mi ključeve, Keli. Sedi ovde,

odmori se, ja idem da vidim, da li je tamo. Hoću i tebe da snimim kako sediš ovde, oduševljena što vidiš sve ovo. Moraću da imam o nečemu da mislim u dugim zimskim večerima.

— Uzmi moju kameru — predložila je Keli, pružajući mu je. — Previše je toplo da se maltretiraš, vraćajući se do kola.

— Hvala ti. Ali, želim da isprobam kameru, kupio sam je pre puta, zanima me koje sve ima mogućnosti, a do sada nisam stigao da je isprobam — rekao je Mark.

— Neću se dugo zadržati. Popij još jedno piće dok me čekaš.

Keli se nasmešila, a on je pozvao konobara. — Donesite još jedno piće gospođici, molim vas.

Biće dovoljno dok se ne vratim. Posmatrala ga je kako odlazi.

Sedela je već dosta dugo. Vrućina je bila prevelika, a suncobran je jedva zaklanjao od sunca. Pokušavala je da ne misli na Dejva i sve ono što joj je ispričao o Marku, ali

85

nikako nije mogla to da izbaci iz glave. Pokušavala je da misli na Stefani i svoje roditelje, pa na gospođu Tejlor, na Lesli. Ali, sve je bilo uzalud. Crv sumnje nagrizao joj je

um.

Gotovo nije shvatila da je to stvarnost, kada je

oslovila gospođa Tejlor. Trgla se i iznenađeno je pogledala.

— Jeste li sami Keli? — pitala je gospođa Tejlor. — Za trenutak, jesam — odgovorila je. — Hoćete li

mi se pridružiti?

— Sa zadovoljstvom — odgovorila je gospođa Tejlor, spuštajući se na stolicu kraj Keli. Očigledno, bila je veoma umorna od cele ove gungule. — Ovde je

suviše toplo. Asfalt isijava toplotu. Seo je i gospodin Tejlor i poručio za sebe i svoju

suprugu hladnu limunadu.

— Jesu li Lesli i Tomi sa vama? — upitala je Keli.

— Otišli su da kupuju u nekim radnjama, a ja nisam insisitirala da pođu sa nama, mada sam mislila da je trebalo da vide ovu pijacu, ali oni nisu želeli nego su otišli da obilaze neke butike.

Gospodin Tejlor je klimnuo glavom u znak

odobravanja i nastavio je da gleda kolonu ljudi kako

prolazi, dok je glasno pio svoje piće. — Znate, ova limunada baš nije hladna —

prigovarala je gospođa Tejlor. — Ja to ne mogu da

shvatim. Trebalo bi da drže piće u frižideru sve dok ga

ne budu služili. Ali, oni tako ne rade.

86

— Moje je bilo odlično i sasvim hladno — rekla sam

— stavili su dosta leda, zašto ne tražite da vam donesu još leda?

— Ja volim baš sasvim hladno — nastavila je

gospođa Tejlor da zanoveta. — Ljudi se nekad

zadovoljavaju i sa slabijom uslugom, ali ja ne. Kada smo

bili na krstarenju brodom, usluga je bila odlična. Uvek je tako kada je brod britanski. Zar gospodin Dauning nije

sa vama? — upitala je bez predaha.

— Jeste, tu je. Vratio se do automobila da donese

kameru.

— O! — Izgledalo je da me upozorava na

najdobronamerniji način. — Pa zar vam je automobil

tako daleko?

— Nije — Keli je odgovorila strpljivo, mada joj je već išla na živce svojim pričanjem bez početka i kraja. —

Neće se dugo zadržati. Ali, on se već zadržao previše. Koliko je mogla da

proceni, bar je pola sata prošlo od kako je otišao, iako mu do kola nije bilo potrebno više od nekoliko minuta.

— Mora da je sreo nekog poznatog, nekog iz hotela

— rekla je nasmešivši se što je ljupkije mogla. — Da li

uživate u odmoru? — upitala je gospodina Tejlora, samo

da prekine njegovu ženu u priči i nemogućim pitanjima. — Sasvim — odgovorio je on neodređeno. —

Uglavnom, dobili smo sve, sem jedne ili dve stvari, koje

su obećali u prospektu, a nisu izvršili. Uglavnom, sve je

u redu.

87

— Oh, evo Lesli i Tomija, i gospodina Dauninga! —

uzviknula je gospođa Tejlor, a Keli je okrenula glavu i ugledala Marka kako se približava sa Lesli. Tomi je išao neka dva koraka za njima i nešto zverao okolo.

— Suviše je toplo — rekao je Tomi, kad im se

približio. — Više bih voleo da sam ostao na bazenu i još malo plivao.

Spustio se svom težinom na stolicu i mrko pogledao svoju majku.

— Ti si me naterala da dođem ovamo — gunđao je. Mark se nasmešio Keli, ali je seo pored Lesli, koja je

posmatrala sa neskrivenim trijumfom. Onda je

pogledala sa takvim divljenjem u Marka, da je Keli došlo da se nasmeje.

— Obećao sam Lesli da ću je odvesti u radionicu za izradu korpi — rekao je Mark. — Ide li još neko?

— Da! — rekao je gospodin Tejlor brzo. — Baš bih voleo da vidim kako to rade. Šta je sa tobom Tomi?

— Pa, ako se mora — ustao je nevoljno Tomi. —

Možda je i to bolje, nego sedenje ovde. — Ja ću da se odmaram — odlučila je gospođa

Tejlor. — Keli draga, hoćete li da ostanete sa mnom?

Keli je želela da ide, ali su je njene oči gledale sa takvim preklinjanjem, da nije mogla da odbije.

— Keli i ja ćemo da vas čekamo — odlučila je gospođa Tejlor. — Nemojte suviše dugo da se zadržavate.

Sačekala je da ostali odu, a onda je nastavila tihim

88

glasom:

— Sad možemo malo da porazgovaramo, jer me je danas nešto veoma začudilo. Prvo sam mislila da ne bi trebalo ništa da govorim. Ali kada ste rekli da je Dauning otišao do vašeg automobila po kameru, odlučila sam da vam kažem šta sam videla. Znate, kada smo dolazili, mi

smo prošli pored vašeg automobila. Tamo smo videli gospodina Dauninga. Otvorio je prtljažnik i glavu sasvim zagnjurio u njega, kao da je nešto tražio. Bio je previše zauzet time, da nas nije ni primetio. Sve je prevrnuo,

alat, gume, sve.

— U prtljažniku kažete — gotovo je viknula. — Ali,

ja sam sigurna da je kameru ostavio na zadnjem sedištu. — On je preturao po prtljažniku — bila je

kategorična gospođa Tejlor. — Mislila sam da to treba

da znate.

Znači, opet neko preturanje, pomislila je Keli, ali je

odlučila da više ne razgovara o tome. — Možda je, ipak, ostavio kameru u prtljažniku.

Mora da sam pogrešila — rekla je gospođi Tejlor, ali je bila sigurna da nije bilo tako.

— Nedostajaće mi gospodin Rajner — opet je

uzdahnula gospođa Tejlor. Ona je, očigledno odlučila da ne zatvara usta. — To je tako divan mlad čovek.

— Nedostajaće vam? — Keli je pogledala zapanjeno.

Mora da je izgledala glupo.

Gospođa Tejlor je okrenula svoje okruglo lice prema njoj i obrisala znoj maramicom.

89

— Da, zar vi ne znate? Otišao je iz hotela jutros.

Rekao je da želi da obiđe i ostala mesta u okolini. Rekao je da će početi sa Eskombrerasom. Zar se nije pozdravio sa vama, Keli?

Keli je zavrtela glavom.

— Nije! Verovatno me nije našao, ili smo Mark i ja već krenuli za Kartagenu.

Pošto su se ostali vrlo brzo vratili prekinule su razgovor. Lesli je donela veoma lepu tašnu od pruća, a ostali su nosili atraktivne korpice i poslužavnike.

— Ja sam kupio dve, tri stvari. Možda će ti se svideti da ih poneseš za poklone — rekao je Mark.

— Rekla si da želiš nešto da kupiš za svoju porodicu. Keli mu se zahvalila i odjednom se postidela što je

posumnjala u njegovu dobronamernost, makar i za

trenutak.

On je bio toliko ljubazan da je odjednom prestala da

veruje u sve te priče o njegovom sumnjivom ponašanju. Možda je zato ostatak vremena u Kartageni provela ćuteći, pokušavajući da nekako sredi misli.

Mark se međutim, osećao sasvim dobro. Vratilo mu se dobro raspoloženje i pričao je zabavljajući celo društvo.

Slušala ga je sa pola uha, a kada je predložio da svi odu u Eskombreras to veče, izvinila se se i rekla da će večerati u restoranu hotela. Pogledaće program lokalne folklorne grupe, a onda će ranije leći.

Srećom, Mark je prihvatio njenu odluku bez

90

protivljenja mada je pokazao izvesnu zabrinutost, kada

je rekla da je boli glava.

— Možda si suviše bila na suncu — rekao je

zabrinuto. — Samo nemoj da se razboliš, Keli draga. Možda bi trebalo da potražiš pomoć nekog lekara?

Uveravala ga je da joj samo nedostaje malo spavanja

i, ako legne ranije, sve će biti u redu. Kada je skretala automobilom u Torevijeu, on je

nežno poljubio i dogovorili su se da se nađu sledećeg jutra.

— Pošto si odlučila da legneš ranije, ja ću verovatno sa Tejlorovima otići u Eskombreras. Nadam se da će ti do sutra biti bolje.

Bila mu je zahvalna što na rastanku nije pokušao da je poljubi. Odjednom, u sebi je osetila neki otpor prema

njemu, ali nije imala hrabrosti da analizira, zašto se odjednom pojavio taj osećaj.

91

9

eli je noć provela nemirno. Često se budila i misli joj je obuzimao Dejv i pitanje zašto je otišao bez pozdrava.

Kad je svanulo jutro, Keli je ustala, skuvala sebi kafu

i sela na terasu. Odlučila da izađe sama dosta rano, da bi izbegla bilo kakav razgovor sa Markom, ili bilo kim

drugim.

Bilo joj je potrebno vremena da sredi sve u glavi da

pobegne od svih i da provede dan na čistom vazduhu i suncu. Trebalo je, na kraju krajeva, da potraži odgovor na neka pitanja, koja su joj bila sasvim nejasna.

Sve to je rekla sebi čim je ustala, ali je znala da je želela nešto sasvim drugo. Želela je da nađe Dejva. Ni sama nije znala zašto, ali osećala je da je on jedina osoba tu na koju je mogla da računa.

On je mogao da je smatra slabićem, mogao je da joj se podsmeva, ali bila je ubeđena da je znao da proceni kakva je i šta misli, što joj je bilo veoma važno.

Pitala se samo, da li je tačno da je otišao. Ali, i ako ga pronađe, sumnjala je da će pristati da ozbiljno razgovara sa njom. To je veoma mučilo, kao i ono zašto

K

92

je otišao, a da joj se nije javio. Jedino što nije imala pojma gde bi mogla da ga

potraži. Pošla je zato u kancelariju uprave i pitala gde bi mogla da ga nađe. Rekla im je da je kod nje ostala jedna njegova knjiga i da bi želela da mu je vrati.

No, službenik u kancelariji nije imao njegovu adresu. — Gospodin Rajner je platio svoj račun, uzeo je

pasoš i otišao — objasnio joj je službenik. — Naš običaj nije da pitamo goste kuda odlaze.

Keli mu se zahvalila izašla. Mislila se šta da uradi. Odlučila je da krene za Eskombreras. Nije bio

daleko, pa se uskoro našla na putu. Veoma brzo se

približila centru grada. Našla je parking na glavnom trgu u debeloj hladovini

razgranatog badema. Prosto je bilo čudno koliko je ovde bilo tog drveća.

Kratka šetnja dovela je Keli do trgovačkog centra. Bila je to živopisna ulica sa kaldrmom od raznobojnog

kamena, koja joj je davala posebnu živost. Nije znala kuda da krene. Lutala je besciljno ulicama

u nadi da će nabasati na Dejva, mada je to bilo gotovo smešno. Što duže se šetala, njena ideja da ga pronađe joj se činila sve besmislenijom.

Ušla je u nekoliko radnji i pokupovala neke sitnice.

Za Stefani je kupila srebrne minđuše, za svoju majku prelepu svilenu maramu i lep zidni sat za kancelariju za

svoga oca.

Sve vreme, dok je šetala po suncu, ili po hladovini

93

živopisnih radnji, zagledala je svakog prolaznika sada

već bez mnogo nade da će naći Dejva. Možda je zato jedva poverovala, kada ga je

ugledala. Sedeo je za stolom ispred jednog kafea i

razgovarao sa dva mladića, koji su, očigledno, bili Englezi.

Stajala je sa druge strane pločnika. Sada, pošto je on bio tako blizu, skoro na dohvat ruke bila je zbunjena i

nije znala šta da radi. Setila se kako su se rastali u svađi, pa nije znala kako će se on sada ponašati. Da li će uopšte pristati da razgovara sa njom.

Tako je stajala i posmatrala ga. Posle nekoliko

sekundi on kao da je osetio Kelin pogled okrenuo se

pravo ka njoj. Kao da se malo trgao kad je video, a onda

je nešto rekao svom društvu, ustao i pošao ka njoj. — Zdravo Dejv — pozdravila ga je.

— Zdravo Keli.

Nogom je dodirnula kamen na pločniku, kao da joj je bio potreban oslonac.

— Ne znam da li se baš raduješ što me vidiš — rekla

je zbunjeno. — Ali, da budem iskrena, ja sam se nadala

da ću da naletim na tebe. Znaš, želim nešto da te pitam i nadam se da ćeš mi to objasniti.

Njegov duboki glas je bio niži, nego obično. — Ja mislim da tu nikakvo objašnjenje nije

potrebno. Bio sam malo grub i to je sve. Veoma mi je

žao. Da li je to dovoljno?

— Naravno. Ali, nema potrebe da se izvinjavaš. Ja

94

želim da čujem nešto sasvim drugo. On je uhvatio za ruku.

— Hajde da prošetamo dole do lagune. Pored vode uvek ima vetrića.

Išli su po suncu. Keli je ispunjavao neki čudan osećaj, koji je polako smenjivao zbunjenost i strah.

On je koračao pored nje, miran i tako visok i jak da je osetila da nema čega da se plaši.

Ovo je bilo sasvim drugačije, nego kad je šetala sa Markom, na primer.

Neko vreme su šetali i čutali. Posmatrala je svetlucavo kamenje kraj lagune i tiho ga zapitala:

— Ti si bio sasvim siguran, da si video Marka kako

izlazi iz moje sobe?

Dejv je pogledao i rekao odmahnuvši rukom. — Nemoj, molim te, ponovo o tome Keli. Ja sam se

izvinio za svoje primedbe. Zato, zaboravimo to, hoćeš li?

Pogledala ga je zatreptavši očima zbog sunca, koje je blještalo.

— Ali, to je za mene veoma važno. Veruj mi da imam

ozbiljan razlog što te to pitam. — Dobro. Onda, siguran sam. Zašto?

— Pa, to je sve veoma čudno. Dogodilo se nekoliko stvari, koje su me zabrinule. Možda grešim. Možda pogrešno sumnjam, ali sve mi je to čudno.

— Molim te budi jasnija — insistirao je Dejv i

ispitivački je posmatrao svojim plavim očima, dubokim

95

kao more.

— Pre svega, ja uopšte nisam bila u sobi, kada si ti video Marka. Bila sam u restoranu desetak kilometara

udaljenog od našeg hotela sa bračnim parom Tejlor. Gospodin Tejlor nas je vratio automobilom oko tri sata

ujutro. Dopratio me je takoreći do sobe. Dejv je zastao, uhvatio za obe ruke i okrenuo ka sebi

tako, da može da vidi njene oči. Bila je iznenađena izrazom na njegovom licu. Odjednom se na njegovom

licu ogledao bes, sažaljenje i trijumf.

— Zašto mi to nisi rekla, kada sam došao po tebe? Ispao sam budala.

— Nisi mi pružio mnogo mogućnosti da počnem. Uvek si tako ironičan, a ja sam bila budala i ostavila te da misliš šta hoćeš.

— O, Keli, Keli — reče on nežno. — A drugo, što si pomenula?

— Prvo sam zatekla sobaricu da pretura po mojim

stvarima. Bilo je to pre nekoliko dana. Koliko sam mogla

da vidim, ništa nije uzela i zato je nisam prijavila upravi. Veoma je mlada, nema ni šesnaest godina i vrlo malo govori engleski. Rekla mi je samo da se zove Izabela, a

ja sam je upozorila, da to više ne radi. — Hm! Hm! Aha! — bio je njegov komentar.

— Ali, pre dva dana, moju sobu je neko svu

ispreturao. Sve je to učinjeno tako nevešto, da sam sigurna da to nije učinila nijedna sobarica. Ni tada mi ništa nije nedostajalo. Upravo sam krenula u kancelariju

96

da kažem šta se dogodilo, kada sam srela tebe. Dejv je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. — Nemoj to ni da mi pominješ. Već mi je dosta

svega. Znam kako si se osećala. Već si bila uznemirena zbog dva provalnika, kad sam ja još morao da ti pričam o Marku.

— Da, ali zašto je Mark bio u mojoj sobi u to doba noći. Da li je on stvarno izlazio iz moje sobe, ili je samo kucao, da vidi jesam li stigla?

— Izlazio je. Polako, tiho, ali je izlazio. Video sam ga

sasvim dobro.

— Ipak, ni to nije sve.

Dejv je samo podigao obrve. Valjda je već i za njega bilo dosta.

— Juče me je Mark zamolio da ga vozim u Kartagenu. Rekao je da mu je automobil u kvaru, a on je

želeo da ide u Kartagenu, jer je tamo bio pijačni dan. Dok smo sedeli ispred jedne kafane, odjednom se setio

svoje kamere, koju je ostavio u automobilu. Dala sam

mu ključ. Nije se vratio čitavih pola sata. Kasnije mi je gospođa Tejlor rekla da ga je videla, kako pretražuje prtljažnik mog automobila.

Dejv nije govorio ništa, a Keli je već pomislila da priča gluposti, koje ga uopšte ne zanimaju.

— Ja znam da postoje koincidencije, ali da li je sve

ovo baš slučajno? — zapitala je.

Dejv se nasmešio, ali taj osmeh joj je ličio na neku profesionalnu ljubaznost službenika na šalteru.

97

— Pretpostavljam da sve to ima neke veze. Reci mi,

da li te je Mark zamolio da mu preneseš nešto, kada ste bili na brodu? Mislim, pre nego što smo stigli u Španiju?

— Da nosim nešto za njega? Misliš neki paket, ili knjigu, ili tako nešto?

— Možda malu kutiju, ili koverat?

Zavrtela je glavom.

— Ne, ništa. Zašto bi on to učinio? Više bi mi ličilo da on nosi nešto za mene. Mark je veoma predusretljiv.

Postidela se što je to rekla, ali, već je bila zamorena celom tom situacijom.

Dejv je uhvatio za obe ruke i malo ih prodrmao.

— Tačno, takav je — rekao je. — To je on!

— Šta to?

— On mora da ti je ubacio nešto u prtljag, pre nego što smo stigli u Španiju i sada ne može to da nađe. Zato ti stalno pretražuje sobu.

Keli ga je pogledala toliko zapanjeno, da su joj usta

ostala otvorena.

— Šta? Mark? Hoćeš da kažeš, da je on krijumčar?

— Može biti. — Pa... šta se sada događa?

— Kako bi bilo da mi pre njega pronađemo ono što on traži — rekao je Dejv jednostavno.

Nasmejala se. Stvarno se nasmejala. Njemu je sve

izgledalo jednostavno i lako.

Dan je bio divan, sunce je sijalo, Dejv je stajao kraj

98

nje i govorio da će potražiti to nešto što Mark traži. Kao da se znaju od ko zna kada i kao da su godinama već zajedno. Možda baš zbog te jednostavnosti, kroz Keli je prošlo nešto toplo, nešto što je učinilo da joj se oči zacakle, da pokažu celom svetu, kako se osećala.

— To zvuči fantastično — najzad je rekla. — Ali,

Mark zna šta traži. Samo, još uvek ne može da nađe. Mi čak i ne znamo, što je to što mu nedostaje.

— Onda je sve to još zanimljivije — opet je

odgovorio Dejv, sa neizbežnim osmehom. Sva srećna i Keli mu se smešila. — Šta ćemo onda? Odakle da počnemo?

— Od tvog automobila. Gde je sada?

— Parkiran je na trgu, nedaleko odavde.

— Hajdemo, onda — reče Dejv i uhvati je za ruku.

Pretražili su ceo automobil. Dejv nije zaboravio ni rezervnu gumu. Izvadio je i sedišta, i podigao tepihe. Keli je pokušavala da bude od koristi, ali Dejv je to radio tako detaljno kao da je te stvari radio već bezbroj puta.

— Sve to nam je oduzelo čitav sat vremena. Ali nismo pronašli ništa. — Šta ćemo sada? — pitala je,

pokušavajući da ne pokaže svoje razočaranje. — Sada idemo pravo u tvoj apartman, da

pretražimo sve tvoje stvari. Možda Mark nije imao vremena da pretraži sve i nađe ono što traži.

— Ako si ti u pravu, onda to mora da je neka sasvim

mala stvar.

Dejv je klimnuo glavom.

99

— Da, ali može da bude od veoma velike vrednosti. Možda je to neki nakit, ili možda, neki film, neko parče papira, koje sadrži dragocenu informaciju.

— Misliš, neka formula, ili informacija takve vrste?

— Tako nešto. Zavrtela je glavom.

— Ja sam svuda gledala i to nekoliko puta. Počinjem da mislim da takvo nešto ne postoji.

Dejv je poljubio u čelo, kao što se ljube deca. — Što bi onda Mark i njegovi prijatelji toliko tražili,

kada bi znali da nemaju šta da nađu?

— Možda on ne traži to nešto. Možda se on našao slučajno tamo, gde neko drugi traži. Mi nemamo dokaza da je baš on umešan u sve ovo.

— Ne govori gluposti, Keli. I sama ne veruješ u to što govoriš. Hajdemo, ne gubimo vreme! Pođi ti napred, a ja ću te pratiti svojim autom. Kasnije ću opet morati da se vratim u Eskombreras.

Odvezla je Dejva do hotela, gde je bio parkiran

njegov auto.

Skoro je bilo podne. Vetrić je prestao da pirka i postalo je užasno vruće. Radovala se što će voziti sama ovih nekoliko kilometara do svog hotela.

Sada, kada je pronašla Dejva i pošto su pretresli njen automobil, osećala se lakše. A ako je Dejv bio u pravu, znači da je Mark imao ozbiljne razloge da joj se približi, pa čak i da joj se udvara.

Začudo, to saznanje je uopšte nije ispunilo

100

gorčinom. Naprotiv, počela je da se smeje. — Kakav sam idiot bila — rekla je sebi na glas.

A ona je poverovala da su se Marku svidele njene

lepe osobine. Znači, pogrešila je. Znači, isto tako da je već bilo vreme, da to i shvati. Uostalom, odavno je trebalo da zna, da nije tip devojke, koja lako može da zainteresuje nekog muškarca, a naročito takvog lepotana kakav je Mark. — razmišljala je Keli.

101

10

ogledala je u retrovizor. Dejvov auto je pratio na

pristojnom rastojanju. Pogled na njegovu crnokosu

glavu za volanom, činio je da se oseća sigurnije. Da, on je bio čovek na koga je mogla da se osloni, bila je sasvim sigurna.

Sad joj je bilo žao što je napustio letovalište ljut na nju. Samo je slučaj odlučio da se ponovo sretnu. Tek u tom trenutku joj je bilo jasno koliko joj je on bio

potreban.

Što se više približavala Torevijeu, sve je više hvatala jeza. A šta će biti, ako u svom apartmanu u Fontani Plazi, zatekne Marka, pitala se.

Sumnjala je da bi mogla normalno da se ponaša prema njemu, ali to sada i nije bilo važno. Najvažnije je bilo to da otkriju razloge zbog kojih se dešavaju učestale premetačine u njenom apartmanu.

Imali su sreću. Stigli su u Torevijeu gotovo neprimećeno. Parkirali su automobile i uputili se u Kelin

apartman.

Zatvorili su vrata i dali se na posao. Dejv je bio

veoma strpljiv i veoma temeljan.

P

102

Pregledali su sve. Čak i kesice sa šećerom, i paketiće supe u prahu. Otvorili su pastu za zube i izbacili

marmeladu iz tegle. Pregledali su i sve cipele.

Nisu gubili nadu. Prelistali su nekoliko knjiga koje je

donela za čitanje, a na Dejvovo insistiranje, ispraznila je tašnu i torbu za plažu u kojoj je nosila pribor za kupanje. Ipak, nisu našli ništa.

Veoma umorni i razočarani, najzad su seli na balkon

da popiju čašu limunade, veoma hladne, pune kockica leda iz frižidera.

— Ja sam te upozorila da nema šta da se nađe. Sve sam pregledala već nekoliko puta.

— Mada ne tako detaljno kao sada.

— U pravu si — priznala je. — Ne tako detaljno.

Ipak, ni sada nismo našli ništa. Dejv je ispružio svoje duge noge ispred sebe i

zagledao se u daljinu.

— Razmisli Keli — počeo je opet. — Seti se svega

što se događalo od kako si se upoznala sa Markom. I zamisli malo, zašto Mark ne može da nađe ono što traži? Da li si bacila nešto? Neku kutiju, na primer?

Zavrtela je glavom i počela da pije limunadu. — Jedino što sam bacala, bile su plastične kese, ali

one su bile od povrća i voća, koje sam kupovala ovde. — Vrati se ponovo na trenutak, kad si stigla u

Španiju. Šta se sve desilo dok nisi stigla ovamo? Da li si

nešto bacila na putu?

S mukom je pokušavala da se seti, šta je sve radila

103

od luke do Torevijea.

— Koliko puta si zastala na putu?

Morala je da se nasmeje.

— Ličiš mi na islednika. Pričekaj trenutak. Pokušavam da se setim... ali, ovde je suviše toplo.

— Ipak, pokušaj. — Dakle, zastala sam u San Pedru — setila se,

govoreći polako. — Onda sam izašla u jednoj garaži i neke stvari sa prednjeg sedišta, premestila sam u prtljažnik. Znaš, mehaničar je trebalo da popravi kočnicu, pa sam ispraznila automobil.

— Tako. Znači, kočnica ti je otkazala mnogo pre San Pedra. Kada sam te ranije pitao o tome, nisi mi dala

tačan odgovor. Ja sam shvatio da ti se to dogodilo nedaleko od mesta gde sam te našao, a to je nešto drugo. To je bio grad. Zašto mi nisi rekla?

Keli je pocrvenela.

— Nisam želela da mi se opet podsmehneš kao slabom vozaču. Bojala sam. se da ćeš mi opet održati lekciju.

— Zar sam ti ja držao lekcije?

— Da!

— Pa, onda izvinjavam se. — Dejv je rekao

teatralno.

Keli se nasmešila i osetila se srećnijom nego što je ikada bila. Dejv je sedeo malo ispred njene stolice.

— Dobro, šta si to premestila iz kola u prtljažnik?

104

— Ništa naročito. Nekoliko časopisa, kutiju maramica... to smo proverili — dodala je brzo, kad je

videla da pogledom traži te stvari po sobi. — I još?

— Onda je bilo nekih slatkiša, koje mi je poklonio Mark. To sam sve pojela. Ostala je samo kutija. Dala sam

je jednom Tomijevom prijatelju da skuplja školjke u nju. Onda, koliko se sećam, bili su tu mantil i džemper.

— Šta si radila s njima?

— Stavila sam ih gore, iznad ostalog prtljaga.

— Da li si prepakivala nešto u prtljažniku, da bi ti i to stalo? Jer, koliko vidim, dovukla si mnogo nekih kutija.

— Nisam naročito prepakivala. Nekako sam sve nagurala sa strane. Mislim da sam pomerila par lakih

cipela i to u poslednjem momentu, pre polaska. Ćušnula sam to iza jedne plastične vreće u kojoj je bio pribor za higijenu.

Zastala je, a Dejv je uzeo za ruku.

— Izgleda da si se nečega setila?

— Sad sam se setila — rekla je uzbuđeno. —

Gospođa Tejlor je posudila od mene kutiju deterdženta one iste večeri kada smo stigli. Videla je kutiju u plastičnoj kesi, kada sam iznosila prtljag iz automobila i nešto je govorila o Leslinom džemperu. Želela je da ga opere.

— Gde je Mark bio u to vreme? — Čini mi se da si rekla, da ti je on pomogao, da istovariš stvari iz automobila. To si mi ti rekla još iste večeri, kad smo

105

stigli.

— Da, on mi je pomogao, čini mi se da mi je tek sada jasno, zašto je toliko žurio da mi pomogne. On mora da

je bio u apartmanu, kad sam ja razgovarala sa

gospođom Tejlor. — Znaš šta, idi kod gospođe Tejlor i donesi tu kutiju

sa deterdžentom. Reci da ti baš taj deterdžent treba. — Hoću — pristala je odmah — ali zanima me, da li

ćemo tamo nešto naći. — Možda je gospođa Tejlor našla nešto i zato ti i nije

vratila kutiju.

Zbunjeno ga je pogledala. Na takvu mogućnost nije pomišljala.

— Da, moglo bi i to da se dogodi. Ali valjda bi mi

rekla.

Dejv je slegnuo ramenima.

— Ljudi su nepredvidljivi. Dakle, zašto ne pogledaš da li je gospođa Tejlor u svom apartmanu? Hajde, ja ću da pričekam ovde.

Keli je brzo otrčala dole, svesna da je Dejv posmatra sa balkona i požurila je do gospođe Tejlor.

Međutim, ona nije bila u svom apartmanu. Pokušala je da uđe unutra, ne bi li našla nekog od posluge. Vrata su bila zaključana.

Sa mesta gde je stajala mogla je da vidi ivicu bazena,

ali tamo nije bilo nikog od njene porodice.

Pogledala je na sat na mobilnom telefonu koji je

ponela sa sobom u slučaju da je Dejv pozove. Bilo je

106

tačno dva sata. Bilo je vreme ručku i gospođa Tejlor je sigurno bila u restoranu.

Ogromno staklo na prozoru restorana omogućavalo joj je da vidi svakog gosta, koji je trenutno bio na ručku. Bračni par Tejlor je bio tamo, naravno, sa sinom i ćerkom. A bio je tu i Mark.

Osmotrila ih je sve za trenutak. Nisu joj promakli

srećan osmeh na Leslinom licu i zanosni Markovi pogledi, koji su inspirisali taj osmeh.

Ipak bilo je teško poverovati da je Mark učinio nešto protivzakonito. Toliko je bio smiren i opušten, da je to

prosto izgledalo neverovatno.

Keli se odjednom postidela svog špijunirala i otrčala da izvesti Dejva.

— Čekaćemo dok se gospođa Tejlor vrati u svoj apartman — rekao je. — Šta misliš kako bi bilo da u međuvremenu nešto pojedemo?

— Ti poznaješ sadržaj mog frižidera, isto koliko i ja — nasmejala se Keli. — Šta ćemo da jedemo?

Na kraju, su podgrejali konzervu supe. Onda su

namazali hleb sirom i stavili od gore režnjeve kobasice koje je Dejv veoma tanko isekao, a Keli je napravila

salatu od paradajza i krastavaca koje je kupila dan ranije

na pijaci. Pojeli su po dva velika sendviča i salatu, a ručak su završili hladnom nes kafom i keksom.

— Odličan ručak — smejao se Dejv. — Baš sam bio gladan.

Oprali su ono malo sudova što su upotrebili. Onda je

107

Dejv ponovo seo na balkon, dok je Keli izašla da proveri da li se gospođa Tejlor vratila u apartman. Međutim, vrata su još bila zaključana. Znači, još treba čekati. Vratila se nazad. Sve je to već počelo da je nervira.

— Ja ne znam šta mi očekujemo u kutiji od deterdženta — nabusito je rekla. — Valjda ne misliš, da je u njoj zlatna kruna?

Dejv je mirno klatio nogu, praveći se da ne primećuje njenu nervozu.

— Ja već počinjem da verujem, da sam sve ovo izmislila.

— Tebi se još uvek sviđa Mark? — odjednom Dejv je

pogledao.

Keli je pocrvenela.

— Koješta! Odakle ti taj zaključak?

— Pa, znam da ti se sviđao. — Stvari su se nekako promenile onog trenutka

kada je bio neprijatan prema gospođi Tejlor. — Ipak,

mogu ti reći, da mi nije nimalo prijatno da špijuniram nekoga, ko se sasvim lepo zabavlja na svom godišnjem odmoru i izgleda tako, kao da nema ništa na savesti. Čak, pretpostavljam, da i nema. A. što je, još gore, mi smo zemljaci u stranoj zemlji.

Dejvove plave oči su zadržavale njen pogled. Nagnuo se malo napred i uhvatio je za ruku.

— Nemoj da, ga sažaljevaš, draga moja. Nije on vredan toga.

Dejv joj je bio drag u tom trenutku. Bio je ljubazan i

108

očigledno dobronameran, ali morala je da mu potivreči. — Samo, ne zaboravi da još ništa nismo pronašli i da

je Mark još uvek samo osumnjičen sa naše strane. Dejv zaustavi rukom bujicu reči koja je izlazila iz

Kelinih usta.

— A ja ti kažem, da ćemo uskoro i dokazati svoju sumnju. Hoćemo, videćeš.

Ućutao je i ponovo skrenuo pogled na stazu, koju je posmatrao do malopre.

Sedeli su tako ćuteći. Temperatura vazduha bivala je sve veća. Borovi su bili nepomični. Znači, ni daška vetra nije bilo. Sve je bilo mirno. Samo bi poneki glas, ili

otvaranje vrata nekog apartmana, za trenutak prekinuli

tu podnevnu tišinu. Keli nije verovala da će se gospođa Tejlor vraćati u

apartman po ovakvoj vrućini. Sigurno će otići pravo na obalu, ili će se zadržati na bazenu.

Ali, onda su čuli njen glas i videli gospodina Tejlora kako se pojavljuje na stazi, što vodi od restorana. Keli je laknulo, ipak su odlučili da se malo odmore posle ručka u hladovini apartmana koju je stvarao klima uređaj kad se uključi.

— Sada — rekao je Dejv. — Niko drugi nije na

vidiku.

Ustala je nevoljno. Sad joj je već bilo sasvim svejedno, da li ima nešto u kutiji od deterdženta.

Sišla je dole i požurila u susret bračnom paru Tejlor. Oni su je primetili i ljubazno se osmehnuli.

109

— Htela sam da vas pitam — počela je Keli — jeste li

završili pranje, gospođo Tejlor? Da li mogu da dobijem svoj deterdžent, koji sam vam posudila onoga dana, kada smo stigli? Mislim, ako vam je nešto ostalo. Taj deterdžent je za sintetiku, a moram nešto da operem.

Gospođa Tejlor je stavila ruku na usta kao da se tog trenutka setila nečeg.

— O draga moja Keli, izvinjavam se što ga nisam vratila. Počela sam sve da zaboravljam. Tako imam

običaj da posudim nešto i zaboravim da vratim. Pođite sa mnom do našeg apartmana.

Pošla je sa njima. Na vratima je gospođa Tejlor nervozno lupkala nogom dok je čekala da njen muž pronađe ključ. Zaista su bili krajnje komplikovani.

— Odmah ću da ga pronađem — rekla je ulazeći. —

Nisam ga mnogo koristila. Samo jednom, jer sam

drugog dana išla u grad i kupila isti takav. Dok je pričala, gospođa Tejlor je preturala ispod

sudopere.

— Ah, evo ga — najzad je našla kutiju. — Znate li

Keli, nikada ranije nisam koristila ovaj deterdžent. Mogu vam reći, da je odličan.

— Da, i ja mislim da je odličan. Zato ga uvek koristim — govorila je, a jedva je čekala da uzme kutiju iz njenih ruku. Činilo joj se da je bila prilično teška. Ali, možda je grešila. Zato se brzo izvinila i požurila prema svom apartmanu gde je čekao Dejv.

Kad je video na vratima, bacio je jedan pogled na

110

kutiju. Onda je uzeo od Keli i poneo je u kuhinju.

Postavio je pored druge kutije, koju su već pregledali. — Zašto si ponela dve kutije istog deterdženta? —

zapitao je, a Keli je tek tada shvatila da je u pravu.

— Nisam ponela dve kutije — rekla je. — Ponela

sam samo jednu, dobro se sećam. Pa da, iste su kutije. — Znači, jednu kutiju je ubacio Dauning. Uzeo je jednu činiju i izručio u nju sadržaj iz kutije. I

stvarno. Na dnu kutije je bio jedan mali paketić. — Hoćeš li ti da otvoriš? — zapitao je Dejv.

— Oh Dejv, užasno sam uzbuđena. Drhte mi ruke. Pažljivo je odmotao paketić i njegov sadržaj joj

stavio u ruku. Gledali su u neverovatno lep prsten. Veliki

brilijant uokviren dragim kamenjem sa izvanredno lepo

obrađenim dijamantima, rubinima i smaragdima koji su blještali na suncu. Njihov sjaj se prelivao u svim duginim bojama.

Nešto tako lepo Keli nije videla u životu. — Divno je — uzdahnula je. — Nikada nisam videla

nešto tako lepo. — Fantastično — složio se Dejv. — Ali, zašto ga Mark nije preneo normalno. Mogao

ga je staviti u džep. Pa, mene niko nije pregledao, kad sam prelazila granicu. Mislim nije mene lično pretresao.

— Ipak, moglo se desiti da to učine. Ponekad pretražuju detaljno. Pa, videla si Markov automobil su pretresli.

111

— Jeste, tako je — klimnula je glavom. — U stvari,

od cele kolone pretresli su samo četiri automobila. Među njima je bio i njegov. Misliš li da je to bilo namerno, ili slučajno? Hoću da kažem, da li pretpostavljaš, da su vlasti znale nešto o Marku?

— To ne mogu da kažem. Može lako da bude i da je bilo slučajno.

Ali, Keli je mučilo nešto drugo, pa mu je to i rekla. — Znaš, pitam se samo, kako je Mark znao koju

vrstu deterdženta trošim. Da li je slučajno pogodio, ili... prosto ne mogu da shvatim. Pre dolaska na brod nisam

ga poznavala. Zar je moguće da od toliko vrsta deterdženata pogodi baš ovaj koji ja trošim.

— To i mene zanima — priznao je Dejv. — Jesi li

sasvim sigurna da Marka nisi videla pre odmora? Možda se zvao nekako drugačije.

Keli ga je zbunjeno pogledala.

— Ti misliš da je on iskusan kriminalac?

— To je lako moguće. — Koliko se sećam, nikad ranije ga nisam srela. U to

sam sasvim sigurna.

U tom trenutku je zastala, jer je osetila da je Dejvov

pogled koji se zadržao na njoj, postao nekako čudan. — Upoznala sam ga na brodu — nastavila je kao da

se pravda. — Sedeo je za istim stolom sa nama. Zar se

ne sećaš? Međutim, kad sam ga videla prvi put učinio mi se odnekud poznat. Ipak, to mi je samo za trenutak

sinulo u glavi, ali ubrzo sam bila sigurna, da ga ranije

112

nisam videla.

Dejv je pažljivo umotao prsten i stavio ga na sto. Uhvatio je za ruke i pažljivo joj se zagledao u oči.

— Razmisli, Keli. Razmisli — govorio je ozbiljno. —

Pokušaj da se setiš, da li si ga negde već videla. To može biti veoma važno.

Pokušala je, ali nije bilo koristi. — Šta ćemo da radimo sa ovim? — pitala je

pokazujući na paketić na stolu. — Zar nećemo da odnesemo u policiju?

— Odnećemo ga, naravno. Ali, prvo moramo da

razmislimo o onome, što nas oboje muči. Kako je znao koju vrstu deterdženta trošiš. U stvari, otkud je znao da ćeš uopšte da poneseš deterdžent?

Nije skidao oči sa nje, a Keli se osećala sve neprijatnije.

— Pa — požurivao je i malo joj prodrmao ruke — ko

je to još mogao da zna?

— Strašno je i poverovati — prošaputala je Keli. —

Ali, postoji samo jedna osoba, koja je znala šta sve nosim. To je Stefani, moja drugarica, koja je trebalo da

putuje sa mnom. Ona je čak bila prisutna kad sam se

pakovala.

— Možda je to znao i neko drugi — Dejv je

podsticao da se seti.

— Neki član porodice, ili komšija? Možda neko od posluge?

Tužno je odmahnula glavom.

113

— Ne, ne, što više mislim, sve sam sigurnija. Znala je samo Stefani, zato što smo zajedno proveravale stvari,

koje ćemo poneti. Bilo je to nekoliko dana pre polaska. Grozničavo je razmišljala. Setila se svakog detalja od

trenutka kada je krenula, do poznanstva sa Markom.

Ali, on se zainteresovao za njen prtljag tek kada je stigla

pred hotel. Mora da je doživeo pravi šok kada je video istu takvu kutiju, a u njoj nije našao ono što je tražio. Ipak, pitanje koje nije mogla da reši bilo je kako je njegova kutija stigla u njen prtljag.

— A možda je... — počela je, pa je i sama videla da su sve njene pretpostavke obična glupost.

— Samo da je znao da si posudila deterdžent gospođi Tejlor, ne bi bilo problema. Ovako je po ceo dan razmišljao koga će da pošalje da pretura po stvarima — glasno je mislio Dejv.

— Sve je to užasno besmisleno — rekla je Keli. — I

kako sam mogla da zaboravim, da sam dala deterdžent? Dobro je što ga gospođa Tejlor nije potrošila do kraja. Mogu misliti šta bi tek tada ispalo. Ali, ni tada kada sam joj davala, nisam shvatila da imam dve kutije. Kako mi je

to promaklo — tek sada sam se setila i tog detalja.

— Nešto tu, zaista nije jasno. Ipak, jedno stoji, da je on znao da putuješ i koji deterdžent nosiš. Znači, neko mu je to morao reći.

— Prosto ne mogu da verujem, ali moram da se

vratim na Stefani. Samo ona je mogla da bude umešana

u ovo. Znaš, u početku nismo planirale da putujemo zajedno. Onda je ona insistirala da pođe sa mnom.

114

Mogu ti reći da me je to prilično čudilo. Izgleda, u stvari, da je njoj bio potreban moj automobil da u njemu

prenese ovo. Čudi me da ništa nije pomenula, kad sam

je posetila u bolnici. Jer, ovo je moglo da se izgubi.

Stvarno, kako mi bar tada nije ništa rekla?

Zastala je. Odjednom joj je sinulo.

— Setila sam se. Tamo sam srela Marka. U bolnici.

On je bio u poseti i, upravo je odlazio, kada sam ja

naišla. Zato mi se na brodu i učinio poznat. — Da li je bio sam.

— Ne, bio je sa Stefaninim momkom. Sada se svega

dobro sećam. Stefanin momak mi je otvorio vrata, a Mark se samo pomakao u stranu da prođem i odmah se izgubio. Da, dobro se sećam.

— Sve se slaže — zaključio je Dejv. — Ja mislim da

je tvoja rođaka umešana u ovo. Mora da je ona trebalo da prenese broš.

— Pretpostavljam da je tako. Jasno je da je ova

stvar ukradena, inače ne bi bilo razloga da se pravi tolika tarapana oko toga. A možda ni Mark nije znao šta nosi... — opet je Keli počela da filozofira.

— Valjda ne misliš još uvek, da je nevin? — nervirao

se Dejv.

— Ali...

— Ostavi to sada. Mislim da će najbolje biti da ostavimo tu stvar da je reši policija. Najbolje će biti da odem dole u kancelariju i da ih zamolim da pozovu

policiju. Ljudi na recepciji dobro govore engleski pa će

115

nam prevoditi.

— Da pođem i ja s tobom? — pitala je Keli.

Dejv je oklevao.

— Ne — odlučio je nazad. — Ti ostani ovde i čuvaj ovo. Policija će želeti da vidi tu kutiju deterdženta i

možda još neke stvari ovde. Verujem da će im biti teško da shvate sve ovo, ali, mi ćemo se truditi, da im objasnimo. Pretpostavljam — dodao je smešeći se — da

ćeš mi pripremiti jednu ledenu limunadu, dok se ne vratim, čim završim sa policijom, vraćam se. Tog

momenta je tako nežno pogledao da je Keli osetila uzbuđenje. Pomilovao je po obrazu, okrenuo se i izašao iz apartmana.

Keli je stajala je na vrhu stepenica i posmatrala Dejva

dok je silazio. A kad se izgubio iz njenog vidokruga,

vratila se u sobu.

Odmotala je paketić i stala kao očarana, posmatrajući onaj mali, ali tako fantastičan predmet. Uzela ga je u ruku da vidi da li na unutrašnjosti prstena ima nekih oznaka. Ali, ničega nije bilo.

Za momenat je izgubila pojam o vremenu. Nije ni

sama znala koliko je stajala tako zaneta u posmatranje

ovog neobično lepog primerka nakita, doduše malo zastarelog i ne baš pogodnog za nošenje, ali neobičnog i sigurno veoma skupocenog.

Znači, Dejv je bio u pravu što nije podnosio Marka od prvog trenutka.

Još na brodu primetila je kako ga posmatra. Uvek se

116

pitala, zašto se tako ponaša i zašto je zajedljiv, zašto su njegove primedbe upućene Marku uvek pomalo dvosmislene. I na kraju, čudila sam se, zašto se uvek nalazio tamo gde je bio Mark.

Onda se setila da je i na putu njegov automobil bio

uvek iza Markovog, ili bar u blizini. Čak i kada je Mark zadržan na carini i Dejv se negde zadržao, da bi se opet pojavili gotovo u koloni.

Da li je moguće da se to sve dešavalo slučajno, ili? Da li je slučajno što je Dejv napustio Torevijeu baš onog dana, kada joj je rekao da je video Marka kako izlazi iz

njenog apartmana.

Nije znala da odgovori ni na jedno od ovih pitanja.

Zato je slegla ramenima i počela da priprema limunadu. Proverila je da li ima leda u frižideru.

Sve to je završila, pa se ponovo vratila do stola i pogledala prsten.

Dobro je poznavala Stefani, takoreći od detinjstva i prosto nije mogla da poveruje, da je umešana u ovako kriminalnu stvar. Bilo joj je i krivo, i žao što je ispala budala i što se razočarala u Stefani, koju je veoma

volela.

Ona lično nije imala potrebe da radi takve stvari. Bila je jedinica imućnih roditelja. Imala je sve, što je mogla da zamisli. Keli nije mogla da poveruje da bi reskirala

svoj ugled u društvu, zbog jedne ovakve besmislice.

Tog trenutka čula je oštro kucanje na vratima. — Ko je? — upitala je, jer je posle Dejvovog odlaska

117

zaključala vrata. — Policija — čula je sa druge strane i požurila da

otvori.

Prosto se skamenila. U sobu je uleteo Mark i

naslonio se na vrata. Lice mu je bilo iscereno, kada joj je

rekao:

— Zar nisi prepoznala moj glas devojko? Suviše si neiskusna za ovakve stvari.

Okrenuo se lagano i zaključao vrata. Keli je napravila samo korak-dva prema stolu u želji

da uzme prsten, ali on je bio brži. U dva koraka je bio

kraj stola, zgrabio prsten i strpao ga u džep. — Kako si... — počela je Keli, ali je zastala. Znala je

da bi bilo beskorisno da postavlja bilo kakva pitanja.

Međutim, on je izgleda bio raspoložen za razgovor. Počeo je da priča, a Keli je očekivala da će joj sada reći da je Stefani stavila prsten u kutiju praška za veš i da je u stvari ona trebala da prokrijumčari prsten, da je samo zato i htela da pođe sa njom na letovanje. Međutim, on je rekao:

— Video sam te kada si odlazila od gospođe Tejlor,

noseći kutiju deterdženta. Bilo mi je jasno da je to kutija, koju tražim sve ove dane. A ja sam dao tolike pare da pronađu baš tu kutiju. Prvo sam platio Izabelu, a onda njenog momka.

— Znači, ona ga je pustila?

— To nije teško, jer on održava električne instalacije

u hotelu. Ali, sve je bilo uzaludno. Već sam mislio da

118

sam nešto pogrešio na polasku. Samo, kako si uspela da daš ovu kutiju gospođi Tejlor, kad sam ti stalno bio za petama.

Keli je čutala. — To i nije više važno. Za mene je bitno to, da sam

dobio poslednju rundu. Prsten je moj!

— Kako si znao da ja putujem ovamo? — pitala je,

iako je znala odgovor.

— Za to postoji samo jedan odgovor i ti ga znaš. Meni je žao što ću morati da te razočaram. Ali, da je Stefani putovala, da se nije dogodila ona nezgoda, ti ne

bi imala nikakvih problema. Ovako, šta smo mogli da radimo? Malo je falilo da nam propadne ceo posao.

— Kakav posao? — pitala ga je, i tada joj je sinula

ideja da nije loše da ga zadrži što duže, da bi Dejv imao vremena, da dođe sa policijom.

— Veliki posao. Ovaj prsten treba da bude vraćen pravom vlasniku u Španiji.

— O čemu ti to govoriš? Objasni mi sve. Mislim da bar imam pravo da znam šta sam prenela.

Mark priđe balkonu i pogleda napolje. — Nema pametnog Dejva. Tako mogu da ostanem

još par minuta, da ti objasnim. Mislim da voliš Stefani i da nećeš praviti probleme.

Pogledala ga je. Kod Marka se ništa nije promenio zbog ovog uzbuđenja. Bio je samouveren i nasmešen, kao i ranije. Mora da je bio prekaljen u ovim poslovima.

Ipak, Keli mu nije verovala ni jednu jedinu reč. Mislila je

119

— priča tu priču o pravom vlasniku, a ja sam sigurna da je običan lopov.

Ćutala je i čekala da nastavi. Jedno samo nije mogla da shvati, da je to čovek, koji joj se udvarao onako strasno i koji je govorio da je zaljubljen u nju.

— Nemoj, praviti tako namršteno lice. Ne stoji ti dobro — počeo je da pravi šale. — Ako ne budeš dobra i ne nasmešiš se, neću ti ispričati priču do kraja.

— Dobro, pričaj već jednom — postala je

nestrpljiva, jer joj se činilo, da će se dosetiti zašto ona razvlači razgovor.

— Dakle, prsten je veoma vredan, pre svega. Ne

samo zbog dragulja, već zato što je užasno star. I pripadao je nekad jednoj uglednoj španskoj porodici. U Englesku ga je preneo jedan od braće, kada su nastale svađe u porodici. Prodao ga je jednom prebogatom

kolekcionaru. Glava porodice, devedesetogodišnjak, pokušao je da ga vrati i počeo je pregovore sa našim zemljakom. Ali, kako je sve bilo bez uspeha...

— Ti i Stefani ste rešili, da stvar uzmete u svoje ruke — dovršila je rečenicu. — Ukrali ste ga.

Mark se neprijatno nasmešio. — Nije ni policija naivna — razvlačila je Keli

diskusiju.

— Samo, ne zaboravi da je to španska policija. I oni baš neće žuriti da jednu ovakvu stvar vraćaju u Englesku. Da, draga moja Keli, ovo će možda biti

nađeno tek posle dve, tri generacije, a ti i ja ćemo tada

120

već davno ležati na nekom groblju, što me sada baš ne zanima mnogo.

— Ali...

— Čekaj još nešto da ti kažem. Nemoj, slučajno, da ti padne na pamet da sve ovo izbrbljaš onom svom prijatelju. Pokajaćeš se... Uostalom, gde je on?

— Ja mislim da ljudi neće odustati od traganja tako lako, kako ti zamišljaš — rekla je umesto odgovora.

Čudila se samo kako se nije plašio, da će neko naići, već se tu raspričao od Pontija do Pilata kako se to kaže. A njega, možda, već traže.

On kao da je pročitao njene misli, brzo je rekao: — Treba da znaš da Mark Dauning nije moje pravo

ime, ako budeš pokušala da me nađeš sa svojim prijateljem Rajnerom. Dobro sam opremljen lažnim pasošima. Tako da mogu da me traže koliko hoće, neće me naći.

— Znači, ti si pravi kriminalac! — rekla je Keli, iako je

to bilo očigledno. — Sad mi je jasno, zašto se nisi usudio da preneseš ovaj prsten preko granice. Ko zna koliko policija ima tvoj dosije. Možda i španska. Da li si zato uvukao Stefani u sve ovo?

Mark se grohotom nasmejao.

— Ja uvukao Stefani? Draga moja Keli, zar si ti toliko

glupa? Pa, Stefani je glavna u svemu ovome. Nije ona

nimalo naivna, uveravam te. Uživaće, kada joj budem pričao o svemu ovome. To će bogovski da je nasmeje.

Keli se okrenula od njega. U tom trenutku, gotovo je

121

mrzela Stefani, nije mogla da poveruje šta joj Mark govori. Mislila je tog trenutka kako će joj ipak oprostiti kada joj Stefani ispriča neku svoju priču, kao i svaki put što joj oprosti, iako zna da je slagala neke sitnice. Ali,

ovog trenutka bila je veoma ogorčena. Sve vreme dok je razgovarao sa njom, Mark je

pažljivo posmatrao stazu, koja je vodila iz hotela. Odjednom se okrenuo pritrčao vratima i okrenuo ključ u bravi.

— Vidim da ti stiže pojačanje — rekao je. — Tako, ja

sam otišao! Zdravo i hvala ti na pomoći. Međutim, Keli se u skoku našla kraj njega i uhvatila

ga za ruku. Mislila je da će joj biti dovoljno da ga zadrži samo trenutak, dva, dok ne stigne Dejv.

— Ti mala lisice! — uzviknuo je nervozno i tako je

snažno ošamario, da je bukvalno odletela od njega. Udarila je glavom o fioku komode. I kad je ponovo došla do daha, Mark je već bio izleteo iz apartmana.

Jedva se podigla. Glava je užasno bolela, a povredila je i rame. Izašla je nekako na balkon, ali uspela je samo

da vidi kako Mark zamiče za ugao susedne zgrade. Mora da je izašao na sporedan izlaz, kada ga nisu videli Dejv i još jedan čovek koji je bio sa njim. Oni su se upravo penjali stepeništem.

— Mark je bio ovde! — uzviknula je. — Otišao je ovim putem. Uzeo je prsten.

— O — bilo je jedino što je rekao Dejv i već sledećeg trenutka on i policajac su jurili u pravcu, koji im maločas pokazala.

122

Sva u modricama, potresena i ljuta na sebe, što je bila toliko glupa, povukla se u sobu i legla na krevet.

Kroz otvorena vrata balkona, posmatrala je

neobično plavo nebo i slušala razdragan smeh ljudi, kojih je odjednom bilo svuda. Ili se to samo njoj činilo.

Onda joj se činilo da čuje viku jednog policajca. Valjda svi policajci sveta viču na isti način.

Iako je, kao i obično, bilo užasno toplo, Keli je osećala jezu, nije uključila klimu da bi mogla da drži otvorena balkonska vrata, a ipak joj je bilo nekako

hladno. — Kako sam samo mogla da ovako zabrljam

stvar, pitala se. Zašto odmah nisam napravila gužvu? Zašto nisam vikala? Nije ni čudo što su svi smatrali da sam šeprtlja i što su svi iskorištavali moje prijateljstvo.

Međutim, sada se desilo još nešto. Ne samo da se razočarala u Stefani, već je tu bio i Mark. I mada je bila sigurna da prema njemu ne oseća ništa, već dosta dugo, nije mogla da ne prizna sebi, da je onih prvih dana bio

očarao i da je poverovala, da je zaljubljen u nju. Shvatila je da je toliko bila željna ljubavi i pažnje, da

je poverovala prvom mangupu, koji joj je prišao. A on je, da bi stvar bila gora, običan kriminalac, koji je zloupotrebio njeno poverenje i njenu ranjivost.

Dok je tako ležala, zagledana u plafon sobe, bila je sigurna da joj ni Dejv nije prišao otvorena srca. Doduše, on joj nije izjavljivao ljubav, ali tu se oko nje motao. A

zašto?

Šta li će on da kaže, kada se bude vratio? Šta će misliti o njoj? Naravno, misliće da je obična budala, kad

123

je mogla da nasedne tako providnim trikovima, ako ne

bude još nešto gore. Sada više ništa nije mogla da učini. Odlučila je zato

da popije onu limunadu koja se već uveliko ugrejala i da sačeka Dejva. Njemu više limunada i neće biti potrebna. Bila je sigurna da će mu više prijati neko žestoko piće. Otišla je i sela u pletenu fotelju na terasi.

Možda bi to bilo potrebno i meni neko žestoko piće, pomislila je Keli. U svakom slučaju, — mislila je — mojoj

hrabrosti će biti potrebno pojačanje. Dejv će biti ljut i biće u pravu.

Činilo joj se da je prošlo užasno mnogo vremena, dok nije začula njegove korake na stepeništu. Nije htela da ustaje sa fotelje, samo se okrenula prema

balkonskim vratima.

— Užasno mi je žao... — počela je. Dejv je tek tada bolje pogledao.

— Ti si, izgleda, povređena? — upitao je. — šta se to dogodilo?

— Mark — promrmljala je. — Pokušala sam da ga zaustavim, da ga sprečim, da pobegne. Ošamario me je tako snažno da sam pala. Bilo je malo borbe, ali... — Keli

je sva drhtala od uzbuđenja i pretrpljenog straha. Dejv joj je prišao i uhvatio je za ramena. — Draga devojčice, smiri se — čula ga je kako

govori.

Keli nije mogla da dođe sebi. Tek tada, izgleda, da je

popustila ona napetost, što je toliko držala i počela je

124

da plače. — Smiri se, draga, ispričaj mi kako je ušao u sobu. Sakrila je lice na Dejvove široke grudi. — Ja sam ga pustila unutra — uspela je da se smiri i

da mu ispriča sve šta se dogodilo.

— Povikao je da je policija pred vratima. Promenio je

glas, ili u onom uzbuđenju ja nisam shvatila... O Dejv, mnogo mi je žao.

Njegova ruka se nežno igrala njenom kosom, a zatim je uhvatio za bradu i podigao joj lice. Nežno je poljubio, zatim se odmakao od nje i nasmešio se. Njegov osmeh je bio nežan, a oči su je hrabrile.

— Ne brini, Keli. Uhvatićemo ga. Nije mogao da ode daleko odavde.

— Pokušavala sam da ga zadržim. Navodila sam ga da kaže što više...

Dejv je klečao ispred nje i držao joj lice rukama.

Zatim se podigao, privukao drugu fotelju i seo preko

puta nje. — Hajde, ispričaj mi sve po redu. Tako je i učinila. Ispričala mu je sve, što joj je Mark

rekao, uključujući i Stefaninu ulogu u svemu tome. — Mark Dauning nije njegovo pravo ime — dodala

je, — Ali, ne znam kako se zove.

Neko vreme su sedeli i ćutali. Dejv je izgledao kao da sređuje u glavi sve što mu je ispričala.

— A da li bi popila jednu nes kafu? — upitao je

odjednom..

125

Morala je da se nasmeši i pokušala je da ustane. — Sedi. Ja ću napraviti kafu dok čekamo policajce. Posmatrala ga je dok je odlazio u kuhinju.

— Ti si toliko dobar — rekla mu je, kada se vratio sa

nes kafom. Pogledao je u oči i Keli je videla nežnost u njegovim plavim očima.

— Valjda nisi mislila da ću se ljutiti na tebe zato što je Mark Dauning uspeo da te prevari?

— Da. Celu ovu zbrku sam napravila baš ja. I imaš pravo da se ljutiš.

— Veruj mi, u celoj ovoj stvari, nisam mogao da

poželim bolju partnerku. Sasvim sam zadovoljan. Opet je rekao nešto, što nije sasvim razumela. Ali,

smatrala je, da je već dovoljno zapetljala stvar, da je bolje da bude mirna i ništa ne pita.

— Dozvoli da spustim ovu nes kafu — rekao je Dejv.

— A onda, želim da te poljubim u tvoje crno oko. — Ne! — uzviknula je Keli uplašeno. — Što se mene

tiče, bilo mi je dovoljno ljubavnih doživljaja za ovo leto. — Uostalom, moje oko nije crno — rekla je, da malo

ublaži stvar. — Bogami jeste. Imaš popriličnu modricu —

nasmejao se i zaista je poljubio u oko.

Tek nekoliko minuta kasnije, dozvolio joj je da se

pogleda u ogledalo. Stvarno, modrica joj je pokrila

dobar deo obraza.

— Dozvoli da ti to malo operem. Izgleda da je ovde i

126

neka mala posekotina. Dobro te je sredio.

Doneo je čist peškir natopljen hladnom vodom, a onda je iz njene priručne apoteke izvadio sprej i

poprskao posekotinu. Na nju je zatim prilepio flaster.

Uživala je dok joj je sređivao tu malu ranu kako je govorio.

— Da znaš koliko mi je bilo krivo, kad sam te viđao sa tim Dauningom.

Nasmešila mu se. — Valjda nisi bio ljubomoran na njega?

— Bojim se da ćeš se uobraziti, ako ti kažem da jesam. Ali, pre bi se moglo reći da mi je bilo krivo, što jedna tako dobra devojka naseda običnom kriminalcu...

— Hoćeš da kažeš da si znao?

— Neću ja ništa da kažem. Ja hoću samo da te poljubim još jednom.

Ali, njihovu idilu prekinula je policija. Ušla su dva policajca sa službenikom sa recepcije, koji im je bio prevodilac.

Mark im je umakao rekli su im, ali su zatražili pojačanje i obavestili saobraćajnu policiju. U međuvremenu, njih dvoje bi trebalo da pođu sa njima u

kancelariju, da malo porazgovaraju.

Posle toga, Keli i Dejv će morati da odu do policijske stanice u Kartagenu, gde će dati zvanične izjave za zapisnik.

Tako su i učinili. Čim su porazgovarali sa policajcima, seli su u kola. Keli se zapanjila kako su španski policajci

127

bili efikasni. Setila se njihovih komplikovanih procedura

i prosto se iznenadila, kad su im, za tili čas, doneli zapisnike da potpišu.

— Možda ćete nam ponovo biti potrebni — rekao

im je učtivo policajac. Dejv i Keli su već bili umorni, pa su se vratili u

Torevijeu.

— Idi i spremi se. Zaslužili smo dobru večeru —

rekao je Dejv. — Ceo dan se muvamo oko ovoga.

Keli je obukla svoju najlepšu haljinu. A kada je Dejv zaustavio svoj automobil da uđe, nije mogao da poveruje svojim očima. Toliko sam trudila oko toalete,

da je bila sigurna da izgleda sasvim drugačije, nego obično. Jedino joj je ona velika modrica kvarila izgled.

Odvezli su se nekoliko kilometara duž obale, u jedno živopisno selo. Restoran je bio na uzvišici, a ispred njega je bio sasvim mali prostor, koji je služio kao parking.

Dejv se parkirao uz samu ivicu parkinga. Gotovo da

mu je voda zapljuskivala točkove. Da je bila plima to bi se sigurno i dogodilo.

Oboje su bili toliko gladni da su svojski prionuli na

ribu koja je bila odlična. Posle toga su poručili bokal vina i večeru završili kafom.

Njihov sto je bio na ivici verande, pa ih je osvežavao prijatan vetar sa mora. Nešto dalje od ove kafanice bio je, izgleda bar odakle se čula muzika.

Keli se malo opustila na svojoj stolici, uživajući u prijatnom ambijentu i muzici.

128

— Jesi li srećna? — odjednom je zapitao Dejv,

uhvativši je za ruku. Klimnula je glavom. Osećala je da u ovom trenutku

reči i nisu potrebne. Kasnije, dok su se spuštali ka mračnoj obali, pričao

joj je o sebi. Porodica mu je živela u Mančesteru, a on je zaposlen u Londonu, gde je i studirao.

Zauzvrat Keli je pričala o svojima, o Stefani sa kojom se družila čitav svoj život. Kad su se vraćali, činilo joj se da se poznaju oduvek.

Te tople noći, pune mirisa mora i borovine, prvi put

su se istinski poljubili.

— Ovo je praznik — šapnuo joj je Dejv.

129

11

eli ne pamti da joj je vreme ikada prošlo tako brzo, kao poslednjih nekoliko dana u Španiji. Dejv se vratio u Torevijeu i provodili su dane

sunčajući se i posećujući okolna mesta.

O Marku Dauningu nije bilo ni traga, ni glasa.

Jednostavno, izgubio se, mada ih je policija uveravala

da će sigurno biti uhvaćen. Keli jedva da se i interesovala za to. Jedino što joj je

kvarilo raspoloženje bio je Leslin bes. Ona nije propuštala priliku da joj prebaci, da je Keli kriva što je ona izgubila Marka.

— Ti da ga prijaviš, odvratna bednice! — prasnula je

jednom i Keli je smatrala da je time prevršila svaku meru. — Zar nisi mogla da sačekaš, da se vratimo u Englesku?

— On je krijumčar i lopov, zar to ne shvataš? —

pokušala je da je urazumi. — Ne verujem ti ni reč. U stvari, sve si to izmislila

zato, što si bila ljubomorna. Ja ne verujem u to da je on kriminalac.

K

130

Ispričala je to Dejvu. — Ne brini, prebrodiće ona to — uveravao je. Sa

njim se složila i Leslina majka. — Uostalom, nije prvi put da je u ovakvoj situaciji —

govorila je gospođa Tejlor. Stav njene majke malo je umirio Keli.

* * *

Poslednje veče u Torevijeu, Keli i Dejv su otišli prvo na večeru, a onda se oprostili sa društvom i pošli još jednom da se prošetaju po plaži. Šetali su i razgovarali. Keli se osećala kao da ga čitav život poznaje.

Zoru su dočekali na obali. Uživali su u prekrasnom pogledu na more koje zapljuskuje stene i prelepe

brodove koji plove ka luci. Osećala se srećno kao nikada u životu. Divno joj je bilo sa Dejvom. Opčinjavao je, uzbuđivao, osvajao. Njegove ruke su je nežno grlile, a usne šaputale reči koje je oduvek želela da čuje. Sva je gorela od njegovih vrelih poljubaca.

— Keli draga, nikada me nemoj ostaviti. — šaputao je Dejv između poljubaca...

Kao da su želeli da nadoknade svaki dan koji su proveli jedno bez drugog. Dejvovi vreli poljupci su joj

zaustavljali dah. Nije ni slutila da može da bude toliko srećna.

Ta noć je bila najlepša noć u njenom životu.

* * *

Svanuo je i dan kada su se postrojili u kolonu i

krenuli za Kartagenu. Sad se osećala sasvim drugačije.

131

Ispred Keli je vozio Dejv i Keli je stalno gledala njegovu

crnokosu glavu za volanom.

Pošto su parkirali automobile, imali su dosta vremena za još jednu posetu Kartageni. Uzeli su taksi sa trga i krenuli glavnom trgovačkom ulicom.

Posle onog relativno mirnog života u Torevijeu, gužva u Kartageni im je izgledala nepodnošljiva. Činilo im se da je sav ovaj svet žurio nekud.

— Hajde da ti kupim nešto za uspomenu — rekao

joj je Dejv, kada su se našli ispred jedne juvelirske radnje.

Izabrala je jednu veoma lepu srebrnu narukvicu, a

ona je njemu kupila prelepu srebrnu dugmad za košulju. Seli su zatim u taksi i produžili kružnu vožnju, koja je opet trebalo da ih dovede do pristaništa.

Vozač je bio veoma vešt. Nikada u životu nije videla da neko izvodi takve akrobacije.

— Ne mogu da gledam — rekla je, pokrivši oči rukama. — Zar on ne shvata da brod polazi tek kroz

jedan sat i da imamo dovoljno vremena?

Dejv se nasmejao da je ohrabri, ali Keli sam videla da

ni njemu nije svejedno.

Na brodu su sreli gotovo sve poznanike. Tejlorove,

Stenforda i Vejna i još mnogo drugih. Samo Mark nije bio tu. Ni Gabrijel Šenon za koga su znali da je otišao iz Španije u Francusku.

— Sada možete sve da mi ispričate — rekla je

gospođa Tejlor, privlačeći svoju stolicu bliže Kelinoj.

132

— Same smo, niko nam neće smetati. Ispričala joj je nešto o Markovom nestanku i o tome,

kako joj je pretresao apartman. Dejv je primetio o čemu se priča, pa joj je iza leđa gospođe Tejlor dao znak, da ne govori. Zato je završila priču brže nego što je nameravala.

— On je izgledao kao neki džentlmen. Činilo se da je divan čovek — uzdahnula je gospođa Tejlor.

— Šteta! Lesli je mnogo mislila na njega. Keli je začuđeno pogledala. Izgleda da bi ona i sada

prihvatila Marka kao budućeg zeta. To znači, da nije mnogo verovala u njenu priču.

Međutim, morala je brzo da se skloni sa palube. Vreme je počelo da se muti i kiša samo što se nije prosula iz oblaka. Gotovo svi putnici su se povukli u

salone ili svoje kabine.

Keli nije žurila. Dejv i ona su bili dobri moreplovci pa su se za držali na palubi, ne plašeći se mnogo nevremena.

Već su se približavali obali Engleske, pa su znali da bi im priskočili u pomoć, ako se sada nešto čak i desi. Međutim, jedno je mučilo. Dejv uopšte nije govorio o budućnosti. Kao da mu je bilo sasvim svejedno, što se približavaju kući i što će svako poći na svoju stranu.

Doduše, njih dvoje smo izmenjali telefone, mobilne i fiksne i imejl adrese, ali to je uobičajeni ritual na rastancima, posle ovakvih turističkih putovanja.

Posmatrali su jedan motorni čamac, kako im se brzo

133

približava, a onda su čuli glas preko zvučnika: Moli se inspektor Rajner, da se javi u kapetanovu kabinu .

Za trenutak, ili dva, ta poruka nije ništa značila za Keli. Okrenula se prema Dejvu, da mu nešto kaže, i iznenadila se, kada je ugledala njegovo lice.

— Prokletstvo — procedio je. — Keli, moraću da te ostavim na neko vreme. Videćemo se kasnije, pre nego što se usidrimo.

Pre nego što je imala vremena da kaže bilo šta, on se uputio preko palube. Gledala je za njegovom

visokom, vitkom figurom. Inspektor Rajner , tek tada joj je doprlo do svesti.

— E glupa devojko — prošaputala je. — Opet si

nasela. Zar si mislila da si ga zainteresovala svojom

lepotom?

Tek sad joj je puklo pred očima. I on, i Mark imali su svojih razloga, da se motaju oko nje. Marka je

interesovao prsten, a Dejva, Mark.

Dok je tako stajala kraj ograde broda, gotovo

nesvesna oblaka, koji su se gomilali na nebu i talasa, koji

su postajali sve uzburkaniji, razmišljala je o proteklim danima i događajima.

Vraćala se u mislima korak, po korak i povezivala sve događaje. Svi su se tu naredali: Stefani, Mark, Dejv, španska policija. Mogla je da zamisli kako su se svi oni

smejali jednoj budali, kakva je ona.

Stefaninu i Markovu saradnju još je i mogla da shvati. Ali Dejv! Kako je mogao? Kako je smeo?

134

Stidela se same sebe. Svako od njih je mogao da je

ubedi.

Kako je samo lako ubedio da radi u nekom

ministarstvu! Konačno, nije baš mnogo ni slagao. Ali, kako to da ga nije zapitala, u kom to ministarstvu?

I kako joj nije palo na pamet da joj je, tako malo

govorio o sebi. Sva se zajapurila, kada se setila kako je

poverovala da je on voli, da je zaljubljen u nju. Ovo je za

Keli bio prevelik udarac.

Dok je stajala tako sama, osećala se prevarenom i smešnom. Svuda oko nje čuli su se glasovi, a ona sam bila ubeđena, da je najnesrećniji putnik na ovom brodu.

Nedaleko od nje, ugledala je Lesli kako veselo čavrlja sa grupom mladih ljudi. Kad je slučajno srela njen pogled, ona se namrštila i okrenula joj leđa. Očigledno, krivila je zbog neuspeha svoje veze sa Markom i Keli je

bila sigurna da je Lesli ubeđena da ona celu stvar izmislila iz čiste ljubomore.

U Leslinom društvu bio je i onaj mladić, što je večerao sa njima kada ih je vodio Leslin otac. Zvao se Henk i neverovatno je bilo koliko je bio zaljubljen u Lesli.

Čak se nije ni trudio da to sakrije. Dejv se nikako nije vraćao. Znala je da je sada u vezi

sa svojom kancelarijom. Valjda im je još iz Španije telefonirao do čega je došao. A možda i ranije. Što se nje tiče, bilo joj je jasno da je odigrala svoju ulogu. Bila je mamac i sada više nije bila potrebna.

Gotovo zlobno se nadala da se Mark izvukao. To bi

bilo malo zadovoljstvo zbog Dejvovog izdajstva. Tako je

135

osećala njegovo ponašanje. U stvari, bilo bi najbolje kada bi mogla da zaboravi

celu ovu aferu i to što pre — mislila je.

Ali, onda su počele da je muče druge misli. Pa ona je plaćena za uslugu koju je učinila. Setila se da je Dejv

izveo na večeru onoga dana, kada je otkriven Mark. Znači, platio joj je. Čak joj je pružio i neočekivano zadovoljstvo. Ljubio je, vodio je ljubav sa njom kao da je

jedina na svetu... Kako je samo bila nesrećna dok je razmišljala ovako...

136

12

avršila je pakovanje na brodu i čekala da čuje objavu kojom se putnici pozivaju na palubu. Brod

je, verovatno, već u vodama Sauthemptona. Kretao se već sasvim lagano. Keli nije želela da izađe među prvima na palubu. Nije bila spremna da se suoči sa bilo kojim poznanikom. Pitala se samo, da li je svima

jasno kolika je budala ispala. Najviše bi volela da se dobro isplače.

Najzad je čula glas iz zvučnika i pokupila svoje kofere.

Sa svih strana, pokuljali su putnici i Keli je uplovila u

reku ljudi, nadajući se da je niko neće primetiti. Kraj njenog automobila, ugledala je stjuarta.

Šta je sad opet, pomislila je. — Poruka za vas gospođice Parker — rekao je i

pružio joj parče papira. — Gospodin Rajner moli da ga

sačekate kod carine. — Hvala — odgovorila je i pogledala u cedulju. Na

joj je pisalo baš ono što joj je stjuart rekao. Izgleda da ovde niko ne može, a da ne zaviri u tuđe

Z

137

stvari, pomislila je.

Nemarno je bacila kofere u gepek automobila i sela

za volan. Znači, inspektor Rajner će joj se pridružiti na carini. To nije potrebno. I neće da ga čeka, odlučila je. Nadala se da će uspeti brzo da prođe carinu i da će se izgubiti, pre nego što se on pojavi.

Vozila je polako, mehanički. Konačno, i da je htela, ne bi mogla da vozi brže, jer je već bila u koloni. Tako je i

carinu prošla. Kada je već bila kod prvih kuća Sauthemptona,

začula je sirenu policijskih kola. Sklonila se malo u stranu. Obišli su je i rukom joj dali znak da stane.

Naravno, prekoračila je dozvoljenu brzinu. Otvorila je prozor, pogledala u volan i čekala da sasluša lekciju.

Onda je trgao Dejvov glas.

— Hvala vam naredniče, što ste mi pomogli. Tek tada je podigla oči sa volana. Bilo joj je jasno,

policajci su ga dovezli.

— Šta je sad opet? — upitala je neljubazno.

— Zar nisi primila moju poruku?

— Jesam — klimnula je glavom. — Ali mi je već dosta svega. Nije trebalo da praviš budalu od mene. To mi se dešavalo celog života, ali mislim da si me ti najviše uvredio. Ti si me prevario u onome, u čemu sam najosetljivija.

— Slušaj devojko, ja nemam nameru da stojim ovde

i zakrčujem saobraćaj — počeo je Dejv. — Ostavi se

gluposti. Zar sam mogao da postupim drugačije?

138

— Znači, ti si jurio Marka?

— Ma, ne. Ja sam takođe pošao na odmor, ali znaš kako je. Mi policajci imamo krvnu grupu za neke stvari.

Tako sam još na brodu nanjušio, da sa Dauningom nešto nije u redu. Nije mi samo bila jasna tvoja uloga. Kasnije

sam polako počeo da shvatam. Onda sam se setio da sam ga jednom video na saslušanju kod mog kolege. Samo, ja sam mislio da je ta hulja u zatvoru. Proverio

sam stvar telefonom i bio sam u pravu. Pobegao je.

Sada je trebalo samo da pronađem na čemu sad radi . Zato sam se i zadržao na carini, dok su pretraživali njegov automobil. Bio sam siguran da je nešto prenosio. Inače, ne bi se baš uputio na letovanje samo zato, da

mu pocrni koža. A kada mu ništa nisu našli, već sam bio na tragu. Znači, stvar je izveo neko drugi.

— A to sam bila ja? — zapitala je besno kao da to

nije bila istina.

— Da, kao što znaš. — Da, znam — pokunjila se.

— Ja nemam nikakvih vesti o Dauningu — govorio

je dalje Dejv — ali, javljeno nam je da je španska policija pronašla prsten. Nije im jasno, da li ga je u bekstvu bacio, ili ga je izgubio.

— Pa našli su prsten, a to je najvažnije. — I nije. Jer naš prijatelj ima na duši i druge stvari

zbog kojih će provesti dosta godina iza rešetaka. Španci su mu već na tragu.

— Dosta mi je svega. Najgore mi je što sam ispala

139

tolika budala. Ništa nisam znala. — To mi je jasno. Očigledno, ni sada ne znaš. Pogledala ga je podignutih obrva.

— Siguran sam da ne znaš, da te volim — rekao je

Dejv i nasmejao se, pokušavajući da je zagrli, dok se smeštao za volan, odgurnuvši je blago na drugo sedište.

Keli nije znala šta da kaže. — A sada — uzdahnuo je Dejv — ceo odmor sam

proveo tražeći taj prokleti prsten. Sada ću da uživam čitava tri dana. koja su mi preostala od godišnjeg odmora. Čitava tri dana, razumeš li?

Keli je klimnula glavom. Još uvek nije znala gde će ona biti ta njegova tri dana.

— Imaš li kod sebe krštenicu? — zapitao je.

— Nemam. Šta će mi?

— Pa, kako misliš da se venčamo? Naravno, ako se slažeš da imaš za muža jednog ovakvog smetenjaka?

— Želim i vozi brže, dragi, da ne gubimo vreme. — Sačekaj trenutak draga moja. — Rekao je nežno

Dejv i poljubio je dugo i željno. — A sada mi reci svoju

adresu. Vozim pravo u tvoj stan, moj odmor počinje tako što ću te voleti čitav dan i čitavu noć ljubavi moja. A onda ćeš uzeti krštenicu i idemo da se venčamo. Više te nikada neću pustiti od sebe, ljubavi.

JANjA