Saa MIKOVI

SONETNI PEHAR

Pariz, 2014.

Sonetni pehar

Poete kao glatki, prefinjeni dragulji,

oni suto sazdanje Prometejevog ara.

I njihovo ih srce ko koljku biser ulji,

a samoa i nemir u neprebol obara.

Saa MIKOVI

JUTRO U PARIZU

Vatrozarno sunce lakoletno sklizne,

i obale Sene mekan zraak lizne, kojoj voda ute sazda blagi trepet, dok se ptica zau kriloviti lepet!

Zorje u Parizu...neka blaga jeza,

od leposti julske arnu duu sveza, za tankaste kronje svetlogornog grada, eh, zlatasti praak po Versaju pada!

Rasue se potom iskre sa nebesa, to aneo plamni s halje smaragd stresa, pa iz kouljice izroni mlad danak,

javu umu budi - zamee lak sanak! Sav u koloritu, Pariz tad zablista,

velelepno sazdan, kretom Bojeg kista!

Pariz, 25.07.2014. god.

NOTR DAM

Velelepna se crkva vaznela u visine,

pred njenim gorostasjem horde gorde uzmiu. Molitven ton po nebu pariskom kad zasine,

svaki istesan kamen proapne tajnu priu

U svojoj raskonosti, Notr Dam se belasa. im jeka sa zvonika harmonino zabruji, jato pobonih dua po hramu zatalasa, i mirisima vazduh bogodano prostruji.

Grandiozna i slavna, mistino sja izbliza, temelji vekoveni francuski podvig pamte. Notr Dam je krasotni izdanak sred Pariza,

gde vojske serafima lebdei arom plamte. U danima kad Sunce platoom presijava,

ini se da iz crkve plam Hrista isijava!

Pariz, 26.06.2014. god.

Sonetni pehar

VIDOVDANSKI SONET

Pogled Svetog Vida dopire do sri, naih ideala, nauma i srca. Zahristovljen Sorab oinji vid spri, ognjem koji plamte nad Kosovom vrca!

U trulenom dobu izgnanstva i besa, im se horizonti sa krvlju natope, Svetog Vida kane blagost sa Nebesa,

te se srpska dua k`Bogu monom prope!

Iako su nae oi pune magle, iz nozdrva bolno sukrvica lije.

Iskonskom oltaru glave su se sagle,

gde iz vidovdanskog pehara slast pije.

Nad bojitem sumrak...ko da smak je sveta Kosovka devojka, bleda, pusta, eta!...

Pariz, na Vidovdan, 28.06.2014. god.

KIA U PARIZU

Danima kia treti avenijom Pariza, slikari na Monmartru pokislog tafelaja, boje im razlivene miris memle nagriza,

grad svetlosti belasa, netaknutoga sjaja.

Ve vee trono pada, senke lepljive svija, dua prosjaka, starca, pokisla kriom luta. Gle, pesnika teskoba, olujni splin obvija,

po licu mu u gru to slastveni san pluta...

A kia jo dobuje, kristalne kapi zvee, i Pariz je obliven vlagom i isparinom.

Kraj Sene truli lie i mrtve grane klee,

dok se pariski pejza kupa kiom i tminom. Sedim utke u sobi, seanje sevom ikne... u mislima tvoj draga lik ozareni nikne!

Pariz, 22.06.2014. god.

STRAST U PARIZU

Po tvojoj glatkoj koi slatki dodir zauti, i miris sa bedara izazovno vijori.

U krvnom kovitlacu na eliksir zapljuti, koji se pri ekstazi vatrom slasti razgori.

Niz nedra ti se rosa opijatima sliva,

pomama vri stomakom, uzvija se estoko. Iznutra nas slatkoa u naletu obliva, ljuljukaju se tela, ozvezdano ti oko.

Zapljusnuti smo mila kapljicama uitka, i svaki ti je pokret umilne labudice.

Postaje medonosna i kao nektar pitka,

dok ti se ivac gri, svetluca vlano lice. Nakon enjive noi, sneva mi posred grudi. Zora je...Sena klizi...Pariz iz sanka budi!

Pariz, 2014. god.

PARISKA LjUBAV

im Bulonjskom umom niknu svea prua, nae e se ruke splesti u Parizu, dok trepere usne i zubi ih grizu,

voleemo strasno, sve do utrnua.

utljivi i sreni, bezbrini i sami, s Ajfelovog tornja pae nona mrena, kotrljae penu silna reka Sena, Jelisejska polja svetlee u tami.

I stari Monmartr, bruje od boema, rasipae zvuke na krilima noi. Tad osluni draga, pljus kini se sprema,

a mi opinjeni, u ljubavnoj moi. Budie nas deset zvona Notr Dama, i parisko zorje, umilnoga plama!

Raa, 02.04.2014. god.

SPOMENIK

Potrai moj grob draga ispod mirisne lipe, gde pesnikovo srce jo gorue poiva, dok spomenik mi zora treperei umiva, a zraci svetlonebni po mojoj humki sipe.

im ti se tuga zgrua, bolnost na rubu oka, na jasenovu klupu lagano mila sedi,

tad gledae te kriom moj lik senkasto - bledi, a meu nama bie provalija duboka!

U spokojnoj tiini vlane oi opklopi, knjigu to ti napisah, starom rukom zaklopi uti i tiho plai, nek` nam se due skrase,

i tu, gde moje telo, ve prozirno poiva, jo ljubav nemerljiva i vatroiva biva, nae plamenje sree smrtni dasi ne zgase!

Pariz, 02.08.2014. god.

SONET - PISMO

Nema te da sine sred moje mrkline, potonje je pismo stiglo dana davnog,

kinog leta prolog, od tada me tavnog, stud u misli prane, zloslutne porine.

Zato ti i piem sonet na papiru, po kome se trule i memla ve hvata, uzalud je pero, od rei pozlata, kad u one duplje aveti zadiru.

Ti zna kako zvuci teskobe zahukte, i samotno telo pepelno rastrese.

Mesto dragozvuja stravinosti bukte,

toplinu snovilja led jave raznese.

Ve beskrilne nade u bezdno poniru, pa nai ivoti, pusti, tlom zaviru!

KOSMIKA EMOCIJA

Ja tebe volim kao plavo - goruu zvezdu, jer zemna ljubav plamti, ali trenom sagori!

Uukao te u svom duevno mirnom gnezdu, klanjajui se poput kanuloj rosnoj zori.

U mojoj polutami bro si kristalnog sjaja, vaseljenski si odsjaj, dah ti nebesa vedri.

Bog tvoju nadlepotu zlatastim praskom vaja,

i iz Edenskog vrta enstvenost bajnu nedri!

Nou, kad due trepte, lebdei lakokrile, susretnu se i naa bia sva opinjena. i tada nam se glave jedna uz drugu svile,

tvoja aura svetle uz moju pripijena. Ljubav je mimo sveta, mimo poroznih stvari,

ti, miris rajskog cveta, koji kosmos ozari!

Pariz, 27.06.2014. god.

ODLAZAK PRIJATELjA

Dejanu . Petroviu

Sad su nekako noi gnusnije i jo crnje. Kai mi vrli drue, ta te ekalo tamo, iza granice ivih, da l' smrt vileni samo? Raste li bosiok, smilje, il' bode glog i trnje?

Neka...otuti venost. Nad tobom cva maslaak. Zla vest o hitroj smrti, stigla me u Parizu.

Sad me aveti gone i seanja um grizu. Bar tvoju snenu glavu obasja rajski zraak.

Smrskao ti je elo zub zlokobnosti hude, i kimeni se ivac treskom uz krik otkinu. A bievi uz fijuk crne konje oinu,

to posred neba jezde, gde dui smiraj bude. Lebdi na horizontu...magla se sputa gusta, mae, doziva. Neka...odmori hladna usta!

Pariz, 01.07.2014.

SREO SAM MRTVOG PRIJATELjA

Dejanu . Petroviu

Imam oseaj nekad, kako mi stope prati, da beliasta dua kraj mene lako pluta, i misli mi u trenu svom setom obrlati, pa blagi strah i radost iznutra me proguta!

Danas sam te susreo uz klupu na peronu,

pariskoga metroa, hladnog i udno bledog, i nasmejao si se, u zvonko - tankom tonu,

kraj prosjaka to spava, izmodenog i sedog.

Viam te tako esto, izroni iz tiine, da znak, zablista sjajno, i iezne kroz trepet, a potom tvoje due jo dugo ujem lepet

Dok zadnji zvuk malaksa, i nebom se raspline.

U obno, kada sanak ko mesear vileni, ti tik si mi uz rame, i u oinjoj zeni!

Pariz, 10.07.2014. god.

SUMRAK SA MRTVIM PESNICIMA

Verlen, Rembo i Bodler, iz tiine i jeze, nadviju se tek senkom nad kapijom Pariza,

dok im grobove ama, crv kovege nagriza, u ilibar im usud katrene verne veze!

Velikanske se due niz Senu ute viju, Moris Ravel tu veto Bolerom se rasvira, a povr njine humke smrt trulo cvee zbira, samo jo srca ena, ko suncokreti zriju!

Pred sumrak, esto vidim, kako se nebom kreu, dok u prozoru svome eem mirisnu sveu, eh, tako pria krene...iz udesnih davnina...

Valeri, Ronsar, Gotje...sred sobe mi izrone,

i njihova se rima u svetlodaju prone, pa onda kapka - kapkom, sve skri pariska tmina!

Pariz, 15.08.2014. god.

NONA TAMNICA

Mrak je, duboka tama, smrznuti zubi kripe, nonom tamnicom grozni Belzebub biem puca. U sobi utim skriven, dok misli jezne sipe, marci oblili vazduh, to neko kuca, kuca...

Ve budan, gonim snove, pod mesom srce spava, no je avetska krinja, duhovi maglom struje. Siunom porom koe, zavukla trula strava, tamom se Smrt leluja, dahtanjem grdnim truje.

To iznova se uje, zatreti zvek o vrata, Smrt za zaralu bravu crnim noktima hvata! Lebdi mi ve po sobi, licem joj bube mile,

iz usta gmie pauk, kripue pod i krca, strah u sleenoj krvi, i poslednji dah vrca, utvare oko mene, paklene zveri cvile!

ZLOMUTNA VREMENA

Nekad imam elju da boravim u Te, Gospode svevidni, prezirem minute,

U kojima gordost i sujeta mrae, Dok dui to tinja rezom sjajnost svlae.

Zlomutna su esto nepregaz nebesa, Ve Sotona s krila oholo bes stresa, I po mome umu erav oganj slije, Koji gnevno truje, poput zuba zmije.

Vaj, da mi je Boe, milosra laak, Tvoga mudrozborja i sveznanja daak, Pa da zderem s ela sve neprebol misli,

Jer su razum pipci bestragije stisli Bez Tebe, Svetvore, kupam se u jezi, To Demon krilati grotlo-eljust kezi!

Pariz, 09.07.2014. god.

UKLETI MLEKOM

Svitanje rasipa maglu, memlu, rosu,

u glinu nas ivot danas - sutra zida. Udisaj od jeze sleen je u nosu, to nas sada truje, kasnije izvida.

Dan je ve osuen na kiu u pljusku, a ilama trule mesto soka tee. Neko sa nebesa niz cevicu usku, kane kap vedrine, kap tame pred vee.

ovek u nigdini haosom pokulja, priroda se tronom telu plaze ruga. Sudbine kamiak onu sr naulja,

ivot je praina zaraloga pluga. Nakon nas tek rei ko pauci vise, ukleti smo mlekom iz majine sise!

SAMOA

I

Januarska hladnoa Raom iba i ree, Boi je, mraz i magla, sleeno granje zvoni. U uglu sobe vatra dudovim panjem ee, i sneg kristalnim sjajem po poljanama roni.

Jutro je udno, bledo, tiina, mir i utnja, ve je praznino doba, usta se vinom kvase. Zimobojazno srce i duu zgri slutnja, jer svi dragi i blinji ivotni ar zagase.

A raskrov - kua pusta, ko dupljom nemir svira, trpeza milodana bez voljenih zazjapi. To tronjava samoa bola plodove zbira,

i skuplja moje misli u suzorosne kapi.

Zaseem koru hleba, kao sopstveno telo, mesto trenut da slavim, ivom drim opelo!

II

Vee kaplje mrklinom, poinku to je vreme, na stolu zgasla svea i pono minut drobi. Iz pei zadnje iskre ugarku trulom streme, i hladna tama curi po mojoj jeznoj sobi.

Sad ve iz posteljine gledam okove zida, san mi oblepi kapke, java jamom zavire,

bar snovodilja noas samoe da izvida, i iz pustone sobe pone plam da izvire.

Zaujem jasni agor, za stolom sede moji. Nasmejani i orni, lebde im due bele. I svuda se veseljem zvuk radovanja roji,

aneli rukom svetom nebne darove dele. Svi okupljeni, bliski, i soba zarjem zrai, dok ivot kao pauk platom crnila mrai!

III

Stric je uz vrh astala, pria o davnom dobu, u ruci aa vina svojom bistrinom sija. Pominje razna uda jo na Hristovom grobu, ukuanima dua mladim itom proklija.

Otac mudar i utljiv, zagonetno se smei, kraj njega unuad sva, zacvetale im klice. A mene tvoje oko blagogledno utei. Voljena, ivot ezne, i delje bridom lice.

Vascele noi snevam, te vreme snima minu, opet mrazna belina jutru u vidik puca.

Budan i sam u sobi, gutam led i prazninu,

a januar je osmi i svuda sneg svetluca.

Bliskih, voljenih nigde, zanebljeni ve neki, a ja okriljem utnje, zamreen u san meki!

Raa, 15. decembar 2013. god.

RAJSKI KRUGOVI

I

Odmah nakon smrti naoh se u sjaju, Gde astralno telo zalebdi u visu.

Aneli mi ruke svetlee dodaju, Pomislih da ovo snovienja nisu.

Povede me jedan, sav gori u vatri,

Zalebdesmo skupa kroz vedre tunele.

Proienje poe... o Edenu snatri, Zagasnue zlobe, to mi kletve splele.

Sa svih strana iskre, boje ivo - arke, Oseam lakou, poput morske pene, A po Zemlji vidim ivotne ugarke,

Ljude koji gmiu, ko zgrbljene sene. Nepominom usnom, Aneo mi ree, Vidi one ljude, gde tunelom klee!

II

Svuda oko mene ljudi, ene, deca, Bez straha i stida, elo se zazlati, Tek poneki glasi od sree zajeca, Jer e vavijekov u Raj da se sjati.

Nakon nekog doba, stigosmo do kraja,

Izlaz iz tunela vodi u dvoranu.

Pred vratima krasnim milostivog Raja,

Nae due tihe, skrueno zastanu.

I opet se javi Aneo beline, Jezikom prastarim, ali svima znanim,

Otpoe molitva, nebom ar zasine,

A ja u udesu, patnju, kob sahranim. Aneoska svita, uz sviranje trube, Ree da nas Boje usne tople ljube!

III

Posle umoljenja, Boji glas se javi, Stupite na moje nebeske poljane. I ja se poklonih, Hristos nek` se slavi!

Tako moja noga u rajski vrt stane.

Blago olakanje ispuni mi grudi, Levitiram poljem, povrh mekih trava,

Svetiteljski nimbus niz astrale rudi,

Dok im svemo zrai iz spokojnih glava.

Muzika se zau, mnotvo harfi svira, Himnino u ritmu melodije struje. Svaki trzaj note u pesmu se zbira,

I pojanja ptica svilen-tonom bruje.

Usud, nemo, nemir, minue sa plea, A na zemlji ari za pokoj mi svea!

IV

Vidim u daljini, jezero se njie, Dijamantno cakli, talasima uti. Galebova jato kristal-vodu sie, Sa krila im rosa kapljicama pljuti.

Na obali travnoj zaigrana deca,

U belome platnu, kosice svilene.

Jedan deak krhki rajske ribe peca, Ispred njega skau zaigrane mrene.

Pitomom dolinom rasni konji pasu,

Jednorogi Pegaz okrilaen njiti. Breze i jasike slome se u stasu,

U kronjama vetar lisnicima vriti. Tajno pustim pogled, ta li moji rade? Venu, hladnu kuu, mermerom izgrade!

V

Vojska nebom lebdi hrabrih Heruvima,

Mudrost i sveznanje bletavilom zrai, I za njima trupa divnih Serafima,

Koja ljudskom rodu greh i gordost svlai.

Arhanel Gabrijel Boji glas donosi, Svaki plod u Raju ulima da godi! Koraamo nebom, bezbolni i bosi, Ilija uz plamen, koijama brodi.

U Edenu Eva, jabuke zaliva,

Vonjaci kraj reke plodonosni zriju. Jarebica bezbroj oblacima pliva,

Adamova usta nektar soni piju. Drvee i cvee iz semeneke nie, Svetlo - plava dua sveim dakom klie!

VI

Svetlucavi potok pohode leptiri,

Napajaju ei, arenilom pleu. Bujica vodena biserje raspiri,

Koje ljudi skupe i u nakit kleu.

U potoku blago, kupani dragulji,

Dno se presijava od biser-kamenja.

Mnotvo koljki lei, zrno ih naulji, A u hladu jelen splet rogova menja.

Lastavice, zebe, pauni se mnoe, Golubice bele s maslinovih grana.

A aneli vatru borovinom loe,

I toplina seva sa svih nebnih strana.

Kraj potoka sneva lane pored srne,

Blaesnim svedajem rajski vrt ogrne!

VII

Vonjake i smokve deica oberu, Slatkasti im ukus nepce opinjava. Jabuke i dunje srebro - vodom speru,

A korenje palmi u stablo stasava.

Jagodnjaci zreli, vrvi vrt od pela, Medonosno sae u upljini hrasta, A tamljan se pui, vaskrsava tela, Bosiljak sa dlanom mirisima srasta.

Lekovite travke, raskovnik i smilje,

U venie pletu devojaki prsti. Raj oblae, kiti, ivopisno bilje,

Koga krilat Pegaz itav obdan brsti. Vitopera duga pejzae obgrli, Adamu i Evi odan porod hrli!

VIII

Sa oblinjeg hrama izvire zvonjava, I Svevinjeg glas se rastopi niz etar. Polkloni se Bogu i ovek i trava, Koju ljuka plahi, toploklizni vetar.

Aneoska vojska...silniju ne sretoh, Sa svih strana stie, formira kolone, Kud svi ljudi - i ja, ka prestolu kretoh,

Da ugledam Tvorca svete Vasione.

Tad pred nama stade Svevinji i mili, Opet harfe, trube, melodiju tkaju.

A On u odori, blaeni i ili,

eu mu se zvezde u oinjem sjaju. Osetih da licem navree mi suze, Telo, duu, bie, fini poar uze!

IX

I tada nas Gospod razdeli u grupe,

Jedni se zanebe, drugi Zemljom sjate.

Moje misli onda na zemljicu stupe,

I ugledah blinje, nada mnom se klate.

Iz atralnog sjaja gledam svoje telo,

U postelji leim, bledunjav i sveo. Ispunila smrt je krv i tkivo celo,

Kad najednom planu snani odsjaj beo...

Telo mi se zgri, trznu dva - tri puta, Kao da se ivot u ljuturi budi. Pomeri se obraz, glava, brada kruta,

I sve vazduh zasu oivljene grudi. Uslii me Gospod, zbrisa smrt i brige, Vrati me u ivot, da dopiem knjige!

2014. god.

Stara Raa

RAANSKI SONETI

I

Bogom je nadahnut ko pevati ume,

sviralama svira rekom Raom trska. Razvigori mrse dunje, lipe, ume, Vonjacima plodnim plod uzreli prska.

I ovaj se razdan stopio u suncu,

Iz kamena stanca rosni glog iznie. Bunovan i mladi, na svome vrhuncu,

Pesnik nove, blage, psalme sada srie.

Zazidano vreme tiinom i utnjom, Jutro svetlozarjem vidike izglaa, Zato voli kriom, ne tamnii slutnjom,

Ovde se pogine od pera il` maa! Svaka rana sevne, opako arite, Avet se uspinje uz pusto Gradite!

II

Varoica tiha, spokojna i sama, Bez vreve i guve, tlom zastalo vreme. Sunev odsjaj lagan sa Viska prelama, Vaseljenom ovek zdere kal i breme.

Stari sat sa crkve potmulo odzvanja,

I tonom razgali sve duice meke. Pod koom toplina, milina zaranja, Bridom uma snatrim cvetnice daleke.

Uspavana mladost tavori i uti, eznui u sjajnom, azurnom vidiku. Tako sporo cure zgasnuli minuti,

Otkucaj ivota sleen u svom kriku. A ja tek posmatram, beleei doba, U kome se slatkost sa pelinom proba!

III

Iz kristalnog neba zakaplje vedrina,

Razmahani zraci svetlila blistaju.

Pod smokvinu opnu zavukla toplina,

Granama sok vrca i sve zalistaju.

Vazduh titra meko, s vetrovima vije,

Iz ume i trave zvukovi trepere. U ljivovu kronju slatkoa se slije, Tik pred podne kia prah sa druma spere.

Tad zemljina kora die kao dete, Spokojno se iri, kapljice upija. Pauk srebro-mreu podno streje plete,

Leptir oslukuje, lovac zamku svija. umadijske njive odore presvlae, I uz drhtaj dua od lepote plae!

Stara Raa

IV

Na pustome brdu vidim hladno groblje,

Mermerno spomenje raspuklo zasjalo.

itav narod bude samrtniko roblje, Koje je u zemlju svelom klicom palo.

Modriasto nebo grobove pritislo, Grobnice skrivene izbujalim bunjem. Odavno je cvee pred kapelom svislo, Deji grob zametnut bagremom i trnjem.

Tek ponekad jauk razlomi tiinu, I iz granja prhne ptica krilovita.

Jato bledih dua poljanama minu,

Na humkama zapis stradanja se ita. A kad noca tresne i nad Raom stisne, Od bola i udnje sr u dui pisne!

Stara Raa

V

Zarasli puteljci i ulice prane, Sa kojih vetrina visu nosi trunje.

Vrue, suzne oi, tako tugodane, Rasparaju srca, kao sevka munje.

Oko Rae amna, jezovita sela, Propala u bezdan, protruloga ita. Usud vratolomni, sudba god izjela,

U memljivu jamu mladost runa slita.

Uz pesmu se raa, uz pesmu zamire, as himna opija, as dri opelo. Svea krvca lipti, damarom izvire,

Raa se i umre, cva i truli telo. ivoti protutnje ugarom i arom, Sve rastau patnje i ljubavi zarom!

VI

Lepota se stere, oi alom stope, I dani postanu opori i gnusni.

Nebeski se kapci olujno zaklope,

ivot povileni, u zanosu trusni.

O, mladosti, krikni, iz dubine bitka,

Krilata uzleti, sok nervima uti. emerna i grka sudba bude pitka, Ako zraak nade po elima pljuti.

Zatekao jesam zlokobne trenutke,

Osetio razdor u podmukle sate.

Ako noas odem, nek` to bude utke,

Jer ve nakon dada mirne misli sjate. Nemir moja ula aokom golica, Svet prozuklo zuji, mrvica i tmica!

POJ PRIRODE DUE

I

Po umi isparina, a zvide grana strune. Nikla jagorevina, bokori, cvetne krune.

eer, smola procuri, trnje iglom raspuca.

Orao u plen zuri,

kljunom meso pokljuca.

Zlati se medno sae, zuj roja vazduh dere.

Jelen u trku dahe,

rekom rogove spere.

Vetar elja vode tok, rui vis i hrast visok!

II

Rui vis i hrast visok, izmiluje nebnu vlas.

Gdegde se javi urok,

al` stere ga sveti glas.

Lepljiva pauina u sebe usisava.

Pitoma sni puina, lepotom malaksava.

Leptir sa lista poji,

kratkovean nazebe. Samo smrt sve ustroji,

praina telu ebe. A noca bledi tupa, dan pejzae okupa!

III

Dan pejzae okupa, al` nam prolazna stopa.

ovek peina, rupa, za ivota rov kopa.

Jedino ptice znaju

da sekundom mere bit.

Pojevi zato traju,

pesma, neprekidna nit.

Sr je priroda - ovek, sve drugo srueni sklad. Pamtivekom i dovek,

ljubav je i pod i nad.

Zrak linu sjaj odzgore,

usrebre lisnik gore!

IV

Usrebre lisnik gore,

semenka lipe prska.

Plodova svuda more,

al` nam smrskana ljuska.

Ono dno se zeleni, proklija svaka biljka.

A mi smo to skriveni

licem punim oiljka.

Iz zemlje ivot ikne, vri u gnezdu golubjem.

A kroz kost trava nikne,

vrtlogom smrtno dubljem.

Sve vremenom je trina,

po umi isparina!

MAGISTRALE

Po umi isparina, Oima srne senka. Jutarnja s`ja belina,

Poljem venac evenka.

Rui vis i hrast visok, Isisava rosu mrav.

Roni zemlju kini sok, Olistak kameno zdrav.

Dan pejzae okupa, Elegantno vijore.

Dnom bare aran lupa,

Usrebre lisnik gore.

umori sve i treska, Eno, lik Bojeg bleska!

Saa Mikovi je srpski pesnik, roen je u gradu pital, Austrija, 1980. godine, a ivi u Parizu. Pie sonete i

sonetne vence u kojima su primenjene razliite tehnike ove zahtevne, kraljevske forme. Njegova poezija je splet

duhovnih, filozofskih i emotivnih niti. Za Sau je sonet metriki ureena, stilski izbruena forma koju prati

lepravost muzike, savren sklad rei i harmonija koja opija itaoca. Sonet je pesniki dvorac u kome se mnoge

arolikosti kriju mamei lepotom izraaja. Zaetnik je sonetne forme koja je nazvana Klepsidrini sonet u

ogledalu sa akrostihom, koji je retrogradni i moe se itati u oba smera.

tampao je etiri zbirke poezije:

-Jastreb u oluji, autorsko izdanje (2011)

-Boanska Srbija, izdava Beoknjiga, Beograd (2012) - Raanski pesniki svitak, koautor, izdava Narodna

biblioteka Radoje Domanovi, Raa (2013) -Duhovna zarenja, izdava Gramatik, Beograd (2014)

Pesme objavljuje u tampanim asopisima kao to su: Knjievne novine, Trag, Prolom, Svitak, Majdan, Rije,

Je. U elektronskim asopisima je takoe zastupljen: Etna, Nosorog, ipak, Balkanski knjievni glasnik i dr.

O zamagljeni prozor vetar krilima bije,

zaujem kako vrata od kue teka kripe. Strah mi svaljen na elo, licem kao dad lije, a iz oinjih krinja kapljice bola sipe.

S.M.

Pariz