Sadržaj:

Školovanje..........................................................................................................2Počeci.................................................................................................................3Ortofrenička škola………………………………………………………..........4Dečija kuća……………………………………………………………….........5Širenje sistema Montesori……………………………………………………..6Drugi svetski rat……………………………………………………………….7Obrazovni sistem Montesori…………………………………………………..8Presudno doba…………………………………………………………………9Kazna I nagrada……………………………………………………………….10Obrazovni materijal I okruženje………………………………………………11Kritični period………………………………………………………………...12Pregled osnovnih pravila sistema „Montesori“……………………………….13Marija Montesori I Žan Pijaže………………………………………………..14Kraj života…………………………………………………………………….15Literatura……………………………………………………………………...16

1

Školovanje

Marija Montesori je rođena u Kjaravaleu 1870 god., u provinciji Ankona, u Italiji. Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, cela porodica se preselila u Rim, gde je, po završetku osnovne škole, nastavila školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom da postane inžinjer. U to vreme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno.

Do mature su se njene želje izmenile, te je sada želela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane lekar. Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen upis. Nakon neuspešnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala i navodno mu je odgovorila: „Ja znam da ću postati lekar.“ Postoje tvrdnje da se na kraju u spor umiješao i sam papa Lav XIII, pomoću koga se Montesori uspešno upisala na Univerzitet u Rimu, na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke i dve godine kasnije diplomirala. Na osnovu te diplome je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva ženska osoba u Italiji koja je završila medicinski fakultet, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu.

Slika 1

2

Marija Montesori

Počeci

Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montesori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izeštavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećaju kad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima i, naročito, sa njihovom decom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i lečila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gdje je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije razviti ljubavnu vezu.

Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montesorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dеčijeg odeljenja sa gađenjem komentarisao da deca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montesori je shvatila da ta deca, ne imajući nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su obitavala, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montesori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dječiji vrtić u kojem je naglasak bio na dječijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“.

U toku 1898. godine rad Marije Montesori sa decom zaostalom u razvoju je počeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima. Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj djeci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montesori se sledeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montesorijeve tokom celog njenog života.

3

Ortofrenička škola

Montesorina uključenost u Nacionalnu ligu za obrazovanje dece zaostale u razvoju joj je omogućila razgovor sa jednim od direktora nove ustanove pod nazivom „Ortofrenička škola“ (ital. Scuola Ortophrenica). U školi se staralo o deci sa širokom lepezom različitih duševnih poremećaja, što je predstavljalo prekretnicu u Montesorinom životu, pretvarajući je od lekara u obrazovnog radnika. Do tog trenutka sve njene ideje su bile samo na papiru, ali u ovoj maloj školi je mogla da ih sprovede u delo. Provela je dve godine radeći sa decom, eksperimentišući i dorađujući obrazovni materijal koji su osmislili Itar i Sigin (Jean Marc Gaspard Itard i Edouard Seguin), francuski lekari koji su imali veliki uticaj na Montesori. Itar i Sigin, njegov učenik, bili su vrlo poznati u naučnim krugovima po svom izuzetnom radu sa „Divljim dječakom iz Averona“. Danju je radila, podučavala i posmatrala decu, a noću pravila beleške, uvodeći naučni, analitički stav u svoj rad.

Njen prvi značajan uspjeh predstavljali su osmoro njenih učenika koji su se prijavili za državni ispit čitanja i pisanja. „Nazadna“ deca ne samo da su položila, nego su njihove ocene bile iznad proseka, što je kasnije nazvano „prvim čudom Montesori“.

U ljubavnoj vezi koja se rodila između nje i Đuzepea Montesanija, Marija Montesori je 1898. godine rodila sina, kojem su dali ime Mario. Mario je poslat na čuvanje izvesnoj porodici u okolini Rima gdje ga je Marija često posećivala i, iako je prošlo više godina pre nego što je Mario saznao da mu je Marija uopšte majka, između njih se kasnije razvila jaka povezanost i zajednički rad, a Mario je nastavio majčin rad i nakon njene smrti.

Godine 1901. Montesori je napustila Ortofreničku školu i započela samostalan rad u oblastima obrazovne filozofije i antropologije. Godine 1904. je prihvatila položaj predavača u Pedagoškoj školi Univerziteta u Rimu, na kojem je ostala do 1908. godine. Na jednom predavanju je govorila svojim studentima: „Predmet naših izučavanja je čovečanstvo; naša svrha je da postanemo učitelji. E, ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što od društvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji.“

4

Dečija kuća

U vreme dok je predavala na Univerzitetu u Rimu, grad Rim se brzo razvijao i u groznici građenja novih i novih zgrada i stalnih variranja potrebe i potražnje, mnoge građevinske firme su dolazile do bankrota i ostavljale nezavršene zgrade za sobom, koje su se brzo pretvarale u skvotere. Jednu takvu zgradu, koja se nalazila u distriktu San Lorenco, spasila je grupa bogatih bankara koji su podelili velike stanove na više malih i naselili ih siromašnim porodicama. S obzirom da je većina stanara radila tokom dana van svojih stanova, novogradnju su brzo ugrožavali dečiji nestašluci, zbog čega su pokrovitelji prišli Mariji Montesori i ponudili joj da se stara o deci da bi umanjili štetu. Montesori je ushićeno prihvatila poziv da radi sa normalnom decom i, računajući na materijal koji je pripremila tokom rada u Ortofreničkoj školi, 6. januara 1907. godine otvorila „Dečiju kuću“ (ital. Casa dei Bambini). Organizovana je mala ceremonija otvaranja škole, ali je malo ko mogao predvideti njen kasniji značaj. Marija Montesori, međutim, tvrdila je da je već tada imala poseban osećaj: „Imala sam tada čudan osećaj koji je učinio da naglasim da je u pitanju početak poduhvata o kojem će jednog dana celi svet govoriti.“

U školu je uključila brojne aktivnosti i obrazovne materijale, ali je zadržavala samo one koji su decu zaista zaokupljali. Montesori je shvatila da deca koja provode vreme u okruženju koje je osmišljeno da podržava njihov prirodni razvoj imaju moć da sama sebe obrazuju. Kasnije je taj proces nazivala samo-obrazovanjem (auto-edukacijom). Godine 1914. je pisala: „Nisam ja izmislila metodu obrazovanja, ja sam samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.“

Slika 2Učionica u prvoj holandskoj školi ,,Montesori” u Hagu, 1915 god.

5

Širenje sistema Montesori

Do 1908. godine već je postojalo pet „dečijih kuća“ — četiri u Rimu i jedna u Milanu. Deca koja su pohađala nastavu u nekoj od tih škola su brzo napredovala i deca su čitala i pisala već sa 5 godina starosti. Vesti o Montesorinom novom pristupu u radu sa decom su se brzo širile i u toku samo jedne godine brojni švajcarski vrtići su se prebacivali na njene metode, te je započelo širenje njenih učenja. Kada je 1912. godine umrla njena majka, u 72. godini života, Marija je dovela svog sina Marija da živi s njom. Već tada njena učenja su doživjela veliku ekspanziju; društva „Montesori“, škole i kursevi su postojali širom sveta, a Montesori je mnogo vremena provodila putujući i držeći predavanja i govore; najviše u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Holandiji. Napredak je, međutim, velikim delom pokvaren izbijanjem Prvog svetskog rata. Nakon što se 1917. vratila iz SAD, pošto se Mario u međuvremenu oženio svojom prvom ženom Helen Kristi, Marija se preselila u Španiju, u Barselonu, gdje je za nju organizovana „Laboratorija seminara pedagogije“ (ital. Seminari Laboratori di Pedagogia). Uskoro su joj se pridružili njen sin i njegova žena, a oni su uskoro dobili dva sina, Marija Juniora i Rolanda, i dve ćerke, Marilenu i Renilde. Renilde, njena najmlađa unuka, do skora je bila na funkciji generalnog sekretara udruženja „Montesori“, koje je Marija osnovala 1929. godine da bi se nastavio njen rad.

Slika 3

6

Marija I Mario Montesori

Drugi svetski rat

Montesori je želela da osnuje trajno središte razvoja svoje metode učenja, ali mnogo toga je sprečeno pojavom fašizma u Evropi. Do 1933. godine sve njene škole u Nemačkoj su zatvorene i njen portret je goreo na gomili spaljenih knjiga u Berlinu. Iste godine, nakon što je odbila da sarađuje sa Musolinijem i program svojih škola u Italiji oblikuje po modelu pokreta fašističke omladine, i one su sve zatvorene. Izbijanje građanskog rata u Španiji je navelo Montesori i njenu porodicu da iz Barselone prebegnu u London, u leto 1936. godine. Odatle su prebegli u Holandiju i tu ostali u kući Ade Pirson, kćerke holandskog bankara. Mario, koji se do tada bio uveliko otuđio od svoje prve žene, kasnije se oženio Adom.

Godine 1939. Indijsko teozofsko društvo je poslalo pozivnicu Mariji Montesori da dođu u Indiju. Pristali su i otputovali tamo, gde su nameravali održati tromesečni seminar i predavanja u Madrasu. Međutim, po izbijanju rata, kao italijanski državljani, Mario i Marija su uhapšeni, Mario je poslat na prisilni rad, a Marija je stavljena u kućni pritvor. Provela je leto u Kodaikanalu, a misli su joj bile ispunjene razmišljanjima o povezanosti svih stvari u prirodi, što je kasnije izrodilo ideju koja ju je držala do kraja života, poznatu pod nazivom „kosmičko obrazovanje“, koje je predstavljalo novi pristup u obrazovanju dece između 6 i 12 godina starosti. Tu u Indiji, Montesori je kasnije upoznala Mahatmu Gandija, Nehrua i Tagoru. Na svoj sedamdeseti rođendan, Marija je uputila zvanični zahtev indijskoj vladi da joj se sin oslobodi, što je i učinjeno. Marija i Mario su kasnije obučavali preko hiljadu indijskih nastavnika.

7

Obrazovni sistem „Montesori“

Polazni stav Marije Montesori je da „dete sāmo sebe otkriva pokretima i senzomotornim iskustvima“ još od najranijih trenutaka svog života. Dete u sebi po samom rođenju ima potrebu da uči i stvara i sve što vaspitač treba da čini je da mu oslobađa puteve kojima će moći da se samosazna. Te unutrašnje potrebe su uvijek konstruktivne ukoliko im se omogući ostvarivanje. Ovaj princip se često izražava rečenicom: „Pomozi mi da to uradim sam!“.

Po Montesorijevoj, u najranijim uzrastima dete neće da mu se išta pokaže, nego samo da mu se „pomogne u procesu njegovog prirodnog razvoja“. Da se pažnja deteta ne bi raspršila, odnosno da bi se dete usredsredilo na određeno učenje, treba mu pružiti potrebnu tišinu i mir u prostoriji u kojoj uči.

Za proveru naučenog ili za korektivnu pomoć pri učenju, koristi se potreba deteta za pažnjom. Ono samo donosi svoj rad (rezultat svog rada) da ga pokaže učiteljici. Ona tada treba da bude tiha i strpljiva. Treba da razume, prihvata i podstiče. Učiteljica ne treba da pokušava da ulije znanje u glavu dteta, nego da u kratkim i pojedinačnim razgovorima, objašnjavanjem i pružanjem pomoći u razumevanju podstiče njihovu radoznalost i usmerava njihov dalji rad.

8

Presudno doba

Montesori smatra da je dete sa tri godine već postavilo temelje svoje ličnosti i da mu je tek tada potrebna spoljašnja pomoć u školskom obrazovanju. U knjizi „Upijajući um“ Montesori tvrdi: „Njegova [deteta od tri godine starosti] dostignuća su tolika da se slobodno može reći: mališan koji sa tri godine polazi u „školicu“ već je mali čovek. Psiholozi tvrde da su naše sposobnosti, u poređenju sa sposobnostima deteta, veoma oskudne. Da bismo uspeli u onome u čemu je dete uspelo tokom prve tri godine života, nama — odraslima — trebalo bi šezdeset godina napornog rada. ... Ipak, ono ni tada nije iscrpilo moć koju posjeduje: da „upija“ iz svoje okoline.“

U Montesorine „Dečije škole“ obično su polazila deca starosti oko 3 godine. Iako su im roditelji bili nepismeni i pripadali nižim slojevima, ta deca su bez velikih teškoća savladavala pismo već do svoje pete godine. Kada bi ih neko pitao ko ih je naučio tome, ona bi odgovarala „Učio? Niko me nije učio.“ Polazeći od stava da deca „upijaju“ iz svoje okoline, učitelji ove škole su došli do zaključka da bi im na isti način trebalo pomoći da „upijaju“ i ostale elemente kulture — botaniku, matematiku, zoologiju, geografiju — i da to čini sa istom lakoćom, ne umarajući se.

Montesori je tako došla do zaključka da obrazovanje nije rezultat rada učitelja, nego prirodni proces koji se odvija spontano u ljudskom biću. Dete ne uči slušajući reči učitelja, nego sopstvenom aktivnošću i iskustvima. U toj situaciji učitelj treba da omogući detetu okruženje u kojem će samo moći učiti.

9

Kazna i nagrada

U obrazovnom sistemu „Montesori“ nema potrebe ni za nagradom, ni za kaznom. Montesori se suprotstavlja uvreženom stanovištu po kojem dete treba već po počinjenoj grešci ispravljati ili čak kritikovati. Takođe, smatra da nagrada, koja se ionako, osim u sistemu ocena, u ustaljenim školskim programima relativno retko daje, oduzima duhovnu spontanost deteta. Po njenom mišljenju, najbitnije je da dete usvoji tzv. „kontrolu greške“, tj. da grešku sāmo prepoznaje i u skladu sa svojim sistemom vrednosti otklanja u budućim aktivnostima. U jednoj igri koja je predstavljala vežbu čitanja, deci su dati određeni predmeti i kartice na kojima su sa jedne strane bili napisani nazivi odgovarajućih predmeta, a sa druge strane njihove slike. Deci je postavljen zadatak da, bez gledanja u slike, nego samo čitajući, postave kartice pored odgovarajućih predmeta. Kada bi ih postavili, deca su mogla da okrenu kartice i provere kako su uradili. To bi im, tvrdi Montesori, predstavljalo veliko zadovoljstvo. Na taj način dete može da vidi gde je pogrešilo (ako je pogrešilo) i da bez spoljašnje nagrade oseti radost učinjenog rada.

Ocene su bespotrebne i od njih nema nikakve koristi, smatra Montesori. Kao i ocene, nastavnikove opaske poput „Vi nemate pojma“ ili „Stalno pravite iste greške“ dovode do snižavanja energije dece i umanjenja njihovog interesovanja. Reći detetu da je glupo ili nevaljalo znači samo poniziti ga i smanjiti vjerovatnoću da će se ono zanimati za dati predmet. Nedostaci se uklanjaju jedino kroz iskustvo i vežbu, a disciplina se postiže samo kroz druženje sa drugom decom, a ne slušajući priče da je nedisciplinovano.

10

Obrazovni materijal i okruženje

U skladu sa idejom da deca treba da budu slobodna i uče kroz sopstvenu aktivnost, Montesori je deci u svojim školama zadavala različite zadatke iz oblasti botanike, vrtlarstva, kuvanja, čišćenja, brige o životinjama i, naravno, čitanja, pisanja itd. Deci je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću po učionici, a nastavnik bi bio tu da pomogne ako postoji neki problem. Učionica nije smela biti prenatrpana i bučna i trudilo se da svakom detetu bude pružen mir u kojem može da rešava/obavlja svoj zadatak, a da mu se pažnja ne rasprši.

Korišćene su različite „igračke“, poput gore-pomenutih kartica sa slikama, zatim predmeti geometrijskih oblika poput cilindara, kugli, kocki itd. U jednom zadatku, detetu je postavljen zadatak da umetne garnituru cilindara različitih dimenzija u okrugle otvore odgovarajućih veličina. Jedno od dece je umetnulo sve cilindre osim jednog, koje nije moglo da stane u preostali otvor, a ostali cilindri su se svi klimali u svojim otvorima. Dete je bilo primorano da analizira gde je pogrešilo, a istovremeno zainteresovano da vežbu ponovi kako bi došlo do uspeha. Ovaj pribor je istovremeno izoštravao dečija čula i omogućavao kontrolu greške.

Slika 4Obrazovni materijal korišćen u Montesorinim školama

11

Kritični periodi

Montesori se duboko slagala sa stavovima Itara koje je stekao tokom svog rada sa „divljim dečakom iz Averona“: da postoje određena razdoblja u životu deteta kada ono može nešto da nauči i da se ta sposobnost vremenom smanjuje; ako prođe isuviše vremena, a dete to ne nauči, može potpuno izgubiti tu sposobnost. Itar je do ovog zaključka došao nakon više godina uzaludnog truda da dečaka Viktora, koji je pronađen u divljini sa svojih 12 godina, nauči ljudskom govoru. Spekulisao je da je dete prošlo kroz period kada je trebalo da nauči govor i da sa već više od 12 godina starosti to više nije u stanju.

Montesori je ovo stanovište ugradila u samu srž svog sistema obrazovanja i u svojim knjigama izložila detaljne šeme razvoja detetovog jezika, šake, inteligencije itd. kroz pojedina razdoblja njegovog života. U samoj školi, Montesori smatra da će deca na odgovarajućem stupnju bez ikakvih teškoća učiti ono za šta su trenutno spremna, ako je unaprijed poznato kada je došlo do tog trenutka i ako im se za to spremi odgovarajuće okruženje. Naravno, neće se svoj deci ovi periodi poklapati tačno u datum, štaviše; zato decu treba promatrati, pratiti njihov razvoj i primetiti kada dođe do trenutka njihove spremnosti za određeno učenje.

12

Pregled osnovnih pravila sistema „Montesori“

-Dete može sāmo da uči kroz sopstvenu aktivnost.

-Deca su kompetentne osobe u koje se može imati poverenja i koje su u stanju da donose sopstvene odluke.

-Obrazovni radnik sa decom treba više da bude posmatrač nego učitelj.

-Postoje periodi u životu deteta u kojima je ono naročito sposobno za sticanje određenih znanja ili sposobnosti poput hodanja, govora, računanja, čitanja i raznih društvenih sposobnosti. U ovim razdobljima dete te stvari uči brzo i bez teškoća.

-Deca od rođenja do svoje šeste godine imaju „upijajući um“, odnosno izuzetno veliku moć učenja iz svog okruženja, motivaciju i radoznalost. To se može primetiti u detetovoj nepresušnoj energiji da guguče, brblja, govori i peva, što sve vodi razvitku jezika i dobrog govora, kao i da neprestano postavlja pitanja.

-Deca uče kroz iskustvo i otkriće; osnovni alati u obrazovanju koje je zasnovano na ovom principu su didaktički materijali i uspostavljanje „kontrole greške“. Kroz upotrebu ovih didaktičkih materijala, dete uči da sāmo otkriva i ispravlja greške umesto da mu učitelj daje tačan odgovor.

-Ruka, tj. šaka je usko povezana sa razvojem mozga deteta. Deca moraju fizički da dodirnu određeni predmet, njegov oblik, osete temperaturu i slično, a ne da samo slušaju nastavnika ili gledaju u televizijski ekran koji će im reći ono što bi sama zaista naučila.

13

Marija Montesori I Žan Pijaže

Smatra se da je rad Pijažea doveo do stvaranja nove filozofije o razvoju saznajnih procesa, a rad Marije Montsori do nove filozofije vaspitanja dece. Oni su, naime, shvatili mentalni razvoj kao produžetak biološkog razvoja I smatrali su da u mentalnom razvoju, vaze ista pravila I zakoni kao I u biološkom. Imali su genijalnu sposobnost uživljavanja u detetov svet. Pošto je među njima I suštinska razilaženja. Za Pijažea proučavanje deteta je sredsvo pomoću koga se ostvaruju ciljevi, njemu samo deca nisu posebno interesantna, proučava ih samo zato, da bo došao do osnovnih saznanja o prirodi I izvoru saznajnih procesa (kognicije). Nije se bavio vaspitnim postupcima I ostalim pedagoškim pitanjima planskog razvijanja kognitivnih procesa.

Marija Montesori se medjutim, od samog početka, interesovala samo za decu I zato se u celini posvetila pedagoškoj praksi, kao sto se Pijaže u celini posvetio razvojnoj teoriji.

Mariji Montesori I Žanu Pijažeu zajedničko je što smatraju da sredina predstavlja izvor hrane za razvoj mentalnih struktura, kao što osigurava hranu I za fizički razvoj. Kada govorimo o mentalnom kapacitetu, osnovni je uticaj prirode, a kada govorimo o sadržaju mišljenja, vaspitanje je dominantno. I za Mariju I za Pijažea, karakteristično je shvatanje, da je dete mlad organizam, a to znaci da se njegove potrebe I kapaciteti razlikuju od potreba I kapaciteta odraslog čoveka. Takođe, za oboje detetova igra izuzetno je značajna.

Slika 5 Slika 6

14

Marija Montesori Žan PijažeKraj života

Godine 1946. po završetku rata, Montesorijevi su se vratili u Holandiju, gde je Marijevu decu i dalje čuvala Ada Pirson. Sljedeće godine Montesori se obratila Unesku na temu „Obrazovanje i mir“. Dve godine kasnije je nominovana za Nobelovu nagradu, koju, međutim, nije dobila. Njen posljednji javni nastup je bio u Londonu 1951. godine, gde je prisustvovala devetom Međunarodnom kongresu „Montesori“.

Dana 6. maja 1952. godine, odmarajući se u bašti porodice Pirson u Holandiji, u Nordviku, Marija Montesori je preminula u prisustvu svog sina Marija. Razgovarali su o tome da li treba da se uputi u Afriku. Rečeno joj je da je sa osamdeset i jednom godinom isuviše krhka da bi putovala tako daleko i da bi mogao neko drugi ići umesto nje i održati predavanje. „Znači više nikakve koristi od mene?“, upitala je. Nakon oko sat vremena umrla je od moždanog udara.

Slika 7Grob Marije Montesori u Nordviku, u Holandiji

15

Literatura:

1.Elektronski izvor, Wikipedia, www.wikipedia.org/

2.Ludvik Hovart, Predškolsko vaspitanje i intelektualni razvoj, Zavod za udžbenike I nastavna sredstva, Beograd

16