Savemeno stanovanje

Savremeni čovek (u startu želim da poništim razliku u polu) kao fenomen, zahteva fenomen savremenog stana. Stan ima jednu neprikosnovenu obavezu, a to je da korisniku obezbedi njegov životni prostor, tako je ovde i na svakom drugom mestu. Da li stan po definiciji podrazumeva stanovanje? Hmm... Možda po definiciji, ali mislim da u praksi to nije obavezno tako. Prvi pojam koji se kao sinonim za čoveka danas veže, jeste pojam posao. Poslovni čovek jeste čovek današnjice. On je prilagodljiv, promenljiv, prinuđen da bude danas jedno, a već sutra ko zna: možda nešto sasvim treće. Danas čovek zahteva stan, koji nije ono što je bio pre nekoliko decenija ili čak pre nekoliko godina. Danas stan mora da bude promenljiv, prilagodljiv različitim ljudima i njihovim potrebama, da bude ono što i sam korisnik.

Stanovanje je po definiciji je prostor namenjen dužem boravku ljudi, koji je kao funkcionalna i prostorna celina prilagođen potrebama i zahtevima korisnika, odnosno stanara. Duži boravak? Da li to znači da neko stanuje na poslu ako tamo svakodnevno provodi više od pola dana; ili pak možemo reći da stanuje u šatoru, ako odluči da kampuje celo leto; i da li vozač kamiona stanuje u vozilu, ako tu i spava i radi i provodi noći i dane... pitanja je bezbroj, a niti na jedno nije jednostavno dati odgovor, jer pokušamo li, čini mi se da ćemo protivrečniti sebi samima. Nije jednostavno, ali ću svakako pokušati da posmatrajući, analizirajući i kritikujući različite savremene primere dam odgovor na pitanje šta je stanovanje danas.

Naravno, čak i ako prihvatimo bilo koju definiciju i usvojimo bilo koji model stanovanja kao normu, pitanje se produbljuje samim tim što stvar time nije do kraja određena i definisana. Sad se pitamo šta je sa onima koji nemaju stalno mesto boravka jer su iz nekog razloga prinuđeni da se često sele ili nisu prinuđeni, ali žele da se sele često, odnosno da menjaju mesto boravka? Zatim kakvu ulogu u definisanju i razmatranju problematike igra luksuz? Nije isto da li neko ima 4 kuće za odmor a živi u nekoj od 3 koje su namenjene življenju ostalih 10 meseci u godini; ili pak nema ni krevet za koji može reći da je danas njegov i da će sutra njegov biti. Sociologija se bavi definisanjem i bližim određivanjem problematike različitih socijalnih slojeva i njihovom lokalizacijom, a u smislu materijalne moći i imetka. Ja se sada neću mnogo baviti ovom problematikom, ali mi je prosto bilo važno da napomenem da i to pitanje postoji.

Profesor Vladimir Kubet je u svom radu ’’Novi aspekti fleksibilnosti stambenih prostora’’, izneo svoje mišljenje o psihološkom dojmu stanovanja i vezi socio-kulturološkog i materijalnog u pojavi stanovanja kao takvog danas. ’’Stanovanje ne može biti svedeno na korišćenje isključivo u

2

praktične svrhe. Uprkos nagloj promeni stanovanja i slabljenju individualne slobode usled današnje tehnološke evolucije i promene društvene organizacije, stanovanje se ne može percipirati samo kao mašina za stanovanje, već treba biti sačinjeno i od kompleksnih struktura simbola, snova, ideala i aspiracija. Socio-kulturološki i urbani identiteti se u poslednje vreme radikalno transformišu, pod jakim uticajem globalizacije, internacionalizacije i brzog protoka informacija koje igraju značajnu ulogu u menjanju stanovanja i doprinose sve češćem gubljenju gorepomenutih nematerijalnih aspekta stanovanja koje imenujemo domom.’’

Savremeno stanovanje nije pojam koji se da lako definisati, odrediti. Ne mogu naći jedan primer kojim mogu obuhvatiti sve probleme i sve osobine savremenog stana i njegovog korisnika. Bojim se da bi i kada bih analizirala sve primere opet ostala nedorečena, ipak ulazim u vatru i najavljujem analizu dva savremena primera stanovanja. Zašto sam se odlučila baš za ta dva? To je zato što oba na vrlo karakterističan, a međusobno drugačiji način, odgovaraju na pojavu izrazito heterogene urbane sredine, pretrpanog okruženja, stanja koje je činjenično danas.

Stambena planina- (Mountine Dwellings)

2008. godine je svetlost dana ugledao projekat koji je izazvao mnogo špekulacija u svetu i naišao i na pozitivne i negativne kritike kod širokog auditorijuma. Nije ni čudo, s obzirom da nešto ovakvo do tada nije viđeno. Projektant je dobio zadatak da obezbedi prostor za parkiranje i stanovanje gde je odnos stan / garaža= 1 / 2. Geometrijskom analizom je pronađeno zaista nesvakidašnje rešenje.

(http://www.youtube.com/watch?v=uYtZQAFmmJY).

S obzirom na okruženje u kojem se objekat nalazi, a to je suburbano okruženje gde su od namena dominantne s jedne strane stanovanje i to jednoporodično i kolektivno i sa druge strane industrijsko poslovanje, projektant je imao zadatak da i oblikovno uskladi objekat u ovu hetorogenu sredinu. Kaskadni sklop znači prilično visok objekat bar s jedne strane, i znatno manju visinu sa druge strane. Visoki objekat u neposrednom susedstvu čini

da naš objekat ne deluje preglomazno iako je dominantan. S druge strane, determinisane stanbene jedinice ove terasaste strukture govore sličnim jezikom kao jednoporodične kuće u neposrednoj blizini, ali to što su sjedinjene u celovit sistem ih povezuje sa stambenim zgradama koje imaju funkciju kolektivnog stanovanja. Orjentacija ove stambene planine je ka jugo- istoku, što je idealno u ekološkom pogledu, ali i u urbanom okruženju je potpuno opravdano.

Mountain Dwellings- Big Architects, Kopehagen- Danska

3

Poštujući građevinsku i regulacionu liniju slobodan prostor se otvorio sa unutrašnje strane parcele i tako je stvoren doživljaj nešto manje gustine. Ipak, ne znam koliko je to i da li je dovoljno oslobođen prostor kao i koliko je potrebno osloboditi ga ako vam sa svih strana komšije maltene ’’dišu u vrat’’. Iako svaki stan ima svoje dvorište, ne možemo očekivati da je ono potpuno izolovano od tuđeg, uvek će oni iznad biti u boljoj poziciji što se tiče intimnosti, osunčanja, provetrenosti... Tačno je da niko nema stan na relativnoj koti ±0.00 u odnosu na ceo objekat, ali činjenica da je svima obezbeđeno dvorište

sa zelenilom u koti stana donekle premošćuje ovaj nedostatak. U stvari od objekta kolektivnog stanovanja to se nije ni očekivalo, tako da je činjenica da imaju dvorište samo plus koji doprinosi kvalitetu ovih stanova i stanovanja u njima. Osunčanost je zasigurno nešto čime se ovi stanovi mogu pohvaliti donekle, kažem donekle jer najveći deo njih ima mogućnost da se otvori samo na jednu stranu, prema dvorištu. Zato je kuća projektovana kao poluatrijumska da bi dobila više slobodnih strana i da bi se omogućilo da se kuća orjentiše prema ovom poluatrijumu koji u konkretnom slučaju preuzima i ulogu dvorišta (http://www.vmbjerget.dk/vmbjerget.html). Ok, ali nemojte računati na to da ako imate ovo dvorište možete pustiti decu sa loptom da se igraju, lako se može desiti da lopta ode par spratova, par stanova niže preko terasa i žardinjera... Ali uvek možete da iznesete letnju garnituru i u prijatnom društvu uživate u prijatnoj atmosferi sa pogledom na drvene žardinjere u zelenom dvorištu širokom nešto više od jednog metra, a dugom nekoliko istih... Ali dobro, recimo da ne volite da brinete o puno trave koja brzo raste koja se sama zaliva, jer da se se ne zaliva zažalili biste što ste platili silne novce zbog dvorišta. Lep način da se digne cena stanu, to stvarno ne mogu da osporim. Živite u predgrađu, u blizini industrijske zone, osećate se kao da živite van grada na loše organizovanoj parceli koja je jako mala, a platićete sigurno cenu koja se može porediti sa

onima u uskom jezgru centra grada. Pa lepo je kao solucija. Ipak moram reći da su svi stanovi, uprkos velikoj razlici u planskom obliku, što se tiče funkcionalnosti rešeni na možda najbolji mogući način, što nije ni čudo ako pogledamo imena koja stoje iza ovog projekta. Nismo ni mogli očekivati da će se rasipati prostor u vreme kada tržište diktira

4

uslove projektovanja. Nemaju puno kvadrata, ali imaju sve ostalo: pogled, privilegiju izlasaka u baštu (krovnu), vetrenost, osunčanost i naravno: GARAŽU. Upravo ta garaža i jeste stvar na kojoj je koncipiran ceo projekat.

Projektant je bio domišljat i smislio kako da smesti garaže ispod stanova, a da je ne ukopava (bar ne sasvim) i da ima stanove na više nivoa. 480 garažnih mesta je obezbeđeno u unutrašnjosti ove planine, dostupnost je obezbeđena svojevrsnim liftovima koji su smešteni uz unutrašnje zidove u hodnicima koji negde zbog ovih liftova imaju visinu od preko 16m.

Severna i zapadna fasada je obložena aluminijumskim panelima koji propuštaju vazduh i svetlost do garaža, a rupe koje se na fasadi formiraju predstavljaju reprodukciju padina Mont Everesta. Ne znam koliko to utiče na subjektivni doživljaj hladnoće, pogotovo jer je odmah pored reka koja naravno znači više hladnog vetra, vlage, magle...

Projektant je shvatio je da ne može stanove da spusti na zemlju pa je zemlju popeo stanovima. Obezbeđen je sistem navodnjavanja koji omogućava da tokom cele godine bašta bude lepa i živa i potpuno dostupna korisniciima, stanova. Tako da iako ste otprilike na vrhu Himelaja, imate finu malu zelenu bašticu koja se čak sama zaliva, lepo zar ne.

Ova stambena planina se nalazi u predgrađu i tako nudi blizinu centra grada, ali i spokoj prigradskog okruženja. Hmm... još da nije tu u blizini industrijska zona... Sreća pa bar ne morate svako jutro kad se probudite da gledate na fabrike, ali kad krenete na posao to nećete propustiti. Ne znam kako je u Kopenhagenu, ali da je ovaj objekat kod nas, srdačno ne bih nikome savetovala da ovde kupuje stan. Zamislite da imate stan pored azotare, na primer... srećno! A na stranu što bi izgradnja značila ’’malo’’ više investicija, ups, kao buduća arhitekta ne smem to da kažem...

Sve vreme pišem o opštem utisku, na trenutak ću pokušati da budem stanar ove zgrade. Nije bitno u kom sam stanu, na adresi svakog je ista ulica i broj, samo broj stana se razlikuje. Ne mogu da se zbunim dakle. Dolazim automobilom, dobar pristup, lako pronaći, blizu centra... lepo... Garaža me čeka, samo uđem svojim automobilom u lift koji me vozi do mog sprata i onda

je tu moje mesto za parking, u istom nivou mi je i stan, nema više penjanja ili spuštanja. Prođem kroz dobro osvetljen dugi i

5

iako uski ne i tesan hodnik, tog utiska me oslobađa staklo koje igra ulogu zida celom jednom dužom stranom, kroz to staklo možete videti garaže, i nije neki pogled, ali možete da vidite koga komšija dovodi u stan... Umorna dolazim u stan koji je provetren, ali nije mnogo veliki, jedno je sigurno, nećemo živeti ovde ako nas ima mnogo. Imam fino osunčanje, pa mi se neće smračiti pre nego mrak zaista padne. Ako vreme nije lepo šćućuriću se u kutku svoje dnevne sobe, a ako je vreme lepo, izlazim van i uživam prijatnom, iako malo zbijenom okruženju bašte i svežem ’’planinskom’’ vazduhu koji mi pruža baštica. Najgore što može da mi se desi je da mi nešto padne sa komšijine žardinjere odozgo, slučajno ili namerno. Pa dobro nije kraj sveta.

Dok sam na svojoj terasi ili u svojoj bašti mogu da uživam u pogledu. Zelenilo je dominantno ali u ravnici koja se preda mnom pruža veliki procenat onoga što vidim jesu kuće koje čine gotovo spontani urbanizam gledano iz ove perspektive. Činjenica da se radi o predgrađu znači da urbanisti nisu bili mnogo strogi i ograničavajući u donošenju regulativa i pravila građenja, za posledicu imamo kuće i kućice koje se pred nama čini se bez reda ređaju jedna do druge, bez nekog velikog poretka. Ipak ovakva heterogena struktura daje utisak života, a tom utisku znatno doprinosi i zelenilo koje je sveprisutno u ovom delu grada. Silueta nije odviše razuđena pa ne deluje napadno u ovom ravničarskom suburbanom pejzažu.

A kako ovaj objekat izgleda, odnosno kako je uklopljen u zatečeno urbano okuženje? Kako ova karakteristična 3 dimenzionalna struktura deluje na posmatrača? Ako posmatrate objekat sa zapada videćete fasadno platno koje kao što sam ranije rekla oslikava obronke Mont Everesta. Nekome ovo može da se sviđa, nekome ne, ova fasada svakako ne predviđa komercialne i propagandne panoe koji se sreću kod nas na svakoj zgradi koja je na dobroj lokaciji i na svakoj drugoj koja ima potencijal da privuče pogled kao ova. Dakle ne bi se svidela vlasnicima i menadžerima velikih kompanija. Severna fasada se ne razlikuje mnogo na prvi pogled, ali u jednom bitno od zapadne, naime ovu fasadu možete sagledavati sa većeg i manjeg rastojanja kako se približavate objektu ulicom koja prolazi istočno od njega. U nastavku se nalaze takođe objekti namenjeni

kolektivnom stanovanju, što iz ove perstektive gledano ostavlja dojam da se niz nastavlja, i tako formira neki vid uličnog fronta visokim zgradama. Da to ipak ne deluje napadno i pritiskajuće čini pojas zelenila koji je sa ove strane

6

dovoljno širok da ujedno predstavlja i neku vrstu tampona. Kada se potpuno približite objektu ovim putem dođete u poziciju da frontalno sagledate istočnu fasadu. Ona se već bitno razlikuje od prethodno nabrojanih. Nema platna koje oslikava planinu, tu je kaskadno platno koje sada dominira i nagoveštava neko događanje koje upravo i predstavlja karakteristiku celog objekta.

I dođemo tako do južne fasade. Ovo je fasada iz koje se sagledava koncept i zamisao onoga što objekat predstavlja. Materijalizacija, drvo kao osnovni materijal na ovoj fasadi umekšava tvrd, artificijelni dojam celog objekta, a da se pri tom veoma dobro uklapa i u zelenilo koje je zastupljeno u svim nivoima i to ne u maloj meri. Ova strana nam daje lažni utisak piramidalnog oblika objekta, koji tako onda biva još veći reper u okruženju. Krajnje mirna pozadina utiče na još bolje sagledavanje objekta sa ove strane. Planina se sagledava iz daljine, ali se onda vidi samo vrh u drugom planu. Što takođe doprinosi lepoti pogleda. Ovako kad se sagledava stiče se utisak da se

radi o pravoj planini. Zelenilo koje je zastupljeno svuda okolo ne može da ne bude u prvom planu, pa onda ovakva strukura, u drugom planu, gde dominira prirodna boja drveta bude gotovo kao logičan deo slike.

Na kraju ovog kraćeg razmišljanja o objektu moram da kažem da se uopšte ne bih bunila da imam stan u ovoj stambenoj planini. Ne znam kako Danci gledaju, na to, ali meni se čini da bih se jako lepo snašla ovde. Savremenom čoveku ne

treba puno prostora za život, njemu je u stvari potreban prostor za kretanje, a za stanovanje mu je potrebno minimum. Kada dođe umoran sa posla, ovde ga svakako može dočekati toplina doma, ne baš kao u slobodnostojećoj porodičnoj kući, ali bar deo toga može biti prenešen ovde, potencijal postoji.

7

Kuća u Kohoku- (House in Kohoku)

Kao i prethodni primer i ovaj projekat je izveden 2008. godine. Kao što se moglo i pretpostaviti ovakvo rešenje nije naišlo na sve pozitivne komentare u širem auditorijumu. Projektantu uopšte nije bilo lako da u datim uslovima ispuni želju investitorima da imaju malu, ali osunčanu kuću. Prostor na kom se kuća nalazi jeste stambena zona sa jednoporodičnim kućma, koje su slobodnostojeće, ali se neprekidno ređaju uz građevinsku liniju, praveći tako gotovo neprekidan ulični front.

Ostale kuće su rešene na manje više klasičan način. Pošto je teren blago nagnut ka severu, svakom je bilo bitno da za sebe dograbi što više sunca, pa su svi trudili da otvaraju prema jugu, kako susedni objekti, tako i oni preko puta posmatranog. U ovom slučaju su ti susedi veoma bitni s obzirom da rastojanje između njih i onih preko puta nije veliko, a o tome dovoljno govori ulica koja nije šira od 3m. Zato su ljudi koji žive u ovoj ulici sa naznačene strane skoro osuđeni da nemaju baš puno svetla i ako imaju južne fasade prilično otvorene. Suočavajući se sa ovakvom situacijom i željama investitora koje zahtevaju drugačije stanje, projektant je bio prinuđen da traži nov način da kući obezbedi dnevno svetlo i osunčanje. Naravno, jedino logično što mu preostaje je zenitalno osvetljenje. Upravo na tome i jeste zasnovan ceo koncept kuće- kako da ugrabi što više sunca, a da ne ide u visinu (investitori su bili jasni i po pitanju obima i sadržaja prostora) i ispoštuje regulativu koja nalaže građenje uz građevinsku liniju. Težak je problem, ali ne i nerešiv.

Da nije nerešiv, dokaz nam je upravo primer koji stoji izveden pred nama. Vođen idejm da ’’dovede’’ svetlo u kuću, projektant je verovatno imao na umu neku vrstu svetlosnog akceptora, ili dovodnika i pitao se kako bi oni mogli i trebali da izgledaju oblikovno na građevini. Geometrijskom analizom došao je do zaista lucidnog rešenja, koje ne možemo reći da je loše idejno (forma i dizajn su već nešto drugo, a o tome kasnije). Japanski minimalizam u prostornoj zahtevnosti se potpuno uklopio u ovakav koncept, pa ni funkcionalno rešenje prostora nije strana koja trpi u ovom projektu. Raspored aktivnosti u kući je potpuno logičan, te smatram da se tu zaista ne može ništa prigovoriti.

Pošto je odlučio da kuću otvori odozgo, podrazumeva se da je kuća sa strana zatvorena, time je kontakt sa neposrednim okruženjem znatno umanjen, gotovo onemogućen. Koliko je to

House in Kohoku- arch:Torafu, Japan

8

dobro i da li je i to isponjavanje želja investitora ne znam, ali ako nije ne mislim da je to sasvim dobro. Ne samo da je omogućio intimnost stanarima, što je pretpostavljam dobro, što je i želeo, već ih je ograničio da nemaju gotovo nikakav pogled, naime jedino što zasigurno mogu videti je nebo i samo to... zanimljivo, ali ja bih barem ponekad poželela da iz sobe mogu da vidim ako ne zemlju, a onda makar nešto što sa zemlje polazi, ipak je ’’čardak ni na nebu ni na zemlji’’ objekat iz bajke. Dobro, ne mogu da kažem, postoje tu jedna staklena vrata koja i mogu da predstavljaju taj vizuelni kontakt sa dvorištem, ali to su ipak vrata. Pre njih vidim kao neposrednu vezu dnevne sobe i dvorišta, a ne samo kao vizuelnu vezu. To mi bar malo nekako fali...

Karakteristika građenja u Japanu jeste insistiranje na očivanju, negovanju i zaštiti zdrave životne sredine. Sunce i zelenilo imaju posebnu vrednost u kulturološkom nasleđu ove zemlje i to se odražava naravno i kroz arhitekturu. To što svi imaju bašte sa negovanim zelenilom i sa svojim drvetom nije slučajno, već gotovo obaveza. I skoro da više nije pitanje kako uklopiti zelenilo u arhitekturu, već kako uklopiti arhitekturu u zelenilo. Svi pokušavaju, neko uspe manje ili više, neko uopšte ne uspe... Sigurno je da se tim arhitekti Torafu potrudio da ovaj objekat uklopi u minimalističko zelenilo koje je zatečeno i čije se negovanje ne dovodi u pitanje. Naravno, činjenica da je dvorišna strana severo zapadna, dakle malo osunčana, ne ostavlja nadu da će zelenilo biti bujno i raskošno, ali će svakako insistirati na njegovom postojanju. Takođe, zenitalno svetlo koje se u kuću uvodi preko, nesvakidašnjih krovnih otvora oblika kose zarubljene piramide sa staklenim manjim bazisom, obezbeđuje veoma dobre uslove za gajenje biljki i unutar kuće, ali pošto kuća nije odviše velika, nema baš puno mesta za biljke, ali bar neka tradicionalna saksija je neizbežna.

To što u kući nema mnogo prostora ne otežava stvar, jer nema puno zidova koji bi prostor uzurpirali nepotrebno. Naime, sažimanjem prostorija, odnosno stvaranjem jednoprostora postignuto je da prostor izgleda prilično veliki tako da u njega može sve da se stavi. Takođe, to što nema mnogo unutrašnjih zidova omogućava da svetlost dopire do svake prostorije. Manipulacijom položaja otvora, njihovom dubinom i zakošenjem kontroliše se upad svetla, pa unapred znamo koje prostorije će biti bolje osunčane, a koje slabije. To takođe daje i zanimljive enterijerske efekte naglašavanja više planova i pruža mogućnost akcentovanja

nekog momenta u enterijeru. Projektant je bio svestan toga, ali enterijer i jeste upravo ono što nailazi na najviše kritika. Mnogi kažu da je to moglo mnogo bolje s obzirom na potencijal koji koncept sam po sebi pruža... možda i jeste, ali ja još uvek nisam dovoljno kompetentna da o tome donosim sud. Ono što je takođe

9

jako zanimljivo kao enterijerski momenat jeste karakteristično stepenište kojim se pristupa na galeriju, zbog skučenog prostora, projktant je rešio da napravi duplo kraće, (a i tako prilično strmo stepenište) tako što će stepenik u stvari biti pola širine, pa se u jednom dvokoraku prelazi jedna širina, ali dve visine. Zanimljivo, ali nisam sigurna da li bi ovakvo stepenište ispunilo sve standarde, pogotovo jer je ta galerija projektovana kao radna soba ili soba za drugu generaciju, pa meni ne bi bilo baš svejedno da gledam dete koje je možda tek prohodalo da se pentra po ovom ’’lomovratu’’...

Takođe ono što možemo posmatrati verovatno kao dobru stranu ove kuće je stvaranje velikih spratnih visina i otvaranje po vertikali u više prostora, što oslobađa osećaja skučenosti, ali kod nas ne znam koliko bi to prošlo, jer bi nas odmah sustiglo pitanje grejanja prostora. Sigurno je da je idejno fino zamišljeno, s obzirom da u Japanu nije toliko hladno i nema osnovane opasnosti da će vam krvone prozore i krovne uvale zatrpati sneg... jedino je možda čišćenje istih i tamo problem, ali Japanci su vredni

ljudi, pa njima valjda nije teško da se pentraju po krovu.

Što se tiče materijalizacije, u eksterijeru je dominantan beton koji predstavlja nedvosmislen i strog kontrast zelenom ambijentu dvorišta i bojenim fasadama suseda. Na taj način je naglašena arteficijelna struktura objekta u okruženju koje teži da zadrži svoj jak prirodni karakter. To mu se i dopušta, a da je pri tom i kući omogućeno da dominira. Ovo je oprobano dobar način da se naglasi kvalitet. Što se tiče materijalizacije enterijera, ideja projektanta je bila da zidovi i plafon(i) budu okrečeni belo, kako bi što više otvarali prostor i činili ga komfornim i slobodnim, kao i da bi se izbegao utisak da na mestima uvala, tavanica pritiska prostor. Uvale se seku u jednoj tački, ali to mesto nije statički slaba tačka, jer uvale imaju pad na

suprotnu stranu te se i opterećenje prenosi na fasdane zidove, (domišljato, nema šta) pa je do omogućilo slobodno komponovanje pregradnih zidova, jer je cela kuća lišena nosećih elemenata unutra. Zidovi koji su beli i ne stalnog oblika daju mogućnost za maštovite predloge rešenja uređenja i oplemenjivanja istih, ali su

Japanci to rešili na tradicionalan minimalistički način. Obrada poda, od vlaknastih ploča u svetlim nijansama drveta je provereno dobra odluka, pa nam se čini da dekorater kao da nije želeo da rizikuje nekom smelijom bojom ili materijalom. Takođe nameštaj koji je u istoj boji deluje kao da ’’izniče’’ iz poda, čini sa istim celinu, bez obzira na položaj u prostoru. Sve ovo može da deluje ipak malo preskromno, ali ukusi su različiti i o njima ne

10

treba diskutovati, pogotovo ako je ovo odluka investitora. Još jedan zanimljiv deo enterijera jesu staklena vrata koja predstavljaju vezu dnevne sobe sa dvorištem. Usmeren pogled, možda jedini koji stanar ima iz ove kuće može da bude manjkavost, on jeste prilično kvalitetan, s obzirom da se gleda na uređenu baštu, ali je jedini, pa će neko možda imati osećaj kao da živi u kutiji, istina malo neobičnoj kutiji, ali ipak... Ipak, da ima više otvora na zidovima, možda bismo zamerili preveliko otvaranje s obzirom na silne krovne prozore kojih, budimo realni nije malo. Još jedna stvar koja je meni neobična jeste činjenica da je dvorište formirano sa ulične strane, pa tako glavni i dvorišni ulaz budu sa iste strane, samo sa drugačijim pristupom. To bitno skraćuje posao arhitekti, jer onda primat daje samo jednoj strani kuće, dok ostale tri ostaju zanemarene, ostaju u potpuno drugom planu. Možda sad na stvari gledam malo konvencionalno, ali po mom mišljenju ono što je zanemareno nije razrešeno i zato nije stavljeno u prvi plan. Onda se već dovodi u pitanje profesionalnost, ne kažem, tim koji iza ovog objekta stoji je nesumljivo vrhunski, ali kako bismo na to gledali da je rad nekog manje poznatog, nekog bez renomea... Ipak, činjenica da su fasade arhitektonski i geoetrijski veoma dobro rešene, donekle me onemogućava da kritikujem.

Još jedan zanimljiv detalj, koji na prvi pogled ne upada u oči, ali svakako se uklapa u već pomenutu japansku tradiciju je zadnja bašta. U

povučenom delu prizemne etaže zauzima ne veliki prostor, ali ako znamo da je cela kuća prilično mala, onda i to malo cenimo još više. Ono što se još vidi iz osnove, a što je karakteristično za kuću je ulaz koji je uvučen. Znamo da taj način naglašavanja izaziva poseban psihološki efekat kod stanara, takođe staza koja vodi od ulice do ulaza je svojevrstan način da goste i putnike navede na pravi put do kuće. Možda je taj vid naglašavanja, sužavanjem prostora ispred ulaza i najbolji način u konkretnom slučaju, jer se omogućava da se prostor bolje doživi, tj male dimenzije ostavljaju maksimalan efekat i dojam o svojoj funkcionalnosti. Da prostor nije veliki i da je dominantna dimenzija u stvari dimenzija visine svedoče i preseci u kojima vidimo taj odnos. Iz preseka postaje jasno i da krovni prozori nisu postavljeni horizontalno, niti su usmereni na istu stranu, pa se onda da zaključiti da određeni prozor ’’hvata’’ određeni sunčevi zrak, uglavnom, svetla ima u svako doba dana, samo je pitanje sa kog prozora dolazi. Iz preseka se takođe vidi da su susedni objekti po visini dominantni, ali zbog povećane spratne visine ove kuće to nije mnogo izraženo, sem kad je u pitanju objekat preko puta koji je i kriv za svu onu senku, zbog koje je projektant bio prinuđen da ovako razreši kuću.

11

Sve u svemu, ne možemo reći da kuća nije zanimljiva. Svakako je drugačija od suseda. Konceptom i formom se izdvaja iz okruženja i na zanimljiv način skreće pažnju na sebe. Rekla bih da se forma malo podseća na morski koral, sa svim tim neobičnim otvaranjima, što apsolutno da ima opravdanje. Organska forma ima podršku i u unutrašnjoj srukturi i funkciji koja deluje kao dobro uređen i smišljen sistem organa, odnosno delovanja. Iako ne može da ih nadmaši po visini ili prostranosti, zanimljivom formom kuća

dominira i postaje epicentar zanimljivih prostornih dešavanja u okruženju. Ako pogledamo okruženje, videćemo kuće od 2-3 etaže, klasično rešene forme, gde bašta predstavlja prvi plan i ona je upravo njihov najveći kvalitet. Lomljeni kosi krov, ravan ili kombinacija ova dva je ono što je u najvećem procentu zastupljeno u oruženju. Za promenu fino dođe neobišno rešenje bez klasičnog krova. U posmatranom primeru, ulogu krova su preuzeli unutrašnji zidovi koji se javljaju kao strane po kojima je ’’rascepan’’ kubus kuće. Onda je samo ono malo na vrhu što je ostalo zastakljeno i to je to. Ne možemo reći da se kuća nije uklopila u okruženje. Monolitna fasada sa obradom u neutralnom materijalu, jednostavno rascepljena po sredini lako će se uklopiti u gotovo svako okruženje. To je još jedan neosporiv kvalitet koji ova kuća poseduje.

Ako sve pobrojano stoji kao činjenica, na kraju mi ostaje da konstatujem da je kuća svakako kao ideja, koncept, projekat i objekat veoma uspešna. Sa malo nedostataka koji su pre stvar ukusa nego objektivne kritike kuća je pridobila sve moje simpatije, ali to ne znači da bih ja predložila nekome da kod nas izgradi ovakvu kuću. Nismo mi Japanci, verivatno nikada takvi nećemo ni biti, uvek će kvadrat više imati prednost prema formalnom kvalitetu i unikatnosti.

Sa malo više znanja o savremenom stanovanju, nakon aniliziranja i razmišljanja o primerima kompetentnim za ovu temu, zaključujem: tendencije savremenog stana i stanovanja uopšte su različite, odnosno odgovaraju uslovima koji ih stvaraju. Na dva anilizirana suprotna kraja sveta naišli smo na potpuno suprotan pristip razrešavanja problematike. Iako se oba primera nalaze u predgrađu, (centri su davno uzurpirani i oni odavno nemaju potencijal za građenje i arhitektonski iskaz) na prvom primeru, ’’stambene planine’’, vidimo tendenciju da se prostor što više iskoristi i tu tržište diktira uslove ponašanja projektovanja... poenta je da ko isprojektuje više kvadrata, njegov se projekat radi. Ako usput može da napravi zanimljivu formu, utoliko bolje, ali to svakako nije presudno.

Kod drugog primera, odlazimo na drugi kraj sveta, koji leži na drugačijoj kulturi, tradiciji, načinu života uopšte, u odnosu na prvoposmatrani. Ono što primećujemo prvo su razlike naravno i onda kažem, kuća u kojoj kvadrat nije merilo vrednosti, ako se funkcionalnosti ništa ne može prigovoriti, može sve da bude u istoj sobi i projekat je OK. U zavisnosti od potreba možda ćete se složiti sa ovim mišljenjem, ali ja ipak kažem da čuveni Le Korbizije nije bio lud što je pravio kuće sa

12

zidovima. Možda je sva ova priča odraz mog konvencijalnog i konzervativnog načina razmišljanja, ali dopuštam sebi slobodu da na osnovu ličnog iskustva i subjektivnog mišljenja iznesem stav. Kao budući arhitekt i projektant ću svakako poštovati želje onoga za koga projektujem, poštujući njegove želje pronaćiću način da ostavim i svoj lični pečat na isto, tako ću možda nekada doći u situaciju da projektujem i za Japanca, (nikad se ne zna) onda ću znati šta mi je činiti.

Dakle razlike između dva različita kraja sveta, dva različita pristupa rešavanju sličnog problema su jasne i neosporne, ali ma kako izgledali nespojivi, čak i ova dva primera imaju sličnosti. Poštovanje prirode, težnja za očuvanjem prirodne sredine, težnja da se čoveku koji je stanar obezbedi što više sunčevog svetla i svežeg vazduha kroz lako dostupno zelenilo, ma kako malo ono bilo, jeste stvar koja bi mogla stajati u opisu oba ova objekta.

Savremeni čovek zahteva savremeni stan i oni zajedno čine savremeno stanovanje.

Savremeni čovek jeste u prvom planu poslovan, prilagodljiv, sposoban da se menja veoma brzo, da živi brzo...

Savremeni stan treba da bude sposoban da svom korisniku obezbedi osnovne uslove za život i ono što on ne može da dobije na poslu. Stan takođe mora da bude promenljiv, prilagodljiv, skladan sebi samom i onome zbog koga postoji- svog korisnika.

Savremeno stanovanje je čin koji niti je lako definisati niti je lako razumeti. Rado ću ga izjednačiti sa pojmom savremeni život i time ne pokušavam da pojednostavim problem definisanja, već samo pokušavam da pokažem koliko je pojam stanovanja danas, kompleksan. Danas stanovati, izgubilo je ono značenje koje je nekad imalo. Čovek više ne kupuje stan da bi u njemu imao sve, već da ima samo ono neophodno i ono što nigde više ne može da ima. Skoro sve može da ima i na poslu i u hotelu i u automobilu... Ali osećaj doma, pripadnosti, veze sa prirodom u svetu gde sve postaje veštačko je nešto što se retko nalazi i što postaje vrednost koja se ceni.

13

Bibliografija:

Kubet, Vladimir: ’’Novi aspekti fleksibilnosti stambenih prostora’’, 2008.- Tehnički Fakultet, Novi Sad;

Benevolo, B. (1986) The Origins of Modern Town Planning. The MIT Press, Cambridge, MA;

http://agmagazin.com/main/index.php? option=com_content&task=view&id=49&Itemid=41, 22.01.2010.godine;

http://www.archdaily.com/15022/mountain-dwellings-big/ , 22.01.2010.godine;

http://www.archdaily.com/1581/in-progress-mountain-dwellings-big/ , 22.01.2010.godine;

http://www.archdaily.com/6893/house-in-kohoku-torafu/ , 24.01.2010. godine;

http://www.youtube.com/watch?v=22ouOvKN6FM , 23.01.2010. godine;

http://www.youtube.com/watch?v=RJPxQbpUgwI&feature=related , 23.01.2010. godine;

14