simovic-vladimir-ideologizacija secanja.pdf

Centar za socijalna istraživanja Alternativna kulturna organizacija – AKO www.csi-platforma.org

1

Vladimir Simović

Ideologija i ideologizacija sećanja:

od socijalizma do kapitalizma i nazad

Apstrakt: Krajem XX veka došlo je do svojevrsnog prevrata. U socijalističkim istočnoevropskim

zemljama došlo je do restauracije kapitalizma, a novonastala buržoaska klasa preuzela je ekonomsku

kontrolu nad društvom. Smena ekonomskog poretka praćena je smenom ideološkog, a ideologizacija

sadašnjosti i budućnosti u velikoj meri počiva na interpretaciji prošlosti. Prvi deo teksta bavi se

povezivanjem klasnog društva, države i ideologije, a predstavlja teorijski okvir iz kojeg se u drugom

delu analizira uticaj ideologije na kolektivno sećanje u periodu prelaska iz socijalizma u kapitalizam.

Ključne reči: ideologija, kultura sećanja, društveni zaborav, istorijski revizionizam


2

I

1. Danas kada se govori o tranziciji isključivo se misli na svojevrsnu transformaciju

socijalističkih društava u kapitalistička. Ova transformacija prožima i ekonomske i

političke i ideološke odnose.

Kapitalizam je, pre svega, klasno društvo. Društvene klase su uglavnom, mada ne

isključivo, određene mestom koje zauzimaju u ekonomiji, odnosno, preciznije, u

procesu proizvodnje. U svim klasnim društvima

dominantna klasa je klasa koja poseduje i/ili

kontroliše sredstva za proizvodnju što joj omogućava

ekonomsku kontrolu nad društvom. Odnos prema

sredstvima za proizvodnju temelj je klasne

dominacije/subordinacije. Posedujuća i

neposedujuća klasa1 čine jednu celinu, društvo

duboko obeleženo, u krajnjoj instanci i određeno,

njihovim antagonističkim odnosom.

Ipak, strukturalna pozicija klase nije određena samo

ekonomijom. Društvenu klasu zapravo definiše „njeno mesto u ukupnosti društvene

prakse, tj. njeno mesto u ukupnosti društvene podele rada, što podrazumeva

političke i ideološke odnose“ (Pulancas, 1978: 12). Drugim rečima, društvena klasa

određena je kako ekonomskim tako i političkim i ideološkim odnosima.2

2. Odnosi klasne dominacije/subordinacije su zasnovani na nasilju. Legitimni

monopol na vršenje nasilja poseduje država, „organizacija za sistematsko nasilje

jedne klase nad drugom“ (Lenjin, 1983: 69).3

1 U kapitalističkom društvu: oni koji prisvajaju (kapitalisti) i oni koji stvaraju profit (radništvo).

Eksploatacija u samom procesu proizvodnje predstavlja fundamentalnu društvenu protivrečnost. 2 Kontradiktornosti koje postoje u svakom od ovih odnosa produkuju odgovarajuće prakse. Ovde je važno naglasiti da su prakse proistekle iz političkih i ideoloških odnosa u najvećoj meri pod uticajem bazične kontradiktornosti sadržane u okviru ekonomskih odnosa. 3 Dominantna klasa nasilje nad dominiranom/im klasom/ama ne vrši uvek direktno; nasilje organizuje i vrši država: država kao institucija za primarni cilj ima održavanje i reprodukciju postojećeg ustavnog


3

Država nasilje sprovodi putem državnih aparata, represivnih i ideoloških. Ipak,

delovanje države ne može se redukovati samo na fizičko i ideološko nasilje. U

principu represivni i ideološki državni aparati mogu biti potpuno razgraničeni jedino

analitički. U praksi njihove funkcije se, u zavisnosti od situacije do situacije, mogu

manje ili više preklapati,4 a cilj je reprodukcija postojećeg sistema, postojećih

proizvodnih odnosa, što u krajnjoj instanci znači i reprodukciju postojećih klasnih

podela.

3. Upravo iz ovih razloga državni aparati (ideološki,5 pre svega) predstavljaju i bitno

poprište klasne borbe.

Dominantna klasa putem ideoloških aparata države sprovodi i specifičan vid

simboličkog nasilja, zahvaljujući kojem je društveni sistem u mogućnosti da uspešno

reprodukuje društvene podele. Pojam simboličkog nasilja pre svega podrazumeva

„moć da se nametnu određena značenja i vrednosti kao zvanična i legitimna, dok se

istovremeno prikrivaju objektivni odnosi snaga koji su u osnovi te moći“ (Pajević,

1999: 247). Ovo ne mora nužno značiti i to da se prikriva sama moć, iako se

najčešće prikriva činjenica da moć stoji iza određenih značenja i vrednosti koje se

nameću kao dominantne i bivaju predstavljene kao vanvremenske i nadasve

„normalne“.

Simboličko nasilje zasnovano je na simboličkom kapitalu koji zapravo predstavlja

spoznat i priznat ekonomski i/ili kulturni kapital. Samo posedovanje ekonomskog ili

kulturnog kapitala ne garantuje i istovremeno posedovanje simboličkog kapitala.

Ipak, „objektivni odnosi moći teže da se reprodukuju u odnosima simboličke moći“

(Burdije, 1998: 154).6

poretka koji legalizuje i normalizuje klasnu eksploataciju, pritom se koristeći svim raspoloživim sredstvima. 4 Ne postoje državni ideološki aparati koji se bar u nekoj meri ne koriste fizičkim nasiljem. I obrnuto, ne postoje državni represivni aparati koji se ne služe i ideološkim nasiljem. 5 Obrazovne, pravne i religijske institucije, porodica, mediji itd. Više o ideološkim državnim aparatima u Althusser, Louis. 1979. „Ideologija i ideološki državni aparati“, u: Marksizam u svetu, br. 7-8, NIRO „Komunist“, str. 77-119. 6 Simbolički kapital je pretpostavka simboličke moći koja omogućava vršenje simboličkog nasilja.


4

Oni koji poseduju simbolički kapital u mogućnosti su da nametnu hijerarhiju vrednosti

koja je najpogodnija za njih i njihove proizvode. Oni su, dakle, u mogućnosti da

nametnu sopstvenu perspektivu kao apsolutnu, univerzalnu vrednost. Dominantne

klase se tako na specifičan način i samolegitimišu kao dominantne, a njihova tačka

gledišta se uspostavlja kao legitimna tačka gledišta koju svi treba da priznaju.7

Marksovim rečima „vladajuće ideje nekog vremena bile su uvek samo ideje

vladajuće klase“ (Marks i Engels, 1948: 35).

Simbolička moć jeste i moć kreiranja grupa, moć pomoću koje je moguće uspešno

manipulisanje društvenom strukturom, specifična moć stvaranja društvenog sveta.

Preciznije, radi se o potvrđivanju stvari koje u društvu već postoje. Simbolička moć

predstavlja moć nametanja određenog viđenja društvene podele: učiniti vidljivim

jedno, nevidljivim drugo.8 „Borba oko klasifikacija je osnovna dimenzija klasne borbe“

(Burdije, 1998: 157).9

Simboličko nasilje se najčešće vrši uz saučesništvo onih koji ga trpe. Ipak, sa druge

strane, i oni koji ga vrše su (manje ili više) nesvesni svog učestvovanja u ovoj

svojevrsnoj igri, odnosno, (manje ili više) nesvesni toga da čine simboličko nasilje.

Ideje koje se ovako plasiraju nisu laži koje dominantna klasa, svesna te činjenice,

plasira kako bi prevarila potčinjenu/e klasu/e. Upravo su ideološki interpelirani i

pripadnici dominantne klase; oni ne stoje van ideologije već su u ideologiji koju

plasiraju, oni veruju u nju, veruju u njenu ispravnost, na šta u najvećoj meri ukazuje i

njihova praksa.

7 Jedna od ideoloških floskula koja se perpetuira u kapitalističkim društvima je ona po kojoj su oni koji poseduju ekonomsku moć tu moć „zaradili“, odnosno zaslužili svojim „vrednim radom“; oni koji su ekonomski deprivirani uglavnom su prepoznati kao „lenji“, a kada bi se „potrudili“ i oni bi dospeli do viših slojeva društvene stratifikacije. 8 Npr. učiniti zanemarljivom podelu na radnike i kapitaliste. Sa druge strane, dok se prikrivaju klasne podele, potencirati neke druge poput etničkih ili rasnih (npr. podele na domaće radnike i radnike imigrante). 9 Kao što smo već napomenuli, kreiranje društvenih podela nije kreiranje ex nihilo, već se radi o potvrđivanju nečega što već postoji u okvirima društvene stvarnosti. Ipak, koja podela će biti nametnuta u velikoj meri zavisi i od klasne borbe (u ideologiji).


5

4. Ideologija nije samo (ili jednostavno) sistem ideja. Ideologija poseduje i

materijalnu egzistenciju. Ona naime postoji kroz ideološke aparate, koji pak

upravljaju ili utiču na niz materijalnih praksi društvenih aktera, odnosno subjekata.

Svaka praksa je moguća jedino putem ideologije, dok je svaka ideologija moguća

samo putem subjekata i za subjekte ideologije. „Za praktikante (među koje ubrajamo

kako aktivne agente tako i pasivne pacijente dela) praksa ima uvek neki smisao, a

taj smisao je ideološki – ili šire ali i učenije, on je ideološki posredovan“ (Močnik,

2003: 9).

U ovom smislu i ideja o ideološkoj neutralnosti u velikoj meri predstavlja jednu

ideološku floskulu. Činjenica je, zapravo, da se ono što se na prvi pogled odigrava

izvan ideologije upravo odigrava u njoj. Takođe, oni koji su u ideologiji ne vide sebe

kao efekat ideološkog prepoznavanja i veruju da su izvan nje.

Možda i centralno stanovište na kojem je zasnovana liberalna ideologija jeste upravo

ideja o „slobodnom“ subjektu. Međutim, ovo stanovište prenebregava činjenicu da je

subjekat uvek konstituisan i to kao efekat materijalnih ideoloških mehanizama.

„Dominantno obeležje građanske ideologije sastoji se u doživljavanju ove

determinacije kao ’slobode’“ (Kammler, 1979: 161): slobodni su oni subjekti koji

igraju po pravilima liberalne ideologije.

II

Krajem XX veka evropski socijalizam je doživeo slom. U zemljama nekadašnjeg

socijalističkog bloka Istočne Evrope došlo je do restauracije kapitalizma.

Novonastala buržoaska klasa, u dobroj meri popunjena nekadašnjim socijalističkim

birokratama, sistematski je, putem privatizacije, prisvajala ekonomsku kontrolu nad

društvom. Sistemska promena u materijalnim odnosima dobija i sopstvenu ideološku

eksplikaciju i legitimizaciju: smena ekonomskog poretka praćena je smenom

ideološke interpretacije. U ideološke okvire postavlja se sadašnjost i trasira put ka


6

(predvidljivoj i poprilično statičnoj) budućnosti; tranzicijom do „stabilnih“ društvenih

odnosa, do kapitalizma.

Pojam tranzicije je tokom XX veka korišćen na različite načine. Pod njim se danas

gotovo isključivo podrazumeva proces prelaska iz socijalističkog poretka u

kapitalistički, proces koji je nakon 1989. postepeno zahvatio sve zemlje nekadašnjeg

istočnog bloka. Ekonomija je iz državnih (ili društvenih) prešla u privatne ruke nove

buržoazije. U tom smislu tranzicija predstavlja i svojevrsnu normalizaciju

novostvorenih klasnih antagonizama, gde kapitalizam biva ustoličen kao univerzalna

norma razvitka čovečanstva.

Na tranzicionom putu ishodište je dakle jasno, dilema je eventualno ova: „da li je

moguć postepen, evolutivni povratak sa ćorsokaka na normalni put, ili bi ova ’vožnja

u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga

preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična i nekomforna, ali obećava

znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove“10 (Đinđić, 1991).

Normativne odrednice „normalan put“ ili „regularni civilizacijski tokovi“ ekspliciraju

određenu dozu (kultur)rasističkih (nekada latentnih, nekada manifestnih) pozicija

koje u velikoj meri prožimaju ideološku matricu tranzicije.11 One uglavnom referišu

na relaciju socijalizam–kapitalizam, interpretirajući taj odnos ideološkim floskulama.

Aparati države (pre svega mediji, a zatim i obrazovne, religijske i druge institucije)

inkorporiraju i perpetuiraju ove ideološke pozicije i lepe niz etiketa čija osnovna

funkcija jeste legitimizacija novonastalog društvenog poretka.

U tom ključu bi se mogli potražiti neki od odgovora na pitanje zašto u trenutku

raspada socijalizma nije bilo prostora za uspostavljanje bitnije ideološke alternative

10 Bitno je napomenuti da se tranziciona ideologija koristi normativnom pojmovnom aparaturom u kojoj je socijalizam najčešće markiran kao „zatvoreno“ društvo zasnovano na „tradicionalnim“ kolektivističkim vrednostima, dok je kapitalizam preduslov „otvorenog“, „modernog“ društva. 11 Više na ovu temu u Marković, Vladimir. 2001. „Od Ljotića dva putića: ’Novi društveni pokret’ u Srbiji krajem devedesetih i slika njegove ideologije“, u: Prelom, časopis škole za istoriju teoriju umetnost, br.1, CSUb, Beograd, str. 27-41.


7

kapitalizmu. Naime, svaka reakcija na aktuelnu situaciju sa kraja osamdesetih

godina XX veka, a koja je dovodila u pitanje uveliko zahuktalu promenu ekonomskih

odnosa, bila je unapred osuđena na propast: pravo na istinu monopolizovano je od

strane eksponenata kapitala. U SFRJ, konkretno, nijedna od relevantnijih političkih

opcija, konstituisana uvođenjem višepartijskog sistema, nije dovodila u pitanje

uspostavljanje tržišne ekonomije ili jačanje privatnog preduzetništva. Štaviše,

političke partije otvorile su dodatni prostor za prodor kapitalističkih vrednosti u sve

društvene sfere.

A ideologizovana nije samo interpretacija sadašnjosti i budućnosti već i prošlosti.12

Štaviše, ideologizacija sadašnjosti u najvećoj meri i počiva na kritici prošlosti.13 Na

ovaj način ideološka matrica zahvata i poredak sećanja. „Interesi uvek uređuju

odnos javnog pamćenja i zaborava kao i način korišćenja zapamćenih sadržaja, a,

ideologije (što su marksisti najoštrije uočili), prikazujući posebno kao opšte,

predstavljaju selektivno pamćenje kao autentično i neiskrivljeno“ (Kuljić, 2006: 9).

Diskreditacija socijalističkih ideja bila je bitan konstitutivni element ponovo uvedenog

kapitalističkog poretka. Stvaranje političke saglasnosti zahtevalo je uspostavljanje

novog viđenja društvene podele, novih klasifikacija koje su išle uz nove društvene

odnose i po njih nisu bile opasne: klasna politika zamenjena je politikom nacionalnog

jedinstva, odnosno Klasa je zamenjena Nacijom.

Sećanje se pre svega odnosi na upamćene sadržaje, ali podrazumeva da postoje i

oni zaboravljeni, pa ga tako možemo definisati kao „selektivno viđenje prošlosti“

(Kuljić, 2002: 13). Ono je pogled iz današnje perspektive na nešto što je nekada bilo

i kao takvo sećanje je pod snažnim uticajem trenutnih društvenih okolnosti. Državni

aparati produkuju i reprodukuju službeni poredak sećanja: polazeći od postojećih

12 Jedna dimenzija je sve ono u šta se veruje da jeste i da će biti (sve to skupa deluje poprilično statično, ne očekuju se neke drastičnije promene). Druga dimenzija je ono što je bilo, kako se to što je bilo ideološki interpretira, šta se pamti a šta zaboravlja itd. 13 Naravno, ni sama prošlost nije bila ideološki neutralna. Ipak, uvek je neophodno analizu dominantnih ideja neke epohe dovesti u vezu sa materijalnim odnosima koji ih, u krajnjoj instanci, i uslovljavaju.


8

materijalnih odnosa, kojih su i sami produkt, oni određuju šta je to što će se pamtiti ili

zaboraviti i daju određeno značenje i kontekst idejama i prošlim događajima.

Službeni poredak sećanja nije jedini koji postoji u društvu.14 Ipak, radi se o

dominantnom, institucionalizovanom poretku sećanja, koji aktivno učestvuje u

legitimizaciji dominantnog društvenog poretka. Sa druge strane, sećanje pripadnika

dominirane/ih klase/a (koje je u krajnjoj instanci proizvod dijalektičkog odnosa klasne

pozicije koju zauzimaju i dominantne ideološke interpretacije) je vrlo često

nekonzistentno, a neretko i sadržinski kontradiktorno.

Sećanje je dakle uvek ideološki posredovano, a izdvajaju se, pre svega, dva

mehanizma ideologizacije. Prvi mehanizam je istorijski revizionizam i odnosi se na

ideološku preradu istorije. Drugi mehanizam, društveni zaborav, pojavljuje se kao

direktna posledica kapitalističkog načina proizvodnje i odnosi se na zaboravljanje

društvene prošlosti. Naravno, ova dva mehanizma razdvajamo na čisto analitičkom

nivou, u praksi oni su teško razdvojivi, prepliću se i međusobno podupiru.

a. Istorijski revizionizam

Ako se na bilo koji način bavimo proučavanjem istorije, preispitivanje prošlosti, usled

npr. novih otkrića, jasna je potreba. Ovo preispitivanje se međutim razlikuje od

istorijskog revizionizma, „prerade prošlosti koja je nošena namerama pravdanja

ideoloških ciljeva“ (Kuljić, 2002: 441).

Ideološki aparati države, pre svega obrazovne, ali i pravne i druge institucije, kreiraju

službeni poredak sećanja. Promena odnosa moći u okviru društva, odnosno

temeljna promena društvenog poretka, povlači za sobom i promenu kursa državnih

aparata. Revizija zvanične istorije, koju možemo svrstati pod određenu vrstu

simboličkog nasilja, posredovana je jasnim ili prikrivenim namerama pružanja

legitimnosti određenim ideološkim ciljevima. Istorijski revizionizam podrazumeva ne

14 Ovde je bitno napomenuti da u društvu opstaju različite interpretacije prošlosti: sećanja su konstruisana pod stegom društvene strukture u kojoj klasne pozicije igraju bitnu ulogu. Stoga je gotovo nemoguće govoriti o nekakvom objektivnom sećanju.


9

samo promenu u načinu interpretacije prošlosti već i falsifikovanje činjenica,

selektivno prikazivanje ili tendenciozno akcentovanje prošlih događaja, te

uspostavljanje ideologizovanih periodizacija i klasifikacija istorijskih dešavanja.

U zemljama bivše SFRJ krajem XX i početkom XXI veka najvidljivija je anti-

antifašistička prerada prošlosti u kojoj su partizanski pokret i njegova

Narodnooslobodilačka borba (NOB) u velikoj meri osporavani. Sa druge strane,

domaći kvislinzi, kolaboracionisti, ratni zločinci i fašisti iz prošlosti doživljavaju

izvesnu ideološku, neki čak i pravnu, rehabilitaciju.15 U ključu nove ideološke matrice

o njima se danas govori kao o patriotama, a često i kao borcima protiv totalitarizma.

Patriotizam i antitotalitarizam važni su legitimizacijski okviri tranzicije ponajviše zbog

toga što su usmereni ka diskreditaciji socijalizma: klasnoj politici suprotstavljena je

nacionalistička.

Partizanski pokret, koji je predvodila Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), nije se

mogao devedesetih godina XX veka (pa ni dan danas) uglaviti u ideološke okvire

tranzicije koji su i izgrađeni pre svega na kritici socijalističkog društva. Sa druge

strane, nacionalistički ustaški i četnički pokreti lako su se uklopili u nove nacionalne

kapitalističke države. Štaviše, ustaše i četnici su u velikoj meri bili i bitna

legitimizacijska osnova novog poretka nekada socijalističkih republika Jugoslavije.

Na jednom nivou njihov nacionalizam korišćen je u svrhu promocije nacionalizma

političkih elita Hrvatske i Srbije. Na drugom pak ustaše i četnici bivaju iskorišćeni u

svrhu kompromitacije partizana. Događaji poput suđenja Draži Mihailoviću,

četničkom vođi, ili dešavanja u Blajburgu iz maja 1945, potencirani su kao greh i

mrlja NOB-a i tako instrumentalizovani primarno u svrhu delegitimisanja moralnog

nasleđa komunističkog pokreta.

15 Tako su npr. ulice u gradovima u Hrvatskoj neretko dobijale naziv po istaknutom ideologu fašističkog ustaškog pokreta, Miletu Budaku. U Srbiji je 21. septembra 2010. u Novoj Varoši otkriven spomenik osvedočenom ratnom zločincu, četniku Vuku Kalaitoviću. Ovaj gest nimalo ne odudara od stalnih težnji srpske države da rehabilituje čitav četnički pokret. Možda i još skandalozniji je pokušaj amnestiranja srpskog kvislinga, Milana Nedića. Njegova fotografija bila je u periodu od 2006. do 2008. izložena u republičkoj skupštini, a fotografija Dragog Jovanovića, upravnika logora Banjica, u Skupštini grada Beograda.


10

Na ovoj liniji novi režimi u postsocijalističkim zemljama grade novi poredak. Kritika

partizana je istovremeno kritika KPJ, kritika revolucije, kritika socijalističkog poretka.

Aktuelna smena antifašizma antitotalitarizmom, u kojoj se otvara prostor i za

izjednačavanje fašizma i socijalizma, samo je preventiva današnje dominantne

klase. Ako se socijalizam uspešno ideološki denuncira i divlja privatizacija i

svakodnevna otpuštanja radnika i radnica postaju legitimne i normalizovane pojave

novog ekonomskog sistema. Opet, moguće je zamisliti i situaciju u kojoj je

partizanski pokret inkorporiran u dominantne obrasce. To će pre svega biti moguće u

trenutku kada se apstrahuju njegov revolucionarni, antikapitalistički karakter, i on

bude prezentovan kao čisto oslobodilačka, patriotska snaga.

b. Društveni zaborav

Jasno je da se legitimizacija dominantne ideologije u velikoj meri zasniva na

osporavanju idejnih alternativa. Efikasnost ideološkog nasilja, njegov uticaj na

savremeno društvo Slavoj Žižek slikovito ilustruje kada kaže da „danas, pak, nitko

više ozbiljno ne razmišlja o mogućim alternativama kapitalizmu“ (Žižek, 2001: 123).

Kapitalistički sistem je, zapravo, uspostavljen kao realnost koja nema alternative, pa

je „lakše zamisliti smak sveta nego daleko skromniju promenu u načinu proizvodnje“

(Žižek, 2001: 123). Tako se reči kao što je eksploatacija, pa čak i kapitalizam, danas

u javnom govoru gotovo i ne sreću. Reklo bi se da je stvoren pogodan ambijent za

reprodukciju postojećeg poretka; aparati države uspešno nameću jednu perspektivu,

jednu hijerarhiju vrednosti kao apsolutnu i neupitnu. Ipak, moguća je i određena vrsta

diskreditacije idejne alternative koja nije direktna posledica državnih aparata.

U kapitalizmu težnja za profitom povlači za sobom stalno menjanje proizvodnje i

proizvoda. Potreba za konstantnim inovacijama imperativ je kapitalističke ekonomije.

Ali ova karakteristika se, iako je proizvod ekonomske sfere, transponuje na čitavo

kapitalističko društvo i tada govorimo o postvarenju. To je iluzija koja se objektivno

proizvodi u društvu i „usmerena je na očuvanje status quo-a tako što ljudske i

društvene odnose predstavlja kao prirodne – i nepromenljive – odnose među

stvarima“ (Džekobi, 1979: 71).


11

Društveni zaborav samo je jedan od oblika postvarenja. Reč je o „pamćenju

prognanom iz svesti društvenim i ekonomskim dinamizmom ovog društva“ (Džekobi,

1979: 71). Radi se o svojevrsnom potiskivanju iz sećanja prošlosti samog društva i

vrlo ga je lako dovesti u vezu sa dinamikom kapitalističke ekonomije, koju, kako je

već navedeno, karakteriše jedna vrsta planiranog zastarevanja: „društveni zaborav je

psihička roba društva zasnovanog na robnoj proizvodnji“ (Džekobi, 1979: 71). Dok

se istorijski revizionizam pojavljuje kao proizvod ideoloških aparata države, društveni

zaborav inherentan je kapitalizmu i javlja se kao direktna posledica kapitalističke

logike. I sam produkt ovog društva, društveni zaborav predstavlja jedan od važnijih

oblika legitimizacije dominantne ideologije: iz sećanja se potiskuje sve ono što nije

trenutno, odnosno sve što nije uklopivo u aktuelno društvo.

Tako su npr. teorijski koncepti koji dovode u pitanje postojeći društveno-ekonomski

poredak i njegove ideološke derivate danas u najboljem slučaju označeni kao

„pošteni“ ali ipak nemoćni (ili neostvarivi). Uglavnom bez dubljeg razmatranja teorije

poput marksizma etiketirane su kao anahrone i zaobilaze se u širokom luku:

naprosto, to je misao čije je vreme prošlo jer je deo prošlosti, ona se više gotovo ni

ne promišlja.

Klasna teorija zamenjena je teorijom elita, a ako se i koristi u društvenoj nauci pojam

klase je u najvećoj meri pacifikovan.16 Takođe, tu i tamo se još poneko zapita, ali

samo toliko, gde se dede treći klasik sociologije – Karl Marks.17 Sa druge strane,

dolazi do svojevrsne teorijske hiperprodukcije koja se vrlo često svodi na

prežvakavanje ideja koje je sa lakoćom moguće inkorporirati u postojeći poredak.18

16 Moglo bi se reći da je reč i o posledici klasne borbe u teoriji, a ne samo društvenog zaborava. 17 Mimica, Aljoša. 1998. „Gde se dede treći klasik?: Analiza citiranosti Marksovih, Veberovih i Dirkemovih radova u časopisu Sociologija 1959-1996“, u: Sociologija, časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju, God. 40, br. 1, Jugoslovensko udruženje za sociologiju, Beograd, str. 71-94. 18 Aktuelna ekonomska kriza dovela je do ponovnog interesovanja za Marksa i njegove teorijske postavke širom planete. Paradoksalno, ovaj talas još uvek nije zahvatio bivše socijalističke države. Ipak, pitanje je koliko je povratak Marksu danas opasan po kapitalistički sistem, odnosno u kojoj meri se Marksov rad koristi u svrhu pokretanja novih revolucionarnih praksi, a u kojoj kao jedan eksplanatorni okvir iz kojeg su apstrahovani delovi koji mogu ugroziti dominantni poredak.


12

Najbitnije, zaboravljena je sama istorija društva obeležena stalnim napetostima koje

su pokretale njen točak. Pragmatizam i empiricizam postali su ključni uputi,

pozivanje na realnost ključni argument, a politika biva kulturalizovana čime je

otupljena oštrica kritike postojećeg društveno-istorijskog poretka.

NA KRAJU…

Ideje možda imaju posledice, ali one su ujedno i proizvod. One su, pre svega,

proizvod aktuelnog društvenog trenutka, aktuelnog poretka, aktuelnih klasnih

odnosa. Kao takve one gotovo nikada ne mogu biti neutralne. Zato je važno

ustanoviti na koje se načine kreiraju i plasiraju, a zatim i kakve efekte ostvaruju.

Smena socijalizma kapitalizmom značila je ujedno i smenu jednog oblika klasne

vladavine drugim. Ideologizacija sećanja u tranzicionim zemljama kao primarni

zadatak ima upravo pravdanje novouvedenih klasnih suprotnosti. Angažman na

denunciranju prethodnog društveno-ekonomskog sistema, zapravo je jedna vrsta

preventive. Divlja privatizacija nije mogla za simbol imati partizanski pokret i NOB

koji su već predstavljali legitimizacijsku osnovu socijalističke revolucije.

Tako su u Srbiji izmenom i dopunom Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i

članova njihovih porodica iz decembra 2004. i zvanično izjednačeni partizanski i

četnički pokret. Kako državni aparati ne mogu u potpunosti negirati oslobodilački

karakter NOB-a, njega je bilo neophodno relativizovati, a zatim, pod prividom

ideološke neutralnosti, imenovati i neke druge „borce za slobodu“, a sve u cilju

lišavanja socijalističke revolucije njenog simboličkog kapitala.19

19 I sama ideja slobode ima drugačije ideološke eksplikacije u socijalizmu, gde su bile potencirane internacionalističke vrednosti i klasni sukob, pa je i sloboda pre svega sloboda za radničku klasu, i u kapitalizmu, koji je zasnovan na nacionalnim državama i neupitnoj dominaciji buržoazije, te je i sloboda samo sloboda za kapital. Otuda je i jasno zašto nacionalistički i fašistički pokreti nisu mogli, u vreme socijalizma, biti percipirani kao oslobodilački pokreti. Odnosno, zašto je danas, u kontekstu privatizacije, masovnog otpuštanja radnika i radnica i opšte socijalne nesigurnosti, partizanski pokret najmanje osporavan po pitanju borbe protiv okupatora tokom Drugog svetskog rata.


13

Upravo dekonstruisanjem dominantnog ideološkog obrasca i praksi koje su iz njega

proizašle možemo postaviti temelj za uspostavljanje jasne alternative postojećoj

društvenoj stvarnosti. Za to je, pre svega, neophodno setiti se ko su oni koji

dominiraju a ko dominirani, ko eksploatiše a ko je eksploatisan. Ne smeju se

zaboraviti ni političke bitke koje su nekada artikulisale alternativni potencijal jer „nije

prošlost obično oružje“ (Kuljić, 2008).


14

LITERATURA

Althusser, Louis (1979) Ideologija i ideološki državni aparati, Marksizam u svetu, br. 7-8: 77-119.

Burdije, Pjer (1999) Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: ZUNS.

Burdije, Pjer (1998) Društveni prostor i simbolička moć, u: Spasić, Ivana (ur.), Interpretativna

sociologija, Beograd: ZUNS.

Džekobi, Rasel (1979) Društveni zaborav i nove ideologije, Kultura, br. 47: 68-84.

Đinđić, Zoran (1991) Komunizam van zakona, http://www.pescanik.net/content/view/1071/139/,

poslednji put pristupljeno 08.06.2010.

Kammler, Christiane (1979) Filozofija ideologije ili teorija ideološke klasne borbe, Marksizam u svetu,

br. 7-8:120-160.

Kuljić, Todor (2002) Prevladavanje prošlosti, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Kuljić, Todor (2006) Kultura sećanja, Beograd: Čigoja štampa.

Kuljić, Todor (2008) „Upotreba kvislinga“, http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Upotreba-

kvislinga.lt.html , poslednji put pristupljeno 08.06.2010.

Lenjin, Vladimir Iljič (1983) Država i revolucija, Beograd: Prosveta.

Marks, Karl i Engels, Fridrih (1948) Manifest komunističke partije, Zagreb: Kultura.

Marković, Vladimir (2001) Od Ljotića dva putića: ’Novi društveni pokret’ u Srbiji krajem devedesetih i

slika njegove ideologije, Prelom, časopis škole za istoriju teoriju umetnost, br.1: 27-41.


15

Mimica, Aljoša (1998) Gde se dede treći klasik?: Analiza citiranosti Marksovih, Veberovih i Dirkemovih

radova u časopisu Sociologija 1959-1996, Sociologija, časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i

socijalnu antropologiju, God. 40, br. 1: 71-94.

Močnik, Rastko (2003) 3 teorije, Beograd: CSUb.

Pajević, Milica (1999) Pogovor, u: Burdije, Pjer, Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: ZUNS.

Pulancas, Nikos (1978) Klase u savremenom kapitalizmu, Beograd: Nolit

Poulantzas. Nicos (1979) Ideološki aparati: država, represija + ideologija?, Marksizam u svetu, br. 7-

8: 186-208.

Žižek, Slavoj (2001) Prema politici istine: povratak Lenjina, u: Prelom, časopis škole za istoriju teoriju

umetnost. br.1: 123-126.

Adaptacija teksta: Petar Atanacković

Izvor: Vladimir Simović, “Ideologija i ideologizacija sećanja: od socijalizma do kapitalizma i nazad”, u:

Izgubljeno u tranziciji. Kritička analiza procesa društvene transformacije, prir. Ana Veselinović, Petar

Atanacković, Željko Klarić, Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2011, pp. 227-237.

Documents

simovic-vladimir-ideologizacija secanja.pdf