VISOKA ŠKOLA ZA OBRAZOVANJE VASPITAČA

KRUŠEVAC

Predškolska pedagogija

Seminarski rad

Tema: Marija Montesori i njene pedagoške ideje

Profesor: Ružica Milosavljević Student: Nevena Filipović

Br. Indeksa: 1-069/11

Septembar, 2015.

Sadržaj:

1. Biografski podaci i školovanje..................................................1

2. Rad............................................................................................2

2.1. Počeci.....................................................................................2-3

2.2. Ortofrenička škola..................................................................3-4

2.3. Dečija kuća..............................................................................4-5-6

2.4. Obrazovni sistem Montesori..................................................6

3. Obrazovanje po sistemu Montesori...........................................7

3.1. Presudno doba........................................................................7

3.2. Kazna i nagrada......................................................................8

3.3. Obrazovni materijal i okruženje.............................................9

3.3.1. Obrazovni materijal korišćen u Montesori školama...9-10

3.3.2. Kritični period....................................................................10-11-12

4. Širenje sistema Montesori........................................................13

4.1. Drugi svetski rat………………....…………………………13-14

4.2. Otvoreni Montesori program u Srbiji…………………….14-15-16

5. Zaključak……………………………………………………17

Literatura……………………………………………………18

1. Biografski podaci I školovanje

Marija Montesori (ital. Maria Montessori) rođena 31. avgusta 1870. uKjaravaleu, u Italiji. Preminula je 6. maja 1952. u Nordviku, u Holandiji. Bila jeitalijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i čovekoljubac;najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montesori“, koji se odnosi na decuod rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode su i danas u primeni uvelikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.Marija Montesori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji.Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođedobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, celaporodica se preselila u Rim, gde je, po završetku osnovne škole, nastavilaškolovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom da postane inžinjer. U to vreme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno. Do mature su se njene želje izmenile, te je sada želela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane lekar.Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvonešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijenupis. Nakon neuspešnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala, upisalase na Univerzitet u Rimu i na osnovu te diplome (odsek za fiziku, matematiku iprirodne nauke) je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prvaženska osoba u Italiji koja ga je završila, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu.

1

2. Rad

2.1. Počeci

Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montesori se zaposlila u bolnici San Djovani u sklopu Univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena,na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba daimaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izveštavao sa kongresa upitao ju jekako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećajukad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima ženane može voditi koristan život“. U novembru 1896. godine je primljena kao asistentu bolnici Santo Spirito u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima, anaročito, sa njihovom decom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala dabudu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i lečila ih. Godine 1897.je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj kliniciUniverziteta u Rimu, gde je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim ćekasnije biti u braku.Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montesorijeva je ubrzopočela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan odvaspitača dečijeg odeljenja sa gađenjem komentarisao da deca kupe mrve sa poda ijedu ih, Montesori je shvatila da ta deca, nemajući nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su živela, vape za čulnom motivacijom I aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montesori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dečiji vrtić u kojem je naglasak bio na dečijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“.U toku 1898. godine rad Marije Montesori sa decom zaostalom u razvoju jepočeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima.

2

Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj deci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montesori se sledeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reform školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montesorijeve tokom celog njenog života.

2.2 Ortofrenička škola

Montesorina uključenost u Nacionalnu ligu za obrazovanje dece zaostale urazvoju joj je omogućila razgovor sa jednim od direktora nove ustanove podnazivom „Ortofrenička škola“ (ital. Scuola Ortophrenica). U školi se staralo o decisa širokom lepezom različitih duševnih poremećaja, što je predstavljaloprekretnicu u Montesorinom životu, pretvarajući je od lekara u obrazovnog radnika. Do tog trenutka sve njene ideje su bile samo na papiru, ali u ovoj maloj školi je mogla da ih sprovede u delo. Provela je dve godine radeći sa decom, eksperimentišući i dorađujući obrazovni materijal koji su osmislili Itar i Sigin (Jean Marc Gaspard Itard i Edouard Seguin), francuski lekari koji su imali veliki uticaj na Montesori. Itar i Sigin, njegov učenik, bili su vrlo poznati u naučnim krugovima po svom izuzetnom radu sa „Divljim dečakom iz Averona“. Danju je radila, podučavala i posmatrala decu, a noću pravila beleške, uvodeći naučni, analitički stav u svoj rad.Njen prvi značajan uspeh predstavljalo je osmoro njenih učenika koji su seprijavili za državni ispit čitanja i pisanja. „Nazadna“ deca ne samo da su položila,nego su njihove ocene bile iznad proseka, što je kasnije nazvano „prvim čudomMontesori“.

3

Marija Montesori je 1898. godine rodila sina, kojem su dali ime Mario.Mario je poslat na čuvanje izvesnoj porodici u okolini Rima gde ga je Marija čestoposećivala i, iako je prošlo više godina pre nego što je Mario saznao da mu jeMarija uopšte majka, između njih se kasnije razvila jaka povezanost i zajedničkirad, a Mario je nastavio majčin rad i nakon njene smrti.Godine 1901. Montesori je napustila Ortofreničku školu i započelasamostalan rad u oblastima obrazovne filozofije i antropologije. Godine 1904. jeprihvatila položaj predavača u Pedagoškoj školi Univerziteta u Rimu, na kojem jeostala do 1908. godine. Na jednom predavanju je govorila svojim studentima:„Predmet naših izučavanja je čovečanstvo; naša svrha je da postanemo učitelji. E,ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što oddruštvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji.”

2.3 Dečija kuća

„Dečja kuća” je počela sa radom 06.01.1907. godine. U sledećih šest meseci, tokom kojih su primenjivanje vežbe praktičnog života i edukacija čula, desilo se ono što su mnogi smatrali čudom. Evo opisa Marije Montesori: „Dala sam se na posao, kao seljanka koja, pošto je sačuvala kvalitetno seme kukuruza nalazi plodno tle na kome ga može slobodno posaditi. Ali pogrešila sam. Jedva da sam okrenula grumen mog polja, kada sam našla zlato umesto pšenice; grumen je otkrio dragoceno blago. Nisam bila seljanka kakvom sam se smatrala, već pre Aladin koji je ne znajući, u rukama držao ključ skrivenog blaga” (Standing, str. 39).Šta je bilo ovo skriveno blago koje se odjednom pojavilo? Normalne osobine detinjstva, do tada sakrivene iza devijantnog ponašanja dece. Marija Montesori je otkrila da deca poseduju kvalitete različite od onih koji im se obično pripisuju. Izgledalo je da je oslobođen viši oblik ličnosti i da se rodilo novo dete. Aladinova lampa je bio Montesori materijal, prilagođen u potpunosti normalnoj deci, sa kojim su ona birala da rade spontano, za razliku od dece sa posebnim potrebama, koju je trebalo ubeđivati da sa njim rade.

4

Osnovne osobine ovog novog deteta bile su:

– mentalna koncentracija– ponavljanje vežbe– ljubav prema redu– sloboda izbora– ljubav ka radu umesto igri– neprimenjivanje kazne i nagrade– ljubav ka tišini– odbijanje slatkiša– osećaj ličnog dostojanstva– „eksplozija” pisanja– otkriće čitanja– spontana samo-disciplina.

I sama Marija Montesori je bila iznenađena ovim otkrićima. Ali čudo nije dugo ostalo skriveno. Počelo je da se priča o dešavanjima u kvartu San Lorenco i druga Dečja kuća je napravljena u drugoj zgradi. Tu se čudo ponovilo. Uskoro su počeli da dolaze posetioci, prvo iz Italije pa iz drugih zemalja, da posmatraju decu i uvere se svojim očima. Prva Dečja kuća u Londonu je otvorena 1918. godine, gde se isto desilo. Vesti se prenose u Ameriku i na druge kontinente. Dečje kuće se osnivaju u Engleskoj, Australiji, Rusiji, a među posetiocima iz svih krajeva sveta našla se i Tolstojeva ćerka.Prva knjiga pod nazivom „Metod naučne pedagogije primenjen na edukaciju dece u Dečjim kućama” objavljena 1909. godine, prevedena je na preko 20 jezika. Na zahteve iz svih krajeva sveta i očiglednu potrebu za širenjem novog načina rada sa decom, počinje obučavanje Montesori učitelja . U Rimu je osnovano prvo Montesori društvo – Opera Montesori (Opera Montessori), koje i danas postoji. Uskoro se slična društva osnivaju širom Italije.Poziv iz 1914. godine da se preseli u Ameriku, gde bi vodila Dečju kuću, Marija Montesori odbija.

5

U Ameriku odlazi sledeće godine, radi serije predavanja, kao gost Tomasa Edisona i američkog Montesori društva čiji je predsednik bio Graham Bel. Prvo predavanje održano je u Karnegi holu za preko 5000 ljudi. Kako je u toku bila Svetska izložba u San Francisku, napravljena je soba sa staklenim zidovima u kojoj se nalazilo Montesori odeljenje, pod upravom Helen Parkharst (Helen Parkhurst) koja se obučavala uz Mariju Montesori. Oko staklenih zidova nalazile su se stolice sa kojih su zainteresovani posetioci posmatrali decu. Deca su dobila jednu od dve zlatne medalje dodeljene na Svetskoj izložbi.

2.4 Obrazovni sistem Montesori

Polazni stav Marije Montesori je da „dete samo sebe otkriva pokretima isenzomotornim iskustvima“ još od najranijih trenutaka svog života. Dete u sebi posamom rođenju ima potrebu da uči i stvara i sve što vaspitač treba da čini je da muoslobađa puteve kojima će moći da se samosazna. Te unutrašnje potrebe su uvekkonstruktivne ukoliko im se omogući ostvarivanje. Ovaj princip se često izražavarečenicom: „Pomozi mi da to uradim sam!“.Po Montesorijevoj, u najranijim uzrastima dete neće da mu se išta pokaže,nego samo da mu se „pomogne u procesu njegovog prirodnog razvoja“. Da sepažnja deteta ne bi raspršila, odnosno da bi se dete usredsredilo na određenoučenje, treba mu pružiti potrebnu tišinu i mir u prostoriji u kojoj uči.

Za proveru naučenog ili za korektivnu pomoć pri učenju, koristi se potrebadeteta za pažnjom. Ono samo donosi svoj rad (rezultat svog rada) da ga pokažeučiteljici. Ona tada treba da bude tiha i strpljiva. Treba da razume, prihvata ipodstiče. Učiteljica ne treba da pokušava da ulije znanje u glavu deteta, nego da ukratkim i pojedinačnim razgovorima, objašnjavanjem i pružanjem pomoći u razumevanju podstiče njihovu radoznalost i usmerava njihov dalji rad.

6

3. Obrazovanje po sistemu „Montesori“

3.1. Presudno doba

Montesori smatra da je dete sa tri godine već postavilo temelje svoje ličnostii da mu je tek tada potrebna spoljašnja pomoć u školskom obrazovanju. U knjizi„Upijajući um“ Montesori tvrdi: „Njegova dostignuća su tolika da se slobodnomože reći: mališan koji sa tri godine polazi u „školicu“ već je mali čovek.

Psiholozi tvrde da su naše sposobnosti, u poređenju sa sposobnostima deteta,veoma oskudne. Da bismo uspeli u onome u čemu je dete uspelo tokom prve trigodine života, nama, odraslima, trebalo bi šezdeset godina napornog rada. ... Ipak,ono ni tada nije iscrpilo moć koju poseduje: da „upija“ iz svoje okoline.“ U Montesorine „Dečije škole“ obično su polazila deca starosti oko 3 godine.Iako su im roditelji bili nepismeni i pripadali nižim slojevima, ta deca su bezvelikih teškoća savladavala pismo već do svoje pete godine. Kada bi ih neko pitaoko ih je naučio tome, ona bi odgovarala „Učio? Niko me nije učio.“ Polazeći odstava da deca „upijaju“ iz svoje okoline, učitelji ove škole su došli do zaključka dabi im na isti način trebalo pomoći da „upijaju“ i ostale elemente kulture —botaniku, matematiku, zoologiju, geografiju — i da to čini sa istom lakoćom, neumarajući se.Montesori je tako došla do zaključka da obrazovanje nije rezultat radaučitelja, nego prirodni proces koji se odvija spontano u ljudskom biću. Dete ne učislušajući reči učitelja, nego sopstvenom aktivnošću i iskustvima. U toj situacijiučitelj treba da omogući detetu okruženje u kojem će samo moći učiti.

7

3.2 Kazna i nagrada

U obrazovnom sistemu „Montesori“ nema potrebe ni za nagradom, ni zakaznom. Montesori se suprotstavlja uvreženom stanovištu po kojem dete treba većpo počinjenoj grešci ispravljati ili čak kritikovati. Takođe, smatra da nagrada, kojase ionako, osim u sistemu ocena, u ustaljenim školskim programima relativnoretko daje, oduzima duhovnu spontanost deteta. Po njenom mišljenju, najbitnije jeda dete usvoji tzv. „kontrolu greške“, tj. da grešku samo prepoznaje i u skladu sasvojim sistemom vrednosti otklanja u budućim aktivnostima.

Ocene su bespotrebne i od njih nema nikakve koristi, smatra Montesori. Kaoi ocene, nastavnikove opaske poput „Vi nemate pojma“ ili „Stalno pravite istegreške“ dovode do snižavanja energije dece i umanjenja njihovog interesovanja.Reći detetu da je glupo ili nevaljalo znači samo poniziti ga i smanjiti verovatnoćuda će se ono zanimati za dati predmet. Nedostaci se uklanjaju jedino kroz iskustvoi vežbu, a disciplina se postiže samo kroz druženje sa drugom decom, a neslušajući priče da je nedisciplinovano.

Reći detetu da je glupo ili nevaljalo znači samo poniziti ga i smanjiti verovatnoćuda će se ono zanimati za dati predmet. Nedostaci se uklanjaju jedino kroz iskustvoi vežbu, a disciplina se postiže samo kroz druženje sa drugom decom, a neslušajući priče da je nedisciplinovano.

8

3.3. Obrazovni materijal i okruženje

3.3.1. Obrazovni materijal korišćen u Montesorinim školama

U skladu sa idejom da deca treba da budu slobodna i uče kroz sopstvenuaktivnost, Montesori je deci u svojim školama zadavala različite zadatke iz oblastibotanike, vrtlarstva, kuvanja, čišćenja, brige o životinjama i, naravno, čitanja,pisanja itd. Deci je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću po učionici, a nastavnikbi bio tu da pomogne ako postoji neki problem. Učionica nije smela biti prenatrpana i bučna i trudilo se da svakom detetu bude pružen mir u kojem može da rešava/obavlja svoj zadatak, a da mu se pažnja ne rasprši.Korišćene su različite „igračke“, poput gore-pomenutih kartica sa slikama,zatim predmeti geometrijskih oblika poput cilindara, kugli, kocki itd. U jednomzadatku, detetu je postavljen zadatak da umetne garnituru cilindara različitihdimenzija u okrugle otvore odgovarajućih veličina. Jedno od dece je umetnulo svecilindre osim jednog, koje nije moglo da stane u preostali otvor, a ostali cilindri suse svi klimali u svojim otvorima. Dete je bilo primorano da analizira gde jepogrešilo, a istovremeno zainteresovano da vežbu ponovi kako bi došlo do uspeha.Ovaj pribor je istovremeno izoštravao dečija čula i omogućavao kontrolu greške, asvi materijali koji se nalaze u sredini treba da odgovaraju dečijim unutrašnjimpotrebama, da privlače pažnju i podstiču koncentraciju.Materijal koji je Marija Montesori pripremila za decu ima veoma važnuulogu i strukturiran je tako da zadovoljava pet osnovnih zahteva:

I Teškoća na koju će dete naići rukujući materijalom treba da bude svedenana jednu njegovu osobinu, tako da se dečija pažnja usmerava na nju, dok se ostaleosobine zanemaruju.II Materijal svojim izgledom i načinom korišćenja sledi jednu progresiju odjednostavnijeg ka složenom.

9

III Materijali indirektno pripremaju dete za učenje koje mu predstoji.IV Materijal koji se daje detetu u početku treba da bude konkretan izrazneke ideje, a zatim da je predstavlja na sve apstraktniji način.V Zahtev se odnosi na potrebu da material koji se daje detetu bude“autokorektivan”, kontrola grešaka je u njemu samom, a nije uloga vaspitača.Materijali se dele na četiri opšte kategorije: - senzorni- akademski- kulturni i- umetnički materijaliDeca se uz pomoć senzornih materijala vaspitavaju i usavršavaju čula: vida,sluha, dodira, mirisa i ukusa, zatim osećaj za toplotu, za težinu, za oblik i veličinu,osećaj za boje i slično.Akademski materijali koriste se za početnu obuku u govoru, čitanju, pisanju,kao i u prirodnim naukama.Kulturni i umetnički materijali služe za samoizražavanje i prenošenje ideja.Oni obuhvataju materijale kojima će se deci približiti muzika, crtanje imodelovanje. Pre svega, vežbanje se sastoji u usvajanju tehnika, na primer priprema za likovno izražavanje ista je kao i za pisanje. Materijal koji deca koriste nagrađuje uspešne postupke, a uloga vaspitača je da se ne meša u ono što deca rade dok ga oni to sami ne zamole. Njegova uloga sastoji se u tome da ograniči obim radoznalosti deteta na objekt lekcije i da što manje interveniše. Svako dete je upućivano da se koncentriše na ono što je radilo, a da razgovara sa drugovima ili vaspitačem samo kad mora, pa i tada tihim glasom ili šapatom.

3.3.2 Kritični periodi

Montesori je smatrala da postoje određena razdoblja u životu deteta kadaono može nešto da nauči i da se ta sposobnost vremenom smanjuje; ako prođeisuviše vremena, a dete to ne nauči, može potpuno izgubiti tu sposobnost.

10

Montesori je ovo stanovište ugradila u samu srž svog sistema obrazovanja iu svojim knjigama izložila detaljne šeme razvoja detetovog jezika, šake,inteligencije itd. kroz pojedina razdoblja njegovog života.

U samoj školi,Montesori smatra da će deca na odgovarajućem stepenu razvoja, bez ikakvihteškoća učiti ono za šta su trenutno spremna, ako je unapred poznato kada je došlodo tog trenutka i ako im se za to spremi odgovarajuće okruženje. Naravno, neće sesvoj deci ovi periodi poklapati tačno u datum, štaviše; zato decu treba posmatrati,pratiti njihov razvoj i primetiti kada dođe do trenutka njihove spremnosti zaodređeno učenje.Posmatrajući decu, Montesorijeva se uverila da ona u sebi nose snažnumotivaciju za samoizgrađivanjem, međutim deca ne nasleđuju uobičajene modeleponašanja koji bi im garantovali uspešno ostvarenje plana njihovog sazrevanja. Zarazliku od ostalih živih bića, čovek mora da razvija sopstvene načine ponašanja.Da bi dete umelo uspešno da ih odabere, u složenim uslovima u kojima odrasta,pomaže mu urođena “ kreativna osetljivost” koja se ogleda u “periodima osetljivosti” i “upijajućem duhu” karakterističnim za detinjstvo.Periodi osetljivosti su oni periodi u kojima je dete toliko obuzeto nekomosobinom ili pojavom u svojoj sredini, da ga ne privlači ništa drugo. Ukoliko seovaj perod propusti, dete gubi specijalnu osetljivost i želju za nečim, što se lošeodražava na njegov psihički razvoj i proces sazrevanja.Upijajući duh deteta je povezan sa činjencom da ono, za razliku od odraslogkoji je već stekao određeno iskustvo, mora započeti da gradi svoje saznanje ni odčega. Ovaj duh mu omogućuje da nesvesno “upija” utiske iz svoje okoline, koji seu njemu “utelovljuju”. Postepeno se u detetu budi svest koja od nesvesnog uzimašta joj je potrebno i tako se korak po korak izgrađuje dečije pamćenje i sposobnostshvatanja i mišljenja.Marija Montesori opisuje principe za koje je dete unutrašnje motivisano. Prvi princip, princip rada, ukazuje da delatnost kojom se bave deca delujena njihovu ličnost. Posle neke aktivnosti na koju su bila koncentrisna postajumirna i prijatno se ophode, a svi oblici destruktivnog ponašanja i neposlušnostiisčezavaju.

11

Drugi princip, princip nezavisnosti, se ogleda u tome da dete bude svesamostalnije u toku svog razvoja. Nezavisnost mu je potrebna da bi moglo pratitiunutrašnje podsticaje za delovanje koje će mu biti od koristi.Treći princip, princip snage dečije pažnje, ukazuje na to da dete naodređenom stepenu razvoja, usmerava svoju pažnju prema izvesnim predmetima usvojoj sredini, koju ranije nije ispoljavalo. Četvrti princip, je princip prema kome se razvoj inteligencije predstavljakao ključ za razumevanje samog života. Njime se stavljaju u pogon mehanizmi odsuštinskog značaja za vaspitanje.Peti princip, princip razvoja dečije imaginacije i kreativnosti, javlja se koddece kao urođena snaga. Da bi dete razvijalo svoje stvaralačke sposobnostipotrebna mu je sloboda da bira šta će ga privući u okolini, da se time bavi, daističe ideje, da pronalazi probleme i rešenja za njih.Šesti princip, princip razvoja emocionalnog i duhovnog života deteta,zasniva se na verovanju Marije Montesori u urođenu sposobnost dece da vole irazumeju druge, kao i potrebu za Bogom. Ovu sposobnost dete razvija u dodiru sasvojom okolinom, a naročito sa ljudima oko sebe. Ono se prvo “emocionalnobudi” zahvaljujući majčinoj ljubavi, a zatim počinje da voli i prima ljubav oddrugih. Pored ljubavi dete treba da razvije i moralni osećaj koji je takođe urođen,ali kome pogoduje sredina u kojoj se jasno razlikuje dobro od zla.Na kraju se pominje sedmi princip koji se odnosi na stadijume u dečijemrazvoju, koje je Marija povezala sa hronološkim uzrastom. Ovih perioda ima 5, ana predškolsko detinjstvo se odnose prva dva. Od rođenja do 3. godine je periodnesvesnog razvoja. Drugi period je od 3. do 6. godine, kada se iskustvo koje jedete steklo na nesvesnom nivou prenosi na svesni nivo. Od 6. do 9. godine detepostaje sposobno za sticanje znanja i veština značajnih za kulturu u kojoj živi. Od9. do 12. godine otvara se svesno saznavanje za dalji razvoj njegovihintelektualnih interesovanja. U periodu od 12. do 18. godine dete produbljuje svojasaznanja u oblastima za koje je stvoren interes.

12

4. Širenje sistema Montesori

Montesori je mnogo vremena provodila putujući i držeći predavanja i govore;najviše u Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Holandiji.

Napredak je, međutim, velikim delom pokvaren izbijanjem Prvog svetskog rata.Nakon što se 1917. vratila iz SAD, pošto se Mario u međuvremenu oženio

Helenom Kristi, Marija se preselila u Španiju, u Barselonu, gde je za njuorganizovana „Laboratorija seminara pedagogije“ (ital. Seminari Laboratori diPedagogia). Uskoro su joj se pridružili njen sin i njegova žena, a oni su uskoro

dobili dva sina, Marija Juniora i Rolanda, i dve kćerke, Marilenu i Renilde.Renilde, njena najmlađa unuka, do skora je bila na funkciji generalnog sekretara

udruženja „Montesori“, koje je Marija osnovala 1929. godine da bi se nastavio njen rad.

4,1 Drugi svetski rat

Montesori je želela da osnuje trajno središte razvoja svoje metode učenja, alimnogo toga je sprečeno pojavom fašizma u Evropi. Do 1933. godine sve njeneškole u Nemačkoj su zatvorene i njen portret je gorio na gomili spaljenih knjiga uBerlinu. Iste godine, nakon što je odbila da sarađuje sa Musolinijem i programsvojih škola u Italiji oblikuje po modelu pokreta fašističke omladine, i one su svezatvorene. Izbijanje građanskog rata u Španiji je navelo Montesori i njenu porodicu da iz Barselone prebegnu u London, u leto 1936. godine. Odatle suprebegli u Holandiju i tu ostali u kući Ade Pirson, kćerke holandskog bankara.Mario, koji se do tada bio uveliko otuđio od svoje prve žene, kasnije se oženioAdom. Godine 1939. Indijsko teozofsko društvo je poslalo pozivnicu Mariji Montesori da dođu u Indiju. Pristali su i otputovali tamo, gde su nameravali održati tromesečni seminar i predavanja u Madrasu. Međutim, po izbijanju rata, kao italijanski državljani, Mario i Marija su uhapšeni, Mario je poslat na prisilni rad, a Marija je stavljena u kućni pritvor.

13

Provela je leto u Kodaikanalu, a misli su joj bile ispunjene razmišljanjima o povezanosti svih stvari u prirodi, što je kasnijeizrodilo ideju koja ju je držala do kraja života, poznatu pod nazivom „kosmičkoobrazovanje“, koje je predstavljalo novi pristup u obrazovanju dece između 6 i 12godina starosti. Tu u Indiji, Montesori je kasnije upoznala Mahatmu Gandija,Nehrua i Tagoru. Na svoj sedamdeseti rođendan, Marija je uputila zvanični zahtevindijskoj vladi da joj se sin oslobodi, što je i učinjeno. Marija i Mario su kasnijeobučavali preko hiljadu indijskih nastavnika.Godine 1946. po završetku rata, Montesorijevi su se vratili u Holandiju, gdeje Marijevu djecu i dalje čuvala Ada Pirson. Sledeće godine Montesori se obratilaUnesku na temu „Obrazovanje i mir“. Dve godine kasnije je nominovana zaNobelovu nagradu, koju, međutim, nije dobila. Njen poslednji javni nastup je bio uLondonu 1951. godine, gde je prisustvovala devetom Međunarodnom kongresu„Montesori“.

4.2 Otvoreni Montesori program u Srbiji

Model otvorenog Montesori programa definisao je teorijski okvir, pružiojasnu orijentaciju praktičarima u oblikovanju života u vaspitnoj grupi dece,pojasnio značaj razumevanja deteta i partnerskog odnosa u vaspitanju, uputio vaspitača u strategije praćenja razvoja deteta, učenja i poučavanja, kao i u razvijanje sopstvenih sredstava analize pomoću kojih će procenjivati svoj rad I tragati za sopstvenom motivacijom. Model dalje razvija ciljeve, montesori sredinu za učenje; razradjuje sfere delanja, učenja i poučavanja u okviru montesori filozofije, funkcije porodice i lokalne zajednice. Standardi organizacije, prostora, opreme, kadra, montesori i drugog igrovnog materijala su sastavni delovi Modela programa, nastali tokom procesa adaptacije Montesori programa. Na nivou državnog sektora - uvođenje i razvijanje Montesori učenja u Srbiji , odvijao se u Predškolskoj ustanovi "Naša radost" u Subotici (2003-2006. god. ) u dečjem vrtiću "Neven". Ova predškolska ustanova je 2005. godine obeležila 160 godina postojanja, te je ova duga tradicija razvila je uslove za otvorenost za promene, kvalitet, sigurnost.

14

Otvorenost za promene je uslovila i odgovor na izazov razvijanja autentičnog Montesori programa u Otvoreni montesori program dečjegvrtića "Neven". Otvoreni montesori program predstavlja jednu koncepciju učenja I poučavanja, obrazovanja i vaspitanja predškolske dece u okviru

Montesori metoda I savremene humanističke koncepcije razvoja deteta. Nastao je na osnovutrogodišnjeg tehničko-akcionog istraživanja procesa razvijanja (državnogdokumenta) „OSNOVA PROGRAMA PREDŠKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA U SRBIJI -MONTESORI METODOM“ u tri mešovite vaspitne grupe sa 80 dece i 12 članova montesori istraživačkog tima /vaspitača, pedagoga i direktora/. Osnovu za ovo istraživanje činili su: obuka tima u okviru Montesori asocijacije Mađarske, bazični Montesori program (Opera Nacionale –Rim), koncepcija Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja (Sl.glasnik 7/1996), Osnova vaspitno-obrazovnog rada s decom predškolskog uzrasta na jezicima nacionalnih manjina (Sl.7/1996) i Program "Rastimo zajedno". Instituta za pedagogiju i andragogiju u Beogradu (1998). Temeljnim opredeljenjima ovih koncepcija, procesom akcionog istraživanja, transformisana je vaspitna praksa u autentični program dece, vaspitača i roditelja dečjeg vrtića "Neven". Rezultat istraživanja je Otvoreni montesori program koji se u realnom kontekstu ostvaruje, potvrdjuje, opovrgava, dograđuje, menja; to je program čije je jedno od glavnih obeležja životnost ( mesto zajedničkog življenja dece i odraslih, u kome dete pribavlja neposredna različita životna iskustva); unose se stalne promene i razvija se dalje u skladu sa rezultatima kritičke refleksije.Sastavni delovi Otvorenog montesori programa su: teorijska zasnovanostPrograma, opšti cilj i ciljevi, otvoreni montesori ambijent, montesori vaspitač,sfere delanja i saznanja, montesori vrtić-proširena porodica u lokalnoj zajednici,pedagoška organizacija i struktura obrazovno-vaspitnog rada, pedagoškadokumentacija, portfolio i evaluacija; standardi: kadrova, prostora i opreme,montesori i drugog didaktičkog materijala i standardi kvaliteta ostvarivanja Programa; Priručnik na srpskom i madjarskom jeziku, Priručnik montesori I drugog didaktičkog materijala(mešanje boja, priča u slikama, sastavi slovo, ukrštenica,dopuni do 10 i dr.), Radna knjiga vaspitača i Portfolio deteta.

15

Paralelno sa ovim akcijama stvarala se realna osnova i atmosfera zaformiranjem Montesori društva Srbije 2004. godine, sa sedištem u Subotici, umontesori vrtiću "Neven", Rade Končara 25. Delovanje Montesori društvausmereno je na popularizaciju ideja Marije Montesori u radu sa predškolskom iškolskom decom, organizovanje stručnog usavršavanja montesori vaspitača, pedagoga i drugog stručnog kadra, koordinisanje i sinhronizovanje akcija postojećih Montesori vrtića u Srbiji i povezivanje sa montesori asocijacijama u svetu.Montesori društvo Srbije je organizovalo tri Skupštine na kojima su serasmatrala organizaciona i finansijska pitanja i uručeni sertifikati montesori vaspitačima koji su učestvovali u trogodišnjim istraživanjima i montesori instruktorima koji su obavili uspešne obuke montesori vaspitača. Održano je šest seminara na kojima su učestvovali članovi Društva, montesori vaspitači I nstruktori sa svojim istraživanjima, gospođa Silvija Filips, montesori psiholog iz R Hrvatske, gospodja Nada Sakal, montesori vaspitač i direktor montesori vrtića u Hjustonu SAD i dr.Prvo predstavljanje stanja Montesori učenja u Srbiji jasno govori o početnimkoracima koji jedva mogu da sastave prvu deceniju postojanja u vremenu kada se -ne tako daleko od nas u Italiji - i celom svetu proslavlja vekovno bitisanje jednogznačajnog, zaokruženog pedagoškog sistema - SISTEMA MARIJEMONTESORI. I pored toga, traganja su nas vodila na jasno uočavanjesavremenih shvatanja o razvoju deteta u relevantinim naukama, kao i uosvešćivanje osobenosti našeg realnog životnog konteksta. To nam je pomoglo uodređivanju jasnih pravaca delovanja i donošenja mudrih odluka u procesu "ukorenjivanja" Montesori ideje na našim prostorima. Profesionalna posvećenost naših montesori poslenika, neprestano preispitivanje, refleksije stvarali su energiju za premošćavanje teškoća ili pak za spajanje tankih niti preživljavanja.

16

5. Zaključak

Iako je doživela brojne kritike tokom 1930ih i 1940ih godina, metoda„Montesori“ je preživela i danas se primenjuje u brojnim školama i vrtićima širomsveta. Najviše se primenjuje u Sjedinjenim Američkim Državama, u kojima postojipreko 1100 škola zasnovanih na toj metodi. U Ujedinjenom Kraljevstvu postojipreko 500 škola zasnovanih na obrazovnom sistemu „Montesori“, a postoje i uKanadi, Australiji, a brojne škole zasnovane na njenom sistemu postoje i uNemačkoj, Holandiji, kod nas itd. Godine 1949. Marija Montesori je nominovana za Nobelovu nagradu, ali je nije dobila.

17

Literatura

1. Marija Montesori, „Upijajući um“, Beoknjiga, Beograd, 2006.2. Marija Montesori, „Otkriće deteta“, Beoknjiga, Beograd, 2001.3. Elektronska verzija knjige „Metoda Montesori“, Marije Montesori4. Maria Montessori, "To Educate the Human Potential", ABC-CLIO Ltd,1989. 5. E. M. Standing: "Maria Montessori: Her Life and Work", Plume, 1998.6. Montesori društvo Srbije: www.montesori.org7. www.montessori.org.uk8. www.montessori.edu

18