Predmet:Ekonomija kapitala i finansiranje razvojaTema: Strategija dinamičkog i ekonomskog rasta

SADRZAJ

Uvod

Privredni rast Privredni razvojPredmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvojaStrategija dinamičkog i ravnotežnog ekonomskog rastaMogućnosti postizanja brzog ekonomskog rastaOptimalna stopa ekonomskog rastaPotencijalna stopa rasta i faktori koji je određujuPostepen ili skokovit razvojUravnotežen ili nezravnotežen ekonomski razvojIndustrijalizacija i poljoprivreda u procesu ekonomskog rastaPolitika i metode industrijalizacije u savremenim uslovima

Zaključak

http://www.maturski.org

Uvod

U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast i privredni razvoj kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifikuju, tako i u smislu njihovog kategorijalnog razlikovanja. Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja

Tematika privrednog razvoja se prevashodno rasprostire na istraživanje materijalne strane života i proučavanje proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, uvoza i sl. Svojom aktuelnošću ona zaokuplja ekonomsku misao, kako u visoko industrijalizovanim tržišnim privredama, tako i u nedovoljno razvijenim ekonomijama. Teorija i politika privrednog razvoja obuhvata istraživanje uslova ekonomskog napredovanja, suštine procesa rasta, karakter strukturnih promena u privredi pojedinih zemalja i posebno načine pomoću kojih je moguće voditi politiku dugoročnog podržavanja privrednog rasta. Svaka nacija ima kao primarni cilj da joj je što bolji rast i razvoj. Iz godine u godinu, napredne privrede sveta akumuliraju značajne velilčine sofisticirane kapitalne opreme, pomeranju granice tehnološkigh znanja i dostignuća i na taj način stvaraju uslove za povećavanje bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika.

Manje više je svima poznato da se svaki presedsednički kandidat u svojoj promociji zalaže za ekonomski rast, zato što je to dugoročno najznačajniji činilac ekonomskog uspeha zemlje. Ekonomski rast predstavlja ekspanziju potencijalnog bruto društvenog proizvoda neke zemlje. Drugim rečima, ekonomski rast predstavlja širenj granica proizvodnih moigućnosti nacije. Čim nacija ima ekonomski rast , granice proizvodnih mogućniosti pomeraju se van. Valja znati da ekonomski rast nije samo apstraktna kategorija, već je to veoma bitna kategorija i sa aspekta građana, zato što u smislu rasta autputa per capita, znači rast realnih plata i mogućnost povećanja šivotnog standarda nacije. Prema tome , ekonomski rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast realnog nacionalnog dohotka.

1.

Privredni rast

Pridajući veliki značaj razlikama između pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja Kindleberger na primer upoređuje rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka. Tako on privredni rast komparira sa fizičkim rastom čoveka to jest upoređuje ga sa povećanjem njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovećuje sa fizičkim napredovanjem koje je istovremeno praćeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizičkih performansi, intelektualnih potencijala, a pre svega sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim uslovima života i rada.

Porivredni rast je agregatni proces koji govori o prosečnom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast važna je pretpostavka lakšeg rešenja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici koja se može definisati kao nastojanje da se u što je moguće većem stepenu zadovolje rastuće potrebe ljudi sa ograničenim resursima. Ako bi smo želeli da damo definiciju privrednog rasta onda bismo mogli reći da privredni rast podrazumeva povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije izražene kroz ukupno društveni proizvod ( skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj stanovnika. Dok se ekspanzija definiše na kratak period, privredni rast se odnosi na dug period. Ovaj trajni porast veličine je dan koristan ali nejasan, koji duguje svoj uspeh relativnoj jednostavnosti i relativnoj i veoma iluzornoj lakoći sa kojom se može izraziti pomoću jedne cifre. Države se često izražavale cilj svoje ekonomske politike kroz stopu rasta koja se poredi sa stopom rasta drugih zemalja u istom periodu, što je prikladno, ali što može da dovede do najgorih konfuzija.

Ukazujući na značaj privrednog rasta Samuelson s pravom konstatuje da je privredni rast dugoročno posmatrano najznačajniji faktor ekonomskog uspeha nacije. Po njemu sve ekonomski progresivne države kontinuirano izdvajaju rastuća sredstva za akumulaciju odnosno investicije čime se stvaraju uslovi za povećanje društvenog proizvoda po stanovniku. Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja povećanje agregatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, već veličina koja shvaćena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znači uvećanje realnih plata, rast životnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogućnost jačanja materijalne osnove proizvodnje u budućem periodu. Privredni rast se može kvantitativno izraziti i to pre svega pomoću stopa rasta, bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika i slično.

Privredni rast označava povećanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom vremena. Drugim rečima, privredni rast znači uvećanje realnog bruto nacionalnog proizvoda u određenom periodu u odnosu na njegovu veličinu u prethodnom vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definiše kao trajno povećanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajedničkih ljudskih potreba, mereno veličinom proizvodnje po stanovniku. Akcenat na trajnom i neprekidnom uvećanju proizvodnje po stanovniku je posebno značajan, budući da on podrazumeva promenu strukture proizvodnje, izmenu u realnim odnosima cena pojedinih dobara, promena u kombinaciji proizvodnih činilaca kao i brojne izmene u načinu života.

2.Privredni razvoj

Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata čitav spektar, u kvalitativnom smislu vrlo različitih društvenoekonomskih promena, karakterističnih za proces kontinuiranih transformacija privrede i društva. Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu, odnosno pored sadržaja koji karakteriše kompleks privrednog rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i složenu strukturu, institucionalne, organizacione i tehnološke promene privrede, koje omogućavaju da se uvećana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru nacionalne ekonomije i šire. Najsažetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu proizvodnje i složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede.

Privredni razvoj je porast proizvodnje roba i pružanja usluga u nacionalnoj ekonomiji, to jest porast bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremene strukturne transformacije i promene u funkcionisanju nacionalne privrede na njenoj opštoj uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja. To je jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno, to je najopšti oblik funkcionisanja privrede. Za razliku od tehničkih sistema , veliki ekonomski sistem ( narodna privreda ) ne zna samo za kretanje u željenom smeru. Svako njeno kretanje vezano je za istivremene brojne promene, to jest za razvoj. Te mnogobrojne i neprekidne transformacije su i kvantitativne i kvalitativne prirode. One označavaju uvećanje svih elemenata narodne privrede ( mada ne u istoj proporciji ) i njihovo menjanje pod dejstvom je naučnog i tehničkog progresa i izmena društvenog i prirodnog okruženja. Privredni razvoj predstavlja složen proces koga reprezentuje niz sukcesivnih promena u ekonomskoj strukturi , ali i izmene u svesti čoveka kao najvažnijeg činioca ukupne privredne dinamike. Nesumljivo, privredni razvoj predstavlja centralni makroekonomski fenomen.

Obeležja fenomena privrednog razvoja su brojne. U literaturi se sreću mnoge odrednice koje objašnjavaju ovaj izuzetno kompleksan ekonomski, ali i društveni fenomen. Jedno od mnogobrojnih proučavanja suštine kategorije privrednog razvoja, akcenat stavlja na sledeće atribute:

1. razvoj je normativan proces, usmeren je na realizaciju određenih ciljeva,2. razvoj je multidimenzionalni proces, vezan je za sve aspekte života i potrebe

ljudi i društva na koji utiče veoma veliki broj faktora, 3. razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvariti različite

ciljeve, neophodno je njihovo prethodno usklađenje. Fenomen razvoja predstavlja svakako jedno od centralnih stremljenja ljudi u

istoriji civilizacije. Njegovo ostvarenje, u krajnjoj instanci, je omogućilo opstanak i neprekidni prosperitet ljudske vrste na zemlji.

Majkl Todar, profesor razvojnee ekonomije sa Njujorškog univerziteta zaključuje da je razvoj istovremeno i fizička realnost i stanje uma pomoću koga društvo kombinuje društvene, ekonomske i institucionalne procese stvara mogućnosti većini stanovništva da bolje živi. Razvoj, po ovom autoru, poerazumeva najmanje sledeće tri stvari:

1. povećanu potrošnju i bolji kvalitet hrane, bolje uslove stanovanja, poboljšan stepen zdravstvenog stanja i veći nivo socijalne sigurnosti,

2. rast životnog standarda, obezbeđenje većeg broja radnih mesta, boljeg

3.obrazovanja, poklanjanje veće pažnje kulturnim i humanim vrednostima, koje će obezbediti povećanje ne samo nacionalnog bogatstva već i rast individualnog i nacionalnog samopoštovanja, 3. povećanje mogućnosti ekonomskog i društvenog izbora kroz oslobađanje

pojedinaca i nacije od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i države već i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene ličnosti.

Predmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvoja

Teorija privrednog rasta permanentno izučava kvantitativne relacije između utroška i autputa, dok teorija privrednog razvoja istražuje ciljeve, faktore, kriterijume, pokazatelje, kao i strategije razvoja. Teorija privrednog rasta kvantificira doprinos činilaca koji determinišu dugoročni proizvodni potencijal pojedinih nacionalnih ekonomija, korosteći pri tome najčešće kriterijume poput rasta realnog bruto nacionalnog proizvoda ili nacionalnog dohotka po stanovnikku. Proizilazi da teorija privrednog razvoja ima daleko kompleksniji pristup u istraživanju činilaca koji determinišu ključne makroekonomske promene i veličine u poređenju sa teorijom privrednog rasta. Teorija privrednog rasta razmatra probleme dinamičke ravnoteže i stim u vezi pokušava da definiše adekvatan odgovor na osnovno pitanje – na koji način obezbediti uvećanje realnog bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti. Ravnotežni rast je takav rast kod koga se sve promenljive u sistemu menjaju po istoj stopi. U opštem slučaju postoji beskonačno mnogo ravnotežnih putanja privrednog rasta, pri čemu predmet teoriskih proučavanja nisu samo karakteristike i atributi tih putanja, već i precizno definisanje one putanje po kojoj će se sistem kretati pod datim pretpostavkama. Teorija privrednog rasta ima kristalno jasnu eleganciju, divljenja vrednu jednostavnost, savršenu preciznost. U tržišnim uslovima privređivanja bitna pretpostavka privrednog rasta je puno korišćenje proizvodnih faktora. Analogno tome, maksimalni proizvodni kapacitet neke privrede u datom vremenskom intervalu definiše veličina i kvalitet proizvodnih faktora kojima ona raspolaže. Zaključak je pri tome krajnje jednostavan i veoma logičan. Maksimalna stopa privrednog rasta se ostvaruje pod pretpostavkom realizacije najvećeg mogućeg povećanja upotrebljenih količina proizvodnih faktora i/ili njihovog maksimalnog produktivnog korišćenja. Nasuprot tome, teorija privrednog razvoja ima daleko složeniji pristup u istraživanju ekonomskih fenomena. Ona nastoji da što kompleksnije istraži uticaje pojedinih faktora na ispoljavanje najznačajnijih makroekonomskih promena, kao i da na osnovu takvih spoznaja omogući kreiranje najefikasnije makroekonomske politike razvoja. Ovako shvaćen kompleks može se označiti kao nastojanje da se utvrde najvažniji ciljevi proizvodnog razvoja svake zemlje, počev od strogo ekonomskih, pa sve do tehnoloških, socioloških, etičkih, kao i istraživanja promena široke grupe faktora razvoja, koji mogu biti materijalni i nematerijalni, ekonomski i vanekonomski, privredni i društveni, nacionalni i međunarodni itd.

Teorija privrednog razvoja u pravom smislu reči je relativno mlada naučna disciplina. Njen nastanak vezan je za ime engleskog ekonomiste Roja Horoda i američkog istraživača Izija Domera. Ova dvojica ekonomista su razvili poznate

4.

jednofaktorske modele rasta koji objašnjavaju dugoročnu ekonomsku ravnotežu i izgradnju privredne strukture koja za rezultat ima visoku i stabilnu dugoročnu stopu privrednog rasta. Polazište njihovog istraživanja privrednog rasta je poznata funkcija proizvodnje, Y = F ( K, L ), pri čemu je Y predstavlja količinu proizvodnje, K utrošak kapitala a L utrošak rada. Smatrajući rad neograničenim faktorom, svoju pažnju su usmerili ka istraživanju značaja promena utroška faktora kapitala. Količnik veličine kapitala vrednost proizvodnje predstavlja prosečni kapitalni koeficijent b, a količnik prirasta kapitala i prirasta proizvodnje reprezentuje granični kapitalni koeficijent. Pod pretpostavkom konstantnih prinosa faktora, veličine graničnog i prosečnog kapitalnog koeficijenta su međusobno jednake, čime je analiza razvojne trajektorije u značajnom stepenu uprošćena. Na osnovu Kejnsove jednačine štednje S = sY, pri čemu je granična stopa štednje i neophodnog uslova ravnoteže ( investicije = štednja ), oni su došli do ravnotežne stope rasta r = s/b, danas gotovo antologiske relacije u razvojnoj ekonomiji. Na temelju ovog modela docnije su razrađeni brojno neuporedivo složeniji modeli privrednog rasta, a razvijene su i mnoge teorije privrednog razvoja.

Strategija dinamičkog i ravnotežnog ekonomskog rasta

Mogućnosti postizanja brzog ekonomskog rasta

Stopa rasta najvećeg broja zemalja u razvoju u dosadašnjem ekonomskom razvoju nije prelazila stopu demografskog rasta. U takvim uslovima to znači stagnaciju per capita dohotka. Tek posle drugog svetskog rata dolazi do značajnijih napora da se ubrza privredni rast, razbije tendencija i relativne i apsolutne stagnacije, te smanji ekonomski i tehnološki jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Porast per capita dohotka dosta je ograničen zbog visoke stope demografskog rasta. Ova stopa se procenjuje na oko 2% prosečno godišnje, mada ima zemalja u kojima je ova stopa nekoliko puta viša. Ova stopa per capita dohotka je i dalje niska, jer ne osigurava:

1. Veću potrošnju i širenje domaćih tržišta, 2. Veću ponudu i formiranje domaće akumulacije, 3. Veću stopu investicija i 4. Pokretanje većih (internih) snaga razvoja koje već započeti rast mogu da

održe i dalje razvijaju. U tehnološkom procesu s jedne strane, uz sve veću relativnu zaostalost i

ograničene mogućnosti razvoja, uz očite ograničavajuće faktore razvoja, postavlja se pitanje ostvarivanja potrebne i koguće stope rasta tih zemalja.

Optimalna stopa ekonomskog rasta

Optimalna stopa rasta je poželjna stopa koja treba da najbolje odgovara ciljevima razvoja jedne zemlje. Cilj nedovoljno razvijenih zemalja mogao bi se koncipirati na ovom planu, postizanje u toku jedne generacije (35 do 50godina) nivoa društvene

5. proizvodnosti rada, odnosno per capita dohotka, koji je prihvaćen kao donja granica razvijene industriske zemlje sposobne za vlastiti samostalni dalji ekonomski rast. U proseku uzeto, zavisno od razvijenosti zemlje, to bi značilo da bi donja granica stope rasta per capita dohotka mogla biti 4% godišnje, a gornja granica 6%.

U odnosu na per capita razvijenih zemalja nerazvijene bi trebalo da bar udvostruče postojeće stope rasta. U cilju smanjena ekonomskog i tehnološkog jaza razvijenih i nerazvijenih zemalja stopa od 4% može se smatrati minimalnom i poželjnom stopom rasta per capita dohotka, stope ekonomskog rasta zemalja u razvoju.

Potencijalna stopa rasta i faktori koji je određujuPotencijalna stopa ekonomskog rasta je ona maksimalna stopa koju je moguće

ostvariti uvažavajući date objektivne determinante i faktore rasta. To je, znači, takva stopa koju je moguće postići uz maksimalno angažovanje proizvodnih i prirodnih resursa u privredi. Kao moguće stope rasta radilo se o poželjnoj, nameravanoj stopi, ovde se radi o takvoj stopi rasta koja je determinisana objektivnim uslovima i datim mogućnostima rasta. Osnovne determinante moguće stope rasta su:

- stopa moguće akumulacije (štednje), - efikasnost i struktura investicije, - rast i struktura stanovništva, - struktura privrede, - dopunska akumulacija iz međunarodnog finansiranja u prvim fazama razvoja, - efikasnost institucija privrednog, finansijskog i javnog sistema, - obrazovni i kulturni nivo stanovništva.

Dosadašnja analiza povećanja moguće stope akumulacije pokazala je da se ova stopa stopa može povećaati na nekoliko načina:

1. Povećnje udela akumulacije u nacionalnom dohotku i smanjenje ostalih obima potrošnje,

2. Povećanje marginalne stope akumulacije iznad prosečne stope, 3. Smanjenje i presecanje daljeg odliva akumulacije iz ovih zemalja u razvijene

industrijske zemlje, bilo po nepovoljnim spoljnotrgovinskim uslovima, po obavezama po uzetim međunarodnim zajmovima, ostacima kolonijalne vlasti, finansijske zavisnosti, tehnološke zavisnosti i sl.

Uz neznatne napore u navedenom pravcu računa se da se postojeća stopa akumulacije od 5% može povećati na 10 do 15% nacionalnog dohotka. Produktivnost uloženih sredstava (investicije) su drugi odlučujući faktor stope rasta. Ovaj faktor je sa svoje strane determiniran nizom drugih faktora, kao:

- strukture investicija, - stopama iskorišćenosti kapaciteta, - snadbevenosti tržišta investicionim robama, - udelu spoljne trgovine i uvozne opreme,- kvalifikovanosti kadrova, tehničke i tehnološke tradicije idr.

Svi navedeni faktori determinišu produktivnost investicije ili visinu kapitalnog koeficijenta. Kod zemalja u razvoju kapitalni koeficijent kreće se od 2,5 do 5, a kod razvijenih industriskih zemalja od 0,8 do 1,2, što je gotovo dvostruko niže.

6.Prema navedenom, ne samo stvarna već ni potencijalna stopa interne akumulacije

ne zadovoljava ni donju granicu potrebne stope rasta. Usled navedenog nastaje i potreba za međunarodnim kapitalom koji kod većine ovih zemalja učestvuje sa 30 do 40% u nacionalnoj akumulaciji i 25 do 30% u bruto investicijama ovih zemalja.

Postepen ili skokovit razvojPred zemlje u razvoju često se z teorijjskim razmatranjima tempa i strategije

razvoja postavlja dilema: postepenog (sukcesivnog) razvoja ili skokovitog razvoja (big puch). Ako bi se postepeni razvoj posmatrao sa aspekta sporog razvoja ili gotovo stagnacije koja ne osigurava dugoročni rast per capita dohotka, onda se takva alternativa apriori može odbaciti. Tu nema dileme za zemlje u razvoju. To je gotovo svaki rast per capita dohotka ispod 1 do 2% godišnje. S druge strane u koliko se pod rapidnim i skokovitim razvojem shvate takve maksimalne stope rasta koja se eventualno može i postići, ali tek po cenu veoma velikih i dugotrajnih napora i žrtve koju većina stanovništva nije spremna bez prinude da podnese, onda ni takva razvojna politika ne dolazi u obzir. Kao najefikasnija i najracionalnija metoda razvoja obzirom na uslove i potrebe razvoja nerazvijenih zemalja, mogao bi se prihvatiti izvestan oblik brzog skokovitog razvoja. Takav brz ekonomski razvoj omogućili bi neki novi momenti u svetskoj konstalasiji snaga i uslovima razvoja kao:

1. Veće mogućnosti primene najnovijih tehničkih otkrića u zemljama u razvoju i skraćenje vremena primene. Prelazak iz primitivne u modernu industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju može se izvršiti u toku nekoliko decenija.

2. Osnovna zabrana pokretanja ekonomskog razvoja većine nerazvijenih zemalja, ostaci kolonijalizma i strane dominacije, uglavnom su uklonjeni. Nestankom te osnovne zabrane prestaje ili nestaje velikim delom i proces odliva kapitala i viška rada iz ovih zemalja u razvijene zemlje.

3. Savremeni tehnički i tehnološki razvoj prirodne uslove stvara realno sve manje značajnim

4. Demografski faktor , ekspanzija stanovništva. Poseban pritisak na ubrzanje privrednog razvoja vrše viškovi agrarnog stanovništva koje uzrokuje stalan proces fragmentacije poljoprivrednih poseda i stagnaciju ili padanje poljoprivredne proizvodnje.

5. Pod potrebnom stopom investicija podrazumevali smo onu stopu koja treba da omogući stvaranje potrebne stope ekonomskog rasta od 6 do 8%.

6. usko i nerazvijeno domaće tržište je značajan ograničavajući faktor brze industrijalizacije paralelno sa ekonomskim razvojem i porastom per capita dohotka, porastom domaće ppotrošnje stanovništva razvijaće se i domaće tržište.

To bi bili osnovni faktori na koje svaka zemlja mora računati u svim slučajevima kad želi da pristupi ostvarenju brzog i skokovitog privrednog rasta.

Uravnotežen ili nezravnotežen ekonomski razvoj

Problemi očuvanja ekonomske i monetarne ravnoteže (ostvarivanje visoke stope rasta uz

7.očuvanje relativne stabilnosti novca i ravnoteže u platnom bilansu) javljaju se sve oštrije, kako pred razvijenim industriskim zemljama tako i pred zemljama u razvoju. Usled toga je u ekonomskoj i razvojnoj politici svake zemlje jedan od osnovnih proklamovanih ciljeva. Pristalice uravnoteženog ekonomskog razvoja insistiraju na gotovo proporcionalnom razvoju svih sektora privrede uz ostvarivanje potrebne:

- tržišne neravnoteže, - monetarne ravnoteže, - platno - bilansne ravnoteže, - strukturne ravnozeže.

Već je uočena tendencija i gotovo zakonitost da ostvarivanje brzog privredng rasta obično vodi raznim disproporcijama i narušavanju tržišne, monetarne i platno-bilansne ravnoteže. Upravo iz tog razloga osnovni cilj razvojne politike svake zemlje danas postaje ostvarenje visoke stope ekonomskog rasta, a ne ostvarenje ravnoteže. Dovoljno je uz visoku stopu rasta očuvati dozvoljenu , tolerantnu stopu nestabilnosti.

Mada se mogu diferencirati razne vrste neravnoteže u ekonomskom razvoju jedne zemlje, kao: monetarna, tržišna, platno-bilansna, interstrukturska, budžetska, regionalna i drugesve ćemo ih svrstati u dve grupe:

1. Strukturna neravnoteža i 2. Tržišna neravnoteža.

1.Pod strukturnom neravnotežom, podrazumevaju se one neusaglašenosti koje nastaju u strukturi same privrede u odnosima između pojedinih sektora privrede. Privreda bi se nalazila u punoj strukturnoj ravnoteži tek onda kad se razmene među sektorima tek onda kad se razmena među sektorima i unutar samih sektora ostvaruje bez ostatka i uz puno korišćenje kapaciteta. Ostvarivanje pune strukturne ravnoteže vredelo bi samo znači za privrede zatvorenog, autarhičnog tipa. U jednoj dinamičkoj privredi kakva je svaka privreda danas ostvarenje potpune strukturne ravnoteže je neizvodljivo. 2.Ravnoteža u odnosima ponude i tražnje robnih i kupovnih fondova na tržištu u obimu i strukturi je tržišna ravnoteža. Ovu ravnotežu je lakše postići čak i uz postojanje strukturne neravnoteže, u svim slučajevima kad postoji dovoljno elastična spoljna trgovina koja popunjava ili oduzima robne fondove na tržištu prema formiranim kupovnim fondovima.

U dosadašnjim istraživanjima ovog problema izdiferencirani su neki faktori strukturne neravnoteže:1.Visoka stopa ekonomskog rasta dovodi obično do velikih i naglih strukturnih promena koje je teško sinhronizovati i usmeriti u tom smislu da se u potpunosti izbegnu disproporcije u razvoju. 2.Savremena tehničko-tehnološka revolucija i primene novih pronalazaka dovodi do povećanja granice optimalnog kapaciteta, što u uslovima ograničenog i uskog domaćeg tržišta dovodi do disproporcije. Ova pojava će doći do jačeg izražaja u koliko su prisutni sledeći faktori:

- niži per capita dohodak, - manji broj stanovnika,

8.- tražnja domaće robe na svetskom tržištu elastičnija, - manje učešće svetske trgovine u nacionalnoj privredi.

3.Izražene visoke oscilacije u godišnjim stopama investicija su jedan od značajnih faktora strukture neravnoteže. 4.Nizak nivo organizacije i integracije privrede, slaba tržišna povezanost proizvodnje dovode do slabljenja samoregulirajućeg mehanizma tržišta i njegovog delovanja na oscilacije nastalih strukturnih disproporcija.

Drugi oblik neravnoteže u ekonomskom razvoju je tržišna neravnoteža. Ovaj oblik neravnoteže uslovljen je, odnosno potenciran delovanjem sledećih faktora: 1.Deficitno finansiranje razvojakoje obično vodi inflaciji, uz značajno odstupanje kupovnih od robnih fondova2.Velike fluktacije u kretanju poljoprivrednih proizvoda dovode do neravnoteže robnih i kupovnih fondova na tržištu. Udeo poljoprivredne proizvodnje u nekim privredama zemalja u razvoju kreće se oko 50%, a u nekim i do 90%, čime fluktacije u poljoprivrednim proizvodima dovode do fluktacija u celoj privredi. 3. Promene u tražnji i u cenama primarnih proizvoda na svetskom tržištu prenose se u smislu neravnoteže na tržište nerazvijenih zemalja. Česta dominacija u spoljnoj trgovini samo ili jednog dva proizvoda osetljivost ovih zemalja čini izuzetno visokom.

Sve navedeno ukazuje da bi u procesu razvoja jedne zemlje insistiranje na tržišnoj i strukturnoj ravnoteži vodilo opadanju stope rasta i usporavanju procesa industrijalizacija ovih zemalja.

U pitanju uravnoteženog ili neuravnoteženog privrednog razvoja može se zaključiti sledeće:1. Održavanje striktne i permanentne strukturne i tržišne ravnoteže nije moguće u nerazvijenoj privredi koja je krenula putem ubrzane industrijalizacije. 2. Insistiranje na striktnoj i permanentnoj ravnoteži ne bi bilo korisno sa gledišta efikasne strategije ubzanog privrednog razvoja, odnosno rezultiralo bi u umereno postepenom razvoju.3. U politici ubrzanog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja ne radi se o dilemi između uravnoteženog i neuravnoteženog razvoja, nego o dilemi između dozvoljene i nedozvoljene neravnoteže. Trebalo bi da se odredi krajnja granica dozvoljene neravnoteže kod koje će se štetne posledice neravnoteže izjednačiti sa pozitivnim i stimulativnim efektima neravnoteže.4. Teorija bilansiranog razvoja u čistom obliku zahteva strogi simultani razvoj komplementarnih delatnosti, tj. apsolutno i permanentno otežanje strukturene i tržišne ravnoteže. 5. Određivanje tačke maksimalne (kritične) neravnoteže i regulisanje razvojnog procesa u skladu sa tim granicama nije moguće bez integralnog planiranja. Sam tržni mehanizam ne može automatski regulisati razmere neravnoteže. Jedino se zajedničkim delovanjem plana i tržišta mogu kontrolisati i regulisati razmeri neravnoteže u skladu sa zahtevima brzog i efikasnog razvoja nerazvijenih zemalja.

Industrijalizacija i poljoprivreda u procesu ekonomskog rastaU teoriji ekonomskog rasta odnos između industrije i poljoprivrede je jedan od

9.osnovnih i spornih problema. Osnovno pitanje koje se nameće jeste pitanje optimalnog odnosa između stope rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje. U vezi s tim postavlja se i pitanje optimalnih proporcija investicija u ove dve oblasti u raznim fazama razvoja. To je jedan od primarnih zadataka u razvojnim planovima i politici razvoja nerazvijenih zemalja. Poljoprivreda je dominantan privredni sektor u gotovo svim zemljama u razvoju.

Velike mogućnosti koje postoje u nerazvijenim zemljama u pogledu mogućeg povećanja poljoprivredne proizvodnje dale su povoda mnogim zapadnim ekonomistima za gledište o prvenstvenoj ulozi koju treba dati razvoju poljoprivredne proizvodnje u razvojnoj politici nedovoljno razvijenih zemalja. Stav o prvenstvenom razvoju poljoprivrede sastoji se uglavnom, odnosno obrazlaže se kroz sledeće argumente:

1. Optimalna kombinacija proizvodnih faktora u uslovima nerazvijenih zemalja favorizuje prema toj koncepciji radnointezivne metode koje imaju najširu primenu u poljoprivredi.

2. U nerazvijenim zemljama postoji velika mogućnost povećanja poljoprivredne proizvodnje bez velikih kapitalnih ulaganja, poboljšanja alata i agrotehnike, uvođenjem kvalitetnog semena, selekcionirane stoke i sl.

3. Primena principa komparativnih prednosti i s tim u vezi položaj nerazvijenih zemalja u međunarodnoj podeli rada takođe se ističe kao razlog za prvenstveno mesto koje treba dati poljoprivredi u razvojnim programima tih zemalja.

4. Istorijski razvoj sada razvijenih zemalja pokazuje da je industrijska revolucija mogla dobiti pun zamah tek kada je proizvodnja u poljoprivredi dostigla određen relativno visok stepen.

Na potrebu ubrzane industrijalizacije nerazvijenih zemalja ukazuju sledeći faktori: Za povećanje poljoprivredne proizvodnje u postojećim prirodnim uslovima

kojima i dalje podleže poljoprivredna proizvodnja, za njenu punu modernizaciju, neophodno je prethodno postići dovoljni stepen industrijalizacija.

Latentna nezaposlenost karakteriše najveći broj zemalja u razvoju, posebno je izražena na selu. U uslovima demografske ekspanzije kao jedina mogućnost apsorpcije poljoprivrednih viškova i smanjenja latentne nezaposlenosti ostaje intezivniji put ka industrijalizaciji. Preterana zavisnost i visoka osetljivost privreda od fluktacija na svetskom tržištu koju ostvaruje inostrana razvojna politika i nepovoljna izvozna struktura zemalja u razvoju javlja se kao ograničavajući faktor stalnom i stabilnom ekonomskom razvoju ovih zemalja. Industrijalizacija predstavlja jedino efikasnu metodu diversifikacije i privredne i izvozne strukture, veće stabilnosti nacionalne privrede i poboljšanja položaja u međunarodnoj razmeni. Propulzivni efekti industrijske proizvodnje na celu privredu su daleko veći u odnosu na poljoprivredu. Stepen tehnološke povezanosti je daleko veći u odnosu na poljoprivrednu proizvodnju.

Brži porast industrijske od poljoprivredne proizvodnje gotovo je zakonitost razvoja. Dakle jedino industrija može biti vodeći pokretački sektor u procesu

ekonomskog razvoja. U onim zemljama u kojima je zabeležen proces ubrzane industrijalizacije zapažene su visoke stope privrednog rasta. Iako zbog niskog udela

10. industrije u ukupnom društvenom proizvodu visoka stopa industrijskog rasta nije mogla

da neposredno osetnije utiče na formiranje ukupne stope rasta, ipak je ubrzana industrijalizacija bila onaj motor koji je mogao dinamizovati celokupno privredno kretanje. Postoje određeni faktori koji određuju potrebnu stopu rasta poljoprivrede bez koje bi u procesu ubzranog industrijskog razvoja dolazilo do velikih disproporcija. Porast potrošnje i tražnje hrane, što je neminovan proces usko vezan za porast stanovništva, porast percapita dohotka i veću elastičnost tražnje prehrambenih proizvoda u odnosu na ostvareni dohodak, Potreba povećanja izvoza poljoprivrednih proizvoda da bi se povećao uvozni kapacitet. Uvozni kapacitet je , posebno u početnoj fazi industrijalizacije gotovo jedna od osnovnih determinanti realne akumulacije odnosno stopa rasta. To s druge strane zavisi od izvoza poljoprivrednih proizvoda koji čine od 65 do 80% izvoza zemalja u razvoju. Proces ubrzane industrijalizacije u prvoj fazi obično se oslanja na raspoložive poljoprivredne sirovine. Pri tome udeo prehrambene industrije u ukupnoj industrijskoj proizvonji kod većine zemalja kreće se od 20 do 40%, a udeo tekstilne koja uglavnom apsorbuje domaće sirovine i zapošljava veliki broj radnika.

Politika i metode industrijalizacije u savremenim uslovimaPored dileme o vodećoj ulozi industrije odnosno poljoprivrede u privrednom

razvoju nedovoljno razvijenih zemalja koja još nije skinuta sa dnevnog reda ni u građanskoj ekonomskoj teoriji ni u ekonokskoj politici, druga još jedna aktuelna dilema je izbor optimalnih puteva, smerova i metoda industrijalizacije. Stavovi o strategiji nedovoljno razvijenih mogu se podeliti uglavnom u dve grupe.

Prva strategija se zasniva na planu da u prvoj fazi industrijalizacije nerazvijenih zemalja trebalo bi razviti laku industriju, a tek u završnoj fazi bi došla na red bazična industrija a posebno industrija kapitalnih dobara. Takva koncepcija industrijalizacije podudara se sa argumentacijom o prednostima radnointezivne tehnike u uslovima nedovoljno razvijenih zemalja.

Druga koncepcija industrijalizacije nerazvijenih zemalja polazi od strateške uloge koju ima bazična industrija u procesu industrijalizacije i preporučije razvoj bazične industrije istovremeno ili ponekim shvatanjima i pre prerađivačke industrije.

11.

Zaključak

Naj jdnostanije , privredni rast predstavlja povećanje vrednosti proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije. Drugim rečima, privredni rasst je uvećanje realnog bruto nacionalnog proizvoda posmatrane privrede u dužem vremenskom intervalu. Ubrzanje privrednog rasta izvanredno je složeno i u osnovni je spor proces u svakoj nacionalnoj privredi. Podaci o stopama rasta bruto nacionalnog proizvoda u pojedinim zemljama u dužem vremenskom periodu takav stav ubedljivo potvrđuje. Daleko najveći broj danas razvijenih zemalja u toku poslednjih dve stotine godina imao je prosečnu stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda u iznosu od 2 do 3%. Kad se ima u vidu rast bruto nacionalnog proizvoda per capita, cifra se kreće između 1 i 2%. Zbog toga je u dugom roku veoma značajno, na prvi pogled, mala razlika ustopama privrednog rasta pojedinih zemalja.

Pored toga što obuhvata promene u obimu proizvodnje, pojam privrednog razvoja se proteže i na objašnjenje složenih transformacija u kompoziciji i strukturi privrede, kao i objašnjenje karaktera promena udela pojedinih razvojnih faktora u rastu nacionalne proizvodnje. Jednom rečju, fenomen privrednog razvoja podrazumeva, pored rasta količine dobara, promene u relativnom odnosu pojedinihrazvojnih faktora, kao i brojne druge promene, tehnološkog, organizacionog, institucionalnog pa , čak, i političkog karaktera. Sve ovo upućuje na zaključak da je privredni razvoj daleko kompleksnija pojava u odnosu na privredni rast, jer pored povećanja realnog bruto nacionalnog proizvoda podrazumeva i složene transformacije strukture privrede, koje doprinose rastu životnog standarda, kao i promene u raspodeli stvorenog dohotka.

Teorija privrednog rasta izučava kvantitativne relacije između upotrebljenih faktora i dobijenog autputa i ima za cilj što preciznije izražavanje prirode i inteziteta delovanja pojedinih faktora na rast društvenog proizvoda. Teoriija privrednog rasta ima kristalno jasnu elegaanciju, divljenja vrednu jednostavnost, savršenu urednost. Ona se takođe bavi istraživaanjem ključnih problema dinamičke ravnoteže i s tim u vezi pokušava da precizno odgovori na pitanje kako ostvariti nivo bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti.

Razvojna makroekonomija se bavi istraživanjem faktora koji opredeljujuće deluju na privrednu dinamiku koristeći pri tome podatke i činjenice koje odlikuju privredni prosperitet jedne zemlje. Međutim, upotreba podataka ima smisla jedino pod uslovom primene relevantne makroekkonomske analize, to jest isključivo pod pretpostavkom poznavanja logike ponašanja pojedinih ekonomskih subjekata i privrede u celini. Zato istraživanje ključnih pitanja privrednog rasta i razvoja podrazumeva kompetentnu retrospektivu stavova najvažnijih ekonomskih škola i analizu njihovih poruka kad je u pitanju ekonomski prosperitet nacije. Bez takvog aspekta svako istraživanje privrednog rasta ide u pragmatizam i nedozvoljivi redukcionizam. Logika oblikovanja osnovnih makroekonomskih agregata, uključujući i veličinu nacionalne proizvodnje može se predstaviti pomoću međusobnih veza četiri

institucionalizovana sektora: stanovništva, privrede, države i inostranstva. Veličina proizvodnog potencijala neke privrede može se grafički predstaviti pomoću krive

12. proizvodnih mogućnosti. Ukupna privredna moć svake nacionalne ekonomije je ograničena raspoloživošću proizvodnih faktora. Privreda će biti u stanju da pomeri vlastitu krivu proizvodnih mogućnosti udesno od kordinatnog početka isključivo pod pretpostavkom povećane upotrebe proizvodnih resursa ili zahvaljujući korišćenju efikasnije tehnologije. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je polazna pretpostavka prilikom korišćenja krive proizvodnih mogućnosti kao važnog analitičkog instrumentarija razvojne makroekonomije stav o postojanju maksimalne angažovanosti proizvodnih faktora, proizilazi da je pomeranje krive proizvodnih mogućnosti na viši nivo posledica isključivo delovanja kompleksa tehnoloških promena. Pojam makroekonomske efikasnosti podrazumeva proizvodnju sa najmanjim troškovima. On se u razvojnoj teoriji upotrebljava u svojstvu kriterijuma optimizacije – alokacije ograničenih ekonomskih resursa i najčešće se proučava u kontekstu pretpostavki i poruka Pareto koncepta optimuma. Najkraće rečeno, radi se o stanju u nacionalnoj ekonomiji kada ne postoji način da se boljom organizacijom i li novom kombinacijom faktora proizvodnje poveća alokativna efikasnost.

Literaatura

Dr Žarko Ristić “Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja” Čačak 2006Dr Ilija M. Ristić “Tehnički progres i privredni razvoj” Kragujevac 1999Dr Slobodan Cvetanović “Teorija i politika privrednog razvoja” Niš 2000Dr Jovo Jednak Ekonomija” Beograd 2006

http://www.maturski.org

13.