Savicevic 1.del

Savićević, D.M. (2003). Komparativna andragogija. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, str. 21-49.

Komparativne perspektive obrazovanja i učenja odraslih

1. Obrazovanje kao činilac razvoja društva i čoveka

Savremeni svet se odlikuje visokim stepenom međuzavisnosti (u oblasti ekonomije, politike, tehnike, nauke i kulture). Obrazovanje je područje duhovne aktivnosti gde takva međuzavisnost posebno dolazi do izražaja. Učenje od drugih i sa drugima postaje imperativ vremena u kojem živimo. Takvo učenje je, može se reći, uslov opstanka i preživljavanja. Svaka izolacija pojedinih zemalja i društvenih zajednica označava njihovu stagnaciju i nazadovanje. U tom kontekstu komparativno proučavanje obrazovanja i učenja odraslih postaje značajnije. Komparacija pomaže potpunijem razumevanju obrazovanja i učenja i njihove dijalektike ispoljavanja. Komparacija nam pomaže da se oslobodimo vlastitog parohijalizma, osećanja samodovoljnosti, idolopokloničkog odnosa prema onim vrednostima, teorijama i školama mišljenja koje to ne zaslužuju, bez obzira u kojoj se društvenoj sredinijavljaju. Komparacija nam pomaže da kritički promišljamo vlastita dostignuća, kao i dostignuća drugih u oblasti obrazovanja i učenja odraslih. Samo upoređivanjem zasnovanom na istraživanju moguće je uvideti prednosti i nedostatke vlastite andragoške teorije i prakse i na toj osnovi vršiti korekture ili nove naučne prodore.Živimo u složenom svetu društvenih, ekonomskih i političkih odnosa. Naše vreme karakteriše se potrebom traganja za naučnim istinama, potrebom razumevanja složenosti života društva i čoveka. U svim periodima istorije civilizacije obrazovanje i učenje su bili suštinski elementi razvoja društva i čoveka. Oni još više dolaze do izražaja u vremenu u kojem mi živimo. Savremeni čovek obraća se znanju i u njemu vidi ključ za rešavanje brojnih problema svoje egzistencije, obuhvatajući i one koji se tiču njegovog najintimnijeg života. Uvažavanje obrazovanja i učenja je opštesvetska pojava karakteristična za sve zemlje bez obzira na prirodu njihovog društvenog uređenja i stepena ekonomske i kulturne razvijenosti. Razume se da su pristupi obrazovanju, pa i obrazovanju i učenju odraslih, različiti što u mnogome zavisi od prirode društvenog sistema i vladajuće filozofije koja je u osnovi tog sistema. Ne postoji idealan svet. Svet u kojem živimo pun je protivurečnosti i razlika koje su rezultat istorijskih i klasnih okolnosti. Ali, i u tako različitom svetu postoje mnogi zajednički imenitelji koji idu u prilog isticanja potrebe međusobnog upoznavanja i približavanja radi humanijeg načina življenja i ostvarivanja ljudske sreće. Među zajedničkim imeniteljima značajno mesto zauzima obrazovanje i učenje odraslih. Ono se u savremenom svetu shvata kao opšteljudsko dobro. Ne posmatra se poglavito u funkciji stvaranja sposobne radne snage, stručnjaka koji su potrebni privredi i upravljanju njome, već se vidi i u funkciji razvoja ljudskih potencijala i premošćavanja jaza koji duboko deli

file:///C|/savicevicA.htm (1 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

ljudska bića u pojedinim sredinama i kulturama.Komparativna andragoška proučavanja pokazuju da je savremeni svet, zahvaljujući razvoju nauke i tehnike, gomilanju znanja i eksploziji obrazovanja, njegovoj demokratizaciji i dostupnosti, postao veoma meduzavistan. Primenom tehnologije u masovnim komunikacijama mi smo, tako reći, učesnici dogadaja koji se posvednevno dešavaju u udaljenim delovima naše planete. To bitno utiče na naše saznavanje, na formiranje stavova i uverenja, načina mišljenja i formiranja pogleda na svet u celini. Obrazovanje i učenje i njihovo vrednovanje nemaju više parohijalno obeležje kao što je to bio slučaj u prethodnim vekovima. U budućnosti će takva međuzavisnost biti znatno izraženija. Pomenimo kao primer "nebeskog učitelja" (obrazovanje putem satelita) koje će omogućiti biranje sadržaja obrazovanja, određenih programa oblikovanih u dalekim sredinama i društvenim zajednicama. Pojedinci postavljaju pitanje preti li nam opasnost od savremene "kulturne kolonizacije", ili smo mi u situaciji da pažljivo i promišljeno koristimo kulturna i obrazovna dobra do kojih je čovečanstvo došlo. Nijedna zemlja i ljudi u njoj ne može se ograditi od takvih uticaja. Primeri kulturne, obrazovne i druge vrste izolacija koje se sprovode u pojedinim zemljama pokazuju da su takve izolacije privremene i da idu na štetu kvaliteta života ljudi u tim sredinama. Savremeni čovek i putem obrazovanja i učenja valja da se pripremi da spremno dočeka ove promene koje su neminovne, da iz obilja sadržaja koji će mu biti stavljeni na raspolaganje, koristi one koji će unapredivati njegov rad i život i doprinositi ljudskijem življenju. Od savremenog čoveka će se tražiti takve sposobnosti koje će mu omogućiti da sam odvaja "zrno od pleve". Promene u svetu rada, u tehnologiji, energiji, komunikacijama, trgovini, razmeni dobara ukazuju na meduzavisnost zemalja, njihovih ekonomija, a u vezi sa tim obrazovanja i obučavanja određene vrste kadrova. Već se grejemo gasom iz Sibira, industrija i transport zavise od nafte iz Afrike i Azije, ljudi se pokreću za poslom u udaljene krajeve sveta. Ove i druge vrste međuzavisnosti neminovno utiču i na obrazovanje i obučavanje da se preuzme tuđa tehnologija, na obrazovanje i obučavanje da se svoja tehnologija i svoji proizvodi plasiraju na strano tržište i u udaljenim krajevima naše planete. Uspeh u tom poslu ne zavisi uvek samo od kvaliteta proizvoda, već i od poznavanja drugih sredina, njihovih potreba, načina života, običaja, jezika, tradicija i drugih okolnosti. Obrazovanje i učenje nije više "zarobljeno" okvirima škole i lokalne sredine. Ono ima znatno šire dimenzije. Na njega utiču mnogi faktori. Medu njima je posebno značajna koncepcija i filozofija globalizacije. Andragozi komparativisti treba da proučavaju ove faktore radi saznavanja njihove suštine i smisaonog upoređivanja i zaključivanja o tokovima i procesima obrazovanja i učenja odraslih.Osvrnućemo se kratko na koncepciju globalizacije koja je predmet i teritorija proučavanja komparativne andragogije. Bitan zadatak komparativne andragogije, pored ostalog, jeste da prati i proučava uticaj globalizacije na fenomene obrazovanja i učenja odraslih radi njihovog potpunijeg razumevanja, upoređivanja i tumačenja.

file:///C|/savicevicA.htm (2 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

2. Suština i pojmovno određenje globalizacije

Na prelasku u XXI vek u andragoškoj periodici povećao se broj rasprava o suštini globalizacije i njenom uticaju na društvo, njegove ustanove i pojedince. U tim raspravama polazi se sa različitih stanovišta i filozofskih škola mišljenja: ekonomskih, političkih, kulturnih. Rasprave, razume se, nisu mimoišle ni oblast obrazovanja, pa ni obrazovanje i učenje odraslih. Ova vrsta rasprava posebno je interesantna za komparativnu andragogiju i oblast njenog istraživanja. U andragoškim istraživanjima ispoljavaju se različiti pristupi globalizaciji. Ti pristupi mogu se uslovno svrstati u dve škole mišljenja. Prva škola mišljenja u globalizaciji vidi rešenje svih problema čoveka i čovečanstva, pa u tom okviru i problema obrazovanja. Druga škola mišljenja ima negativan stav prema globalizaciji ukazujući na njenu "negativnu dijalektiku", smatrajući da ona donosi sve nevolje čoveku i čovečanstvu. Mi smatramo da se istina nalazi negde u sredini izmedu ova dva shvatanja. Komparativna andragogija se prvenstveno interesuje kako proces globalizacije utiče na fenomene obrazovanja i učenja odraslih, kako je taj uticaj povezan sa ekonomskim i društveno-političkim kretanjima. Globalizacija predstavlja nov izazov za obrazovanje i učenje, pa je zadatak komparativne andragogije da takve procese i škole mišljenja podvrgne teorijsko-kritičkim analizama u nastojanju da proceni njihove pozitivne i negativne aspekte. Svako zanemarivanje ili ignorisanje fenomena globalizacije ne bi bilo plodotvorno za naučnu misao u celini, pa ni za komparativnu andragošku misao posebno.U andragoškoj periodici, a i u periodici njoj bliskih društvenih nauka, mogu se susresti mišljenja o tome da je globalizacija nov fenomen. Međutim, globalizacija (posebno njene ekonomske dimenzije) ima dublje korene u istoriji civilizacije. Oni dosežu do ranog kapitalizma, kada počinje proces izgradnje svetskog ekonomskog sistema. U XIX veku počeli su da se sklapaju multinacionalni sporazumi, a u XX veku stvaraju se multinacionalne ustanove među kojima najistaknutije mesto ima Liga naroda, a u periodu posle Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije. Umnožavanje nacionalnih država u periodu posle Drugog svetskog rata značilo je u isto vreme i potkopavanje njihove suverenosti, naročito što se tiče ekonomije i bezbednosti. Tome se dodaje i intenzivan razvoj informacija koje prelaze granice jedne države. I one zemlje koje žele da sačuvaju integritet informacionog prostora to ne uspevaju, jer savremena tehnologija omogućava pojedincima i društvenim subjektima da prenose i primaju informacije daleko van granica svoje nacionalne države. Globalizacija ne samo što je pospešila ekonomsku integraciju, već je ubrzala i protok kapitala. Još ranije je postojala izreka "novac ne zna za domovinu". Kapital se kreće i zadržava tamo gde postoji najviše uslova za njegovu oplodnju. Znači da globalizacija nije nov fenomen. Ono što je novo jeste ubrzanje tog procesa. Nacionalne ekonomije postaju sve više međuzavisne. Ubrzava se ekonomska razmena, posebno između bogatih i razvijenih zemalja: Severne Amerike, Zapadne Evrope i Japana, ali se širi i na druge regione (Istočnu Aziju, Latinsku Ameriku). Stvaraju

file:///C|/savicevicA.htm (3 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

se regionalne i globalne integracije koje pospešuju ekonomsku razmenu. Takva razmena ne obuhvata samo robu, već i znanje (know how) i tehnologiju, što ima reperkusije na politiku i praksu obrazovanja i učenja. U tom procesu pojedini činioci imaju suviše veliki uticaj: multinacionalne kompanije i banke, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija (Comelian, 1997, str. 30).Procesi globalizacije primoravaju nacionalne ekonomije na određeno usklađivanje sa svetskim ekonomijama, a naročito što se tiče kvaliteta proizvoda, specijalizacije i standarda pojedinih proizvoda, kompetetivnosti i stručnosti radne snage. Globalizacija utiče i na druge oblike ponašanja: na novine u proizvodnji i na načine potrošnje, na vrste ustanova, kvalitet i oblike socijalnog života, kulturne dimenzije do oblika političkog organizovanja. Globalizacija u sebi sadrži elemente homogenizacije društva, čak i onda kada pojedina društva, nacionalne zajednice i društvene grupe nisu voljne da budu obuhvaćene ili podvrgnute procesu globalizacije. Polazi se od stava da sve zemlje vide (ili treba da vide) stvari i probleme na isti način. To izaziva tenzije između onih koji u procesu globalizacije imaju suviše veliku "moć" i onih koji takvu moć nemaju, već se od njih traži da "slede" moćne. To je, ustvari, tenzija između onih koji "imaju" i onih koji "nemaju". Na toj osnovi danas se polarizuje savremeni svet. Sve je više zahteva i predloga da se oblikuju sredstva i instrumenti pomoću kojih bi se kontrolisao tako zamišljen globalni sistem i sam proces globalizacije. Takva kontrola, prema nekim autorima (Comelian, 1997), treba da obuhvati sledeće elemente:1) Potpuno razumevanje različitih elemenata i specifičnosti globalizacije kako bi se izbegli diktati ekonomski moćnih i profitabilnijih u donošenju odluka značajnih za čitavu svetsku zajednicu. Posebno je potrebno regulisati pravne i političke elemente globalizacije i učiniti ih predmetom demokratskih, i kritičkih rasprava među građanima društva u nastajanju.2) Unutar globalizacije nužno je razvijati elemente, komponente pluralizma. To znači odbacivanje tendencija homogenizacije i uvažavanje raznolikosti lokalnih kultura, običaja i načina života. Pluralizam, takođe, znači uvažavanje različitih ciljeva i komponenti razvoja.3) Uspostavljanje konceptualnih i drugih instrumenata koji bi obezbeđivali raznolikost razvoja pojedinih zajednica.4) Zapadni stil razvoja, posebno zapadni stil razvoja industrijalizacije, ne može biti paradigma za razvoj ostalog dela sveta.5) Kulturna globalizacija i njen uticaj na obrazovanje jeste i biće jedan od najtežih problema savremenog sveta. To je zato što su kultura i obrazovanje duboko ukorenjeni u tradiciju, svest i uzore pojedinih naroda, izražavaju njihovo istorijsko biće da su potrebna nova istraživanja, ozbiljna promišljanja, proživljavanja kako bi se postigao potpuniji razvoj društva u kontekstu globalizacije.U naukama čiji je predmet i proučavanje globalizacije različito se pristupa njenom određenju. Pod pojmom globalizacija podrazumevamo ekonomsko-političku misao

file:///C|/savicevicA.htm (4 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

(filozofiju) koja ima implikacije na sve aspekte života društva i čoveka. Komparativna proučavanja fenomena globalizacije u andragoškoj literaturi pokazuju da ne postoje razjašnjene relacije između termina "univerzalno", "svetsko", "globalno". Ima autora koji u "internacionalizaciji obrazovanja" vide spasonosno rešenje za sve nevolje sa kojima se u obrazovanju susrećemo. Te nevolje su rezultat kompleksa koji nas je više "gurao u iracionalnu odbranu nacionalnog i ideološkog od stranog uticaja, nego u usklađivanju sa svetom" (Zindović-Vukadinović, 1994, str. 115). Mi smatramo da je ovo jednostrano shvatanje "internacionalizacije" obrazovanja. Internacionalizacija ne znači zapostavljanje ili zaboravljanje svoje prošlosti i svojih nacionalnih vrednosti. Da bismo učestvovali u procesima globalizacije, moramo razumeti svoje korene, moramo poznavati zajednicu kojoj pripadamo. To nikako ne znači da treba da budemo zarobljeni prošlošću, već nam potpunije razumevanje prošlosti pomaže da promišljenije oblikujemo svoju budućnost. Učenje nam pomaže da u harmoniji živimo sa drugima, da ih potpunije razumemo, iako nam jezik, istorija i religija, pogled na svet mogu biti različiti. Zašto bi razlike bile prepreka zajedničkog življenja? To nije nikakva iracionalna odbrana nacionalnog, a još manje ideoloških osnova obrazovanja. Obrazovanje u svakoj društvenoj zajednici ima svoje filozofske (ideološke) osnove. Nema niti je ikada postojalo neutralno obrazovanje. Obrazovanje je uvek za svoju osnovu imalo određenu filozofsku (ideološku) školu mišljenja i ono se na nju naslanjalo i njome bilo prožeto. Poznato je filozofsko opredeljenje Paulo Freirea da nema neutralnog obrazovanja, niti neutralnog istraživanja fenomena obrazovanja ili kako bi on rekao: "Nema teksta bez konteksta". Ako prihvatimo takav stav, moramo biti obazrivi da nam "internacionalizacija" obrazovanja ne potre raznolikosti koje proizilaze iz naših korena i koje postoje među pojedincima, tradicijama i kulturama.Više savremenih autora u oblasti andragogije (Thomas, 1986; Ploman, 1986; Bhola, 1997; Korsgaard, 1997; Comelian, 1997) razmatraju problem globalizacije u odnosu na obrazovanje i učenje odraslih. Pojam globalizacija korišćen je i na UNESCO-vim konferencijama o obrazovanju odraslih, da bi na Petoj međunarodnoj konferenciji o obrazovanju i učenju odraslih, 1997, to bio jedan od najčešće korišćenih. U andragogiji neki autori (Ploman, 1986) razmatraju globalizaciju u kontekstu učenja i kažu da se globalno učenje može posmatrati i shvatiti tako da se odnosi na učenje o globalnim problemima i procesima i, sa druge strane, da se učenje globalno opaža. Ma kako da se shvatalo globalno učenje, ono se ne može poistovetiti, izjednačiti sa konceptom međunarodnog obrazovanja. U svom istorijskom razvoju internacionalno je bilo povezano sa nacionalnim. Nacionalne države i nacionalna obrazovna politika određivale su dimenzije internacionalnog. Internacionalno u obrazovanju po svom dometu bilo je ono o čemu su se dogovarale nacionalne države, članice međunarodnih organizacija. Na toj premisi osnovan je i UNESCO i druge agencije Ujedinjenih nacija. Pojam "globalno" ima dublje i šire konotacije. On se nalazi na suprotnoj strani lestvice na kojoj se nalazi pojam "lokalno". Poznati američki andragog Noks (Knox, 1987) govori o

file:///C|/savicevicA.htm (5 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

međunarodnoj perspektivi obrazovanja odraslih. On naizmenično koristi pojam "globalno" i pojam "internacionalno". Mi smatramo da među ovim pojmovima valja uočavati razlike. Koncepcija globalnog traži horizontalno i vertikalno povezivanje problema. Horizontalno povezivanje obuhvata ne samo discipline (interdisciplinarno, transdisciplinarno) i profesije, već i različite kulture, religije i ideologije. Vertikalno povezivanje obuhvata veze i odnose lokalnog, nacionalnog, regionalnog i internacionalnog. Veza između koncepcije globalnosti i učenja može se posmatrati kao potreba za učenjem koje se javlja na svim nivoima, od razoružanja kao globalnog problema do razvoja na lokalnom nivou (Ploman, 1986, str. 20).Teorijski i strategijski, koncepcija globalizacije je neposredno povezana sa obrazovanjem i učenjem, a posebno sa obrazovnom politikom i njenim ostvarenjima na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i medunarodnom nivou. Prema nekim autorima (Cariton i Tawil, 1997), globalizacija se na određeni način i ranije ispoljavala. Tako, na primer, religije, institucionalizovane u obliku crkava, propovedale su univerzalnu verziju, znatno pre pojave nacionalnih korporacija. I prvi univerziteti privlačili su studente iz različitih geografskih i kulturnih područja. Ako se globalizacija posmatra na taj način, onda se može smatrati kao komponenta univerzalnog nasleđa čovečanstva. Ovakva percepcija ne bi bila sasvim tačna, jer termin "univerzalno" implicira celinu i uglavnom se odnosi na područje ideja- vrednosti, a kao što je poznato one su veoma raznolike, zavisno od civilizacijskih okvira. Termin "svetski" direktnije se odnosi na povezivanje različitih regiona i zalaže se za ideju povezivanja različitih regiona sveta, i to, pre svega, u oblasti trgovine. Termin "globalno" i koncepcija globalizacije odnosi se na celovitost i zalaže se za ideju celovitosti, bila ona ekonomska, ekološka ili obrazovna (Carlton i Tawil, 1997, str. 20).U andragoškoj periodici neki autori globalizaciju izjednačavaju sa vesternizacijom, a vesternizaciju sa amerikanizacijom. Ne treba nipodaštavati da je zapadna civilizacija bitno doprinela razvoju nauke i tehnologije, umnožavanju materijalnih dobara, ali, isto tako, ni prevideti da pored zapadne postoje i druge civilizacije koje su imale odredeni uticaj na razvoj čoveka i čovečanstva. Savremeno obrazovana ličnost moraće da uvažava i druge kulture i civilizacije: indijsku, kinesku, japansku, filozofiju i religiju Orijenta, islamsku i kao veru i kao kulturu o čemu ćemo pružiti više podataka u narednim delovima ove studije. Ako se prihvati takav stav, znači da ćemo morati da učimo na izvorima drugih kultura i civilizacija. Problemi sa kojima se susreću čovek i čovečanstvo ne mogu se rešiti samo u okvirima jedne kulture i civilizacije. Učenje može pomoći čoveku i čovečanstvu da potpunije razume druge kulture i civilizacije, da upravlja problemima koji se umnožavaju, da uvažava elemente od kojih su sačinjeni globalni pogledi i globalni sistemi. Potrebno je novo učenje kako da se suočimo sa novim tehnologijama, kako da ih uspešnije koristimo, kako da ovladamo novim načinima proizvodnje, kako da razumemo nova shvatanja sveta, humanost kao planetarni fenomen. Učenje nam može pomoći da izvršavamo obaveze koje nisu samo lokalne,

file:///C|/savicevicA.htm (6 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

već i globalne prirode, na dobrobit sadašnjih i budućih generacija (zaštita životne sredine, borba protiv savremenih bolesti, droge, terorizma itd). Svet je postao interaktivan. U toj međuzavisnosti i složenosti života čovek je postao mnogo ranjiviji nego što je bio u prethodnim periodima istorijskog razvoja. Promene koje se dešavaju u svetu lančano utiču na druge, iako ih drugi ne izazivaju: u ekonomiji, kulturi, uređivanju nacionalnih ustanova. Moramo učiti kako da se izborimo sa tranzicijom, promenama koje mogu biti bolne i za pojedina društva i za čoveka. Pri tome, ne treba prevideti da se sva društva nalaze u tranziciji, a ne samo ona koja se kreću ka "demokratiji". Nauka i tehnologija donele su nam do sada nezapamćenu moć, do tačke kada može biti uništena planeta i civilizacija koju poznajemo. Povećava se neizvesnost naše budućnosti. Moramo učiti kako da se nosimo sa sveprisutnom neizvesnošću, nesigurnošću i nepredvidljivošću. Savremeni svet je pun paradoksa. Čovek je stvorio takvu snagu i energiju da može da uništi život na Zemlji, ali čovečanstvo nije naučilo kako da se uspešnije suprotstavi ovoj zastrašujućoj snazi i kako da je kontroliše. Zahvaljujući razvoju nauke i tehnologiji postoje uslovi da se proizvede toliko hrane da se mogu nahraniti svi ljudi, ali uprkos tome ljudi nisu naučili, nisu se osposobili da dobiju bitku protiv gladi. Ovi problemi sa kojima se suočava savremeno čovečanstvo ne mogu biti rešavani i uspešno rešeni na pojedinačnom nivou, niti samo u pojedinoj kulturi. Potreban je globalni pristup, globalno promišljanje, strategija i taktika rešavanja problema. Impulsi mogu doći sa različitih strana, iz različitih kultura. Rešenja mogu biti raznovrsna, alternativna, ali je potrebno učenje da se ona objedine do globalnog nivoa, i obratno, potrebno je učenje kako da se takva rešenja oživotvoruju na lokalnom nivou. Tradicionalni sistem obrazovanja u ovim složenim procesima učenja neće nam biti od posebne koristi. Potrebna je izmena čitave strukture obrazovanja. Zapadna civilizacija je predominantno naglašavala potrebu obrazovanja mladih. Mnoge okolnosti - ekonomske, političke, kulturne itd - su se izmenile da se danas sve više ističe potreba obrazovanja i učenja odraslih. Izazovi globalizacije primoravaju odrasle da se podvrgavaju kontinuiranom učenju i obrazovanju, kako bi se uspešnije nosili sa sve novim i novim problemima.U raspravama o njenom pojmu i suštini ne treba prevideti da su globalizaciju promovisali prvenstveno ekonomski faktori Ekonomsku razmenu, koja se može podvesti pod pojam internacionalizacije ekonomije, inicirale su, pre svega, nacionalne države. Globalizacija ekonomije označava promenu ka globalnom ekonomskom sistemu. Globalni ekonomski sistem ne bazira se više na autonomiji nacionalnih ekonomskih sistema, već na konsolidovanom globalnom tržištu, koje obuhvata proizvodnju, distribuciju i potrošnju. Tako, sada u novoj percepciji globalizacije, globalna ekonomija dominira nacionalnim ekonomijama i nastoji da ih integriše. Takva situacija i trendovi ka globalizaciji izmenili su na brz i neočekivan način finansije, trgovinu, mogućnost zapošljavanja, društvene sisteme, konkurenciju, način života, uzore ponašanja i vladanja, obrazovanje, a posebno obrazovanje i učenje odraslih (Korsgaard, 1997, str. 11).

file:///C|/savicevicA.htm (7 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

U politikološkim raspravama, posebno na Zapadu, ističe se da su tržišna ekonomija i demokratija dva ključna stuba zapadne civilizacije. Retko se uviđa dihotomija između tržišne ekonomije i demokratije, posebno u odnosu na pojedinca, u odnosu na socijalne ustanove i zaštitu prava pojedinaca i posebnih (marginalnih) grupa, na zaštitu prirodnih resursa i čovekove okoline. Tržišna ekonomija podstiče utakmicu, a samim tim i nejednakost, podstiče mobilnost, stvaranje menadžerske elite, zanemaruje solidarnost kao humanističku karakteristiku čoveka i njegovog društva. Zato je potrebno traženje kompromisa, oblikovanje instrumenata koji bi ublažili negativne aspekte tržišne ekonomije. Neki savremeni andragoški pisci (Jarvis, 1995) ističu da se obrazovanje danas posmatra kao tržišni proizvod, a ne kao socijalna usluga. Mi ne možemo da prihvatimo takve stavove Džarvisa, zato što smatramo da je obrazovanje društveno dobro, a ne samo ekonomska kategorija izražena u pojmu "roba". Nisu argumentovane tvrdnje Džarvisa po kojima na severu Evrope shvataju obrazovanje kao ekonomsku kategoriju, a na jugu Evrope shvataju obrazovanje kao društveno dobro, "jer se tako još uvek, o njemu misli u smislu pismenosti... Tendencija da se obrazovanje tretira kao roba uzima u Velikoj Britaniji sve više maha. Ono što ga čini robom je kvalifikacija koja se prodaje mnogo bolje nego drugi i naporni časovi učenja, što u stvari predstavlja udarac u samo srce sjajne tradicije obrazovanja odraslih" (Isti izvor, str. 33). Ovo je veoma uska, pragmatična filozofija obrazovanja odraslih koja se preporučuje zemljama u tranziciji radi razvoja ljudskih resursa i njihovom obučavanju. Mi smatramo da obrazovanje odraslih ne može biti okrenuto samo ekonomskoj efikasnosti, već i razvoju čoveka kao građanina, na eliminisanje velikih razlika i protivurečnosti koje postoje u savremenom društvu, usmereno ka slobodnom razvoju mišljenja i slobodnom praktikovanju demokratskih alternativa.Razvoj ljudskih resursa u okvirima globalizacije vodi ka standardizaciji pojava i procesa širom sveta. To bi potiralo raskošnost raznolikosti i vodilo do "mekdonalizacije" društva. Predsednik svetske kompanije McDonald prilikom otvaranja restorana u Moskvi rekao je, pored ostalog, i sledeće: "Kao deo procesa demokratizacije u istočnim zemljama Moskovljani će biti u mogućnosti da jedu iste hamburgere koji se jedu širom sveta, iste veličine, ukusa, začina" (navedeno prema: vio Grossi, 1995, str. XVII). Ovde se kao na dlanu pokazuje kako liberalni kapitalizam shvata "širenje" demokratije. Ono što se ne uviđa ili ne želi da se uvidi jeste činjenica da su ovi procesi po svojoj prirodi kontradiktorni. Potrebna su komparativna proučavanja koja bi pokazala kako ovi procesi utiču na obrazovanje i učenje odraslih. Koncepcija demokratije kojoj obrazovanje odraslih treba da bitno doprinese, niti je jasna niti se svuda shvata na isti način. Demokratija kao pojam koristi se na različite načine. Pojedini autori (vio Grossi, 1995), kada razmatraju relacije obrazovanja odraslih i demokratije, ističu razlike koje postoje između predstavničke demokratije i direktne demokratije. Demokratije koju većina ljudi poznaje je "predstavnička" demokratija. Ona se karakteriše koncentracijom donošenja odluka u rukama političke oligarhije. Odluke se donose negde drugde u ime građana.

file:///C|/savicevicA.htm (8 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

Stvarna, neposredna demokratija osposobljava građane da neposredno donose odluke koje su u njihovom vlastitom interesu. Direktno dolazi do kontradikcije između neposredne i predstavničke demokratije. Andragoška akcija može da doprinese snaženju neposredne demokratije. Razvijanje neposredne demokratije je jedan od ciljeva andragoške akcije. To znači da postoji neposredna veza između andragoške akcije i njenog uticaja na demokratiju. Neki autori (vio Grossi, 1995) predlažu da se unutar obrazovanja odraslih konstituiše posebno područje obrazovanje odraslih za demokratiju. Na taj način, obrazovanje će snažiti sposobnosti i vrednosti radi aktivnije participacije u demokratskim procesima, počev od porodice, do lokalne zajednice i društva kao celine. Da bi se postigli ovi ciljevi četiri bitna faktora treba uvažiti:Prvo: demokratizacija zavisi od sposobnosti ljudi da je vode. Ako se želi da demokratija bude uspostavljena, vizionari i sposobni konstruktori željenog poretka postaju važni, pomažući individuama putem obrazovanja koje je teorijsko-praktično (ne teorijsko i praktično). Sadržaji obrazovanja treba da su direktno povezani sa kompetentnom i intencionalnom praksom zasnovani na izazovu koji se javlja u okolini i povezani sa iskustvom izgradnje celokupnog društva.Drugo: obrazovanje treba da poučava u zajedničkom radu sa drugima. Većina ljudi je isključena iz oblikovanja zajedničkih odluka, a da bi čovek bio efikasan, potrebno je delovati kolektivno. U većini zemalja obrazovanje ne priprema za kooperativne akcije. Učenici/studenti se stalno forsiraju da se takmiče, da se suprotstave jedni drugima. Obrazovanje ne poučava za kolektivni rad u grupama, a takvo obrazovanje ne doprinosi vaspitanju demokratskih individua.Treće: celina ne sme apsorbovati ili razvodniti njene delove, kolektiv ne treba da "proguta" pojedince. Demokratizacija priznaje razlike. Zapadne demokratije su samo parcijalne demokratije. Žene se razlikuju od muškaraca. Mladi ljudi nisu strani, već su različiti. Obrazovanje se poboljšava naglašavanjem značaja uvažavanja drugih u zajedničkoj praksi i akciji učenike/studente treba ohrabrivati da savladaju egoizam, da dođu do saznanja da jedini put da se napreduje i cveta jeste da se uvaže individualne razlike.Četvrto: ni grupe ni demokratija nisu ciljevi za sebe; oni su samo sredstva. Ljudi su ciljevi. Grupe su značajne samo zato što su to upravljači koji omogućuju individuama da postanu demokratske ličnosti. One su značajne u pomaganju individuama da uvaže stvarnost njihovih životnih situacija i nauče kako da se sa njima susreću. Ovo je posebno značajno danas kada niko ne zna kakva će sutrašnja stvarnost biti. Nije moguće predložiti da obrazovanje obezbedi učenike/studente sa svim što će im biti potrebno tokom njihovog celog života. Obrazovanje za demokratiju mora dozvoliti učesnicima da uče da istražuju okolnosti i otkrivaju rešenja, koncentrišući se više nego ikada na učenje kako da se uči. Istraživanje ne treba da bude liturgija pozitivizma, već stav i procedura koja prožima sve procese učenja.Mekdonaldsove hamburgere neki mogu posmatrati kao deo "procesa demokratije", ali

file:///C|/savicevicA.htm (9 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

demokratija je znatno više od toga. Pojedinci i narod u celini moraju biti slobodni da odluče koji se značajni izazovi u novoj eri nude njima i da budu kompetentni sa njihovim vlastitim istorijskim nasleđem, stvarajući više demokratije za sve (Isti izvor, str. XXII).

3. Relacije tradicije i savremenosti

U intelektualnim krugovima jasno se, u odnosu na globalizaciju, uočavaju dva polarizovana stava. Prvi se odnosi na činjenicu da je tradicija deo našeg duhovnog bića, da je treba vrednovati i uvažavati i povremeno prevrednovati tj. reinterpretirati tradiciju, a drugi stav jeste suprotan prvom. On se izražava u shvatanju da smo mi duboko "zagledani" u prošlost što može predstavljati prepreku našem približavanju regionalnom ili globalnom jedinstvu. Ambivalentan stav prema tradiciji i savremenosti posebno je primetan kod Džarvisa (Jarvis, 1995). Sa jedne strane, on konstatuje da svaka zemlja ima svoju istoriju i tradiciju i vlastito obrazovanje odraslih, ali "insistiranje na prošlosti i nastojanje da pojedini aspekti kulturne samosvojnosti opstanu u sistemu obrazovanja odraslih, može u velikoj meri sprečiti njegovu evropeizaciju. Neki elementi prošlosti će svakako nestati, drugi će se prilagoditi sadašnjosti, ali ako se odreknemo prošlosti i oslonimo se samo na sadašnjost, napravićemo nepravdu svemu onome što je naše obrazovne mogućnosti učinilo onakvim kakve su one danas" (Isti izvor, str. 33). Mislimo da je Džarvis otišao suviše daleko u svom stavu u tvrdnji da ostajanje na "samosvojnosti" obrazovanja odraslih u jednoj zemlji može sprečiti njegovu evropeizaciju. Ako je ono "samosvojno", autentično, ako je ono izdržalo istorijsku probu, onda je ono deo evropske i svetske kulturne baštine. Zato se, prema našem uverenju, ne smeju prevideti, zapostaviti ili zaboraviti naše tradicije, naše prošlo kulturno nasleđe.Da bismo učestvovali u procesima globalizacije moramo razumeti i poznavati svoje korene, svoju tradiciju, kulturno nasleđe zajednice kojoj pripadamo. Razumevanje tradicije je višestruki i višeslojni proces i može se razmatrati, kako kaže Savić, prema različitim stepenima opštosti. Može se govoriti, napominje Savić, o tradiciji jedne civilizacije (npr. evropske). U okviru evropske tradicije može se govoriti o tradiciji jednog naroda. Savić smatra da se razlikuju različite vrste tradicija: kultura, jezička, religijska, naučna, državotvoma, politička, obrazovna... Tradicije predstavljaju amalgam različitih stvari: vrednosti, znanja, uverenja, verovanja, normi, stavova, pravila ili praksi (videti: Savić, 2002). Andragoške tradicije u našoj zemlji deo su našeg kulturnog nasleđa, ali u isto vreme u njima se mogu zapaziti elementi evropskog kulturnog nasleđa. Bilo da su tradicije deo našeg kulturnog nasleđa u oblasti obrazovanja i učenja odraslih, bilo da smo ih usvojili i "pozajmili" iz drugih kulturnih sredina, one nisu nepromenljivi sklopovi. One se održavaju zahvaljujući egzistencijalno praktičnim razlozima. U procesu društvenih mena tradicije je moguće reinterpretirati. Njih možemo po svom vremenskom trajanju razlikovati na one

file:///C|/savicevicA.htm (10 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

koje su dugotrajne i na one koje su kratkotrajne. U celini posmatrano, i u tome se slažemo sa Savićem, da nema potpunog prekida sa tradicijom. "Tradicije su žive, ali ne samo u smislu da se prenose i održavaju nego i u smislu da se reinterpretiraju i samo ispravljaju, a da uprkos tome ostaju prepoznatljive. Jedna tradicija nije uvek doslovno jedna ista tradicija" (Isti izvor. str. IV). U pravu su oni autori koji tradiciju povezuju sa budućnošću i koji smatraju da je pitanje održavanja ili neodržavanja tradicije bespredmetno. "Poreklo ima smisla ako omogućava budući opstanak društva u koji i sama sadašnjost može biti uključena kao živa tradicija" (Ibid.). I putem tradicije mi negujemo kulturni identitet i kulturnu raznovrsnost. Autori koji zaboravljaju prošlost i ukazuju na potrebu napuštanja istorije pripadaju grupi onih mislilaca koji nisu svesni svojih korena ili iz nekih sebičnih ili ideoloških razloga podržavaju onu školu mišljenja koja ignoriše tradiciju. Obično su takvi pojedinci iz onih kultumih sredina i mladih društvenih zajednica bez dubljih istorijskih korena i bez tradicije. Obrazovanje i učenje odraslih svojom filozofijom i svojim programima treba da pomogne pojedincima da postanu svesni svojih korena. Na taj način ono će doprineti da nađu svoje mesto u regionalnim i globalnim procesima, omogućiti im da upoznaju i uvažavaju druge kulture. Neki autori (Delors, 1996) misle da je za postizanje ovih ciljeva istorija od čvornog značaja. To se odnosi i na poznavanje drugih kultura, što doprinosi razvoju svesti o zajedničkim elementima u nasleđu čovečanstva. Ova dijalektika upoznavanja vlastitih korena i vlastitog nasleđa i nasleđa drugih doprinosi potpunijem upoznavanju sebe. To je put i proces traženja zajedničkih vrednosti, a to je, prema Delorsu, osnova za "intelektualnu i moralnu solidarnost čovečanstva" (Isti izvor, str. 50). Ovde jasno dolazi do izražaja dijalektika opšteg, posebnog i pojedinačnog.Za potpunije razumevanje ovih procesa potrebno je produbljenije proširivanje filozofskih osnova obrazovanja i učenja odraslih (videti: Savićević, 2002). Komparativisti istraživači u oblasti andragogije moraju temeljno poznavati različite filozofske škole koje posredno ili neposredno utiču na andragošku teoriju i praksu u pojedinim kulturama. Obrazovanje i učenje odraslih ima posebnu odgovornost u vaspitanju poverenja među ljudima, kako u nacionalnim okvirima, tako i u međunarodnim odnosima savremenog sveta. Reč je da se putem određenih programa oblikuje novi humanizam koji u sebi sadrži moralne komponente i znanja i koji uvažava duhovne vrednosti drugih kultura. Ako se o ovome ne bi vodilo računa onda bi globalizacija manifestovala samo ogoljene ekonomske interese ili ogoljene tehnološke interese. U XXI. veku učenje za razumevanje drugih biće jedan od osnovnih pravaca razvoja obrazovanja odraslih. Prihvatanje duhovne i kulturne raznolikosti, veće odgovornosti i solidarnosti nalaziće se u osnovi takvog razvoja.

file:///C|/savicevicA.htm (11 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

4. Pozitivne i negativne strane globalizacije

Do sada smo uglavnom, razmatrali pozitivne strane globalizacije. Globalizacija, smatraju neki autori (Leković, 2002), izraz je naučno-tehničkog, ekonomskog i kulturnog razvitka i "predstavlja pozitivan proces koji višestruko povezuje zemlje i narode i znatno doprinosi ubrzanju svetske istorije. U tom smislu, ona je faktor emancipacije čovečanstva od lokalnih, nacionalnih i drugih ograničenosti. To bi bila objektivna komponenta globalizacije" (Isti izvor). Leković ukazuje i na subjektivnu stranu globalizacije koja je bitno negativna. On to označava kao "negativnu dijalektiku", kao zloupotrebu globalizacije u smislu umnožavanja kapitala i političke dominacije u globalnim razmerama. Leković ove svoje stavove ilustruje sledećim primerima:1. Brutalnim zagađivanjem čovekove okoline i nemilosrdnim uništavanjem najneophodnijih sredstava (resursa) da to dovodi u pitanje čovekov opstanak na planeti.2. Sve veći jaz između visokorazvijenih i nerazvijenih i srednjerazvijenih zemalja.3. Nepravilna raspodela bogatstva u svetu. Svetsko bogatstvo koncentrisano je u rukama malog broja ljudi.Leković se ne zalaže za ograničavanje procesa, već za njegovo korigovanje i harmonizovanje. To bi dovelo do ozdravljenja globalizacije i "njeno pretvaranje u efikasno oruđe modernizacije tehnologije, ekonomije, kulture i duhovnog života, kao i u oruđe demokratskog i uzajamno korisnog povezivanja sveta" (Ibid.). Leković resko kritikuje evropsku civilizaciju koja je sve više individualistička, utilitaristička, posesivna, potrošačka i ekspanzionistička. "U savremenoj evropskoj civilizaciji do kraja je poremećen odnos materijalnih i duhovnih vrednosti. Buran tehnološki i ekonomski progres favorizovali su materijalne vrednosti i znatno ih uzdigli nad duhovnim vrednostima. Materijalne vrednosti se precenjuju a duhovne vrednosti se potcenjuju i svode na propratnu pojavu biznisa i ekonomskog blagostanja. Bogatstvo se na kraju svodi na stvari, a čovekova vrednost se, na kraju, svodi na stvari, čovekova vrednost se gleda i ocenjuje kroz stvari koje se poseduju" (na istom mestu). Ova promišljanja globalizacije imaju neposredan uticaj i na teoriju i na praksu obrazovanja i učenja odraslih. Komparativna proučavanja pokazuju da su podele u savremenom svetu tako velike da izazivaju stalne antagonizme i tenzije, rivalstva među nacijama-državama, među regionima. Dobar primer za to je korišćenje resursa. Najbogatiji, 20% svetskog stanovništva, koriste 90% resursa, dok 20% najsiromašnijih koristi jedan % resursa (Hughes, 1997, str. 12). Slične podatke iznose i drugi autori. Tako, na primer, Francisko Vio Grosi (1995) ukazuje na neravnopravnost između bogatih i siromašnih. On tvrdi da nejednakost nije deformacija sistema, već je to sistem potreban za permanentni rast. To

file:///C|/savicevicA.htm (12 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

potkrepljuje sledećim podacima: u 1989. godini 20% svetskog stanovništva ostvarivalo je 82% svetskih prihoda, 81,2% svetske trgovine, 80,6% međunarodne štednje i 80,5% investicija. Tome treba dodati da su bogati trošili 70% svetske energije, 75% metala, 80% drveta i 60% hrane. Prema programu Ujedinjenih nacija za razvoj, održivost takvog modela razvoja traži održavanje ekstremnog stepena nejednakosti (vio Grossi, 1995, str. XVIII).Protivurečnosti savremenog sveta i slabosti globalizacije ogledaju se i u koncentraciji i raspodeli vlasti. Poznati italijanski andragoški pisac i dugogodišnji ekspert UNESCO-a za doživotno obrazovanje, Gelpi, ističe da se naivno misli da je vlast skoncentrisana u rukama onih koji imaju političku odgovornost u nacionalnim i lokalnim telima. Donošenje odluka skoncentrisano je u organima bezbednosti (armiji, policiji i informativnoj službi), multinacionalnim kompanijama (posebno onim koje obuhvataju finansije), komunikacionim i informativnim mrežama i najsnažnijim istraživačkim centrima koji su najčešće povezani sa prva tri sistema (bezbednošću, finansijama i informisanjem). Gelpi kaže da su ovi sistemi od velikog značaja za obrazovanje, jer oni koriste veoma sofisticirane tehnologije i imaju pristup veoma efikasnim nacionalnim i međunarodnim mrežama. Najznačajnije obrazovne inovacije poslednjih godina najčešće su oblikovane unutar ovih sistema i institucionalno svetsko obrazovanje usvojilo je rezultate njihovih istraživanja i obrazovnih praksi. Na žalost, poreklo takvih inovacija nije uvek poznato ili kritički propitano (Gelpi, 1996, str. 143). Primetni su i drugi procesi, na koje ukazuje Dželpi, da opada u medunarodnim odnosima uticaj vlada (i vladinih medunarodnih organizacija), a povećava se uticaj nevladinih organizacija, najčešće pomagane od strane države.Poslednjih godina došlo je do opadanja uticaja međunarodnih organizacija (UNESCO-a i Međunarodne organizacije rada) koje se bave obrazovanjem. U medunarodnoj saradnji u oblasti obrazovanja Međunarodni monetarni fond i Svetska banka danas imaju veći uticaj nego specijalizovane agencije (UNESCO i ILO). U industrijski razvijenim zemljama taj uticaj preuzeo je OECD od drugih kulturnih i obrazovnih organizacija. Ovaj proces slabljenja specijalizovanih međunarodnih organizacija započeo je početkom osamdesetih godina XX veka zahvaljujući povlačenju SAD iz članstva u UNESCO-u. SAD se nisu slagale sa obrazovnom politikom UNESCO-a koja je više pažnje poklanjala onima koji "nemaju" u poređenju sa onima koji "imaju". Zapadne, industrijski razvijene zemlje osnažile su ulogu OECD-a u oblasti obrazovanja. Obrazovanje se sada tumači sa jednog drugog stanovišta. U osnovi tog stanovišta je misao da investiranje u obrazovanje znači investiranje "u ljudski kapital", da su takve investicije isplative i da vode do umnožavanja kapitala. Obrazovanje se javlja kao ekonomski imperativ. Potiskuje se demokratska i humanistička tradicija koja je bila dominantna krajem šezdesetih godina i koja je najpotpunije došla do izražaja u poznatom izveštaju E. Fora - Učenje da se bude (Learning to Be).Zahtevi izneti u toj humanističkoj orijentaciji imali su snažne socijalne korene i ciljali su

file:///C|/savicevicA.htm (13 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

da putem obrazovanja obezbede veču socijalnu jednakost, pruže svima jednake šanse u obrazovanju. Cilj je bio da se putem obrazovanja društvo demokratizuje. Ova dva pravca razmišljanja, dve škole mišljenja koristile su i različitu terminologiju. Koncepcija koju je šezdesetih godina promovisao UNESCO koristila je termine "obrazovanje", "obrazovanje odraslih", "doživotno obrazovanje", dok je koncepcija koju je promovisao OECD koristila termine "učenje" i "obučavanje" (training) usmereno na razvoj određenih sposobnosti i veština povezanih sa radom i kompetentnošću. Između šezdesetih i devedesetih godina XX veka ova dva shvatanja egzistirala su odvojeno i komunikacija među njima nije bila od posebnog značaja. Iz ovih analiza proizilazi da najsnažnije države i njihove vladine i nevladine organizacije utiču na organizaciju i sprovođenje obrazovne politike, dok su države sa malim ekonomskim potencijalima uslovljene međunarodnom politikom "pomoći". Proizilazi da najsnažnije države utiču na obrazovnu budućnost zemalja koje zavise od pomoći razvijenih. Ovo uslovljavanje potkrepljeno je obučavanjem u inostranstvu onih koji donose odluke o obrazovanju, putem stipendija i pristupa mrežama informacija. Na taj način postepeno se gubi samostalnost u oblikovanju nezavisne obrazovne politike. Gubljenju nezavisnosti u stvaranju i sprovođenju obrazovne politike dodaje se i egzodus istraživača i drugih stručnjaka iz siromašnijih u bogate zemlje. Taj egzodus je intenziviran posle devedesetih godina, posebno iz istočnoevropskih zemalja. Na taj način preliva se kapital iz siromašnijih u bogatije zemlje. Postoji i suptilna invazija "velikih" jezika, a to ima posredan i neposredan uticaj na obrazovanje i obrazovno ponašanje. Mnogi jezici izumiru. Smatra se da danas u svetu ima gotovo 7.000 jezika. Zajednu do dve generacije mogu da nestanu 5.000-6.000 jezika. Danas je u svetu najdominantniji engleski jezik. On je to postao zahvaljujući uspesima nauke i tehnologije u zemljama u kojima se govori engleski jezik, a pre svega SAD. Uvek je u svetu preovladavao jedan jezik. U starom Rimu toje bio grčki, u srednjem veku latinski, a u XVIII veku međunarodni jezik je bio francuski. Koji će jezik biti dominantan za sto godina nije izvesno, jer su prognoze nesigurne. Komparativna istraživanja pokazuju da jezici, pored ostalog, podstiču osećanje nacionalnog identiteta. Negovanje nacionalnih jezika direktno je povezano sa problemom dostupnosti obrazovanja. Veliki broj stanovništva nije u mogućnosti da koristi obrazovanje na svom nacionalnom jeziku. To znači da su oni isključeni iz korišćenja obrazovnih i kulturnih dobara. "U suštini ovog isključenja nalazi se nepravedna međunarodna podela rada i nepravilni interni socijalni odnosi koji odreduju ekonomsku politiku, i nacionalnu i međunarodnu, i na kraju, takode, i obrazovnu politiku i praksu" (Gelpi, 1996, str. 146). Paradoksalno zvuči, ali zbog dominacije jezika u globalnim okvirima, obrazovanje doprinosi da stanovništvo, posebno u malim jezičkim zajednicama, gubi svoj identitet i svoju kulturu. Bogatije zemlje, putem jezika i obrazovnih i kulturnih dobara oblikovanih na glavnom jeziku nastoje da formiraju novi identitet stanovništva. Nastoji se da stanovništvo prihvati modele koji im se nude. Na taj način obrazovanje postaje instrument nasilja. Kako da se drugi, posebno mali narodi, oslobode ovih tendencija

file:///C|/savicevicA.htm (14 of 25) [21.9.2007 16:29:24]

Savicevic 1.del

kulturnog imperijalizma? Jedino sredstvo po mišljenju Dželpija "koje je ostalo ovim socijalnim grupama i zemljama koje pate od takvog nasilja jeste da se bore da zadrže svoju vlastitu kulturu" (Isti izvor, str. 147).Ideja univerzalnosti obrazovanja može postati avenija za širenje kulturnog materijala koji se proizvodi u bogatim zemljama tržišne ekonomije. To je, takođe, put za stvaranje kulturne i obrazovne zavisnostim zemljama širom sveta. Primer je i ekološko obrazovanje koje se usmerava tržišnim interesima i traži žrtvovanje Juga za račun Severa, posebno u oblasti energije. Već smo istakli da parcelizacija obrazovanja za radnike, obrazovanja za gradane i obrazovanja za stvaralačko delovanje ljudskih bića ne odgovara onim zemljama koje ne prihvataju tržišni koncept obrazovanja i kulture. Oni se zalažu da se ova tri pristupa objedine. Smatra se da se ljudima ne može davati sve više i više obuke za stručne veštine, a sve manje i manje sadržaja humanističke i opštekultume prirode. Usavršavanje veština za obavljanje funkcija rada i u korist vlasnika kapitala može imati negativne posledice i voditi do različitih vidova nasilja. To bi bila katastrofa i za društvo i za ekonomiju. Obrazovanje odraslih može bitno doprineti da ljudi usvoje kritičke stavove prema društvenim pojavama, da se stvaralački odnose prema znanju, da ljudi prošire svoje vidike i solidarnost. Može se postaviti pitanje zašto su andragozima potrebne ovakve analize kroz prizmu društva, ekonomije, politike i kulture. Razlozi su prosti: nema ozbiljnijeg komparativnog istraživanja u andragogiji bez ozbiljnih proučavanja širih društvenih procesa i protivurečnosti koje karakterišu savremeni svet. Komparativne andragoške analize mogu biti korisne za poboljšanje obrazovne politike, za propitivanje dijalektičke povezanosti između potreba, motiva i želja stanovništva, za uviđanje suptilnih nastojanja imperijalne dominacije jedne zemlje ili socijalne grupe nad drugom. Andragozi komparativisti ne smeju zatvarati oči pred protivurečnostima kojima se karakteriše savremeni svet i prihvatiti utopijski optimizam, kao da hoće da se kaže: "Sve je dobro u ovom svetu". Takva shvatanja polaze od iskustva zapadne civilizacije, iako je i ona puna protivurečnosti, i smatraju da "ono što je dobro za Zapad dobro je i za ostale". Nema alternativa za budućnost, prostora da različite kulture dolaze do izražaja, za različita shvatanja funkcija obrazovanja, a ne samo dominantno pragmatistička, nema naznačavanja promena u ekonomskim i političkim odnosima kako bi se smanjio jaz izmedu onih koji "imaju" i onih koji "nemaju". Budućnost potčinjenih naroda, izrabljivanih klasa i marginalizovanih slojeva se ne predvida. Globalizacija otvara nove prostore za komparativna istraživanja obrazovanja i učenja. U tim okvirima komparativna andragogija ima obimne zadatke.

5. Obrazovanje i učenje odraslih u koncepciji globalizacije

U dosadašnjim analizama različitih dimenzija globalizacije - ekonomskih, političkih, filozofskih, kulturnih - moguće je sagledati koliko ova koncepcija ima uticaja i značaja za područje obrazovanja i učenja odraslih. Andragozi po naučnoj opredeljenosti

file:///C|/savicevicA.htm (15 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

i profesionalnoj usmerenosti pratili su i promišljali proces globalizacije još od devedesetih godina XX veka. U svetskom pokretu za obrazovanje odraslih, posebno u dokumentima međunarodnih konferencija koje je organizovao UNESCO, korišćen je pojam globalizacije, da bi na Petoj međunarodnoj konferenciji o obrazovanju odraslih 1997. godine taj pojam bio jedan od najčešće korišćenih. U ovoj situaciji nas interesuje kakva je uloga obrazovanja i učenja odraslih u kontekstu globalizacije. Kako proces globalizacije utiče na obrazovanje i učenje odraslih? Širom sveta, posebno u razvijenim zemljama, ističu se gotovo iste ideje: znanje je više nego ikada dosad odlučujući faktor u konkurentnoj proizvodnji i globalnoj ekonomskoj utakmici. Iz tog stava se zaključuje da su ljudske sposobnosti, potencijalnosti, talenti, najkritičniji resursi ne samo za takmičenje već i za preživljavanje. U osnovi tih resursa je obrazovanje i učenje. U Evropskoj uniji od početka devedesetih godina XX veka usvojeno je nekoliko dokumenata u kojima je izražena regionalna tendencija globalizacije u oblasti obrazovanja. Još 1993. godine Evropska komisija je izdala Belu knjigu "Rast, kompetencije i zapošljavanje - izazov za XXI vek". U njoj se posebno ističe značaj fundamentalnih sposobnosti za sticanje novih znanja i novih veština, tj. "učenje da se uči u toku čitavog života". Ovome je sledila druga Bela knjiga izdata 1995. godine o "nastavi i učenju ka društvu zasnovanom na znanju". U drugoj Beloj knjizi se jasno ističe: "Zemlje Evrope danas nemaju drugu opciju. Ako žele da nastave da budu referentne tačke u svetu, one treba da se izgrađuju na suštinskom investiranju u bazična znanja" (prema: Korsgaard, 1997. str. 15). Ovakvi stavovi proizilaze iz shvatanja da je obrazovanje i učenje glavna snaga za napredovanje pojedinaca, preduzeća i društva. Zašto je to tako? Iz prostog razloga što je obrazovanje i učenje bitan faktor u mogućnostima zapošljavanja, umnožavanja prihoda pojedinaca, preduzeća i zajednice, u određivanju pozicije nacije-države u globalnoj utakmici. Primeri takvog shvatanja obrazovanja navode se od Japana do Švedske. U Japanu, na primer, 50 odsto odraslog stanovništva učestvuje u nekim oblicima obrazovanja i učenja (Korsgaard, Ibid.). Više autora ističe da će ostvarivanje koncepcije učenja u toku celog života biti ključna odrednica za napredovanje u XXI veku. To će biti uglavnom kamen za obnovu društva, za razvoj demokratije i učešće pojedinaca u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj transformaciji.U periodu posle Drugog svetskog rata Evropa se delila na Zapadnu i Istočnu. Takva podela pojačana je periodom hladnog rata. Danas je ta podela izgubila osnovni smisao. Ipak, u andragoškoj literaturi se naglašava da jug Evrope ima druge probleme nego što ih ima sever Evrope (Jarvis, 1995). Te razlike su prilično velike. Pored integracionih snaga, kaže Džarvis, deluju i snage razjedinjavanja. Ti će problemi nastaviti da egzistiraju u manjem ili većem obimu. Autori u oblasti andragogije koji proučavaju ove probleme, uvereni su da obrazovanje i učenje odraslih svojim programima može doprineti stvaranju «evropske svesti». Tome već doprinose neke postojeće ustanove i organizacije kao što su Otvoreni univerzitet, Evropsko društvo za obrazovanje odraslih i

file:///C|/savicevicA.htm (16 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

Evropsko društvo za istraživanje u oblasti obrazovanja odraslih.Stvorene su regionalne organizacije (Evropska unija i Savet Evrope) koje preuzimaju nadležnosti mnogih aspekata života nacija-država. Stvaranjem nadnacionalnih ustanova, nacije-države koje su postale članice obavezale su se da rade na oblikovanju zajedničkih ciljeva obrazovanja i učenja, a posebno onih usmerenih na postizanje visokog nivoa kvaliteta obrazovanja (Mitter, 1997, str. 97). U naporima da se stvori evropska "zajednica obrazovanja i kulture", na čemu posebno insistira Evropski savet, posebna pažnja poklanja se principu solidarnosti i pomoći onim državama članicama koje zaostaju u ekonomskom, pa i u kulturnom razvoju. Ekonomska integracija koja pospešuje mobilnost zapošljavanja i stvara evropske prostore za zapošljavanje, dovela je do potrebe harmonizacije obrazovnih sistema u tom smislu da dođe do ujednačavanja diploma i sertifikata. Ujednačavanje dužine školovanja i obučavanja, prilagođavanja planova i programa i izbora sadržaja. Javio se problem kako oblikovati i utvrditi "zajedničko evropsko znanje". Ovakvi pristupi teže da nadomeste nacionalne, da doprinesu smanjenju nacionalističke vrednosne orijentacije, posebno u sadržajima, obavežu nacije-države na zajedničke evropske ideje. Ovakva nastojanja povezana su sa potrebama modernizacije i sistema i procesa obrazovanja, a proizilaze iz potrebe ubrzanog razvoja nauke i tehnologije. Ovi dualistički ciljevi vode kako do potrebe strukturalnih promena nacionalnih sistema obrazo-vanja, tako i do reforme programskih osnova obrazovanja. U tim promenama i reformama posebna pažnja se obraća onome što je potrebno i značajno za Evropu. Ne previđaju se ni zajednički evropski koreni koji dosežu do antičke filozofije i kulture, nasleda hrišćanstva, humanizma i prosvetiteljstva.Kod razmatranja "evropskih dimenzija obrazovanja" posebna pažnja poklanja se izboru "jezgra znanja' koje će činiti evropske programe. Komparativna proučavanja programa Evropske unije pokazuju da se oblikuje jedna savremena varijanta opšteg (liberalnog) obrazovanja. Osnovu tog "jezgra sadržaja" čine materiji jezik, matematika i strani jezik. Ova tri predmeta predstavljaju osnovne šifre (kodove) ljudskih komunikacija. Njima se dodaje jedan od predmeta prirodnih nauka, istorije ili društvenih nauka. U većini zemalja uključuje se i fizičko vaspitanje i religijska nastava. Kompozicija predmeta može biti različita, ali je značajno da oni budu ispunjeni "evropski orijentisanim sadržajima" (Mitter, 1997, str. 99). Rasprave o evropskoj dimenziji "jezgra programa" dovele su do isticanja principa "funkcionalne ekvivalencije". Isticanje ovog principa uzrokovano je mobilnošću radne snage i nastojanjem da se ujednače kriterijumi koji se traže prilikom zapošljavanja. Evropski savet kao supranacionalna ustanova, putem svojih preporuka, nastoji da se približe kriterijumi izbora sadržaja i kriterijumi kvaliteta obrazovanja. No, u ovom kontekstu postavlja se problem i pitanje evropskih otvaranja prema globalnoj dimenziji, prema drugim kulturama i civilizacijama. Ako bi se stvorila evropska "tvrdava" obrazovanja, ako bi se formirao evrocentrizam bez povezivanja sa drugim delovima sveta i drugim civilizacijama, onda bi to značilo stvaranje novih "granica", kao što su to pre bile nacionalne granice, koje su vodile do parohijalnog ili tribalnog mentaliteta.

file:///C|/savicevicA.htm (17 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

Razume se, tom "otvaranju" ne doprinosi samo obrazovanje već i drugi različiti aspekti života. Obrazovanje i učenje odraslih mogu znatno doprineti u traženju najpogodnijih puteva povezivanja, približavanja i ujednačavanja nacija-država, u sagledavanju i praktikovanju povezivanja modernizacije i humanizacije obrazovanja. Otkrivanje onoga što je bilo vredno u prošlosti i orijentacija na savremene rezultate nauke i tehnologije pomoći će da Evropa nađe svoje mesto u globalnoj viziji budućnosti. Pojedine nacije-države moraju se pripremiti da prihvate programe evropske orijentacije, potom kako da prihvate kriterijume "funkcionalne ekvivalencije" diploma i sertifikata, kako da koriste savremenu tehnologiju i komunikacije u difuziji programa i znanja koja se ne stvaraju u njihovoj sredini. Izazovi su veliki i za njih se treba pripremiti. Posmatrajući globalizaciju kao svetski fenomen, neizostavno zaključujemo da ona utiče i menja strukturu nacionalnih obrazovnih sistema, utiče na njihovu organizaciju, na načine prikupljanja i dobijanja znanja, na odnose obrazovanja prema drugim sektorima života itd. Globalizacija utiče na prostomo i vremensko dobijanje znanja, na načine učenja, ekvivalenciju diploma i sertifikata, na odnose prema onome što će se i gde učiti. Nacionalni obrazovni sistemi gube monopol u snabdevanju i isporučivanju znanja. Postepeno se stvara globalna mreža "učionica". Učenici/studenti će moći sticati stručne i naučne stepene u zemlji, a da nikada nisu kročili na njeno tle. Postepeno se oblikuje "svetska mreža učionica" (Global network class). To omogućuje i pospešuje razvoj tehnologije. Tehnologija će promeniti način prenošenja znanja. Radi se na izgradnji kompjutera koji će govoriti, na pronalaženju "glave koja govori" (talking head). Elektronski univerziteti koji ne koriste štampani materijal u nekim zemljama postali su stvarnost. Neki kursevi na univerzitetima proizvode se za 100.000 studenata (Jarvis, 1997). Znanje i njegovo prenošenje ne zavise više samo od nastavnika, jer ono može biti "spakovano" i odaslato širom sveta. To dovodi da nacionalne države nisu više granice unutar kojih se stiče znanje i profesionalne diplome. Autori upozoravaju da će znanje biti glavni faktor u nadmetanju nacija-država i regiona za prevlast nad znanjima i informacijama. Zamislivo je da će se jednog dana nacije-države boriti za kontrolu informacija, onako kako su se u prošlosti borile za kontrolu teritorija (Jarvis, isti izvor, str. 40). Postoji tendencija objedinjavanja u informatici i telekomunikacijama. Multimedijalni pristup obrazovanju i učenju obuhvata predstavljanje, skladištenje i prenošenje teksta, govora, zvuka, grafike, videozapisa i slike, pretočenih u digitalni oblik, a postupkom upravljaju računari. Omogućene su videokonferencije, multimedijalni poštanski servis, multimedijalne banke podataka, teleksi, transfer mirnih slika (dokumenata, mapa). Naime, ideal kome se teži jeste "teleprisustvo" kao najsavršeniji način komuniciranja, da čovek "fizički postoji" na udaljenoj tački sveta. A to znači da sagovornik svojim čulima oseća naše prisustvo i sa nama komunicira. To je ta veštačka stvarnost (VirtualReality) koja obuhvata sva naša čula. U sadašnjoj fazi razvoja tehnologija je to omogućila. Pitanje je samo primene tehnologije ("Politika", 9. februar, 1997). U ranijem periodu razvoja univerziteti su bili glavni centri za proizvodnju znanja. Danas, univerziteti i

file:///C|/savicevicA.htm (18 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

obrazovni sistem u celini gube taj monopol. Oni gube monopol i u pogledu izdavanja diploma i dodeljivanja stepena. Obrazovni sistem mora da se takmiči sa drugim činiocima koji se javljaju kao obezbedivači znanja. U pogledu obrazovanja i učenja svet postaje sve složeniji. Nastojanje da se "umakne" toj složenosti pravi je put u izolaciju, a to može biti pogubno za svaku naciju-državu. Proces ujedinjavanja - ekonomskog, tehnološkog, obrazovnog - nastaviće se uprkos teškoćama i preprekama koje će se na tom putu nalaziti. Obrazovanje i učenje mogu pomoći da pristup globalnoj civilizaciji bude kreativniji.Obrazovanje i učenje odraslih u svetskim okvirima može se najpotpunije upoređivati na izvorima konferencija o obrazovanju odraslih koje je organizovao UNESCO u drugoj polovini XX veka. Pošto smo u drugim studijama proučavali i obradivali doprinos medunarodnih konferencija o obrazovanju odraslih koje je organizovao UNESCO (videti Savićević, 2000), na ovom mestu pomenućemo samo neke komparativne dimenzije tih globalnih andragoških procesa.Za zemlje u razvoju prioritet u obrazovanju odraslih bilo je opismenjavanje. Taj prioritet zadržao se tokom cele druge polovine XX veka. Ali nisu samo zemlje u razvoju opterećene ovim teškim nasleđem prošlosti. Nepismenost je glavna preokupacija savremene civilizacije. Savremena civilizacija susreće se sa nepismenošću kao globalnim problemom. Svetsko iskustvo pokazuje da nepismenost i nerazvijenost idu ruku pod ruku. Više od toga: nepismenost se javlja kao barijera za dalji razvoj jer milioni zbog stanja pismenosti nisu u mogućnosti da u tom razvoju učestvuju. Medutim, sredinom sedamdesetih godina XX veka izbio je na površinu jedan nov fenomen - nepismenost i polupismenost u industrijski razvijenim zemljama. Više autora smatra da je nepismenost i polupismenost u industrijski razvijenim zemljama posledica ekonomske i tehnološke transformacije društva pre nego "propust škola". Greške se pripisuju pojedincu koji nije dostigao određeni nivo čitanja, niti je kasnije stečene sposobnosti čitanja održavao. Pripisivanje grešaka pojedincima nije opravdano, već te "greške" pripadaju školi i socijalnoj sredini u kojoj deluje. Istraživanja takođe pokazuju da je polarizacija u obrazovanju evidentna i u industrijski razvijenim zemljama. Jedna studija OECD-a pokazuje da više od 40% odraslih nije dovoljno pismeno da samostalno čita novine, ispravno popuni obrazac na konkursu za zapošljavanje ili da pročita podatke sa mape. Istraživanje je izvršeno u: Austriji, Belgiji, Britaniji, Irskoj, Kanadi, Nemačkoj, Holandiji, Novom Zelandu, SAD, Poljskoj, Švedskoj i Švajcarskoj i obuhvatilo je odrasle osobe od 16 do 65 godina. Interesantno je da rezultati testova nisu bitno različiti od jedne do druge zemlje, izuzimajući Švedsku, gde je samo 28% ispitanika svrstano u kategoriju nedovoljno pismenih. Istraživači zaključuju da gotovo polovina odraslog stanovništva ne zadovoljava osnovne kriterijume pismenosti potrebne za život u savremenom tehnološkom društvu. Kao što smo istakli, kriterijumi su bili čitanje mapa, popunjavanje formulara, čitanje reda vožnje u saobraćaju, rešavanje testova osnovne matematičke pismenosti. Na osnovu ovoga, izvodi se zaključak da završeno osnovno

file:///C|/savicevicA.htm (19 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

obrazovanje nije uvek garancija pismenosti potrebne za život u savremenom društvu. Ranija istraživanja u oblasti psihologije i andragogije pokazala su da ljudi koji u okviru funkcija rada ne ulažu mentalne napore mnogo brže gube stečena znanja. Za održavanje potrebnog nivoa pismenosti potrebna su mnogo šira znanja. U zemljama OECD-a upozoravaju da sa pojavom "ekonomije zasnovane na znanju" nastaje potreba prilagođavanja i preorijentacije velikog broja radne snage. Još uvek je veliki broj starije radne snage koji ima malo obrazovanja mimo osnovnoškolskog. Takvi radnici susrešće se sa velikim teškoćama na tržištu rada koje se ubrzano menja.Ujedinjene nacije su 1990. godinu proglasile godinom pismenosti. Tada su mnoge zemlje u svetu, kao i agencije UN, izrazile zabrinutost sporošću otklanjanja kulturnog zaostajanja u pojedinim regionima sveta i kod pojedinih segmenata stanovništva unutar svake zemlje. Uočilo se da UNESCO ne može sam da se nosi sa ovim teškim problemima, već je potrebno inicirati partnerstvo različitih snaga i faktora na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ranije prihvaćena koncepcija funkcionalne pismenosti i programi koji su na toj koncepciji bili zasnovani doživeli su kritiku u različitim delovima sveta kao suviše elitistički. Osetila se potreba da se problem razmotri na jednom svetskom forumu. Smatralo se da nije reč o nepismenosti u grubom smislu reči, već o potrebi podizanja nivoa obrazovanja stanovništva kao pretpostavke za kontinuirano obrazovanje i ljudskiji način življenja. Oko ove ideje ujedinile su se sve zemlje sveta (razvijene i zemlje u razvoju) i prihvatile odluku da se 1990. godine održi svetska konferencija posvećena problemu pismenosti. Na konferenciji, održanoj u Tajlandu, organizatori su nastupili sa novom koncepcijom Obrazovanje za sve. Suština ove koncepcije izražena je u stavu da osnovnim obrazovanjem treba da budu obuhvaćeni svi: deca, omladina i odrasli. Koncepcija se usmerava na zadovoljavanje bazičnih obrazovnih potreba kao pretpostavke i uslova zadovoljavanja drugih potreba: zapošljavanja, adekvatne ishrane i zdrave hrane, stanovanja, zdravlja, zaštite čovekove okoline, kvaliteta života u porodici, razvoja individualnih potencijalnosti itd. Istraživanja pokazuju, i u tome postoji znatan stepen saglasnosti među autorima iz različitih socijalnih sredina, da je ljudski razvoj suština svakog drugog razvoja. Ujedinjene nacije proglasile su dekadu od 1990. do 2000. godine dekadom razvoja. Uspešno ostvarivanje ciljeva te dekade nije bilo moguće bez uključivanja obrazovanja i učenja kao "varnice" razvoja.Procenjuje se da je svetska konferencija u Tajlandu bio najveći skup o obrazovanju održan posle Drugog svetskog rata. Zastupljeno je bilo više od 150 država članica UN. Radilo se u plenarnim skupovima, okruglim stolovima i simpozijumima na kojima su razmatrana iskustva pojedinih zemalja u oblasti obrazovanja. Na konferenciji je izneto mnoštvo novih ideja o obrazovanju i njegovoj funkciji u savremenom društvu. Konferencija je pozvala na mobilisanje svih snaga i saradničko delovanje svih faktora na globalnom nivou kako bi se dobila bitka koja će se voditi u dekadi 1990-2000. Možda je težnja za saradnjom najbolje izražena u rečima generalnog direktora UNESCO-a

file:///C|/savicevicA.htm (20 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

Federika Majora, koji je pozivao na akciju, na revoluciju koju treba izvršiti u mišljenju. To nije vreme "da jedni budu glumci a drugi gledaoci". Major je izneo niz statističkih i drugih podataka koji ukazuju da pismenost nije puko prosvetiteljsko pitanje, da veliki broj dece koja nisu obuhvaćena školovanjem i visok procenat nepismenih odraslih, posebno žena, predstavlja rastapanje ljudskih resursa, prihvatanje neprihvatljivih nejednakosti svake vrste "koje samo mogu da vređaju moral i savest" (Major, 1996, str. 19). Takvo stanje nije slučajna pojava, već je ono sistemske i strukturalne prirode. Major ukazuje da je "svet nepismenih istovremeno i svet gladnih, beskućnika, nezaposlenih, zaboravljenih, onih koji nemaju pravu, zapravo nikakvu perspektivu u budućnosti i koji su bez nade" (Ibid.). Obrazovanje i učenje treba da obezbede bolju osnovu za život u XXI veku.Bilo je još ideja iznetih u raspravama i Deklaraciji konferencije. One zaslužuju produbljeno andragoško proučavanje. No, bilo je i onih ideja koje su imale utopistički karakter, kao što je, na primer, ona da će nepismenost u svetu biti likvidirana do 2000. godine. Kada se sredinom devedesetih godina XX veka vršila evaluacija rezultata aktivnosti iniciranih posle konferencije "Obrazovanje za sve" došlo se do zaključka da škola sama nije u stanju da reši složene probleme osnovnog obrazovanja. U dekadi o kojoj je reč glavni napori bili su usmereni na populaciju dece. To je značajno, ali predstavlja samo jedan korak da bi se postigli ciljevi "obrazovanja za sve". Komparativna proučavanja pokazuju da je u nekim zemljama došlo do pogrešnog tumačenja koncepcije "obrazovanje za sve". Koncepcija se izjednačavala sa univerzalnim osnovnim obrazovanjem, što bitno sužava njene okvire. Kada je početkom devedesetih godina XX veka došlo do restrikcije budžeta za obrazovanje, to je najpre pogodilo područje obrazovanja odraslih, pa i akcije opismenjavanja odraslih. To su razlozi da je 1995. godine u svetu bilo 885 miliona nepismenih među odraslim stanovništvom, taj broj je prema statističkim podacima bio i u 1980. godini i nastavi li se sadašnji trend, taj broj će biti i u 2010. godini. On se održava dosta dugo uprkos naporima da se u svetu poveća, i brojno i procentualno, pismeno stanovništvo. Većina nepismenih nalazi se u zemljama u razvoju. Broj nepismenih odraslih se povećavao kako se broj stanovništva povećavao. Nepismenost varira od regiona do regiona, ali varira i unutar pojedinih zemalja. Posebno zabrinjava broj nepismenih među populacijom žena. U ukupnom broju nepismenih odraslih 60% - su žene. U najmanje razvijenim zemljama jedna od pet žena je nepismena. U razdoblju koje opisujemo, bilo je mnogo deklaracija o ravnopravnosti žena, ali praksa pokazuje da se predrasude i barijere u odnosu na žene sporo otklanjaju. Pored žena, u pitanju su i druge ciljne grupe: slepi (opismenjavanje pomoću Brajeve azbuke), mladi koji pre vremena napuštaju školu i ponovo postaju nepismeni (rezidualna nepismenost), etničke manjine, migranti itd.U poslednjim dekadama XX veka, globalno posmatrajući, desile su se u području obrazovanja odraslih bitne promene. One su nastale pod uticajem globalnih promena u ekonomiji, politici, kulturi, razvoju demokratije, koje su izmenile sliku sveta u toku protekle dve dekade XX veka. Nijedno značajno globalno pitanje ne može se uspešno

file:///C|/savicevicA.htm (21 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

rešavati bez uključivanja faktora učenja odraslih, bilo da se radi o ekonomiji, zdravlju, zaštiti životne sredine, ratu i miru, unapređenju demokratije, kulture, informisanja itd. One zemlje koje to ne shvate ili shvate sa zakašnjenjem biće osuđene na stagnaciju, pa i nazadovanje. Istraživači ukazuju da su XIX i prva polovina XX veka bili u znaku osnovnog obrazovanja dece. Oni predviđaju da će XXI vek biti u znaku obrazovanja i učenja odraslih. Dosadašnja iskustva ukazuju na takve tendencije. U poslednjim dekadama XX veka povećao se broj programa obrazovanja i učenja odraslih u različitim oblastima. Došlo je do koncepcijskih preorijentacija, do utemeljavanja novih pojmovnih kategorija, do saveza različitih snaga na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou koje će podsticati obrazovanje i učenje odraslih. Obrazovanje odraslih posmatrano u svetskim okvirima pri kraju XX veka karakteriše raznovrsnost, difuznost, fleksibilnost u izboru sadržaja, oblika i metoda nastave i učenja. Samo produbljenim komparativnim istraživanjima mogu se uočiti sličnosti i razlike, naći ono zajedničko što ima univerzalni karakter. Uniformnost u obrazovanju i učenju odraslih nije preporučljiva, kako u okviru jedne zemlje, tako ni u međunarodnim okvirima. Svaka zemlja ima svoje viđenje prioriteta, saglasno svom društveno-ekonomskom položaju, ciljevima i idealima koje želi ostvariti. Medutim, zemlje u razvoju kao prioritete ističu opismenjavanje i inicijalno profesionalno obrazovanje. Razvijene zemlje kao prioritete ističu stručno obrazovanje, obučavanje, kontinuirano usavršavanje i osvežavanje znanja, dopisno obrazovanje, samoobrazovanje, te kompjutersko opismenjavanje odraslih. Ističu se i obrazovne potrebe prioritetnih grupa: omladine, žena, starijih, radnika migranata, radnika povratnika sa rada u drugim zemljama.Globalne promene koje su se desile posle osamdesetih godina XX veka, nestanak bipolarnog sveta, lokalni ratovi, raspadi odredenih državnih zajednica, međunacionalne tenzije, pojava rasizma u oblicima koji se nisu predviđali, navele su neke zemlje da organizuju posebne programe namenjene odraslima. Programi su obuhvatili područja građanskog obrazovanja, obrazovanja za mir i zajedničko življenje, planiranje porodice, zaštitu zdravlja itd. Sa stanovišta učenja i obrazovanja odraslih najveći prodor učinjen je u visokoškolskom obrazovanju. To govori, globalno posmatrajući, o procesu demokratizacije univerziteta. Univerziteti su postali osetljiviji prema potrebama i zahtevima lokalne sredine. Oni prihvataju izazove koje globalizacija ekonomije vrši na obrazovanje. Njihove aktivnosti prostiru se ne samo unutar granica jedne zemlje, već i u područjima i sredinama daleko od nacionalnih granica. Umnožava se nov tip univerziteta: otvoreni univerzitet. Otvoren u smislu politike upisa, fleksibilan u njegovoj organizaciji i programskoj orijentaciji. Tome treba dodati povećanu andragošku ulogu koju univerzitet ima u kontinuiranom profesionalnom obrazovanju diplomiranih studenata.Sa stanovišta komparativne andragogije posebno je značajan zahtev koji dolazi od andragoga profesionalaca da u zadovoljavanju obrazovnih potreba odraslih u pojedinim sredinama ne treba samo "presađivati" tude iskustvo, poznate obrasce bez uzimanja u obzir konteksta u kome takvo iskustvo valja primeniti. U sadržajnom smislu traži se da

file:///C|/savicevicA.htm (22 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

se obrazovanje poveže sa drugim potrebama, posebno odraslih učenika, u oblasti zdravlja, ishrane, zaštite životne sredine, zapošljavanja itd. lako sadržaji obrazovanja treba da budu povezani i zasnovani na lokalnim iskustvima, postoji deo sadržaja koji imaju zajedničke imenitelje za sve sredine i njih ne treba prevideti: ostvarivanje ravnoteže između stanovništva i resursa, zaštita okoline, prevencija upotrebe droga, borba protiv savremenih bolesti, terorizma, kriminala itd.Komparativne analize pokazuju da se obrazovanje odraslih pretvorilo u takvu snagu bez koje nije moguće rešavati nijedno značajno globalno pitanje. Od koncepcije "prosvećivanja uma" ono je postalo ključ razvoja čovečanstva i neophodan uslov njegovog preživljavanja. U drugoj polovini XX veka desile su se u svetu i obrazovanju odraslih značajne promene. Obrazovanje odraslih bilo je uslov i generator tih promena. Ono će biti ključ za humaniji život čovečanstva u XXI veku. U oblast obrazovanja odraslih uključili su se brojni partneri na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Aktivnosti koje se preduzimaju i ustanove i vladine i nevladine organizacije koje ih pokreću znatno nadilaze oblast obrazovanja. To široko partnerstvo daje obrazovanju i učenju odraslih obeležje pokreta.U ovom delu studije naglašavali smo osnovnu nit ideje o potrebi učenja od drugih i sa drugima. To je uslov i imperativ za naše preživljavanje. U obrazovanju odraslih najpotpunije se primenjuje slogan: "misli globalno, a deluj lokalno". Suština slogana izražava se u činjenici da je nužno poznavati različita strujanja i iskustva u svetskom pokretu za obrazovanje odraslih. S druge strane, takva iskustva ne treba slepo kopirati već ih treba kritički promišljati. Tokom poslednjih dekada XX veka u oblasti obrazovanja odraslih, u svetskim razmerama, došlo je do bitnih promena, inovativnih pristupa, novih koncepcija obrazovanja i učenja, formulisanja i utemeljivanja teorijske misli, profesionalizacije, do dinamičke i partnerske saradnje na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. To bogato iskustvo, nastalo u različitim socijalnim sredinama, predstavlja neiscrpan i nezaobilazan izvor za komparativna andragoška proučavanja. Upoznavanje tog iskustva doprineće još potpunijem utemeljavanju andragogije.Na osnovu dosadašnjih analiza društvenih i opšteteorijskih osnova komparacije moguće je naglasiti nekoliko suštinskih elemenata njene prirode:1. U svetu se oseća potreba za traganjem za novim naučnim istinama, što svakako ima uticaja na povećano interesovanje za naučnim proučavanjem obrazovanja i učenja.2. Savremeni svet, mnoge društvene zajednice u obrazovanju vide ključ za rešavanje nagomilanih problema društva i egzistencije čoveka. Obrazovanje se smatra kao opšte ljudsko dobro koje treba da je dostupno svima.3. Savremeni svet karakteriše se povećanom međuzavisnošću, ekonomskom, političkom, tehnološkom, kulturnom, obrazovnom. Takva povećana međuzavisnost zemalja i naroda stavlja nauke o vaspitanju u sasvim novu situaciju, postavljaju im se zadaci da tragaju za najpogodnijim putevima

file:///C|/savicevicA.htm (23 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

kako bi obrazovanjem i učenjem olakšali i unapredili saradnju među zemljama i narodima savremenog sveta.4. Poslednja decenija XX veka odlikovala se, pored ostalog, i raspravama o koncepciji globalizacije. Ova koncepcija kao misao i kao proces ima uticaja na sve sfere života čoveka i društva. Ona se na osoben način reflektuje na obrazovanje i učenje, njegov sistem i organizaciju. Globalizacija u oblasti obrazovanja i učenja pospešena je ekonomskom globalizacijom, razvojem tehnologije i sistemom komunikacija. Javlja se potreba učenja na izvorima drugih kultura i uvažavanja dostignuća drugih civilizacija. Sagledavana sa stanovišta obrazovanja i učenja, koncepcija globalizacije utiče na izmenu strukture obrazovnih sistema, a naročito na izmenu znanja obuhvaćenih programima.5. Globalizacija se odlikuje brojnim protivurečnostima. Suprotnosti i polarizacije najviše dolaze do izražaja između onih koji "imaju" i onih koji "nemaju". Obrazovanje i učenje može nam pomoći da potpunije shvatimo postojeće protivurečnosti i da tražimo adekvatne puteve za njihovo prevazilaženje. Težnja za harmonizaciji sistema i sadržaja obrazovanja nikako ne znači zaboravljanje naše prošlosti i naših korena. Da bismo znali kuda idemo, moramo znati odakle smo pošli. Sasvim je sigurno da ne smemo zatvarati svoje vidike, jer obrazovanje i nauka ne poznaju granice. Globalizacija otvara nove prostore za komparativna istraživanja obrazovanja odraslih. U tim okvirima, komparativna andragogija ima obimne zadatke. Beleške:1. Comelian, Ch. (1997), The Challenges of Globalization, Prospects, Vol.27, No. 1.2. Zindović-Vukadinović, G. (1994), Internacionalizacija obrazovanja, u: Obrazovanje za budućnost, Pedagoško društvo Srbije, Beograd.3. Thomas, A., Ploman, E.W., eds. (1986), Learning and Development - A Global Perspective, OISE, Toronto.4. Bhola, S. (1997), Adult Education Policy Projections in the Delors Report, Prospects, Vol. 27, No. 2.5. Korsgaard, 0. (1997), Internationalization and Globalization, Adult Education Development, No. 49. 6- Knox, A. (1987), Intemational Perspective on Adult Education, ERIC, Columbus.7. Carlton, M. and Tawil, S. (1997), Introduction to the Open File, Prospects, Vol.27,no. 1.8. Jarvis, P. (1995), Obrazovanje odraslih - Evropska perspektiva, Andragoške studije, Vol. 2, br. 2.9. Grossi, vio F. (1995), Introduction: Adult Education and Democracy, in: Cassara, B. B. (ed), Adult Education through World Collaboration, Krieger, Malabar.

file:///C|/savicevicA.htm (24 of 25) [21.9.2007 16:29:25]

Savicevic 1.del

10. Savić, M. (2002), I stvarnost i imaginacija, "Politika", 13.jul, Beograd.11. Delors, J. et al (1996), Learning: The Treasure Within, UNESCO, Paris.12. Savićević, D. (2002), Filozofski osnovi andragogije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu - Institut za pedagogiju i andragogiju, Beograd.13. Leković, D. (2002), Napred i nazad, "Politika", 26jul, Beograd.14. Hughes, Ph. (1997), Education and Work: Dialog between two Worlds, Prospects, Vol. 27, No. 1.15. Gelpi, E. (1996), Power and Education in International Relations, Adult Education and Development, IIZ DW, No. 46.16. Mitter, W. (1997), Unity and Diversity in Education - towards an Integrating Europe, Lifelong Leaming in Europe, no. 2.17. Jarvis, P. (1997), The Effects of Globalization on Adult Education in the United Kingdom, u: Istraživanja u pedagogiji i andragogiji, IPA, Filozofski fakultet, Beograd.18. _____ (1997), Teleprisustvo, "Politika", 9 februar, Beograd.19. Savićević, D. (2000), Put ka društvu učenja, Prosvetni pregled i DP "Đuro Salaj", Beograd.20. _____ (1997), Nedovoljna pismenost u razvijenim zemljama "Politika", 14 decembar, Beograd.21. Major, F. (1996), Sećanje na budućnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

file:///C|/savicevicA.htm (25 of 25) [21.9.2007 16:29:25]