SER Formativna i Kontrakulturna Uloga Jezika u Svetom Pismu

Naučni skup, TFB april 09: Naučno razumevanje jezika religije

Stranica 1 od 16

FORMATIVNA I KONTRAKULTURNA ULOGA JEZIKA U SVETOM PISMU

IGOR MITROVID

Teološki fakultet u Beogradu

U ovoj studiji skredem pažnju na to da način na koji se jezik koristi u Svetom pismu govori da su

biblijski autori ne samo sadržaj ved i oblik tj. formu, samosvesno stavljali u funkciju sveopšte ideološke

svrhe Svetog pisma. Ta svrha svodi se na obavljanje formativnog ali istovremeno i kontrakulturnog

zadatka, i to u skladu sa judeo-hrišdanskim svetonazorskim vrednosnim sistemom i misijom. Takva

uloga svetopisamskih tekstova očigledna je ma o kom periodu (biblijske) istorije govorili. Moj predlog

je da i savremena hrišdanska teološka kritike kulture može i mora biti pre svega biblijski informisana.

Drugim rečima, očuvade svoju hrišdansku autentičnost i konstruktivnost jedino kada svoj zadatak bude

saobražavala onom što biblijski tekstovi kažu (njihovom sadržaju), ali načinu na koji to kažu (njihovom

književnom obliku).

Ključne reči: Sadržaj i forma biblijskog jezika, dominantni kulturni diskursi, formativna uloga,

kontrakulturna uloga

1. Uvod

Cilj

U ovom eseju želim da demonstriram da način na koji se jezik koristi u Svetom pismu govori

da su biblijski autori1 ne samo sadržaj ved i oblik tj. formu, samosvesno stavili u funkciju

sveopšte ideološke svrhe2 Svetog pisma. Ta njegova svrha svodi se na obavljanje

formativnog ali istovremeno i kontrakulturnog zadatka,3 i to u skladu sa judeo-hrišdanskim

1 Moja lična, hrišdanska pretpostavka je da su autori biblijskih tekstova bili božanski nadahnuti (up.

2.Petrova 1:21). To bi značilo da je strogo govoredi, autorstvo tekstova Svetog pisma – dvogubo. U

ovom radu se praktično bavim isključivo ljudskim elementom. 2 Pod „ideološkom svrhom“ podrazumevam da biblijski autori, naročito oni odgovorni za stvaranje

biblijskih naracija, nemaju modernističke pretenzije stvaranja neutralnog spisa glede svetonazora ili

svrhe. Iako držim da je autorima biblijskih naracija bitna istorijska pouzdanost onog što pišu (pogl.

V.Philips Long, The Art of Biblical History [Grand Rapids: Zondervan, 1994]; K.A.Kitchen, On the

Reliability of the Old Testament [Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company, 2003]), na

ovom mestu je bitno da oni stvaraju ideološku literaturu koja ima za cilj da uveri slušaoce/čitaoce u

iskaze istine objavljene u tekstu (up. Grant R. Osborne, The Hermeneutical Spiral: A Comprehensive

Introduction to Biblical Interpretation [Downers Grove: InterVarsity Press, 1991]). 3 Biblijski tekstovi su formativni i kontrakulturni po svom sadržaju. Njihov „stvoriteljski zavetni

monoteizam“ („creational covenantal monotheism“, pogledati N.T.Wright, The New Testament and

teh People of God [London: SPCK/ Minneapolis: Fortres Press, 1992], 246-52; up. Wright, What St

Paul Really Said *Oxford: A Lion book, 1997), 83+) koji se nalazi u sažetom ili razvijenom obliku duž


Stranica 2 od 16

svetonazorskim vrednosnim sistemom i misijom.4 Drugim rečima, želim da skrenem pažnju

na dve važne činjenice. Prvo, tekstovi Svetog pisma svoj zadatak obavljaju i putem

oblika/forme u kom dolaze, ne samo putem sadržaja koji nose. Drugo, taj zadatak je uvek

formativan, u smislu oblikovanja hrišdanskog identiteta i načina života, ali i kontrakulturan

kada se radi o dominantnim njima savremenim ideološkim diskursima koji uglavnom stoje

nasuprot biblijskom, ma o kom periodu (biblijske) istorije govorili.

Vezano za ovu drugu činjenicu, moja nada je da de ovakva i slična istraživanja u

bududnosti ohrabriti nova teološko-kulturološka istraživanja koja bi se bavila načinima na

koje se ova formativna i kontrakulturna uloga biblijskog jezika (naročito njegovog oblika tj.

forme) može i treba protegnuti na današnje diskurse koji zaslužuju da im se uputi

kontrakulturni izazov. Držim da, bez obzira da li se i u kojoj meri slažemo sa biblijskim

pogledom na svet i misijom, biblijski diskurs zaslužuje da bude ozbiljno nanovo vrednovan

kada je njegova pozitivna društveno-transformativna uloga u današnjem trenutku u pitanju.

Svako ko sebe vidi kao činioca kulture5, zainteresovan da društvo i vreme transformiše u

pozitivnom smeru, smatram da treba da obrati pažnju na biblijske tekstove (njihov sadržaj i

oblik) kao na potencijalnog saveznika u razobličavanju i razgrađivanju svih diskursa u

zapadnom društvu koji su vedinom totalitarni i/ili manupalitivni i/ili depersonalizujudi te,

samim tim, suštinski anti-humani. Dodao bih da se u takvom bliskom upoznavanju sa

biblijskim tekstom možda ispostavi da taj tekst ne doprinosi našoj situaciji samo u

negativnom smislu (uspešnom dekonstrukcijom tih diskursa), ved i u pozitivnom – pozivom

na jedinstven alternativni način života u ovom svetu.

čitavog biblijskog korpusa, od Prve Mojsijeve do Otkrivenja, stoji uporno nasuprot staroegipatskim,

staro- i novovavilonskim kosmogonijama i politeizmima predhrišdanske ere, kao i stoičkom

politeizmu, sinkretističkom politeizmu ili henoteizmu hrišdanske ere (Ibid., 77-83). 4 Svestan sam veoma žustre rasprave vezane za sam pojam „biblijske teologije“, tj. u vezi sa pitanjem

da li uopšte može da se govori o jednoj bibljskoj teologiji i da li je primerenije govoriti o biblijskim

teologijama. Jasno je da između dijametralno suprotstavljenih rešenja ovog pitanja, postoji veliki

međuprostor za mnoštvo mogudih pozicija. Ja na ovom mestu nedu ulaziti u tu diskusiju (pogledati

npr. David W. Baker i Bill T. Arnold, The Face of Old Testament Studies: A Survey of Contemporary

Approaches [Grand Rapids: Baker Books, 1999], 419-20, 459-60). 5 Kultura je “oblast kojoj pripadaju objektifikovani izrazi ljudske slobode” (Kevin Vanhoozer, "What is

Everyday Theology? How and Why Christians Should Read Culture", u Kevin J. Vanhooyer et al. (ur.),

Everyday Theology [Grand Rapids: Baker Academic, 2007], 22). S druge strane, činilac kulture

(„cultural agent“) je osoba koja je u stanju da ostavi svoj trag na kulturu umesto prostog

potčinjavanja kulturnom programiranju (Ibid., 55). Da bi neko mogao da bude činilac kulture,

„neophodno je da bude kulturno pismen i i da je kritički mislilac ... Tek kad shvatimo šta se dešava

oko nas bidemo u stanju da se uključimo u naš svet inteligentno i na delotvoran način.“ (Ibid.) Sjajan

primer takvog lucidnog, primerenog a svežeg i hrabrog kontrakulturnog nastupa vidimo u delu

Wendy Shalit, A Return to Modesty: Discovering the Lost Virtue (New York: Touchstone, 1999).


Stranica 3 od 16

Metodologija

Ova studija organizovana je slededi način: u prvom delu se nakratko bavimo

osnovnim činjenicama o žanrovskoj raznolikosti tekstova u Svetom pismu. Tom prilikom se

bavimo i načinom na koji se književni oblik u Bibliji stavlja u specifičnu (ideološku) ulogu koju

biblijski autori daju tim tekstovima kao Svetom pismu.

Drugi korak bide još jedan kratak osvrt na književni rod starozavetnih naracija.

Iznedemo studiju slučaja na primeru odabranog narativnog teksta iz Knjige o carevima. Tu

bismo na određenim osobenostima knjige koje se tiču kritike oblika teksta (pre svega

narativne strukture knjige) pokazao kako je taj tekst prvobitno imao formativnu, ali i

kontrakulturnu i neminovno – subverzivnu ulogu. Za to de nam biti neophodno da

detektujemo neke od totalitarnih, manipulativnih, depersonalizujudih diskursa savremenih

tim biblijskim tekstovima, koji su gledano iz perspektive jahvističkog zavetnog monoteizma,6

zahtevali hitnu i odlučnu kritiku, i suočavanje sa alternativnom percepcijom stvarnosti. Posle

ove analize du, u najkradim crtama, ilustrovati kako bi taj i takvi mogli da i danas i ovde igraju

svoju hrišdanski formativnu i kontrakulturnu ulogu.7

2. Književni rodovi u Svetom pismu i uloga Svetog pisma

„Sadržaj [Gehalt] se ne nalazi iza oblika [Gestalt+ ved u njemu. Svako onaj ko nije u

stanju da ugleda i ’pročita’ oblik... nede uspeti da primeti ni sadržaj. Svako onaj ko nije

u stanju da bude prosvetljen oblikom nede videti svetlo ni u sadržaju.“8

„Ništa nam ne dolazi bez oblika. Biblija, čitava Biblija, je ’nepopravljivo narativna’. A ne

možemo da promenimo ili odbacimo oblik/formu a da time ne promenimo ili

odbacimo sadržaj.“9

6 Ovom sintagmom opisujemo karakteristični judeo-hrišdanski pogled na život koji pak određuje

karakteristični hrišdanski način života u ovom svetu (Wright, 77-94). 7 Skredem pažnju da du u radu govoriti o „hrišdanskom čitanju Svetog pisma“, kao i da du o biblijskim

tekstovima govoriti kao o „Svetom pismu“ zato što smatram da je takav tretman ovih tekstova

prirodan i legitiman, tj. saobrazan samoj prirodi tih tekstova i nameri biblijskih autora. S obzirom na

ograničenja u prostoru, nedu modi da se bavim svim složenim pitanjima vezanim za književne oblike i

političku teologiju ovih tekstova. Takođe, ostaje za neku drugu priliku da se ovoj studiji slučaja

dodaju i slične studije koje bi se bavile formativnim i kontrakulturnim aspektima biblijskih tekstova iz

oba Zaveta, a kojim dominiraju drugi književni žanrovi (poezija, legislativa, mudrost, proročanstva,

evanđelja, poslanice, apokaliptika, itd.). 8 Hans Urs von Balthasar, The Glory of the Lord: Seeing the Form (1.tom; San Fracisko: Ignatius,

1983), 151. 9 Eugene Peterson, Eat This Book (London: Hodder & Stoughton, 2006), 47.


Stranica 4 od 16

Istinski hrišdansko čitanje Svetog pisma oduvek je podrazumevalo da bogonadahnuti biblijski

pisci svoje tekstove vide kao, mi bismo danas rekli – ’govorne činove’10 koji postižu svoju

bogomdanu hrišdansku formativnu svrhu koliko sadržajem toliko i osmišljenim oblikom koji

je dodeljen sadržaju. Kad govorim o bogomdanoj hrišdanskoj formativnoj svrsi Svetog pisma,

podrazumevam jedno šire razumevanje uloge Svetog pisma u životu verujude zajednice i

sveta uopšte, od usko moralističke ili čak otkrovenjske. Sveto pismo je u istoriji Izrailja,

zavetnog partnera Gospoda Boga Avramovog, Isakovog i Jakovljevog imalo svoju ulogu koju

bismo mogli da izrazimo rečima – „Božja suverena aktivnost u Izrailju, kroz Izrailj, i za Izrailj,

a putem njegove izgovorene i pisane reči. ... tj. Božja suverenost koja deluje kroz Sveto

pismo.“11 Smatram da ovakvo razumevanje prirode autoriteta i uloge Svetog pisma na bolji

način izražava samorazumevanje biblijskih autora.

Dalje, književnim tekstovima koje su biblijski autori stvarali moramo pridi saobrazno

ovakvoj njihovoj prirodi i ulozi. To opet znači da su bitni njihov sadržaj ali i njihova forma.

Moja procena je da se tome u teološkom pa čak ni u čisto književnom bavljenju Svetim

pismom na ovim prostorima ne posveduje dovoljno paženje.

Vanhoozer nas podseda da "biblijski tekstovi nisu zainteresovani samo za podučavanje

istini putem logičkih tvrdnji ved i da istinu izlože celokupnoj ličnosti uspomod čitavog

arsenala imaginativnih komunikacitivnih strategija."12 Drugim rečima, "hrišdaninu... de vera

(i način života) biti oblikovani zakonom, mudrošdu, pesmom, apokaliptikom, proročanstvom,

evanđeljem i doktrinom. Ove književne forme zajedno stvaraju hrišdansku veru i identitet".13

U hrišdanskoj duhovnosti, oblik tj. forma je formativna. „Istine ne mogu biti ’estrahovane’ iz

Svetog pisma – svaki detalj mora biti uzet u obzir dok nam dolazi u tekstu u kom se nalazi.“14

Ostaje da se na slededoj studiji slučaja vidi da li i na koji je način formu i druge

formalne osobenosti teksta biblijski autori stavljaju u funkciju šire komunikativne, ideološke

10 Pojam “govorni činovi” razvili su filozofi jezika, i on je danas jedna od opštih teorija jezičke

upotrebe (pogledati Slobodan Stevid, “Govorni činovi”, Filološki pregled: Časopis za stranu filologiju

34:1 [2007], 31). Osnovno i neosporeno zapažanje iza ovog veoma složenog pristupa jeziku je da

govoriti je isto što i činiti. Drugim rečima, reči su same po sebi – delo, čin. Govornik je i delatnik.

Otuda – „govorni činovi“ (up. Vanhoozer, Is There a Meaning in This Text? The Bible, the Reader and

the Morality of Literary Knowledge [Leicester: Apollos, 1998], 209-14). Za sagledavanje glavnih

pristupa teoriji govornih činova, pogledati Stevid, 31-60; Kent Bach, „Speech Acts and Pragmatics“, u

Michael Devitt i Richard Hanley (ur.), The Blackwell Guide to the Philosophy of Language (Blackwell

Philosophy Guides; Oxford: Blackwell Publishing, 2006), 147-67; Richard S. Briggs, „Speech-acts“, u

Kevin J. Vanhoozer (ur.), Dictionary of Theological Interepretation of the Bible (Leicester: InterVarsity

Press, 2007), 763-6; up. Anthony C. Thiselton, „The Supposed Power of Words in the Biblical

Writings“, Journal of Theologial Studies 25 (1974), 283-99. 11 Tom Wright, Tha Last Word (New York: HarperSanFrancisko, 2005), 40. 12 Kevin J. Vanhoozer, “Exploring the World; Following the Word: The Credibility of Evangelical

Theology in an Incredulous Age”, Trinity Journal 116.1 (1995), 13. 13 Ibid. 14 Peterson, Eat This Book, 66 (up. John Goldingay, “How Far Do Readers Make Sense? Interpreting

Biblical Narrative,” Themelios 18.2 [1993], 5-10).


Stranica 5 od 16

strategije.15 Na osnovu toga, pokušademo da napravimo iskorak u smeru mogude formativne

i kontrakulturne uloge Svetog pisma u današnjoj situaciji u kojoj se nalazi zapadna

civilizacija.

3. Formativna i kontrakulturna uloga starozavetne naracije

Na početku, naglasio bih da hrišdansko čitanje starozavetnih naracija pretpostavlja da su one

primeri iskrenih naracija. Iskrene naracije ili priče poštuju slušaočevu/čitaočevu slobodu;

„one ne manipulišu... ne prisiljavaju... ne skredu našu pažnju sa života.“ Konkretno, „biblijske

naracije [slušaoca/čitaoca] uvode u prostrani svet u kom Bog stvara, spasava i blagosilja.“16

Biblijske naracije pozivaju na prihvatanje alternativnog viđenja stvarnosti i alternativnog

načina učešda u životu planete čiji je Stvoritelj, Svedržitelj i Spasitelj Gospod Bog Avrama,

Isaka i Jakova koji je bio stvorio svet dobrote, lepote i istine, i koji radi na tome da ga u

potpunosti obnovi. Biblijske naracije su iskrene u smislu da, pre svega – ne sentimentališu,

zavodedi nas da bežimo od života. One nisu propagandističke, pokušavajudi da nas regrutuju

za neki cilj ili da nas prisile na neki stereotipiziran odgovor. One ni ne trivijalizuju, slikajudi

život kao nešto manje ili drugačije od onog što on zbilja jeste. One pozivaju na alternativu.

Svakako da nisu samo biblijske priče primer kvalitetnih, iskrenih naracija. Međutim, ono

specifično vezano za biblijske naracije jeste upravo njihov poziv na to alternativno učešde u

životu sveta, koje pak proističe iz stvarnosti Boga Avrama, Isaka i Jakova.17 Taj Bog je bio

15 Bitno je podvudi šta podrazumevam pod “ideološkim, komunikativnim strategijama”. Objašnjenje

ima veze sa tipovima jezika kako ih je izneo E.Peterson.

Peterson vešto sumira i pojednostavljuje ono što su filozofi jezika, naročito Ludvig

Vitgenštajn i Jugen Rozenstok-Hjuesi, govorili o prirodi jezika ali i o dubokim tajnama koje okružuju

jezik. On govori da postoje tri tipa jezika. Jezik tipa 1 je jezik bliskosti i odnosa. Takav jezik, poput

onog između roditelja i nedonoščeta, jeste „neverovatno bogat u značenju ali ne toliko impresivan u

sadržaju“ (Peterson, The Contemplative Pastor: Returning to the Art of Spiritual Direction [Grand

Rapids: Wm. B. Eerdmans Publishing Company, 1989], 91). Jezik tipa 2 je jezik informacije (njegovo

najprirodnije okruženje su škola i fakultet). Jezik tipa 3 je jezik motivacije (dominantan u marketingu i

politici) (up. Ibid., 87-94). U Bibliji, koja je prevashodno zainteresovana za ponovno uspostavljanje

harmoničnog odnosa čoveka sa Ultimativnom realnošdu (Gospodom Bogom konačno otkrivenim u

ličnosti Isusa iz Nazareta), i sa stvorenom realnošdu (sobom, bližnjim, celom planetom),

upotrebljavaju se sva tri tipa jezika. Ipak, prvi tip je najvažniji i konačni. Zbog toga „komunikativne

strategije“ se ovde ne odnose samo na persuazivni i informativni aspekt jezika Biblije, ved iznad

svega na jezik prvog tipa. 16 Eat This Book, 41. 17 Pogledati odličnu komparativnu studiju biblijske jevrejske teologije i drugih teologija susednih

naroda i čitavog blisko- i srednjeistočnog regiona, u John H. Walton, Ancient Near Eastern Thought

and the Old Testament: Introducing th Conceptual World of the Hebrew Bible (Grand Rapids: Baker

Academic, 2006), naročito četvrto poglavlje „The Gods“.


Stranica 6 od 16

drugačiji od drugih tada poznatih bogova.18 I ovaj kvalitet druge iskrene naracije (ili

metanaracije), iz bilo kog vremena, ne dele sa starozavetnim i biblijskim na taj način i u toj

meri.

Iskrenost biblijske naracije očita je u praktično svakom formalnom elementu

starozavetnih naracija: od načina karakterizacije božanskog i ljudskih likova u naracijama,

preko karakteristične kombinacije dijaloga i pripovedanja, selektivnosti, dishronologije,

dvosmislenosti, pa sve do strukture koja je davana narativima.19 Sada se usredsređujemo na

primer iz Knjiga o carevima i način na koji upravo strukturisanje ove knjige služi formativnoj i

kontrakulturnoj ulozi iste.

18 Za odličnu komparativnu argumentaciju pogledati Walton, 87-112. 19 Prostor nam ne dozvoljava da ovo detaljno demonstriramo na primerima, ali evo nekoliko

zapažanja vezanih za odlike starozavetnih naracija.

Prvo, likovi u starozavetnoj priči a neretko i čitaoci poseduju ograničeno i krhko znanje u

poređenju sa apsolutnim naratorovim. Takođe, stil starozavetne naracije vodi čitaoca da iza

pripovedanih događaja oseti Boga koji vrednuje ljudska dela i reči i koji sprovodi namere koje se

otkrivaju malo po malo; naratorovo znanje i njegova kontrola načina na koji se događaji predstavljaju

nalik je odrazu u ogledalu Božjeg sveznanja i vrhovne vlasti nad istorijom. Ova formalna

karakteristika sama po sebi podseda čoveka na činjenicu da je život/stvarnost/ultimativna stvarnost

veda i šira od čovekovog horizonta interesa.

Drugo, starozavetne naracije afirmišu ljudsko dostojanstvo. Starozavetna naracija nije

isključivo zainteresovana da ukaže na mod sveznajudeg Boga. Iako su muškarci i žene uvek ograničeni

u pogledu znanja i modi, oni u starozavetnim naracijama nisu svedeni na nečije pijune. Značajan deo

starozavetne naracije opisuje ljudske reči, emocije, odnose i postupke, a sve ovo, takođe, igra svoju

ulogu i utiče na razvoj događaja u priči Starog zaveta (up. npr. 1. Mojsijeva 4:23-24; Sudije 17:23; 2.

Samuilova 6: 20-23). Ovom formalnom karakteristikom čoveku (a samim tim i slušaocu/čitaocu ovih

redova), koji doduše nije središte svega a još manje mera svih stvari, ipak jeste dat poseban dignitet

koji je u skladu sa njegovim izuzetnim poreklom i zvanjem koje je dobio od Tvorca (up. 1.Moj.1:26).

Trede, naratori očekuju da se slušaoci/čitaoci starozavetnih naracija uključe u nju (nije

predviđeno da budu pasivni primaoci moralističkih lekcija). Jedan od načina na koji se to pokušava

jeste upotrebom naratorovih implicitnih komentara; oni su takvi da pozivaju slušaoca/čitaoca u

proces tumačenja. Upotrebom ove formalne karakteristike, autori izgleda da pokazuju duboko

razumevanje važnosti upotrebe imaginacije u moralnom i svakom drugom formiranju

slušaoca/čitaoca (up. Trevor A. Hart, „Imagination“, u Kevin J. Vanhoozer *ur.+, Dictionary of

Theological Interepretation of the Bible [Leicester: InterVarsity Press, 2007], 321-3). Za više detalja

pogledati odličan esej Philip E. Satterthwaite, "Narrative Criticism: The Theological Implications of

Narrative Techniques", New International Dictionary of Old Testament Theology and Exegesis [1996],

125-36; up. Richard W. Bowman, „The Complexity of Character and the Ethics of Complexity: The

Case of King David“, u William P. Brown (ur.), Character & Scripture: Moral Formation, Community,

and Biblical Interpretation (Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company, 2002), 73-97.

Treba imati na umu da nisu sve biblijske naracije na, književno gledano, istom nivou. Neke

biblijske naracije (npr. one u 1.Mojsijevoj, Samuilovim knjigama, i dr.) jesu, s književne strane, bolje

napisane, višeslojnije i bogatije od drugih (npr. Knjiga Dnevnika).


Stranica 7 od 16

A. Studija slučaja: formalne odlike Knjige o carevima i njena teološko-kulturna poruka

Knjiga o Carevima je poslednji deo takozvane Deuteronomske istorije,20 korpusa koji počinje

sa 5. Mojsijevom (ili knjigom Isusa Navina) i seže sve do 2.Carevima. Celom korpusu je

zajednička deuteronomska perspektiva, vrednovanje svih događaja opisanih iz teološke

perspektive s kraja 5.Mojsijeve.

Na ovom mestu želim da u najkradem demonstriram na koji način narativna

struktura ove knjige podržava sveukupnu teološku komunikativnu strategiju ovog spisa.

i. Pregled sadržaja knjige: glavni istorijski kontekst i fabula

Ova istorijska naracija21 izveštava o istoriji Izrailja. Počinje sa prebacivanjem modi sa

Davida na Solomona (c.930. pre Hrista; 1.Car.1:1-2:12), a zaključuje sa puštanjem Joahina iz

zatvora za vreme vavilonskog zatočeništva (562-561. godina pre Hrista; 2.Car.25:27-30). U

knjizi o Carevima22 dominiraju iste teološke teme i rečnik koji su bili prisutni u korpusu

Navin-Samuilove.

Pozabavimo se sada fabulom. Za naš rad i ovu studiju slučaju, od posebne koristi de

biti da se u pregledu sadržaja ove naracije obrati posebna pažnja na dominantne likove, tj.

na to kako narator dozvoljava jednoj grupi likova da naočigled dominira narativnim

prostorom knjige i da praktično odredi strukturu knjige/naracije. Pomnijim osluškivanjem

dinamike same naracije ispostavide se da drugi, naočigled marginalni likovi zapravo igraju

glavnu ulogu u narativnom svetu Knjige o Carevima.

Dakle, nakon izveštaja o Solomonovoj vladavini (1.Car.2:12-11:43), pisac govori o

događajima koji su se zbivali uoči i odmah po cepanju ujedinjenog carstva na dva (1.Car.12-

14). Velik deo narativa je potom posveden istoriji dva carstva gde se pisac krede od izveštaja

vladavina careva u jednom do izveštaja vladavina careva u drugom carstvu, i obratno, pri

čemu se te vladavine u nekoliko preklapaju (1.Car.15-2.Car.17).23 Izveštaj o vladavini jednog

cara u jednom carstvu nadovezuje se svaki put na izveštaje o vladavini cara ili careva u

drugom carstvo koji su došli na presto za vreme njegove vladavine. Na primer, na izveštaj o

Asinoj vladavini u Judi (1.Car.15:9-14) nadovezuju se vladavine Nadava, Vase, Ile, Amrije i

Ahava, na severu (15:25-16:34), pri čemu su svi oni dolazili na presto za vreme Asine

vladavine na jugu. Narativ se spiralno krede od vladavina na Severu do onih na jugu Jugu, sve

20 Pojam “deuteronomska istorija” se u biblijskim studijama odnosi na grupu knjiga od 5.Mojsijeve do

2.Carevima (pogledati D.N. Freedman, 'Deuteronomistic History', IDBSup (1976), 226-8; up. Robert

M. Polzin, 'Deuteronomy', u Robert Alter and Frank Kermode (ur.), The Literary Guide to the Bible

[London: HarperCollins, 1987], 92-101; Paul J. Kissling, Reliable Characters in the Primary History

[JSOTSup, 224; Sheffield: Sheffield Academic Press, 1996], 13-6). 21 Za osnovno uvodno razmatranje glavnih pitanja istorije sastavljanja ovog spisa, kao i tekstualnih

varijanti kojima raspolažemo pogledati „Kings“, u Raymond B. Dillard, i Tremper Longman III, An

Introduction to the Old Testament (Leicester: Appolos, 1995), 152-9. 22 Podrazumevam da su Prva i Druga knjiga carevima u jevrejskom čitanju bila jedna knjiga – Knjiga o

carevima. 23 Dillard, 159-60.


Stranica 8 od 16

dok Asirci severno carstvo ne osvoje i stanovnike ne usprogone. Juda na jugu ostaje jedini

duhovni naslednik Izrailjevih carstava (2.Car.18-25), a njena istorija biva zabeležena do

vavilonskih pohoda, razorenja Jerusalima, i Joahinog oslobađanja iz zatvora tokom

izgnanstva.

Izveštaji o vladavini pojedinačnih careva prate jednu formulu koja celoj knjizi daje

njen prepoznatljiv književni karakter. Taj okvir čine uvodne i zaključne napomene. U

uvodnim napomenama, prvo se iznose detalji vezani za okolnosti koje su pratile dolazak tog-

i-tog cara na presto; zatim nam se govori sa koliko godina dolazi na presto, koliko je vladao,

njegovo poreklo, i konačno – ta vladavina biva teološki i moralno vrednovana. U zaključnim

napomena nam se govori o izvorima koje je narator koristio, detaljima o smrti dotičnog

vladara i o tome ko ga je nasledio.

U tom nizu osoba koje su bile carevi i raspolagale velikom modi, samo dvojica su

pozitivno ocenjeni – Jezekija i Osija. Samo njih dvojica sprovode velike reforme u vreme

svoje vladavine. Međutim, ni njihovi napori, ispostavide se, nede biti dovoljni da zaustave to

spiralno kretanje nadole, čiji je kraj propast naroda. Preko četrdeset careva, sve u svemu.24

ii. Carevi i proroci, i struktura knjige

Za naš rad je veoma važno iz ovog opšteg pregleda izvudi zaključke koje je autor ove

naracije, po svemu sudedi, želeo da i prvobitni slušalac/čitalac. Dakle, naslov knjige, narativni

prostor koji zauzimaju, i sama priroda pozicije modi koju vladari zauzimaju i uživaju, sugerišu

da su glavni akteri i determinatori događaja opisanih u Knjizi o carevima, sa stanovišta modi

– carevi Severnog i Južnog carstva. Veoma je važno da to primetimo jer je ovakav primarni

utisak koji na slušaocu/čitaocu ostavlja ovakva priroda ove knjige očigledno bio deo

autorove strategije.

S druge strane, u ovom spisu nailazimo na drugu grupu likova – proroke.25 Čitamo o

Natanu (1.Car.1), Ahiji (1.Car.11:29), Juju (1.Car.16:7), Miheju (1.Car.22), Isaiji (2.Car.19;20),

i Oldi (2.Car.22:14), i nekoliko neimenovih proroka. Ne treba podsedati koliko je prostora

posvedeno prorocima Iliji i Jelisiju (1.Car 17 - 2.Car 6:13).

24 Terence E. Fretheim, First and Second Kings (Westminster Bible Companion, ur.Patrick D. Miller i

David L. Barlett; Louisville: Westminster John Knox Press, 1999), 2-3. 25 O reformatorskoj ulozi proroka u starom Izrailju pogledati u Ilija Tomid, Starozavetni Proroci:

Služba proroka i proročke knjige (Foča: Bogoslovski fakultet Svetog Vasilija Ostroškog, 2006), 31-51;

up. Hermann Spieckermann, "Former Prophets: The Deuteronomistic History" u Blackwell

Companion to the Hebrew Bible, ur. Leo G. Perdue (Blackwell Companions to Religion; Oxfor:

Blackwell Publishers, 2001), 337-352; Klaus Koch, „Latter Prophets: The Major Prophets“, u

Leo G. Perdue (ur.), Blackwell Companion to the Hebrew Bible (Blackwell Companions to

Religion; Oxford: Blackwell Publishers, 2001), 353-68; James L. Crenshaw, „Latter Prophets:

The Minor Prophets“, u Leo G. Perdue (ur.), Blackwell Companion to the Hebrew Bible

(Blackwell Companions to Religion; Oxfor: Blackwell Publishers, 2001), 369-381.


Stranica 9 od 16

Dalja narativna analiza sadržaja ali i strukture knjige, otkriva drugi aspekt naratorove

strategije. Predložio bih da način na koji ovako strukturisan narativ Knjige o Carevima

podupire kontrakulturnu poruku same knjige, tj. onog što su jasne teološke poruke.26

S jedne strane, narativni ritam Knjige o carevima određen je cikličnim smenjivanjem

careva koji se pojavljuju, ostavljaju svoj trag u istoriji Izrailja i životu ljudi koji tad žive u oba

carstva, i zati odlaze da bi oslobodili prostor slededem, manje-više sličnom nasledniku.27

Međutim, dublja analiza radnje pokazuje da narator na posredan način pokazuje da proroci

a ne carevi imaju dominantnu ulogu. Proroci su pak samo zemaljski vidljivi reprezenti, u reči

i delu, žive stvarnosti Izrailju poznate kao JAHVE – Bog Avrama, Isaka i Jakova, svuda

prisutan i uvek delatan.

I pored tolikog prostora posvedenog carskoj vlasti, Knjiga o carevima je

zainteresovana za nešto daleko više od careva. Proroci u knjizi igraju još značajniju ulogu.

Uloga proroka je od središnjeg značaja u Carevima prevashodno zato što ih Bog podiže da bi

iz njihovih usta reč od Boga odjeknula kao relevantna u krizama koje su smenjivale jedna

drugu. Reči koje proroci izgovaraju predstavljaju i tumačenje događaja iz Božje tačke

gledišta. One takođe poseduju mod da oblikuju razvoj istorije Izrailja. Pokazadu kako ovo

proističe iz same naracije.

Prvo, prorok Natan je ključni učesnik u dolasku Solomona na Davidovo mesto

(1.Carevima 1-2), a upravo reč proroka Ahije de njegovu vladavinu dovesti do strašnog kraja

koji de biti i kraj za ujedinjeno carstvo (1.Car.11). S druge strane, Ahijina reč de oblikovati

početak istorije oba zasebna carstva, a upravo de on i dva neimenovana proroka uskoro

zatim najaviti osudu protiv Severa (1.Car.13-14). Prorok Ilija zauzede središnje mesto na

pozornici Severnog carstva u 1. Carevima 17. On de, zajedno sa Jelisijem – svojim

naslednikom, Jelisije, dominirati narativom sve do 2. Carevima 9. Jedna tredina knjige o

Carevima posvedena je ovom periodu istorije Izrailja, pokrivajudi svega pedeset godina od

ukupnog raspona od četiristotine godina koliko čitava knjiga pokriva (869-815.g. pre n.e.).

Narator očigledno želi da čitaoci naročito obrate pažnju na ovaj period. Mihej i drugi proroci

de takođe igrati ulogu u ovom periodu (1.Car.20:22). U poslednjem delu Knjige o Carevima,

prorok Isaija (2.Car. 19-20) i proročica Olda (2.Car.22) govoride u Božje ime i o spasenju i o

osudi.

Veoma je važno što narator odnos ovih proroka prema carskoj/državnoj strukturi

prikazuje kao prvensteveno konfrontirujudi,28 naročito na Severu. „Proroci su predstavnici

prava da se govori u Božje ime koje nije pod kontrolom struktura modi države i poziva se na

26 Fretheim ovako rezimira teme koje su u službi narativne strategije autora Knjige o carevima: otpad

oblikuje istoriju Izrailja, Božja reč osude oblikuje istoriju Izrailja, Božja reč obedanja oblikuje istoriju

Izrailja (Fretheim, 10-14). 27 Pogledati Hermann Spieckermann, “Former Prophets: The Deuteronomistic History” u Blackwell

Companion to the Hebrew Bible, ur. Leo G. Perdue (Blackwell Companions to Religion; Oxfor:

Blackwell Publishers, 2001), 337-352. 28 Car Ahav Iliju naziva onim „što nesredu donosi na Izrailja“ (1.Car.18:17)


Stranica 10 od 16

autoritet (božanski) koji staje nasuprot zemaljskih.“29 Za proroštvo osmog veka, „Božja mod

postaje kritički, destabilišudi element koji opstanak njihove države dovodi u pitanje“.30

Drugim rečima, tekst i perspektiva Knjige o carevima predstavljaju kontrakulturni,

subverzivni glas u svetu u kom dominiraju ili pokušavaju da dominiraju ljudski, neminovno –

totalitarni, sistemi modi. Ovakva formativna i kontrakulturna svrha naracije je više od samo

još jednog političkog, revolucionarnog pamfleta iz kuhinje jednog od ljudskih centara modi

uperenog protiv drugog sličnog centra modi. Ona je teo-politička, uvek upodobljena

specifičnosti jahvističkog zavetnog monoteizma, i uvek iskrena, bez namere da jedan

totalitarni i manipulistički režim zameni drugim. Njen cilj je da pozove slušaoca/čitaoca u

formiranje jahvističkog zavetnog monoteističkog slobodarskog društva.31

Konačna analiza pokazuje da Knjiga o carevima nije priča o carevima i prorocima, ved

„priča Božja (ne samo o Bogu).“32 Dve glavne priče, o prorocima Iliju i Jelisiju (1.Car 17 -

2.Car 6:23) su „smeštene usred rojalističkog pripovedanja, upravo na mestu gde narativi

transformacije uvek imaju isti zadatak – da odole i nastave da postoje.“33

iii. Sirijski car i Jelisije: armija i molitva34

Događaj na kraju ovog središnjeg dela Knjige o Carevima koji je potpuno posveden rečima i

delima dva najveda proroka iz ovog perioda, Iliji i Jelisiju, jeste naročito ilustrativan. U

2.Carevima 6:8-23 narator na sebi svojstven način sučeljava cara i proroka, ljudske strukture

modi i predstavnika alternativne, Jahvine modi. Upravo na tom mestu se dešava ključno

otkrovenje i razotkriva pravi program ove knjige.

U prvoj sceni (8-10), upoznajemo se sa krizom vezanom za Siriju: sirijski cara krede u

rat protiv Izrailja. Dok se u drugoj sceni (11-14) priprema odlučujudi napad na Izrailj, sirijski

car pokušava da u korenu saseče problem. Za njega je to, kako on to vidi – izdajničko

ponašanje njegovih najviših oficira koji odaju poverljive neprijateljskoj strani. Carevi

savetnici znaju bolje od cara i objašnjavaju da nema odavanja informacija: „Nego Jelisije

prorok u Izrailju dokazuje caru Izrailjevu reči koje govoriš u ložnici *spavadoj sobi] svojoj“

(12.stih). Jelisijino ime je izgovoreno, i on preuzima kontrolu nad narativom. Ovo je veoma

važan trenutak u naraciji. U stihovima 8-14. sirijski car je bio odgovoran za akciju. Jelisije je

bio dva puta pomenut, jednom po imenu, jednom kroz aluziju, ali oba puta iz daljine. O

njemu se govori, ali on nije prisutan. U 15. stihu prava akcija počinje. Jelisije i njegov sluga

izlaze napolje i vide kako je kuda u kojoj se nalaze okružena konjima, bojnim kolima i velikom

29 John Goldingay, Old Testament Theology: Israel`s Gospel (2.tom: Downers Grove: InterVarsity

Press, 2003), 690, moje naglašavanje. 30 Reiner Albertz, A History of Israelite Religion in the Old Testament Period (OTL; Louisville:

Westminster John Know, 1994), 176, citirano u Goldingay, 690. 31 Pogledati Brueggemann, „The Commandments and Liberated, Liberating Bonding“ u Interpretation

and Obedience: From Faithful Reading to Faithful Living, 145-58. 32 Fretheim, 5. 33 Bruggemann, „The Embarrassing Footnote“, 30. 34 Zapažanja vezana za ovaj detalj sе u znatnoj meri oslanjaju na Ibid., 31-35.


Stranica 11 od 16

vojskom. Zaista komično naslikana scena: evo usamljenog proroka koji ne radi ništa, a

njegova kuda je svejedno okružena tolikom vojnom silom. Upravo tad, dok gleda kroz

prozor, Jelisijev sluga biva zaprepašden prizorom vojske koja ih okružuje, modi koja ih

okružuje. U tom trenutku, Jelisije mu progovara: „Ne boji se, jer je više naših nego njihovih“

(16.stih). Ovo je ključna rečenica iz Jelisijevih usta, ključna za naratora, ključna za

razumevanje alternativne percepcije stvarnosti koju biblijski tekst želi da preporuči čitaocu,

ključna i za Knjigu o carevima. Potom Gospod otvara oči momku, i „vidje, a to gora puna

konja i kola ognjenih oko Jelisija“ (17.stih).

Sledede što se dešava je da Jelisije upuduje molitvu Bogu (17.stih). Kratka molitva, ali

molitva koja odbija da prihvati definiciju stvarnosti struktura modi u ljudskom društvu. I na

osnovu te molitve, vojni razvoj događaja biva preokrenut – u sred juriša, vojska biva

oslepljena. Molitva Gospodu Izrailjevom je izazvala veliki preokret. Slepi su progledali

(sluga), oni koji su videli su oslepeli (sirijska vojska). Modni su postali bespomodni; nemodni

su postali modni. Slabi su, ispotavilo, bili jaki, a jaki – slabi. Kad se potom Jelisije opet moli,

njima se vrada vid (20.stih). On, tj. njegov Bog, je onaj ko je u stanju da učini da se stvari

dešavaju.

Na ovom mestu, sučeljene su dve percepcije stvarnosti: ona koja počiva na ljudskom

i koju za svoje potrebe kreiraju strukture modi ljudskog društva; i ona Gospoda Boga i

njegovog naroda na Zemlji. Iz perspektive Izrailja i njegovog naratora, pokazano je kako i

koja perspektiva ima prioritet, iza koje stoji prava mod. Ovaj događaj je ilustracija teološke

poruke koju narator ima za čitaoca i koja mu se prenosi i kroz sadržaj i kroz formu.

Središnje mesto koje je dato prorocima u Knjigi o carevima, ali koje namerno je

namerno prikriveno i teško primetno na prvo gledanje i čitanje (kao što to nije bilo očigledno

ni Jelisijinom sluzi), govori o formativnoj i kontrakulturnoj ulozi ove knjige. Formativnoj – u

smislu oblikovanja identiteta i negovanja načina života saobraznog zavetu Jahvea i njegovog

naroda – Izrailja.35 Kontrakulturnoj – u smislu kritikovanja dominantnih kulturoloških

diskursa vremena u kojem Izrailj koji čita i sluša ovaj tekst živi, a koji prete Izrailju da svoje

viđenje stvarnosti i svoj način učestvovanja u toj (lažnoj) stvarnosti nametne Izrailju.

Kontrakulturnoj tih diskursa i u smislu neprestog nuđenja alternativne, u skladu sa Jahvinim

načinom života.

B. Zaključci

Pokušadu da te formativne i kontrakulturne poruke Knjige o Carevima sažmem u tri tačke.36

Prvo, ključni čin tog alternativnog, Izrailjevog načina učestvovanja u životu ove planete jeste

posrednička molitva. Jelisije, ključni akter, sam nema nikakvu mod ali svoj postupak

usmerava preko sebe na Onog koji ima mod.

Drugo, presudna mod koja je posledica molitve je mod da opažaš svet drugačije, da

opažaš svet u skladu sa stvarnošdu Božje vladavine. Opažati svet na taj način znači odbaciti i

35 Brueggemann, "The Embarrassing Footnote", 35-7. 36 Zasnovano na Ibid.


Stranica 12 od 16

osloboditi se konvencionalnih prikaza stvarnosti koji su karakteristično ideološki konstrukti

cara. Bez dara alternativne percepcije, sluga je bio uveren da smo „samo nas dva“ i legioni

njihovih.

Trede, celi narativ je zainteresovan za istinsko premeštanje modi u ovom svetu. Ovo

nije naročito religijski narativ, niti se bavi neki duhovnim pitanjima. Bavi se stvarnim svetom,

stvarnim vojskama, stvarnim pretnjama i stvarnim mogudnostima. Sva dešavanja u priči tiču

se rebalansiranja vojno-političke, javne modi na svetu, tako da Sirijci postanu manje modni i

onesposobljeni da dalje prete. Onaj ko je raspolagao arsenalom oružja (koje služi za pretnju,

prisilu) koji ovaj svet priznaje na kraju priče nije onaj koji raspolaže ikakvom stvarnom silom.

4. Starozavetna naracija i dominantni diskursi zapada

Ova kratka analiza nekih formalnih odlika biblijske Knjige o carevima (pre svega – strutkure

knjige i narativne strategije), pokazala je na koji način biblijski autor sadržaj i formu knjige

stavlja u funkciju formativne i kontrakulturne uloge iste. Dominantni ideološki diskursi

vojnih modnika tog vremena (10. vek stare ere) bili su diskursi rata i tlačenja, osvajanja i

izrabljivanja. U suštini, oni su bili depersonalizujudi (ljudska bida su se svodila na podanike),

manipulativni (sopstveno carstvo se širilo lažima), i totalitarni (čim bi onaj drugi stao na put

mojim interesima, njegovo pravo da postoji bi nestajalo). Ovaj tekst postoji da bi se taj

diskurs razobličio i dekonstruisao, i da bi se slušalac/čitalac pozvao na učešde u drugačijem

društvu: jahvistički-zavetno- monoteistički slobodarskom.

Nije sporno da i današnje zapadno društvo pliva u mreži sličnih modnih diskursa. Oni

zaslužuju da im se upuduju ozbiljni i relevantnim kontrakulturni izazovi.

Na primer, tehnokratski sekularizovani diskurs insistira da se „ljudsko postojanje svede

na nivo onog čime se može upravljati, što se može kontrolisati i fiksirati. Mi živimo u kultu

eksperata koji objašnjavaju i rešavaju. Razvijeni tehnološki aparat oko nas ostavlja utisak da

postoji alatka za sve; jedino pitanje je možemo li da si je priuštimo.“37 On ne dopušta

činjenicu da je život i tajna, nešto što čovek ne može kontrolisati ved čemu se valja potčiniti,

upodobiti i naprosto – priključiti. Biblijske naracije mogu da na jedinstven način upute izazov

ovom savremenom diskursu i ponude održiviju alternativu.

Dalje, današnje marketinške agencije i edukativni sistemi svode reč i jezik na

depersonalizovanu propagandu i puku informaciju. Ne neguje se jezik bliskosti i odnosa, koji

je „neverovatno bogat u značenju iako ne toliko impresivan u sadržaju“.38

Danas je „seks depersonalizovan u pornografiju. Politika je depersonalizovana u

tlačenje. Mod je depersonalizovana u rat.“39 Biblijske naracije mogu da na jedinstven način

upute izazov i ovom savremenom diskursu i ponude humaniju i održiviju alternativu.

37 Peterson, The Contemplative Pastor: Returning to the Art of Spiritual Direction, 64. 38 Ibid., 91.


Stranica 13 od 16

Današnje potrošačko i upravljačko društvo namede čoveku kao njegov/njen primarni

identitet – identitet potročača, ciljne grupe, i glasača. Celokupni život, i one pojave najviše

vezane za lično, definišu se terminima potrošačkog: zabava, zadovoljenje, uzbuđenje,

avantura, rešavanje problema, šta god. Biblijska naracija razobličava neadekvatnost i

neljudskost ovakve redukcije i poziva na učešde u stvarnom svetu, svetu „blagodati, koji

zahteva ličnu, otvorenu spremnost da ponizno zamolimo i zahvalno primimo“.40 Ova lista bi

mogla da se nastavi.

U svakom slučaju, praktično svaka od karakteristično biblijskih vrednosti koje su

integralni deo tog alternativnog načina učestvovanja u životu sveta (molitva, zavisnost o

Bogu, poštovanje drugog, služenje drugom, život dobrote, istine i lepote, hrabro

suprotstavljanje svemu depersonalizujudem, manipulativnom i totalitarnom, itd.) i danas je

svakako formativna, ali i kontrakulturna i subverzivna. Autor ovog eseja smatra da ih

čovečanstvo danas očajno potrebuje, bilo ono toga svesno ili ne, sviđale mu se one ili ne.

5. Zaključak

Jasno je da je način na koji se jezik koristi u Bibliji, sadržaj koji nosi i forma u koju je

obučen, oduvek bio judeo-hrišdanski formativan i kontrakulturan glede dominantnih

ideoloških diskursa biblijskih vremena. Rekao bih da je podjednako jasno da su i današnje

strukture modi ljudskog društva, koje pak namedu diskurse saobrazne svojoj prirodi, po

definiciji sklone širenju depersonalizacije, upotrebi manipulacije i praktikovanju

totalitarizma.

Otud moje ubeđenje da način na koji se jezik koristi u Bibliji, posmatrano na studiji

slučaja jedne starozavetne knjige, sadržajem i formom/oblikom, poziva na imaginativno

prihvatanje alternativnog viđenja stvarnosti i usred današnjih dominantnih anti-humanih

diskursa. Biblijski autori bi dodali da je to alternativno viđenje i jedino dovoljno

sveobuhvatno, integralno i ispravno. Na osnovu toga, on poziva i na alternativni način

učestvovanja u životu ovog sveta, koji je jedini u potpunosti upodobljen svrsi za koju je svet

stvoren – da bude plodno tlo za dobrotu, istinu i lepotu.

39 Peterson, The Word Made Flesh: The Language of Jesus in His Stories and Prayers (London: Hodder

& Stoughton, 2008), 185. 40 Ibid.


Stranica 14 od 16

BIBLIOGRAFIJA

Bowman, Richard G., „The Complexity of Character and the Ethics of Complexity: The Case

of King David“, u William P. Brown (ur.), Character & Scripture: Moral Formation,

Community, and Biblical Interpretation (Grand Rapids: William B. Eerdmans

Publishing Company, 2002), 73-97.

Briggs, Richard S., „Imagination“, u Kevin J. Vanhoozer (ur.), Dictionary of Theological

Interepretation of the Bible (Leicester: InterVarsity Press, 2007), 763-6.

Brueggemann, Walter, "The Embarrassing Footnote" u Interpretation and Obedience: From

Faithful Reading to Faithful Living (Minneapolis: Augsburg Fortress Press, 1991), 28-

40.

—„The Commandments and Liberated, Liberating Bonding“, Interpretation and Obedience:

From Faithful Reading to Faithful Living, 145-58.

—„Scripture: Old Testament“, u Peter Scott i William T. Cavanaugh (ur.), Blackwell

Companion to Political Theology, (Oxford, UK: Blackwell Publishing, 2004), 7-20.

Cobb, Kelton, The Blackwell Guide to Theology and Popular Culture (Malden: Blackwell

Publishing, 2005).

Crenshaw, James L., „Latter Prophets: The Minor Prophets“, u Leo G. Perdue (ur.), Blackwell

Companion to the Hebrew Bible (Blackwell Companions to Religion; Oxfor: Blackwell

Publishers, 2001), 369-381.

David, Ellen F., Getting Involved with God: Rediscovering the Old Testament (Cambridge

MA: Cowley Publications, 2001).

Dillard, Raymond B., i Tremper Longman III, An Introduction to the Old Testament (Leicester:

Appolos, 1995).

Freedman, D.N.. 'Deuteronomistic History', IDBSup (1976), 226-8.

Fretheim, Terence E., First and Second Kings (Westminster Bible Companion, Patrick D.

Miller i David L. Barlett (ur.); Louisville: Westminster John Knox Press, 1999),

Graham, M. Patrick, „A Character Ethics Reading of 1 Chronicles 29:1-25“, u William P.

Brown (ur.), Character & Scripture: Moral Formation, Community, and Biblical

Interpretation (Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company, 2002), 98-

120.

Hart, Trevor A., „Imagination“, u Kevin J. Vanhoozer (ur.), Dictionary of Theological

Interepretation of the Bible (Leicester: InterVarsity Press, 2007), 321-3.

Kissling, Paul J. Reliable Characters in the Primary History (JSOTSup, 224; Sheffield: Sheffield

Academic Press, 1996).

Kitchen, K.A. On the Reliability of the Old Testament (Grand Rapids: William B. Eerdmans

Publishing Company, 2003).

Koch, Klaus, „Latter Prophets: The Major Prophets“, u Leo G. Perdue (ur.), Blackwell

Companion to the Hebrew Bible (Blackwell Companions to Religion; Oxfor: Blackwell

Publishers, 2001), 353-68.


Stranica 15 od 16

Long, V.Philips, The Art of Biblical History (Grand Rapids: Zondervan, 1994).

Newsom, Carol A., „Narrative Ethics, Character, and the Prose Tale of Job“, u William P.

Brown (ur.), Character & Scripture: Moral Formation, Community, and Biblical

Interpretation (Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Company, 2002), 121-

34.

Grant R. Osborne, The Hermeneutical Spiral: A Comprehensive Introduction to Biblical

Interpretation (Downers Grove: InterVarsity Press, 1991).

Peterson, Eugene, Eat This Book: The Art of Spiritual Reading (London: Hodder & Stoughton,

2006).

— The Contemplative Pastor: Returning to the Art of Spiritual Direction (Grand Rapids: Wm.

B. Eerdmans Publishing Company, 1989).

— The Jesus Way: A Conversation in Following Jesus (London: Hodder & Stoughton, 2004).

— The Word Made Flesh: The Language of Jesus in His Stories and Prayers (London: Hodder

& Stoughton, 2008).

Polzin, Robert M., „Deuteronomy“, u Robert Alter and Frank Kermode (ur.), The Literary

Guide to the Bible (London: HarperCollins, 1987), 92-101.

Sassatelli, Roberta, Consumer Culture: History, Theory and Politics (London: Sage

Publications, 2007).

Satterthwaite, Philip E., "Narrative Criticism: The Theological Implications of Narrative

Techniques", u 1.tomu, (ur.) Willem A. VanGemeren, New International Dictionary of

Old Testament Theology and Exegesis (Grand Rapids: Zondervan Publishing House,

1997), 125-36.

Shalit, Wendy, A Return to Modesty: Discovering the Lost Virtue (New York: Touchstone,

1999).

Spieckermann, Hermann, "Former Prophets:The Deuteronomistic History", u Leo G. Perdue

(ur.), Blackwell Companion to the Hebrew Bible (Blackwell Companions to Religion;

Oxfor: Blackwell Publishers, 2001), 337-352.

Stevid, Slobodan, „Govorni činovi“, Filološki pregled: Časopis za stranu filologiju 34.1 (2007),

31-60.

Taylor, Barry, Entertainment Theology: New-Edge Spirituality in a Digital Democracy (Grand

Rapids: Baker Academic, 2008).

Ellen F. Davis and Richard B. Hays (ur.), The Art of Reading Scripture (Grand Rapids: Wm. B.

Eerdmans Publishing Co., 2003).

Thiselton, Anthony C., „The Supposed Power of Words in the Biblical Writings“, Journal of

Theologial Studies 25 (1974), 283-99.

Vanhoozer, Kevin J., „Exploring the World: Following the Word: The Credibility of Evangelical

Theology in and Incredulous Age“, Trinity Journal 116.1 (1995), 4-27.

—Is There a Meaning in This Text? The Bible, the Reader and the Morality of Literary

Knowledge (Leicester: Apollos, 1998).


Stranica 16 od 16

—„What is Everyday Theology? How and Why Christians Should Read Culture“, u Kevin J.

Vanhooyer et al. (ur.), Everyday Theology (Grand Rapids: Baker Academic, 2007), 15-

60.

Von Balthasar, Hans Urs, The Glory of the Lord: Seeing the Form (1.tom; San Fracisko:

Ignatius, 1983).

Wright, Tom, Tha Last Word (New York: HarperSanFranciko, 2005).

—The New Testament and teh People of God (London: SPCK/ Minneapolis: Fortressk, 1992).

—What St Paul Really Said (Oxford: A Lion book, 1997).

Documents

SER Formativna i Kontrakulturna Uloga Jezika u Svetom Pismu