SEMINARSKI RAD EKONOMIKA d

SEMINARSKI RAD

Predmet:

EKONOMIKA PREDUZEĆA

Tema:

EKONOMIKA PREDUZEĆA KAO NAUČNA DISCIPLINA

Ekonomika preduzeća kao naučna disciplina

Kruševac,maj 2010.

Sadržaj:

1. Uvod …………………………………………………………………….………4

2. Određenje preduzetništva..…………………………………………….…..…5

3.’’ Lična karta ’’ preduzeća....................………............................................6

4. Istorijat razvoja……………………………............................................……7

5. Strateške odrednice preduzeća ’’ St. George ’’.………………….…………8

6. Analiza konkurencije- tekstilna industrija……………………………...……10

7. Poslovna aktivnost.........................................................................………11

7.1 Osnovni finansijski pokazatelji................................................………14

7.2 Organizaciona struktura.............………………………………………..17

8. Zaključak........................................................................................………20

9. Prilog..............................................................................................………21

10. Literatura........................................................................................….….22

2


1. UVOD

Ekonomske nauke pripadaju grupi društvenih nauka i one proučavaju odnose među ljudima u procesu proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje materijalnih dobara. One proučavaju društvenu stranu proizvodnje i raspodele dobara. Razvojem robne privrede i podele rada ekonomske pojave i procesi postaju raznovrsniji, komplikovaniji i složeniji. Usled toga izučavanje ekonomskih pojava nije moglo biti predmet usputnih analiza, već uslovljava stvaranje novih naučnih disciplina – ekonomskih nauka.

Ekonomska sfera društvenog života predmet je proučavanja brojnih naučnih disciplina. Ekonomska aktivnost ljudi, organizovanje proizvodnje radi zadovoljenja ljudskih potreba, bila bi prosta i jednostavna delatnost da su resursi, elementi toga procesa, dati u izobilju i da sa njima ne treba racionalno postupati. Ograničenost i retkost inputa, elemenata procesa proizvodnje i stalno rastuće potrebe ljudi, bar su dva značajna razloga koji su uzrokovali pojavu, razvoj i diferenciranje ekonomskih disciplina. Čak je i "sakupljačka privreda" kao isključivi oblik zadovoljavanja prvobitnih ljudskih potreba morala da bude organizovana na racionalan i, u suštini, ekonomičan način - da se u najkraće vreme, sa ograničenim brojem pripadnika plemena (horde) i uz izbegavanje svih opasnosti, prikupi dovoljna potrebna količina darova prirode da bi pripadnici takve populacije preživeli i opstali.

Ekonomske nauke, u celini, dakle, proučavaju društvenu proizvodnju kao najvažniju oblast društvenog života, odnosno ekonomsku aktivnost u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji, i to sa različitih aspekata.

Termin "ekonomija" najčešće se upotrebljava kao sinonim za ekonomsku nauku u celini. Medutim, ako se Ekonomija može definisati kao nauka o alternativnoj upotrebi retkih resursa za realizaciju odabranih ciljeva t, onda je očigledno da je ona i nauka o objektivnim zakonima koji regulišu veliku oblast društvene proizvodnje, o ulozi ljudskog rada u stvaranju bogatstva jednog naroda, o društvenim odnosima u koje ljudi stupaju u procesu proizvodnje i povodom proizvodnje materijalnih vrednosti2 i pružanja različitih proizvodnih usluga.

Različiti aspekti ekonomske aktivnosti diferenciraju ekonomske nauke na naučne discipline koje izučavaju privredu u celini, različite privredne sisteme, privredni razvoj, pojedinačne privredne grane i delatnosti, privredne subjekte, pojedinačne ekonomske fenomene (ekonomske kategorije) i procese, prostorne, istorijske i statističke aspekte privrednih kretanja i dr. rečju, ekonomska nauka, grubo rečeno, obuhvata dva osnovna domena analize: makro i mikroekonomsku analizu.

Mesto Ekonornike preduzeća kao ekonomske discipline opredeljeno je mikroekonomskom analizom. Dok makroekonomska analiza tretira agregatne veličine (ukupna proizvodnja, društveni proizvod, nacionalni dohodak, zaposlenost,

3


inflacija, makroekonomska stabilnost i sl.), predmet izučavanja Ekonomike preduzeća je preduzeće i ono je, prirodno, bliže mikroekonomskoj analizi, koja se bavi pojedinačnim ekonomski fenomenima (vrednost, cena, tržište pojedinih elemenata, profit, renta, kamata, zarade i dr.). Otuda se često kao sinonim za Ekonomiku preduzeća koristi i termin "mikroekonomija", što nije baš potpuno ispravno. Tome u prilog daju se sledeći argumenti. Prvo, teorijski, a i praktično, ne postoji stroga demarkaciona linija između makroekonomije i mikroekonomije, jer, između ostalog, ekonomske kategorije i ekonomski metod istraživanja podjednako pripadaju svim naučnim disciplinama. Drugo, mikroekonomija ne postoji sama i nezavisno od privrede u celini, od makroekonomske analize ukupnih ekonomskih kretanja. I treće, ali ne i poslednje, preduzeće je ekonomski subjekat, mobilni i živi organizam, preko koga se ostvaruju ciljevi i mikro i makroekonomije3, pa se ne može ekonomija poslovanja preduzea potpuno poistoveivati sa mikroekonomskom analizom.

Ostavljajući po strani teorijska sporenja o mestu Ekonomike preduzeća u sistemu ekonomske nauke, ovde je neophodnije, kao i kod drugih naučnih disciplina objasniti: 1. pojam naučne discipline, 2. cilj njenog izučavanja, 3. predmet izučavanja, 4. metod izučavanja, 5. njeno mesto u sistemu naučnog znanja, i 6. njen karakter. Razjašnjenjem ovih pitanja pružiće se dodatne argumentacije o teorijskom, a posebno o praktičnom značaju Ekonomike preduzeća.

1.1. POJAM EKONOMIKE PREDUZEĆA

Termin ekonomika upotrebljen samostalno, a zatim u nazivu pojedinih naučnih disciplina, pa samim tim i u nazivu Ekonomike preduzeća, u ekonomskoj teoriji izazivao je brojna sporenja i kontroverze. Uzroci tome svakako leže u činjenici da su različiti autori, teorije i škole ekonomske misli, za ekonomsku nauku u celosti, posebno za teorijsku ekonomiju, upotrebijavali različite termine. Još je Alfred Maršal umesto termina politička ekonomija, a da bi označio ekonomsku teoriju, upotrebio termin ekonomika. Napuštanje termina politička ekonomija za ekonomsku nauku u celini od većine autora i u većini razvijenih zapadnih ekonomskih sistema (osim delimično u Francuskoj), makar zbog termina politički (koji bi možda asocirao na prevagu politike nad ekonomijom) i sigurno zbog njegove marksističke konotacije, stvorilo je malo više reda u upotrebi termina ekonomika i ekonomija.

Preovlađujuća upotreba termina ekonomija za nauku o radu danas, za ekonomsku nauku u celini, za ekonomsku teoriju, za nauku koja istražuje objektivne zakonitosti u procesu društvene proizvodnje, za stari, tradicionalni naziv politička ekonomija, ne bi trebalo da izaziva sporenja. Zadatak ekonomije kao nauke je usmeren na postizanje maksimalnih efektivnosti pri upotrebi retkih, ograničenih resursa, inputa u procesu proizvodnje, uz minimizaciju troškova i vremena neophodnog za taj proces.

Za razliku od toga, iako se i terminom ekonomika označavaju neki od navedenih sadržaja, izgleda nam sasvim ispravno da se pod ekonomikom podrazumeva "privredno stanje, ekonomske delatnosti ukupnosti svih privrednih odnosa u nekoj zemlji, proizvodnoj grani" i pojedinoj kompaniji. Reč je, dakle, o

4


ekonomskoj disciplini koja proučava ekonomske zakonitosti u određenim zemljama, regionima, oblastima, granama, delatnostima, privrednim subjektima. Ona je uslovno "oivičena" granicama predmeta svoga istraživanja.

Međutim, takva njena "ograničenja" samo su uslovna, jer preciziraju njen predmet izučavanja i ništa više. Korišćenje drugih znanja i oslanjanje na postulate drugih, ne samo ekonomskih disciplina, ekonomici opredeljuje vrlo visoko mesto po opštosti, ali i po svojevrsnoj posebnosti, jer je ekonomika, uvek ekonomika neke zemlje, privredne grane preduzeća.

Ekonomika preduzeća je, dakle, ekonomska disciplina koja proučava sva ekonomska zbivanja u preduzeću. Ona, dakle, proučava deo društvenog procesa proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje koji se dogada u preduzeću i deo u kojem se preduzeće povezuje sa tržištem, a preko njega i sa ukupnom privredoms. Ekonomika preduzeća, pored normativne, proučava i konkretnu ekonomsku stvarnost, uslove osnivanja i rada preduzeća, definiše i utvrduje principe ekonomske aktivnosti humanog faktora procesa proizvodnje (personala preduzeća), pokretačke motive organizovanja ekonomske aktivnosti preduzeća, njegov položaj u odnosu na konkurenciju i sva tržišna zbivanja koja ga okružuju. Ona je jedna od naučnih disciplina kod koje se odnos teorije i prakse ostvaruje na neposredan način, u kratkom vremenskom periodu i uz relativno veliki stepen izvesnosti provere većine teorijskih stavova.

Ekonomska stvarnost se uvek pokazuje kao složen i dinamičan sistem. Kao deo ukupnog društvenog sistema, privredni sistem svoje ciljeve ne ostvaruje preko pojedinaca i njihovih mikropotreba. Proizvodnja nije individualni, već isključivo društveni proces, čija se "društvenost" ne ogleda samo u udruživanju ljudi i njihovih individalnih proizvodnih snaga i finansijske moći, nego i u međusobnoj povezanosti funkcija proizvodnje i prometa, raspodele i potrošnje. Ekonomici preduzeća otuda pripada ono značajno mesto u ekonomskoj teoriji i privrednoj praksi da istraži, sistematizuje i pruži celovita saznanja o efikasnosti poslovanja preduzeća, a ne pojedinca. Ona, dakle, izučava ne samo poslovanje preduzeća, nego i njegovu efikasnost.

Drugim rečima, "ekonomika preduzeća u smislu teorije ekonomije preduzeća identifikuje, opisuje i sistematizuje ekonomske fenomene relevantne za egzistenciju i funkcionisanje preduzeća u njegovom svojstvu ekonomskog organizacionog sistema, istražuje njihove uzajamne odnose, dejstva tih odnosa i iz njih rezultirajuće efekte, kao i faktore koji na te odnose deluju, usmeravaju ih ih determinišu, te eventualne zakone po kojima svi ti ekonomski fenomeni nastaju, deluju i nestaju"

Ekonomika preduzeća, u smislu prethodnih napomena, relativno je mlada naučna disciplina, daleko mlađa od predmeta svog istraživanja. Doduše, elementi poslovanja preduzeća, njegova organizacija i struktura, zatim poslovanje i radni kolektiv, bill su predmet izučavanja drugih naučnih disciplina kao što su Politička ekonomija, Organizacija rada, Organizacija proizvodnje, Organizacija preduzeća. Ekonomika preduzeća je objedinila takva znanja, koristeći ih kao data i dalje ih produbila, uobličavajući ih u jedan sistem nairčnog objašnjenja privredne delatnosti preduzeća i njegove ekonomije poslovanja.

5


1.2. CILJ IZUČAVANJA EKONOMIKE PREDUZEČA

Preduzeće kao privredni subjekt definiše se na različite načine. U tripartitnoj strukturi ekonomije, preduzeće se definiše ka:111 mezoekonomska struktura. Iako takva definicija nije opšteprihvaćena u ekonomskoj teoriji, ona ovde dobro može poslužiti kao polazna osnova za objašnjenje ciljeva izaučavanja Ekonomike preduzeća kao naučrie discipline.

Medutim, da bi se pravilno definisao cilj izučavanja ove naučne discipline, potrebno je prethodno definisati sam pojam cilja. Pored drugih logičkih, pedagoških i filosofskih definicija, koje svaka sa svoga aspekta prilaze suštini cilja, cilj se ovde definiše kao svesna predstava onome čemu teži jedna ljudska radnja 7, svesna delatnost o ostvarenju namere. Od pojma cilja, treba razlikovati misiju, koja, pored elemenata cilja, sadrži mnogo širi, tzv. društveni aspekt namere i :ima zadatak širenje ideje cilja. Misija se od cilja razlikuje i u oročenosti namere, jer ciljevi mogu biti, na primer, kratkoročni, srednjeročni i dugor'c*črri, tekući strateški, a misija je relativno stalna težnja menadžmenta preduzea i u funkciji je cilja.

Cilj svake naučne discipline je da kompletno, konzistentno i argumentvano istraži svoj predmet izučavanja.

U torn pogledu, opredeljenje opšteg cilja izučavanja Ekonomike preduzeća ne bi trebalo da izaziva nikakve nedoumice. Ekonornika preduzeća kao naučna disciplina im.a za cilj otkrivanje i izučavanje objektivnih ekonomskih zakonitosti koje deluju na poslovanje preduzeća i ekonomskih principa na kojima se zasniva efikasnost njegovog poslovanja.

Ovako opšte formulisan osnovni cilj izučavanja Ekonomike preduzeća traži odgovor na bar dva logično postavljena pitanja. Prvo, pošto Ekonomika preduzeća neposredno izučava poslovanje preduzeća, tog najvažnijeg segmenta ekonomske prakse i elementa privrednog sistema, da li je bag neophodno koristiti njena sistematizovana znanja, jer se, naizgled, efekti efikasnog poslovanja mogu postići posmatranjem te iste prakse, analizom poslovanja srodnih preduzeća, imitiranjem njihovog nastupa na tržištu i sl.? I drugo, da li je diskrepanca izmedu naučnih principa ove ekonomske discipline (koji se mogu definisati kao normativna stvarnost), i realne ekonomske prakse, suviše velika, da skoro deplasira neophodnost njihovog naučnog sagledavanja i primene od strane preduzetnika i menadžmenta preduzeća?

Odgovor na ova dva jednostavna pitanja neposredno se tiče ciljeva, upravljačke funkcije (vlasnika kapitala preduzeća), rukovodilačke funkcije u preduzeću (menadžmenta preduzeća), ali i ciljeva samog preduzeća. Poznato je da je spoznaja faktora uspeha samo preduslov uspeha. Privreda je dinamičan sistem koji se odavno valjano ne može razumeti prostim posmatranjem i uporedivanjem pojava. Doduše, često praksa zakorači ispred ekonomske teorije, ali i tada su potrebna argumentovana objašnjenja faktora uspeha. Intuicija nekad može biti jedan od argumenata u donošenju poslovne odluke, ali nikada isključivi faktor, osim u neznanju. Nekritičko sagledavanje poslovne prakse i imitiranje uspešnih preduzeća, ne samo što može dovesti do pogrešne primene pojedinih odluka, već i do potpunog gubljenja smisla za realnost i pogoršavanje pozicije koju takvo preduzeće već ima.

6


Dakle, jasno je su celovita znanja o poslovanju preduzeća i principima efikasnosti neophodna za donosioce poslovnih odluka u preduzeću.

Opšti cilj izučavanja Ekonomike preduzeća zahteva svoju praktičnu konkretizaciju. Preduzeće kao rnezoekonomska struktura ima bar trojaku ulogu8:

- da zadovolji mikropotrebe pojedinaca koji u njemu rade,- da obezbedi zadovoljenje makropotreba društva i- da ostvari sopstvene ciljeve.

Proizvodnja kao društveni odnos zahteva svojevrsno udruživanje pojedinaca u procesu proizvodnje. Najvažnija organizaciona struktura takvog udruživanja, pored ostalih oblika organizovanja (radnja, gazdinstvo, zadruga i sl.) svakako je preduzeće. Preduzeće kao ekonomska struktura, pored, socijalnih, kulturnih, moralnih i drugih aspekata razvoja ljudske individue, neposredno omogućava zadovoljenje njenih potreba.

Mezoekonomska struktura, po ovakvom teorijskom gledištu, u osnovi je podsistem velikog makroekonomskog sistema. Ona je, između ostalog, i konkretizacija njegovih ciljeva. Preduzeće je infrastruktura privrednog sistema, preko koga kreatori ekonomske politike sprovode svoje ciljeve, ali ono ima i posebnu društvenu ulogu - da stvori potrebna materijalna dobra i pruži odgovarajuće usluge u količini i asortimanu neophodnom za zadovoljenje društvenih potreba u celini. Preduzeće, dakle, "učestvuje" u zadovoljenju potreba pojedinaca, razvojnih potreba sopstvene strukture i opštih društvenih potreba.

Preduzeće irna i sopstvene ciljeve. Oni svakako nisu rezultanta ciljeva zaposlenih u njemu, iako ciljevi zaposlenih imaju svoga uticaja na ciljeve preduzeća, nego su, pre svega, svojevrsni "kompromis" zahteva vlasnika kapitala sa "zahtevima" menadžmenta preduzeća.

Rečju, cilj izaučavanja Ekonomike preduzeća kao naučne discipline je poboljšanje kvaliteta ekonomije preduzeća, odnosno "usavršavanje konkretne ekonomske stvarnosti preduzeća".

Rezultati ove naučne discipliner odnose se, grubo rečeno, na odredena područja i odredene korisnike. Otkrivanje ekonomskih zakonitosti koje uslovljavaju ponašanje preduzeća zaclatak je menadžmenta i vlasnika kapitala, rečju organizatora procesa proizvodnje. Utvrđivanje ekonomskih ciljeva preduzeća "stvar" je poslovne politike i njenih kreatora; sa elementima poslovne politike mora biti upoznat ceo personal preduzeća i njegova izvršna funkcija. Formulisanje citjeva preduzeća zahteva kontrolu njihovog ostvarenja, što je opet jedan od najznačajnijih zadataka menadžmenta preduzeća i sl.

Ekonomika preduzeća kao naučna disciplina, dakle, ima za cilj da korisnicima njenih rezultata omogući doslednu primenu osnovnog ekonomskog principa: uz što manja ulaganja ostvariti maksimalne rezultate.

1.3. PREDMET IZUČAVANJA EKONOMIKE PREDUZEĆA

Predmet izučavanja Ekonomike preduzeća odreden je u samom nazivu ove naučne discipline. Definisanje predmeta izučavanja ove nauke od strane uvaženog prof.dr Stevana Kukoleče da je "Ekonomika preduzeća ... naučna disciplina koja

7


izučava ekonomiju preduzeća kao konkretnu ekonomsku stvarnost"11 prihvaćeno je od naše naučne i stručne javnosti kao konzistentna definicija. Ona je, sama po sebi, dovoljno jasna i precizna, ali podvlačenja koja su u njoj data od strane samog autora zahtevaju neka dopunska objašnjenja.

Ovako definisan predmet izučavanja Ekonomike preduzeća kao naučne discipline je ekonomija preduzea, iznalaženje ekonomskih zakonitosti koje deluju u ekonomiji preduzeća i samo "formulisanje principa čijom se primenom u organizovanju procesa reprodukcije stvarni rezultati te reprodukcije približavaju objektivno mogućim rezultatima".

Termin ekonomija preduzeća ovde se upotrebljava u smislu označavanja konkretne ekonomske stvarnosti - preduzeća, koja kao ekonomski podsisteln ima svoje:

1. ciljeve,2. izlazne elemente (outpute),3. ulazne elemente u vidu ulaganja (inpute),4. sistem fimkcionisanja kao dobro smišljen i organizovan način

kombinacije inputa i outputa u procesu proizvodenja robne vrednosti i5. faktore koji utiču na poslovanje preduzeća.Ekonomija je svako stanje i svaka promena u kombinovanju inputa i outputa

na racionalan i optimalan način.Raspolaganje ograničenim sredstvima i materijalnim dobrima na racionalan način zahteva poznavanje objektivnih ekonomskih zakonitosti koje deluju mimo volje pojedinaca, s jedne, i formulisanje odgovarajućih ekonomskih principa poslovanja (ekonomskih načela), s druge strane. "Vođenje" ekonomije preduzeća je izbor najcelishodnijeg ekonomskog rešenja, koje nije moguće izabrati bez poznavanja ekonomskih zakonitosti i ekonomskih principa poslovanja.

Radi razjašnjenja predmeta izučavanja ove ekonomske discipline ovde je potrebno dati i odgovarajuća pojmovna razjašnjenja elemenata definicije predmeta izučavanja.

Rezultati reprodukcije (proizvodnje) su izlazi, outputi ovog procesa, koje preduzeće stvara, nudi tržištu, u obliku materijalnih dobara različitog obima i strukture i/ili usluga.

Ulaganja u reprodukciju (proizvodnju) su oblici ulaza (inputa) materijalnih dobara i usluga, elemenata procesa proizvodnje, radi dobijanja odgovarajućih rezultata toga procesa. Oblici ulaganja se definišu kao angažovanje i trošenje sredstava.

Odnose ulaganja i rezultata definišu ekonomski principi poslovanja13: princip produktivnosti, princip ekonomičnosti i princip rentabilnosti. Ovi principi su svojevrsne norme zahtevi u poslovanju preduzeća, "pravila poslovanja preduzeća čijom primenom u praksi se teži da se ostvare maksimalni rezultati uz minimalna ulaganja"14 (podvlačenja M. P.).

Na poslovanje preduzeća utiču i različiti faktori. U odnosu na (ne)mogućnost njihovog kontrolisanja od strane menadžmenta preduzeća, svi faktori mogu biti: objektivni faktori okruženja, tehnički faktori, prirodni uslovi i subjektivni faktori okruženja. Objektivni faktori okruženja su faktori prema kojima se preduzeće postavlja

8


kao prema konstantama na koje ne može uopšte uticati vrlo malo može uticati. To su društveni faktori u najširem smislu reči: principi ekonomske politike, razvijenost tržišta, položaj grane i delatnosti kojoj preduzeće pripada i sl. Tehnički faktori, odnosno stanje nauke, tehnike i tehnologije, primene tehnoloških rešenja, objektivno su dati njihovim stepenom razvoja i takode su konstanta u poslovanju menadžmenta preduzeća. Ali, oni su i relativno promenljivi, jer u okviru postojećeg nivoa razvoja, mogući su značajni uticaji menadžmenta preduzeća, a što sve zavisi neposredno od finansijske snage preduzeća i spremnošću preduzeća da investira. Prirodni uslovi su deo prirodnog bogatstva na koje preduzeće računa kao sa faktorom svog okruženja. Skup svih prirodnih uslova sa kojima raspolaže jedna nacionalna ekonomija podjednako ne utiče na poslovanje preduzeća. Broj sunčanih dana u godini ili količina atmosferskog taloga, na primer, značajni su za poljoprivredna preduzeća, a prirast drvne mase pokrivenost teritorije kvalitetnim šumama spremnim za eksploataciju i preradu, predmet su interesovanja drvoprerađivačkih privrednih subjekata. To potencijalno prirodno bogatstvo, dakle, samo je preduslov njihove racionalne ekonomije poslovanja. Subjektivni faktori poslovanja mogu se definisati kao slabosti u organizovanju procesa proizvodnje u preduzeću kao prednosti menadžmenta preduzeća. Direktno su podložni promenama i zavise od principa i ostvarenja poslovne politike preduzeća.

1.4. METODE IZUČAVANJA EKONOMIKE PREDUZEĆA

Ekonomika preduzeća kao naučna disciplina koristi se metodima istraživanja svojstvenim ekonomskoj nauci u celosti. To je, kao što je poznato, metod apstrakcije, metod konkretizacije i metod verifikacije. Metod apstrakcije je misaoni postupak "izdvajanja i uočavanja suštinskih svojstava, odnosa i veza u mnoštvu manje-više srodnih ekonomskih pojava i procesa radi njihova upoznavanja i analize ekonomskih oblika čiji su sastavni deo"16. Ovaj metod koriste sve društvene nauke, a u ekonornskim istraživanjima koristi se da bi Sc utvrdila međusobna veza izmedu posmatranih pojava (zakonitost) i promena jednog reda veza u drugi (zakon razvitka). Apstrahovati, dakle, znači izostaviti nebitne činjenice, a uzeti u obzir samo relevantne informacije o posmatranoj pojavi, i na osnovu njih definisati pojavu i njenu zakonistost. U torn smislu i postoje različiti nivoi apstrakcije: jedanput za utvrđivanje kretanja jedne ekonomske pojave na nivou nacionalne privrede, drugi put, u okviru grane, a neki nivo apstrakcije podrazumeva utvrdivanje veza te pojave sa okruženjem preduzeća. Rezultati metoda apstrakcije su: utvrditi objektivne ekonomske zakonitosti koje utiču na poslovanje preduzeća, zatim razviti ekonomske teorije o značajnim ekonomskim kategorijama koje označavaju rezultate i ulaganja u procesu reprodukcije i definisati same ekonomske kategorije, svojevrsnu terminologiju ove ekonomske discipline. Zavisno od nivoa apstrakcije, ovaj metod se u Ekonomici preduzeća koristi u istraživanju pored ostalog, faktora okruženja i posebno u otkrivanju ekonomskih zakonitosti koje neposredno utiču na formulisanje strategije, poslovne politike i taktike preduzeća, a sve u cilju racionalnog izbora optimalne varijante.

Metod konkretizacije je operacionalizacija istraživanja. Konkretizovati

9


znači izvesti odgovarajuće zaključke iz celine posmatranih procesa, putem konkretnih objašnjenja definisanja odgovarajućeg ekonomskog modela, kao pojednostavljene slike složene ekonomske stvarnosti.

Rezultat metoda konkretizacije je, dakle, ekonomski model. Model uopšte, pa samim tim i ekonomski model definiše se kao smanjena, ali verna verzija originalne stvari17, jer, poznato je, da se društvena kretanja ne mogu izazivati, prouzrokovati, da bi se na osnovu toga mogli izvoditi relevantni zaključci o posmatranoj pojavi, nego se takva stvarnost modelira, bez obzira na sva ogranienja takvog postupka. Ekonomska stvarnost, bez obzira na nivo apstrakcije, zahteva određenu konkretizaciju, zasnivanje, definisanje i uobličavanje odgovarajućeg ekonomskog modela, putem koga se simuliraju društvena kretanja.

Metod verifikacije je metod provere dobijenih rezultata. Njegovo ishodište je shvatanje prakse kao osnove saznanja i kriterijum istine, pa sve naše predstave o svetu, naše misaone apstrakcije o konkretnim ekonomskim pojavama i procesima imaju svoje naučno značenje i svoju objektivnost samo ukoliko produ test sa stvarnošu. U prirodnim naukama ovaj metod je metod eksperimenta stvar kvantitativne operacionalizacije dobijenih rezultata. U društvenim naukama, a posebno u Ekonomici preduzeća, dokazivanje je posredno, na osnovu zaključaka i postavljenih hipoteza i neposredno, matematičkim i statističkim metodama obrade podataka. Zadatak verifikacionog metoda je uporedenje dobijenih rezultata sa konkretnom ekonomskom stvarnošću i, na osnovu toga, preduzimanje odgovarajućih poslovnih odluka koje sobom nose rizik i šansu.

Raznovrsne su i brojne dimenzije metoda verifikacije. Iako je istorijsko-logički pristup nezaobilazan u istraživanju ekonomskih kategorija, čini se da prioritet metodu verifikacije u Ekonomici preduzea treba dati kvalitativnoj i kvantitativnoj dimenziji zaključaka izvedenih matematičko-statističkim tehnikama istraživanja.

Prirodan sled grupisanja relevantnih informacija o posmatranoj ekonomskoj pojavi procesu svakako započinje njenom matamatičkom interpretacijom, ne samo iz razloga objektiviziranja i kvantifikovanja intenziteta, otkrivanja pravilnosti (zakonitosti) u stohastičkim kretanjima, već i pre svega zbog značajnih implikacija na rezultat izbora alternative u ekonomiji kao nauci o racionalnom izboru. Matematičke relacije i matematički modeli kao egzaktni oblici istraživanja mikroekonomskih problema pružaju nosiocima ekonomskih odluka relevantne informacije o postojanju rešenja i o alternativama u izboru rešenja.

Međutim, ekonomski modeli, i bez obzira što pretenduju na sveobuhvatnost, nisu u mogunosti da obuhvate sve značajne i uticajne faktore, medusobne veze i odnose, komplekse pojava i njihovih zakonitosti. Zato je izbor ipak individualna stvar svakog pojedinca.

Poslovna odluka kao izbor alternative mora se doneti i na osnovu drugih, a ne samo kvantitativnih analiza. Kvalitativna analiza dobijenih rezultata predstavlja ispitivanje strukture istraživane pojave (strukturna analiza) i njene korelacione veze sa bitnim ekonomskim parametrima poslovanja. Organizacione veštine, kao što su preduzetništvo, menadžment, liderstvo, zatim sama organizacija preduzeća, posebno

10


organizacija njegovih funkcija, teško se mogu kvantitativno iskazivati. Humani kapital (radni potencijal preduzeća sa svojim sposobnostima i znanjima) i upravljanje znanjem u preduzeću takode predstavlja kvalitativnu dimenziju poslovanja preduzeća. U suštini, ni ekonomski rast kao kvantitativni aspekt poslovanja preduzeća, na dugi rok nije moguć bez odgovarajuhih strukturnih i kvalitativnih poboljšanja, odnosno bez ekonomskog razvoja.

1.5. ODNOS EKONOMIKE PREDUZEĆA I DRUGIH EKONOMSKIH DISCIPLINA

Veliki ekonomski sistem (privreda) i njegovi podsistemi (privredne oblasti, regioni, grane, delatnosti) predmet su istraživanja različitih naučnih disciplina. Kriterijumi za podelu ekonomskih disciplina različiti su i, u osnovi, pored definisanja predmeta istraživanja, za njihovu klasifikaciju od uticaja su nivoi apstrakcije kojima se omedava predmet istraživanja.

S obzirom na to da Ii se istražuje privreda u celini, njeni ekonomski agregati i makroekonomska ravnoteža, je reč o pojedinačnim privrednim ponašanjima, ekonomskim fenomenirna i procesima, uključujući i poslovanje preduzeća kao osnovnog privrednog subjekta, sve ekonomske discipline mogu se podeliti na makroekonomske i mikroekonomske discipline. Zatim, ekonomske discipline mogu biti opšte, posebne (specijalne) ekonomske discipline i ekonomike privrednih delatnosti. Zavisno od područja izučavanja, ekonomske discipline se mogu podeliti na ekonomiku narodne privrede (nacionalna ekonomija), ekonomiku privrednih delatnosti, ekonomiku privrednih grana i ekonomiku preduzeća.

Sve ove i druge nenavedene podele ekonomskih disciplina zahtevaju da se odredi mesto primenjenih ekonomskih disciplina i njihov odnos prema opštoj ekonomskoj teoriji.

Posebno i direktno, već pominjane organizacione forme ekonomsko delovanja18 (makroekonomija, mikroekonomija, mezoekonomija) opredeljuju mesto Ekonomike preduzeća u sistemu ekonomskih nauka.

Makroekonomiju, kao što je poznato, čini ekonomija zajednice organizovane na odredenom prostoru i karakterišu je zajednički ciljevi, struktura, geopolitičko područje i način organizovanja. Rečju, njome se definišu i elementi konkretnog privrednog sistema. Ovu oblast ekonomskog života izučavaju Nacionalna ekonomija, Privredni sistem i druge discipline koje se bave agregatnim veličinama privrede.

Za razliku od toga, mikroekonomija obuhvata nivo organizacije kojim se "označava kompleks elemenata, odnosa i faktora koji uslovljavaju efikasnost ciljeva pojedinaca". U njenom središtu nalazi se pojedinac, koji ima svoje (individualne) biološke i socijalne potrebe koje želi da zadovolji i da obezbedi sopstvenu egzistenciju. To je ekonomska delatnost pojedinca, koju, kao i svaku organizovanu delatnost ćine neophodna ulaganja (inputi) i ostvareni rezultati (outputi). Pored toga, šire uzev, mikroekonomska analiza predstavlja i istraživanje pojedinačnih ekonomskih fenomena (ponuda , tražnja, cone, troškovi, prihodi), čime se u jednoj

11


hijerahijskoj formi ovaj nivo apstrakcije vezuje za ekonomske discipline kao što su: Teorija i politika cena, Teorija troškova, Teorija vrednosti i sl.

Preduzeće i njegovo poslovanje nesumnjivo pripada mikroekonomskom aspektu ekonomske analize. Medutim, ono ima i specifičnosti u odnosu na ekonomsku delatnost pojedinaca, pa se ovaj organizacioni oblik od strane nekih značajnih ekonomskih stvaralaca, izdvaja kao mezoekonomski nivo organizacije. Po takvim mišljenjima, mezoekonomski nivo obuhvata, pored preduzeća, i analizu drugih organizacionih formi privredne delatnosti, kao što su gazdinstva i radnje. Tako odredjena mezoekonomija ima svoje ciljeve, elemente, organizacionu strukturu, principe funkcionisanja i sam indentitet privrednih subjekata o kojima je reč. Mezoekonomija predstavlja svojevrsnu infrastrukturu makroekonomije jednog društva, jer se kroz nju ostvaruju funkcije makroekonomije, ali i specifični ciljevi pojedinaca (mikroekonomije) koji, kroz ovu organizacionu formu, organizuju proizvodnju kao društvenu delatnost, a ne individualnu stvar svakog pojedinca. To je verovatno jedan od temeljnih razloga za formulisanje tripartitne (umesto dvopartitne) strukture privrede, iako je sasvim izvesno da izdvajanje mezoekonomske strukture iz mikroekonomske analize i teorije nije mogue iz drugih znaajnih razloga.

Prvo, "specifičnost" mezoekonomije je definisanje i ostvarenje sopstvenih ciljeva (preduzeća). Kao što se kasnije izlaganje pokazati, reč je o mnoštvu ciljeva (sistemu ciljeva) koji nije moguće jednosmerno odrediti. Najznačajniji i primarni cilj preduzeća (ostvarenje zadovoljavajueg profita) samo je jedan iz kompleksa ciljeva, koji je nemoguće definisati kao rezultantu ciljeva pojedinaca koji u preduzeću rade kao kompromis ciljeva upravljačke i rukovodilačke funkcije u preduzeću. Mikroekonomska teorija i analiza je ishodište poslovne politike i strategije preduzeća kao ekonomskog subjekta.

Drugo, Ekonomika preduzeća istražuje ekonomiju poslovanja preduzeća. To svakako nije moguće bez poznavanja opštih ekonomskih zakonitosti i makroekonomskih kretanja, s jedne, ali ni bez primene posebni ekonomskih principa poslovanja (produktivnost, ekonomičnost, rentabilnost) i bez analiza tražnje, troškova, proizvodne funkcije, cena i sl. (što su elementi mikroekonomske analize), s druge strane.

Sve navedene činjenice nedvosmisleno ukazuju da nema stroge demarkacione linije koja bi omedavala istraživanje složenih ekonomskih problema u celini i koja bi autarhično i ljubomorno čuvala rezultate svojih istraživanja. Metod ekonomske analize podjednako pripada svim ekonomskim disciplinama, a njihovo mesto u sistemu ekonomskih nauka odredjuje njihov predmet istraživanja. Za Ekonomiku preduzeća "rezervisano" je mesto u mikroekonomskoj teoriji i analizi.

1.6. KARAKTER EKONOMIKE PREDUZEĆA

Iz dosadašnjeg izlaganja sigurno se može zaključiti da je Ekonomika preduzeća nauka koja proučava ekonomske pojave u okviru preduzea, kao i povezanost preduzeća s

12


tržištem i narodnom privredom kao celinom. To bi dalje značilo da ova naučna disciplina izučava konkretnu ekonomsku stvarnost, a njena znanja služe za savladavanje i uspešno rešavanje brojnih praktičnih problema preduzeća.Time se, naravno, daje samo jedan aspekt karaktera ove naučne discipline, jer je stvarno ona i nastala posmatranjem ekonomske prakse, a manje kao rezultat istraživanja posebne naučne discipline. Medutim, njena uloga u sistemu ekonomskog znanja mnogo kompleksnija i složenija nego što se to na prvi pogled može zaključiti i ne svodi se samo na čisti pragmatizam.

Ekonomika preduzeća je društvena i ekonomska nauka, koja svojim predmetom i metodom istraživanja nedvosmisleno pripada mikroekonomskoj teoriji i analizi. Mikroekonomska teorija i analiza obuhvata bar dve velike oblasti: istraživanje tražnje (i ponude) i teoriju preduzea (firme). Oba segmenta su neodvojiva: prvi objašnjava tržište i njegovu morfologiju, ekonomske snage tržišta i ponašanje potrošača, a drugi elemente teorije proizvodnje u preduzeu, teoriju (elemente) troškova i motive privređivanja. Dakle, preduzeće je samo jedan od objekata posmatranja ove naučne discipline, a ono, kao što je poznato, nije odvojeno i nezavisno od privrednog sistema. Bez poznavanja elemenata opšte ekonomske teorije, s jedne, i znanja tehničkotehnoloških, organizacionih, psihološko-socioloških i ekonomskostatističkih nauka, njen karakter bi se verovatno sveo na pozitivističku, opisnu i istorijsku disciplinu.

Ekonomika preduzeča se bavi ekonomijom poslovanja preduzeća. Time se posredno postavlja pitanje: da li Ekonomika preduzeća proučava ekonomsku stvarnost kakva ona u stvari jeste, kakva bi trebalo da bude šta bi trebalo da bude? Odgovor nije jednosmeran: pragmatizam i normativizam ove naučne discipline međusobno se dopunjuju i uvek iznova traže najbolje odgovore na klasična ekonomska pitanja: šta, kako, koliko i za koga proizvesti ?

Posebno se izdvaja pitanje Šta je sadržina aktivnosti preduzeća? Stvarni život u preduzeću (posebno njegova ekonomija poslovanja) nije gola i prosta ekonomska aktivnost proizvodnje (i/ili pružanja usluga). Preduzeće i nije prost i jednostavan organizam sistem koji ekonomski racionalno kombinuje inpute da bi ostvarilo maksimalni nivo outputa; nije čak ni prosta organizacija funkcija koje služe cilju proizvodnje. Kvalitativni aspekti poslovanja, promena strukturnih odnosa u sredstvima i funkcijama, a posebno organizacione veštine kao što su planiranje, utvrđivanje zadataka, liderstvo, komunikacija, motivacija i menadžment kao veština poboljšanja organizacione strukture i veština donošenja odluka, Ekonomici preduzea daju nove dimenzije. Ona treba da bude, dakle, kompleksna, pragmatična, mobilna i razvojna naučna disciplina. Njeni rezultati nisu ex post, nisu prebrojavanje, sabiranje i utvrđivanje procesa koji su se desili; njeni rezultati su ex ante, tekući i razvojni, mobilni i primenjivi u kratkom, srednjem i dugom roku.

Savremene potrebe u korišćenju znanja ove naučne discipline odnose se na potpunost i brzinu primene tih znanja. Ako se samo radi ilustracije, posmatraju osnovne funkcije u preduzeću: nabavka, proizvodnja, prodaja, finansije, onda je očigledno da se klasični pristup u diferenciranju funkcija mora napustiti ili bar proširiti, mora ustupiti mesto upravljanju proizvodnjom, kao organizacionoj veštini

13


upravljanja jednim više proizvoda (grupa proizvoda), počev od istraživanja tržišta preko proizvodnje do plasmana na tržištu sa svim propratnim marketing aktivnostima.

Naučno diferenciranje i sistematizovanje ovakvih znanja Ekonomike preduzeća namenjeno je njihovim korisnicima: naučnoj i stručnoj javnosti: korisnošću i mobilnošću takvih informacija; preduzeću: vlasnicima kapitala, menadžmentu preduzeća i njegovom personalu; makroekonomskom sistemu: kreatorima ekonomske politike, privrednom sistemu i njegovim komparativnim prednostima; pojedincima: kao potrošačima, da pravilno izgrade svoj izbor u zadovoljenju potreba, kao proizvođačima, da shvate društvenu neophodnost proizvodne delatnosti kojom se bave i sl.

U daljem tekstu, navedeni pristup primenjen je kao način saopštavanja rezultata ove naučne discipline.

10. LITERATURA

[1] Prof.dr Milorad D. Pavličić, " Ekonomika preduzeća", ICIM , Kruševac, 2004.

[2] www.fabus.edu.rs

[3] www.ekof.bg.ac.rs

14

http://www.fabus.edu.yu/

Documents

SEMINARSKI RAD EKONOMIKA d