Selma Ikic

362

Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socioeconomic Development

Vol. 1, N° 2, pp. 362 – 378. December, 2012 mr Selma Ikić / mr Faruk Gudžević – Perspektive za razvoj malih i srednjih preduzeća u

Novom Pazaru

Stručni članak

UDK : 658.1(497.11NOVI PAZAR)

JEL : B21, B22, L26

PERSPEKTIVE ZA RAZVOJ MALIH I SREDNJIH

PREDUZEĆA U NOVOM PAZARU PERSPECTIVES FOR DEVELOPMENT OF SMALL AND

MEDIUM ENTERPRISES IN NOVI PAZAR1

mr Selma Ikić Gradska uprava, Novi Pazar

mr Faruk Gudžević Gradska uprava, Novi Pazar

Apstrakt

Od 20 miliona preduzeća, koji postoje u Evropskoj uniji, 99% su mala i srednja preduzeća. Oni doprinose bruto

domaćem proizvodu Evropske unije sa 60% i obezbeđuju 80 miliona radnih mesta. To konkretno znači da MSP

zapošljavaju dve trećine od ukupnog broja zaposlenih u privatnom sektoru u EU. Mala i srednja preduzeća su motor

ekonomskog razvoja. Oni promovišu privatnu svojinu i preduzetničke veštine. Prema mišljenju mnogih stručnjaka i

ekonomista, MSP su sinonim za privatni sector, i figurativno za preduzetništvo. Njihova komparativan prednost je u

fleskibilnosti, sposobnosti da se prilagode na promene i zadovoljavaju potrebe tržišta. U zemljama EU, vlade donose

propise koji su fokusirani na prodršku MSP i podsticanje njihovog rasta i konkuretnosti.

Ključne reči: mala i srednja preduzeća, preduzetništvo, konkurentnost.

1 Rad primljen 25.08.2012. godine. Odobren za objavljivanje 22.09.2012. godine. Kontakt autora:

[email protected]. Rad primljen tokom 3. Međunarodne naučne konferencije Savremena znanja i novi izvori

energije u funkciji društveno – ekonomskog razvoja, Novi Pazar.

363



Novom Pazaru

1. Mala i srednja preduzeća - Definicija i značaj

Iako se o malim i srednjim preduzećima (MSP) intenzivnije govori tek od kraja prošlog veka, saznanja o postojanju nekih primitivnijih oblika malih i srednjih preduzeća sežu u daleku prošlost. Prvi poznati zapisi o malom preduzeću pojavili su se pre 4000 godina. Možemo reći da je malo preduzeće postojalo u gotovo svim kulturama starih naroda. Većina njih, kao što su Arapi, Babilonci, Egipćani, Židovi, Grci, Feničani i Rimljani su neprestano razvijali mala preduzeća. Proizvodi i usluge tadašnjih preduzetnika veoma često su bili lošeg kvaliteta, pa su oni na takav način potkradali i zavaravali svoje kupce. Upravo zbog toga je babilonski kralj Hamurabije 2100. godine p.n.e. izdao zakonik sa oko 300 zakona, koji štite potrošače i male preduzetnike, posebno od prevare. O ulozi, značaju i funkcionisanju malih i srednjih preduzeća u našoj naučnoj ekonomskoj literaturi, intenzivnije počinje da se piše tek osamdesetih godina prošlog veka. [Dostić 2003, p. 23-34] U literatiru postoji nekoliko definicija, malih i srednjih preduzeća. Pre donošenja zajedničke definicije na nivou Evropske Unije, postojalo je nekoliko različitih definicija MSP-a. Tako su u Velikoj Britaniji mala preduzeća bila definisana kao subjekti koji imaju do 200 zaposlenih, u Francuskoj se broj zaposlenih u malim preduzećima kretao od 6 do 50 radnika, a u srednjim od 51 do 500 zaposlenih. U Nemačkoj se, za definisanje malih i srednjih preduzeća, pored broja zaposlenih, uzima u obzir i ukupni godišnji prihod. [Radulović 2006, p. 25-26] Zajednička definicija MSP-a na nivou Evropske Unije, od ključne je važnosti, pošto se ona koristi kao osnova za odluke u zakonodavstvu EU o državnoj pomoći i strukturnim fondovima. To znači da različite kategorije malih i srednjih preduzeća (mikro, male i srednje firme) moraju biti definisane na način koji garantuje ekonomsku pravednost, odnosno koji firmama daje pravnu sigurnost, dok upravnim sistemima zemalja članica omogućava laku primenu. [Ogawa 2001, p. 111-113]

Unutar Evropske Unije, prva zvanična definicija malih i srednjih preduzeća donesena je 03. aprila 1996. godine. U martu 2000.godine, tokom Samita šefova vlada Evropske Unije u Lisabonu, sektor MSP-a je označen kao jedan od stubova u postizanju cilja da Evropska Unija postane “najkonkurentnija i najdinamičnija privreda u svetu do 2010. godine”. U junu 2002.g. lideri Evropske Unije su usvojili Evropsku povelju za mala preduzeća, kojom se pozivaju zemlje članice Evropske Unije i Evropska komisija da pruže podršku i pomognu malim preduzećma u brojnim ključnim oblastima, poput obrazovanja i obuke preduzetnika, kao i stvaranjem efikasnijeg zakonodavstva, propisa, poreskog i finansijskog sistema. Na taj način u potpunosti je priznat značaj malih preduzeća i preduzetnika za razvoj, konkurentnost i zaposlenost u Evropskoj Uniji. Shodno tome, Evropska komisija je 06. maja 2003. godine prihvatila preporuku o donošenju nove definicije MSP-a. Ta nova definicija je navedena u Preporuci broj 96/280 EZ i ona je zamenila definiciju donesenu 1996. godine. U samoj definiciji se nalazi deklaracija, koja se se odnosi na karakter firmi. Preporuka se odnosi na privredne subjekte, nazavisno o njihovom pravnom statusu, te obuhvata osobe koje su uključene u privredne aktivnosti u profesionalnom smislu, kao i u kućne radinosti i obrte. Nova definicija MSP-a, koja je stupila na snagu 01. januara 2005. godine, predstavlja

364



Novom Pazaru

najvažniji korak ka poboljšanju okruženja za MSP i ciljanje unapređenja preduzetništva, investicija i rasta. [Dostić 2003, p. 23-34]

Preduzeća se, na osnovu tri kriterijuma mogu podeliti na mikro, mala i srednja. Prema toj

definiciji, za MSP je potrebno uzeti u obzir broj zaposlenih, ukupan prihod i bilans.

Mikro preduzeća se definišu kao firme koje imaju manje od 10 zaposlenih radnika i čiji ukupni godišnji prihod ili ukupni bilans ne prelazi 2 miliona eura.

Mala preduzeća se definišu kao firme koje zapošljavaju od 10 do 49 radnika i čiji ukupni prihod ili ukupni bilans ne prelazi 10 miliona eura.

Srednja preduzeća se definišu kao firme koje imaju preko 49, a manje od 250 zaposlenih radnika, čiji je ukupni prihod manji od 50 miliona eura ili čiji je ukupni bilans manji od 43 miliona eura.

Tabelarno bi se to moglo prikazati na sledeći način: Tabela 1. Kriterijumi definisanja mikro, malih i srednjih preduzeća

Izvor: http://www.indmanager.edu.rs/site/pdf/b-2.pdf [Accessed 20 August 2011].

Pripravnici i učenici nisu navedeni kao zaposleni.

Pored definicije Evropske Unije, postoji i definicija Svetske banke, koja preduzeća deli na način dat u tabeli 1.

Osim definicije Evropska komisija, koju su prihvatile i mnoge zemlje koje nisu članice Evropske Unije, postoje i definicije MSP-a donesene od strane pojedinih zemalja. Prema OECD definiciji, mala i srednja preduzeća imaju manje od 500 zaposlenih, mada se svakoj zemlji ostavlja prostor da ovaj broj smanji ili poveća (u nekim zemljama 100 ili čak 300 zaposlenih predstavlja gornju granicu). Mikro preduzeća imaju 1÷4 zaposlenih, vrlo mala 5÷19, mala 20÷99 i srednja preduzeća 99÷500 zaposlenih. [Dostić 2003, p. 23-34]

Definicija EU Mikro Mala Srednja

Broj zaposlenih < 10 < 50 < 250

Ukupan prihod < 7 mil Є < 40 mil Є

Ukupna sredstva (aktiva) < 5 mil Є < 27 mil Є

Definicija Svetske banke Mikro Mala Srednja

Broj zaposlenih < 10 < 50 < 300

Ukupan prihod < 0.1mi Є < 3 mil Є < 15 mil Є

Ukupna sredstva (aktiva) < 0.1mi Є < 3 mil Є < 15 mil Є

Prema našim zakonima Mala Srednja

Broj zaposlenih < 50 < 250

Ukupan prihod < 1.65 mil Є < 8.25 mil Є

Ukupna sredstva (aktiva) < 1.24 mil Є < 6.2 mil Є

365



Novom Pazaru

U našem zakonodavstvu, prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, u srednja pravna lica razvrstavaju se sva ona pravna lica koja na dan sastavljanja finansijskih izveštaja ispunjavaju najmanje dva od sledećih kriterijuma: 1. da je prosečan broj zaposlenih u godini za koju se podnosi uzveštaj od 50 do 250; 2. da je godišnji prihod od 2.500.000 eura do 10.000.000 eura u dinarskoj protivvrednosti; 3.da je prosečna vrednost poslovne imovine (na početku i na kraju poslovne godine) od 1.000.000 eura do 5.000.000 eura u dinarskoj protivvrednosti. [Radulović 2006, p. 26-30]

Pravna lica koja imaju niže od najnižih iznosa u pokazateljima kod najmanje dva od navedenih kriterijuma, razvrstavaju se mala pravna lica, a pravna lica koja imaju veće iznose od najvećih u pokazateljima kod najmanje dva od navedenih kriterijuma razvrstavaju se u velika preduzeća. [Ogawa 2001, p. 111-113]

Mala i srednja preduzeća su motor ekonomskog razvoja. Promovišu privatnu svojinu i preduzetničke veštine. Po mišljenju mnogih eksperata i ekonomista, MSP su sinonim za privatni sektor, i, u figurativnom smislu, za preduzetništvo. U ovim preduzećima dolazi do izražaja preduzetnička inicijativa, profitabilnost ulaganja kapitala, inovativnost i kreativnost. Sektor malih preduzeća dobija poseban značaj u zemljama koje ostvaruju ubrzani tehnološki razvoj, jer se preko malih preduzeća lakše prenosi savremena tehnologija. Mala preduzeća imaju izuzetno značajnu ulogu u lokalnom i regionalnom razvoju jedne zemlje i grada odnosno regiona. Ona su često glavni izvor nove zaposlenosti. Mala preduzeća mogu imati i značajnu ulogu u spoljnoj trgovini jedne zemlje kao kooperanti velikih multinacionalnih preduzeća i kompanija. Njihova komparativna prednost je u tome što su fleksibilna, mogu brzo da se adaptiraju na promene i da zadovolje zahteve tržišta. [Dostić 2003, p. 23-34]

2. Opšti pregled situacije u sektoru malih i srednjih preduzeća

U Novom Pazaru je aktivno 850 preduzeća od kojih su velika 2 preduzeća, srednja preduzeća 34, mala preduzeća 814. Odnosno, 0,24% su velika preduzeća, srednja preduzeća 4,00%, mala preduzeća 95,76%. Preduzeća u Novom Pazaru zapošljavaju ukupno 6.004 radnika što čini 33,30% od ukupnog broja zaposlenih radnika. Preko 90% preduzeća je privatnoj svojini.

366



Novom Pazaru

Dijagram 1. Pregled broja preduzeća po veličini

Izvor: Strateški plan održivog razvoja opštine Novi Pazar 2008-2012.

Najveće procentualno učešće imaju trgovine na veliko i malo 48.47%. U okviru prerađivačke industrije koja u ukupnom broju preduzeća učestvuje sa 22.47%, najviše je zastupljena tekstilna proizvodnja sa 10.12%, a zatim proizvodnja i prerada predmeta od kože sa 2.71%. Saobraćaj i veze iznose 10.71%, zatim slede građevinarstvo 6.71% i poljoprivreda sa 1.41% učešća u ukupnom broju preduzeća prema delatnostima. [Strateški plan održivog razvoja opštine Novi Pazar 2008-2012, p. 47- 48]

Dijagram 2. Pregled broja preduzeća po sektorima delatnostima

Izvor: Strateški plan održivog razvoja opštine Novi Pazar 2008-2012.

Privatna preduzeća na teritoriji grada Novog Pazara su prosečne starosti 10-15 godina i sa jednostavnom organizacionom strukturom - vlasnik je ujedno i menadžer. Najveći problemi u poslovanju su nedostatak stručne radne snage i menadžerskog kadra kao i komplikovane administrativne procedure za izvoz i uvoz robe. Najveći broj posluje na domaćem tržištu i ima oblik organizovanja DOO (65,40%) i od (26,64%). Takođe iskazane su potrebe u pružanju nefinansijskih usluga: istraživanje i analiza tržišta, poslovno povezivanje i marketinška podrška za nove

95,76%

4,00% 0,24%

Malo pravno lice

Srednje pravno lice

Veliko pravno lice (2)

Poljoprivreda 1.41%

Prerađivačka industrija 22.47%

Građevinarstvo 6.71%

Trgovina na veliko i malo 48.47%

Saobraćaj i veze 10.71%

Ostalo 10.23%

Struktura preduzeća po sektorima delatnosti, 2010.

367



Novom Pazaru

proizvode. Evidentna je potreba za institucionalnom podrškom u cilju formiranja različitih oblika udruživanja, razmene iskustava i zajedničkih nastupa na tržištu, imajući u vidu izvoznu orijentisanost većine preduzeća. Određene oblike podrške kao što su: izrada biznis planova i konsultacije opšteg tipa, mala i srednja preduzeća mogu dobiti od Agencija za ekonomski razvoj Sandžaka (SEDA), koja pruža kosultantsku podršku na teritorijama Novi Pazar, Sjenica i Tutin. [Strateški plan održivog razvoja opštine Novi Pazar 2008-2012, p. 47-48]

3. Prednosti i nedostaci malih i srednjih preduzeća

Prednosti, odnosno nedostaci malih i srednjih preduzeća najbolje se uočavaju ako ih poredimo s velikim preduzećima. Smatra se da su mala i srednja preduzeća atraktivnija, inovativnija, fleksibilnija i kreativnija od velikih preduzeća.

Osnovne prednosti malih i srednjih preduzeća u odnosu na velike industrijske sisteme su sledeće:

Mala i srednja preduzeća su dostupna svim pretendentima, zato što obezbjeđuju iste polazne mogućnosti svima koji se odluče za mali biznis i što su relativno dostupna svim slojevima društva i obrazovnim strukturama - bez obzira na pol, starosnu strukturu, imovinske razlike, stepen obrazovanja i sl. [Dostić 2003, p. 35-38]

• MSP imaju znatno veću prilagodljivost tržištu i određenim tržišnim kretanjima u odnosu na velika preduzeća. Ona često diktiraju promene na tržištu, što podstiče i velike korporacije na transformaciju i ulaganje u razvoj.

• MSP stvaraju i najveći broj novih radnih mesta, pošto velike firme svoju konkurentsku prednost grade na povećanoj automatizaciji i robotizaciji proizvodnih i drugih pogona, što umanjuje učešće radnika u proizvodnim procesima. Povećana automatizacija i robotizacija ne zahteva visokokvalifikovanu radnu snagu, pa je prisutan trend premeštanja ovih proizvodnih pogona u zemlje Dalekog Istoka, gde je nekvalifikovana radna snaga znatno jeftinija.

• Motivacija - poznato je da mali biznis započinju ljudi koji imaju veliki entuzijazam, koji se odlikuje velikom motivacijom, a koja se izražava u činjenici da rade dugo naporno, kreativno, a to prenosi na bližnje i sve zaposlene.

• Put od ideje do realizacije novih proizvoda je znatno kraći kod malih preduzeća, što utiče na nastanak novih i kvalitetnijih proizvoda.

• Pošto zapošljavaju relativno mali broj ljudi (prosek u Evropskoj Uniji je 19), MSP ne mogu izazvati velike društvene poremećaje u slučaju propadanja, a veoma često su to porodične firme, koje su najstabilniji deo svake privrede. Nasuprot tome, propadanje velikih industrijskih sistema, što je naročito izraženo u postsocijalističkim zemljama, za posledicu je imalo otpuštanje radnika, uz velike društvene, političke i socijalne poremećaje.

• U malim i srednjim preduzećima najčešće je vlasnik ujedno i direktor firme, što predstavlja objedinjenost vlasništva i upravljačke funkcije, podstiče racionalno i savesno korištenje kapitala, te predstavlja dodatnu motivaciju za uspeh. U velikim sistemima, koja su najčešće deonička

368



Novom Pazaru

društva, vlasništvo je odvojeno od upravljanja, jer vlasnici samo nadziru rad uprave, preko svojih predstavnika u nadzornim odborima.

• Mogućnost samozapošljavanja i zapošljavanja podrazumieva kako vlastito zapošljavanje (bilo kao posledicu ostanka bez posla ili nezadovoljstvo svojim statusom), tako i zapošljavanje članova uže porodice.

• Neposrednost kontakta je velika snaga MSP-a, zato što vlasnik preduzeća sve drži pod kontrolom i može brzo stupiti u kontakt s drugim preduzetnikom.

• Birokratizacija u malim i srednjim preduzećima je znatno niža, zbog spoja upravljačke i vlasničke funkcije, tako da vlasnik - menadžer istovremeno obavlja više funkcija.

• Mali sistemi su, zbog jednostavnijih tehnoloških procesa, koji se u njima obavljaju, ekološki prihvatljiviji od velikih sistema, koji su, najčešće, glavni zagađivači okoline.

• Međuljudski odnosi u malim sistemima su zdraviji, zbog svakodnevnog zajedničkog suočavanja sa istim problemima i, najčešće, zajedničkog rešavanja istih. Možemo reći da su mala i srednja preduzeća humaniji vid organizovanja u odnosu na velike sisteme, u kojima se ta individualnost gubi.

• Psihološka prednost podrazumijeva da biti preduzetnik znači imati izvesnu nadmoć i sigurnost, pogotovo tamo gde preduzetnici raspolažu specifičnim tržišnim umećem, znanjima i sposobnostima.

• Mala preduzeća, svojim učešćem u ukupnom broju preduzeća, značajno utiču na elastičnost privrednog sistema jedne društvene zajednice, pošto svojom prilagodljivošću lakše napuštaju svoj dotadašnji domen i započinju proizvodnju novih proizvoda.

Pored nespornih navedenih prednosti, mala i srednja preduzeća imaju i određene nedostatke, kao posledicu ograničenosti i specifičnosti, koje proizlaze upravo iz veličine preduzeća. Među glavne nedostatke malih i srednjih preduzeća ubrajamo:

• Mogućnost bržeg propadanja u odnosu na velika preduzeća. Statistički je dokazano da 30÷40% malih firmi prestaje s radom u razdoblju od tri godine nakon osnivanja, a čak 60% u razdoblju od osam do deset godina. Razlozi propadanja mogu biti subjektivne i objektivne prirode, a među najznačajnije spadaju: nedostatak iskustva koje se odnosi na vlastito suočavanje s praktičnim funkcionisanjem celine firme, te jasno uočavanje bitnih od nebitnih aktivnosti; nedovoljna tehnička znanja, koja se odnose na prostu nemogućnost pojedinaca da do kraja ovlada svim znanjima koja su nužna za određenu proizvodnju proizvoda i usluga; površna ili neadekvatno provedena analiza tržišta, posebno kada je u pitanju buduća potražnja; nedovoljna osposobljenost u vođenju administrativnih poslova, utoliko pre što se oni više menjaju; nemogućnosti kontrole ujednačenosti poslovanja, tj. teško obezbeđivanje kontinituiteta i predviđanja oscilovanja u pojedinim razdobljima; nemogućnost predviđanja finansijskih tokova; nemogućnost dobijanja kratkoročnih kredita od poslovnih banaka ili iz drugih izvora.

369



Novom Pazaru

Mali preduzetnici imaju loš novčani tok, pa zbog preuzetih obaveza prema dobavljačima i nenaplaćenih potraživanja, često dolaze u poziciju nelikvidnosti, odnosno nemogućnost izvršavanja preuzetih obaveza u ugovorenim i zakonskim rokovima. Plaćanje izvan rokova generator je propadanja upravo malih firmi, koje namaju dovoljnu moć da „finansiraju“ i „kreditiraju“ nedisciplinu tržišta i velike sisteme, koji mogu, zbog svoje superiornosti nad malim kooperantskim firmama, sami određivati dospelost obaveza. [Dostić 2003, p. 35-38]

• Zbog niskog stepena podele rada, produktivnost u malim firmama je relativno niska, pošto jedna osoba obavlja više različitih operacija i poslova, čime se smanjuje mogućnost usavršavanja i uže specijalizacije.

• Nedovoljna informisanost je veoma izražena slabost malih i srednjih preduzeća.

• Plate u malim preduzećima su, uglavnom, manje, naročito ako se uzmu u obzir i svi dodaci koje radnici dobijaju u velikim sistemima, gde su im prava zaštićena kolektivnim ugovorima i gde ih štiti sindikat. Kako bi se izbegle poreske obaveze prema državi, često se deo plate isplaćuje „na ruke“, što je štetno kako za državu, tako i za same radnike.

• Rizik od propadanja preduzeća i gubitka radnog mesta značajno je veći u malim i srednjim preduzećima, u odnosu na velika preduzeća.

• Mala preduzeća nisu konkurentna na međunarodnom tržištu, ukoliko ne nastupaju udruženo ili pod plaštom velikih preduzeća (tzv. „ekonomija obima“).

Zbog svega navedenog, mala i srednja preduzeća predstavljaju vrlo osetljiv segment privrednog poslovanja, kojem je, zbog svega što se pred njih stavlja, potrebna intenzivna i neprekinuta institucionalna pomoć i podrška. 4. Podsticaj razvoja sektora MSP

4.1. Institucije za podršku sektoru MSP

Uloga Vlade u odnosu na razvoj malih i srednjih preduzeća jeste da stvara pozitivan poslovno prijateljski ambijent, prvenstveno kroz zakonodavstvo, afirmaciju i sprovođenje nacionalnog programa podrške i izgradnju infrastrukture za pomoć MSP. U tom cilju, Vlada Republike Srbije je 2003. godine, usvojila Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Republici Srbiji 2003-2008, čiji je glavni zadatak stvaranje održivog, međunarodno konkurentnog i izvozno orijentisanog sektora MSP.

U Republici Srbiji osnovnu institucionalnu infrastrukturu za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva čine Nacionalna agencija za regionalni razvoj i postojeća republička mreža za

podršku MSPP u Srbiji regionalne agencije i centri MSPP.

Od februara 2010. godine osnovana je Nacionalna agencija za regionalni razvoj i nastala je spajanjem Republičke Agencije za mala i srednja preduzeće i dela Ministarstva za ekonomiju zaduženog za infrastrukturu. Takođe je formiran i Nacionalni savet za regionalni razvoj. Agencija

370



Novom Pazaru

će se baviti pre svega daljom podrškom sektoru malih i srednjih preduzeća, ali i koordinacijom infrastrukurnih projekata bitnih za regionalni razvoj. Za pet statističkih regiona osnovane su regionalne agencije, dok će sadašnje regionalne agencije kojih ima oko 20 dobiti akreditacije kao oblasne agencije. Osim Vlade Republike Srbije u cilju stvaranja opštih uslova i podrške razvoju malih i srednjih preduzeća, rad organa lokalne uprave od izuzetne je važnosti za rad i razvoj MSP. Na lokalnom nivou postoji Agencija za ekonomski razvoj Sandžaka ( SEDA) i Asocijacija

tekstilaca Novog Pazara (ASSTEX).

Regionalna razvojna Agencija SEDA pokriva grad Novi Pazar i Tutin u Raškom okrugu i opštinu Sjenica u Zlatiborskom okrugu. Agencija je osnovana 2002. godine kao Regionalna agencija za podršku malim i srednjim preduzećima, ali je 2009. reformisana kao Regionalna razvojna agencija za Sandžački region.

Ključni cilj Regionalne razvojne agencije SEDA je podrška ekonomskom razvoju Sandžačkog regiona kroz razvoj lokalnih kapaciteta, regionalnog strateškog planiranja i razvojnih projekata u bliskoj saradnji sa Zlatiborskim, Raškim i Moravičkim okrugom.

U Novom Pazaru postoji klaster Asocijacija tekstilaca ASSTEX koja je osnovana radi poboljšanja opštih uslova za rad tekstilne industrije u Novom Pazaru.

Odeljenje za lokalni ekonomski razvoj i Odeljenje za privredu Gradske uprave Novi Pazar organizuju brojne aktivnosti sa privrednim sektorom u saradnji sa Agencijom za ekonomski razvoj Sandžaka i Nacionalne službe za zapošljavanje. Takođe postoji i opštinski uslužni centar koji radi na pojednostavljenju procedure i postupka za izdavanje građavinskih dozvola preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima, Savet za zapošljavanje i opštinski ekonomski savet preko koga vrši koordinaciju donatorske pomoći. Za Novi Pazar je veoma značajna Regionalna agencija za prostorni i ekonomski razvoj Raškog i

Moravičkog okruga osnovana 2008.godine čiji je jedan od ciljeva razvoj sektora malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. 4.2. Lokalni podsticaji MSP

1. Tehnička pomoć: Mnogim preduzetnicima nedostaju znanja iz najraznovrsnijih oblasti od poznavanja modernih tehnologija i kontrole kvaliteta, preko menadžmenta i poznavanja poreskih finesa, do marketinga i radnih odnosa. Jednan od načina za obezbeđenje tehničke pomoći je stvaranje biznis centra sa nekoliko zaposlenih iskusnih stručnjaka, koji bi stalno bili na raspolaganju zainteresovanima i pomagali im savetom u svakoj situaciji. Drugi način je edukacija

371



Novom Pazaru

preduzetnika iz različitih oblasti. Obe ove komponente može da organizuje lokalna vlast, ali je bolje da to učini privatni sektor ili da se bar ostvari partnerstvo između privatnog i javnog sektora.

2. Finansijski podsticaj: Nezadovoljavajući uslovi finansiranja poslovnih aktivnosti malih i

srednjih preduzeća, visoke tržišne kamatne stope, neadekvatna ročnost kredita su razlozi zbog kojih su neophodan finansijski mehanizam podsticaja malim i srednjim preduzećima na lokalnom nivou. Finansijska podrška lokalnim malim i srednjim preduzećima, kao i subvencionisanje kamata na kredite pod uslovima povoljnijim od tržišnih znači stvaranje povoljnijeg finansijskog ambijenta za osnivanje i razvoj preduzetništva na lokalnom nivou. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 30-48]

Ono što je prema uvidu u praksu opština u EU (naročito Italiji) i zemalja u tranziciji dovelo do pozitivnog razvoja finansijskih podsticaja MSPP na lokalnom nivou jeste davanje garancija i

lokalni garantni fondovi. Ova mera može da dovede do poboljšanja dostupnosti zajmovnog kapitala poslovnim poduhvatima MSPP na području opštine. To je stvaranje garancijskog fonda i davanje garancija za vraćanje kredita. Naime, visoke kamatne stope na domaćem tržištu posledica su, u najvećoj meri, visokog rizika plasmana, odnosno rizika da dužnik neće vratiti glavnicu. Davanje garancije da će dužnik vratiti glavnicu (što je povezano sa rezervisanjem, odnosno deponovanjem odgovarajućih sredstava), umanjuje taj rizik, omogućava, odnosno pospešuje davanje kredita i obara kamatnu stopu. Prema postojećim zakonskim rešenjima, takve garancije daje isključivo republički Garancijski fond i to u iznosu najčešće do 50% glavnice, odnosno plasiranih sredstava, izuzetno do 80%. Problemi nastaju usled načina funkcionisanja Garancijskog fonda kome se za garancije obraćaju banke a ne krajnji klijenti. Potrebno je da se lokalne zajednice, odnosno lokalne vlasti izbore za promenu ovog rešenja i ukidanje svojevrsnog monopola koji sada postoji. Time bi se otvorile mogućnosti da lokalne zajednice, osnivaju sopstvene garancijske fondove, pri čemu se može povezati više lokalnih zajednica, što je i poželjno, a može doći i do partnerstva javnog i privatnog sektora na ovom planu. 3. Saradnja opština bi se mogla uspostaviti osim sa bankama i sa Republičkim Fondom za

razvoj. Naime Fond daje kredite samo onim korisnicima koji uspeju da obezbede bankarsku garanciju ili hipoteku za celokupan iznos glavnice. Time se, praktično, sredstva iz Fonda dodeljuju po tržišnim uslovima, budući da komercijalne banke same odlučuju o tome kome će dodeliti bankarsku garanciju, a tu bankarsku garanciju (odnosno rezervisana sredstva) naplaćuju korisniku kredita, tako da i je konačna, konsolidovana kamatna stopa mnogo viša. Ukoliko bi uslovi iz opštinskih garancijskih fondova bili povoljniji od bankarskih ukupna cena (troškovi) bi bila manja. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 30-48]

Podsticaji opština MSPP mogući su kroz obezbeđivanje početnih finansija osnivanjem mikrokreditnih šema. Novo preduzeće se osniva onda kada budući preduzetnik proceni da postoji tržišna potreba za novim proizvodom ili uslugom. Znači, postoji preduzetnik, postoji potreba i postoji tržište, ali često preduzetnik ne raspolaže kapitalom dovoljnim za pokretanje posla. Što je najvažnije, potrebna sredstva za započinjanje posla obično su skromna i njihovo obezbeđenje ne bi

372



Novom Pazaru

moralo da bude problem za finansijske i srodne institucije. Slika ni sada nije jako dobra, pošto je broj i obim kreditnih linija nedovoljan i privatni preduzetnici i dalje znatan deo ulaganja vrše iz sopstvenih sredstava (MSP su 2006. godine imala 82% finansiranja iz unutrašnjih izvora, a od ukupno pozajmljenih sredstava zajmova 84% su bili kratkoročni), što nije dobro za brzinu ekonomskog razvoja i razvoja preduzetničke aktivnosti. Lokalne zajednice mogu da odigraju pozitivnu ulogu u obezbeđenju mikro kredita i mikro lizinga

za nova preduzeća na svojoj teritoriji. One same mogu da pomognu iz budžeta, kao i kroz povezivanje mikro kreditnih institucija i MSPP. Lokalne zajednice mogu takođe da ocene potrebe lokalnih preduzetnika za početnim kreditima i da lobiraju i ohrabruju institucije koje se bave mikro kreditima u pravcu zadovoljenja tih potreba. 3.Porezi i poreske stimulacije: Lokalne vlasti imaju, kao instrument uticaja na lokacione i druge poslovne odluke menadžera MSPP, različite opcije, među kojima se oni poreski smatraju veoma važnim. Naime, obično se misli da firme migriraju ka nekim drugim područjima kako bi smanjile troškove, pošto to donosi uvećani profit za vlasnike. Budući da su porezi uvek važna stavka u poslovanju preduzeća, izgleda bar na prvi pogled da nema sumnje u ispravnost navedene logike i da uverenje o potrebi smanjenja poreza i povećanom davanju poreskih podsticaja i na lokalnom nivou poseduje odlične temelje. Iako su na lokalnom nivou lokalni porezi obično niski, i postoji čvršća veza između lokalnih prihoda i lokalnih javnih usluga, oni su značajni za lokalna mala i srednja preduzeća u ukupnim zahvatanjima, te svaka beneficija od strane opština znači unapređenje ukupnog ambijenta za započinjanje i razvoj biznisa. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 30-48] 4.3. Industrijski park

Izraz industrijski parkovi u Srbiji se koriste sa dva bitno različita značenja: u prvom značenju, industrijski park se izjednačava sa industrijskom zonom kao kategorijom zemljišta namenjenog (po pravilu prostornim generalnim planom) za obavljanje proizvodno-industrijskih delatnosti. U planskim dokumentima upotrebljava se i pojam radna zona koja ima nešto šire značenje. U drugom, užem značenju, industrijski park podrazumeva infrastrukturno opremljeno zemljište koje jedan subjekat (upravitelj industrijskog parka) oprema u svrhu korišćenja od strane više privrednih subjekata, pri čemu pojedinačne parcele unutar industrijskog parka upravitelj može iznajmljivati, odnosno prodavati, korisnicima industrijskog parka, a može im pružati i usluge određene ugovorom između upravitelja i korisnicima industrijskog parka (kao što su usluge obezbeđenja, kantine, konferencijskog centra, centra za obuku itd.). [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

Industrijski parkovi su specijalizovane, dobro infrastrukturno opremljene zone, prilagođene

potrebama MSPP. Takve zone se nalaze blizu regionalnih, odnosno magistralnih puteva i pruga, tako da imaju lak pristup na te saobraćajnice, opremljene su osnovnom komunalnom infrastrukturom dovoljnog kapaciteta (vodosnabdevanje i odvođenje otpadnih voda, električna energija, telekomunikacije, gas itd.), i u tim zonama postoji dovoljno prostora potrebnog za obavljanje industrijske delatnosti. Konačno, u takvoj su veoma ublažena urbanistička ograničenja

373



Novom Pazaru

(dozvoljene su praktično sve namene površine), a urbanističke procedure, poput dobijanja urbanističke dozvole, znatno su pojednostavljene. Takva industrijska zona treba da bude stvorena odgovarajućom odlukom lokalnih vlasti.

U komparativnoj praksi, industrijski parkovi se osnivaju kao forma privatno-javnog partnerstva u kome javni sektor (najčešće opština) obezbeđuje zemljište i deo infrastrukturnog opremanja, a privatni sektor dodatno oprema park, održava infrastrukturu i pruža usluge korisnicima industrijskog parka. Industrijskim parkom najčešće upravlja privredno društvo u kome, po pravilu, lokalna samouprava ima udeo u vlasništvu kao i upravljačka prava u skladu sa tim udelom. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

U Srbiji s druge strane, velika većina industrijskih zona ustanovljenih od strane lokalne

samouprave nikada nije prerasla taj status i postala industrijski park jer ne postoji jedan upravitelj koji se brine o parku i njegovim korisnicima i nakon što parcele budu raspoređene. Tamo gde postoji upravitelj, radi se isključivo o preduzeću čiji je jedini ili većinski osnivač opština. Dakle, praksa privatno-javnih partnerstava u ovoj oblasti nije ni približno dovoljno zaživela.

Tamo gde privatni sektor ima veću ulogu, radi se o gotovo potpuno javnim privatnim inicijativama. Tu vodeću ulogu u osnivanju industrijskog parka ima određeno veliko preduzeće sa viškom zemljišta, koje osnivanjem industrijskog parka želi da u svojoj blizini dovede privredne subjekte koji su deo njegovog proizvodnog lanca – bilo da se radi o snabdevačima ili kupcima roba. Uloga lokalne samouprave u ovim slučajevima je da obezbedi olakšice u plaćanju određenih lokalnih dažbina, a pre svega naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Nažalost, za sada i ovi privatni industrijski parkovi nemaju visok stepen popunjenosti svojih kapaciteta. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62] 4.4. Biznis inkubator

Pod biznis inkubatorom se podrazumeva organizacija čija je svrha da pruži podršku opstanku i ubrzanom razvoju preduzeća u fazi kada su ona najugroženija - neposredno po osnivanju. Uloga biznis inkubatora je da svojim korisnicima (malim preduzećima i preduzetnicima) obezbeđuje poslovni prostor, odnosno neke dodatne usluge kao što su zajednički poslovni sekretarijat, kancelarijska oprema, knjigovodstvo, preduzetničko savetovalište, finansijske savete, marketing umrežavanje i sl. pod uslovima povoljnijim od tržišnih. Zbog svog efekta na povećanje postotka privrednih subjekata koji uspešno posluju i u prvim godinama postojanja, biznis inkubatori su jedan od raširenih instrumenata za podsticanje zapošljavanja. Biznis inkubatori su instrumenti lokalnog ekonomskog razvoja za podršku novoosnovanim malim preduzećima u prvim godinama njihovog rasta kada su ona najranjivija. U svetu ima oko 4.000 biznis inkubatora, u Evropi više od 900, a zemljama u tranziciji više od 250. U Srbiji do 2005. godine nije postojao nijedan inkubator, sada ih ima oko 20, a još njih 15 je u različitim fazama organizacije.

374



Novom Pazaru

Inkubatori mogu biti u privatnom vlasništvu i tada su u vlasništvu pojedinca ili firme i funkcionišu kao privatni profitni biznis sa prihodima od iznajmljivanja prostora i prodaje usluga.

Može biti kao društvo sa ograničenom odgovornošću i tada funkcioniše kao preduzeće u vlasništvu više partnera, od koji svaki unosi sopstvene resurse. Potencijalni partneri mogu biti: opštinske/gradske vlasti, Privredna komora, lokalna institucija ili NVO koja se bavi pružanjem poslovnih usluga, bivše društveno preduzeće i inkubator kao posebna jedinica. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

Inkubator kao javno preduzeće i tada je inkubator u vlasništvu opštinskih vlasti, a

upravljanje je preneto na drugu organizaciju ili je sa njom sklopljen ugovor. Svrha inkubatora je prikupljanje poreza i taksi kroz razvoj preduzetništva na toj teritoriji. Prihodi koje inkubator stvara treba da pokriju operativne troškove i budući rast. U nekim slučajevima, korišćenje poslovnog prostora, odnosno usluga biznis inkubatora, može biti besplatna, u drugim je subvencionisana, a u trećim korisnici plaćaju punu tržišnu cenu. Tamo gde je boravak preduzeća u inkubatoru besplatan ili subvencionisan (uglavnom sredstvima lokalne samouprave ili agencije za podršku privredi ili preduzetništvu), najčešće je predviđeno da preduzeća napuste inkubator u periodu 2 - 5 godina nakon ulaska. U slučajevima subvencionisanog boravka, koji je ujedno i najčešći, po pravilu se nivo subvencija u inkubatoru postepeno smanjuje u odnosu na početni period, dok se ne pređe na tržišne cene zakupa i usluga.

Značajana podsticaj razvijanju biznis inkubatora daje Nacionalni investicioni plan kojim je

za 2009. godinu bilo predviđeno preko 225.000 miliona dinara. Ono što preti da postane specifičnost modela razvijanja biznis inkubatora u Srbiji je da se sredstva NIP-a koriste i za izgradnju objekata za biznis inkubatore, dok je praksa u razvijenom svetu upravo suprotna, pa se za tu namenu adaptiraju poslovni i proizvodni objekti koji se više ne koriste (brownfields). Osnovni pokazatelji za pet biznis inkubatora obuhvaćenih istraživanjem koje je u jesen 2007. godibe sproveo USAID Program za podsticaj ekonomskom razvoju opština govore da prosečan biznis inkubator u Srbiji ima 6,6 korisnika (preduzeće, odnosno preduzetnika) koji zapošljavaju 26,8 radnika. Pored toga, prosečni broj zaposlenih koji opslužuju biznis inkubator je 2,6. Različiti su podaci o tome koliko preduzeća propadne nedugo po osnivanju. Prema jednom izvoru, 55% preduzeća koja posluju van biznis inkubatora propadne u toku prvih pet godina postojanja, dok u slučaju preduzeća koja su prošla proces inkubacije, čak 90% njih dočeka petogodišnjicu. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

4.5. Zone unapređenog poslovanja

Zona unapređenog poslovanja podrazumeva novi koncept javno-privatnog partnerstva

između opštine i preduzetnika u odabranoj trgovinskoj zoni u gradu. Zona unapređenog poslovanja, poznatija i kao BID zona ( business improvement district - BID) predstavlja deo urbanog jezgra (najčešće je to trgovačka zona) u okviru koga privredni subjekti koji su vlasnici, odnosno zakupci nepokretnosti, kao i fizička i pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost u zoni, izdvajaju

375



Novom Pazaru

posebna sredstva kroz plaćanje uvećanih iznosa određenih poreza, taksi i naknada, koje spadaju u izvorne prihode jedinice lokalne samouprave, radi finansiranja unapređenja, razvoja i promocije te zone. Koncept BID zone, koji se temelji na partnerstvu između vlasnika nekretnina i trgovaca s jedne strane, i lokalne samouprave s druge strane, je nastao u Kanadi, brzo se proširio na SAD, a zatima i na druge kontinente.

Princip BID-a je, barem u teoriji, dosta jednostavan. Većina vlasnika radnji u trgovačkoj

zoni se organizuje u udruženje (pravno lice za upravljanje zonom - najčešće društvo sa ograničenom odgovornošću) koje postigne dogovor sa lokalnom samoupravom o povećanju stope nekog lokalnog izvornog prihoda - uglavnom firmarine ili naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Sastavni deo dogovora sa opštinom je da će iznos prikupljenih sredstava na osnovu te dodatne stope biti prenošen BID udruženju koje će ga koristiti za poboljšanje kvaliteta života u zoni. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

Osnovne aktivnosti pravnih lica koja upravljaju zonama unapređenog poslovanja

obuhvataju:

• Implementiranje projekata ulaganja u sekundarnu infrastrukturu u zoni, kao i revitalizaciju, održavanje, uređenje i ulepšavanje javnih površina, izgleda zgrada, ulica i trotoara itd;

• Zastupanje interesa korisnika zone u odnosima sa organima i javnim preduzećima lokalne smouprave;

• Promovisanje zone kroz marketinške aktivnosti i organizovanje različitih festivala i događaja. Osim što korist od ustanovljenja zone imaju privredni subjekti koji posluju u zoni i građani

koji u njoj žive ili provode slobodno vreme, korist od nje dobija i lokalna samouprava i to kroz uvećane budžetske prihode po osnovu uvećanja cena nekretnina i zakupnine.

Da bi privoleli i vlasnike radnji i lokalnu samoupravu na ovo partnerstvo, donatori

finansiraju revitalizaciju i ulepšavanje zone. Takav slučaj je bio i sa Novim Pazarom, gde je izvršena rekonstrukcija centralne pešačke zone koju je finansirao USAID u okviru Programa za podsticaj ekonomskom razvoju opština. Cilj projekta je bio unapređenje infrastrukture i obezbeđenje pristupa za više od 40 trgovina, kao i omogućavanje zaposlenja za više od 70 radnika u postojećim trgovinama i osnivanje 28 novih trgovina. [Grozdanić, R., Savić, B. 2008. p. 49-62]

5. Perspektive razvoja msp - zaključak

MSP, kao i velike kompanije, moraju da shvate da je, zahvaljujući razvoju informacione tehnologije, došlo do krupnih promena u njihovom poslovnom okruženju. Pre svega, došlo je do promene prirode konkurencije, globalizacija sve više uzima maha i sve je manje preduzeća koja mogu zaklon naći pod krovom nacionalnog tržišta. Takođe, promenila se priroda faktora proizvodnje i struktura novostvorene vrednosti, znanje i informacije postali su ključni poslovni resurs.

376



Novom Pazaru

U ovakvom okruženju, preduzeća su najčešće prinuđena da napuste tradicionalni model organizacije za koji je karakteristična funkcionalna, hijerarhijska struktura. Osnova nove organizacije treba da bude demokratizacija odnosa, veoma je bitno i stvoriti kvalitetne veze, unutar organizacije, za protok ideja i krativnosti. Mora se menjati i filozofija menadžmenta. Menadžment mora ustupiti mesto liderstvu. Ili, kako je rekao admiral Grace Hopper: “Upravljajte stvarima…ljude vodite”. [Ogawa 2001, p. 122-124]

Nesporan značaj intelektualnog kapitala, kako po njegovom učešću u ukupnom kapitalu, tako i po doprinosu stvaranju nove vrednosti, nameće potrebu uvršćivanja neopipljivog kapitala u redovno finansijsko izveštavanje. Teškoća njegovog merenja ne sme biti izgovor za odlaganje izmena postojećih pravila bilansiranja.

Kompetentska osnova MSP predstavlja veoma bitan faktor nivoa njihove konkurentnosti. U prilog tome govori činjenica da je, poslednjih godina, jedan od glavnih usporavajućih faktora rasta MSP nedostatak kvalifikovanih kadrova. Zbog toga, MSP moraju da više ulažu u znanja svojih zaposlenih. Kada investiraju u te svrhe, pred njima stoji izbor - da li da razvijaju kompetencije u “svojoj kući” ili da pribavljaju, već formirane, kompetencije iz eksternih izvora. Takođe, treba imati u vidu i značaj psiholoških kompetencija, posebno tehnike ovladavanja stresom, zbog njegovih negativnih efekata na efikasnost rada.

Glavni zaključak, koji se nameće u okviru analize modela razvoja kompetencija, jeste činjenica da neformalni metodi obrazovanja i koncept doživotnog učenja, u ekonomiji znanja, predstavljaju nužnost koja se mora usaditi u svest zaposlenih. Tak ođe, predstavljene su i prednosti e-učenja. Ali kada je ovaj metod razvoja kompetencija u pitanju, bitno je da se ne pomešaju cilj i sredstvo, da se ne prenaglasi tehnička dimenzija procesa. U razmatranju izazova sa kojima se suočavaju MSP, u sprovođenju e-učenja, uvideli smo da se kao glavna prepreka pojavljuje nedostatak podrške lokalih vlasti, nevladinih organizacija, privrednih komora itd. Pored toga, da bi ovaj metod razvoja znanja zaposlenih uspeo, neophodno je da postoji odgovarajuća organizaciona kultura, u kojoj je znanje jedna od glavnih vrednosti.

U razmatranju onoga što stoji u pozadini Lisabonske strategije, videli smo da zbog karaktera privredne strukture, neadekvatnog obrazovnog sistema i nepovoljnih demografskih trendova Srbija zaostaje za Evropom i SAD u ekonomskom rastu, rastu produktivnosti rada i tehnološkom progresu. Da bi postala ravnopravan takmac sa Evropom i SAD, u globalnom nadmetanju, Srbija mora značajno povećati ulaganja u istraživanje i razvoj, kao i u sisteme obrazovanja. Takođe, mora u većoj meri transformisati rezultate naučnog rada u konkurentne prozvode i povećati učešće ICT sektora u privrednoj strukturi. Izgleda da su SAD još pre nekolko decenija predvidele dolazak ekonomije znanja, jer su značajno prednjačile po pitanju “uvoza mozgova”.

Što se tiče MSP, veoma bitnu ulogu u prevazilaženju izazova, pred kojima se nalazi Evropa, igraju socijalni partneri, a pre svih UEAPME - Evropska asocijacija profesija, malih i srednjih preduzeća.

377



Novom Pazaru

Glavni zaključci na ovogodišnjoj, četvrtoj konferenciji ove asocijacije, još jednom potvrđuju koliki značaj imaju učenje, trening i doživotno obrazovanje za konkurentnost MSP.

Kada je Srbija u pitanju, predmet ovog rada može izgledati daleko od realnosti. Međutim,

treba se podsetiti konstatacije, da industrijska ekonomija i ekonomija znanja, iako suštinski različite, mogu koegzistirati, jedna pored druge. U svakom sektoru, grani, preduzeću ili organizacionoj jedinici u kojoj dominira procesuiranje informacija i znanja, umesto materijalnih resursa, možemo reći da vlada ekonomija znanja, sa svim svojim zakonitostima. Prema tome, što više raste broj ovakvih poslovnih entiteta, povećava se i značaj ekonomije znanja. Dakle, perspektive za razvoj MSP u Srbiji i regionu postoje.

Bitna preporuka za mala i srednja preduzeća u Novom Pazaru je postojanje efikasnih udruženja sa kojima bi se moglo raditi, odnosno treba razmotriti mogućnost da se podrže postojeća udruženja i formiraju nova. Preporuka je da se preduzećima omogući da poboljšaju tehničke i upravljačke kvalifikacije, diversifikaciju tržišta, pristupanje novim tržištima u EU i ZND, poboljšanje celokupnog informisanja o tržištu, naročito o novim tržištima, obuka menadžera za udruživanje porudžbina. [Ogawa 2001, p. 122-124]

Uslov da bi MSP u Srbiji, bolje poslovala je da se kreira povoljna klima za strana ulaganja, da se prate inovacije iz oblasti inormaciono-komunikacionih tehnologija, te da se zaposljavavaju stručni kadrovi a ne po partijskoj ili liniji nepotizma. Dakle, investiranje u eduakciju zaposlenih, praktikovanje kocepta doživotnog učenja, praćenje prakse u regionu i Evropi jedan je od ključnih uslova, za uspešno poslovanje i perspektive razvoja malih i srednjig preduzeća, kako u Srbiji a tako i nerazvijenim gradovima poput Novog Pazara. Dalje, gorući problem predstavlja i neravnomeran regionalni razvoj, loša putna i telekomunikaciona infra-struktura, nepostojanje aerodroma ili železničke pruge, a kako bi se transport robe ubrzao i olakšalo poslovanje lokalnim vlasnicima malih i srednjih preduzeća.

Jednu bitnu okolnost treba imati u vidu, u današnjem globalnom svetu promene se odigravaju veoma brzo, ekonomija znanja nas može zadesiti mnogo brže nego što to sada izgleda i zato treba spremni da je dočekamo.

Literatura

1. Bogetić, S. [2007]. Aktivnosti domaćih malih i srednjih preduzeća u cilju postizanja

poslovne izvrsnosti, 34. Nacionalna konferencija o kvalitetu, 08.÷11.05.2007. godine, Kragujevac

2. Dostić, M. [2003]. Menadžment malih i srednjih preduzeća, Ekonomski fakultet unverziteta u Sarajevo, Sarajevo

3. Grozdanić, R., Savić, B. [2008]. Podsticaji opština za razvoj malih i srednjih preduzeća i

prduzetnštva, poljoprivrede i ruralni razvoj, SME Consulting, Beograd

378



Novom Pazaru

4. Ogawa, E. [2001]. Upravljanje malim preduzećima danas, Evropski centar za mir i razvoj (ECPD) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, Beograd

5. Radulović, M. [2006]. Razvoj institucija i organizacija za podršku malim i srednjim

preduzećima i preduzetništvu u Srbiji i uticaj inostranih iskustava (2001-2005), Republika Srbija, Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Beograd

6. Strateški plan održivog razvoja opštine Novi Pazar 2008 - 2012 [2007]. 7. Živković, M. [2003]. Ekonomika poslovanja, Megatrend univerzitet primenjenih nauka,

Beograd Web izvori:

1. http://www.indmanager.edu.rs/site/pdf/b-2.pdf [Accessed 25 August 2011]. 2. http://www.narr.gov.rs/default.aspx - Republička agencija za razvoj malih i srednjih

preduzeća i preduzetništva [Accessed 20 August 2011]. 3. http://www.novipazar.rs/download/strategija_grada/strateski_plan_odrzivog_razvoja_novog

_pazara.pdf [Accessed 10 August 2011].

* * * * *

Abstract

Of the twenty million enterprises, existing in the European Union, 99% are Small and Medium Enterprises. They are

contributing to the Gross domestic product of the EU with 60% and providing 80 million working places. That

specifically means that SME employ two thirds of the total number of employed in the EU private sector.

Small and Medium Enterprises are the motor of the economic development. They promote private property and

entrepreneurial skills. According to the opinion of many experts and economists, SME are synonym for the private

sector, and figuratively for the entrepreneurship. Their comparative advantage is in flexibility, ability to adapt on the

changes and meet the needs of the market. In the EU countries, governments bring regulations which are focused on the

support toward SME and stimulation of their growth and competitiveness.

Keywords: Small and Medium Enterprises, entrepreneurship, competitiveness.

Documents

Selma Ikic