IGRE GLADI: KNJIGA TREĆA

Naziv originala: Suzanne Collins – MOCKINGJAYCopyright © 2010 by Suzanne CollinsTranslation Copyright © 2011 za srpsko izdanje Alnari d.o.o.ISBN 978-86-7710-637-9

Za Kepa, Čarlija i Izabel

PRVI DEO

PEPEO

01Zurim u svoje stare cipele, prekrivene slojem finog pepela. Ovde je stajao krevet koji sam delila

sa svojom sestrom Prim. Tamo je bio kuhinjski sto. Gomila čađavih cigli iz dimnjaka pomaže mi da se snađem u kući. Teško da bih drugačije mogla bilo šta da razaznam u ovom moru sivila.

Od Distrikta 12 skoro ništa nije ostalo. Pre mesec dana, napalmbombe iz Kapitola zbrisale su kuće sirotih rudara u Šavu, radnje u centru grada, pa čak i Zgradu pravosuđa. Jedina oblast koja nije spaljena bilo je Pobedničko selo. Ne znam zbog čega. Verovatno da bi ljudi koji poslom dolaze ovamo iz Kapitola, imali pristojno mesto za smeštaj. Poneki novinar, članovi odbora za procenu stanja u rudnicima uglja ili odred mirovnjaka koji proverava da li su se izbegiice vratile.

Medutim, niko se nije vratio osim mene, a i ja sam došla na nekoliko sati. Vlasti Distrikta 13 bili su protiv mog povratka. Smatrali su da je to skup i besmislen poduhvat, s obzirom na to da bar desetak nevidljivih letelica za svaki slučaj kruži iznad moje glave, a nećemo doći ni do kakvih bitnih podataka. Ali, morala sam da ga vidim. Toliko sam to želela, da je dolazak ovamo bio uslov za moje učestvovanje u njihovim planovima.

Plutarh Hevensbi, glavni tvorac Igara koji je organizovao pobunjenike u Kapitolu, najzad je digao ruke. „Pustite je da ide. Bolje da protraćimo jedan dan nego čitav mesec. Možda će baš šetnja po Dvanaestici uspeti da je uveri da smo svi na istoj strani."

Na istoj strani. Osetila sam bol u levoj slepoočnici i pritisnula je rukom. Baš tu gde me je Džoana Mejson udarila žićanim kalemom. Sećanja mi naviru dok pokušavam da razaberem šta je istina a šta laž. Kakav je to splet okolnosti doveo do toga da stojim na ruševinama svog grada? Teško mi ide, pošto još osećam posledice potresa mozga posle Džoaninog udarca. Misli su mi često zbrkane. Takođe, zbog lekova protiv bolova, ponekad vidim čudne stvari. Bar mi se tako čini. Mada baš nisam sigurna da je pre nekoliko noći tepih zmija na podu moje bolničke sobe bio halucinacija.

Koristim tehniku koju su mi doktori predložili. Polazim od najjednostavnijih stvari za koje znam da su istinite, a zatim lagano prelazim na složenije. U mislima pravim spisak...

Zovem se Ketnis Everdin. Imam sedamnaest godina. Rođena sam u Distriktu 12. Učestvovala sam u Igrama gladi. Pobegla sam. U Kapitolu me mrze. Pita'je zarobljen. Pretpostavlja se daje mrtav. Najverovatnije je mrtav. Verovatno je bolje štoje mrtav...

„Ketnis! Da siđem?" Glas mog najboljeg prijatelja Gejla dopire iz slušalica koje su mi pobunjenici stavili. On me pažljivo posmatra iz letelice, spreman da skoči ako nešto krene naopako. Shvatila sam da čučim i da šakama stežem glavu. Sigurno izgledam kao da sam na ivici nervnog sloma. Ne smem to da radim. Pogotovo sad kad me konačno skidaju sa lekova.

Uspravila sam se i odmahnula. ,,Ne. Dobro sam." Radi ubedljivosti, krenula sam iz svoje stare kuće ka gradu. Gejl je tražio da ga spuste u Dvanaesticu sa mnom, ali nije navaljivao kad sam odbila njegovo društvo. Shvatio je da danas ne želim nikoga. Čak ni njega. U neke šetnje čovek mora da krene sam.

Leto je bilo vrelo i suvo kao barut. Skoro da nije bilo kiše da spere hrpe pepela preostale od napada. Tek bi se poneka razletela pod mojim nogama. Nije bilo povetarca koji bi ih razvejao. Pažljivo posmatram ono što je ostalo od ulice, da ne bih opet naletela na kamen kao nakon sletanja na Livadu. U stvari, to i nije bio kamen – već nečija lobanja. Otkotrljala se i zaustavila licem nagore. Dugo nisam mogla da skrenem pogled sa zuba, pitajući se čiji su i zamišljajući kako bi moji izgledali u sličnim okolnostima.

Krećem se po ulici iz navike, ali to je loš izbor. Prepuna je ostataka onih koji su pokušali da pobegnu. Neki leševi su potpuno sprženi. Oni koji su uspeli da uteknu plamenu verovatno su se ugušili od dima, i sada služe kao hrana za strvinare, prekriveni gustim rojevima muva. Ja sam te ubila, pomišljam dok prolazim pored gomile. 1 tebe. I tebe.

To je istina. Moja strela, uperena u slabu tačku u zaštitnom polju oko arene, dovela je do ove nemilosrdne odmazde. Odmazde koja preti da uništi zemlju Panem.

U glavi čujem reči koje mi je predsednik Snou uputio onog jutra kada je počela moja pobednička tura. „Ketnis Everdin, devojka koja je gorela, upalilaje varnicu koja možeprerasti u stihiiu i uništiti Panem." Ispostavilo se da nije preterao niti pokušao da me uplaši. Iskreno je pokušavao da izvuče pomoć od mene. Međutim, vec sam pokrenula nešto čime više nisam mogla da upravljam.

Gori. Još gori, pomislila sam tupo. Vatre iz rudnika uglja u daljini izbacivale su crni dim. Međutim, nema nikoga ko bi zbog toga brinuo. Mrtvo je više od devedeset procenata stanovništva okruga. Preostalih osam stotina izbeglo je u Distrikt 13, što mi se čini isto kao da smo osuđeni da zauvek budemo beskućnici.

Ne smem tako da razmišljam; znam da treba da budem zahvalna zbog gostoprimstva koje su nam ukazali, onako bolesnim, ranjenim. gladnim i bez ičega. Ipak, ne mogu se oteti utisku da je Distrikt 13 za služan za uništenje Dvanaestice. To ne umanjuje moju krivicu, jer svako snosi svoj deo odgovornosti. Ali da nema njih, ne bih bila deo široke zavere protiv Kapitola niti bih imala sredstava za to.

Gradani Distrikta 12 nisu se pobunili niti imaju bilo kakve veze sa tim. Prosto su imali nesreću da mi budu sugrađani. Neki od preživelih su srećni što su se najzad oslobodili Distrikta. Što su pobegli od gladi i tlačenja, od opasnih rudnika i biča glavnog mirovnjaka, Romula Treda. Imati novi dom od tada se smatra pravim čudom, s obzirom na to da doskoro nismo znali da Distrikt 13 još postoji.

Oni retki koji su uspeli da pobegnu duguju Gejlu zahvalnost, ali on to sa gnušanjem odbija. Kad se Četvrtvekovno zatomljenje završilo – čim su me podigli iz arene – nestalo je struje u Distriktu 12, televizori su zanemeli, a u Šavu je nastala takva tišina da su se čuli otkucaji srca.Niko nije protestovao niti slavio zbog onoga što se desilo u areni. Ipak, za petnaest minuta nebo se pomračilo od letelica i spustila se kiša bombi.

Gejl se setio Livade, jednog od nekoliko mesta u Distriktu gde nema starih brvnara posutih ugljenom prašinom. Tamo je odveo sve koje je uspeo da sakupi, uključujući moju majku i Prim. Pošto više nisu morali da se plaše struje, skupio je ljude da zajedničkim snagama sruše ogradu, a zatim ih poveo u šumu. Uputili su se na jedino mesto koje mu je palo na pamet, do jezera gde me je otac vodio kad sam bila dete. Izdaleka su posmatrali kako plamen proždire sve ono što je nekada bilo njihov život.

Bombarderi su nestali pre svitanja, vatra se ugasila, a poslednje izbeglice pristigle. Majka i Prim pokušavale su da pomognu povređenima sa onim što su napabirčile u šumi. Gejl je imao dva luka i strele, jedan lovački nož, ribarsku mrežu i preko osam stotina užasnutih ljudi koje je morao da nahrani. Uspeo je da izdrži tri dana, zahvaliujući nekolicini sposobnijih. Tada su se neočekivano pojavile letelice i evakuisale ih u Distrikt 13, gde je bilo više nego dovoljno čistih, belih stanova, odeće i tri obroka dnevno. Stanovi su bili pod zemljom, odeća je bila kao i njihova, hrana pomalo bljutava, ali to nije smetalo beskućnicima iz Dvanaestice. Bili su na sigurnom, zbrinuti, živi i dobrodošli.

Svi su bili iznenađeni toplim dočekom. Međutim, izvesni Dalton, izbeglica iz Distrikta 10 koji je pre nekoliko godina pešice stigao do Trinaestice, otkrio mi je pravi motiv. „Potrebni ste im. Svi smo im potrebni. Pre izvesnog vremena izbila je epidemija boginja i izazvala pomor. Većina preživelih ostali su jalovi. Mi im trebamo samo za rasplod." U Desetki je radio na farmi, gde je održavao genetsku raznovrsnost krda uz pomoć zamrznutih kravljih embriona. Verovatno je u pravu kad je reč o Trinaestici, pošto unaokolo nema mnogo dece. Pa šta? Ne drže nas u oborima, obučavaju nas za rad, a deca idu u školu. Svi koji imaju preko četrnaest godina dobili su najniži vojni čin i sad su „vojnici." Vlasti Distrikta 13 odmah su svim izbeglicama dale državljanstvo.

Ipak, mrzim ih. Naravno, trenutno mrzim skoro sve ljude. Sebe najviše.Tlo po kojem gazim više nije toliko mekano. Pod tepihom pepela osećam kamene ploče

Gradskog trga. Tamo gde su nekad bile prodavnice, sada leže gomilice otpada. Od Zgrade pravosuđa ostala je samo gomila čađavog krša. Prilazim mestu gde se otprilike nalazila pekara Pitine porodice. Tamo gde je bila peć, videla se samo grudva istopljenog metala. Pitini roditelji i dva starija brata nisu uspeli da se dokopaju Trinaestice. Samo desetak imućnijih ljudi iz Distrikta 12 uspelo je da umakne vatri. Pita ionako ne bi imao čemu da se vrati. Osim meni...

Povlačim se od pekare i zapinjem za nešto. Gubim ravnotežu i sedam na komad metala vrelog od sunca. Pitam se šta bi to moglo biti, a zatim se prisećam kako je Tred nedavno obnovio trg. Okovi, stubovi za bičevanje i ovo, ostaci vešala. Ne valja. Nikako ne valja. Vraćaju mi se slike koje

me muče u snu i na javi. Vidim kako muče Pitu – dave ga, pale, razapinju, muče strujom, sakate, tuku – dok Kapitol pokušava da izvuče podatke o pobuni o kojoj on ne zna ništa. Čvrsto zažmurim i pokušam da ga dosegnem preko stotina i stotina kilometara koji nas razdvajaju. Mislima pokušavam da uspostavim vezu sa njim, kako bi znao da nije sam. Ali jeste sam. Ne mogu da mu pomognem.

Trčim. Bežim sa trga do jedinog mesta koje vatra nije uništila. Prolazim pored ruševina gradonačelnikove kuće, u kojoj je živela moja prijateljica Medž. Ne znam šta je sa njom i njenom porodicom. Da li su evakuisani u Kapitol zbog očevog visokog položaja, ili su ostavljeni na milost i nemilost plamenu? Oko mene se stvara kovitlac pepela. Navlačim majicu preko usta. Ne pitam se šta, već koga udišem.

I ovde je trava spržena, sivi sneg je sve zameo, ali ie dvanaest vila Pobedničkog sela neoštećeno. Ulazim u kuću u kojoj sam živela tokom protekle godine, treskam vratima za sobom i naslanjam se na njih. Izgleda u redu. Čisto i jezivo tiho. Zašto sam se vratila u Dvanaesticu? Kako mi ova poseta može pomoći da odgovorim na pitanje koje ne mogu da izbegnem?

„Šta da radim?" Šapućem praznim zidovima i ne uspevam da nađem odgovor.Ljudi stalno pričaju o meni. Plutarh Hevensbi, njegova lukava asistentkinja Fulvija Kardu, razne

vođe iz distrikta, vojni zvaničnici. Ali ne i Alma Koin, predsednica Trinaestice. Ona samo posmatra. Ima oko pedeset godina i sedu kosu koja joj se kao plašt spušta na ramena. Skoro da sam opčinjena njenom kosom. Tako lepo pada, gotovo savršeno. Nijedan pramen ne viri, nema čak ni rascvetalih krajeva. Oči su joj sive, ali ne kao kod ljudi iz Šava. Tako su blede, nekako bezbojne. Podsećaju na bljuzgavicu, koju niko ne voli.

Žele da preuzmem ulogu koju su mi namenili. Da budem simbol revolucije. Da budem Kreja. Nije dovoljno ono što sam činila u prošlosti, to što sam prkosila Kapitolu tokom Igara, to što sam obezbedila cilj oko kojeg će se ujediniti. Moram da postanem pravi vođa, lice, glas i otelovljenje revolucije. Distrikti, od koiih je većina u otvorenom sukobu sa Kapitolom, traži osobu koja će ih odvesti do pobede. Neću morati sve sama. Imaju čitav tim koji će me preobraziti; oblačiti, pisati mi govore, orkestrirati moje nastupe – zar to ne zvuči užasno poznato? Samo treba da odigram svoju ulogu. Ponekad ih slušam, a ponekad samo posmatram savršenu kosu Alme Koin i pokušavam da otkrijem da li je u pitanju perika. Ako me zaboli glava ili je vreme za jelo, napuštam prostoriju. Mislim da ću početi da vrištim ako odmah ne izađem na svetlost dana. Nikome ništa ne objašnjavam. Samo ustanem i izađem.

Juče popodne, dok su se vrata zatvarala za mnom, čula sam Almin glas: „Rekla sam vam da prvo treba da spasemo dečaka." Misli na Pitu. Potpuno se slažem. On bi bio odličan govornik.

Koga su umesto toga izvukli iz arene? Mene, koja odbija da sarađuje. Retko viđam Bitija, starog izumitelja iz Trojke. Čim je ponovo mogao da sedi, poslali su ga u odeljenje za razvoj naoružanja. Bukvalno na bolničkom krevetu odgurali su ga u tajnu oblast i sada se samo povremeno pojavi tokom obroka. Veoma je pametan i spreman da pomogne, ali bez dovoljno vatre u sebi. Tu je i Finik Odair, seks-simbol iz ribarskog okruga. U areni je pomogao Piti da preživi, kad ja to nisam mogla. I njega žele da pretvore u vođu otpora, ali prvo moraju da ga nateraju da ostane budan duže od pet minuta. Čak i kad je pri svesti, sve mora tri puta da mu se ponovi da bi mu stiglo do mozga. Doktori kažu da je to zbog električnog šoka koji je preživeo u areni, ali ja znam da su stvari znatno složenije. Finik ne može da se usredsreai na bilo šta u Trinaestici, zato što sve vreme razmišlja šta se u Kapitolu dešava sa Eni, ludom devojkom iz njegovog distrikta i jedinom njegovom ljubavi.

Uprkos ozbiljnom otporu, morala sam da oprostim Finiku što je učestvovao u zaveri koja me je dovela ovamo. On bar ima nekog pojma o tome kroz šta prolazim. Osim toga, treba puno snage da bi se čovek ljutio na nekog ko toliko plače.

Šunjam se po prizemlju, trudeći se da ne pravim buku. Pokupila sam nekoliko uspomena: venčanu fotografiju mojih roditelja, plavu traku zaPrim, priručnik sa opisom lekovitih i jestivih biliaka. Knjiga se otvara na strani sa žutim cvećem; brzo je zatvaram, zato što je to Pitin crtež.

Šta da radim?Ima li svrhe bilo šta raditi? Majka, sestra i Gejlova porodica su na bez bednom. Ostali ljudi iz

Dvanaestice su ili mrtvi, što se ne može promeniti, ili bezbedni u Trinaestici. Preostaju samo pobunjenici u distriktima. Naravno da mrzim Kapitol, ali ne smatram da ću time što predstavljam Kreju pomoći onima koji pokušavaju da ga unište. Kako da pomognem distriktima? Šta god da učinim, izazvaću patnju i smrt. Starac u Distriktu 11 streljan je zato što je zviždao. U Dvanaestici je nastupio slom nakon što sam prekinula Gejlovo bičevanje. Moj stilista, Sina, pre Igara je krvav i bez svesti odvučen iz sobe za lansiranje; Plutarhovi izvori smatraju da je ubijen tokom ispitivanja. Briljantni, zagonetni i divni Sina, mrtav je zbog mene. Prestajem da razmišljam, zato što je veoma bolno misliti o tome i koliko-toliko voditi računa o svom trenutnom položaju.

Šta da radim?Ako postanem Kreja... da li će sva ona dobra dela moći da nadomeste sve loše stvari koje će IZ

toga proizaći? Od koga mogu da očekuiem iskren odgovor? Svakako ne od nekoga iz Trinaestice. Kunem se, sad kad su moja porodica i Gejl na sigurnom, mogla bih da pobegnem. samo da me ne čeka jedan nedovršeni posao. Pita. Kad bih znala da je sigurno mrtav, istog trena nestala bih u šumi. Dok to ne saznam, nemam kud.

Čujem šištanje i okrećem se. Na kuhinjskim vratima, nakostrešen i spuštenih ušiju, stoji najružniji mačak na svetu. „Ljutić", izgovaram. Hiljade ljudi je mrtvo, ali on je preživeo i čak izgleda uhranjeno. Šta li jede? Ulazi i izlazi iz kuće kroz prozor ostave, koji je uvek odškrinut. Sigurno je lovio poljske miševe. Odbijam da razmišljam o drugim mogućnostima.

Čučnula sam i pružila ruku. „Dođi, dečko." Nema šanse. Ljuti se što je ostavljen. Osim toga, ne nudim mu hranu. Uvek me je slušao zato što sam ga redovno hranila. Dok smo neko vreme odlazili u staru kuću jer nam se nova nije dopadala, kao da smo se malo zbližili. S tim je očigledno gotovo. Trepnuo je svojim neprijatno žutim očima.

„Želiš li da vidiš Prim?" Njeno ime privuklo mu je pažnju. Osim sopstvenog imena, to je jedina reč koja mu nešto znači. Promuklo je mjauknuo i prišao mi. Podižem ga, mazim po krznu, a zatim iz ormana uzimam lovačku torbu i bez pardona ga ubacujem. Nema drugog načina daga odnesem do letelice, a mojoj sestri će mnogo značiti ako ga povedem. Nažalost, njena omiljena koza Gospa, ta blagorodna životinja, nestala je.

Iz slušalica čujem Gejla koji mi kaže da moramo da se vratimo. Velika lovačka torba podseća me na još jednu stvar koju želim. Prebacujem je preko stolice i trčim uza stepenice do svoje sobe. U ormanu visi tatina stara lovačka jakna. Pre Zatomljenja sam je donela iz stare kuće, nadajući se da će to bar malo utešiti majku i sestru kad mene više ne bude. Hvala bogu što sam to uradila, inače bi od nje ostao samo pepeo.

Meka koža mi ublažava bol i na trenutak me smiruju sećanja na sate provedene u njoj. Odjednom, dlanovi počinju da mi se znoje iz nekog nepoznatog razloga. Osećam čudnu jezu. Okrećem se i osmatram. Soba je prazna i uredna. Sve je na svom mestu. Ne čuju se zvuci koji bi me uznemirili. Šta je onda?

Nanjušila sam miris. Snažan i veštački. Iz vaze sa suvim cvećem na toaletnom stočiću, bode mi oči bela mrlja. Oprezno prilazim. Gotovo zaklonjena suvim rođacima, stoji sveža bela ruža. Savršena. Do poslednjeg trna i svilenkaste latice.

Istog trenutka shvatam ko mi ju je poslao.Predsednik Snou.

Guši me smrad, povlačim se i bežim. Koliko je već ovde? Dan? Sat? Pobunjenici su pregledali Pobedničko selo pre nego što sam dobila dozvolu za ulazak. Proverili su da li je postavljen eksploziv, prislušni uređaj, bilo šta neobično. Ruža im valjda nije privukla pažnju. Ali meni jeste.

U prizemlju grabim torbu i vitlam njome sve dok se nisam setila da ima nešto unutra. Na travnjaku izbezumljeno mašem letelici dok Ljutić poskakuje. Udaram ga laktom, ali to ga je samo još više razbesnelo. Letelica se materijalizuje i spuštaju se merdevine. Stajem na njih, struja me zaledi i ukrcavanje počinje.

Gejl mi pomaže da siđem sa merdevina. ,,Da li je sve u redu?",,Da", kažem i rukavom brišem znoj sa lica.Ostavio mi je ružu! Najradije bih vrištala, ali nisam raspoložena da to podelim sa Plutarhom.

Najpre zbog toga što će me gledati kao da sam luda. Reći će da sam to umislila, što je moguće, ili da preterano burno reagujem, što me može odvesti nazad u narkotički raj iz kojeg pokušavam da pobegnem. Nije u pitanju samo ovaj cvet, već i obećanje o osveti – pretnja koju mi je pre Pobedničke turneje izrekao predsednik Snou u četiri oka.

Snežnobela ruža na toaletnom stočiču predstavlja ličnu poruku. Ona je znak nedovršenog posla. Šapuće mi: Mogu da te pronađem, mogu da doprem do tebe. Možda te upravo posmatram.

02Da li letelice Kapitola već jure ka nama? Dok putujemo iznad Distrikta 12, zabrinuto osmatram,

ali izgleda da nas niko ne goni. Nakon nekoliko minuta čujem razgovor Plutarha i pilota, koji potvrđuje da je vazdušni prostor čist. Polako počinjem da se opuštam.

Gejl pokazuje na moju torbu, iz koje dopire zavijanje. „Sad znam zašto si morala da se vratiš.",,U slučaju da postoji i najmanja mogućnost za njegov oporavak." Bacam torbu na sedište i

gnusno stvorenje počinje da prede. ,,Oh, umukni već jednom", kažem dok se spuštam preko puta.Gejl seda do mene. „Dole je baš loše, zar ne?"„Ne može biti gore", odvratim. U očima mu vidim tugu. Ruke nam se spajaju, kao da želimo da

zaštitimo taj delić Dvanaestice koji predsednik Snou nije uspeo da uništi. Četrdeset pet minuta u tišini letimo do Trinaestice. Peške bi nam trebalo nedelju dana. Boni i Tvil, izbeglice iz Osmice koje sam prošle zime srela u šumi, ipak nisu bile tako daleko od svog odredišta. Međutim, nisu uspele da stignu do njega. U Trinae stici niko nije čuo za njih. Izgleda da su umrle u šumi.

Iz vazduha, Trinaestica izgleda divno kao Dvanaestica. Krš se ne dimi (kao što Kapitol prikazuje na televiziji), ali iznad zemlje nema života. Prošlo je sedamdeset pet godina od Mračnih dana – kad je Trinaestica navodno zbrisana u ratu između Kapitola i distrikta – i skoro svi novi objekti napravljeni su ispod zemlje. Tu je već postojala razgranata mreža hodnika i prostorija koji su vekovima tajno kopani, kako bi se za vođe i stanovništvo obezbedilo tajno sklonište u vanrednim okolnostima. Za ljude iz Trinaestice, najbitnije je to što je ovde bio centar kapitolskog Programa za razvoj nuklearnog oružja. Tokom Mračnih dana, pobunjenici su preuzeli kontrolu od vladinih trupa, uperili projektile ka Kapitolu i dogovorili se: ukoliko ih niko ne bude dirao, praviće se da ne postoje. Kapitol ima još jedan nuklearni arsenal na zapadu, ali ne može da napadne Trinaesticu bez straha od odmazde. Morali su da se dogovore. Kapitol je očistio prostor distrikta i presekao sve veze sa ostatkom Panema. Možda su smatrali da će bez spoljne pomoći Trinaestica prosto izumreti. To se nekoliko puta skoro i desilo, ali su uvek uspevali da se izvuku, zahvaljujući strogoj podeli dobara, gvozdenoj disciplini i stalnoj pripremljenosti za nove napade Kapitola.

Sada građani uglavnom žive ispod zemlje. Možete izaći napolje da vežbate ili da se ogrejete na suncu, ali samo u vreme koje je za to predviđeno u vašem dnevnom rasporedu. Ne smete poremetiti satnicu. Svakog jutra morate da ubacite desnu ruku u spravu na zidu. Ona vam na podlaktici, drečavo ljubičastom bojom, istetovira dnevni raspored: 7:00 – doručak, 7:30 – kuhinjska dužnost, 18:30, soba 17 – Centar za obuku. Mastilo je neizbrisivo sve do 22:00 – kupanje. Tada se tinta

rastvori i čitav raspored lako opere. Svetla se gase u 22:30 i to je znak za sve one koji nisu u noćnoj smeni da pođu u krevet.

Dok sam ležala u bolnici, uspevala sam da izbegnem štampanje rasporeda. Ali kad su me sa majkom i sestrom prebacili u stan broj 307, od mene se očekivalo da prihvatim program. Međutim, osim što se pojavljujem tokom obroka, uglavnom se ne obazirem na ono što mi piše na ruci. Prosto se vratim u stan, lutam Trinaesticom ili zaspim na nekom skrivenom mestu – u napuštenoj ventilacionoj cevi, u perionici, u Centru za obuku (tu sam pronašla orman u koji niko ne zaviruje, pošto im izgleda nije potreban kancelarijski materijal). Ovde su toliko štedljivi, da je rasipanje gotovo kriminalna aktivnost. Na sreću, ljudi iz Dvanaestice nikad nisu bili nemarni. Doduše, jednom sam videla kako je Fulvija Kardu zgužvala papir na kome je bilo samo nekoliko reči. Pogledali su je kao da je ubila nekog. Pocrvenela je kao paprika, zbog čega su ugrađeni srebrni cvetovi na njenim debeljuškastim obrazima postali još primetniji. Slika i prilika neumerenosti. Jedno od retkih zadovoljstava koje imam u Trinaestici, jeste posmatranje šačice razmaženih „pobunjenika" iz Kapitola, kako se koprcaju u pokušaiu da se uklope.

Ne znam koliko ću još moći da izbegavam precizni raspored koji mi domaćini nameću. Trenutno me ostavljaju na miru, pošto sam označena kao dezorijentisana – to piše na mojoj plastičnoj medicinskoj narukvici – što znači da svi moraju da trpe moje tumaranje. Ipak, to neće trajati večno. Kao ni strpljivo čekanje da se odlučim u vezi sa Krejom.

Sa platforme za sletanje, Gejl i ja silazimo niz beskonačni niz stepenica do stana 307. Možemo i littom, ali me suviše podseća na onaj koji me je popeo u arenu. Teško se privikavam na boravak pod zemljom. Od nestvarnog susreta sa ružom, sada se prvi put osećam bezbedno.

Oklevam pred vratima sa brojem 307, svesna da će porodica očekivati gomilu odgovora od mene. „Šta da im kažem o Dvanaestici?" pitam Gejla.

„Sumnjam da će ih zanimati detalji. Videle su da je sve izgorelo. Verovatno će se samo brinuti kako si ti to podnela." Gejl me je pomazio po obrazu. „Kao i ja."

Na trenutak naslanjam lice na njegovu šaku. „Preživeću."Duboko udahnem i otvorim vrata. Majka i sestra su kod kuće zbog 18:00 – razmišljanja, pola sata

odmora pre večere. Vidim brigu na njihovim licima dokprocenjuju moje stanje. Pre nego što me bilo šta zapitaju, praznim torbu i razmišljanje se pretvara u 18:00 – maženje mačke. Prim sedi na podu, lije suze i drži u krilu odvratnog Ljutića, koji prestaje da prede samo da bi šištao na mene. Pobednički me je pogledao kad mu je vezala plavu traku oko vrata.

Majka privija na grudi venčanu fotografiju, a zatim je sa knjigom o bilikama smešta na policu koju smo dobile od države. Prebacujem očevu jaknu preko stolice i kao da ovo mesto polako počinje da liči na dom. Izgleda da put u Dvanaesticu nije bio potpuno beskoristan.

Dok smo išli ka trpezariji zbog 18:30 – večera, oglasio se Gejlov komunikator. Liči na ogroman sat, ali može da prima štampane poruke. To je velika privilegija i dodeljuje se samo zaslužnim osobama. Gejl je to postao nakon spasavanja građana iz Dvanaestice. „Nas dvoje moramo u komandu", kaže.

Dok se vučem na koji korak iza Gejla, pripremam se za još jednu nemilosrdnu rundu maltretiranja oko pitanja Kreje. Oklevam na vratima komande. Sobe za sastanke ratnog saveta prepune su visoke tehnologije, sa kompjuterizovanim zidovima koji govore, elektronskim mapama na kojima se prati kretanje trupa iz različitih distrikta i velikim pravougaonim stolom sa kontrolnom tablom, koju mi je zabranjeno da dodirujem. Medutim, niko me ne primećuje, jer su svi okupljeni pred televizorom na drugom kraju prostorije. Na njemu se stalno vrte kapitolske vesti. Taman sam pomislila da ću uspeti da se izvučem, ali me primećuje Plutarh, čije divovsko telo zaklanja televizor. Mahnu mi da im se pridružim. Nerado prilazim, pitajući se zašto bi me bilo šta od toga zanimalo. Uvek je isto. Snimci iz rata, propaganda, repriza bombardovanja Dvanaestice,

preteće poruke predsednika Snoua. Skoro da mi je zabavno kad vidim Sizara Flikermana, doživotnog voditelja Igara gladi, kako se iscrtanog lica i u svetlucavom odelu priprema da obavi intervju. Sve dok se kamera ne pomeri i ugledam Pitu.

Više ništa ne čujem, samo sopstveno dahtanje i stenjanje, kao pod vodom, kada vas nedostatak kiseonika dovede do tačke bola. Guram ljude oko sebe, sve dok se ne nađem pred njim, sa rukom na ekranu. U očima pokušavam da pronadem bol, agoniju i mučenje. Nema ničega. Pita deluje zdravo, skoro robusno. Koža mu je besprekorna, kao posle tretmana koji smo dobili nakon Igara. Smiren je i ozbiljan. Ne mogu da dovedem u vezu ovu sliku sa izudaranim, krvavim mladićem koji mi dolazi u snove.

Sizar se namešta u stolici preko puta Pite i dugo ga posmatra. ,,Pa... Pita... dobro došao nazad."Pita se blago osmehne. „Kladim se da si pomislio da više nikada nećeš razgovarati sa mnom,

Sizare."„Priznajem da jesam", odgovara mu. „One noći pre Četvrtvekovnog zatomljenja... ko bi

pomislio da ćemo te ponovo videti?"„O tome sigurno nisam razmišljao", kaže Pita i namršti se.Sizar se malo nagnuo ka njemu. „Mislim da je svima jasno kakav je bio tvoj plan. Želeo si da se

žrtvuieš u areni, kako bi Ketnis Everdin i tvoje dete preživeli."„Tako je. Vrlo jasno i jednostavno." Pita prelazi prstima preko šare na tapaciranom naslonu za

ruke. „Međutim, i drugi su imali planove."Da, drugi su imaliplanove, pomislim. Da li je Pita hteo da kaže kako su nas pobunjenici iskoristili

kao pione? Da je moje spasavanje od početka planirano? I kako nas je Hejmič Abernati prodao, a da nismo ni primetili?

U tišini koja ie usledila, primećujem duboku boru između Pitinih obrva. Ili je sam snvatio ili mu ie rečeno. Medutim, Kapitol ga nije ubio niti kaznio. Ovo prevazilazi moje najluđe nade. Upijam ga celog, njegovo snažno telo i bistar um. Teće kroz mene poput morflinga koji su mi davali u bolnici da bi mi umirili bol koii me razdire proteklih nedelja.

„Pričaj nam o poslednjoj noći u areni", predloži Sizar. „Pomozi nam da shvatimo šta se dogodilo."

Pita klima glavom, ali ne progovara odmah. „Poslednja noć... da vam pričam o poslednioj noći... Pa, prvo morate da zamislite kako je biti u areni. Kao da ste muva ispod čase pune vrelog vazduha. Svuda oko vas je džungla... zelena, živa i pulsirajuća. Gigantski sat koji otkucava vaš život. Svakog trenutka stižu novi užasi. Morate da zamislite prethodna dva dana, kada je umrlo šesnaest ljudi – neki od njih poginuli su braneći vas. Po svemu sudeći, preostalih osam biće mrtvo do jutra. Osim jedne osobe. Osim pobednika. Vaš plan je da to budete vi."

Preznojavam se dok mi sećanja naviru. Ruka mi klizi sa ekrana i pada uz telo. Pita ne mora da crta događaje sa Igara. Njegov opis je veoma slikovit.

„Kad se nadete u areni, ostatak sveta ostaje negde daleko", nastavlja. „Svi ljudi i stvari koje ste voleli, gotovo da nestaju. Ružičasto nebo, čudovišta iz džungle i tributi koji žele da vas ubiju postaju vaša stvarnost, jedina stvarnost koja je bitna. Koliko god da vam je muka zbog toga, moraćete da ubijate, jer u areni imate samo jednu želju. Veoma skupu."

„Cena je vaš život", kaže Sizar.„Oh, ne! Cena je znatno viša", objasni Pita. ,,Za uzimanje nevinih života, cena je čitavo vaše biće.

Sve ono što jeste."„Sve ono štojeste", tiho ponavlja Sizar.Zavladao je muk u prostoriji. Osećam da se širi čitavim Panemom. Nacija se naginje ka

ekranima. Nikada ranije nije se čulo svedočanstvo o boravku u areni.

Pita nastavlja. „Zato, sledite svoju želju. Te poslednje noći, želeo sam da spasem Ketnis. Medutim, mada nisam znao za pobunjenike, osećao sam da nešto nije u redu. Sve je bilo previše zamršeno. Zalio sam što tog dana nisam pobegao sa njom, kao što je predložila. Ali u tom trenutku, više ništa nije moglo da se učini."

„Već je pokrenut Bitijev plan da se pusti struja u slano jezero", dodaje Sizar.„Bili smo suviše zauzeti sklapanjem saveza sa ostalima. Nisam smeo da dopustim da nas

razdvoje!" uzvikuje Pita. „Tada sam je izgubio."„Kad si ostao kod drveta koje je pogodila munja, dok su Džoana Mejson i ona razvlačile žicu do

vode", pojašnjava Sizar.„Nisam to želeo!" besno je uzvratio, crven u licu. „Ali nisam mogao ni da se raspravljam sa

Bitijem, a da pritom ne otkrijem da odustajemo od saveza. Kad je žica presečena, izbilo je pravo ludilo. Sećam se samo nekih delova. Pokušavao sam da je pronađem. Video sam kako Brutus ubija Čafa. Ja sam ubio Brutusa. Znam da me je dozivala. Zatim je munja udarila u drvo i zaštitno polje oko arene je... nestalo."

„Ketnis ga je ugasila", kaže Sizar. „Video si snimak."„Nije znala šta radi. Niko od nas nije potpuno razumeo Bitijev plan. Vidi se da je pokušavala da

shvati šta treba da radi sa žicom", breca se Pita.,,U redu. Ali, deluje sumnjivo", kaže Sizar. „Kao da je sve vreme učestvovala u planu

pobunjenika."Pita skače na noge i unosi se Sizaru u lice, spuštajući ruke na njegovu stolicu. „Zaista? Da li je

deo njenog plana bio da je Džoana zamalo ubije? Da je električni šok paralizuje? Da aktivira bombu?" Sad je već urlao. „Nije znala, Sizare! Ni ona ni ja nismo znali ništa, osim da jedno drugom pokušavamo da spasemo život!"

Sizar spusti šaku na Pitine grudi, kako bi se zaštitio i umirio ga. ,,Dobro, Pita. Verujem ti.",,U redu." Pita se odmiče od Sizara, prolazi prstima kroz kosu i mrsi plave, brižljivo očešljane

uvojke. Još uvek uzrujan, ponovo seda.Sizar posmatra Pitu i pušta da prođe nekoliko trenutaka. „ A vaš mentor, Hejmič Abernati?"Pita ga je pogledao ozbiljno. ,,Ne znam šta je Hejmič znao.",,Da li je moguće da je učestvovao u zaveri?"„Nikad je nije pomenuo", odvrati Pita.Sizar nastavlja. „Šta ti srce govori?",,Da nije trebalo da mu verujem", bio je odgovor. ,,To je sve."Nisam videla Hejmiča otkako sam ga napala u letelici i noktima mu izgrebala lice. Znam da mu

je ovde teško. U Distriktu 13 strogo je zabranjena proizvodnja i korišćenje alkoholnih pića. U bolnicama je čak i alkohol za dezinfekciju pod ključem. Hejmič je najzad nateran da bude trezan, bez tajnih skladišta i domaće rakije koja bi mu ublažila krizu. Izolovali su ga dok se potpuno ne otrezni, pošto ga smatraju nepodesnim za javno pojavljivanje. Sigurno mu je strašno, ali otkako sam shvatila da nas je prevario, ne mogu da ga žalim. Nadam se da gleda prenos iz Kapitola i da vidi da ga je i Pita odbacio.

Sizar tapše Pitu po ramenu. „ Ako želiš, možemo sad da prekinemo."„Ima li još šta da se kaže?" upita mirno Pita.„Hteo sam da te pitam šta misliš o ratu, ali ako si suviše uznemiren..." započinje Sizar.,,Oh, nisam toliko uznemiren da ne bih odgovorio na to pitanje." Pita duboko uzdahnu i

pogleda pravo u kameru. „Želim da svi gledaoci – bez obzira da li su na strani Kapitola ili pobunjenika – zastanu na trenutak i razmisle šta rat donosi ljudskim bićima. Skoro smo istrebili jedni druge u prethodnom ratu. Sada nas je daleko manje. Mnogo smo slabiji. Da li ovo zaista

želimo? Hoćemo li da uništimo jedni druge? U nadi da će se dogoditi – šta? Da će neka bolja vrsta naslediti spržene ostatke Zemlje?"

,,Ne znam... Nisam siguran da te pratim..." kaže Sizar.,,Ne možemo da se borimo jedni protiv drugih, Sizare", objašnjava Pita. „Neće nas biti dovoljno

da bi Ijudska vrsta opstala. Ako svi ne položimo oružje – i to uskoro – sve će ionako brzo biti gotovo."

„Znači... predlažeš prekid vatre?" upita Sizar.,,Da. Predlažem prekid vatre", kaže Pita umorno. „Sad lepo možemo da pozovemo stražare da

me vrate u moju sobu, kako bih napravio još sto kula od karata."Sizar se okreće ka kameri. ,,U redu. Mislim da je to sve. Nastavljamo redovni program."Čuje se muzika, a zatim žena čita spisak očekivanih nestašica u Kapitolu – sveže voće, solarne

baterije, sapun. Posmatram je sa neobičnim zanimanjem, zbog toga što svi očekuju moju reakciju na intervju. Sigurno da za tako kratko vreme ne mogu da obradim sve što sam čula – radost što vidim Pitu živog i nepovređenog, što me je branio od optužbi da sarađujem sa pobunjenicima i njegov poziv na prekid vatre, koji ga otvoreno svrstava na stranu Kapitola. Zvučalo je kao da osuđuje obe zaraćene strane. Međutim, u trenutku kada su pobunjenici izvojevali samo manje pobede, prekid vatre značio bi povratak u prethodno stanje. Ili nešto još gore.

Iza sebe čujem sve glasnije negodovanje. Povici izdajnik, lažov i neprijatelj odbijaju se od zidova. Pošto ne mogu da učestvujem u opštem besu niti da mu se suprotstavim, shvatam da je najbolje da odem. U trenutku kad sam stigla do vrata, jasno se izdvojio glas Alme Koin. „Nisi otpuštena, vojniče Everdin."

Jedan od njenih ljudi spušta šaku na moju ruku. U tome nema nikakve agresije, ali nakon arene zauzimam odbrambeni stav prema nepoznatima. Uspevam da se otrgnem i potrčim niz hodnike. Iza sebe čujem da se biju, ali ne stajem. Mozak mi brzo radi, preispituje moguća skrovišta i ubrzo stižem do ormana sa kancelarijskim materijalom. Odmah se sklupčam kraj pakovanja sa kredama.

„Živ si", šapućem i štipam se za obraze. Pod prstima osećam tako širok osmeh da verovatno više liči na grimasu. Pita je živ. Takođe je izdajnik. Ali u ovom trenutku to mi nije bitno. Nije mi bitno ni šta je rekao niti zbog čega. Važno je samo da je u stanju da govori.

Nakon nekog vremena otvaraju se vrata i Gejl sklizne kraj mene, razbijenog nosa.„Šta se dogodilo?" pitam.„Naleteo sam na Bogsa", odgovara i sleže ramenima. Rukavom mu brišem nos. „Pazi malo!"Pokušavam da budem nežnija. Pažljivo tapkam, da ne bih povredila ranu. ,,Ko to beše?",,Ma, znaš ga. Desna ruka Alme Koin. Onaj što je pokušao da te zaustavi." Odgurne mi ruku.

„Prekini! Zbog tebe ću iskrvariti nasmrt."Kapanje se pretvorilo u potok. Odustajem od pružanja prve pomoći. „Borio si se sa Bogsom?",,Ne, samo sam stao na vrata kad je pokušao da krene za tobom. Okrznuo me je laktom", kaže

Gejl.„Verovatno će te kazniti", primetim.„Već jesu." Podigao je ruku. Zurim u nju ne shvatajući. „Koinova mi je uzela komunikator."Grizem se za usnu, pokušavajući da ostanem ozbiljna. Ali sve mi deluje veoma komično. „Žao

mi je, vojniče Hotorn."„Neka ti ne bude žao, vojniče Everdin." Kezi se. „Ionako sam se sa tim na ruci osećao kao

kreten." Oboje se smejemo. „Mislim da je u pitanju prava degradacija."Ovo je jedna od dobrih stvari u vezi sa Distriktom 13. Gejlov povratak. Pošto više nema pritiska

Kapitola da se venčam sa Pitom, uspeli smo da obnovimo prijateljstvo. On ne pokušava da ga pretvori u nešto više – ne proba da me poljubi niti priča o ljubavi. Ili sam bila suviše bolesna, ili je

odlučio da mi da vremena, ili zna da bi to bilo suviše okrutno dok je Pita u rukama Kapitola. Šta god da je u pitanju, ponovo imam nekog sa kim mogu otvoreno da pričam o svemu.

,,Ko su ovi ljudi?" pitam.„Oni su mi. Samo što su imali nuklearke umesto nekoliko grumena uglja", odgovara.„Mislim da Dvanaestica ne bi napustila ostale pobunjenike tokom Mračnih dana", kažem.„Možda bismo to ipak učinili. Ako je izbor zaista bio predati se ili započeti nuklearni rat", kaže

Gejl. ,,Na neki način, pravo je čudo što su uopšte preživeli."Možda zbog toga što na cipelama još nosim pepeo rodnog distrikta, ali ljudi iz Trinaestice prvi

put od mene dobijaju ono što sam im do sada uskraćivala: priznanje. Zbog toga što su preživeli uprkos nepovoljnim okolnostima. Bilo je najteže prve godine, kad su bili šćućureni u odajama ispod grada koji je sravnjen sa zemljom. Stanovništvo im je bilo desetkovano, nisu imali kome da se obrate za pomoć. Tokom proteklih sedamdeset pet godina, naučili su da budu samodovoljni, pretvorili su građane u vojnike i izgradili društvo bez ičije pomoći. Bili bi još moćniji da im epidemija boginja nije uništila natalitet, zbog čega im je očajno potreban novgenetski materijal i priplodna marva. Možda su militaristički nastrojeni, preterano programirani i nedostaje im smisao za humor. Ali ovde su. I spremni su da se bore protiv Kapitola.

„Ipak, dugo im je trebalo da se pojave", kažem.„Nije to tako jednostavno. Morali su da izgrade pobunjeničku bazu u Kapitolu, da organizuju

podzemlje u distriktima", odvrati. „Zatim im je bio potreban neko ko će sve pokrenuti. Bila si im potrebna ti."

„Bio im je potreban Pita, ali su to zaboravili", kažem.Gejl je gledao smrknuto. „Pita je večeras možda naneo dosta štete. Naravno da će većina

pobunjenika odmah odbaciti sve što je rekao. Ali u nekim distriktima otpor je na staklenim nogama. Predsednik Snou je očigledno osmislio ideju o prekidu vatre. Međutim, deluje razumnije kad Pita to izgovori."

Plašim se Gejlovog odgovora, ali ipak pitam: „Šta misliš, zašto je to rekao?"„Možda su ga mučili. Ili ubeđivali. Ja bih rekao da je sklopio dogovor sa njima kako bi tebe

zaštitio. Un će pred ljude izneti ideju o prekidu vatre, ako mu predsednik Snou dopusti da te predstavi kao zbunjenu trudnu devojku, koja nije imala pojma šta se dešava. Na taj način, ako distrikti izgube rat, ima nade da će Kapitol biti milostiv prema tebi. Ako odigraš svoju ulogu kako treba." Sigurno delujem zbunjeno, pošto Gejl narednu rečenicu izgovara veoma polako. „Ketnis... on još pokušava da te održi u životu."

Da me održi u životu? Tek tada shvatam. Igre još traju. Napustili smo arenu, ali pošto smo Pita i ja i dalje živi, njegova poslednja želja da sačuva moj život i dalje stoji. On želi da ostanem pritajena, bezbedna i naizgled u zatvoru, sve dok se rat ne završi. Tada nijedna strana neće imati razloga da me ubije. A šta će biti sa Pitom? Ako pobunjenici pobede, to će za njega biti pogubno. Ako Kapitol pobedi, ko zna? Ako dobro odigramo svoje uloge, možda će nam dozvoliti da živimo i posmatramo kako se Igre nastavljaju...

Slike se munjevito smenjuju u mom sećanju: koplje koje probada Ru u areni, Gejl koji bez svesti visi na stubu za bičevanje, moj opusteli dom prepun leševa. Zbog čega? Dok mi krv vri, sećanja nastavljaju da se nižu. Prisećam se kako sam videla vesti o pobuni u Distriktu 8. Kako se pobednici drže za ruke noć pre Četvrtvekovnog zatomljenja. I kako to što sam strelom pogodila zaštitno polje nije bila slučajnost. Silno sam želela da je zarijem u srce svog neprijatelja.

Skačem, slučajno obaram kutiju sa olovkama i one se rasipaju po podu.„Šta je bilo?" upita Gejl.,,Ne sme biti prekida vatre." Saginjem se i vraćam vraćam grafitne štapiće u kutiju. „Stvari se ne

mogu vratiti na staro."

„Znam." Gejl podiže punu šaku olovaka i ređa ih po podu.„Kakav god razlog da ima, Pita greši." Ne mogu da sabijem glupe olovke u kutiju i besno lomim

nekoliko komada.„Znam. Daj mi to. Sve ćeš slomiti." Uzima mi kutiju iz ruku i puni je brzim, spretnim pokretima.,,Ne zna šta su uradili u Dvanaestici. Da je samo video kako izgleda zemlia..." započnem.„Ketnis, ne želim da se prepirem s tobom. Ako bih mogao da pritisnem dugme i ubijem sve

ljude u Kapitolu, učinio bih to. Bez oklevanja." Pakuje poslednju olovku i zatvara kutiju. „Pitanje je, šta ćeš ti uraditi?"

Izgleda da postoji samo jedan odgovor. Kao da je Pitina smicalica bila neophodna da bih to shvatila.

Šta da radim?Duboko uzdahnem. Blago podižem ruke – kao da se prisećam crnobelih krila koje mi je Sina

jednom podario – a zatim ih spuštam kraj tela.„Postaću Kreja."

03Ljutićeve oči se cakle pod slabom svetlošću sigurnosne lampice iznad vrata. Vidim kako leži na

Priminoj ruci i ponovo je čuva od mraka. Priljubila se uz majku. Ovako usnule, podsećaju me na jutro kada sam se prvi put susrela sa Igrama. Dodeljen mi je zaseban krevet, pošto se još oporavljam i pošto niko ionako ne može da spava sa mnom zbog noćnih mora i bacakanja.

Posle sati i sati vrpoljenja, najzad sam prihvatila činjenicu da neću uspeti da zaspim. Praćena budnim Ljutićevim okom, na prstima se prikradam komodi.

U srednjoj fioci nalazi se odeća koju mi je dala strana država. Svi nose istu sivu majicu, uvučenu u iste sive pantalone. Ispod odeće čuvam poneku stvar koju sam imala uz sebe kad su me podigli iz arene. Broš sa krejom. Pitin privezak, zlatni medaljon sa slikama majke, Prim i Gejla. Srebrni padobran u kojem se nalazi slavina za ceđenje soka iz drveća i biser koji mi je Pita poklonio malo pre nego što ću uništiti zaštitno polje. Ovde su mi uzeli mast za telo i poslali je u bolnicu, kao i moj luki strele, zato što su samo stražari naoružani. Trenutno su u skladištu oružja.

Opipavam padobran i guram prste dok ne uhvate biser. Sedam na krevet prekrštenih nogu i klizim glatkim biserom po usnama. Ne znam zašto, ali to me umiruje. Kao hladan poljubac darovaoca.

„Ketnis?" prošapta Prim. Probudila se i kroz tamu zuri u mene. „Šta je bilo?"„Ništa. Ružno sam sanjala. Spavaj." Reagujem spontano. Želim da zaštitim majku i Prim i zato

im ništa ne pričam.Pažljivo, da ne probudi majku, Prim ustaje iz kreveta, podiže Ljutića i seda kraj mene. Dotiče mi

šaku koja drži biser. „Hladna si." Uzima ćebe i umotava ga oko nas troje, grejući me svojom toplotom i Ljutićevim mekim krznom. „Možeš da mi kažeš. Umem da čuvam tajnu. Cak i od majke."

Znači, zaista je nestala. Curica kojoj košulja viri iz suknje kao pačji rep, koja ne može da dohvati sudove i koja me je molila da idemo do pekare da gledamo kolače u izlogu. Bojim se da su je teško vreme i silne tragedije primorale da naglo odraste u mladu ženu koja zašiva krvave rane i zna da naša majka ne može baš sve da podnese.

„Javiću im sutra ujutru da pristajem da budem Kreja", kažem joj.„Zbog toga što želiš, ili zbog toga što su te primorali?" pita.Nasmejem se. ,,Iz oba razloga. Ne, želim to. I moram to da učinim, ako ću na taj način pomoći

pobunjenicima da pobede Snoua." Stežem biser u ruci. „Samo me jedno brine... Pita. Ako pobedimo, plašim se da će ga pobunjenici pogubiti kao izdajnika."

Prim je razmišljala. „Ketnis, mislim da ne shvataš koliko si im bitna, a bitni ljudi obično dobiju ono što žele. Ako želiš da sačuvaš Pitu od pobunjenika, sigurna sam da to možeš."

Verovatno im nešto značim. Pomučili su se da me spasu. Odveli su me u Dvanaesticu. „Misliš... mogu da zahtevam da Piti daju imunitet? I moraće da pristanu?"

„Mislim da će pristati na sve što budeš tražila." Prim nabra obrve. „Samo, kako da budeš sigurna da će održati reč?"

Setila sam se laži koje je Hejmič rekao Piti i meni, kako bi nas naterao da učinimo ono što želi. Šta će naterati pobunjenike da se drže dogovora? Reč data iza zatvorenih vrata, pa čak i pisana izjava – nakon rata lako može nestati kao dim. Njihovo postojanje i punovažnost mogu se poreći. Bilo koji svedok iz Komande biće bezvredan. Zapravo, to su ljudi koji će verovatno narediti njegovo pogubljenje. Potrebno mi je mnogo više svedoka. Potrebni su mi svi.

,,To će morati da Dude javno obećanje", kažem. Ljutić mahnu repom, što sam shvatila kao znak odobravanja. „Nateraću Koinovu da ga objavi pred svim stanovnicima Trinaestice."

Prim se nasmeši. ,,Oh, to je dobra ideja. Nije baš garancija, ali biće im mnogo teže da ne ispune obećanje."

Osećam olakšanje kakvo obično sledi nakon rešenja. „Treba češće da te budim, patkice."„Volela bih to", kaže Prim i ljubi me. „Pokušaj sad malo da odspavaš, molim te." To i

nameravam.Ujutru vidim da nakon 7:00 – doručak, odmah sledi 7:30 – Komanda, što je zgodno, pošto ionako

želim da pokrenem stvari. U trpezariji mašem ispred senzora svojim rasporedom, koji sadrži neku vrstu identifikacionog broja. Dok guram poslužavnik niz metalnu policu kraj posuda sa hranom, vidim da je doručak kao i obično – činija vrele kaše od žitarica, čaša mleka i jedna kutlača voća ili povrća. Danas je na redu pire od repe. Sve potiče sa ovdašnjih podzemnih farmi. Sedam za sto dodeljan porodicama Everdin, Hotorn i još nekim izbeglicama i trpam hranu u usta. Dodatak bi mi baš prijao. Međutim, toga nikad nema. Ovde su hranljivost savladali do virtuoznosti. Odlazite sa onoliko kalorija koliko vam je potrebno da biste izdržali do sledećeg obroka, ni manje ni više. Količina hrane izračunava se na osnovu godišta, visine, građe, zdravlja i fizičke snage neophodne za izvršenje aktivnosti iz rasporeda. Ljudi iz Dvanaestice već dobijaju malo veće porcije, kako bi dostigli težinu starosedelaca Trinaestice. Pretpostavljam da se mršavi vojnici suviše brzo umaraju. Međutim, upalilo je. Za samo mesec dana delujemo zdravije, posebno deca.

Gejl spušta poslužavnik kraj mene. Pokušavam da ne zurim ko kuče u njegovu repu, zato što zaista želim još, a on je i inače rad da mi prepusti svoju porciju. Mada savijam salvetu ne bih li sama sebi odvukla pažnju, kašika repe uleće mi u činiju.

„Moraš da prekineš s tim", kažem. Ali pošto je već trpam u usta, nisam mnogo ubedljiva. „Stvarno. Verovatno je zabranjeno." Ovde postoje veoma stroga pravila kad je hrana u pitanju. Na primer, ako ne pojedete čitavu porciju i želite da je sačuvate za kasnije, ne možete da je iznesete iz trpezarije. Navodno, ranije je bilo nesporazuma oko stvaranja zaliha hrane. Nekim ljudima poput Gejla i mene, koji su godinama nabavljali hranu za svoje porodice, to se uopšte ne dopada. Mi znamo kako je biti gladan, ali ne možemo da podnesemo da nam neko govori kako da postupamo sa namirnicama koje imamo. Na neki način, Trinaestica nas kontroliše strože nego Kapitol.

„Šta mogu da mi učine? Već su mi oteli komunikator", kaže Gejl.Dok stružem činiju, iznenada dobijam novu ideju. „Hej, možda je to uslov koji treba da

postavim da bih pristala da budem Kreja.",,To da mogu da ti dajem svoju repu?" upita.,,Ne, već da možemo da idemo u lov." To mu je privuklo pažnju. „Moraćemo sve da predamo

ovima iz kuhinje. Ipak, mogli bismo..." Ne moram da završim rečenicu. On zna. Mogli bismo da provodimo vreme na vazduhu. U šumi. Mogli bismo ponovo da budemo ono što jesmo.

„Uradi to", kaže. „Sad je pravo vreme. Možeš da tražiš i zvezde s neba, svakako bi pronašli način da ti lh nabave."

On ne zna da sam već rešila da tražim zvezde time što ću zahtevati da se Piti poštedi život. Pre nego što sam odlučila hoću li mu reći ili ne, zvonilo je za kraj doručka. Počinjem da osećam nervozu pred susret sa Koinovom u četiri oka. „Šta ti sledi po rasporedu?"

Gejl proverava spisak na ruci. „Čas iz nuklearne istorije. Usput, tvoje odsustvo je primećeno."„Moram u Komandu. Hoćeš sa mnom?" pitam.„Dobro. Ali, možda će me izbaciti nakon onog juče." Dok ostavljamo poslužavnike, dodaje:

„Znaš, možda ne bi bilo loše da dodaš Ljutića na spisak zahteva. Mislim da je ovima strana ideja o držanju beskorisnih kućnih ljubimaca."

,,Oh, već će oni njemu pronaći neki posao. Tetoviraće mu zaduženja na šapi svakog jutra", kažem. Medutim, ipak ga ubacujem među zahteve, samo zbog Prim.

Kad smo stigli u Komandu, Koinova i Plutarh već su bili tamo, sa svim svojim pomoćnicima. Nekoliko začuđenih pogleda podiglo se ka Gejlu, ali ga nisu izbacili. Spisak mi se u glavi pomalo izmešao, tako da sam odmah tražila papir i olovku. Moje očigledno interesovanje za pro ceduru – prvi put otkako sam stigla ovamo – prilično ih je iznenadilo. Razmenjuju poglede. Verovatno su smislili neko posebno predavanje za mene. Umesto toga, Koinova mi je lično dodala papir i svi u tišini čekaju dok sedim za stolom i škrabam svoju listu. Ljutić. Lov. Pitin imu nitet. Javna objava.

To je to. Za mene je ovo verovatno jedina prilika da se pogađam. Razmisli. Šta još želiš? Osećam ga dok stoji pokraj mog ramena. Gejl, dodajem na listu. Mislim da bez njega ne mogu ovo da izvedem.

Počinje da me boli glava i misli mi se brkaju. Zatvaram oči i počinjem da recitujem u sebi.Zovem se Ketnis Everdin. Imam sedamnaest godina. Rođena sam u Distriktu 12. Učestvovala sam u

Igrama gladi. Pobegla sam. U Kapitolu me mrze. Pita je zarobljen. Živ je. Izdajnik je, ali je živ. Moram da ga održim u životu...

Lista mi se čini prekratkom. Moram da razmišljam šire, izvan trenutne situacije u kojoj vredim mnogo, do budućnosti u kojoj možda neću vredeti nimalo. Da li da tražim više? Za svoju porodicu? Za ostale ljude iz Dvanaestice? Koža me svrbi od pepela mrtvih. Osećam mučno krckanje lobanje pod svojom cipelom. Miris krvi i ruža peče mi nozdrv

Olovka se sama kreće po papiru. Otvaram oči i vidim krivudava slova. JA UBIJAM SNOUA. Ako bude zarobljen, želim tu privilegiju za sebe.

Plutarh se diskretno nakašlja. „Jesi li završila?" podižem pogled ka satu. Sedim ovde već dvadeset minuta. Nema samo Finik problem sa pažnjom.

„Da", odvraćam. Glas mi je promukao, pa moram da pročistim grlo. ,,Da, evo u čemu je stvar. Biću vaša Kreja."

Čekam da odahnu, da cestitaju jedni drugima, da se pljesnu po ramenima. Koinova ostaje smirena kao i uvek i posmatra me bez oduševljenja.

„Ali, imam neke uslove." Spremam papir i započinjem. „Želim da moja porodica zadrži mačku." Najmanji zahtev izaziva negodovanje. Za pobunjenike iz Kapitola ovo nije nikakav problem, dok iz Trinaestice vrište o užasnim teškoćama koje to stvara. Najzad odlučuju da nas presele na poslednji nivo, gde postoje prozori od dvadeset centimetara iznad zemlje. Ljutić će moći slobodno da dolazi i odlazi. Od njega se očekuje da se sam prehranjuje. Ako se ne bude vraćao na vreme, sačekaće ga zatvoren prozor. Ako bude ugrožavao bezbednost, odmah će biti streljan.

To mi zvuči prihvatljivo. Nije mnogo drugačije od života koji je vodio otkako smo otišli. Osim onog dela o streljanju. Ako mi bude delovao suviše mršavo, prokrijumčariću mu malo iznutrica... Ako moj sledeći zahtev bude ispunjen.

„Želim da lovim. Sa Gejlom. U šumi", kažem. Svi su zanemeli.

„Nećemo ići daleko. Koristićemo svoje lukove. Meso ćemo predati kuhinji", dodaje Gejl.Pre nego što kažu ne, žurno nastavljam. „Prosto... ne mogu da dišem ovako zatvorena... Bolje ću

se osećati i biću brža, ako... ako budem lovila."Plutarh počinje da navodi moguće loše posledice – opasnosti, dodatno obezbeđenje, rizik od

povrede – ali Koinova ga prekida. ,,Ne. Pustite ih. Dajte im dva sata dnevno koja ćete oduzeti od vremena za vežbanje. Mogu da se kreću u radijusu od četiristo metara. Sa komunikatorima i tragačima oko članaka. Šta je sledeće?"

Bacam pogled na listu. „Gejl. Potreban mi je da bih ovo izvela."„Kako ti je potreban? Kad nisi pred kamerama? Da bude uz tebe u svakom trenutku? Želiš li da

bude predstavljen kao tvoj novi ljubavnik?" upita Koinova.Ovo nije zvučalo zlobno – upravo suprotno, izgovoreno bez ikakvog lošeg prizvuka. Međutim,

vilica mi se ipak obesila. „Molim?"„Mislim da treba da se držimo stare romanse. Brzo odustajanje od Pite moglo bi da umanji

simpatije prema Everdin", kaže Plutarh. ,,Posebno zbog toga što su uvereni da nosi njegovo dete."„Slažem se. Znači, pred kamerama će Gejl biti predstavljen samo kao jedan od pobunjenika. Da

li je to u redu?" pita Koinova. Samo zurim u nju. Strpljivo ponavlja pitanje. ,,Za Gejla. Da li je to u redu?"

„Uvek možemo da ga predstavimo kao rođaka", kaže Fulvija.„Nismo rođaci", izgovaramo Gejl i ja uglas.„Naravno, ali na ekranu to bolje izgleda", dodaje Plutarh. „Kad su kamere ugašene, tvoj je. Još

nešto?"Uznemirio me je preokret u razgovoru. Kao da bi bilo normalno da tako lako odbacim Pitu i

zaljubim se u Gejla, kao da je sve bilo samo gluma. Obrazi mi gore. Sama pomisao da uopšte razmišljam o tome koga da predstavim kao svog ljubavnika, u datim okolnostima krajnje je ponižavajuća. Puštam da me bes odvede ka najkrupnijem zahtevu. „Kad se rat završi, ako pobedimo, Pita dobija pomilovanje."

Mrtva tišina. Osećam da je Gejl napet. Verovatno je trebalo da mu kažem, ali nisam bila sigurna kako će reagovati kada je reč o Piti.

„Neće biti kažnjen ni na koji način", nastavljam. Sinula mi je nova misao. „Isto važi i za ostale uhvaćene tribute, Džoanu i Enobariju." Iskreno, baš me briga za Enobariju, pakosnog tributa iz Dvojke. Zapravo, uopšte mi se ne dopada, ali osećam da bi bilo pogrešno da je izostavim.

,,Ne", glatko odbija Koinova.,,Da", uzvraćam. „Nije njihova krivica što ste ih napustili u areni. Ko zna šta im Kapitol trenutno

radi."„Sudiće im se sa ostalim ratnim zločincima i prema njima će se postupati onako kako tribunal

odluči", kaže.„Dobiće imunitet!" Ustajem, dok mi glas snažno odzvanja prostorijom. „Lično ćete se zakleti

pred svim stanovnicima Distrikta 13 i 12. Još danas. To će biti snimljeno, kako bi se sačuvalo za sve buduće generacije. Vi i čitava vlada lično ćete biti odgovorni za njihovu bezbednost, ili ćete pronaći sebi drugu Kreju!"

Reči su dugo visile u vazduhu.,,To je ona!" čujem kako Fulvija sikće ka Plutarhu. „Baš tu. U kostimu, dok se u pozadini čuje

zujanje metaka i dim podiže sa ruševina.",,Da, to je ono što želimo", kaže Plutarh tiho.Došlo mi je da ih prostrelim pogledom, ali osećam da bi bila greška skrenuti ga sa Koinove.

Vidim kako vaga moj ultimatum i moju sopstvenu vrednost.

„Šta kažete, predsednice?" pita Plutarh. „Možete da potpišete zvanično pomilovanje, s obzirom na okolnosti. Dečko... nije čak ni punoletan."

,,U redu", najzad pristaje Koinova. „Ali bolje bi ti bilo da fantastično odigraš ulogu."„Igraću nakon objave", kažem.„Danas, u vreme razmišljanja, sazovite nacionalnu skupštinu za bezbednost", naređuje. „Tada ću

objaviti pomilovanje. Da li je na tvojoj listi ostalo još nešto, Ketnis?"Papir mi je zgužvan u lopticu u desnoj pesnici. Ispravljam ga na stolu i čitam krivudava slova.

„Samo još jedna stvar. Ja ubijam Snoua."Prvi put vidim titraj osmeha na usnama predsednice. „Kada dođe vreme, ti i ja ćemo bacati

novčić."Možda je u pravu. Sigurno nisam jedina koja traži njegovu glavu. Mogu da računam da će Alma

dobro obaviti posao. „Pošteno."Koinova je pogledala na sat. I ona mora da se drži svog rasporeda. „Ostavljam je u tvojim

rukama, Plutarhu." Napustila je prostoriju u pratnji svojih saradnika. Ostali smo samo Plutarh, Fulvija, Gejl i ja.

„Izvrsno. Izvrsno." Plutarh seda, spušta laktove na sto i trlja oči. „Znaš li šta mi nedostaje? Više od bilo čega? Kafa. Pitam se zašto je toliko nezamislivo imati nešto čime ćeš sprati kašu i repu?"

„Nismo znali da će ovde stvari biti tako krute", objašnjava Fulvija dok masira Plutarhova ramena. „Bar ne na višem nivou."

„Mislili smo da će makar postojati mogućnost da se nešto nabavi sa strane", kaže Plutarh. „Mislim, u Dvanaestici je postojalo crno tržište, zar ne?"

,,Da... Hob", odvrati Gejl. „Tamo smo trgovali."„Eto, vidiš! A vas dvoje ste veoma moralni! Maltene nepotkupljivi." Plutarh uzdiše. ,,Oh, pa

dobro. Ratovi ne traju zauvek. Drago mi je što ste najzad u timu." Posegnuo je rukom u stranu, gde mu je Fulvija već primakla veliki kožni rokovnik. „Uglavnom ti je poznato šta tražimo od tebe, Ketnis. Svestan sam da si pomalo sumnjičava u vezi sa svojim učešćem u ovome. Nadam se da će ti ovo pomoći."

Plutarh gura rokovnik ka meni. Na trenutak ga podozrivo posmatram, sve dok radoznalost ne pobedi. Otvaram korice i vidim svoju sliku. Stojim uspravna i snažna, u crnoj uniformi. Samo jedna osoba mogla je da osmisli tu odeću, na prvi pogled tek praktičnu, a u stvari – pravo umetničko delo. Linija šlema, zaobljeni grudobrani, vazdušasta punoća rukava koja pravi bele nabore pod miškama. U njegovim rukama, ja sam ponovo Kreja.

„Sina", šapućem.,,Da. Naterao me je da obećam da ti neću ovo pokazati, sve dok sama ne pristaneš da budeš

Kreja. Veruj mi, bio sam u iskušenju", kaže Plutarh. „Slobodno ga prelistaj."Polako okrećem crtež i zagledam svaki detalj uniforme. Pažljivo skrojene slojeve oklopa,

skriveno oružje u čizmama i pojasu, posebno ojačanje preko srca. Na poslednjoj strani, ispod nacrta moje značke sa krejom, Sina je napisao: I dalje se kladim na tebe.

„Kad je..." glas me izdaje.„Čekaj da se setim. Pa, nakon objave Četvrtvekovnog zatomljenja. Možda nekoliko nedelja pre

Igara. Nisu u pitanju samo skice. Imamo i uniformu. Oh, kod Bitija u oružarnici čeka te nešto zaista posebno. Neću da ti kvarim iznenađenje", kaže Plutarh.

„Bićeš najbolje odeveni pobunjenik u istoriji", dodaje Gejl uz osmeh. Iznenada shvatam da je nešto tajio od mene. Poput Sine, i on je želeo da sama donesem ovu odluku.

„Planiramo da pokrenemo televizijski napad", kaže Plutarh. ,,Da sa tobom snimimo seriju propasa – propagandnih spotova – i emitujemo ih čitavom stanovništvu Panema."

„Kako? Kapitol odlučuje o svemu što se emituje", kaže Gejl.

„Ali mi imamo Bitija. Pre deset godina preoblikovao je podzemnu mrežu za prenos programa. Smatram da postoji način da se to izvede. Naravno, potrebno nam je ono što ćemo emitovati. Stoga, Ketnis, studio čeka na tebe." Plutarh se okreće ka svojoj asistentkinji. „Fulvija?"

„Plutarh i ja smo razgovarali o tome kako ćemo ovo izvesti. Pomislili smo da je najbolje da tebe, našeg pobunjeničkog vođu, gradimo spolja... ka unutra. Odnosno, prvo da osmislimo Krejin spoljašnji izgled, a zatim da izgradimo tvoju ličnost u skladu sa tim!" kaže veselo.

„Već imate uniformu", primeti Gejl.,,Da, ali da li je pocepana i krvava? Da li blista od pobunjeničke vatre? Koliko možemo da je

isprljamo, a da se pritom ne zgadimo ljudima? U svakom slučaju, mora izgledati na odredeni način. Mislim, ovo" – Fulvija mi je brzo rukama obuhvatila lice – „jednostavno neće ići." Refleksno sam trgla glavu, ali ona je već žurno kupila svoje stvari. „Zato smo ti spremili novo iznenađenje. Hajde, hajde!"

Mahnula nam je i Gejl i ja smo pošli za Plutarhom i njom ka hodniku.,,Sa dobrom namerom i veoma uvredljivo", šapuće mi Gejl na uho.„Dobro došli u Kapitol", pomislila sam. Međutim, Fulvijine reči ne utiču na mene. Čvrsto grlim

rokovnik i trudim se da ne izgubim nadu. Ovo je sigurno dobra odluka. Sina je to želeo.Ulazimo u lift i Plutarh pregleda svoje beleške. ,,Da vidimo. U pitanju je stan 3908." Pritisnuo je

dugme sa brojem 39, međutim, ništa se nije dogodilo.„Sigurno ti treba ključ", kaže Fulvija.Plutarh ispod majice izvlači lanac sa okačenim ključem i ubacuje ga u prorez koji ranije nisam

primetila. Vrata se zatvaraju. „Aha, to je to."Lifit se spušta deset, dvadeset, trideset i nešto nivoa, dublje nego što sam pretpostavljala da se

Trinaestica prostire. Vrata se otvaraju ka širokom belom hodniku punom crvenih vrata, što deluje gotovo dekorativno u poređenju sa sivim vratima na gornjim spratovima. Svaka su jasno označena brojevima 3901, 3902, 3903...

Izlazimo i osvrćem se da bih videla kako se lifta zatvara. Preko običnih vrata spušta se metalna pregrada. Okrećem se i ugledam stražara koji se stvorio iz jedne od soba na drugom kraju hodnika. Dok korača ka nama, vrata se za njim bešumno zatvaraju.

Plutarh mu kreće u susret sa ispruženom rukom i mi ga pratimo. Nešto ovde nije u redu. Ne samo zbog lifta sa blindiranim vratima niti zbog osećaja teskobe, kao ni zbog jakog mirisa antiseptika. Videla sam da i Gejl oseća isto.

„Dobro jutro. Tražimo..." započe Plutarh.,,Na pogrešnom ste spratu", grubo ga preseče stražar.„Zaista?" Plutarh opet pogleda beleške. „Ovde mi je zapisano tri-devet-nula-osam. Da li biste

bili ljubazni da nazovete..."„Moram da vas zamolim da odmah odete. Glavna kancelarija se bavi pogreškama u zadacima",

kaže stražar.Pred nama su. Vrata sa brojem 3908. Samo koji korak dalje. Ova, ali i sva ostala vrata na spratu,

deluju čudno. Nemaju kvaku. Sigurno se guraju poput onih kroz koja je izašao stražar.„Gde to beše?" pita Fulvija.„Glavnu kancelariju ćete pronaći na sedmom nivou", kaže stražar, ispruživši ruku kako bi nas

poterao nazad ka liftu.Iza vrata 3908 dopire zvuk. Tek tiho cviljenje. Poput glasa koji bi ispustio uplašeni pas da bi

izbegao udarac. Medutim, ovaj je ljudski i nekako poznat. Gejl i ja smo se samo pogledali, ali nam je to bilo dovoljno. Ispuštam Sininu beležnicu i ona uz tresak pada pred stražareve noge. Trenutak kasnije, Gejl se saginje i namerno sudara sa njim. ,,Oh, izvinjavam se", kaže uz osmeh, hvata stražara za ruke da bi zadržao ravnotežu i okreće ga od mene.

To je prilika koju sam čekala. Obilazim ošamućenog stražara, guram vrata sa brojem 3908 i pronalazim ih. Polugole, izubijane i okovane za zid.

Moj tim za pripremu.

04Smrad neopranih tela, ustajalog urina i infekcije probija se kroz oblak antiseptika. Prepoznajem

tri figure samo po upečatljivim modnim detaljima: Veniju po zlatnim tetovažama na licu. Flavija po narandžastim spiralnim kovrdžama. Oktaviju po zelenoj koži koja sada blago visi, kao da joj se telo polako ispumpava poput balona.

Kad su me videli, Flavije i Oktavija se povlače ka zidu sa pločicama kao da očekuju napad, mada ih nikad nisam povredila. Nezgodne misli bile su moj najveći zločin prema njima, a i njih sam zadržala za sebe. Zašto se povlače?

Stražar mi naređuje da izađem, ali nastaje gužva i shvatam da je Gejl nekako uspeo da ga zadrži. U potrazi za odgovorom okrećem se ka Veniji, koja je uvek bila najsnažnija. Čučnem i uzimam je za ledene ruke, koje me stežu poput klešta.

„Venija, šta se dogodilo?" pitam. „Šta radite ovde?"„Oteli su nas. Iz Kapitola", kaže promuklo.Plutarh ulazi za mnom. „Šta se ovde, dođavola, dešava?",,Ko vas je odveo?" nastavljam da ispitujem.„Ljudi", odvraća Venija neodređeno. „One noći kad si probila zaštitno polje."„Pomislili smo da će ti biti lakše ako budeš imala svoj stalni tim", kaže Plutarh iza mene. „Sina

je to tražio."„Sina je tražio ovoV' režim na njega. Ako išta znam, to je da Sina ne bi odobrio mučenje ovih

ljudi, prema kojima je uvekbio nežan i strpljiv. „Zašto postupaju sa njima kao da su zločinci?"„Iskreno, ne znam." Verujem mu zbog načina na koji je to izgovorio, a bledilo Fulvijinog lica to

potvrđuje. Plutarh se okreće ka stražaru koji se upravo pojavio na vratima sa Gejlom za petama. „Rečeno mi je da su zatvoreni. Zašto ih kažnjavate?"

„Zbog krađe hrane. Morali smo da ih vežemo nakon svađe oko hleba", kaže stražar.Venija se mršti, kao da i dalje pokušava da shvati šta se dešava. „Niko nam ništa nije govorio.

Bili smo gladni. Uzela je samo jedno parče."Oktavija počinje da plače, gušeći jecaje odrpanom tunikom. Sećam se kad sam prvi put

preživela arenu, kako mi je ispod stola doturila rolnicu jer nije mogla da podnese moju glad. Puzim do njenog drhtavog tela. „Oktavija?" Dotaknem je, a ona se trza. „Oktavija? Sve će biti dobro. Izvući ću vas odavde, u redu?"

„Ovo mi deluje prestrogo", kaže Plutarh.„Zar samo zbog toga što je uzela još jedno parče?" pita Gejl.„Bilo je više prekršaja koji su do ovog doveli. Upozoreni su. Ipak su uzeli više hleba." Stražar je

na trenutak zastao, kao da ga zbunjuje naša glupost. „Hleb se ne sme uzimati."Ne mogu da nateram Oktaviju da otkrije lice, ali malo podiže glavu. Okovi na njenim rukama

spuštaju se za koji centimetar i otkrivaju žive rane. „Vodim te kod moje majke." Zatim se obraćam stražaru. „Odveži ih."

Stražar odmahuje glavom. ,,To nije odobreno."„Odveži ih odmahl" urlam.Ovo ga je uzdrmalo. Obični građani mu se ovako ne obraćaju. ,,Nisam dobio naređenje za

otpuštanje. Nemaš ovlašćenje da...",Ja imam ovlašćenje", kaže Plutarh. „Ionako smo došli po ovo troje. Potrebni su Odeljenju za

posebnu odbranu. Preuzimam punu odgovornost."

Stražar odlazi da telefonira. Vraća se sa ključevima. Od dugotrajnog zgrčenog položaja jedva hodaju, čak i pošto što su im okovi skinuti. Gejl, Plutarh i ja ih pridržavamo. Flavijeva noga zapinje za metalnu rešetku koja pokriva rupu u podu, a meni se stomak grči kad shvatim zašto je ovde potrebna odvodna cev. Koliko li je mrlja ljudske bede šmrkovima sprano sa ovih pločica...

U bolnici pronalazim majku, jedinu osobu kojoj bih poverila brigu o njima. Potrebno joj je nekoliko minuta da ih smesti, s obzirom na njihovo stanje, ali preko lica joj već preleće senka zgroženosti. Znam da to nije zbog prizora izmučenih tela. To je svakodnevno gledala u Dvanaestici. Međutim, upravo je shvatila da se takve stvari dešavaju i u Distriktu 13.

U bolnici su majku lepo dočekali, ali su se prema njoj ponašali više kao prema sestri nego kao prema lekaru, uprkos tome što je čitavog života lečila ljude. Ipak, niko nije ni pokušao da je spreči da odvede trojku u sobu i pregleda im povrede. Sedam na klupu kraj ulaza u bolnicu i čekam njenu presudu. Sa njihovih tela pročitaće bol koji im je nanet.

Gejl je seo kraj mene i zagrlio me. „Ona će ih izlečiti." Potvrdno klimam glavom, pitajući se da li se seća svog brutalnog premlaćivanja u Dvanaestici.

Plutarh i Fulvija sede na klupi preko puta, ali ne govore o stanju mog tima za pripremu. Ako nisu znali za ovo maltretiranje, pitam se šta misle o tom potezu predsednice Koin. Pokušavam da započnem razgovor o tome.

„Izgleda da smo primili poruku", kažem.„Molim? Kako to misliš?" pita Fulvija.„Kažnjavanje mog tima je opomena", odvratim. ,,Ne samo meni, već i vama. Opomena koja

treba da pokaže ko je glavni i šta se dešava onima koji se usprotive. Ako ste se zavaravali svojom moći, sad je vreme da se toga manete. Kapitolski pedigre ovde ne predstavlja nikakvu zaštitu. Pre će biti da samo šteti."

„Plutarh je osmislio proboj pobunjenika. On se ne može porediti sa ovo troje kozmetičara", kaže Fulvija ledenim glasom.

Slegnem ramenima. „Ako ti tako kažeš, Fulvija. Ali, šta bi se dogodilo kad biste naljutili Koinovu? Moj tim za pripremu bio je otet. Oni bar mogu da se nadaju da će se jednog dana vratiti u Kapitol. Gejl i ja možemo da živimo u šumi. A gde biste vas dvoje pobegli?"

„Možda smo potrebniji nego što ti se čini", kaže Plutarh spokojnim glasom.„Naravno da jeste. Tributi su bili bitni za Igre. Sve dok više nisu postali nepotrebni", kažem.

„Tada su odbačeni, zar ne, Plutarhu?"Ova rečenica prekinula je svaki razgovor. Čekamo u tišini dok nas moja majka ne potraži. ,,Sa

njima će biti sve u redu", objavljuje. „Neće imati trajnih posledica."„Dobro je. Odlično", kaže Plutarh. „Kada će biti spremni za posao?"„Verovatno sutra", odvrati ona. „Nakon svega što su doživeli, morate očekivati emocionalnu

nestabilnost. Njihova nepripremljenost je rezultat života u Kapitolu."„Zar to nije slučaj sa svima nama?" upita Plutarh.Da li zato što mi je tim onesposobljen ili zbog toga što sam na ivici živaca, Plutarh me do kraja

dana oslobađa dužnosti vezanih za Kreju. Gejl i ja idemo na ručak. Poslužili su nam paprikaš od pasulja i luka, tri parčeta hleba i čašu vode. Nakon Venijine priče hleb mi zastaje u grlu, tako da ostatak stavljam na Gejlov poslužavnik. Malo razgovaramo tokom ručka, ali pošto smo olizali činije, Gejl zavrće rukav i proverava raspored. „Sad moram na trening."

Takode podižem rukav i pružam ruku kraj njegove. ,,I ja." Znala sam da trening sada znači lov.Toliko želim da pobegnem u šumu, makar samo na dva sata, da potpuno zaboravljam na sve

brige. Zelenilo prirode i sunčeva svetlost sigurno će mi pomoći da sredim misli. Nakon izlaska iz glavnog hodnika, Gejl i ja se trkamo do oružarnice kao neka deca. Stižem bez daha i skoro potpuno iscrpljena. Tek tada sam se setila da se još uvek nisam oporavila. Stražari nam vraćaju naše staro

oružje, kao i noževe i platnene vreće umesto torbe za divljač. Pristajem na tragač oko članka i pravim se da slušam dok mi objašnjavaju kako se koristi ručni komunikator. Zapamtila sam samo da je na njemu i sat i da moramo da se vratimo u Trinaesticu do označenog vremena, ili će naše dozvole za lov biti povučene. Mislim da ću se potruditi da poštujem ovo pravilo.

Izlazimo u veliki ograđeni prostor za vežbanje, koji je odmah pored šume. Stražari bez reči otvaraju kapiju. Bilo bi nam veoma teško da se sami probijemo kroz ovu ogradu – visoka je šest metara, kroz nju uvek teče struja, a na vrhu je bodljikava žica. Idemo kroz šumu sve dok nam ograda ne nestane iz vidnog polja. Zastajemo na maloj čistini. Zabacujem glavu i uživam u sunčevoj svetlosti. Širim ruke i počinjem da se okrećem polako, da mi se ne bi zavrtelo u glavi.

I ovde, kao i u Dvanaestici, primećuje se kako suša loše utiče na biljke. Lišće je krto i stvara šuškav tepih pod nogama. Žulja me oDuca koju su mi dali i izuvamu se. U duhu štednje koji vlada u Trinaestici, dali su mi cipele koje je neko prerastao. Izgleda da jedno od nas dvoje nepravilno hoda, pošto su razgažene na čudnim mestima.

Opet u lovu. Krećemo se u tišini, jer se razumemo i bez reči. Hodamo kroz šumu kao jedno biće, čuvamo jedno drugome leđa. Koliko je prošlo? Osam meseci? Devet meseci od gubitka slobode? Ipak, nije sve isto. U međuvremenu se svašta dogodilo, na rukama nosimo tragače i brzo se zamaram. Međutim, ovo je izgleda jedina mrvica sreće koju mogu da očekujem.

Ovde životinje nisu dovoljno oprezne. Treba im dosta vremena da onjuše nepoznati miris i to ih vodi u smrt. Za sat i po već imamo desetak komada razne divljači – zečeva, veverica i ćurki. Ostatak vremena provodimo kraj jezera u koje se verovatno uliva podzemni potok, pošto je voda hladna i slatka.

Nemam ništa protiv da Gejl sredi divljač. Stavljam nekoliko listića nane na jezik, zatvaram oči i naslanjam se na stenu. Upijam zvuke i puštam popodnevnim zracima sunca da mi prže kožu. Gotovo da sam potpuno opuštena, sve do me ne prekine Gejlov glas.

„Ketnis, zašto ti je toliko stalo do tvog tima za pripremu?"Otvaram oči da vidim da li se šali, ali on namršteno gleda u zeca kojeg dere. „Zašto ne bi trebalo

da me je briga?",,Hm. Čekaj da razmislim. Zato što su proveli godinu dana pripremajući te za klanicu?"

razmišlja Gejl.„Nije to tako jednostavno. Dobro ih poznajem. Nisu loši. Nisu čak ni naročito pametni.

Povrediti njih isto je što i povrediti decu. Oni ne shvataju... Mislim, oni ne znaju..." Zaplićem se u sopstvene reči.

„Šta to ne znaju, Ketnis?" pita me. ,,Da su tributi prava deca, a ne trio čudaka primoran da se bori do smrti? Da si ti poslata u arenu da bi se ljudi zabavili? Da li je u Kapitolu to tajna?"

,,Ne. Ali, oni na to ne gledaju kao mi", kažem. „Tako su vaspitani...",,Ne mogu da verujem da ih braniš!" Jednim pokretom strgnuo je kožu sa zeca.Boli me jer je u pravu, a to je besmisleno. Mučim se da pronađem logičnu vezu. „Branim sve one

sa kojima se tako postupa zbog parčeta hleba. Možda me podsetilo na ono što se tebi dogodilo zbog ćurke!"

Ipak, u pravu je. Zaista je čudna tolika briga prema timu za pripremu. Trebalo bi da ih mrzim i maštam da ih vidim kako vise. Ali oni su tako budalasti i pripadaju Sini, a on je na mojoj strani. zar ne?

,,Ne želim da se svađam", kaže Gejl. „Ipak, mislim da Koinova nema ništa lično protiv tebe. Verovatno je mislila da ti čini uslugu time što ih kažnjava." Stavio je zeca u vreću i ustao. „Bolje da krenemo ako želimo da se vratimo na vreme."

Ne prihvatam njegovu pruženu ruku i dižem se sama, mada pomalo nesigurno. „Dobro." Ne progovaramo tokom povratka, ali kad se nademo unutar kapije, setim se nečeg. „Tokom

Četvrtvekovnog zatomljenja, Oktavija i Flavije morali su da napuste posao, jer nisu mogli da prestanu da plaču zato što se vraćam u arenu. Venija je jedva smogla snage da se pozdravi."

„Potrudiću se da razmišljam o tome dok te budu... preobražavali", reče Gejl.„Učini to", odvratila sam.U kuhinji predajemo meso Masnoj Sej. Dopada joj se Distrikt 13, mada smatra da su im kuvari

bez mašte. Doduše, žena koja je tvorac ukusnog papnkaša od divljih pasa i ravena, sigurno će se ovde osećati kao da su joj ruke vezane.

Iscrpljena od lova i nespavanja, odlazim u stan i shvatam da je potpuno prazan. Tada se setim da smo preseljeni zbog Ljutića. Penjem se na najviši sprat i pronalazim stan E. Izgleda isto kao stan 307, osim što pri vrhu spoljnog zida ima prozor visok dvadeset i širok šezdeset centimetara. Preko njega je pričvršćena teška metalna ploča, ali trenutno je otvoren i izvesne mačke nema nigde na vidiku. Ležem na krevet i prepuštam se tračku popodnevnog sunca koji mi igra na licu. Sledeće čega se sećam je da me Prim budi za 18:00 – razmisljanje.

Priča mi da od ručka puštaju obaveštenja o skupštini. Obavezno je prisustvo celokupnog stanovništva, osim onih koji obavljaju najodgovornije poslove. Pratimo uputstva koja nas vode do Kolektiva, velike prostorije u koju lako mogu da stanu hiljade ljudi, od kojih neki upravo dolaze. Vidi se da može da primi i mnogo više. Možda je tako i bilo pre epidemije boginja. Prim mi tiho skreće pažnju na brojne tragove te katastrofe – ožiljke od boginja na ljudima, decu sa raznim deformacijama. „Ovde su mnogo propatili", kaže.

Nakon onog što sam jutros videla, nisam raspoložena da žalim stanovništvo Trinaestice. „Ništa više nego mi u Distriktu 12", kažem. Vidim da majka vodi grupu pokretnih pacijenata u spavaćicama i ogrtačima. Finik je među njima, nekako ošamućen, ali se vidi da je ipak dobro. U rukama drži parče tankog konopca, prekratkog da bi se napravila velika omča. Brzo pokreće prste i mehanički vezuje i odvezuje čvorove dok zuri u prazno. To je verovatno deo njegove terapije. Prilazim mu: „Zdravo, Finiče." Ne primećuje me. Gurkam ga da privučem pažnju: „Finiče! Kako si?"

„Ketnis", kaže i steže mi ruku. Čini mi se da mu je laknulo što vidi poznato lice. „Zašto smo se ovde okupili?"

„Rekla sam Koinovoj da ću biti njena Kreja. Ali naterala sam je da obeća da će ostali tributi dobiti imunitet ako pobunjenici pobede", kažem. „Javno, kako bi bilo što više svedoka."

,,Oh! Dobro je. Brinem se zbog Eni. Bojim se da će sasvim nesvesno reći nešto što se može protumačiti kao izdajnička izjava", kaže Finik.

Eni. Hm. Potpuno sam zaboravila na nju. ,,Ne brini, pobrinula sam se za sve." Stežem mu ruku i krećem pravo ka podijumu u dnu prostorije. Koinova pregleda svoju izjavu i podiže obrve kad me ugleda. „Eni Kresta takode mora da bude na listi", kažem joj.

Predsednica se mršti. ,,Ko je to?"„Ona je Finikova..." Šta? Ne znam kako bih je nazvala. „Ona je Finikova prijateljica. Iz Distrikta

4. Pobednica. Uhapšena je i odvedena u Kapitol kad je arena eksplodirala.",,Ah, luda devojka. To nije potrebno", kaže ona. „Ne kažnjavamo tako osetljive osobe."Prisetim se scene od jutros. Oktavije nabijene uz zid. Koinova i ja potpuno drugačije shvatamo

ljudsku osetljivost. Međutim, samo kažem: ,,Ne kažnjavate ih? Znači nije problem da Eni bude dodata na listu?"

,,U redu", kaže predsednica i zapisuje Enino ime. „Želiš li da budeš kraj mene dok čitam objavu?" Odmahujem glavom. „Tako sam i mislila. Bolje požuri i izgubi se u masi. Upravo počinjem." Vraćam se do Finika.

U Trinaestici se i na rečima štedi. Koinova poziva ljude da se stišaju i govori im da sam pristala da budem Kreja ako ostali pobednici – Pita, Džoana, Enobarija i Eni – dobiju pomilovanje za sva

nedela prema pobunjenicima. Gomila žamori sa neodobravanjem. Izgleda da niko nije sumnjao da želim da budem Kreja, tako da ih ljute uslovi koji treba da poštede njihove moguće neprijatelje. Ravnodušna sam prema ljutitim pogledima koje mi upućuju.

Predsednica sačeka da se nemir stiša, a zatim nastavi na svoj oštri način. Samo što sad govori nešto što ni ja nisam znala. „Zauzvrat, vojnik Everdin je obećala da će se posvetiti našoj misiji. Ako na bilo koji način odstupi od nje, rečima ili delom, to za sobom povlači prekid sporazuma. Imunitet će biti ukinut i sudbinu četiri pobednika odrediće zakon Distrikta 13. Kao i njenu sudbinu. Hvala vam."

Drugim rečima, ako odstupim od pravila, svi smo mrtvi.

05Još jedna sila sa kojom moram da se nosim. Nova moćnica koja je odlučila da me iskoristi kao

piona u svojoj igri, iako stvari nikad ne teku po planu. Najpre su to pokušali tvorci Igara. Učinili su me svojom zvezdom, a potom su na jedvite jade uspeli da se izbave od šake otrovnih bobica. Zatim ie predsednik Snou pokušao da me iskoristi da bi ugasio plamen pobune, a u stvari je otkrio da je svaki moj korak raspaljuje. Posle toga su me pobunjenici ščepali metalnom kandžom i podigli iz arene, izabrali me za Kreju, da bi ubrzo morali da se oporavljaju od šoka što ne želim ta krila. Sada je Koinova, sa svojih nekoliko dragocenih nuklearki i dobro podmazanom mašinerijom svog distrikta, shvatila da je znatno teže uvežbati nego uhvatiti Kreju. Međutim, brže od svih shvatila je da imam svoj plan i da mi se stoga ne može verovati. Ona me je prva javno žigosala kao pretnju.

Prstima prolazim kroz debeli sloj pene u kadi. Kupanje je samo početak stvaranja mog novog izgleda. Od kose izgorele od kiseline, spaljenog lica i ružnih ožiljaka, tim za pripremu mora da napravi nešto lepo, a ondaponovo da me nagrdi, opeče i rani, ali na znatno privlačniji način.

„Sredite je do nivoa nulte osnove lepote", naredila je Fulvija ujutru. „Odatle ćemo raditi dalje." Ispostavlja se da je nulta osnova lepote ono kako osoba izgleda kad odmorna ustane iz kreveta. To znači da su mi nokti savršeno oblikovani, ali nisu nalakirani. Da mi je kosa meka i sjajna, ali nije isfenirana. Da mi je koža giatka i čista, ali bez šminke.Depilirana sam i uklonjeni su tamni podočnjaci, ali nema velikih poboljšanja. Pretpostavljam da im je Sina ostavio ista uputstva prvog dana kad sam kao tribut stigla u Kapitol. Međutim, tada je bilo drugačije, pošto sam bila takmičar. Mislila sam da ću kao pobunjenik moći da izgledam kao ja. Ali, izgleda da televizijski buntovnik mora da zadovolji određene standarde.

Nakon što sam se istuširala, okrenula sam se i videla Oktaviju sa peškirom. Toliko je drugačija od žene koju sam upoznala u Kapitolu, lišena upadljive odeće, teške šminke, boje, nakita i drangulija kojima se kitila. Sećam se da se jednog dana pojavila sa svetloružičastim pramenovima, prošaranim trepćućim svetlima u obliku miševa. Rekla mi je da drži nekoliko miševa kao kućne ljubimce. Tada sam se zgrozila, pošto mi sve miševe (osim skuvanih) smatramo štetočinama. Međutim, možda ih Oktavija voli zbog toga što su mali, meki i cijukavi. Poput nje. Dok me tapka i suši, pokušavam da se upoznam sa Oktavijom iz Distrikta 13. Ispostavlja se da je njena prava kosa lepe kestenjaste boje. Lice obično, ali neizmerno ljupko. Mlađa je nego što sam mislila. Možda je tek u ranim dvadesetim godinama. Njeni prsti, bez veštačkih noktiju od sedam centimetara, deluju krajnje zdepasto i ne prestaju da drhte. Želim da joj kažem da je sve u redu, da ću se pobrinuti za to da je Koinova više nikad ne povredi. Međutim, modrice koje se šarene ispod njene zelene kože, podsećaju me koliko sam zapravo nemoćna.

Bez ljubičastog karmina i šarene odeće, Flavije je potpuno bled. Doduše, uspeo je da dovede narandžaste kovrdže u kakav-takav red. Venija se najmanje izmenila. Njena kosa boje morskog plavetnila još nije podignuta na šiljke, a po izrastku se vidi da je koren sed. Ipak, tetovaže su njeno glavno obeležje, još uvek onako sjajne i zlatne. Prilazi i uzima peškir od Oktavije.

„Ketnis nas neće povrediti", tiho ali sigurno kaže Oktaviji. „Nije znala da smo ovde. Odsad će sve biti bolje." Oktavija lagano klima glavom, ali se ne usuđuje da me pogleda u oči.

Nije im lako da me dovedu do nulte osnove lepote, čak i uz pomoć široke palete proizvoda, alatki i sprava koje je Plutarh mudro poneo iz Kapitola. Mom timu ide prilično dobro, sve dok ne pokušaju da obrade mesto na ruci odakle mi je Džoana iskopala tragač. Bolničari nisu razmišljali o lepoti dok su krpili ogromnu ranu. Sad imam neravan, ispupčen ožiljak veličine jabuke. Obično je pokriven, ali Sina je zamislio da rukavi dopiru Kreji do lakata. Tim je zabrinut i poziva Plutarha i Fulviju. Kunem se da se Fulviji zgadilo kad je ugledala ožiljak. Previše je osetljiva za osobu koja radi sa tvorcem Igara. Pretpostavljam da neprijatne stvari viđa samo na ekranu.

„Svi znaju da imam ovaj ožiljak", kažem mrzovoljno.„Znati i videti nije isto", kaže Fulvija. „Stvarno je ogavan. Plutarh i ja čemo smisliti nešto tokom

ručka."„Biće sve u redu", odmahuje Plutarh. „Nosićeš traku za ruku ili nešto slično."Potpuno zgađena, oblačim se i krećem u trpezariju. Moj tim stoji pored vrata. „Hoće li vam

doneti hranu ovamo?" pitam.,,Ne", odvrati Venija. „Moramo u trpezariju."Uzdišem u sebi dok zamišljam kako ulazim u trpezariju sa njih troje za petama. Ali ljudi ionako

uvek zure u mene. Ovo je skoro isto. „Pokazaću vam gde je", kažem. „Hajdemo."Skriveni pogledi i sašaptavanje koji me obično dočekuju, nisu ništa prema onome što izaziva

moj neobični tim za pripremu. Usta su razjapljena, pokazuje se prstima, uzvikuje. ,,Ne obazirite se na njih", kažem. Dok me prate, gledaju u pod i kreću se automatski, a zatim prihvataju činije sa sivkastom ribom i žućkastim paprikašem, kao i čašu vode.

Seli smo za moj sto, pored grupe iz Šava. Suzdržaniji su od ljudi iz Trinaestice, mada se verovatno samo stide. Livi, moj sused iz Dvanaestice, oprezno ih pozdravlja. Gejlova majka Hejzel, koja je sigurno čula da su bili zatvoreni, podiže kašiku paprikaša i kaže: ,,Ne brinite. Ukusnije je nego što izgleda."

Međutim, najviše je pomogla Posi, Gejlova petogodišnja sestra. Pritrčala je i pažljivo dotakla Oktavijinu kožu. „Zelena si. Jesi li bolesna?"

,,To je moda, Posi. Kao nošenje karmina", kažem.„Uradila sam to da bih lepše izgledala", šapuće Oktavija i vidim da suze samo što joj se ne

otkinu sa trepavica.Posi malo razmišlja, a zatim presuđuje. „Mislim da si lepa u bilo kojoj boji."Na Oktavijinim usnama pojavio se osmejak. „Hvala ti."„Ako zaista želiš da zadiviš Posi, moraš da se ofarbaš u drečavo ružičasto", kaže Gejl dok spušta

poslužavnik kraj mene. ,,To je njena omiljena boja." Posi se zakikotala i opet pobegla kod majke. Gejl klima ka Flavijevoj činiji. ,,Ne bih dopustio da se to ohladi. Neće postati ukusnije."

Svi se bacaju na hranu. Paprikaš nije loš, ali je nekako gnjecav, pa svaki zalogaj mora dugo da se žvaće.

Gejl ne voli da priča dok jede, ali sad se trudi da održi razgovor, raspitujući se o mom preobražaju. Znam da pokušava da izgladi stvari. Sinoć smo se posvađali nakon što je primetio da Koinova nije imala izbora, osim da bezbednost pobednika uslovi mojom sopstvenom. „Ketnis, ona je vođa ovog distrikta. Ne može to da bude ako se podvrgava tvojoj volji."

„Misliš, ne može da podnese drugačije mišljenje, čak i ako je ispravno", odvratila sam.„Mislim da si je dovela u nezgodan položaj. Naterala si je da obezbedi imunitet Piti i ostalima, a

ne znamo kakvu bi štetu mogli da nanesu", rekao je Gejl.„Znači, trebalo je da budem dobra devojčica i prepustim ostale tribute sudbini? Mada nije ni

bitno, pošto to ionako svi činimo!" rekla sam i zalupila mu vrata ispred nosa. Nisam seaela sa njim

tokom doručka, a kad ga je Plutarh jutros poslao na trening, samo sam ćutala. Znam da je progovorio zbog toga što se brine za mene, ali zaista mi je potrebno da bude na mojoj strani. Kako to ne može da shvati?

Nakon ručka, Gejl i ja treba da odemo u Odeljenje za posebnu odbranu i vidimo se sa Bitijem. Dok se vozimo liftom, Gejl najzad kaže: „Još si ljuta."

,,A tebi i dalje nije žao", odvratila sam.„Još stojim pri onome što sam rekao. Želiš li da te lažem?" upita.,,Ne, želim da ponovo razmisliš o svemu i izvedeš pravi zaključak ", rekla sam. Samo se

nasmejao. Moram da odustanem. Nema svrhe da govorim Gejlu šta da misli. Što je, da budem iskrena, jedan od razloga zbog kojih mu verujem.

Odeljenje za posebnu odbranu nalazi se duboko ispod zemlje, kao i tamnica u kojoj smo pronašli tim za pripremu. Ovu svojevrsnu košnicu čine sobe sa kompjuterima, laboratorije, oprema i poligoni za testiranje.

Kada smo upitali za Bitija, uputili su nas ka lavirintu koji vodi do ogromnog staklenog prozora. Tamo sam videla prvu lepu stvar u Distriktu 13: repliku livade pune pravog drveća, procvetalih biljaka i pesme kolibrija. Biti nasred livade sedi u invalidskim kolicima i posmatra svetlozelenu pticu koja lebdi u vazduhu dok pije nektar iz velikog narandžastog cveta. Prati je pogledom dok odleće, sve dok nas ne ugleda. Prijateljski nam maše da mu se pridružimo unutra.

Vazduh je hladan i može se disati, nije vlažno i sparno kao što sam očekivala. Sa svih strana dopire lepet malih krila, koji sam ranije brkala sa zujanjem insekata u našoj šumi. Pitam se kakav je to neverovatan slučaj doveo do izgradnje ovog ljupkog mesta.

Biti je i dalje bled jer se još oporavlja, ali mu iza ogromnih naočara oči cakle od uzbuđenja. „Zar nisu divni? Naučnici iz Trinaestice već godinama proučavaju njihovu aerodinamiku. Let napred i unazad i brzinu do sto kilometara na čas! Kad bih samo mogao da ti napravim takva krila, Ketnis!"

„Sumnjam da bih uspela da se izborim sa njima, Biti", smejem se.„Jednog trenutka su ovde, a već sledećeg ih nema. Možeš li da oboriš kolibrija strelom?" upita

me.„Nikad nisam pokušala. Na njima nema baš mnogo mesa", odvraćam.„Nema. A ti nisi osoba koja ubija iz zabave", kaže on. „Ipak, kladim se da ih je teško pogoditi."„Možda bi ih bilo lakše uhvatiti", kaže Gejl. Zamislio se kao i obično kad pokušava nešto da

smisli. „Gustom mrežom prekrije se određeni prostor i ostavi otvor od pola kvadrata. Dok se hrane, otvor se zatvara ndleteli bi u pravcu suprotnom od buke, ali bi naleteli na drugi kraj mreže."

,,Da li bi to upalilo?" pita Biti.,,Ne znam. To je samo ideja", kaže Gejl. „Možda bi me nadmudrili."„Možda. Ti računaš na njihov prirodni instinkt da pobegnu od opasnosti. Razmišljaj kao plen...

tako ćeš otkriti njihovu slabu tačku", kaže Biti.Setila sam se nečeg o čemu ne volim da razmišljam. Dok sam se pripremala za Zatomljenje,

videla sam snimak mladog Bitija kako strujom, uz pomoć dve žice, ubija čopor dece koja ga love. Zgrčena tela, groteskni izrazi. Biti u trenucima koji ga vode ka pobedi u tim davnim Igrama gladi, dok posmatra ostale kako umiru. Nije njegova krivica. U pitanju je samoodbrana. Svi smo postupali u samoodbrani...

Iznenada poželim da pobegnem iz sobe sa kolibrijima, pre nego što neko počne da postavlja zamke. „Biti, Plutarh mi je rekao da imaš nešto za mene."

„Tako je. Tvoj novi luk." Pritiska dugmiće na naslonu za ruke i pokrece stolicu ka vratima. Dok ga pratimo kroz lavirint Odeljenja za posebnu odbranu, obiašnjava nam zašto je u kolicima. „Sad mogu pomalo da hodam, ali se brzo umaram. Lakse mi je da se krećem ovako. Kako je Finik?"

„Ima... problema sa koncentracijom", odvratim. Ne želim da kažem da je doživeo nervni slom.

„Problemi sa koncentracijom?" Biti se mračno osmehnuo. „Kad bi znala kroz šta je Finik prošao proteklih nekoliko godma, shvatila bi da je pravo čudo što je još živ. Ali reci mu da radim na njegovom novom trozupcu, molim te. Neka mu to bar malo zaokupi misli." To je poslednje što je Finiku potrebno, ali ipak obećavam da ću preneti poruku.

Četiri vojnika čuvaju ulaz u hodnik označen natpisom Specijalno naoružanje. Proveravanje rasporeda na našim podlakticama samo je prvi korak. Takođe nam skeniraju otiske, mrežnjaču i DNK, a moramo da prođemo i kroz detektor metala. Biti mora da ostavi kolica napolju, mada su mu dali druga čim smo ušli. Čitava stvar mi se čini pomalo bi zarnom, pošto ne mogu da zamislim da osoba odrasla u Trinaestici može da predstavlja pretnju protiv koje vlada mora ovoliko da se obezbeđuje. Da li su ove mere preduzete zbog nedavnog priliva izbeglica?

Na vratima oružarnice nailazimo na novu rundu bezbednosnih provera – kao da mi se DNK promenila posle dvadeset metara hodanja niz hodnik – i najzad nam dozvoljavaju da uđemo u prostoriju sa oružjem. Moram da priznam da mi arsenal oduzima dah. Redovi i redovi pušaka, lansirnih uređaja, eksploziva, oklopnih vozila. „Vazduhoplovstvo je u zasebnim prostorijama", kaže nam Biti.

„Naravno", odgovaram kao da je to zaista očigledno. Čini mi se da nema mesta za luk i strelu među ovom visokotehnološkom opremom, ali tada nailazimo na zid prepun smrtonosnog streličarskog oružja. Tokom treninga igrala sam se sa dosta primeraKa kapitolskog oružja, ali nije bilo projektovano za ratna dejstva. Pažnju mi privlači luk prepun obiektiva i spravica. Sigurna sam da ne bih uspela da ga podignem, a kamoli da ispalim strelu.

„Gejl, možda bi voleo da isprobaš neke od ovih lukova", kaže Biti.„Ozbiljno?" upita Gejl.„Dodeliće ti pušku za borbu, naravno. Ali ako se pojavljuješ kao deo tima u spotovima sa

Ketnis, bolje ćeš izgledati sa jednim ovih. Možda bi voleo da odabereš neki koji ti odgovara", predloži Biti.

„Zaista bih to voleo." Gejlove ruke sklapaju se oko luka koji mi je malopre privukao pažnju. Diže ga na rame i nišani.

,,Ne deluje mi pošteno prema jelenu", kažem.,,Pa, neću ga koristiti za lov na jelene", odvrati on.„Odmah se vraćam", reče Biti. Ukucao je kod u komandnu tablu i mala vrata se otvaraju.

Posmatram kako izlazi i kako se vrata zatvaraju.„Znači, tebi to ne bi teško palo? Da koristiš to protiv ljudi?" pitam.„Nisam to rekao." Gejl spušta oružje. „Ali, da sam imao oružje koje je moglo da zaustavi

propast Dvanaestice... da sam imao oružje koje bi te spaslo arene... iskoristio bih ga."„I ja", priznajem. Ali ne znam šta da mu kažem o posledicama ubistva druge osobe. O tome

kako te nikad ne ostavlja na miru.Biti se vraća sa velikim sandukom, nezgrapno uglavljenim između njegovog ramena i mesta za

noge na kolicima. Staje i naginje ga ka meni. „Ovo je za tebe."Spuštam sanduk na pod i podižem reze. Poklopac se tiho otvara. Na jastuku od smeđeg somota,

leži crni luk. Ispuštam jedno tiho ,,oh". Pažljivo ga podižem i divim se izvrsnom balansu, elegantnom dizajnu i liniji koja na neki čudan način nagoveštava ptičija krila u letu. Osećam još nešto. Držim ga čvrsto, kako bih se uverila da ne umišljam. Luk je živ dok je u mojim rukama. Privijam ga uz grudi i uspevam da osetim blago zujanje. „Šta to radi?" pitam.

„Pozdravlja te", objašnjava Biti i ceri se. „Čuo je tvoj glas."„Prepoznaje moj glas?" pitam.„Samo tvoj glas", kaže mi. „Želeli su da izradim luk zasnovan isključivo na izgledu. Kao deo

tvog kostima. Međutim, meni se učinilo da je to pravo rasipanje. Mislim, šta ako mora da ti bude

nešto više od modnog detalja? Zbog toga je spoljašnjost jednostavna, ali prepustio sam se mašti kad je unutrašnjost u pitanju. Ipak, moraš to sama da iskusiš. Želite li da ih isprobate?"

Želimo. Strelište je već pripremljeno. Strele koje je Biti osmislio nisu ništa manje impresivne od lukova. Postiže se preciznost sa preko sto metara. Raznovrsne strele – oštre poput žileta, zapaljive, eksplozivne – pretvaraju luk u višestruko oružje. Raspoznaju se po štapovima različitih boja. Reaguju i na glasovnu komandu, ali nemam pojma za šta bih je koristila. Da bih isključila posebna svojstva luka, treba samo da kažem „laku noć". On zatim spava, sve dok ga moj glas ponovo ne probudi.

Vraćam se timu za pripremu dobro raspoložena, ostaviviši Gejla i Bitija za sobom. Strpljivo sedim dok se šminkanje nastavlja, a zatim oblačim kostim. Preko ožiljka na ruci imam krvav zavoj, što treba da nagovesti da sam nedavno bila u borbi. Venija mi na grudi kači značku sa krejom. Uzimam luk i obične strele koje je Biti napravio, svesna da me nikad ne bi pustili da tumaram okolo sa specijalnim oružjem. Tada odlazimo do studija, gde satima stojim dokmi nameštaju šminku, osvetljenje i dim. Na kraju se proređuju komande koie preko interkoma izdaju nevidljivi ljudi iz staklene kabine. Fulvija i Plutarh provode više vremena posmatrajući me nego doterujući me. Najzad se sve smirilo. Punih pet minuta samo me razmatraju. Zatim Plutarh kaže: „Mislim da je to to."

Daju mi znak da priđem monitoru. Puštaju mi poslednjih nekoliko minuta sa trake i ja posmatram ženu na ekranu. Telo joj je krupnije i impozantnije od moga, a lice prljavo ali seksi. Njene obrve su crne i prkosne. Sa odeće joj se podiže dim, kao da je upravo ugašena ili kao da će se tek zapaliti. Ne znam ko je ona.

Finik je proteklih nekoliko sati lutao kroz studio. Sada mi se obraća uz tračak svog starog smisla za humor: „Poželeće ili da te ubiju, ili da te poljube, ili da budu ti."

Svi su uzbuđeni i zadovoljni svojim radom. Skoro je vreme za večeru, ali ipak uporno traže da nastavimo. Sutra ćemo se usredsrediti na govore i intervjue i pretvarati se da vodimo pobunjeničke bitke. Danas samo žele slogan, jednu rečenicu koju će pretvoriti u kratak spot i pokazati Koinovoj.

„Narode Panema, borimo se da utolimo vašu glad za pravdom!" To je ta rečenica. Po načinu na koji je saopštavaju, shvatam da su proveli mesece, možda i godine smišljajući je i da su veoma ponosni na rezultat. Medutim, meni deluje nadmeno i kruto. Ne mogu da zamislim da to izgovaram u stvarnom životu – osim u slučaju da posprdno imitiram kapitolski akcenat. Kao što je Gejl imitirao Efi Trinket rečenicom „Neka šanse budu ikad na vašoj strani!" Međutim, Fulvija mi se unosi u lice, opisujući bitku u kojoj sam upravo bila, kako oko mene leže mrtvi saborci i kako okupljajući preživele, moram da se okrenem ka kameri i izgovorim tu rečenicu!

Vraćaju me na mesto i pale dimne mašine. Neko uzvikuje „Tišina!" i kamera počinje da snima. Čujem povik „Akcija!" dižem luk iznad glave i vičem najgnevnije što mogu: „Narode Panema, borimo se da utolimo vašu glad za pravdom!"

Na snimanju je nastupila mrtva tišina, koja se protegla u beskraj.Najzad se preko interkoma prolomi Hejmičev opori smeh. Uspeo je da se suzdrži dovoljno dugo,

da bi na kraju rekao:„Tako umire revolucija, drugari."

06Zapanjena sam i besna otkad sam juče čula Hejmičev glas i saznala da ne samo što učestvuje u

svemu, već i da se opet na izvestan način meša u moj život. Istog trenutka sam napustila studio i odbila da prihvatim njegove komentare iz kabine. Ipak, odmah sam znala da je u pravu kad je moj nastup u pitanju.

Potrebno mu je čitavo jutro da ubedi ostale u moja ograničenja. Da ne mogu to da izvedem. Da ne mogu da stojim u studiju u oblaku lažnog dima, i da našminkana i u kostimu podstičem

distrikte na pobedu. Zapravo je fantastično koliko dugo sam preživela kamere. Naravno, zasluge moram da pripišem Piti. Sama ne bih bila u stanju da budem Kreja.

Okupljamo se oko velikog stola u Komandi. Koinova i njeni ljudi. Plutarh, Fulvija i moj tim za pripremu. U grupi iz Dvanaestice nalaze se Hejmič i Gejl, ali i još poneki, poput Livija i Masne Sej, čije prisustvo ne mogu da objasnim. U poslednjem trenutku ulazi Finik gurajući Bitijeva kolica, praćen Daltonom, stručnjakom za stoku iz Desetke. Pretpostavljam da je Koinova okupila ovu čudnu grupu ljudi da bi prisustvovali mom neuspehu.

Međutim, Hejmič je taj koji svima upućuje dobrodošlicu, i po onome što govori shvatam da su svi došli na njegov zahtev. Sada smo prvi put u istoj prostoriji otkako sam ga izgrebala. Izbegavam da ga pogledam, ali hvatam njegov odraz u sjajnoj kontrolnoj tabli duž zida. Pomalo je žut u licu i oslabio je, zbog čega izgleda sitnije. Na trenutak sam se uplašila da umire. Moram samu sebe da podsećam da me je baš briga.

Najpre nam je pokazao jučerašnji snimak. Izgleda da sam pod Plutarhovim i Fulvijinim vođstvom dotakla najbedniju tačku svoje glumačke karijere. I glas i telo mi nekako podrhtavaju, kao da sam marioneta koju cimaju nepoznate sile.

,,U redu", kaže Hejmič kad se snimak završio. ,,Da li iko smatra da će nam ovo koristiti u ratu?" Svi ćute. „Upravo smo uštedeli malo vremena. Hajde da svi razmislimo u tišini. Želim da se prisetite trenutka u kojem vas je Ketnis Everdin iskreno dirnula. Ne mislim na to kad ste bili ljubomorni na njenu frizuru, haljinu koja nestaje u plamenu ili prosečan pogodak strelom. Ne mislim na to kad vas je Pita naveo da vam se Ketnis dopadne. Želim da mi pričate o trenutku u kojem vas je ona sama naterala da osetite nešto stvarno."

Tišina se odužila i već mi se čini da se nikad neće prekinuti. Livi prvi progovara. „Kad se dobrovoljno javila da zameni Prim tokom žetve. Zbog toga što sam siguran da je mislila da će umreti."

„Dobro. Odličan primer", kaže Hejmič. Uzima ružičasti marker i zapisuje to u svesku. „Tokom žetve prijavila se umesto sestre." Hejmič gleda unaokolo. „Još neko?"

Iznenadila sam se kad je odmah zatim progovorio Bogs. Njega vidim isključivo kao mišićavog robota koji ispunjava Almine naredbe. „Kad je pevala pesmicu. Dokje mala devojčica umirala." Iz malog mozga vadim sliku Bogsa sa dečakom u naručju. Čini mi se da sam to videla u trpezariji. Možda ipak nije robot.

„Retko ko se nije zagrcnuo u toj sceni", kaže Hejmič i zapisuje.,,Ja sam plakala kad je Piti dala sirup za spavanje kako bi mogla da ode po lek i kad ga je

poljubila pre polaska!" izleti Oktaviji. Zatim je poklopila usta rukama, sigurna da je uradila nešto loše.

Medutim, Hejmič klima. ,,Ah, da. Drogirala je Pitu da bi mu spasla život. Veoma lepo."U glavi su mi svi ti trenuci zbrkani. Prihvatam Ru za saveznika. Pružam ruku Čafu tokom

intervjua. Pokušavam da nosim Megs. Iznova pružam ruku sa bobicama, koje za različite ljude imaju različito značenje. Ljubav prema Piti. Upornost u savlađivanju najtežih prepreka. Prkos protiv nehumanosti Kapitola.

Hejmič podiže svesku. „Pitanje glasi: šta je zajedničko svim ovim primerima?"„To su sve trenuci koje je zaista proživela", kaže Gejl tiho. „Niko joj nije rekao šta treba da radi

ili kaže."„Tako je, nije u pitanju scenario!" reče Biti. Potapšao me je po ruci. „Znači li to da prosto treba da

te ostavimo na miru?"Ljudi se smeju. Čak se i meni oteo osmeh.

„Sve je to lepo, ali nam nije od naročite pomoći", kaže Flavija zlovoljno. ,,Na žalost, ovde u Trinaestici su joj veoma ograničene mogućnosti da pokaže koliko je divna. Osim ako predlažeš da je bacimo usred bitke..."

„Upravo to vam predlažem", kaže Hejmič. „Pustite je na bojno polje i uključite kamere."„Ali, ljudi misle da je trudna", dodao je Gejl.„Objavićemo da je izgubila bebu od električnog šoka u areni", odvrati Plutarh. „Veoma tužno.

Prava tragedija."Ideja o slanju u borbu prilično je kontroverzna. Medutim, Hejmič je zaista ubedljiv. Ako svoju

ulogu dobro igram samo u stvarnim okolnostima, onda to treba da mi obezbede. „Svaki put kad pokušamo da je podučimo ili da joj napišemo scenario, možemo da se nadamo samo prosečnom rezultatu. Emocija mora da bude iskrena. Ljudi reaguju samo na to."

„Čak i ako smo veoma pažljivi, ne možemo da garantujemo da će biti bezbedna", kaže Bogs. „Biće svačija meta..."

„Želim da idem", ubacila sam se. „Ovde nisam od pomoći pobunjenicima."„Ako pogineš?" upita Koinova.„Pobrinite se da kamere budu uključene. Možete da iskoristite snimak", odvraćam.,,U redu", nastavlja Alma. „Ali ići ćemo korak po korak. Pronaći ćemo najmanje opasnu situaciju

koja će u tebi izazvati spontanu reakciju." Obišla je komandni pult i zagledala se u osvetljene mape sa trenutnim ratnim položajima distrikta. „Odvedite je popodne u Osmicu. Jutros je bombardovana, ali čini se da je vrhunac napada minuo. Naoružajte je i pošaljite sa njom odred telohranitelja. Neka snimaju sa zemlje. Hejmiče, ti ćeš biti u letelici i u održavaćeš stalno vezu sa njom. Videcemo šta će se dogoditi. Želi li neko nešto da doda?"

„Umijte je", reče Dalton. Svi su se okrenuli prema njemu. „Još je devojčica, a sa tom šminkom izgieda kao da ima trideset pet godina. To mi deluje pogrešno. Kao nešto što bi Kapitol uradio."

Dok je Koinova završavala sastanak, Hejmič ju je upitao da li može da razgovara sa mnom u četiri oka. Odlaze svi osim Gejla, koji okleva da me ostavi. „Zbog čega si zabrinut?" upita ga Hejmič. „Ja sam taj kome je potreban telohranitelj."

,,U redu je", kažem i Gejl odlazi. Zatim se čuje samo zujanje instrumenata i huk sistema za ventilaciju.

Hejmič seda preko puta mene. „Moraćemo ponovo da sarađujemo. Hajde, reci šta imaš."Setim se režanja, okrutne razmene psovki u letelici i gorčine nakon toga. Medutim, kažem samo:

,,Ne mogu da verujem da nisi spasao Pitu."„Znam", odvrati on.Osećam nekakvu nedorečenost. Ne zbog toga što se nije izvinio, već zato što smo bili tim.

Dogovorili smo se da učinimo sve kako bi Pita bio bezbedan. Slabašna je reč data u noći teškog pijančenja, ali dogovor je dogovor. U dubini duše znam da smo ga oboje izneverili.

„Sad ti reci šta imaš", kažem mu.,,Ne verujem da si dozvolila da vas te noći razdvoje", reče Hejmič.Klimnula sam. To je to. „Neprestano vrtim film u glavi. Šta sam mogla da učinim kako bih ga

zadržala kraj sebe, a da pritom ne uništim savez? Ništa mi ne pada na pamet."„Nisi imala izbora. Čak i da sam naterao Plutarha da ostane i spase ga te noći, naša letelica bi

verovatno bila oborena. I ovako smo se jedva izvukli." Najzad pogledam Hejmiča. Oči iz Šava. Sive, duboke i obeležene tamnim krugovima mnogih besanih noći. „Još nije mrtav, Ketnis."

„Još smo u igri." Pokušavam to da izgovorim sa izvesnom dozom optimizma, ali glas mi puca.„Tako je. A ja sam i dalie tvoj mentor." Hejmič okrenu pokazivač ka meni. „Dok si na zemlji, ne

zaboravi da sam ja u vazduhu. Imam bolji pogled, zato uradi ono što ti kažem."„Videćemo", odvratim.

Vraćam se u sobu za preobražaj. Dokčistim lice, gledam kako potoci šminke nestaju u slivniku. Osoba u ogledalu je nesređena, grube kože i umornih očiju, ali izgleda kao ja. Strgnem zavoj sa ruke i otkrijem ružan ožiljak od tragača. Eto. Sad i ruka deluje kao moja.

Pošto treba da idem u borbenu zonu, Biti mi pomaže sa oklopom koji je Sina dizainirao. Šlem je sačinjen od prepletene žice i priljubljen mi je uz glavu. Materijal je savitljiv poput tkanine i može se spustiti kao kapuljača ako ga ne želim sve vreme na glavi. Prsluk dodatno štiti vitalne organe. Mala bela slušalica prikačena je za moj okovratnik. Biti mi za pojas kači masku koju ću nositi samo ako nas napadnu gasnim bombama. „Ako nešto iznenada počne da pada, odmah je stavi", kaže. Najzad mi preko leđa vezuje remen sa tri puna tobolca. „Zapamti: desna strana – vatrene. Leva strana – eksplozivne. Centar – obične. Verujem da ti neće biti potrebne, ali bolje da igramo na sigurno."

Bogs me prati do Vazduhoplovnog odeljenja. Dok se lift spušta, pri lazi nam uznemireni Finik. „Ketnis, ne puštaju me da pođem sa tobom! Rekao sam im da sam dobro, ali ne žele da me puste čak ni da se vozim u letelici!"

Gledam Finika – njegove gole noge koje vire iz bolničkog ogrtača i papuča, umršenu kosu, prepletene prste sa konopcem vezanim u čvor, divlji pogled u očima. Znam da bi moja molba bila uzalud. Čak ni ja ne mislim da je dobra ideja da ga povedemo. Zbog toga se udaram rukom po čelu i kažem: ,,Oh, zaboravila sam. Sigurno zbog glupog potresa mozga. Trebala sam da ti kažem da se javiš Bitiju u Odeljenje za specijalno naoružanje. Napravio ti je nov trozubac."

Na reč trozubac, kao da je odnekud izronio stari Finik. „Stvarno? Šta sve može da uradi?"„Nemam pojma. Ali ako iole liči na moj luk i strele, sigurno će ti se dopasti", kažem. „Doduše,

moraćeš da vežbaš."„Naravno. Tako je. Bolje da odem dole", kaže.„Finiče?" pozuvem ga. „Možda ne bi bilo loše da obučeš neke pantalone?"Spušta pogled ka svojim nogama i kao da tek sad primećuje šta ima na sebi. Zatim strgne

bolničku odeću i ostaje samo u donjem vešu. ,,Zašto? Zar ovo" – zauzima komičnu provokativnu pozu – „odvlači pažnju?"

Moram da se nasmejem zato što je zaista smešno, posebno zbog toga što Bogs deluje kao da mu je neprijatno. Osim toga, srećna sam jer Finik zvuči poput čoveka kojeg sam upoznala tokom Četvrtvekovnog zatomljenja.

„Ja sam obično ljudsko biće, Odaire." Uskočila sam u lift pre nego što su se vrata zatvorila. „Izvinjavam se", kažem Bogsu.

„Nema potrebe. Smatram da si to... dobro izvela", odvrati on. „Bolje to nego da ga hapsimo.",,Da", kažem. Krišom ga posmatram. Ima četrdesetak godina, kratko ošišanu prosedu kosu i

plave oči. Držanje mu je neverovatno. Danas je dva puta progovorio na takav način, da sam pomislila da bi radije bio moj prijatelj nego neprijatelj. Možda treba da mu pružim priliku. Ali, deluje kao da je u velikoj ljubavi s Koinovom...

Nekoliko puta nešto ie škljocnulo. Lift je na trenutak zastao, a potom se pokrenuo ulevo. „Lift ide horizontalno?" začudim se.

,,Da. Ispod Trinaestice postoji razgranata trasa za liftove", odvrati on. „Ova se nalazi iznad transportne trake, sve do platforme petog vazdušnog lifta. Odvešće nas do Hangara."

Hangar. Tamnice. Posebna odbrana. Mesto na kojem se gaji hrana, stvara struja, prečišćavaju voda i vazduh. „Trinaestica je veća nego što sam mislila."

„Zasluge nisu naše", kaže Bogs. „Sve smo to nasledili i nekako uspevamo da sačuvamo."Škljocanje se ponavlja. Ponovo se kratko spuštamo – tek nekoliko nivoa – zatim se vrata otvaraju

u Hangaru.,,Oh", izletelo mi je kad sam ugledala flotu. Beskrajni redovi različitih letelica. „Da li ste i njih

nasledili?"

„Neke smo sami napravili. Neke potiču iz kapitolskog vazduhoplovstva. Naravno, poboljšali smo ih", kaže Bogs.

Ponovo osećam žaoku mržnje prema Trinaestici. „Znači, imali ste sve ovo, ali ste ostavili ostale distrikte bez odbrane od Kapitola?"

„Nije sve tako jednostavno", breca se. „Donedavno nismo bili u poziciji da organizujemo kontranapad. Jedva smo preživljavali. Nakon što smo zbacili i pogubili ljude iz Kapitola, samo je šačica nas znala da pilotira. Mogli smo da ih gađamo nuklearkama. Međutim, ta akcija postavlja bitnije pitanje: ako se upustimo u takvu vrstu rata sa Kapitolom, da li će ostati ljudi na Zemlji?"

,,To mi zvuči kao ono što je Pita rekao. A vi ste ga nazvali izdajnikom", odvratih.„Zbog toga što je pozvao na prekid vatre", kaže Bogs. „Primetićeš da nijedna strana nije

lansirala nuklearno oružje. Razrešićemo situaciju staromodnom metodom. Ovamo, vojniče Everdin." Pokazuje ka maloj letelici.

Penjem se uza stepenice i shvatam da je televizijska ekipa već tu, sa gomilom opreme. Svi ostali obučeni su u tamnosive vazduhoplovne uniforme, čak i Hejmič, mada deluje prilično nesrećno zbog tesnog okovratnika.

Fulvija Kardu probija se ka meni i nemoćno uzdiše od pogleda na moje čisto lice. „Sav onaj trud, uzalud. Ne krivim tebe, Ketnis. Ali samo je nekoliko ljudi rođeno sa licem koje je uvek spremno za kameru. Poput njega." Grabi Gejla koji razgovara sa Plutarhom i okreće ga ka nama. „Zar nije zgodan?"

Gejl u uniformi zaista izgleda fantastično. Ali ovo pitanje postidelo nas je oboje, s obzirom na našu prošlost. Pokušavam da smislim duhovit odgovor, ali Bogs me odsečno prestiže: ,,Ne očekuj da nas dvoje budemo zadivljeni. Upravo smo videli Finika Odaira u donjem vešu." Priznam da mi se Bogs ipak dopada.

Čuje se zvuk koji upozorava da ćemo uskoro poleteti. Vezujem se na sedištu pokraj Gejla, preko puta Hejmiča i Plutarha. Klizimo kroz lavirint tunela koji nas vodi do platforme. Poseban lift polako diže letelicu ka površini. Odjednom dolazimo do velikog polja okruženog šumom. Zatim uzlećemo sa platforme i nestajemo u oblacima.

Kad je užurbanost oko početka misije prestala, shvatam da nemam pojma sa čime ću se suočiti tokom puta u Distrikt 8. Zapravo, veoma slabo poznajem ratne prilike. Ne znam šta nam je potrebno za pobedu. Ili šta će se desiti ako izgubimo.

Plutarh pokušava da mi pojednostavi situaciju. Pre svega, svi distrikti su trenutno u ratu sa Kapitolom, osim Dvojke, koja je uvek imala povlašćen položaj kod naših neprijatelja, uprkos učešću u Igrama gladi. Dobijali su više hrane i imali bolje uslove za život. Nakon Mračnih dana i navodnog uništenja Trinaestice, Distrikt 2 postao je novi centar kapitolske odbrane, mada su ga javno predstavljali kao središte nacionalnih kamenoloma, kao što je Trinaestica bila poznata po rudnicima grafita. Distrikt 2 proizvodi oružje, ali i obučava i obezbeđuje mirovnjake.

„Hoćeš da kažeš... da su neki mirovnjaci rodeni u Dvojki?" pitam. „Mislila sam da su svi iz Kapitola."

Plutarh klimnu. „To i treba da misliš. Neki su zaista iz Kapitola. Medutim, glavni grad nikad ne bi mogao da izdvoji toliko ljudstva. Gradani Kapitola teško se odlučuju za sumoran i oskudan život u distriktima. Moraju da se obavežu na dvadesetogodišnju službu u mirovnjacima. Brak i deca nisu dozvoljeni. Neke privlači čast tog položaja, drugi pristaju da ne bi bili kažnjeni za zločine koje su počinili. Na primer, ako se priključiš mirovnjacima, svi dugovi su ti otpisani. Mnogi građani Kapitola su do guše u dugovima, ali nisu svi sposobni za vojnu službu. Zbog toga se u Distriktu 2 obezbeđuju dodatne trupe. Na taj način stanovništvo ovog okruga beži od siromaštva i rada u rudniku. Odmalena ih odgajaju u vojnom duhu. Videli ste da deca jedva čekaju da se dobrovoljno prijave u tribute."

Katon i Klouv, Brutus i Enobarija. Videla sam njihovu želju i krvožednost. „Ali svi ostali distrikti su na našoj strani?" upitala sam.

,,Da. Naš cilj je da osvojimo sve distrikte, jedan po jedan, uključujući i Dvojku. Tako ćemo preseći kapitolski lanac snabdevanja. Kad oslabe, napašćemo Kapitol", kaže Plutarh. ,,To će biti posebna vrsta izazova. Ali, time ćemo se pozabaviti kad za to dođe vreme."

„Ako pobedimo, ko će biti u vladi?" upita Gejl.„Svi", kaže Plutarh. „Stvorićemo republiku u kojoj će ljudi iz svih okruga i iz Kapitola birati

svoje predstavnike u centralnoj vladi. Zašto delujete iznenađeno; to je i ranije bilo najbolje.",,U knjigama", promrmlja Hejmič.,,U istorijskim knjigama", odvrati Plutarh. „Ako su naši preci to mogli tako, možemo i mi."Iskreno, naši preci nisu ljudi kojima se treba ponositi. Mislim, pogledajte u kakvom je stanju

Zemlja. Planeta je razorena, besne ratovi. Očigledno nisu brinuli za generacije koje dolaze. Medutim, ta ideja o republici deluje kao napredak u odnosu na našu trenutnu vladu.

„Ako izgubimo?" pitam.„Ako izgubimo?" Plutarh se okreće ka oblacima, a ironičan osmeh krivi mu usne. ,,U tom

slučaju očekujem da naredne Igre gladi budu zaista nezaboravne. Što me podsetilo", vadi staklenu bočicu iz prsluka, istresa dve ljubičaste tablete na dlan i pruža nam ih. „Nazvali smo ih noćni klin, u tvoju čast, Ketnis. Pobunjenici ne smeju da dozvole da budu uhvaćeni. Obećavam da deluje brzo i potpuno bezbolno."

Levom uzimam kapsulu i ne znam gde da je smestim. Plutarh me tapše po ramenu. Opipam ga i pronalazim majušni džep u kojem je pilula bezbedna i skrivena. Čak i ako bi mi ruke bile vezane, mogla bih zubima da je dohvatim.

Sina je izgleda mislio na sve.

07Letelica se spiralno spuštala na široki put na obodu Osmice. Čim je stala, vrata su se otvorila,

stepenice su skliznule i iskočili smo na asfalt. Kad se poslednja osoba iskrcala stepenice su se podigle, a ubrzo je i letelica nestala u visini. Ostajem sa grupom telohranitelja koju čine Gejl, Bogs i još dva vojnika. U TV ekipi su nekoliko krupnih kapitolskih snimatelja sa teškim kamerama, Kresida – režiserka sa tetovažom vinove loze na obrijanoj glavi, kao i njen asistent Mesala, vitki mladić sa načičkanim minđušama na oba uha. Nešto kasnije shvatam da ima pirsing i na jeziku – klin sa srebrnom kuglom veličine klikera.

Dok se spušta druga letelica sa sanitetom, Bogs nas požuruje ka nizu skladišta. Bolničare prepoznajem po belim uniformama. Svi pratimo Bogsa koji nas vodi između dva skladišta. Sivilo izbrazdanih metalnih zidova tek tu i tamo prekidaju merdevine. Kad izbijemo na ulicu, kao da smo ušli u drugi svet.

Unose ranjenike iz jutrošnjeg bombardovanja – na sklepanim nosilima, na kolicima sa jednim točkom, na kolima, preko ramena i u naručju. Krvave, bez udova i svesti. Očajni ljudi nose ih ka skladištu, koje je nevešto obeleženo slovom B iznad vrata. Scena iz moje stare kuhinje u kojoj majka leči umiruće, samo sve umnoženo sa deset, pedeset, sto. Očekivala sam bombardovane zgrade, a umesto toga sam se našla pred osakaćenim ljudskim telima.

Ovde su planirali da me snime? Okrećem se ka Bogsu. „Ovo neće ići", kažem. „Ovde neću biti od koristi."

Sigurno vidi paniku u mojim očima. Staje i spušta mi ruke na ramena. „Hoćeš. Samo ih pusti da te vide. To će im pomoći više od bilo čega što doktor može da učini."

Tada smo ugledali ženu koja prihvata nove pacijente. Pokreti su joj pomalo usporeni. Pošla je ka nama čim nas je spazila. Njene tamnosmeđe oči iskolačene su od napora i smrdi na metal i znoj. Zavoj oko njenog grla već je pocrneo. Steže je remen automatskog oružja, zariva joj se u vrat i ona

pomera rame kako bi ga namestila. Palcem pokazuje bolničarima da krenu ka skladištu i oni poslušno odlaze.

„Ovo je komandant Pejlor iz Osmice", kaže Bogs. „Komandante, ovo je vojnik Ketnis Everdin."Sa svojih tridesetak godina, izgleda suviše mlado za komandanta. Međutim, u njenom glasu

oseća se autoritet, koji čini da shvatite da je nisu slučajno izabrali. Dokpored nje stojim sva čista, ispeglana i blistava, u novoj uniformi, osećam se kao da sam se tek ispilila.

,,Da, znam ko je ona", kaže Pejlor. „Znači, živa si. Nismo mogli da verujemo." Da li grešim ili se u njenom glasu oseća prizvuk optužbe?

,,Ni sama još nisam sigurna", odvracam.„Oporavlja se." Bogs se tapše po glavi. „Gadan potres mozga." Na trenutak je snizio glas.

„Pobačaj. Ali insistirala je da dođe da vidi ranjenike."„Ima ih u izobilju", kaže Pejlorova.,,Da li je baš dobra ideja da okupite ranjenike na jednom mestu?" upita Gejl 1 namršti se ka

bolnici.Ja smatram da nije. Bilo koia zarazna bolest razbuktala bi se poput požara.„Mislim da le to malo bolja ideja od toga da ih ostavim da umru tamo gde su se zadesili", kaže

Pejlor.„Nisam na to mislio", nastavlja Gejl.„Trenutno nemam izbora. Ako ste došli da ponudite neko rešenje i ako vas Koinova podržava,

pretvoriću se u uvo." Pejlor mi je mahnula ka vratima. „Uđi, Krejo. I povedi svoje prijatelje."Bacam pogled ka čudacima iz svoje pratnje, čeličim se i ulazim za njom u bolnicu. Neka teška,

industrijska zavesa visi duž zidova 1 pravi širok hodnik. Leševi su poredani sa strane; zavese im aodiruju glave, a beli čaršavi skrivaju lica. „Započeli smo kopanje masovne grobnice nekoliko blokova dalie, ali još ne mogu da odvojim ljude koji bi ih tamo odneli", kaže Pejlor. Zatim pomera zavesu.

Stežem Gejlovu ruku. ,,Ne ostavljaj me ni za trenutak", šapućem.„Ovde sam", odvrati on.Čim sam prošla kroz zavesu, moja čula su se uznemirila. Instinktivno pokrivam nos ne bih li

zaustavila smrad mokrog rublja, trulog mesa i bljuvotina, koji ključa u vrelini skladišta. Vazduh ne može da se probije kroz otvorene prozorčiče na krovu i da razgrne zaparu. Jedino svetlost uspeva da ude i sada mogu da uočim beskrajne redove ranjenika na poljskim krevetima, slamaricama i podu. Zunzare, jauci ranjenih i jecanje njihovih najbližih, stapaju se u stravičan hor.

U distriktima nemamo prave bolnice. Umiremo kod kuće, što mi trenutno izgleda privlačnije od ovog što vidim pred sobom. A onda se setim da su mnogi od ovih ljudi izgubili dom tokom bombardovanja.

Znoj mi klizi niz leđa i dlanove. D'šem na usta, ne bih li izbegla smrad. Vidim crne tačke pred očima i pomišljam da ću se onesvestiti. U tom trenutku spazim kako me Pejlor pažljivo posmatra, procenjujući moju reakciju i da li bilo ko od njih sme da računa na mene. Zbog toga puštam Gejlovu ruku i teram se da zakoračim dublje, da podem uskom stazom između dva reda kreveta.

„Ketnis", izdvoji se ;edan glas. „Ketnis?" Ka meni poseže ruka iz ma gle. Grabim je umesto oslonca. Vidim miadu ženu sa povredenom nogom. Krv je probila debele zavoje, na koie sleće gomila muva. Na licu joj se vidi bol, ali i nešto drugo, potpuno drugačije. ,,Da li si to stvarno ti?"

,,Da, ja sain', jeava sam procedila.Radost. To se viai na njenom licu. Zvuk mog glasa u trenutku joj vraća vedrinu i briše patnju.„Živa si! Nismo znali. Pričalo se da si živa, ali nismo znali!" kaže uzbuđeno.„Bila sam prilično izubijana, ali sad mi je bolje", kažem. „Kao što će i tebi biti."

„Moram da kažem bratu!" žena se muči da sedne, a zatim poziva ne kog koji krevet dalje. „Edi! Edi! Ovde je! Ketnis Everdin je ovde!"

Dvanaestogoaišnji dečak okreće se ka nama. Zavoji mu prekrivaju pola lica. Vidim da pomera jedan kraj usta, kao da će nešto uzviknuti. Priđem, sklonim mu vlažne smeđe uvojke sa čela i promrmljam pozdrav.On ne može da govori, ali me zdravim okom tako uporno posmatra, kao da pokušava da zapamti svaki detalj mog lica.

Čujem kako se moje ime u talasima vrelog vazduha raznosi po bolnici. „Ketnis! Ketnis Everdin!" Zvuke bola i tuge smenjuju reči nade. Sa svih stana me zovu. Počinjem da se krećem, stežući ruke koje se pružaju ka meni, dodirujući one koji ne mogu da se pomere. Pozdravljam ih, pitam kako su i govorim da mi je drago što sam ih upoznala. Ništa posebno, nikakve krupne reči. Ali nije bitno. Bogs je u pravu. Vide da sam živa i to im je dovoljno.

Gladni prsti me proždiru, žele da osete moju snagu. Dok mi ranjenik šakama steže lice, zahvaljujem se u mislima Daltonu što je predložio da operem šminku. Bilo bi besmisleno i izopačeno predstaviti ovim Ijudima tu masku Kapitola. U ožiljcima sam, umorna i nesavršena. Takvu me prepoznaju, zbog toga pripadam njima.

Uprkos kontroverznom intervjuu sa Sizarom, mnogi pitaju za Pitu i uveravaju me da znaju da je govorio pod prinudom. Trudim se da sa optimizmom pričam o budućnosti, ali se rastuže kad čuju da sam izgubila bebu. Želim sve da priznam, da kažem rasplakanoj ženi da je sve bila prevara, deo igre, ali Piti neće nimalo pomoći ako ga predstavim kao lažljivca. Neće pomoći ni meni, a ni ratnim naporima.

Počinjem da shvatam na šta su sve ljudi spremni kako bi me zaštitili. Koliko značim pobunjenicima. Moja borba protiv Kapitola, koja mi je često delovala kao samotno putovanje, nije put kojim koračam sama. Na mojoj strani su hiljade i hiljade ljudi iz distrikta. Ja sam bila njihova Kreja davno pre nego što sam prihvatila tu ulogu.

U meni počinje da sazreva novo osecanje. Međutim, shvatam šta je u pitanju tek kad se nađem na stolu, mašući u znak pozdrava promukloj gomili koja uzvikuje moje ime. Moć. Imam moć koje nisam bila svesna. Snou je znao, čim sam ispružila ruku sa bobicama. Plutarh je znao kad me je spasao iz arene. Koinova zna. U tolikoj meri je svesna toga, da mora javno da podseti ljude da ona drži sve konce.

Kada smo izašli, naslonila sam se na zid da bih povratila dah. Prihvatila sam od Bogsa čuturicu sa vodom. „Bila si odlična", rekao je.

Pa, nisam se onesvestila, nisam povratila niti istrčala napolje uz vrisak. Uglavnom sam iahala na talasu emocija koji je potresao čitavo zdanje.

„Napravili smo neke lepe snimke", kaže Kresida. Gledam snimatelje koji se ispod opreme kuvaju u svom znoju. Mesala nešto zapisuje. Zaboravila sam da me snimaju.

„Nisam bogzna šta uradila", kažem.„Moraš sebi odati priznanje za ono što si učinila u prošlosti", kaže Bogs.Šta sam to učinila u prošlosti? Dok razmišljam o pustoši koju ostavljam za sobom, kolena mi

klecaju i klizim na tlo. „Svašta sam radila."„Nisi ni izdaleka savršena. Ali pošto su vremena teška, moraćeš da poslužiš", odvrati Bogs.Gejl čučnu kraj mene, odmahujući glavom. ,,Ne mogu da verujem da si dopustila svim onim

ljudima da te dotaknu. Samo sam čekao da počneš da bežiš."„Zaveži", kažem uz osmeh.„Majka će ti biti veoma ponosna kad vidi snimak", kaže.„Moja majka me neće ni primetiti. Biće zgrožena uslovima koji ovde vladaju." Okrenem se ka

Bogsu, ,,Da li je ovako u svakom distriktu?"

,,Da. Uglavnom su izloženi napadu. Pokušavamo da im doturimo pomoć kad god možemo, ali to nije dovoljno." Zastaje na trenutak, pošto je čuo nešto u slušalici. Shvatam da nijednom nisam čula Hejmičev glas, pa protresem svoju pitajući se da li uopšte radi. „Moramo na pistu. Odmah", reče Bogs i diže me jednom rukom na noge. „Iskrsao je problem."

„Kakav problem?" upita Gejl.„Dolaze bombarderi", odvrati, a zatim mi navuče šlem koji je Sina konstruisala. „Pokret!"Zbunjena onim što se događa, trčim pored skladišta putićem koji vodi ka pisti. Međutim, ne

osećam neposrednu opasnost. Nebo je prazno i plavo, nema čak ni oblaka. Na ulici su samo ljudi koji dovode ranjenike u bolnicu. Nema neprijatelja, nema uzbune. Sirene ne zavijaju. Kroz nekoliko sekundi, iznad nas se pojavljuje formacija kapitolskih letelica i bombe počinju da padaju. Silina udara obara me s nogu i baca na zid skloništa. Osećam oštar bol iznad desnog kolena. Nešto me je udarilo i po leđima, ali nije probilo prsluk. Pokušavam da ustanem, ali Bogs me gura na zid, štiteći me svojim telom. Zemlja ispod mene podrhtava dok tepih bombi pada iz aviona uz snažne detonacije.

Užasno je kada si prikovan za zid dok bombe padaju kao kiša. Moj otac je imao običaj da kaže za lak ulov: Kao da pucaš na ribe u buretu. Mi smo ribe, a ulica je bure.

„Ketnis!" čujem Hejmičev glas.,,Da! Šta se dešava? Čujem te!" odvratim.„Slušaj me. Ne možemo da sletimo doktraje bombardovanje, ali veoma je važno da te ne vide",

kaže.„Znači, ne znaju da sam ovde?" Kao i uvek, moje prisustvo donosi kaznu.„Ovi iz Obaveštajne mi tako kažu, misle da je ovaj napad bio ranije planiran', odvrati Hejmič.Začuo se Plutarhov snažan i smiren glas. Glas glavnog tvorca Igara, koji je navikao da donosi

odluke pod pritiskom. „Tri zgrade niže od vas nalazi se svetloplavo skladište. Ima bunker u severnom uglu. Možete li da stignete do tamo?"

„Potrudićemo se", kaže Bogs. Verovatno svi čuju Plutarha, pošto moji telohranitelji i televizijska ekipa ustaju. Pogledom instinktivno tražim Gejla. Vidim da je na nogama i da deluje nepovređeno.

„Imate oko četrdeset pet sekundi do sledećeg naleta", kaže Plutarh.Stenjem kad se oslonim na desnu nogu, ali nastavljam da koračam. Nemam vremena da

pogledam povredu. Ionako je bolje da ne gledam. Na sreću, nosim cipele koje je Sina dizajnirao. Lepe se za asfalt pri dodiru i otpuštaju kad podignem stopalo. Bila bih u očajnom stanju da na nogama imam one koje su mi dali u Trinaestici. Bogs nas vodi, ali niko ne prolazi pored mene. Umesto toga, koračaju u istom ritmu sa mnom i štite mi bokove i leđa. Pokušavam da trčim dok vreme curi. Prolazimo pored drugog sivog skladišta i jurimo duž smeđeg zdanja. Ispred sebe vidim izbledelu plavu fasadu. Tu je bunker. Upravo smo stigli do prolaza između zgrada, treba samo da pretrčimo i bićemo pred vratima. Tada počinje novi talas. Instinktivno skačem u prolaz i kotrljam se ka plavom zidu. Ovog puta Gejl se baca preko mene, kako bi me dodatno zaštitio od bombardovanja. Čini se da ovaj nalet duže traje, ali više nije tako blizu.

Okrećem se i gledam Gejla pravo u oči. Na trenutak čitav svet nestaje i vidim samo njegovo zajapureno lice, puls koji podiže slepoočnice i blago rastavljene usne željne vazduha.

„Jesi li dobro?" pita dok eksplozija zaglušuje njegove reči.„Da. Mislim da me nisu videli", odvraćam. „Mislim, ne prate nas.",,Ne prate nas. Imaju drugu metu", kaže Gejl.„Znam, ali tamo nema ništa osim..." Shvatili smo u isto vreme.„Bolnica." Gejl odmah skače na noge i dovikuje ostalima. „Gađaju bolnicu!",,To nije tvoj problem", odsečno odgovara Plutarh. „Krenite ka bunkeru."„Ali tamo nema ničeg osim ranjenika!" kažem.

„Ketnis." Čujem upozorenje u Hejmičevom glasu i znam šta sledi. ,,Da nisi ni pomislila da..." Čupam slušalicu iz uha i ostavljam je da visi na žici. Tek što sam se rešila te smetnje, začujem nov zvuk. Mitraljeska vatra dopire sa krova smeđeg skladišta preko puta. Neko uzvraća. Pre nego što je bilo ko uspeo da me zaustavi, jurim ka merdevinama i počinjem da se penjem. I to je jedna od mojih veština.

„Nemoj da zastaješ!" čujem Gejlov glas iza sebe, a zatim i zvuk čizme koja šutira nečije lice. Ako to lice pripada Bogsu, Gejl će to kasnije skupo platiti. Stižem do krova i vučem se preko katrana. Zastajem tek toliko da privučem Gejla sebi i zatim krećemo ka nizu mitraljeskih gnezda na uličnoj strani skladišta. Izgleda da se u svakom nalazi par pobunjenika. Skliznemo u gnezdo kraj dva vojnika, zgurena iza barikade.

„Zna li Bogs da ste ovde?" levo od sebe ugledam Pejlor kako me začuđeno posmatra iza jednog od mitraljeza.

Pokušavam da izvrdam, a da ipak ne slažem. „Bogami, zna da smo ovde."Pejlor se smeje. „Kladim se da zna. Obučeni ste da koristite ovo oružje?" pita i tapše kundak

puške.,,Ja jesam. U Trinaestici", kaže Gejl. „Ali radije bih koristio sopstveno oružje.",,Da, imamo lukove." Podižem svoj i tada shvatim da verovatno deluje dekorativno.

„Smrtonosniji je nego što izgleda."„Moraće da bude", kaže Pejlor. ,,U redu. Očekujemo bar još tri talasa. Moraju da spuste štitove

pre nego što bace bombe. To nam je prilika. Ostanite što niže!" Spuštam se na jedno koleno.„Najbolje bi bilo da otvoriš vatru", kaže Gejl.Klimam i uzimam strelu iz desnog tobolca. Ako promašimo, ove strele moraju negde da slete –

verovatno na skladišta preko puta. Vatra se može ugasiti, ali šteta koju eksploziv nanosi može biti nepopravljiva.

Pojavljuju se na nebu iznenada, dva bloka ispod i stotinu metara iznad nas. Sedam malih bombardera u formaciji slova V. „Guske!" doviknem Gejlu. On tačno zna na šta mislim. Kad lovimo tokom selidbe ptica, podelimo se kako ne bismo gađali iste guske. Moja je dalja strana slova V, a Gejlova bliža. Pticu u sredini gađamo na smenu. Nemamo kad da pričamo. Procenjujem vreme leta strele do letelice i puštam je. Zariva se u krilo i vatra već oukti. Gejl za dlaku promašuje čelnu letelicu. Vatra pali krov praznog skladišta preko puta, a on tiho psuje.

Letelica koju sam pogodila ispada iz formacije, ali i dalje baca bombe. Međutim, nije nestala. Kao ni druga Koju je lzgleda pogodila vatra iz mašinke. Oštećenje sigurno sprečava štit da se uključi.

„Dobar pogodak", kaže Gejl.„Nisam nju gađala", mrmljam. Zapravo sam gađala letelicu ispred. „Kreću se brže nego što nam

se čini.",,Na položaje!" uzvikuje Pejlor. Sledeći talas letelica već se pojavio.„Vatra nam ne koristi", kaže Gejl. Klimam i oboje uzimamo eksplozivne strele. Skladišta preko

puta ionako deluju napušteno.Dok se letelice tiho obrušavaju, donosim još jednu odluku. „Ustaću!" dovikujem Gejlu i

uspravljam se. Iz tog stava najbolje gadam. Puštam strelu nešto ranije i predvodniku uspevam da probušim trup. Gejl raznosi rep druge letelice. Ona pada pravo na ulicu, izazivajući seriju eksplozija.

Treća eskadrila pojavljuje se bez upozorenja. Ovog puta Gejl pogađa avion na čelu. Uspevam da otkinem krilo drugom bombarderu, koji se okreće i udara u letelicu iza sebe. Zajedno padaju na krov skladišta preko puta bolnice. Četvrti je oboren vatrom iz mitraljeza.

,,U redu, to je to" kaže Pejlor.

Plamen i teški, crni dim podižu se sa olupine i zaklanjaju nam pogled. „Jesu li pogodili bolnicu?"

„Sigurno jesu", odvrati ona tmurno.Dok žurim ka merdevinama na drugom kraju krova, iznenadim se kad iza otvora za ventilaciju

ugledam Mesalu i jednog od snimatelja. Mislila sam da su još skriveni dole u prolazu.„Sve mi se više dopadaiu", kaže Gejl.Silazim sa merdevina. Tu me čekaju teloh»-anitelj, Kresida i drugi. Očekujem otpor, ali Kresida

mi maše da krenem ka bolnici. „Baš me briga, Plutarhu!" urla u slušalicu. „Daj mi još pet minuta!" Pošto nisam od onih koji propuštaju priliku, odmah krećem ka ulici.

,,Oh, ne", uspela sam samo da šapnem kad sam ugledala bolnicu. U stvari, ono što ;e od nje ostalo. Prolazim pored ranjenika, pored zapaljene olupine aviona, usredsređena na katastrofu pred sobom. Liudi vrište, izbezumljeno trče unaokolo, ali ja ne mogu da im pomognem. Bombe su srušile bolnički krov i zapalile zgradu, zarobivši pacijente unutra. Spasioci pokušavaju da raščiste prilaz. Ali ja već znam šta će pronaći. Ako ih delovi krova i plamen nisu ubili, dim sigurno jeste.

Gejl je kraj mene. Činjenica da ništa ne preduzima, samo potvrđuje moie sumnje. Rudari odustaju od pomoći unesrećenima samo kad je situacija beznadežna.

„Hajdemo, Ketnis. Hejmič kaže da sad može da spusti letelicu", rekao je. Ali ja ne mogu da mrdnem.

„Zašto bi to uradili? Zašio bi gađali ljude koji su već na samrti?" pitam ga.,,Da uplaše ostale. Da spreče ranjenike da potraže pomoć", kaže Gejl. „Ljudi koje si upoznala

jesu potrošna roba. Bar za predsednika Snoua. Ako Kapitol pobedi, od kakve bi im koristi bila gomila osakaćenih robova?"

Dok Gejl besni na Kapitol, prisećam se svih onih godina u šumi. Čudim se njegovoj potrebi da otkrije njihove motive. Zašto je uopšte bitno razmišljati na način neprijatelja? Danas je to očigledno moglo da pomogne. Kad je Gejl doveo u pitanje postojanje bolnice, nije ga brinulo širenje bolesti, već upravo ovo što se dogodilo. On nikad ne potcenjuje okrutnost naših protivnika.

Polako okrećem leđa bolnici i pronalazim Kresidu u blizini, u društvu bubolikih snimatelja. Izgleda veoma hladnokrvno. „Ketnis", kaže mi, „predsednik Snou naredio je da uživo prenose bombardovanje. Zatim se pojavio pred kamerama i objavio da je ovo poruka pobunjenicima. Šta ti misliš? Imaš li šta da poručiš?"

,,Da", šapućem. Privlači mi pažnju crveno svetlo na jednoj od kamera. Znam da me snimaju. ,,Da", kažem nešto snažnije. Svi se povlače – Gejl, Kresida i bubnliki – prepuštajući mi scenu. Medutim, ja vidim samo crveno svetlo. „Zelim da porućim pobunjenicima da sam živa. Ovde sam u Distriktu 8, u kojem je Kapitol upravo bombardovao bolnicu punu nenaoružanih muškaraca, žena i dece. Nema preživelih." Šok koji sam do sada osećala pretvara se u bes. „Ako ste makar na trenutak pomislili da će se Kapitol prema nama pošteno poneti ukoliko dođe do prekida vatre, grešite. Dobro znate ko su oni i za šta su sposobni." Mahinalno podižem ruke, pokazujući na užas oko sebe. „Za ovo su sposobni! Moramo se boriti!"

Prilazim Kameri, poneta besom. „Predsednik Snou kaže da nam je poslao poruku? I ja imam poruku za niega... Možeš nas mučiti, bombardovati i sravniti distrikte sa zemljom, ali vidiš li ovo?" Kamera prati moju ruku dok pokazujem zapaljene avione na krovu skladišta preko puta nas. Kroz plamen se jasno vidi znak Kapitola na krilima. „Vatra se razbuktava!" Sad urlam. Želim da čuje svaku reč. „Ako mi budemo goreli, vi ćete goreti s nama!"

Moje poslednje reči ostaju da vise u vazduhu. Čini mi se kao da je vreme stalo. Zaustavljaju ga talasi vreline koji ne potiču iz okoline, već iz mog sopstvenog bića.

„Rez!" Kresidin glas vraca me u stvarnost i gasi vatru. Zadovoljno klima glavom. „Završili smo sa snimanjem."

08Pojavljuje se Bogs i čvrsto me grabi za ruku, ali ovog puta nemam nameru da bežim. Bacam

pogled ka bolnici – tačno na vreme da vidim kako se čitavo zdanje ruši. Više ne osećam ni trunku borbenosti. Svih tih ljudi više nema – stotine ranjenika, njihovih rođaka, bolničara iz Trinaestice. Ponovo se okrećem ka Bogsu i na licu mu vidim otok od Gejlove čizme. Nisam stručnjak, ali sam prilično sigurna da mu je nos polomljen. Medutim, glas mu je više pomirljiv nego besan. „Hajdemo na pistu." Poslušno krenem i trgnem se kad osetim bol iza desnog kolena. Nalet adrenalina koji je na neko vreme odagnao taj osećaj, sada je prošao i delovi mog tela počinju da vrište u znak protesta. Izubijana sam i krvava. Čini mi se kao da neko iznutra lupa po mojoj levoj slepoočnici. Bogs mi brzo osmatra lice, a zatim me uzima u narućje i trči ka pisti. Negde na pola puta ispovraćam se po njegovom neprobojnom prsluku. Trči pa je teško reći, ali čini mi se da je uzdahnuo.

Na pisti čeka mala letelica, drugačija od one koja nas je dovezla ovamo. Polećemo istog trenutka, čim se moj tim ukrcao. Ovog puta nema udobnih sedišta i prozora. Izgleda da smo u nekoi vrsti teretne letelice. Bogs pruža prvu pomoć, koja treba da sačuva ranjene do povratka u Trinaesticu. Želim da skinem prsluk, pošto sam i po njemu dobrano povratila, ali suviše mi je hladno. Ležem na pod sa glavom u Gejlovom krilu. Još se sećam da je Bogs nabacao nekoliko platnenih vreća preko mene, a zatim gubim svest.

Budim se u bolnici, utopljena i zakrpljena. Majka je tu i proverava u kakvom su mi stanju vitalne funkcije. „Kako se osećaš?"

„Pomalo izubijano, ali dobro", kažem.„Niko nam nije rekao da ideš, sve dok nisi već otišla", reče.Osećam se krivom. Kako sam mogla da zaboravim da je moja porodica mnogo propatila kad me

je dva puta slala na Igre gladi. „Žao mi je. Nisu očekivali napad. Trebalo je samo da posetim pacijente", objasnila sam. „Reći ću im da sledeći put traže tvoje odobrenje."

,,Ketnis,od mene niko ne traži odobrenje ni za šta", kaže ona.Istina je. Čak ni ja to ne činim otkad mi je otac preminuo. Zašto se pretvarati? „Tražiću da ipak...

budeš obaveštena."Na stolu pored kreveta ugledam šrapnel koji su mi izvadili iz noge. Doktori su više brinuli zbog

štete koju su eksplozije možda nanele mom mozgu, pošto se još nisam oporavila od potresa. Međutim, dobro vidim i jasno rasuđujem. Prespavala sam popodne i noć, i sad sam mrtva gladna. Razočaram se kad vidim doručak. Samo nekoliko zalogaja hleba u toplom mleku. Pozvana sam na jutarnji sastanak u Komandi. Pokušavam da ustanem, a onda shvatam da planiraju da me odguraju u bolničkom krevetu. Želim da hodam, ali to ne dolazi u obzir. Pregovaram i uspevam da izmolim da me smeste u kolica. Zaista se osećam dobro. Osim što me i glava i noga bole, i što me peku ogrebotine, i što mi je muka od hrane. Možda su ova kolica dobra ideja.

Dok me guraju ka Komandi, brinem zbog onog sa čime ću se suočiti. Juče smo Gejl i ja prekršili jasno naređenje. Bogsova povreda to dokazuje. Sigurno će biti nekih posledica, ali da li će Koinova otići toliko daleko da poništi naš dogovor o imunitetu za pobednike? Da li sam Pitu lišila ono malo zaštite koju mogu da mu pružim?

U Komandi nalazim samo Kresidu, Mesala i bubolike. Mesalino lice sija dok uzvikuje: „Evo naše zvezde!" Ostali se smeše tako iskreno, da ne mogu a da im ne uzvratim. Zadivilo me je kako su me pratili tokom bombardovanja u Osmici. Osim toga, naterali su Plutarha da im dozvoli da snimaju ono što žele. Ne samo što dobro obavljaju posao nego se i ponose njime. Poput Sine.

Na pamet mi pada čudna misao – da smo se našli zajedno u areni, njih bih uzela za saveznike. Kresidu, Mesalu i... i... „Moram da prestanem da vas zovem buboliki", izlete mi pred snimateljima. Objasnila sam da im ne znam imena i da me njihova odela podsećaju na oklope buba. Ovo

poređenje im ne smeta. Čak i kad nemaju kamere, veoma nalikuju jedan drugom. Ista kosa boje peska, crvena brada i plave oči. Onaj sa izgrickanim noktima predstavlja se kao Kastor, a za svog brata kaže da je Poluks. kam da se Poluks pozdravi sa mnom, ali on samo klima glavom. Najpre sam pomislila da je stidljiv ili da ne voli mnogo da priča. Ali nešto mi je privuklo pažnju – položaj njegovih usana i teško gutanje. I pre nego što mi Kastor kaže, već znam da je Poluks ejvoks. Odsekli su mu jezik i više nikad neće moći da govori. Više se ne pitam šta ga je navelo da rizikuje život kako bi uništio Kapitol.

Dok se prostorija puni, pripremam se za neprijatan susret. Međutim, jedini od kojih zazirem jesu uvek namrgođeni Heimič i Fulvija Kardu. Bogs nosi masku u boji kože, koja mu prekriva lice od gornje usne do obrva. Bila sam u pravu. Nos mu je slomljen. Zbog toga je teško pročitati njegov izraz lica. Koinova i Gejl su usred prilično prijateliskog razgovora.

Kad je skliznuo na sedište do mene, upitam ga: „Sklapaš nova prijateljstva?"Pogled mu klizi do predsednice i nazad. ,,Pa, jedno od nas dvoje mora biti pristupačno." Nežno

mi je dotakao slepoočnicu. „Kako se osećaš?"Izgleda da su za doručak služili dinstani luk i pire od bundeve. Što se više ljudi okuplja, to miris

postaje snažniji. Stomak mi se prevrće i počinje da mi smeta svetlo.„Pomalo rovito", odvratila sam. „Kako si ti?"„Dobro. Izvadili su mi nekoliko šrapnela, ništa naročito", reče.Koinova otvara sastanak. „Naš televizijski napad je zvanično počeo. Zbog svih koji su propustili

jučerašnji prenos našeg prvog propasa – ili sedamnaest repriza koje je Biti od tada uspeo da emituje – sastanak započinjemo time." Znači, ne samo što imaju dobar snimak, već su uspeli da naprave spot i da ga emituju nekoliko puta. Znoje mi se dlanovi dok očekujem da vidim sebe na televiziji. Šta ako i dalje delujem užasno? Šta ako sam kruta i beznačajna kao u studiju, i ako su odustali od toga da iz mene izvuku nešto bolje? Iz stola su se podigli dodatni monitori, svetla su se prigušila i u prostoriji je zavladala tišina.

U početku ne vidim ništa. Zatim primetim majušnu varnicu u sredini. Polako se širi i proždire mrak. Najzad čitav ekran osvetljava tako stvarna vatra, da prosto osećam toplotu koja iz njega zrači. Pojavljuje se moja značka sa krejom i blista, sva crveno-zlatna. Progovara dubok, zvučan glas iz mojih košmara. Klodijus Templsmit, zvanični najavljivač Igara gladi, kažt. „Ketnis Everdin, devojka koja je gorela, nastavlja da širi vatru."

Iznenada, moja slika zamenjuje kreju. Stojim lspred pravog plamena i dima u Distriktu 8. „Želim da poručim pobunjenicima da sam živa. Ovde sam, u Distriktu 8, u kojem je Kapitol upravo bombardovao bolnicupunu nenaoružanih muškaraca, žena i dece. Nema preživelih." Sledi kadar rušenja bolnice i očaja posmatrača. Moj glas nastavlja. „Ako ste makar na trenutak pomislili da će se Kapitolprema nama pošteno poneti ako dode doprekida vatre, varate se. Dobro znate ko su oni i za šta su sposobni.' Ponovo snimak mene dok podižem ruke da pokažem užas koji me okružuje. ,,Za ovo su sposobni! Moramo se boriti!" Sledi fantastično montirana bitka. Prve bombe koje padaju, mi trčimo, udar nas baca na zemlju – krupan plan moje rane koja deluje dobro i krvavo – pentranje na krov, skakanie u gnezdo i odlični snimci pobunjenika, Gejla i mene, uglavnom mene, dok obaramo avione sa neba. Opet ja dok se približavam Kameri. „Predsednik Snou kaže da namjeposlao poruku? I ja imam poruku za njega... Možeš nas mučiti, bombardovati i sravniti distrikte sa zemljom, ali vidiš li ovo?" Kamera se pomera da bi pokazala zapaljene avione na krovu skladišta. Znak Kapitola u krupnom planu pretvara se u moje lice koje urla na predsednika. „Vatra se razbuktava! Ako mi budemo goreli, vi ćete goreti s nama!" Plamen ponovo guta ekran. Crnim, debelim slovima, lznad plamena su ispisane reči:

AKO MI BUDEMO GORELI, VI ĆETE GORETI S NAMA.

Reči su se zapalile i čitav ekran gori dok ga opet ne proguta fama.Nastupa trenutak čistog uživanja, a potom slede aplauz 1 zahtevi da se spot ponovo pusti.

Koinova još jednom popustljivo pritiska dugme. Posto znam šta sledi, pretvaram se kao da gledam program na svom televizoru u Šavu. Antikapitolska izjava. Nešto slično nikad nije prikazano na televiziji. Bar otkad ja pamtim

Kad je ekran ponovo pocrneo, počinjem da postavljam pitanja. ,,Da li je spot pušten širom Panema? Jesu li ga videli u Kapitolu?"

„Nije prikazan u Kapitolu", kaže Plutarh. „Nismo uspeli da se probijemo u njihov sistem, ali Biti radi na tome. Međutim, u svim distriktima je prikazan. Čak i u Dvojki, što nam u ovom trenutku može biti od vece koristi."

„Klodijus Templsmit je na našoj strani?" upitala sam.Plutarh se slatko nasmejao. „Samo njegov glas. Lako ga je preuzeti. Nismo morali mnogo da

montiramo. Izgovorio je tu rečenicu na tvojim prvim Igrama." Zatim udari rukom o sto. „Šta kažete na to da još jednom počastimo aplauzom Kresidu, njenu tantastičnu ekipu i nas glumački talenat!"

Tapšem dok ne shvatim da sam ja taj glumački talenat i da je odvratno to što radim, ali niko ne obraca pažnju. Međutim, primećujem napetost na Fulvijinom licu. Sigurno joj je teško da posmatra uspeh Hejmičeve ideje u Kresidinoj režiji, dok je njen studijski pristup doživeo propast.

Koinova je izgleda rešila da prekine ovo samočestitanje. ,,Da, veoma zasluženo. Rezultat je bolji nego što smo se nadali. Međutim, moramo da preispitamo koliko smo spremni da rizikuiemo. Znam da je napad bio nepredviđen. Međutim, s obzirom na okolnosti, smatram da treba da razmotrimo odluku o slanju Ketnis u borbu."

Odluku da me pošalju u borbu? Znači da Koinova ne zna da sam svesno prekršila naređenje, iščupala slušalicu 1 pobegla od telohranitelja. a li su još sakrili od nje?

„Bila je to teška odluka", kaže Plutarh mršteći se. „Ipak, svi su se složili da ne možemo da snimimo upotrebljiv materijal ako je zatvaramo u bunker čim opali puška."

,,Ti se slažeš s tim?" upita predsednica.Tek kad me je Gejl šutnuo ispod stola, shvatim da se meni obraća. ,,Oh! Da, potpuno se slažem.

Dobro sam se osećala. Za promenu, uradila sam nešto korisno."„Dobro, ali ne smemo je nepotrebno izlagati opasnosu. Posebno sad kad Kapitol zna koliki je

njen uticaj" kaže Koinova. Oko stola se začulo odobravanje.Niko nije odao Gejla i mene. Ni Plutarh, čiji smo autoritet zanemarili. Ni Bogs sa slomljenim

nosom. Ni Hejmič – ne, čekaj malo. Hejmič mi se opasno osmehuje i kaže medenim glasom: „Naravno, ne želimo da izgubimo našu malu Kreju, sad kad je konačno propevala." Obećavam sebi da neću ostati nasamo sa njim, jer očigledno razmišlja kako da mi vrati za onu glupu slušalicu.

„Šta ste još planirali?" pita predsednica.Plutarh klimnu prema Kresidi, koja baca pogled na spisak. „Imamo odlične snimke iz posete

bolnici u Osmici. Valjalo bi da uradimo propas na temu Znate ko su oni i za šta su sposobni. Usredsredićemo se na Ketnis dok razgovara sa pacijentima, posebno sa decom, na bombardc vanje bolnice i ruševine. Mesala ga već montira. Takođe razmišljamo o spotu sa Krejom. Istaći ćemo neke ud njenih čuvenih trenutaka, uz snimke pobune i borbi. Nazvali smo ga Požar se širi. Tad je Fulviji sinula briljantna ideja."

Fulvijin kiseli izraz lica nagio je nestao, ali se isto tako brzo povratila. ,,Ne znam da li je ideja briljantna, ali pomislila sam da bismo mogli da uradimo seriju spotova pod nazivom Sećamo se. U svakom bismo predstavili po jednog mrtvog tributa. Malu Ru iz Jedanaestice ili Megs iz Ćetvorke. Tako bismo svaki distrikt dirnuli u srce."

„Neka vrsta odavanja pošte njihovim tributima", kazao je Plutarh.

,,To je zaista briljantno, Fulvija", rekla sam iskreno. „Pravi način da podsetimo ljude zbog čega se borimo."

„Mislim da će upaliti", složila se. „Finik bi mogao da predstavi spotove i da bude narator. Ako za njih bude interesovanja."

„Iskreno, smatram da će serija propasa na temu Sećamo se biti nepresušna", kaže Koinova. „Možete li već danas da počnete sa radom?"

„Naravno", odvrati Fulvija, očigledno umirena nakon odličnog prijema njene ideje.Kresida je svojim gestom smirila duhove u Kreativnom odeljenju. Pohvalila je Fulviju zbog

nečeg što je zaista korisno i prokrčila sebi put do sopstvene vizije Kreje na programu. Zanimljivo je da se Plutarh ne otima za zasluge. On samo želi da televizijski napad doživi uspeh. Setila sam se da je Plutarh tvorac Igara, a ne član ove ekipe. Nije komadić u velikoj slagalici Igara. Stoga njegovu vrednost ne određuju pojedinačni elementi, već krajnji uspeh produkcije. Ako pobedimo u ratu, Plutarh će se tek tada pokloniti publici. I očekivati nagradu.

Predsednica nas sve šalje na posao i Gejl me vraća u bolnicu. Smejemo se zbog zataškavanja.1 ini mu se da nisu želeli da priznaju da ne mogu da nas kontrolišu. Ja sam samo dobroćudno rekla da možda nisu želeli da ugroze mogućnost da nas ponovo izvedu, jer smo konačno snimili nešto korisno. I jedno i drugo je verovatno istina. Pošto je Gejl morao da se sastane sa Bitijem u Odeljenju za specijalno naoružanje, mirno sam zadremala.

Delovalo mi je kao da sam tek pre neki minut zatvorila oči, tako da sam se trgla kad sam ugledala Hejmiča kako sedi pola metra od mog kreveta. I čeka. Verovatno već nekoliko sati, ako je časovnik tačan. Razmišljam da pozovem svedoke, ali pre ili kasnije moram da se suočim sa njim.

Hejmič se naginje i ispred nosa mi maše nekom tankom belom žicom. Teško mi je da se usredsredim. ali mislim da znam šta je u pitanju. Spušta je na krevet. ,,To je tvoja slušalica. Daću ti samo još jednu priliku. Ako je ponovo iščupaš IZ uha, tražiću da te opreme ovim." Zatim podiže neku vrstu metalne kacige, koju istog trenutka nazivam okovom za glavu. ,,To je vrsta audio-jedinice koja se zaključa oko glave i ispod brade. Za skidanje je potreban ključ, koji samo ja imam. Ak.o na neki zagonetan način uspeš da je onesposobiš" – Hejmič baca okov za glavu na krevet i pokazuje mi majušni srebrni čip – „tražiću da ti hirurškim putem ugrade predajnik u uho, kako bih mogao da ti se obraćam dvadeset četiri časa na dan."

Užasava me mogućnost da slušam Hejmiča po ceo dan i noć. „Držaću slušalicu u uhu", mrmljam.

„Molim?" upita on.„Držaću slušalicu u uhu!" kažem dovoljno glasno da probudim čitavu bolnicu.„Sigurna si? Pošto meni odgovaraju sva tri rešenja."„Sigurna sam", odvraćam. Ljubomorno grabim žicu i slušalicu, a slobodnom rukom bacam ka

njemu okov za glavu, ali ga Hejmič lako hvata. Verovatno je očekivao ovakvu reakciju. ,,Da li je to sve?"

Hejmič ustaje. „Dok sam čekao... pojeo sam tvoj ručak."Gledam poslužavnik i praznu činiju od paprikaša na stolu pokraj kreveta. „Prijaviću te",

gunđam u jastuk.„Obavezno to učini, srce." Odlazi. siguran da nisam od onih koji cinkare.Želim da zaspim, ali nemam mira. Naviru mi slike jučerašnjih dogadaja. Bombardovanje, pad

aviona, lica ranjenika kojih više nema. Zamišljam kako smrt dolazi sa svih strana. Vidim poslednji trenutak pre nego što granata padne na zemlju, osećam da je otkinuto krilo mog aviona i da vrtoglavo pada u ništavilo. Krov skladišta survava se na mene dok bespomoćno ležim na krevetu. Sve su to događaji kojima sam prisustvovala ili ih videla na snimku. Koje sam izazvala odapinjanjem luka. Koje nikad neću moći da izbrišem iz sećanja.

Tokom večere, Finik mi donosi poslužavnik u krevet da bismo zajedno gledali najnoviji propas. Dodeljen mu je stan na mom starom spratu, ali bolest mu se stalno vraća, tako da je više u bolnici nego kod kuće. Pobunjenici su pustili Znate ko su i za šta su sposobni, propas koji je Mesala montirao. Dopunjen je studiiskim snimcima Gejla, Bogsa i Kreside, koii opisuju čitav događaj. Teško mi je da gledam svoj prijem u bolnicu, pošto znam šta sledi. Kad bombe počnu da padaiu po krovu kao pliusak, zarivam glavu u jastuk, izvirujući samo na kraju. Mene prikazuiu nakon što su ranjenici već mrtvi.

Ako ništa drugo, Finik bar nije aplaudirao, niti izgledao srećno kad se spot završio. Samo je rekao: „Ljudi treba da znaju šta se događa. Sada su obavešteni."

„Hajde da isključimo televizor, pre nego što ponovo puste spot", molim ga. Ali dok Finik pruža ruku ka daliinskom upravljaču, vrisnem: „Čekaj!" Kapitol najavljuje specijalnu emisiju i nešto mi deluje poznato. Da, to je Sizar Flikerman. Mogu da pogodim ko mu je gost.

Zgranuta sam Pitinim fizičkim preobražajem. Snažni mladić bistrog pogleda od pre nekoliko dana, izgubio je bar osam kilograma i ruke mu se nekontrolisano tresu. Šminka ne može da sakrije podbulo lice, niti lepa odeća bol koji oseća pri svakom pokretu. Ovo je izmrcvarena osoba.

Misli mi haotično lete dok pokušavam da shvatim šta se dešava. Ali, videla sam ga! Pre četiri... ne, pet... mislim da je to bilo pre pet dana. Kako je moguće da se njegovo stanje toliko pogoršalo? Tada shvatam. U glavi prebiram prvi intervju sa Sizarom, u potrazi za nečim što bi mi pokazalo kad je napravljen. Nema ničeg. Mogli su da ga snime nekoliko dana posle raza^anja arene i da posle toga rade sa niim šta god požele. ,,Oh, Pita..." šapućem.

Sizar i Pita razmenjuju nekoliko fraza pre nego što ga Sizar upita o glasinama da snimam propase za distrikte. „Očigiedno je koriste", kaže Pita, „kako bi podstakli pobunjenike. Sumnjam da zna šta se dešava u ratu, šta je na kocki."

„Želiš li nešto da joj poručiš?" upita Sizar.„Zelim" reče. Zatim pogleda u kameru, pravo u mene. ,,Ne budi luda, Ketnis. Misli na sebe.

Pretvorili su te u oružje koje može uništiti čovečanstvo. Ako imaš uticaja, iskoristi ga da zaustaviš ovo ludilo. Zaustavi rat pre nego što bude prekasno. Zapitaj se da li zaista veruješ ljudima sa kojima radiš? Da li stvarno znaš šta se dešava? Ako ne znaš... onda pokušaj da otkriješ."

Crn ekran. Pečat Panema. Kraj programa.Finik uzima daljinski i gasi televizor. Za koji minut doći će ljudi da procene štetu koju je nanelo

Pitino stanje i izgovorene reči. Moram da ih se odreknem. Međutim, istina je da ne verujem pobunjenicima, Plutarhu i Koinovoj. Nisam uverena da su mi rekli istinu. Neću to uspeti da sakrijem. Koraci su sve bliži.

Finik me ščepa za ruku. „Nismo ga videli."„Šta?" pitam.„Nismo videli Pitu. Gledali smo samo propas o Osmici. Zatim smo isključili televizor zato što te

je prizor uznemirio. Kapiraš?" klima mi. Sad ja njemu klimam u znak slaganja. „Završi večeru." Uspevam da se saberem. Kad Plutarh i Fulvija uđu, usta su mi puna hleba i kupusa. Finik priča kako je Gejl dobro izgledao na snimku. Čestitamo im na spotu. Jasno im stavljamo do znanja da nas je toliko pogudio da smo odmah isključili TV. Izgleda da im je laknulo. Veruju nam.

Niko ne pominje Pitu.

09Više se ne trudim da zaspim nakon što se prvih nekoliko pokušaja pretvara u jezive noćne more.

Kad neko dođe da proveri kako mi je, samo ležim i pravim se da spavam. Ujutru me otpuštaju iz bolnice uz savet da se ne naprežem. Kresida me moli da snimim nekoliko rečenica za spot o Kreji. Tokom ručka očekujem aa neKo pomene Piun nastup, ali svi ćute. Sigurno ga je video bar još neko osim mene i Finika.

Vreme je za moj trening, ali Gejl mora da radi sa Bitijem na nekom oružju. Zbog toga tražim dozvolu da odvedem Finika u sumu. Neko vreme lutamo unaokolo, a zatim ostavijamo komunikatore u žbunju. Kad smo se dovoljno udaliili, sednemo da popričamo o Pitinom nastupu na televiziji.

„Nisam čula nijednu reč o tome. Da li je tebi neko nešto rekao?" pita Finik. Odmahujem glavom. Nakon kraće pauze, postavlja mi sledeće pitanje: „Čak ni Gejl?" Očajnički se nadam da Gejl zaista ništa ne zna o Pitinoj poruci. Ali osećam da zna. „Možda čeka da ostanete nasamo."

„Možda", kažem.Toliko dugo ćutimo da nam se približava jelen. Obaram ga strelom i Finik ga odvlači do ograde.Za večeru dobijamo srneći gulaš. Nakon jela, Gejl me prati do stana E. Upitala sam ga šta se

zbiva, ali ponovo ne pominje Pitu. Čim su moja majka i sestra zaspale, uzimam biser iz fioke i provodim još jednu besanu noć, stežući ga u ruci i razmišljajući o Pitinim rečima. „Zapitaj se da li zaista veruješ Ijudima sa kojima radiš? Da li stvarno znaš šta se dešava? Ako ne znaš... onda pokušaj da otkriješ." Da otkrijem. Šta da otkrijem? Gde? Kako Pita može da zna bilo šta, osim onog što mu Kapitol kaže? To je samo kapitolski propas. Predstava za mase. Ali ako Plutarh misli da je u pitanju kapitolska propaganda, zašto mi nije rekao? Zašto niko nije obavestio Finika i mene?

Mučim se pokušavajući da pronađem odgovore. Pita. Šta su mu učinili? Šta mu upravo čine? Jasno je da Snou nije progutao priču o tome da Pita 1 ]a nismo ništa znali o pobuni. Njegove sumnje su još veće otkad sam postala Kreja. Pita može samo da nagađa kakva je taktika pobunjenika ili da laže svoje mučitelje Kad se otkriju, laži se strogo kažnjavaiu. Sigurno se oseća kao da sam ga napustila. Tokom prvog mtervjua pokušao je da me zaštiti od Kapitola i pobunjenika. Ja njega ne samo što nisam uspela da zaštitim, već sam mu na vrat natovarila nove užase.

Ujutru guram ruku u zid i umorno zurim u dnevni raspored. Odmah nakon doručka treba da odem u Proizvodnju. Dok sam gutala vrelu kašu, mleko i pasiranu cveklu, primetila sam komunikator na Gejlovom zglobu. „Kad ti je ponovo dodeljen, voiniče Hotorn?" upitala sam.

„Juče. Kažu da je to potrebno, pošto idem na teren sa tobom", odgovori Gejl.Meni niko nikad nije ponudio komunikator. Pitam se, da li bi mi ga dali ako zatražim? ,,Pa,

jedno od nas dvoje mora biti pnstupačno", rekoh razdraženo.„Šta to znači?" upita on.„Ništa. Samo ponavljam nešto što si jednom rekao", oavratila sam. „Potpuno se slažem da od

nas dvoje upravo ti treba da buaeš pristupačan. Samo se nadam da ja i dalje imam pristup tebi."Pogledi su nam se sreli i tad snvatam koliko sam besna na Gejla. Uopšte ne verujem da nije

viaeo propas sa Pitom. Osećam se izdanom zato što mi ništa ne govori. Znamo se isuviše dobro da ne bi primetio moju promenu raspolozenja.

„Ketnis..." pokušava da pronađe prave reči. U glasu mu već osecam priznanje krivice.Grabim poslužavnik, prilazim polici za odlaganje i bacam sudove na nju. Stiže me na pola puta

do nodnika„Zašto mi ništa nisi rekla?" pita me dok me hvata za ruku.„Zašto ja nisam ništa rekla?" otimam se. ,,A zašto ti nisi ništa rekao? Uostalom, još sinoć sam te

pitala šta se dešava!"„Žao mi je. U redu? Nisam znao šta da radim. Zeleo sam da ti kažem, ali svi su se uplašili da će

ti se smučiti kad vidiš propas sa Pitom", kaže.„Bili su u pravu. Smučilo mi se. Ali još više mi se smučilo kad sam shvatila da me lažeš jer ti je

Koinova to rekla." U tom trenutku se oglasio komunikator. ,,To je ona. Bolje požuri. Sad imaš šta da joj ispričaš."

Na trenutak mu na licu ugledam iskren bol. Zatim ga zameni hladni bes. Okreće se i odlazi. Možda sam preterala što mu nisam dala priliku da objasni. Možda svi pokušavaju da me zaštite laganjem. Briga me. Muka mi ie od ljudi koji me lažu za moje sopstveno dobro. Uglavnom se ispostavi da je njihovo dobro u pitanju. Lažite Ketnis o pobuni, da ne bi napravila neku glupost. Pošaljite je u arenu u potpunom neznanju, da bismo mogli da je spasemo. Nemojte ioj reci za Pitin propas, zato što će joj se smučiti, a već je dovoljno tešku naterati je da odigra iole pristojnu predstavu.

Zaista mi je muka! Potpuno sam utučena i suviše umorna za ceo dan snimanja. Ali pošto sam već stigla do sobe za preobražaj, ipak ulazim. Otkrivam da ćemo se danas vratiti u Distrikt 12. Kresida želi da napravi intervju sa mnom i Gejlom o našem uništenom gradu.

„Ako ste oboje raspoloženi za to", kaže Kresida i ispitivački me pogleda.„Računaj na mene", kažem. Zatim stoiim kao lutka dok me moj tim oblači, namešta kosu i

prikriva tamne podocnjake ispod umornih očiju.Bogs me prati do Hangara, ali nakon pozdrava više ne razgovaramo. Zahvalna sam mu što me

je poštedeo pridike zbog neposlušnosti u Osmici, posebno zbog toga što njegova maska deluje vrlo neudobno.

U poslednjem trenutku setim se da majci pošaljem poruku da odlazim iz Trinaestice, podvlačeći da putovanje neće biti opasno. Ulazimo u letelicu i krećemo u kratku vožnju do Distrikta 12. Prilazim stolu oko koga su Plutarh, Gejl i Kresida nagnuti nad mapom. Plutarh sija od zadovoljstva dok mi pokazuje rezultate prvih nekoliko propasa. Pobunje nici, koji su jedva održavali uporišta u distriktima, sad su se preporodih. Zauzeli su Trojku i Jedanaesticu, od kojih je drugi glavni Panemov snabdevač hrane. Bilo je prepada i u nekoliko drugih distrikta.

„Ovo zaista uliva nadu", kaže Plutarh. „Fulvija će za večeras pripremiti prvu seriju spotova Sećamo se, tako da ćemo na svaki distrikt uticati posebno, pominjanjem njihovih preminulih tributa. Finik je zaista fantastičan."

„Bolno je gledati ga", kaže Kresida. „Mnoge od njih poznavao je lično."„Zato je tako dobar u tome", Kaže Plutarh. „Govori pravo iz srca. Svi izvanredno radite.

Koinova je zadovoljna."Znači, Gejl im nije ispričao da se pretvaram da ne znam za Pitu i da sam besna zbog prikrivanja.

Međutim, prekasno je. Još ne mogu da mu oprostim. Nije ni bitno. Ni on ne razgovara sa mnom.Tek kad smo sleteli na Livadu, shvatila sam da Hejmič nije sa nama. Kad sam upitala Plutarha

zašto je odsutan, samo je odmahnuo glavom: „Nema snage za suočavanje sa ruševinama."„Hejmič nema snage da su suoči sa nečim? Pre će biti da je želeo slobodan dan", kažem.„Mislim da je zapravo rekao da nije u stanju da se suoči sa ruševinama bez boce u rukama",

objasnio je Plutarh.Prevrćem očima. Odavno sam izgubila strpljenje za svog mentora, njegovu slabost prema piću i

ono sa čime može ili ne može da se suoči. Međutim, pet minuta nakon povratka u Dvanaesticu i sama pomislim na bocu. Bila sam ubeđena da sam se pomirila sa padom svog distrikta – čula sam za to, osmotrila situaciju iz vazauha, lutala kroz pepeo. Zbog čega svaki pogled izaziva bol? Da li sam ranije bila suviše ošamućena da shvatim da je moj svet nestao? Ili mi je Gejlov izraz lica dok se prvi put izbliza suočava sa posledicama razaranja, oživeo ovu groznu sliku?

Kresida nalaže ekipi da počne od mog starog doma. Pitam je šta želi da uradim. „Šta god osećaš", kaže. Dok stojim u kuhinji, čini mi se da ništa ne žeiim. Zapravo, usredsređujem se na nebo, taj jedini krov na kući, pokušavajući da se spasem iz kovitlaca uspomena. Nakon nekog vremena, Kresida kaže: „Dobro je, Ketnis. Hajdemo dalje."

Gejl je zagiavio na svojoj staroj adresi. Kresida ga je nekoliko minuta snimala u tišini. Nakon toga, dok je iz pepela izvlačio metalni žarač – jedini ostatak svog prethodnog života – počela je da

ga ispituje o porodici, poslu i životu u Šavu. Tražila je da se vrati u noć bombardovanja i da je opiše. Obilazili su kucu, zatim su pošli putem do Livade, da bi na kraju kroz šumu stigli do jezera. Zaostajem iza ekipe i telohranitelja Svoiim prisustvom narušavaiu mir moie voljene šume. Ovo je privatno mesto, svetilište. Prisustvo kapitolskog zla vec ga je iskvarilo. Za sobom smo ostavili poslednje ograde sa nagorelim panjevima, ali i dalje nailazimo na leševe u raspadanju. Zar moramo da ih snimimo i svima prikazujemo?

Kad smo došli do jezera, Gejl kao da je izgubio moc govora. Svi se kupamo u sopstvenom znoju, pogotovo Kastor i Poluks u svojim bubolikim oklopima. Kresida predlaže da se odmorimo. Rukama zahvatam vodu iz jezera i maštam da sam sama 1 da ronim, naga i daleko od tađih očiju. Neko vreme lutam okolo. Kao sam stigla do betonske kućice kraj jezera, zastajem na vratima 1 ugledam Gejla kako na zid kraj ognjišta naslanja iskrivljeni žarač. U trenutku mi se javlja vizija usamljenog stranca iz budućnosti, koji luta divljinom i nailazi na ovo utočište sa naslaganim kladama, ognjištem i žaračem. Pitajući se otkud sve to, Gejl se okreće i gleda me u oči. Znam da razmišlja o našem poslednjem dolasku ovde. Tu smo se svađali oko toga da li da pobegnemo ili ne. Da smo pobegli, da li bi Distrikt 12 i dalje postojao? Ja mislim da bi. Takode, Kapitol bi i dalje kontrolisao čitav Panem.

Podeljeni su nam sendviči sa sirom i jedemo ih u hladu. Namerno sedam malo dalje, pored Poluksa, da ne bih morala da razgovaram Doduše, niko nije posebno pričljiv. U toj gotovo nenarušenoj tišini, ptice ponovo uzimaju šumu pod svoje. Poluks me ćušne laktom i pokaže malu, crnu pticu. Skače na drugu granu, širi krila i otkriva bele šare. Poluks pokazuje na moju značku i upitno podiže obrve. Klimanjem mu potvr đujem da je u pitanju kreja. Podižem prst kao da ću reći: Čekaj, pokazaću ti i počinjem da oponašam ptičji zov. Kreja naginje glavu i uzvraća mi zviždukom. Na moje iznenađenje, i Poluks počinje da zviždi. Ptica mu odmah odgovara. Lice mu je ozareno i upušta se u razmenu melodija sa krejom. Nagadam da je to prvi razgovor u kojem učestvuje nakon više godina. Muzika privlači kreje kao što cveće mami pčele. Ubrzo se njih pet-šest našlo u krošnji iznad naših glava. Poluks me tapše po ruci i uzima grančicu da napiše reč u prašini. PEVAŠ?

Obično odbijam slične zahteve, ali Poluksu je nemoguće reći ne. Osim toga, glasovi kreja drugačiji su od njihovih zvižduka i volim da ih slušam. Bez razmišljanja sam otpevala četiri note koje me je Ru naučila, one kojima se označava kraj radnog vremena u Jedanaestici. Note koje su postale muzika njene smrti. Ptice to ne znaju. Prihvataju jednostavnu melodiju i dobacuju je jedna drugoj u divnom skladu. Kao što su činile u Igrama gladi pre nego što su se mutanti pojavili iz šume, poterali nas ka Kornuskopiji i pretvorili Katona u krvavu kašu...

„Zeliš li da čuješ kako pevaju pravu pesmu?" otelo mi se. Učiniću bilo šta, samo da oteram ružne uspomene. Na nogama sam, vraćam se do drveća i polažem ruku na hrapavu javorovu koru, u čijoj krošnji obitavaju ptice. Nisam pevala „Drvo za vešanje" bar deset godina. To je zabranjena pesma, ali sećam se svake reči. Počinjem tihim, mekim glasom, kao što je otac uvek činio:

„Dolaziš li do drveta gde obesiše čovekaOptuženog da je ubio troje?Čudne stvari tu se desiše.Neće biti ništa čudnijeAko se sretnemo u ponoć,Kraj drveta za vešanje."

Kreje počinju da pevaju drugačije, prihvatajući novu melodiju.

„Dolaziš li do drveta gde mrtav čovek Dovikivaše svojoj dragoj đa beži?

Čudne stvari tu se desiše. Neće biti ništa čudnije Ako se sretnemo u ponoć, Kraj drveta za vešanje."

Privukla sam pažnju ptica. Još jedna strofa i sigurno će uhvatiti melodiju. Jednostavna je i ponavlja se četiri puta, skoro bez ikakve varijacije.

„Dolaziš li do drveta do kojeg ti rekoh da pobegneš,Da oboje budemo slobodni?Čudne stvari tu se desiše.Neće biti ništa čudnijeAko se sretnemo u ponoć,Kraj drveta za vešanje."

Na drvetu vlada tišina. Čuje se šuštanje lišća, ali ne i glas ptica. Ni kreja, ni drugih vrsta. Pita je u pravu. Zaista ćute i slušaju me. Kao što su činile dok je moj otac pevao.

„Dolaziš li do drveta da pored mene nosišOgrlicu od konopca?Čudne stvari tu se desiše.Neće biti ništa čudnijeAko se sretnemo u ponoć,Kraj drveta za vešanje."

Ptice čekaju nastavak. Ali to je sve. Poslednja strofa. U tišini se prisećam scene. Kod kuće sam, posle dana koji smo otac i ja proveli u šumi. Sedim na podu sa bebicom Prim i pevam „Drvo za vešanje." Pravim nam ogrlice od ostataka starog konopca kao što pesma kaže, ali ne ra zumem šta reči znače. Melodija je jednostavna i laka za pevanje. U to vreme sam sve mogla da zapamtim nakon nekoliko slušanja. Majka mi iznenada istrgnu konopac i poče da urla na oca. Plačem zato što majka nikad ne viče. Tada i Prim počinje da cvili i istrčavam napolje da se sakrijem. Pošto sam imala samo jedno skrovište – na Livadi, pod žbunom orlovih noktiju – otac me odmah pronalazi. Smirio me je i rekao da je sve u redu, ali da bi bilo bolje da više ne pevam tu pesmu. Majka želi da je zaboravim. Naravno, svaka reč mi se istog trenutka neizbrisivo urezala u pamćenje.

Ni otac ni ja nismo je više pevali niti smo je pominjali. Često mi se vraćala nakon njegove smrti. Već sam bila starija i počela sam da shvatam pravo značenje. Na početku se čini da neki mladić nagovara svoju devojku da se tajno sastanu u ponoć. Međutim, drvo gde je čovek obešen zbog ubistva, pomalo je čudno mesto za ljubavni sastanak. Svi sumnjaju da devojka ubice ima veze sa zločinom, a kaznili bi je i bez toga; zato joj njegov leš govori da beži. Taj deo sa lešom koji govori očigledno je veoma čudan, njegovo značenje se otkriva tek u trećoj strofi. Tad shvatate da su to reči mrtvog ubice. Još je na drvetu za vešanje. Mada je devojci rekao da beži, stalno je pita da li dolazi da se sastane sa njim. Najzagonetnija je fraza Do kojeg ti rekoh da pobegneš, da oboje budemo slobodni, jer prvo pomislite da govori o trenutku kad joj je rekao da beži, verovatno tamo gde je bezbedno. Ali onda se zapitate da li je mislio na to da pobegne ka njemu, ka smrti. U poslednjoj strofi je jasno da on upravo to čeka. Čeka svoju devojku, da sa ogrlicom od konopca visi kraj njega na drvetu.

Nekad sam mislila da je ubica najjeziviji čovek kojeg mogu da zami slim. Sada, nakon nekoliko poseta Igrama gladi, ne osuđujem ga dok ne saznam sve detalje. Možda je njegova devojka već osuđena na smrt i pokušava da joj olakša. Da joj kaže da će je čekati? Ili misli da je mesto na kojem

je ostavlja gore od smrti. Zar nisam i ja poželela da ubijem Pitu kako bih ga spasla od Kapitola? Da li mi je to zaista bila jedina mogućnost? Verovatno ne, ali u tom trenutku, ništa drugo mi nije padalo na pamet.

Verovatno je moja majka smatrala da je čitava stvar suviše uvrnuta za sedmogodišnje dete. Posebno ako to dete pravi ogrlicu od konopca. Vešanje ne postoji samo u bajkama. Njime je pobijeno mnogo Ijudi u Dvanaestici. Sigurno nije želela da otpevam tu pesmu na času muzičkog. Verovatno joj se ne bi dopalo da to učinim pred Poluksom, ali bar me ne snimaju... Čekaj malo, ne, ipak grešim! Bacam pogled u stranu i vidim da je Kastorova kamera uključena. Svi me pažljivo posmatraju. Niz Poluksove obraze kotrljaju se suze. Nema sumnje da ga moja pesma podseća na neki užasan doživljaj. Odlično. Uzdahnem i naslonim se na stablo. Tada kreje počinju da izvode „Drvo za vešanje." Iz njihovih grla izlazi čudesna melodija. Iako sam svesna da me snimaju, mirno stojim sve dok ne začujem Kresidin glas: „Rez!" Plutarh mi prilazi sa smeškom. „Odakle si izvukla ovu pesmu? Niko nam neće verovati." Baca oružje i tako me ljubi u teme da sve puca. ,,Ti si pravo zlato!"

„Nisam to uradila zbog snimanja", kažem.„Sreća naša što je kamera bila uključena", odvrati. „Idemo svi u grad!"Probijamo se kroz šumu i stižemo do stene. Gejl i ja istovremeno okrećemo glave, kao psi kad

njuše vazduh. Kresida to primećuje i pita šta se nalazi u tom pravcu. Otkrivamo da je to mesto gde smo se uvek sastajali pre polaska u lov. Želi da ga vidi, ali joj objašnjavamo da nije ništa posebno.

Ništa posebno, samo mesto na kojem sam bila srećna, pomislih.Naša stena sa pogledom na dolinu. Možda ima malo manje zelenila nego obično, ali je kupina

odlično rodila. Ovde smo toliko puta započinjali dane ispunjene lovom, zamkama, ribarenjem i sakupljanjem, zajedničkim lutanjem kroz šumu, razgovorima... Ovo su bila vrata koja vode ka snazi i duševnom miru. Jedno drugom bili smo ključ.

Sad nema Distrikta 12 iz kojeg valja pobeći, nema mirovnjaka koje valja prevariti, nema gladnih usta koja valja hraniti. Kapitol nam je sve to oduzeo. A ja sam na ivici da izgubim i Gejla. Čarolija koja nas je svih tih godina čvrsto povezivala, počela je da nestaje. Među nama više nema svetlosti, ostale su samo mračne senke. Kako to da smo danas, usred užasnih ruševina našeg distrikta, suviše ljuti da progovorimo jedno sa drugim?

Gejl me je gotovo slagao. Za to ne postoji opravdanje, čak i ako je bio zabrinut za mene. Međutim, izvinjenje je delovalo iskreno. Ipak, odbila sam ga i namerno uvredila da bi ga zabolelo. Šta nam se to dešava? Zašto se u poslednje vreme stalno svađamo? Prava zbrka, ali nekako osećam da sam ja uzrok ovih nevolja. Da li zaista želim da ga oteram od sebe?

Otkidam kupinu sa vreže. Nežno je vrtim između palca i kažiprsta. Iznenada se okrećem i bacam je pravo ka njemu. „Neka šansa..." kažem. Bacam je visoko, kako bi imao dovoljno vremena da odluči hoće li je uhvatiti ili će se odbiti.

Gejl gleda mene a ne u kupinu, ali u poslednjem trenutku otvara usta i hvata je. Žvaće, guta i nakon duge pauze izgovara „... uvek bude na vašoj strani." Ipak, rekao je to.

Kresida nas jedno uz drugo poseda na stenu i navodi da pričamo o lovu. Šta nas je oteralo u šumu, kako smo se upoznali, koje trenutke pamtimo. Polako se opuštamo, čak i pomalo smejemo dok pričamo o doživljajima sa pčelama, divljim psima i tvorovima. Ućutala sam kad nas je pitala kako se osećamo nakon što smo svoju veštinu iskoristili tokom bombardovanja Osmice. Gejl je samo kazao: ,,To je odavno trebalo da uradimo."

Kad smo stigli do Gradskog trga, popodne je već lagano tonulo u veče. Vodim Kresidu do ruševina pekare i molim je da nešto snimi. Osećam samo umor. „Pita, ovo je tvoj dom. Od bombardovanja se ništa ne zna o tvojoj porodici. Dvanaestica više ne postoji. A ti ipak pozivaš na prekid vatre?" Gledam pustoš oko sebe. „Više nema ko da te čuje."

Dok stojimo pred gomilom zgužvanog metala koja je nekad predstavljala vešala, Kresida pita da li je neko od nas dvoje ikada bio mučen.Gejl skida košulju i oKreće leđa kameri. Zurim u ožiljke; kao da ponovo čujem fijuk biča i vidim njegovo krvavo telo Kako visi bez svesti.

„Završila sam", izjavljujem. „Naći ćemo se u Pobedničkom selu. Moram da uzmem nešto... za majku."

Valjda sam došetala ovamo, ali se ne sećam. Svesna sam samo toga da sedim na kuhinjskom podu u našoj kući u Pobedničkom selu. U kutiju pažljivo slažem keramičke posude i staklene bočice. Između njih stavljam čiste pamučne zavoje, kako bih sprečila lomljenje. Umotavam i pregršt suvog cveća.

Iznenada se setim ruže na svom toaletnom stočiću. Da li je bila stvarna? Ako jeste, da li je i dalje tamo? Moram da odolim iskušenju da proverim. Ako je tamo, ponovo ću se uplašiti. Žurno nastavljam pakovanje.

Kad sam ispraznila ormane i ustala, videla sam da je Gejl u kuhinji. Njegova tiha pojava unosi nemir u mene. Raširio je prste i naslonio se na drveni sto. Spuštam kutiju između nas. „Sećaš li se?" pita. „Ovde si me poljubila."

Znači, velika doza morflinga koju je primio nakon bičevanja, nije bila dovoljna da mu to izbriše iz svesti. „Mislila sam da se nećeš setiti", kažem.

„Samo mrtav bih zaboravio. Možda čak ni tad", odvrati on. „Možda ću biti kao onaj čovek iz pesme Drvo za vešanje. On još čeka odgovor." Nikada nisam videla da plače, ali su mu sad oči pune suza. Prilazim i spuštam svoje usne na njegove. Osećamo ukus vreline, pepela i bede. Čudan ukus tako nežnog poljupca. Povlači se i lice mu se razvlači u osmeh. „Znao sam da ćeš me poljubiti."

„Kako si znao?" pitam, zato što ni sama nisam znala šta ću uraditi.„Zato što patim", kaže. ,,To je jedini način da privučem tvoju pažnju." Podiže kutiju. ,,Ne brini,

Ketnis. Proći će." Odlazi pre nego što sam smogla snage da mu odgovorim.Previše sam umorna da bih razmišljala o ovoj novoj optužbi. Kratak let do Trinaestice provodim

sklupčana na sedištu, trudeći se da ne slušam kako Plutarh raspreda jednu od svojih omiljenih tema – oružje koje čovečanstvo više nema na raspolaganju. Priča o avionima koji lete na velikim visinama, vojnim satelitima, dezintegratorima ćelija, robotima, biološkom oružju sa rokom trajanja. Nestala su usled uništenja atmosfere, nedostatka sredstava ili odluke. Oseća se žaljenje u glasu glavnog tvorca koji može samo da sanja o takvim igraćkama, osuđen na jednostavne letelice, rakete i obične puške.

Skidam Krejinu uniformu i bez večere odlazim u krevet. Uprkos tome, Prim ujutru mora da me prodrma da bih ustala. Nakon doručka izbegavam svoj raspored i spavam u ostavi za pribor. Dok sam došla sebi i iskobeljala se IZ gomile kutija sa kredama i olovkama, već je bilo vreme za večeru. Uzimam veliku porciju supe od graška i nakon toga krećem ka stanu E, ali me Bogs presreće.

,,U Komandi je sastanak. Zaboravi svoj trenutni raspored", kaže.,,To sam već učinila", odvratim.,,Da li si ga danas uopšte poštovala?" upita ogorčeno.,,Ko zna? Ja sam mentalno dezorijentisana." Podižem zglob da pokazem medicinsku narukvicu i

shvatam da je nestala. „Vidiš? Ne sećam se čak ni da su mi je skinuli. Zašto moram u Komandu? Jesam li nešto propustila?"

„Mislim da je Kresida htela da ti pokaže propase iz Dvanaestice. Doduše, možeš ih videti kad budu emitovani na televiziji", kaže.

,,E, za to mi je potreban raspored za gledanje spotova", odvratim. Ošine me pogledom, ali prećuti.

Komanda je prepuna ljudi, ali mi je sačuvano mesto između Plutarha i Finika. Ekrani na stolu već su podignuti i teče uobičajen kapitolski program.

„Šta se dešava? Zar ne gledamo propase iz Dvanaestice?" pitam.,,Ne", kaže Plutarh. „Mislim, možda ćemo ih pogledati. Ne znam šta Biti planira."„Biti misli da je pronašao način da se ubaci u nacionalnu mrežu", kaže Finik. „Tako da će naši

propasi biti emitovani i u Kapitolu. Trenutno radi u Posebnoj odbrani. Večeras ide program uživo. Nastupiće Snou. Mislim da počinje."

Poiavljuje se znak Kapitola i začuje se himna. Upiljila sam se u zmijske oči predsednika dok pozdravlja naciju. Na podijumu izgleda kao da stoji iza barikade, ali se primećuje bela ruža na reveru. Kamera se povlači kako bi se pored njega video Pita, postavljen ispred mape Panema. Sedi na barskoj stolici, sa stopalima na metalnoj šipci. Veštačkom nogom lupka u nekom čudnom ritmu. Graške znoja probijaju se kroz slojeve pudera iznad njegove gornje usne 1 po čelu. Međutim, najviše me plaši pogled njegovih očiju – besan i odsutan u isto vreme.

„Loše mu je", šapućem. Finik me grabi za ruku da bih imala na šta da se oslonim. Trudim se da je stegnem.

Pita razdraženo govori o potrebi prekida vatre. Ističe štetu nanetu ključnoj infrastrukturi u različitim distriktima. Dok govori, povremeno zasvetle delovi mape i prikažu slike uništenja. Srušena brana u Sedmici. Voz izbačen iz koloseka dok se toksični otpad izliva iz vagona. Ambar koji se ruši nakon požara. Za sve to okrivljuju se pobunjenici.

Bam! /znenada ugledam sebe na televiziji kako pokazujem ka ruševinama pekare.Plutarh skače na noge. „Uspeo je! Biti se probio!"Prostorija se ispunjava žagorom, ali Pita se vraća i sada deluje rastrojeno. Video me je na

monitoru. Pokušava da nastavi govor i prelazi na bombardovanje fabrike za prečišćavanje vode, kad ga zamenjuje snimak Finika kako pričao o Ru. Zatim se sve pretvara u bitku za emitovanje, dok kapitolski tehničari pokušavaju da odbiju Bitijev napad. Međutim, nisu spremni. On je izgleda predviaeo da to nece moći dugo da kontroliše, pa je spremio arsenal snimaka od pet do deset sekundi. Posmatramo kako zvanična prezentacija nestaje dok je prekrivaju snimci iz propasa.

Plutarh je oduševljen. Skoro svi navijaju za Bitija, ali Finik ostaje tih i miran pored mene. U Hejmičevim očima prepoznajem sopstveni užas. Shvatam da nam sa svakim radosnim usklikom Pita sve više izmiče.

Ponovo se vraća kapitolski znak, praćen jednoličnim tonom. To traje dvadesetak sekundi, a onda se Snou i Pita vraćaju. U studiju vlada metež. Čujemo izbezumljen razgovor u njihovoj kabini. Snou skače, govoreći da pobunjenici očigledno pokušavaju da spreče širenje informacija koje ih optužuju, ali da će istina i pravda prevladati. Program će se nastaviti kada bude bezbedno. Zatim upita Pitu da li nakon ovoga večeras ima nešto da poruči Ketnis Everdin.

Na pomen mog imena, Pitino lice zgrči se od napora. „Ketnis... šta misliš, kako će se ovo završiti? Šta će preostati? Niko nije bezbedan. Ni u Kapitolu. Ni u distriktima. A ti... u Trinaestici..." oštro udiše kao da se bori za vazduh. Pogled odaje poremećenog čoveka. „Mrtva do jutra!"

Iza kamere, Snou naređuje: „Prekinite emitovanje!" Nastupa haos kad Biti u intervalima od tri sekunde pušta moju fotografiju dok stojim predbolnicom. Između slika uspevamo da nazremo šta se dešava u studiju. Pita se trudi da još nešto kaže. Kamera je oborena na bele pločice. Bat čizama, udarac i odmah zatim Pitin bolni urlik. I njegova krv, razlivena po pločicama.

DRUGI DEO

NAPAD

10Vrisak polazi od mojih krsta, juriša kroz telo i pretvara se u knedlu u grlu. Nema sam poput

ejvoksa. Bol me guši. Čak i kad bih uspela da opustim vrat, da isteram krik iz sebe, da li bi to bilo ko primetio? U prostoriji vlada haos. Čuju se pitanja i zahtevi da Pitine reči budu dešifrovane. ,,A ti... u Trinaestici... mrtva dojutra!" Ali niko se ne brine za glasnika, čija je krv sada samo zaleđena slika na ekranu.

Jedan glas ućutkuje ostale. „Zavežite!" Svi se okreću ka Hejmiču. „Nije to nikakva misterija! Dečko nam poručuje da će nas večeras napasti. Ovde, u Trinaestici."

„Odakle njemu taj podatak?"„Zašto bismo mu verovali?"„Kako znaš?"Hejmič reži od besa. „Dok mi raspravljamo, njega prebijaju nasmrt. Zar vam to nije dovoljno?

Ketnis, pomozi mi!"Moram da se razmrdam da bih progovorila. „Hejmič je u pravu. Ne znam odakle Piti

informacija. Niti da li je istinita. Ali, on veruje da jeste. Oni će ga..."Nisam u stanju da izgovorim šta će Snou učiniti.,,Vi ga ne poznajete", kaže Hejmič Koinovoj. ,,Mi ga znamo. Spremite se."Predsednica deluje kao da je vesti nisu uznemirile, već prosto zbunile. Odmerava reči, tapkajući

prstom po ivici kontrolne table ispred sebe. Konačno progovara i obraća se Hejmiču ravnodušnim glasom. ,,Mi smo, naravno, spremni za takvu mogućnost. Mada protekle dekade potvrduju pretpostavku da bi direktan napad na Trinaesticu bio koban za Kapitol. Nuklearne rakete šalju radijaciju u atmosferu, što nepopravljivo uništava životnu sredinu. Čak i rutinsko bombardovanje može da ošteti naše vojne objekte, a znamo da žele da ih se dočepaju. Naravno, time bi takoue izazvali kontranapad. Razumljivo je da se, s obzirom na naš savez sa pobunjenicima, to može smatrati prihvatljivim rizikom."

„Zaista to mislite?" upita Hejmič. Preterao je glumeći iskrenu zabrinutost, ali u Trinaestici niie prolazila fina ironija.

„Zaista. U svakom slučaju, odavno je trebalo da proverimo bezbednost Petog nivoa", kaže Koinova. „Odmah ću pokrenuti operaciju zatvaranja." Zatim počinje brzo da ukucava svoju šifru. Operacija je započela čim je podigla glavu.

Od mog dolaska u Trinaesticu, imali smo dve vežbe nižeg nivoa. Prve se ne sećam naročito dobro. Bila sam na intenzivnoj nezi u bolnici i čini mi se da su pacijenti bili izuzeti, pošto je naš premeštaj izazvao poteškoće koje su bile važnije od korisnosti vežbe. Jedva da sam bila svesna mehaničkog glasa koji upućuje ljude da se skupe u žutim zonama. Tokom vežbe drugog nivoa, namenjene manjim krizama – kao što je privremeni karantin koji se koristi tokom epidemije gripa – trebalo je samo da se vratimo u svoje stanove. Ja sam ostala iza cevi u perionici. Zanemarila sam dobovanje zvučnih signala preko audio-sistema i posmatrala pauka kako plete mrežu. Nijedno od ta dva iskustva nije me pripremilo za neverovatno prodorne i zastrašujuće sirene, koje su u ovom trenutku odjekivale Trinaesticom. Ovaj zvuk nije moguće zanemariti, pošto je smišljen da natera stanovništvo na mahnito ponašanje. Ali, ovo je ipak Trinaestica i to se, naravno, ne dešava.

Bogs sprovodi Finika kroz hodnik, pravo niz široko stepenište. Ljudi stalno pristižu i formiraju bujicu koja teče ka izlazu. Niko ne vrišti niti pokušava da se probije napred. Čak se ni deca ne bune. Spuštamo se na niže spratove bez reči, zato što se ne bismo čuli od sirene. Pogledom tražim majku i Prim, ali osim ljudi oko sebe ne vidim ništa. Međutim, obe večeras rade u bolnici, tako da sigurno neće propustiti vežbu.

Uši mi pucketaju, a kapci postaju teški. Duboko smo se spustili pod zemlju, kao rudari. Jedino dobro je što se sirene sve slabije čuju. Kao da nas fizički teraju od površine, što verovatno i jeste njihova svrha. Grupe ljudi odvajaju se ka obeleženim vratima, no Bogs me i dalje upućuje nadole, dok se stepenice konačno ne završe kod ulaza u veliku pećinu. Krenem ka njoj, ali Bogs me zaustavlja i pokazuje da pružim ruku sa rasporedom ka skeneru, kako bi moje kretanje bilo zabeleženo. Nema sumnje da ti podaci odlaze do nekog kompjutera, koji u svakom trenutku prati kretanje Ijudi.

Pećina je čudna mešavina prirodnog i veštačkog. Zidovi su od kamena, ali druge delove ojačavaju čelični stubovi i beton. Kreveti su usečeni u stenu. Tu su i kuhinja, kupatilo i ambulanta za prvu pomoć. Ovo mesto namenjeno je dužem boravku.

Pećina je puna belih oznaka sa slovima i brojevima. Bogs je zadužio Finika i mene da mu podnosimo izveštaj o stanju u pojedinim kvartovima – u mom slućaju E, za stan E. Ulazi Plutarh. ,,Ah, tu ste", kaže. Nedavni događaji nisu mu pokvarili raspoloženje. I dalje je srećan zbog Bitijevog uspešnog televizijskog napada. Gleda šumu, a ne drveće. Ne Pitino kažnjavanje ili uništenje Trinaestice. „Ketnis, znam da je za tebe ovo gadan trenutak, zbog Pitinog osujećenja i sve to, ali moraš biti svesna toga da će te drugi posmatrati."

„Šta?" upitala sam. Ne mogu da verujem da su užasne okolnosti u kojima se Pita nalazi za njega samo osujećenje.

„Drugi ljudi u bunkeru pratiće tvoje reakcije. Ako si smirena i hrabra, ostali će se truditi da se ponašaju isto tako. Ako te obuzme panika, proširiće se poput požara", objašnjava Plutarh. Samo zurim u njega. „Kako bih rekao, vatra će se razbuktati", nastavlja, kao da ne shvatam o čemu govori.

„Šta misliš o tome da se lepo pretvaram da me snimaju, Plutarhu?" kažem.,,Da! Savršeno. Čovek je uvek hrabriji pred publikom", kaže. „Seti se samo kakvu je hrabrost Pita

upravo ispoljio!"Jedva se uzdržavam da ga ne ošamarim.„Moram da se vratim do Koinove pre konačnog zatvaranja. Dobro ti ide, samo tako nastavi!"

završava i odlazi.Prilazim velikom slovu E napisanom na zidu. Naš prostor se sastoji od kamenog poda površine

tri i po puta tri i po metra i označen je linijama. U zid su usečena dva kreveta i jedno od nas spavaće na podu. Tu je i kvadratni prostor za odlaganje stvari. Na plastificiranom belom papiru piše PROTOKOL PONAŠANJA U BUNKERU. Zurim u male, crne mrlje na papiru. Neko vreme ih zaklanjaju krvavocrvene tačkice koje ne mogu da uklonim iz vidnog polja. Polako uspevam da se usredsredim na reči. Prvi odeljak nosi naslov Nakon dolaska.

pobrinite se da svi članovi vašeg domaćinstva budu na broju.

Majka i Prim još nisu stigle, ali ja sam verovatno jedna od prvih koji su dospeli do bunkera. Sigurno pomažu u smeštanju pacijenata iz bolnice.

idite do mesta za snabdevanje i uzmite paket za svakog člana domaćinstva. pospremite

svoj životni prostor. vratite rančeve.

Razgledam pećinu i tražim mesto za snabdevanje, prostranu sobu odvojenu pultom. Iza pulta ljudi čekaju, ali još se ništa ne dešava. Prilazim, pružam oznaku našeg stana i tražim tri pakovanja. Čovek proverava znak, skida pakete sa police i stavlja ih pred mene. Nakon što sam jedan natovarila na leđa a druga dva uzela u ruke, okrećem se i shvatam da se iza mene žurno formira red. „Izvinite", govorim dok nosim zalihe kroz masu. Da li je ovo utvrđena satnica? Ili je Plutarh bio u pravu? Da li svi ovi ljudi upravljaju svoje ponašanje prema meni?

Vraćam se u naš životni prostor i otvaram pakovanje. Ugledam dušek, posteljinu, dva siva odela, četkicu, češalj i baterijsku lampu. Pregledam sadržaj drugih paketa i shvatam da je jedina razlika u tome što one imaju po jedno sivo i po jedno belo odelo. Verovatno zato što Prim i majka rade u zdravstvu. Nakon što namestim krevete, složim odeću i vratim rančeve, nemam šta drugo da radim, osim da zurim u poslednje pravilo.

Čekajte uputstva.

Dok čekam, sedim na podu prekrštenih nogu. Ljudi neprekidno pristižu i popunjavaju prostoriju, zauzimaju prostor i uzimaju zalihe. Bunker će se brzo napuniti. Pitam se da li će Prim i majka provesti noć na drugom mestu, zajedno sa pacijentima iz bolnice. Mislim da neće. Ovde su na listi. Počinjem da brinem, ali tada se pojavi majka. Gledam iza nje ka moru stranaca. „Gde je Prim?" pitam.

„Zar nije ovde?" odvrati ona. „Trebalo je da dođe pravo iz bolnice. Otišla ie deset minuta pre mene. Gde je? Gde je mogla da ode?"

Na trenutak zažmurim, kako bih je pratila kao što pratim plen. U sebi vidim da čuje sirenu, žuri da pomogne pacijentima, klima glavom kad joj govore da krene ka bunkeru, a zatim na stepenicama oklevam zajedno sa njom. Na trenutak sam rastrzana. Ali, zašto?

Otvaram oči. „Mačak! Vratila se po mačka!",,Oh, ne", kaže majka. Obe znamo da sam u pravu. Nadolazeća plima nas nosi dok pokušavamo

da izađemo iz bunkera. Ispred nas vidim da se spremaju da zatvore debela, metalna vrata. Polako okreću metalne točkove. Kad ih jednom zapečate, znam da vojnike više ništa na svetu neće ubediti da ih ponovo otvore. Možda to neće ni zavisiti od njih. Bez milosti guram ljude u stranu dok im dovikujem da sačekaju. Prostor između vrata smanjuje se na manje od metra. Kada gurnem ruku u procep, ostaje još samo nekoliko centimetara.

„Otvarajte! Pustite me napolje!" vrištim.Preneraženi vojnici malo odškrinu vrata. Nedovoljno da prođem, ali dovoljno da mi ne slome

prste. Odlučno podmećem rame. „Prim!" urlam ka stepenicama. Dok pokušavam da se izmigoljim, majka preklinje stražare. „Prim!"

Tada začujem tihe korake na stepenicama. „Dolazimo!" prepoznajem glas svoje sestre.,,Ne zatvarajte vrata!" Ovo je Gejl.„Dolaze!" kažem stražarima i oni se pomeraju. Ne smem da se pokrenem iz straha da će nas

ostaviti napolju, sve dok se ne pojavi Prim, zajapurena od trčanja i nošenja Ljutića. Uvlačim je u bunker i Gejl ulazi za njom, brzo gurajući prtljag. Vrata se zatvaraju uz snažnu jeku.

„O čemu si samo razmišljala?" ljutito tresem Prim, a zatim je grlim, zgnječivši Ljutića.Počela je da objašnjava. „Nisam mogla ponovo da ga ostavim, Ketnis. Trebalo je da vidiš kako

trči tamo-amo po sobi i zavija. On bi se vratio da zaštiti nas."„Dobro. Dobro." Dišem duboko kako bih se smirila, okrećem se i hvatam Ljutića za kožu na

vratu. „Trebalo je da te udavim dok sam još mogla." On samo spušta uši i podiže šapu. Zašištim

pre njega, što ga je izgleda naljutilo, pošto to smatra svojim isključivim pravom. U znak odmazde mijauče kao bespomoćno mače, zbog čega moja sestra odmah skače da ga brani.

„Ketnis, ne zadirkui ga", kaže i uzima ga u naručje. „Već je dovoljno uznemiren."Ja se ne smirujem i nastavljam da se šalim pričajući o tananim mačjim osećanjima. Međutim,

Prim je iskreno zabrinuta za njega. Zato samo zamišljam kako Ljutićevo krzno krasi par finih rukavica, što je slika koja mi je tokom godina mnogo puta pomogla da se smirim. „Dobro, lzvini. Mi smo ispod velikog slova E na zidu. Bolje ga smesti pre nego što pošandrca." Prim žurno odlazi, a ja se nalazim lice u lice sa Gejlom. U rukama drži kutiju sa medicinskim zalihama iz naše kuhinje u Dvanaestici. Sa mesta našeg poslednjeg razgovora, poljupca, razlaza, čega god. Preko ramena nosi moju torbu za divljač.

„Ako je Pita u pravu, ove stvari bi samo propale", kaže.Pita. Kapi krvi kao kapljice kiše na prozoru. Poput mokrog blata na čizmama.„Hvala ti... za sve." Uzimam svoje stvari. „Otkud ti u našem stanu?"„Samo sam hteo da proverim", kaže. „Ako ti budem potreban, mi smo u četrdeset sedmici."Nakon što su zatvorili vrata, svi se polako povlače u svoj životni prostor, tako da krećem ka

našem novom domu dok me posmatra bar pet stotina ljudi. Pokušavam da delujem smireno, kako bih ublažila svoje histerično probijanje kroz gomilu. Kao da to može nekog da prevari. Toliko o davanju primera. Koga je briga. Ionako svi misle da sam luda. Jedan čovek, mislim da sam ga oborila na pod, hvata moj pogled dok prezrivo trlja lakat. Zamalo da zašištim na njega.

Prim je smestila Ljutića na niži krevet i tako ga uvila u ćebe da mu samo brci vire. Voli da bude tako umotan kada grmi, što je jedina stvar koja ga plaši. Majka pažljivo spušta svoju kutiju u prostor za odlaganje. Čučnem leđima okrenuta zidu, da bih videla šta je to Gejl spasao u mojoj lovačkoj torbi. Knjigu o biljkama, lovačku jaknu, venčanu fotografiju mojih roditelja i sadržaj moje fioke. Značka sa krejom sad je na uniformi koju je Sina dizajnirao, ali je tu zlatni privezak i srebrni padobran sa čepom i Pitinim biserom. Zavežem biser u padobran i zakopam ga duboko u torbu, kao da je u njega ušuškan Pitin život da ga čuvam i nikom ga ne dam.

Tihi zvuk sirena naglo prestaje. Preko audio-sistema zaječao je glas Koinove, koja nam zahvaljuje za uspešnu evakuaciju gornjih nivoa. Naglašava da ovo nije vežba, pošto je Pita Melark, pobednik iz Distrikta 12, u televizijskom nastupu pomenuo večerašnji napad na Trinaesticu.

U tom trenutku pada prva bomba. Osećam udar i eksploziju koja odjekuje kroz moje telo, unutrašnje organe, koštanu srž i vilice. Svi ćemo umreti, pomislim.

Podižem pogled očekujući da ugledam veliku pukotinu preko tavanice i stene kako padaju po nama. Medutim, bunker se samo lagano zatresao. Svetla se gase i obuzima me osećaj izgubljenosti u mrklom mraku. Neartikulisani ljudski zvuci – spontani vrisak, iskidan dah, plač bebe, ludački smeh – kovitlaju po naelektrisanom vazduhu. Zatim se čuje šum generatora i prigušen, treperav sjaj zamenjuje uobičajeno bleštavo svetlo. Podseća na svetlo iz Dvanaestice, kad se tokom zimskih večeri sveće i vatra rasplamsaju.

Pomeram se u pomrčini ka Prim, ščepam joj nogu i privijem se uz nju. Glas joj je smiren i kao da pevuši dok se obraća Ljutiću. ,,U redu je, dragi, sve je u redu. Biće nam dobro ovde."

Majka nas grli. Na trenutak dopuštam sebi da se osećam kao dete i spuštam glavu na njeno rame. „Ovo uopšte ne liči na bombe koje su bacali u Osmici", kažem.

„Verovatno su u pitanju protivbunkerske rakete", kaže Prim, trudeći se da joj glas zbog mačka zvuči smireno. „Učili smo o njima tokom obuke za nove sugrađane. Napravljene su tako da se probiju duboko pod zemlju pre nego što eksplodiraju. Nema svrhe da bombarduju Trinaesticu po površini."

„Nuklearne su?" pitam dok mi žmarci jure niz kičmu.

,,Ne mora da znači", odvrati Prim. „Neke prosto imaju mnogo eksploziva u sebi. Ali... pretpostavljam da mogu biti bilo koje vrste."

Zbog mraka je teško videti metalna vrata u dnu bunkera. Da li će nam pružiti zaštitu od nuklearnog napada? Čak i da su sto posto delotvorna protiv radijacije, što je malo verovatno, da li ćemo ikad smeti da izađemo napolje? Užasava me pomisao da ostatak života provedem u ovom kamenom trezoru. Želim da potrčim prema vratima poput ludaka i da zahtevam da me puste da proživim ono što me gore čeka. Nema svrhe. Nikad me ne bi pustili, a možda bih započela neku vrstu stampeda.

„Nalazimo se veoma duboko. Sigurna sam da smo bezbedni", kaže moja majka slabašnim glasom. Da li se setila toga kako je otac u rudniku raznet na komade? „Ali bilo je blizu. Hvala bogu što je Pita mogao da nas upozori."

Mogao. Opšti izraz koji uključuje sve ono što mu je bilo potrebno da podigne uzbunu. Znanje, prilika i hrabrost. I još nešto što ne mogu da definišem. Pita kao da je vodio neku bitku sa samim sobom, borio se da prenese poruku. Zašto? Njegov najveći talenat je lakoća kojom manipuliše rečima. Da li je teškoća posledica mučenja? Ili nečeg drugog? Na primer, ludila?

Bunker ispunjava glas Koinove, možda za nijansu tmurniji. }ačina zvuka treperi zajedno sa svetlima. „Izgleda da je informacija Pite Melarka bila ispravna. Dugujemo mu zahvalnost. Senzori su otkrili da prva raketa nije bila nuklearna, ali je veoma moćna. Očekujemo i nove. Tokom trajanja napada gradani treba da ostanu u svojim rejonima, sve dok ne dobiju drugačije obaveštenje."

Vojnik kaže majci da je potrebna u ambulanti za prvu pomoć. Nerado nas ostavlja, mada će biti samo trideset metara dalje.

„Bićemo dobro, zaista", smirujem je. „Zar misliš da bi nam se išta desilo pored njega?" pokažem ka Ljutiću koji je tako slabašno zašištao, da svi moramo da se nasmejemo. Čak ga je i meni žao. Nakon što je majka otišla, predložim: „Zašto se ne popneš gore kod njega, Prim?"

„Znam da je blesavo, ali plašim se da će se krevet srušiti na nas tokom napada", odvrati ona.Ako se krevet sruši, to će značiti da je čitav bunker popustio i zatrpao nas, ali zaključujem da to

rezonovanje neće biti od pomoći. Umesto toga, raščišćavam prostor za odlaganje stvari i u njega smeštam Ljutića. Zatim ispod kreveta spuštam dušek za sestru i sebe.

Dozvoljeno nam je da u malim grupama idemo u kupatilo i peremo zube, mada je tuširanje za danas otkazano. Na dušeku sam se sklupčala pored Prim i prekrila sa dva ćebeta, jer je u pećini vlažno i hladno. Ljutić se šćućurio između nas dve i diše mi pravo u lice, bedno raspoložen uprkos pažnji koju mu Prim poklanja.

I pored očajnih uslova, drago mi je što provodim vreme sa sestrom. Moja neverovatna zauzetost od dolaska ovde – ne, od mojih prvih Igara – nije mi ostavila dovoljno vremena za nju. Nisam bdela nad njom kao što treba, kao što sam ranije radila. Najzad, Gejl je proverio naš stan, a ne ja. Moram da se iskupim za to.

Shvatam da je nikad nisam pitala kako se nosi sa naglom promenom sredine. „Kako ti se dopada Trinaestica, Prim?" pitam.

,,U ovom trenutku?" kaže i obe se smejemo. „Ponekad mi strašno nedostaje dom. Ali tada se setim da od njega ništa nije ostalo. Ovde se osećam sigurnije. Ne moramo da brinemo zbog tebe. Bar ne na isti način." Zastaje i smeši se. „Mislim da će me obučiti da budem doktor."

Prvi put čujem za to. „Naravno da će te obučiti. Bilo bi glupo da propuste priliku."„Posmatrali su me kako pomažem u bolnici. Već sam pošla na medicinsku obuku. Prve lekcije.

Mnogo toga već znam, ali još mnogo više moram da naučim", priča mi.,,To je divno", rekoh. Doktorka Prim. O tome u Dvanaestici nije mogla ni da sanja. Nešto

majušno i tiho, kao blesak šibice, rasteruje tamu u meni. Takvu budućnost pobuna treba da donese.

,,A ti, Ketnis? Kako si ti?" pita dok vrhovima prstiju šašolji Ljutića po glavi. „Nemoj me lagati da si dobro."

Istina je. Kako god nazvali ovo stanje, osećam se daleko od dobrog. Zato joj pričam o Piti, o tome koliko je loše izgledao na ekranu i kako ga u ovom trenutku verovatno ubijaju. Ljutić je trenutno zapostavljen, jer mi Prim poklanja punu pažnju. Snažno me grli i sklanja mi kosu iza ušiju. Ćutim zato što nemam više šta da kažem i jer osećam prodoran bol u grudima. Možda imam srčani napad, ali mi se čini da nije vredno pomena.

„Ketnis, mislim da predsednik Snou neće ubiti Pitu", reče. Očekivala sam da će to reći, misli da će me tako smiriti. Međutim, iznenađena sam onim što govori. „Ako to učini, ostaće bez onoga do čega ti je stalo. Neće više moći da te povređuje."

Iznenada sam se setila druge devojčice, one što je osetila zlo koje Kapitol nudi. Džoana Mejson, tribut iz Distrikta 7 u poslednjoj areni. Pokušala sam da je sprečim da uđe u džunglu gde brbljive kreje oponašaju glasove voljenih koji trpe mučenje. Ona je samo odmahnula i rekla: ,,Ne mogu me povrediti. Nisam kao vi. Ljudi koje sam volela više nisu među živima."

Tad shvatim da je Prim u pravu. Snou ne može sebi da dozvoli da ubije Pitu. Posebno sad kad Kreja vodi igru. Sinu je već ubio. Uništio mi dom. Moju porodicu, Gejla i Hejmiča ne može da dosegne. Samo mu je Pita ostao.

„Šta misliš, šta će mu uraditi?" pitam.Kad je Prim progovorila, zazvučala je kao da ima bar hiljadu godina.„Sve što je potrebno da bi te slomio."

11Šta će me slomiti?Ovo pitanje proganjalo me je naredna tri dana, tokom kojih smo čekali oslobađanje iz bezbednog

zatvorskog okruženja. Šta će me slomiti na milion delova, tako da više ništa ne može da me sastavi, tako da više ne budem ni od kakve koristi? Nikom to ne pominjem, međutim, misli o tome more me i u snu i na javi.

Tokom tog perioda, na nas padaju još četiri protivbunkerske rakete. Masivne su i nanose veliku štetu, ali napad nije munjevit. Između dva udara prolaze dugi sati. Čim čovek pomisli da je gotovo, novi napad nam protrese utrobu. Kao da je pokrenut da bi nas zauvek zatvorio u bunker, a ne da bi se uništila Trinaestica. Da zaustavi život u distriktu? Da. Da natera ljude da provedu dosta vremena obnavljajući ga? Da. Ali, da ga uništi? Ne. Koinova je bila u pravu. Neće da unište ono što u budućnosti žele da poseduju. Pretpostavljam da samo žele da zaustave televizijski napad i spreče moje pojavljivanje na ekranima širom Panema.

Do nas ne stižu vesti o onome što se događa napolju. Televizori se uopšte ne uključuju. Preko razglasa od Koinove dobijamo samo kratka obaveštenja o vrstama bombi. Rat se sigurno i dalje vodi, međutim, u mraku smo kad je u pitanju razvoj događaja.

U bunkeru život teče po određenom redu. Strogo se držimo utvrđenog rasporeda za obroke, kupanje, vežbanje i san. Dozvoljena su kraća druženja, kako bi se razbila dosada. Naš prostor postaje veoma zapažen, jer je Ljutić osvojio i decu i odrasle. Zbog svoje večernje tačke, poznate kao „ludi mačor", postao je prava zvezda. Slučajno sam je osmislila pre nekoliko godina, tokom zimskih restrikcija. Samo treba baterijskom lampom da šarate po podu i Ljutić počinje da skače, pokušavajući da uhvati šaru. Uživam u tome kao prava zloća, jer maca baš glupo izgleda dok se bavi tim uzaludnim poslom. Iz neobjašnjivog razloga, svi ostali misle da je divan i pametan. Čak su mi izdate i nove baterije – što se inače smatra neopisivim rasipništvom – samo da bi se igrarija nastavila. Gradani Trinaestice zaista su gladni zabave.

Treće noći izvođenja ove tačke, sinuo mi je odgovor na pitanje koje me izjeda. „Ludi mačor" postaje metafora za moju situaciju. Ja sam Ljutić. Svetlost, odnosno ono što silno želim, jeste Pita.

Ljutić je pun agresije sve dok misli da može da se dokopa neuhvatljivog zraka. (Tako se i ja osećam otkad sam otišla iz arene, a Pita je živ.) Kad ugasim lampu, Ljutić je neko vreme uznemiren i zbunjen, a zatim se oporavlja i okreće drugim stvarima. (To bi se dogodilo ako bi Pita preminuo.) Međutim, Ljutić zaista pomahnita ako visoko podignem svetlo, jer ne može da ga dosegne i pored neverovatnih skokova. Trčkara pored zida i zavija, nemoguće ga je utešiti ili mu odvratiti pažnju. Nesposoban je za bilo šta, sve dok ne ugasim svetlo. (Snou to upravo pokušava da mi uradi, samo što još ne znam kako tačno izgleda njegova igra.)

Možda je ovo što sam upravo shvatila sve što mu je potrebno. Svest o tome da je Pita u njegovim rukama i da ga muče dok pokušavaju da izvuku podatke o pobunjenicima, dovoljno je loše. Ali razmišljanje da ga muče samo zbog toga da bi mene onesposobili, zaista je neizdrživo. Pod težinom ovog shvatanja, polako počinjem da se slamam.

Nakon „ludog mačora" teraju nas na spavanje. Struja dolazi i nestaje; nekad sijalica jarko svetli, nekad škiljimo u polumraku. Dok spavamo, lampe se gase i pale se bezbednosna svetla Nakon što je zaključila da će zidovi ipak izdržati, Prim je prešla s Ljutićem na donji krevet. Majka je na gornjem. Ja sam se nudila da pređem gore, ali su me nagovorile da ostanem verna dušeku na podu, pošto nemirno spavam.

Međutim, sad sam previše mirna. Mišići su mi napeti dok se trudim da ostanem pribrana. Vraća se bol koji osećam oko srca i zamišljam kako se majušne pukotine šire od njega kroz čitavo telo, kroz torzo, niz ruke i noge, preko lica. Potpuno sam ispresecana pukotinama. Jedan dobar trzaj protivbunkerske rakete i raspašću se na čudne, kao žilet oštre krhotine.

Kad nemirna većina prestane da se meškolji i utone u san, pažljivo se izvlačim ispod ćebeta i šunjam se po pećini u potrazi za Finikom. Nekako osećam da će me on razumeti. Nalazim ga kako sedi ispod škiljavog svetla u svom delu i vezuje čvorove, ne glumeći da se odmara. Dok mu šapućem svoje otkriće o predsednikovom planu da me slomi, iznenada mi sine. Ta strategija za Finika nije nikakva novost. To je ono što je njega slomilo.

,,To i tebi rade sa Eni, zar ne?" upitala sam ga. ,,Pa, sigurno je nisu uhapsili zbog toga što misle da zna nešto važno o pobunjenicima", odgovori. „Svesni su da joj nikad ne bih rekao neštoo tome. Prosto da bih je zaštitio."

„Žao mi je, Finiče.",,Ne, meni je žao što te nisam upozorio", rekao je.Iznenada mi naviru sećanja. Zavezana sam za krevet, luda od besa i tuge nakon spasavanja. Finik

pokušava da me uteši zbog Pite. „Brzo će shvatiti da on ništa ne zna. Neće ga ubiti ako pomisle da mogu da ga iskoriste protiv tebe."

„Upozorio si me. U letelici. Ali kad si rekao da će iskoristiti Pitu pro tiv mene, mislila sam da će ga iskoristiti kao mamac. Da bi me namamili u Kapitol", kažem.

„Nije trebalo ništa da pominjem. To i inače više nije bilo važno. Ako te već nisam upozorio pre Četvrtvekovnog zatomljenja, nije trebalo da ti pričam kako Snou postupa sa neprijateljima." Finik povlači kraj konopca i jednim potezom razvezuje složeni čvor. „Ali nisam sve znao kad sam te upoznao. Nakon prvih Igara, mislio sam da si glumila romansu. Svi smo očekivali da nastavite sa tom igrom. Tek kad je Pita udario u zaštitno polje i maltene umro..." Finik okleva.

U mislima se vraćam u arenu. Kako sam samo ridala dok je Finik oživljavao Pitu. Sećam se njegovog zbunjenog izraza lica i kako je krivicu za moje ponašanje svalio na lažnu trudnoću. „Tek tad si štaV'

„Tad sam video da sam te pogrešno procenio. Shvatio sam da ga voliš. Ne tvrdim da znam o kakvoj ljubavi se radi. Možda to ni sama ne znaš. Medutim, to je očigledno svakome ko obrati pažnju", rekao mi je nežno.

Svakome? Kad me je Snou posetio pred pobeaničku turneju, izazvao me je da pobijem njegovu sumnju da sam zaljubljena u Pitu. „Ubedi me", rekao je Snou. Pod ružičastim nebom, dok je Piti život visio o koncu, najzad sam to učinila Na taj način sam mu obezbedila oružje koje mu je potrebno da me slomi.

Finik i ja dugo sedimo u tišini, posmatrajući kako se čvorovi vezuju i razvezuju. Najzad pitam: „Kako to podnosiš?"

Pogledao me je s nevericom. „Nikako, Ketnis! Očigledno to ne mogu da podnesem. Čupam se iz noćne more svakog jutra, ali mi buđenje ne donosi olakšanje." Zaustavio se kada je video izraz mog lica. ,,Ne prepuštaj se tom užasu. Treba ti tako malo da pukneš i mnogo, mnogo više da se ponovo sastaviš."

On valjda zna. Duboko dišem, terajući sebe da ostanem u jednom komadu.„Najbolje je da se uvek nečim zanimaš", kaže. „Ujutru ćemo ti nabaviti konopac, do tada uzmi

moj."Ostatak noći provodim na dušeku, opsesivno vezujući čvorove. Nudim ih Ljutiću na pregled.

Ako mu neki deluje sumnjivo, mlatne ga šapom i ugrize nekoliko puta, tek da se uveri da nije živ. Prsti su mi do jutra veoma bolni, ali sam i dalje tu.

Nakon dvadeset četiri sata od poslednje rakete, Koinova konačno objavljuje da možemo da izađemo iz bunkera. Naš stan je uništen u bombardovanju. Svi moraju da prate uputstva do novog smeštaja. Čistimo svoj prostor kao što nam je naloženo i poslušno krećemo ka vratima.

Na pola puta do tamo, pojavljuje se Bogs i izvodi me iz reda. Gejlu i Finiku daje znaK da nam se pridruže. Ljudi se pomeraiu i propuštaju nas. Neki mi se čaki smeše. „Luda mačka" osvojila je njihove simpatije. Pro lazimo kroz vrata, penjemo se uza stepenice i ulazimo u jedan od onih liftova koji voze u svim pravcima. Najzad stižemo do Posebne odbrane. Duž puta ništa niie oštećeno, međutim, i dalje smo veoma duboko.

Bogs nas uvodi u prostoriju identičnu Komandi. Koinova, Plutarh, Hejmič, Kresida i svi ostali za stolom deluju iscrpljeno. Neko je konačno podelio kafu – mada sam sigurna da se na prokaženi napitak gleda kao na stimulans za hitne slučajeve – Plutarh je obe šake cvrsto obavio oko šolje, kao da mu je neko u svakom trenutku može oteti.

Nema ćaskanja. „Sve cetvoro treba da se obućete i izađete na površinu", kaže predsednica. „Imate dva sata da snimite štetu od bombardo vanja i potvrdite ne samo da vojna sila Tnnaestice nije uništena nego i da je još uvek dominantna. Što je najvažnije, morate da pokažete da je Kreja još živa. Ima li pitanja?"

„Možemo li da dobijemo kafu?" upita Finik.Napitak u šoljama se puši. Sa gadenjem posmatram svetlucavu, crnu tećnost. Nikad je nisam

volela, ali sam pomislila da će mi pomoći da ostanem na nogama. Finik mi dodaje mleko 1 uzima činiju sa šećerom. „Hoćeš kocku?" pita zavodničkim glasom. Tako smo se upoznali. Finik mi je ponudio šećer. Okruženi konjima i kočijama, kostimirani i našmin kani za publiku, pre nego što smo postali saveznici. Pre nego što sam saznala šta ga pokreće. Sećanje mi mami osmeh. „Uzmi, biće ti ukusnije", kaže svoiim pravim glasom i ubacuje mi tri kocke u šolju.

Otišla sam da obučem Krejin kostim i videla Gejla kako tužno posmatra Finika i mene. Šta je sad? Zar stvarno misli da se medu nama nešto dešava? Možda je video da sam sinoć otišla do Finika Usput sam prošla pored Hotornovih. To mu se verovatno nije dopalo. Umesto njegovog, potražila sam Finikovo društvo. Pa, dobro. Imam ogrebotine od konopca na prstima, oči mi se sklapaju, snimatelji čekaju da izvedem nešto briljantno, Snou drži Pitu u zarobljeništvu. Gejl može da misli šta god hoće.

U novoj sobi za preobražaj u Odeljenju za posebnu odbranu, tim me uvlači u Krejin kostim, namešta mi kosu i stavlja tek malo šminke, da se kafa ne ohladi. Za deset minuta počinjemo. Ekipa

koja radi na sledećem propasu već je krenula napolje. Srčem Katu dok putujemo, otkrivši da je ukus zaista rnnogo bolji uz mleko i šećer. Dok sipam u grlo talog koji se skupio na dnu šolje, osećam blago brujanje u venama.

Nakon što smo se popeli uz poslednje stepenice, Bogs udara ručicu koja otvara podna vrata. Svež vazduh prodire unutra. Dišem punim plućima i prvi put priznajem sebi da mrzim bunker. Izlazimo u šumu. Ru kama dodirujem lišće lznad glave. Tek je počelo da žuti. „Koji je danas dan?" pitam. Bogs me obaveštava da septembar počinje sledeće nedelje.

Septembar. To znači da Snou drži Pitu u kandžama već pet, a možda i šest nedelja. Gledam list na svom dlanu i shvatam da drhtim. Ne mogu da se obuzdam. Krivim kafu i pokušavam da usporim disanje, koje je prebrzo za ovo lagano kretanje.

Po šumskom tlu razbaeani su delovi zgrada. Prilazimo prvom krateru, širokom trideset metara. Ne vidim dokle dopire, samo znam da je veoma dubok. Bogs kaže da bi od tog udara poginuli svi ljudi koji t se zatekli na prvih deset nivoa. Nastavljamo po obodu rupe.

„Može li ovo ponovo da se izgradi?" upita Geil.„Biće potrebno dosta vremena. Ova bomba je napravila dosta štete. Uništila je nekoliko

pomoćnih generatora i farmu živine", kaže Bogs. „Moraćemo da ih zatvorimo."Drveće nestaje dok ulazimo u ograđenu oblast. Krater je okružen starim i novim kršem. Pre

bombardovanja, tek mali deo Trinaestice nalazio se iznad zemlje. Nekoliko stražarskih mesta, oblast za vežbanje, tridesetak centimetara naše zgrade – uključujući Ljutićev prozor i još pola metra čelika povrh toga. Moze da podnese samo manji napad.

„Koliku vam je prednost dalo dečakovo upozorenje?" upita Hejmič.„Desetak minuta. Nakon toga, naš sistem bi svakako otkrio rakete", kaže Bogs.„Ali nam je pomoglo, zar ne?" umešam se. Neću moći da podnesem odričan odgovor.„Naravno", odvrati Bogs. „Evakuacija civila potpuno je obavljena. Dok napad traje, svaka

sekunda je bitna. Deset minuta znači da su silni životi sačuvani."Prim, pomislim. I Gejl. Ušli su u bunker samo koji minut pre prve rakete. Pita ih je verovatno

spasao. Dodajem njihova imena na listu onih čiji sam večiti dužnik.Kresidi pada na pamet da me snimi ispred ruševina stare Zgrade pravosuđa. To je neka vrsta

šale, pošto ju je Kapitol godinama koristio kao kulise u lažnim vestima o uništenju Distrikta. Nakon ovog napada, Zgrada pravosuđa nalazi se nekih desetak metara od oboda novog kratera.

Dok prilazimo nekadašnjem glavnom ulazu, Gejl nešto pokazuie i čitava grupa zastaje. Prvo ne shvatam u čemu je stvar, a onda vidim da je zemlja prekrivena svežim ružičastim i crvenim ružama. ,,Ne dodiruite ih!" viknem. „One su za mene!"

Težak, sladunjav miris uvlači mi se u nos i srce počinje ludački da mi tuče u grudima. Znači, nisam umislila ružu na svom toaletnom stočiću. Preda mnom leži druga predsednikova isporuka. Ružičaste i crvene lepotice na dugim drškama, cveće koje je krasilo studio kad su Pitu i mene intervjuisali nakon pobede. Cveće namenjeno ne jednoj osobi, već paru ljubavnika.

Pokušavam da objasnim ostalima o čemu se radi. Nakon pregleda čini se da je u pitanju bezopasno, genetički poboljšano cveće. Dva tuceta ruža, pomalo uvelih. Najverovatnije su ga bacili kad su završili. Tim u zaštitnim odelima skuplja ih i odnosi. Sigurna sam da neće otkriti ništa neobično. Snou tačno zna šta mi radi. Kao kad je naredio da biju Sinu dok ja gledam kroz staklo. Smišljeno da me pokoleba.

Kao i onda, pokušavam da se saberem i uzvratim udarac. Međutim, dok Kresida postavlja Kastora i Poluksa, osećam nalet besa. Otkako sam videla ruže, toliko sam umorna, nervozna i nesposobna da razmišljam o bilo čemu osim o Piti. Kafa mi je bila velika greška. Ne treba mi nikakav stimulans. Telo mi se vidno trese i ne mogu da dođem do daha. Nakon tri dana u bunkeru, neprekidno žmirkam i svetlo mi smeta. Iako ćarlija hladan povetarac, niz lice mi se sliva znoj.

„Šta tačno treba da uradim?" upitam.„Samo nekoliko rečenica o tome da si još živa i da se i dalje boriš", reče Kresida.,,U redu." Nameštam se i nakon toga samo zurim u crveno svetlo. I zurim. „Žao mi je. Ništa mi

ne pada na pamet."Prilazi mi Kresida. „Jesi li dobro?" Potvrđujem klimanjem. Vadi maramicu iz džepa i briše mi

lice. „Šta misliš o tome da probamo sa pitanjima i odgovorima?" predloži.„Može. Mislim da će mi to pomoći." Prekrstim ruke da sakrijem drhtavicu. Pogledam ka Finiku

koji mi uzvraća podizanjem palčeva. Međutim, i sam deluje prilično uzdrmano.Kresida se vraća na svoje mesto. „Ketnis, preživela si kapitolsko bombardovanje Trinaestice.

Možeš li to iskustvo da uporediš sa onim što si doživela na tlu Osmice?"„Ovog puta smo bili tako duboko pod zemljom da nije bilo prave opasnosti. Sa Trinaesticom je

sve u redu, kao i sa..." glas mi odjednom puca, počinje da škripi i muči se.„Pokušaj ponovo da izgovoriš rečenicu", reče Kresida. ,,'Sa Trinaesticom je sve u redu, kao i sa

mnom'"Duboko sam udahnula, trudeći se da spustim vazduh do dijafragme. ,,Sa Trinaesticom je sve u

redu, kao i..." Ne, to mi zvuči pogrešno.Kunem se da osećam miris ruža.„Ketnis, samo jednu rečenicu i završili smo za danas. Obećavam", kaže Kresida. ,,'Sa

Trinaesticom je sve u redu, kao i sa mnom'"Otresem ruke da bih se opustila. Stavljam pesnice na kukove, a zatim ih spuštam uz telo. Usta

su mi puna pljuvačke, a u grlu se već skuplja izbljuvak. Gutam i otvaram usta da izgovorim glupu rečenicu i sakrijem se u rečima. I tada počinjem da plačem.

Nemoguće je biti Kreja. Nemoguće je završiti iednu jedinu rečenicu. Zato što sad znam da će sve što izgovorim utican na Pitu. Rezultat će biti mučenje. Ne brza, milosrdna smrt. Snou će se pobrinuti da Piti život bude gori od smrti.

„Rez", tiho reče Kresida.„Šta nije u redu sa njom?" tiho upita Plutarh.„Shvatila je kako Snou koristi Pitu", odvrati Finik.Do mene dopire saosećajni uzdah ljudi koji stoje ispred mene. Sada znam. Ne postoji način da to

zaboravim. Bez obzira šta gubitak Kreje znači u vojnom smislu, ja sam slomljena.Grli me nekoliko ruku. Ali Hejmič je jedina osoba čiju utehu želim, jer i on voli Pitu. Izgovaram

nešto što nalikuje njegovom imenu i on je već tu, grli me i tapše po leđima. ,,U redu je. Biće sve u redu, srce." Vodi me do slomljenog mermernog stuba i grli me dok jecam.

,,Ne mogu ovo više da radim", kažem.„Znam", odvrati.,,U stanju sam da razmišljam samo o tome šta će uraditi Piti zato što sam ja Kreja!" izlete mi.„Znam." Hejmič me zagrli čvršće.„Jesi li video kako se čudno ponaša? Šta... mu rade?" dahćem između jecaja, ali uspevam da

izgovorim poslednju rečenicu. ,,Ja sam kriva!" Tonem u histeriju, zatim osetim ubod igle u ruku i čitav svet počinje da se razliva.

Ubrizgali su mi nešto veoma jako, pošto sam se osvestila tek sledećeg dana. Međutim, nisam mirno spavala. Osećam da izranjam iz sveta tame, iz sablasnih predela kojima sam tumarala. Hejmič sedi na stolici kraj mog kreveta, voštanog lica i krvavih očiju. Setim se Pite i ponovo zadrhtim.

Hejmič mi steže rame. ,,U redu je. Pokušačemo da ga izvučemo."„Šta?" To nema nikakvog smisla.

„Plutarh šalje spasilački tim. Neki ljudi iz Kapitola rade za njega. Misli da možemo živog da ga izvučemo odande."

„Zašto to već nismo učinili?" pitam.„Zato što je skupo. Ali svi se slažu da je potrebno. Izbor je isti kao onaj koji smo napravili u

areni. Da učinimo sve što je potrebno kako bi mogla da nastaviš. Ne možemo sad da izgubimo Kreju. A ti ne možeš da nosiš svoju ulogu ako znaš da će Snou zbog toga mučiti Pitu." Hejmič mi pruža šolju. „Evo, popij malo."

Polako se pridižem i uzimam gutljaj vode. „Kako to misliš, skupo je?"Hejmič sleže ramenima. „Naše pristalice tamo biće razotkrivene. Možda će neki ljudi poginuti.

Ali ljudi ginu svakog dana. Ne idemo samo po Pitu, izbavićemo i Eni, zbog Finika."„Gde je on?" pitam.„Spava iza onog paravana. Još je pod sedativima. Pukao je odmah nakon tebe", kaže Hejmič.

Smešim se i osećam malo bolje. ,,Da, odlično snimanje. Vas dvoje ste doživeli nervni slom, a Bogs mora da smisli kako da spase Pitu. Zvanično smo u fazi puštanja repriza."

„Bogs je dobar izbor", kažem.„O, da. On uvek čvrsto drži sve konce. Tražio je dobrovoljce, ali se pretvarao da ne vidi moju

podignutu ruku", kaže Hejmič. „Eto vidiš, već je ispoljio neverovatnu količinu zdravog razuma."Nešto nije u redu. Hejmič se suviše trudi da me razveseli. To nije njegov stil. ,,Ko se još

prijavio?"„Mislim da ih je bilo ukupno sedmoro", pokušava da izvrda odgovor.Osećam mučninu u stomaku. ,,Ko se još prijavio, Hejmiče?" uporna sam.Konačno prestaje da glumi. „Znaš to dobro, Ketnis. Znaš ko se prvi prijavio."Naravno da znam.Gejl.

12Danas ću možda izgubiti obojicu.Pokušavam da zamislim svet u kojem Gejl i Pita više ne postoje. U kojem su im ruke

nepokretne, oči sklopljene. Stojim iznad njihovih tela, poslednji put ih gledam i odlazim iz prostorije u kojoj leže. Ali kad otvorim vrata da zakoračim u svet, nalazim samo nepreglednu prazninu. Sivo ništavilo koje predstavlja moju budućnost.

,,Da im kažem da te nakljukaju sedativima dok sve ne bude gotovo?" predloži Hejmič . Ne šali se. To je ipak čovek koji je najveći deo života proveo gledajući dno flaše, anestezirajući se da ne vidi zločine Kapitola. Šesnaestogodišnji dečak koji je pobedio u drugom Četvrtvekovnom zatomljenju, sigurno je voleo nekog – porodicu, prijatelje, možda i devojku – ljude zbog kojih se borio da preživi. Gde su oni sad? Kako to da u svom životu nije imao nikog dok mu nisu uvalili Pitu i mene? Šta im je Snou učinio?

,,Ne", kažem. „Želim da idem u Kapitol. Želim da budem deo tima koji kreće u misiju spasavanja."

„Već su otišli", reče Hejmič.„Kad su pošli? Mogla bih da ih stignem. Mogla bih..." Šta? Šta bih to mogla?Hejmič odmahne glavom. „Nema šanse. Previše si bitna i previše ranjiva. Šuškalo se da će te

poslati u drugi distrikt, kako bi skrenuli pažnjuKapitola dok traje spasavanje. Međutim, zaključili su da verovatno nisi sposobna za to."

„Molim te, Hejmiče!" Sad več preklinjem. „Moram nešto da učinim. Ne mogu samo da sedim i čekam vesti o njihovoj pogibiji. Sigurno mogu nešto da učinim!"

„Dobro. Idem da popričam sa Plutarhom. Budi mirna do tada." Ali, ne mogu. Heimičevi koraci još odjekuju hodnikom, a ja se već provlačim kroz otvor u zavesi koja nas razdvaja i vidim Finika

kako leži na stomaku i rukama steže jastuk. Mada je kukavički – čak i okrutno – buditi ga iz praznog, prigušenog narkotičkog sna i vraćati u surovu stvarnost, ipak to činim, jer ne mogu sama da se nosim sa onim što se dešava.

Dok mu objašnjavam situaciju, njegovo početno uzbuđenje tajanstveno opada. „Ketnis, zar ne shvataš? Naša muka će se konačno završiti. Na ovaj ili na onaj način. Do večeras će biti ili mrtvi ili sa nama. To je... to je više nego što smo mogli da poželimo!"

Ružičast pogled na situaciju. Ipak, ima nečeg umirujućeg u ideji da se ovom mučeniu možda bliži kraj.

Zavesa se pomera i pred nama se stvori Hejmič. Ako smo u svesnom stanju, ima posao za nas. I dalje su im potrebni snimci Trinaestice nakon bombardovanja. „Ako uspemo to da obavimo za nekoliko sati, Biti će sve emitovati neposredno pre spasavanja i tako možda odvratiti pažnju Kapitola."

,,Da, odvraćanje pažnje", kaže Finik. „Dovešćemo ih u zabludu."„Potrebno nam je nešto što će čak i predsednika prikovati ispred televizora. Imaš li neku ideju?"

upita Hejmič.Dobila sam posao koji će pomoći misiji, kao što meni pomaže da se usredsredim. Dok gutam

doručak i spremam se, razmišljam o onome što ću reći. Predsednik Snou se verovatno pita kako na mene utiču ruže i krvlju poprskan pod. Ako želi da me vidi slomljenu, moraću da mu pokažem da sam još u iednom komadu. Ali neću ga uveriti uzvikujući nekoliko prkosnih rečenica pred kamerom. Osim toga, to timu za spasavanje neće obezbediti vreme koje im ie neophodno. Izlivi besa kratko traju. Za priče je potrebno vreme.

Ne znam da li će upaliti, ali kad se televizijska ekipa okupila na površini, pitam Kresidu da li možemo da počnemo tako što će mi postaviti pitanje o Piti. Sedam na mermerni stub gde sam imala slom živaca i čekam crveno svetlo i Kresidino pitanje.

„Kako si upoznala Pitu?"Radim ono što je Hejmič želeo još u prvom intervjuu. Otvaram se. „Upoznala sam Pitu kad mi je

bilo jedanaest godina. Bila sam maltene mrtva." Pričam o onom užasnom danu kad sam po kiši pokušavala da prodam dečju odeću, kako me Pitina majka oterala iz pekare i kako je on pretrpeo batine da bi mi dao hleb koji nam je spasao život. „Nikad nismo progovorili ni reč jedno sa drugim. Sa Pitom sam prvi put raz govarala u vozu koji nas je odveo na Igre."

„Ali, on je već bio zaiiubljen u tebe", kaže Kresida.„Izgieda da jeste", nasmešim se.„Kako podnosiš razdvojenost?" pita me.,,Ne tako dobro. Znam da Snou može da ga ubije bilo kada. Pogotovo zbog toga što nas je

upozorio na bombardovanje Trinaestice. Užasno je živeti sa tim saznanjem", kažem. „Ali upravo zbog svega što je Pita primoran da istrpi, ja više ne smem da budem po strani. Učiniću sve da uništim Kapitol. Konačno sam slobodna." Okrećem se ka nebu i posmatram let sokola. „Predsednik Snou mi je jednom priznao da je Kapitol ranjiv. U to vreme nisam znala na šta misli. Zbog straha nisam mogla jasno da sagledam stvari. Više se ne bojim. Kapitol je ranjiv zbog toga što zavisi od distrikta. Distrikti obezbeđuju hranu, energiju, pa čak i mirovnjake koji održavaju red. Ako proglasimo svoju slobodu, Kapitol pada. Predsedniče Snou, hvala vam. Ja danas zvanično objavljujem da sam slobodna."

Govorila sam lepo, čak nadahnuto. Svima se dopada priča o hlebu. Medutim, moja poruka predsedniku pokrenula je Plutarha na razmišljanje. Žurno zove Finika i Hejmiča. Obavljaju kratak, ali napet razgovor. Vidim da Hejmič ne deluje srećno, ali Plutarh izgleda pobeđuie. Finik je bled, ali na kraju razgovora ipak klima glavom.

Dok polazi da zauzme mesto pred kamerom, Hejmič mu govori: ,,Ne moraš ovo da radiš."

„Moram. Ako će joj to pomoći." Finik zgužva konopac u ruci. „Spreman sam."Ne znam šta da očekujem. Ljubavnu priču o Eni? Izveštaj o zlostavljanjima u Četvorki?

Međutim, Finik Odair ima potpuno drugačiju nameru.„Predsednik Snou me je... prodavao... odnosno, moje telo", poče Finik mirnim, bezličnim

glasom. „Nisam bio jedini. Ako pobednika smatraju poželjnim, predsednik ga poklania kao nagradu ili dozvoljava ljudima da ga kupe za ogroman novac. Ako to odbijete, predsednik ubija one koje volite. Zbog toga se pokoravate."

Znači, to je objašnjenje za gomilu Finikovih ljubavnika u Kapitolu. To nisu pravi ljubavnici. Samo ljudi poput našeg starog glavnog mirovnjaka Kreja, koji je kupovao očajne devojke. Iskorišćavao lh je i odbacivao, samo zato što je to mogao. Želim da prekinem snimanje i molim Finika da mi oprosti svaki pogrešan sud o njemu. Međutim, moramo da obavimo posao i osećam da će Finikova uloga biti značajnija od moje.

„Nisam bio jedini, ali sam bio najtraženiji", kaže. „Možda i najbespomoćniji, zbog toga što su ljudi koje sam voleo bili tako bespomoćni. Da bi se osecali bolje, moji patroni poklanjali su mi novac i nakit, ali ja sam tražio mnogo više."

Tajne, pomislih. Finik mi je rekao da ga ljubavnici tako plaćaju, samo što sam ja mislila da je to njegov izbor.

„Tajne", reče on, kao da je čuo moje misli. „Poželećete ovo da čujete, predsedniče Snou, jer su mnoge od tih tajni vaše. Međutim, otpočeću sa drugima."

Finik počinje da iznosi priče pune takvih detalja da ne možete da posumnjate u njihovu verodostojnost. Priče o nastranim seksualnim sklonostima, izdaiama, ogromnoj pohlepi i krvavim igrama moći. Tajne pijanih noći, prošaputane u mrklom mraku, na vlažnim jastucima. Finik je kupovan i prodavan. Rob iz distrikta. Zgodan, naravno, ali bezopasan. Kome bi on mogao da oda tajne? Ko bi mu poverovao? Ali neke od njih su tako sočne, da ih je teško zadržati za sebe. Ne znam ljude koje Finik imenuje – doduše, izgleda da su u pitanju istaknuti gradani Kapitola – ali na osnovu čavrljanja mog tima za pripremu, znam koliko pažnje može privući pogrešna procena. Ako loša frizura može izazvati sate ogovaranja, kakve će biti posiedice optužbi za incest, izdaju, ucenu i podmetanje požara? Dok se talasi histerije i uzajamnih optužbi valjaju Kapitolom, ljudi će ipak, kao i ja, čekati da čuju šta Finik ima da kaže o predsedniku.

„A sada prelazim na našeg dobrog predsednika Koriolanusa Snoua", kaže Finik. „Dočepao se vlasti još kao mladić. Bio je dovoljno mudar da je zadrži. Sigurno se pitate kako je to izveo? Dovoljna je jedna reč. Otrov." Finik objašnjava političko napredovanje predsednika, o čemu ništa nisam znala do sada, navodeći brojne slučajeve tajanstvenih smrti njegovih protivnika. Ili, što je još gore, saveznika koji su mogli da postanu pretnja. Ljudi prosto padaju mrtvi tokom gozbe ili polako i ne objašnjivo kopne tokom nekoliko meseci. To se pravda pokvarenom hranom, neuhvatljivim virusima ili novootkrivenom slabom arterijom. Snou je i sam popio otrovno piće, kako bi izbegao sumniu. Međutim, protivotrov nije uvek delotvoran. Priča se da zbog toga nosi ruže natopljene teškim mirisima, da bi njima prikrio zadah krvi od živih rana u ustima. Priča se, priča se, priča se... da Snou ima listu i da se ne zna ko je sledeći.

Otrov. Savršeno oružje zmije.Pošto je moje mišljenje o Kapitolu i njegovom plemenitom predsed niku tako loše, ne mogu reći

da me Finikove tvrdnje iznenađuju. One više utiču na prebege iz Kapitola, poput moje televizijske ekipe i Fulvije – čak se i Plutarh povremeno iznenadi, pitajući se, možda, kako mu je neka poslastica promakla. Finik je napokon završio, ali kamera nije prestajala da snima, sve dok najzad sam nije izgovorio ,,rez!"

Ekipa žuri da montira materijal, a Plutarh odvodi Finika u stranu, verovatno da proveri ima li priča koje nije podelio sa svima. Ostajem sa Hejmičem kraj ruševina, pitajući se da li bi i mene

jednog dana zade sila Finikova sudbina. Zašto da ne? Snou bi dobio zaista dobru cenu za devojku koja je gorela.

,,Da li se to dogodilo i tebi?" pitam Hejmiča.,,Ne. Moja majka i mlađi brat. Moja devojka. Svi su bili mrtvi dve nedelje nakon što sam

krunisan za pooedniKa. Zbog podviga sa zaštitnim poljem", odvrati on. „Snou nije imao koga da upotrebi protiv mene."

„Čudi me da te nije prosto ubio", kažem.,,Oh, ne. Ja sam bio primer. Osoba koja mladom Finiku i devojkama poput Džoane i Kašmir

treba da pokaže šta se događa pobedniKu koji pravi probleme", nastavlja. „Medutim, znao je da nema moć da utiče na mene."

„Sve dok se nismo pojavili Pita i ja", kažem tiho. Nije mi odgovorio čak ni sleganjem ramenima.Pošto smo obavili posao, Finiku i meni preostaje samo da čekamo. U Odeljenju za posebnu

odbranu pokušavamo da ubijemo vreme. Ve zujemo čvorove. Prevrćemo ručak po tanjiru. Raznosimo mete po stre lištu. Tim za spasavanje ne šalje izveštaje o napredovanju, da ne bi bili otkriveni. U petnaest časova, što je unapred utvrdeno vreme početka operacije, stojimo napeti i ćutljivi u prostoriji punoj ekrana i kompjutera i posmatramo Bitija i njegov tim koji poKušavaju da se umešaju u program. Njegovo uobičajeno vrpoljenje zamenila je odlučnost kakvu nikad ranije nisam videla. Najveći deo mog intervjua isečen je u montaži. Ostalo je tek toliko da se vidi da sam živa i prkosna. Finikov krvavi izveštaj o Kapitolu dobija prednost. Da li se Bitijeva veština popravila ili su njegovi protivnici u Kapitolu toliku zaneti da ni ne pokušavaju da prekinu prenos Finikovog izlaganja? Sleaecih šezdeset minuta, kapitolski program naizmenično prikazuje uobičajene popodnevne vesti, Finika i pokušaje da se program u potpunosti ukine. Međutim, pobunjenički tim tehničara uspeva da prevaziđe ovo poslednje i genijalnim potezom zadržava kontrolu nad maltene celokupnim napadom na predsednika

„Batalite!" kaže Biti i diže ruke. Prepustio je program Kapitolu i obrisao lice maramicom. „Ako se do sada nisu izvukli odande, onda su svi mrtvi." Okrenuo se u stolici da vidi Finikovu i moju reakciju na te reči. „Bio je to dobar plan. Da li ti je Plutarh pokazao?"

Naravno da nije. Biti nas vodi u drugu prostoriju i pokazuje nam kako će tim, uz pomoć pobunjenika iz Kapitola, pokušati da iz podze mnog zatvora oslobodi pobednike Odnosno, kako su već pokušali. Plan se sastoji od ubacivanja omamljujućeg gasa kroz ventilacioni sistem, prekida dovoda struje, detonacije bombe u zgradi Vlade nekoliko kilometara od zatvora i upada u redovni televizijski program. Bitiju je drago što s mukom pratimo plan, zato što to znači da će i neprijateljima biti teško.

„Poput tvoje električne zamke u areni?" pitam.„Upravo tako. A to nam je baš lepo uspelo, zar ne?" odvrati Biti.Pfl... baš i nije, pomislim.Finik i ja pokušavao da udemo u Komandu, gae će stići prve vesti o spasavanju, ali nije nam

dozvoljen pnstup, zbog toga što je u toku ozbiljna ratna operacija. Odbijamo da napustimo Odeljenje za posebnu odbranu i na kraju čekamo vesti u sobi sa kolibrijima.

Vezujemo čvorove... Vezujemo čvorove. Ne pričamo... Vezujemo čvorove. Tik-tak. To je sat. Ne razmišljaj o Gejlu. Ne razmišliaj o Piti. Vezuj čvorove. Ne želimo večeru. Prsti nam već krvare. Finikje najzad odustao i zgurio se, kao onda nakon napada brbljivih kreja. Usavršujem svoju minijaturnu omču. U glavi vrtim reči pesme „Drvo za vešanje." Gejl i Pita. Pita i Gejl.

,,Da li si odmah zavoleo Eni, Finiče?" pitam.,,Ne." Ćuti dugo pre nego što će nastaviti. „Prikrala mi se."Pretražuiem svoje srce, ali Snou je jedina osoba koja se njemu prikrada.

Sigurno je već ponoć kad Hejmič konačno otvara vrata, a možda i sviće. „Vratili su se. Moramo u bolnicu." Zaustila sam da postavim pitanje, ali on to odlučno sprečava: ,,To je sve što znam."

Želim da potrčim, ali Finik se ponaša čudno, kao da je izgubio sposobnost da se kreće. Uzimam ga za ruku i vodim kao da je dete. Kroz Posebnu odbranu prolazimo do lifta koji vozi u svim pravcima i najzad do bolnice. Čitavo odeljenje je u haosu, doktori izvikuju naređenja, kroz hodnike pronose ranjenike.

Pomeramo se da prođu kolica na kojima bez svesti leži mršava žena obrijane glave. Telo joj je puno modrica i krasta iz kojih curi gnoj. Džoana Mejson, ona koja je znala tajne pobunjenika. Ili bar onu jednu, o meni. Evo kako je to platila.

Kroz dovratak ugledam Gejla, golog do pojasa. Znoj mu teče niz lice dok mu doktor pincetom uklanja nešto ispod plećke. Ranjen je, ali živ. Vičem njegovo ime i krećem ka njemu, ali sestra me gura i ućutkuje.

„Finiče!" Čuje se nešto između vriska i usklika radosti. Prelepa devojka tamne, raščupane kose i zelenih očiju, juri ka nama samo uvijena u čaršav. „Finiče!" Za ovo dvoje iznenada ne postoji više niko na svetu. Ruše sve na putu dok jure jedno ka drugom. Sudaraju se, prepliću, gube ravnotežu i udaraju u zid, gde i ostaju. Stapaju se u jedno biće i više ih nije moguće razdvojiti.

Bila sam ljubomorna. Ne zbog Finika ili Eni, već zbog njihove sigurnosti. Niko ne može da posumnja u njihovu ljubav.

Bogs dolazi do Hejmiča i mene, ugruvan, ali ne i povređen. „Sve smo ih izvukli. Osim Enobarije. Ali pošto je iz Dvojke, sumnjam da je u zatvoru. Pita je na kraju hodnika. Dejstvo gasa upravo prestaje. Treba da budete tamo kad se probudi."

Pita.Živ i zdrav – dobro, možda baš i nije zdrav, ali je živ i ovde je. Daleko od Snoua. Bezbedan je.

Ovde je. Sa mnom. Još minut i moći ću da ga dotaknem. Da vidim njegovo lice. Da čujem njegov smeh.

Hejmič se ceri. „Hajdemo", kaže.Muti mi se u glavi od radosti. Šta da kažem? Nije bitno. Pita će biti srećan šta god da uradim.

Verovatno će me poljubiti bez obzira na to. Pitam se da li ću se osećati isto kao dok me je ljubio na plaži u areni, o čemu se nisam usuđivala da razmišljam sve do sada.

Pita je već budan, sedi na krevetu i zbunjeno posmatra lekare koji ga umiruju, prinose lampu očima i opipavaju mu plus. Razočarana sam što nisam prva osoba koju je ugledao nakon buđenja, ali vidi me sada. Crte njegovog lica izražavaju nevericu i nešto još snažnije, što ne mogu da razaberem. Žudnju? Očaj? Izgleda i jedno i drugo, jer gura doktore u stranu, skače na noge i kreće ka meni. Ja mu trčim u susret i pružam ruke. Njegove se dižu ka meni, čini mi se da će me pomaziti po licu.

Otvaram usta da izgovorim njegovo ime, kad mu se prsti sklapaju oko mog vrata.

13Hladna kragna grebe mi vrat i sprečava me da smirim drhtanje tela. Bar više nisam stešnjena u

valjkastom oklopu dok mašina škljoca i zuji oko mene. Glas mi govori da budem mirna, a ja pokušavam da ubedim sebe da još dišem. Čak i sad, kad su me uverili da nema trajnih posledica, žudim za vazduhom.

Otklonjena je glavna briga medicinskog tima – kičmena moždina, vene i arterije nisu povređene. Imam modrice, promukla sam, boli me grkljan i pomalo kašljem, ali nije strašno. Pitam se samo gde li je doktor koji treba da proceni da li gubim razum. Ali sad ne smem da govorim. Ne smem čak ni da zahvalim Bogsu kad dođe da me obiđe i pokuša da me uteši pričama da je medu vojnicima video mnogo gore povrede posle vežbi davljenja.

Bogs je jednim udarcem oborio Pitu i sprečio ga da me ozbiljno povredi. Znam da bi mi Hejmič priskočio u pomoć da nije bio potpuno nespreman. Ne pamtim kad smo nas dvoje u isto vreme bili neoprezni. Toliko smo se radovali što vidimo Pitu, toliko bili zabrinuti što je dopao šaka Kapitolu, da smo se prerano opustili. Da sam se videla sa Pitom nasamo, ubio bi me. Zato što je lud.

Ne, nije lud, ne smem da zaboravim. Otet je. Čula sam to od Plutarha i Hejmiča dok su me u hodniku provezli kraj njih. Otet. Ne znam šta to znači.

Prim se pojavila nekoliko trenutaka posle napada i od tada je uz mene. Sad me pokriva još jednim ćebetom. „Mislim da će ti uskoro skinuti kragnu, Ketnis. Onda ti neće biti toliko hladno." Majka asistira na teškoj operaciji i još nije obaveštena o Pitinom napadu. Prim mi hvata pesnicu i masira je dok se ne otvori i krv ponovo počne da teče kroz prste. Prešla je na drugu šaku baš kad su se pojavili lekari. Skidaju kragnu i daju mi injekciju koja treba da smanji otok i bol. Ležim kao što mi je rečeno, ne pomerajući glavu da ne bih pogoršala povredu.

Plutarh, Heimic i Biti čekaju u hodniku da ih puste kod mene. Ne znam da li su rekli Gejlu, ali pošto nije ovde, pretpostavljam da ne zna. Plutarh izvodi lekare napolje i nagovara Prim da izađe, ali ona odbija. ,,Ne. Ako me naterate da izađem, otići ću pravo na hirurgiju i reći majci šta se dogodilo. Upozoravam vas, ona neće dozvoliti da tvorac igara odlučuje o životu njene ćerke. Pogotovo ako je do sada tako loše obavljao svoj posao."

Plutarh deluje uvređeno, ali Hejmič se kikoće. ,,}a bih na tvom mestu odustao, Plutarhu", kaže. Prim ostaje.

„Ketnis, Pitino stanje nas je zapanjilo", reče Plutarh. „Tokom njegova dva poslednja intervjua, primetili smo da uopšte nije dobro. Očigledno su ga zlostavljali i mislili smo da su ovo posledice toga. Sad verujemo da je nešto drugo u pitanju. Sumnjamo da ga je Kapitol podvrgao neuobičajenoj tehnici poznatoj kao otmica. Biti?"

„Zao mi je", kaže Biti, ,,ali ne mogu ti reći sve pojedinosti, Ketnis. Kapitol je veoma tajanstven kada le reč o ovom obliku mučenja i verujem da su rezultati nepouzdani. Evo šta smo saznali. Reč je o uslovljavanju strahom. Termin otmica potiče od stare engleske reči koja znači „uhvatiti" ili još tačnije „zgrabiti". Verujemo da je naziv odabran zbog toga što tehnika podrazumeva korišćenje otrova osa tragačica. Ubrizgan ti je tokom tvojih prvih Igara gladi. Za razliku od nas, imaš iskustvo iz prve ruke o njegovom dejstvu."

Užas. Halucinacije. Košmarne vizije gubitka voljenih osoba. Otrov pogada one delove mozga u kojima stanuje strah.

„Siguran sam da se sećaš koliko je bilo strašno. Da li si nakon toga bila zbunjena?" upita Biti. „Jesi li imala osećaj da ne možeš da proceniš šta je stvarno a šta ne? Većina Ijudi koji su preživeli ubod opisuju nešto slično."

Da. Susret sa Pitom. Čak i kad mi se u glavi razbistrilo, nisam bila sigurna da li mi je u borbi sa Katonom zaista spasao život ili sam to umislila.

„Pamćenje se teško vraća, zbog toga što se sećanja mogu promeniti." Biti se tapše po čelu. „Ono što pamtimo izvlači se u prvi plan, menja i u izmenjenom obliku čuva. Zamisli da sam te naveo da se nečeg setiš, bilo pitanjem, bilo snimkom nekog događaia; dok je to iskustvo još živo, dajem ti dozu otrova osa tragačica. Ne toliku da lzazovem trodnevnu nesvesticu. Samo onoliko koliko je dovoljno da u to sećanje ulijem strah i sumnju. Tvoj mozak sve pretvara u trajno pamćenje."

Muka mi je. Prim postavlja pitanje koje je i meni na umu. ,,Da li su to uiadili Piti? Oduzeli mu sećanja na Ketnis i preokrenuli ih u nešto strašno?"

Biti potvrdno klima. „Toliko strašno da je smatra opasnom po život. Toliko strašno da pokuša da je ubije. Da, to je naša trenutna teorija."

Rukama krijem lice, jer ne mogu da poverujem da se ovo dešava. To je nemoguće. Neko da natera Pitu da zaboravi da me voli... niko to ne bi uspeo.

i,Ali, možete da vratite njegova prava sećanja, zar ne?" zapita Prim.,,Hm... postoji veoma malo podataka o tome", kaže Plutarh. „Zapravo – nimalo. Ako je neko

ikad i pokušao da otkloni posledice otmice, mi nemamo pristup tim podacima."„Pokušaćete, zar ne?" uporna je Prim. „Nećete ga valjda zaključati u neku tapaciranu sobu i

dopustiti da pati?"„Naravno da ćemo pokušati, Prim", kaže Biti. „Ali ne znamo koliko ćemo biti uspešni, niti da li

ćemo uopšte nešto postići. Smatram da je najteže iskoreniti sećanja na događaje koji su nas uplašili. Najzad, prirodno je što njih uvek najbolje pamtimo."

„Osim sećanja na Ketnis, ne znamo da li su mu još nešto promenili", kaže Plutarh. „Sastavljamo tim psihologa i vojnih stručnjaka, koji će napraviti plan protivnapada. Ja sam optimista i verujem da će se potpuno oporaviti."

„Zaista?" upita Prim sarkastično. „Šta ti misliš, Hejmiče?"Malo pomeram glavu da bih kroz prste videla izraz njegovog lica. Iscrpljen je i obeshrabren dok

priznaje: „Mislim da će Piti biti malo bolje. Ali.., ne verujem da će ikad biti isti." Ponovo sastavljam prste i skrivam se od svih.

„Bar je živ", kaže Plutarh. Zvuči kao da je izgubio strpljenje sa svima nama. „Snou je večeras pogubio Pitinu stilistkinju i njegov tim za pripremu, a televizija je to direktno prenosila. Nemamo pojma šta se dogodilo sa Efi Trinkei. Pita je izmučen, ali bar je ovde, sa nama. To je svakako napredak u odnosu na njegov položaj pre dvanaest sati. Ne zaboravimo to!"

Plutarhov pokušai da me razveseli pominjanjem četiri-pet ubistava, nekako nije uspeo. Porsa, Pitin tim za pripremu, Efi. Zbog pokušaja da zadržim suze ponovo se osećam kao da mi se srce popelo u grlo, pa udara, sve dok ne počnem da dahćem. Najzad, nemaju izbora. Daju mi sedativ.

Probudila sam se sa pitanjem da li uopšte mogu da zaspim bez ubrizgavanja droge u venu. Drago mi je što ne smem da pričam narednih nekoliko dana, zato što ne želim ništa da kažem. Ili učinim. Pravi sam pacijent. Moju odsutnost smatraju uzdržavanjem, prihvatanjem lekar skih naloga. Više ne osećam potrebu da plačem. Zapravo, jedva uspevam da se zadržim na jednoj jednostavnoj slici, na kojoj predsednik Snou šapuće „ubiću te."

Majka i Prim brinu se o meni na smenu, nagovarajući me da progutam poneki zalogaj. S vremena na vreme dolaze neki ljudi da me obaveste o Pitinom stanju. Visok nivo otrova osa tragačica u njegovom telu polako opada. Leče ga samo stranci, ljudi rođeni u Trinaestici. Nikome iz našeg distrikta i Kapitola nije dozvoljeno da ga vidi, jer će to možda probuditi opasna sećanja. Tim specijalista provodi silne sate osmišljavajući korake za niegov oporavak.

Gejl ne bi smeo da me posećuje, pošto zbog rane na ramenu mora da leži. Medutim, treće noći, nakon što su mi dali lek i ugasili svetla, tiho se uvlači u moju sobu. Ne govori, samo prstima prelazi preko mojih modrica na vratu, lako kao leptir, ljubi me među oči i nestaje.

Sledećeg jutra otpuštaju me iz bolnice sa preporukom da se odmaram i govorim samo kad je neophodno. Nisam dobila raspored, tako da samo besciljno lutam dok Prim ne pođe na pauzu. Vodi me u naš novi stan, broj 2212. Isti je kao prethodni, ali bez prozora.

Ljutić je dobio dnevnu porciju hrane i sud sa peskom, koji držimo u kupatilu ispod lavaboa. Dok me Prim ušuškava u krevet mačak skače na jastuk, otimajući se za njenu pažnju. Uzima ga u naručje, ali ostaje usredsređena na mene. „Ketnis, znam da je čitava situacija sa Pitom strašna. Ali seti se da ga je Snou obrađivao nedeljama, a kod nas je tek nekoliko dana. Postoji mogućnost da je stari Pita, onaj koji te voli, i dalje unutra. Možda pokušava da ti se vrati. Nemoj odustajati od njega."

Gledam svoju sestricu i razmišljam kako je nasledila najbolje osobine koje naša porodica može da ponudi: majčine isceliteljske ruke, očev razum i moju borbenost. Tu je još nešto, nešto sasvim

nieno – sposobnost da se zagleda u životnu zbrku i vidi stvari kakve zaista jesu. Da li je moguće da je u pravu? Pita mi se može vratiti?

„Moram nazad u bolnicu", kaže Prim i spušta Ljutića kraj mene. „Pravite jedno drugom društvo, može?"

Ljutić skače sa kreveta i prati je do vrata, glasno se žaleći što ga ostavlja. Jedno drugom nismo baš neko društvo. Nakon pola minuta shvatam da ne mogu da ostanem u ovoj podzemnoj ćeliji. Prepuštam Ljutića njegovim ludorijama. Lutam, gubim se nekoliko puta, ali najzad stižem do Posebne odbrane. Svi pored kojih prolazim zure u moje modrice. Svesna sam toga i navlačim kragnu do ušiju.

I Gejl je verovatno jutros otpušten iz bolnice, jer ga pronalazim sa Bitijem u jednom od istražnih odeljenja. Nagnuti nad crteže, zadubili su se u merenje. Verzije iste slike svuda su po stolu i podu. Neke su i na zidovima, slične onima na monitorima. U grubim linijama jedne do njih, prepoznajem Gejlovu zamku. „Šta je ovo?" skrećem im pažnju promuklim glasom.

,,Ah, Ketnis, otkrila si nas", kaže Biti veselo.„Šta? Ovo je tajna?" Znam da Gejl ovde dole često radi sa Bitijem, ali pretpostavila sam da se

bave lukovima i puškama.,,Ne baš. Ali osećam se pomalo krivim što tako često odvlačim Gejla od tebe", priznaje Biti.Pošto sam najveći deo vremena u Trinaestici bila pogubljena, zabrinuta, besna, na šminkanju ili

u bolnici, ne mogu reći da mi Gejlovo odsustvo smeta. Osim toga, u poslednje vreme nismo baš u dobrim odnosima. Ali puštam Bitija da misli da mi duguje. „Nadam se da si dobro iskoristio vreme koje sa njim provodiš."

„Dođi da vidiš", kaže i mahne mi ka monitoru.Evo šta su radili. Uzeli su osnovnu ideju Gejlovih zamki i pretvorili ih u oružje protiv ljudi.

Uglavnom u bombe. Nije toliko u pitanju mehanika zamki, više njihova psihologija. Ideja je da se minira oblast koja obezbeđuje nešto neophodno za preživljavanje. Na primer, zalihe hrane i vode. Kako toliko uplašiti plen da najveći deo lovine pobegne pravo u propast? Uznemiravanje mladunca kako bi se privukla željena meta, odnosno roditelj. Privlačenje žrtve ka prividnoj sigurnosti – gde je čeka smrt. U jednom trenutku, Gejl i Biti ostavili su divljinu za sobom i usredsredili se na ljudsko ponašanje. Na primer, samilost. Bomba eksplodira; ljudima se ostavlja dovoljno vremena da priteknu u pomoć žrtvama. A onda sve uništava još razornija bomba.

„Čini mi se da prelazite granicu", kažem. „Ispada da je sve dozvoljeno?" Obojica zure u mene – Biti sumnjičavo, a Gejl odbojno. „Izgleda da ne postoje pravila o tome kako treba postupati prema drugim ljudskim bićima."

„Naravno da postoje. Biti i ja poštujemo ona ista pravila koja je koristio predsednik Snou kad je oteo Pitu", uzvrati Gejl.

Okrutno, ali istinito. Odlazim bez reči. Osećam da ću poludeti ako smesta ne izađem. Ipak, još sam u Posebnoj odbrani kad me pronalazi Hejmič. „Hajde", kaže mi. „Moramo nazad u bolnicu."

„Zašto?" upitala sam.„Pokušaće nešto sa Pitom", odvrati on. „Poslaće mu najbezazleniju osobu iz Dvanaestice koju

mogu da pronađu. Nekog sa kim Pita može da podeli uspomene iz detinjstva, ali nikog bliskog tebi. Upravo proveravaju ljude."

Znam da će to biti težak zadatak. Osoba sa kojom bi Pita mogao da podeli uspomene najverovatnije će biti iz grada, a skoro niko od tih ljudi nije utekao plamenu. Ali u bolničkoj prostoriji preuređenoj u radni prostor Pitinog tima za oporavak, eto nje kako sedi i čavrlja sa Plutarhom. Deli Kartrajt. Kao i uvek, smeši mi se kao da smo najbolje prijateljice na svetu. Tako se osmehuje svima. „Ketnis!" doziva me.

„Zdravo, Deli", kažem. Čula sam da su ona i njen mlađi brat preživeli. Njeni roditelji su utrčali u prodavnicu obuće i nisu imali tu sreću. Deluje starije u bezličnoj odeći iz Trinaestice, koja nikom ne stoji dobro. Umesto uobičajenih plavih uvojaka, nosi pletenicu. Deli je malo mršavija nego što je se sećam, ali je i inače spadala u ono nekoliko dece iz Distrikta 12 koji su imali koji kilogram viška. Promeni su, nema sumnje, doprineli ovdašnja hrana, stres i tuga zbog gubitka roditelja.

„Kako si?" pitam je.,,Oh, suviše promena odjednom." Oči su joj zasuzile. „Ali ovde u Trinaestici svi su tako ljubazni,

zar ne?"Deli to zaista misli. Iskreno voli ljude. Sve ljude, ne samo nekoliko osoba koje je odabrala nakon

više godina posmatrania.„Potrudili su se da se osećamo dobrodošlo", kažem. Smatram da je to poštena izjava, bez

preterivanja. „Jesu li tebe odabrali da posetiš Pitu?"„Izgleda. Siroti Pita. Sirota ti. Nikad neću razumeti postupke Kapitola", kaže.„Možda je tako i bolje", odvratim.„Deli dugo poznaje Pitu", objašnjava Plutarh.,,Oh, da!" Lice joj se odmah razvedrilo. ,,Mi smo drugovi od detinjstva. Govorita sam svima da

mi je brat."„Šta misliš?" upita me Hejmič. ,,Da li će na bilo koji način izazvati sećanje na tebe?"„Svi smo išli u isti razred. Ali nismo stalno išli na iste časove", kažem.„Ketnis je uvek bila neverovatna. Nisam ni sanjala da će me primetiti", nastavlja Deli. „Znala je

da lovi i išla je u Hob i sve to. Svi su joj se divili."Hejmič i ja je zagledamo, kako bismo se uverili da je ozbiljna. Kako me Deli opisuje, ispada da

nisam imala prijatelje, jer sam bila toliko izuzetna da su me se svi plašili. To nije istina. Samo nisam bila prijateliski nastrojena. Jedino za nju to može da bude nešto divno.

„Deli uvek ima lepo mišljenje o svima", objasnila sam. „Pita sigurno nema neko loše sećanje na nju." Tad se prisetim. „Čekaj. U Kapitolu sam lagala da poznajem onu ejvoks devojku. Pita mi je pomogao i rekao da liči na Deli."

„Sećam se", kaže Hejmič. „Ali, ne znam. To nije istina. Deli nije zaista bila tamo. Mislim da to ne može da zaseni toliko uspomena iz detinjstva "

„Posebno sa tako prijatnom drugaricom kao što je Deli", kaže Plutarh. „Hajde da pokušamo."Plutarh, Hejmič i ja odlazimo u prostoriju za posmatranje, pored sobe u kojoj se nalazi Pita.

Prepuna je. Tu su članovi njegovog tima za oporavak sa olovkama i sveskama. Jednosmerno staklo i ozvučenje omo gućavaju nam da tajno posmatramo Pitu. Leži na krevetu, vezanih ruku. Ne bori se protiv toga, ali ruke su mu neprestano u pokretu. Deluje lucidnije nego kada me je napao, ali se vidi da to još uvek nije onaj stari Pita.

Kad su se vrata tiho otvorila, razrogačio je oči, a zatim se zbunio. Deli mu oprezno prilazi, a zatim joj se licem prirodno raziiva osmeh.

„Pita? To sam ja, Deli."„Deli?" oblaci kao da se razilaze. „Deli. To si ti.",,Da", kaže ona sa olakšanjem. „KaKO se osećaš?"„Užasno. Gde smo? Šta se dogodilo?" upita.„Počinje", reče Hejmič.„Rekao sam joj da ne pominje Ketnis i Kapitol", kaže Plutarh. „Već da mu pomene što više

uspomena iz detinjstva.",,Pa... mi smo u Distriktu 13. Sad živimo ovde", kaže Deli.,,To su mi i oni Ijudi rekli. Ali to nema nikakvog smisla. Zašto nismo kod kuće?" nastavlja

zbunjeno.

Deli grize usnu. „Dogodila se... nesreća. Silno mi nedostaje dom. Baš sam se setila kako smo kredom crtali po pločniku. Tvoji crteži su bili divni. Sećaš se kako si crtao razne životinje?"

,,Da. Svinje, mačke i slično", kaže Pita. „Spomenula si... nesreću?"Vidim da se preznojava dok pokušava da izbegne odgovor. „Bilo je užasno. Niko... nije mogao

da ostane", izgovori nesigurno.„Drži se, devojko", kaže Hejmič.„Ali znam da će ti se ovde dopasti, Pita. Ljudi su veoma ljubazni prema nama. Uvek ima hrane i

čiste odeće, a škola je mnogo zanimljivija", nastavlja Deli.„Zašto mi porodica nije došla u posetu?" upita on.,,Ne mogu da dođu." Opet joj se u očima skupljaju suze. „Mnogi ljudi nisu uspeli da pobegnu iz

Dvanaestice. Sad ovde moramo da stvorimo nov život. Sigurna sam da im je potreban dobar pekar. Sećaš li se kako nas je tvoj otac puštao da pravimo dečake i devojčice od testa?"

„Bilo je vatre", iznenada kaže Pita.,,Da", šapuće ona.„Dvanaestica je izgorela, zar ne? Zbog nje", besno je zaključio. „Zbog Ketnis!" počinje da cima

veze.,,Oh, Pita! Ne, to nije bila njena krivica", reče Deli.,,Da li ti je to ona rekla?" zarežao je.„Vadite je odande!" viknu Plutarh. Vrata se otvaraju i Deli se polako povlači ka njima.„Nije morala da mi kaže. Bila sam..." počinje Deli.,,Ona je lažljivica! Ne smeš da veruješ onome što govori! To je mutant koji je Kapitol stvorio da

bi se obračunao sa nama!" viče Pita.,,Ne, Pita. Ona nije..." Deli ponovo pokušava.,,Ne veruj joj, Deli", govori izbezumljeni Pita. ,,Ja sam joj verovao, a ona je pokušala da me ubije.

Ubila je moje prijatelje, moju porodicu. Ne prilazi joj! Ona je mut!"Kroz dovratak se pomalja ruka i izvlači Deli, a vrata se zatvaraju. Ali Pita nastavlja da urla.

„Mut! Ona je smrdljivi mut!"Ne samo što me mrzi i želi da me ubije, već više ne veruje da sam čovek. Manje me je boleo onaj

stisak oko vrata.Članovi tima za oporavak škrabaju kao ludi, zapisujući svaku njegovu reč. Hejmič i Plutarh me

grabe za ruke i izvode iz prostorije. Naslanjam se na zid u tihom hodniku. Ipak, znam da Pita i dalje urla iza staklenog zida.

Prim greši. Pita se neće vratiti na staro. ,,Ne mogu više da ostanem ovde", kažem tupo. „Ako želite da budem Kreja, moraćete da me pošaljete negde daleko."

„Gde želiš da ideš?" upita Hejmič.,,U Kapitol." Trenutno jedino tamo imam nekog posla.,,Ne mogu to da učinim", kaže Plutarh. „Sve dok svi distrikti ne budu naši. Međutim, dobra vest

je da je borba skoro svuda okončana, osim u Dvojki. Oni će biti tvrd orah."Tako je. Prvo distrikti, zatim Kapitol. Potom krećem u lov na Snoua.„Dobro", kažem. „Pošaljite me u Dvojku."

14Distrikt 2, kao što se može očekivati, obuhvata veliku teritoriju. Sastoji se od raštrkanih

planinskih sela. U početku je svako od njih bilo vezano za rudnik ili kamenolom, ali sada većina služi za smeštaj i obuku mirovnjaka. To ne bi predstavljalo teškoću, pošto pobunjenici iz Trinaestice imaju letelice. Ipak, jedna sitnica sve menja: centar distrikta čini neprobojna planina u kojoj se nalazi srce kapitolske vojske.

Planinu smo prozvali Orah, zbog Plutarhove opaske da će ,,oni biti tvrd orah", koju sam prenela umornim i obeshrabrenim vođama pobunjenika u ovom distriktu. Orah je izgrađen odmah nakon Mračnih dana, kad je Kapitol izgubio Trinaesticu i kad im je očajno bilo potrebno novo podzemno uporište. Imali su nešto vojnih resursa na periferiji Kapitola – nuklearne rakete, avione, trupe – ali dobar deo vojne moći našao se u rukama neprijatelja. Naravno, nisu mogli da izgrade novu Trinaesticu, jer je ona plod vekovnog rada. Medutim, pronašli su rešenje u starim rudnicima nedaleko od Distrikta 2. Iz vazduha, Orah izgleda kao bilo koja druga planina sa nekoliko prilaza. Međutim, unutra je ogroman prostor nalik pećini, izdubljen u kamenu koji je potom izvučen na površinu i klizavim. uskim putevima prebačen negde daleko, kako bi se iskoristio za gradnju. Postojao je čak i voz koji prevozi rudare od Oraha do centra glavnog grada ovog distrikta. Pravo do trga koji smo Pita i ja posetili tokom Pobedničke turneje i stajali na širokim mermernim stepenicama Zgrade pravosuda, trudeći se da ne gledamo u ožalošćene porodice Karo i Klouv okupljene ispred nas.

Teren nije lak. Često prorade klizišta blata, dolazi do poplava i lavina. Medutim, prednosti prevazilaze mane. Dok su dubili planinu, rudari su ostavljali velike stubove i kamene zidove koji obezbeđuju stabilnost. Kapitol ih je ojačao i bacio se na stvaranje nove vojne baze. Ispunili su prostor kompjuterima i sobama za sastanke, barakama i arsenalima. Proširili su ulaz kako bi letelice mogle da uleću i izleću iz hangara, postavili lansirne rampe za rakete. Ali, sve u svemu, planina je spolja ostala nepromenjena. Neravan, stenovit splet drveća i divljači. Prirodna tvrđava koja ce ih štititi od neprijatelja.

Prema standardima koji vladaju u drugim distriktima, Kapitol je mazio ovdašnje stanovnike. Samo jedan pogled na pobunjenike iz Dvojke, govori mi da su u detinjstvu bili pristojno hranjeni i da se o njima vodilo računa. Neki su postali radnici u kamenolomu i rudari. Drugi su se školovali za poslove u Orahu ili u redovima mirovnjaka. Obučavani su za borbu. Igre gladi bile su prilika za bogatstvo i slavu kakve inače nije moguće postići. Naravno, ljudi iz Dvojke progutali su propagandu Kapitola lakše od nas ostalih. Prihvatili su njihove običaje. Uprkos tome, i oni su polazili na počinak svesni da su samo robovi Kapitola. Ako to možda i nisu shvatali gradani koji su radili kao mirovnjaci, kamenoresci koji ovde čine kičmu otpora znali su to i te kako dobro.

Sve je isto kao i pre dve nedelje kad sam stigla. i>ela na obodu okruga u rukama su pobunjenika, grad je podeljen a Orah nedodirljiv, kao i uvek. Ulazi su utvrđeni, a središte dobro ušuškano u planini. Mada su ostali distrikti uspeli da preuzmu kontrolu od Kapitola, Dvojka je i dalje u njihovoj šaci.

Svakog dana činim sve što mogu kako bih pomogla. Posećujem ranjenike, snimam kratke propase sa svojom televizijskom ekipom. Nije mi dozvoljeno da idem u borbu, ali pozivaju me na sastanke i obaveštavaju o toku rata, što je znatno više nego što su činili u Trinaestici. Slobodnija sam, nemam raspored aktivnosti na ruci niti silne zahteve za mojim prisustvom. Živim iznad zemlje u pobunjeničkim selima i okolnim pećinama. Često me premeštaju zbog bezbednosti. Dozvolili su mi da lovim tokom dana, pod uslovom da sa sobom povedem stražara i da ne idem daleko. Osećam da mi se vraća snaga na razređenom i hladnom planinskom vazduhu. Um mi se bistri i magline polako nestaju. Ipak, uz tu jasnoću dolazi još snažnija svest o tome šta su učinili Piti.

Snou mi ga je ukrao, lzobličio i onda mi ga vratio. Bogs je došao u Dvojku zajedno sa mnom. Rekao mi je da je, bez obzira na dobar plan, ipak bilo suviše lako spasti Pitu. Da Trinaestica nije pokušala da ga spase, smatra da bi nam Pita bio isporučen. Prosto izbačen u neki od napadnutih distrikta ili u samu Trinaesticu. Možda sa ukrasnim trakama, sa karticom na kojoj piše moje ime. Programiranog da me ubije.

Tek sad kad je izmenjen, potpuno shvatam veličinu pravog Pite. Više nego što bih mogla da je mrtav. Njegovu dobrotu, postojanost, toplinu koja greje. Osim Prim, moje majke i Gejla, da li me još neko na svetu voli bezuslovno? Mislim da ne. Ponekad kad sam sama, izvadim iz džepa biser i pokušam da se setim dečaka sa hlebom, poljubaca u areni i snažnih ruku koje su me u vozu čuvale od košmara. Da nateram sebe da imenujem ono što sam izgubila. Međutim, nema svrhe. Što je izgubljeno – izgubljeno je. On je izgubljen. Ono što je postojalo među nama, nestalo je. Ostalo je samo moje obecanje da ću ubiti Snoua. Govorim to sebi bar deset puta na dan.

U Trinaestici, Pitin oporavak se nastavlja. Mada ga ne pitam, Plutarh me veselo obaveštava preko telefona: „Dobre vesti, Ketnis! Mislim da smo ga skoro ubedili da nisi mut!" ili „Danas su mu dozvolili da sam jede puding!"

Zatim pričam sa Hejmičem i priznaje mi da Piti nije nimalo bolje. Jedina sumnjiva uteha potiče od moje sestre. „Prim je smislila kako da ga preotmemo", kaže mi Heimič. ,,Da pokrenemo iskrivljena sećanja o tebi i da mu damo veliku dozu lekova za smirenje, recimo morfling. Pokušali smo sa jednim sećanjem. Sa snimkom vas dvoje u pećini, kad si mu ispričala kako si nabavila kozu za Prim."

„Ima li poboljšanja?" pitam.,,Pa, ako krajnju zbunjenost shvatiš kao poboljšanje u odnosu na krajnji užas, onda ga ima", kaže

Hejmič. „Ali nisam siguran. Na nekoliko sati izgubio je sposobnost govora. Činilo se da je potpuno otupeo, a kad se osvestio, pitao je samo za kozu."

„Dobro", kažem.„Kako je tamo?" upita on.„Sve po starom", odgovaram.„Poslaćemo tim da vam pomogne sa planinom. Bitija i još neke", kaže. „Znaš, mozgove."Nisam se začudila kad sam videla Gejlovo ime na listi mozgova. Pomislila sam da će ga Biti

povesti, ne zbog tehnološke stručnosti, već zbog nade da će nekako smisliti kako da uhvati planinu u zamku. Gejl se ponudio da krene sa mnom u Dvojku, ali videla sam da se teško odvaja od rada sa Bitijem. Rekla sam mu da ostane tu gde je potrebniji. Nisam mu kazala da će mi njegovo prisustvo smetati u žalosti za Pitom.

Stigli su jednog kasnog popodneva. Gejl me zatiče na obodu sela u kojem trenutno stanujem, dok sedim na panju i čerupam gusku. Pored nogu mi već leži desetak ptica. Velika jata ovde neprestano preleću i lak su plen. Gejl bez reči seda pored mene i pridružuje mi se u čerupanju ptica. Oglasio se tek kad smo već polovinu očistili: „Ima li nade da ćemo da pojedemo neku od njih?"

„Aha. Većina ide u logorsku kuhinju, ali očekuju da odnesem par u kuću u kojoj trenutno odsedam" kažem. ,,Na ime izdržavanja."

„Zar im nije dovoljna čast što si u njihovoj kući?" pita on.„Čovek bi pomislio da jeste", odvratim. „Ali pročulo se da su kreje opasne po zdravlje."U tišini nastavljamo čerupanje. Zatim kaže: „Video sam juče Pitu. Kroz staklo."„Šta si pomislio u tom času?" pitam.„Nešto sebično", kaže Gejl.,,Da ne moraš više da budeš ljubomoran na njega?" Naglo sam cimnula ruku i zasuo nas je oblak

perja.,,Ne. Upravo suprotno." Gejl mi vadi perje iz kose. „Pomislio sam... da ne mogu sa tim da se

takmičim. Koliko god da patim." Vrteo je pero u ruci. „ Ako on ne ozdravi, nemam više nikakve šanse. Nikad ga nećeš pustiti. Uvek ćeš misliti da je pogrešno da budeš sa mnom."

„Kao što sam se zbog tebe uvek osećala nelagodno dok ljubim njega", kažem.

Gejl me pogleda u oči. „Kad bih poverovao da je to istina, skoro da bih mogao da zanemarim ostatak."

„Istina je", priznajem. „Ali istina je i ono što si rekao o Piti."Gejl ogorčeno uzdahne. Ipak, nakon što smo odneli ptice i prijavili se da ponovo odemo u šumu

da skupljamo drva za potpalu, nekako sam mu se našla u zagrljaju. Nežno mi ljubi modrice na vratu i lagano se približava usnama. Uprkos onome što osećam prema Piti, u ovom trenutku u dubini duše prihvatam da mi se nikad neće vratiti. Ili da se ja nikad neću vratiti njemu. Ostaću u Dvojki dok je ne osvojimo, zatim ću otići u Kapitol da ubijem Snoua i verovatno umreti. A on će umreti lud i pun mržnje prema meni. Zbog toga zatvaram oči i pod poslednjim zracima sunca ljubim Gejla kako bih nadoknadila sve poljupce koje sam mu uskratila. Više ništa nije bitno, osim da sam tako beznadežno usamljena da to više ne mogu da podnesem.

Gejlov ukus i vrelina podsećaju me da mi je telo još živo i taj osećaj mi je na trenutak dobrodošao. Isključujem razum i dopuštam osećanjima da mi struje kroz telo, srećna što mogu u njima da se izgubim. Kad se Gejl malo povuče pomeram se ka njemu, ali uvek osećam njegove prste pod svojom bradom. „Ketnis", zove me. Čim otvorim oči, svet mi deluje iščašeno. Ovo nisu naše šume, naše planine, naš put. Ruka mi mahinalno polazi ka levoj slepoočnici, što uvek činim kad sam zbunjena. „Sad me poljubi." Stojim i ne trepćem dok brzo pritiska svoje usne uz moje. Zatim mi pažljivo posmatra lice. „Šta se dešava u tvojoj glavi?"

,,Ne znam", šapućem.„Onda je to kao da Ijubim pijanu osobu. Ne računa se", kaže uz slabašan osmeh. Podiže gomilu

drva i stavlja mi ih u ruke, vraćajući me u stvarnost.„Kako znaš?" pitam, najviše da bih prikrila stid. „Jesi li nekad ljubio pijanu osobu?" Gejl je to

možda činio širom distrikta. Imao je mnogo obožavateljki. Ranije o tome nisam mnogo razmišljala.Samo odmahuje glavom. ,,Ne. Ali to nije teško zamisliti."„Znači, nikad nisi poljubio neku drugu devojku?" pitam.„Nisam to rekao. Znaš, imala si samo dvanaest godina kad smo se upoznali. I bila pravi davež,

da znaš. Osim lova sa tobom, imao sam i bogat društveni život", kaže kupeći drva.Postajem iskreno radoznala. ,,S kim si se ljubio? I gde?"„Bilo ih je suviše da bih sve zapamtio. Iza škole, na šljaci, gde god ti padne na pamet", kaže.Prevrnula sam očima. „Kad sam ja postala posebna? Kad su me otpremili u Kapitol?",,Ne. Nekih šest meseci pre toga. Odmah nakon Nove godine. Bili smo u Hobu i jeli neke

splačine kod Masne Sej. Darijus te je zadirkivao da treba da trampiš zeca za jedan od njegovih čuvenih poljubaca. Tada sam shvatio... da mi to smeta", kaže.

Sečam se tog dana. Bila je ljuta zima i u četiri po podne bio je već mrak. Lovili smo, ali nas je gust sneg naterao da se vratimo u grad. Hob je bio prepun ljudi koii su se sklonili od lošeg vremena. Od kostiju divljih pasa koje smo ulovili pre nedelju dana, Masna Sej skuvala je supu. Nije bila tako ukusna kao što smo navikli, ali to mi nije smetalo, jer sam bila promrzla i gladna kao vuk. i>ela sam na tezgu, prekrstila noge i jela. Darijus je stajao pored i golicao mi obraz pletenicom, pa sam morala da ga udarim po ruci. Objašnjavao je da je njegov poljubac vredniji od jednog zeca, ili čak dva, jer je poznato da su crvenokosi muškarci najbolji ljubavnici. Masna Sej i ja smejale smo se upornosti sa kojom nas je ubeđivao da su mnoge žene po Hobu dale i više od jednog zeca da bi uživale sa njim. „Vidiš onu sa zelenim šalom? Idi i pitaj je. Ako ti je potrebna preporuka."

To se dogodilo negde daleko, pre mnogo, mnogo dana. „Darijus se samo šalio", kazem.„Verovatno. Mada bi ti bila poslednja osoba koja bi shvatila da se ne šali", reče Gejl. „Kao sa

Pitom. Kao sa mnom. Ili Finikom. Zabrinuo sam se da je bacio oko na tebe, ali izgleda da se vratio na pravi put."

„Ako misliš da Finik oseća nešto prema meni, onda ga ne poznaješ dobro", kažem.

Gejl sleže ramenima. „Znam da je bio očajan, a ljudi iz očaja prave razne gluposti."Ne mogu se oteti utisku da je ovo upućeno meni.Rano ujutru glavešine se okupljaju da bi rešile problem Oraha. Pozvana sam na sastanak, mada

ne mogu bogzna kako da doprinesem. Izbegavam konlerencijski sto i sedam na široku prozorsku dasku, sa koje puca lep pogled na dotičnu planinu. Zapovednik iz Dvojke, sredovečna žena po imenu Lajm, vodi nas na virtuelnu turu po Orahu, njegovoj unutrasnjosti i utvrđenjima, uz prikaz neuspešnih pokušaja osvajanja. Otkako sam stigla, nekoliko puta sam naletala na nju i uvek mi se činilo da smo se već srele. Teško je ne primetiti je – visoka je preko sto osamdeset centimetara i veoma mišićava. Tek kad sam na snimku videla kako predvodi napad na ulaz u Orah, shvatila sam da sam u društvu još jednog pobednika. Lajm, tribut iz Dvojke, osvojila je Igre gladi još kad je bila mlada. Efi nam je, između ostalog, poslala njen snimak kad smo se pripremali za Četvrtvekovno zatomljenje. Verovatno sam je videla na nekim Igrama tokom godina, ali uglavnom se nije isticala. Zbog novo otkrivenog saznanja o tome šta se dogodilo Hejmiču i Finiku, u stanju sam da razmišljam samo o jednom: kako li je nju Kapitol kaznio nakon pobede?

Kad je Lajm završila predstavljanje, glavešine su počele da postavljaju pitanja. Prolaze sati, završio se i ručak, a oni i dalje pokušavaju da osmisle plan napada na Orah. Mada Biti smatra da če možda uspeti da prodre u izvesne kompjuterske sisteme, i mada se razmatra ideja da se unutra ubaci nekoliko špijuna, niko zaista nema neki pametan predlog. Dok se popodne vuče, razgovor se vraća na strategiju koja je već nekoliko puta neuspešno primenjivana – juriš na ulaze. Vidim da se Lajm nervira, zato što su u sličnim pokušajima mnogi njeni vojnici izgubili život. Najzad je prasnula: „Sledećoj osobi koja predloži napad na ulaz bolje bi bilo da ima briljantan plan, pošto će sama morati da predvodi misiju!"

Gejl više ne može da izdrži za stolom. Malo šeta, malo sedi kraj mene na prozoru. Na samom početku složio se sa procenom da se ulazi ne mogu osvojiti i potpuno istupio iz razgovora. Čitav sat sedi bez reči i namrgođeno zuri kroz prozor, pravo ka Orahu. U tišini koja je usledila nakon Lajminog ultimatuma, najzad progovara: ,,Da li je zaista neophodno da osvojimo Orah? Ili bi bilo dovoljno da ga onesposobimo?"

,,To bi bio pravi pomak", kaže Biti. „Šta si smislio?"„Zamislite da je u pitanju jazbina divljih pasa", nastavlja Gejl. ,,Nećete uspeti da prodrete u nju.

Imate dva izbora: da ih zarobite unutra, ili da ih isterate napolje."„Pokušali smo da bombardujemo ulaz", kaže Lajm. „Suviše su duboko u steni da bismo im

naneli ozbiljnu štetu."„Nisam mislio na to", nastavlja Gejl. „Palo mi je na pamet da iskoristimo planinu." Biti ustaje i

pridružuje se Gejlu kraj prozora, zureći kroz svoje ogromne naočare. „Vidiš li ih kako se spuštaju niz padine?"

„Staze koje je probila lavina", kaže Biti tiho. „Neće biti lako. Moraćemo veoma pažljivo da proračunamo detonaciju. Kad je pokrenemo, nećemo biti u stanju da je kontrolišemo."

,,To nam ni ne treba ako odustanemo od ideje da posedujemo Orah", kaže Gejl. „Treba da se pozabavimo njegovim zatvaranjem."

„Predlažeš da lavinom zatrpamo ulaze?" upita Lajm.„Tako je", odvrati Gejl. ,,Da zarobimo neprijatelja unutra, da mu zatvorimo puteve snabdevanja.

Da ne budu u stanju da šalju letelice."Dok svi razmišljaju o predlogu, Bogs lista planove Oraha i mršti se. „Tako možete da pobijete

sve ljude unutra. Pogledajte ventilacioni sistem. Krajnje je primitivan. Ni nalik našem u Trinaestici. Potpuno zavisi od dotoka vazduha sa oboda planine. Ako blokiramo te otvore, unutra će se svi pogušiti."

„Mogu da pobegnu do trga, kroz tunele za voz", reče Biti.

„Osim ako ih ne raznesemo", dodade Gejl odsečno. Njegova prava namera postaje jasna. Gejl ne mari za živote ljudi iz Oraha. Nema želju da uhvati plen u klopku kako bi ga kasnije iskoristio.

Ovo je jedna od njegovih smrtonosnih zamki.

15Ono što Gejl nagoveštava, polako se sleže po prostoriji. Na licima se jasno očitava raspoloženje.

Osečanja su najrazličitija – od naslađivanja do ogorčenja, od tuge do zadovoljstva.„Većina radnika i građana potiče iz Dvojke", reče Biti polako.,,Pa šta?" upita Gejl. „Ionako nikad više nećemo moći da im verujemo."„Treba ima bar pružiti priliku da se predaju", kaže Lajm.,,Mi taj luksuz nismo imali kad je bombardovana Dvanaestica, ali ovde ste izgleda u boljim

odnosima sa Kapitolom", odvrati Gejl. Izraz njenog lica govori da bi mogla da ga ubije ili bar zvizne po nosu. Verovatno bi bila u prednosti, s obzirom na obuku. U stvari, njena ljutnja ga je samo razbesnela. „Gledali smo kako deca gore i ništa nismo mogli da učinimo!" urlao je.

Razdirana sećanjima, zatvaram oči na trenutak. Postigao je ono što je hteo. Želim da svi iz planine crknu, pomislim. Međutim, ja sam devojka iz Dvanaestice, nisam predsednik Snou. Ne mogu protiv sebe. Ne mogu da osudim te ljude na smrt, onako kako on predlaže. „Gejl", kažem uzimajući ga za ruku dok pokušavam da zvučim razumno. „Orah je kao stari rudnik. To bi bilo kao da namerno izazivamo nesreću tokom iskopavanja uglja." Ove reči su sigurno dovoljne da nateraju bilo koga iz Dvanaestice da dobro razmisli o tom planu.

„Naši očevi nestali su u sekundi", odvrati on. ,,Da li je u tome problem? Da li vas muči što će naši neprijatelji nekoliko sati morati da razmišljaju o smrti, umesto da istog trenutka budu razneti na komade?"

U stara vremena, dok smo bili samo deca koji love izvan Dvanaestice, Gejl je govorio slične stvari, čak i mnogo gore. Ali to su bile samo reči. Sada je prešao na dela, a posledice će biti nesagledive.

,,Ne znaš kako su ljudi iz Dvojke završili u Orahu", kažem. „Možda su bili prinuđeni. Možda ih ovde drže protiv njihove volje. Neki od njih su naši špijuni. Hoćemo li i njih ubiti?"

„Žrtvovao bih nekoliko špijuna ako bi mi to omogućilo da ubijem ostale", odvrati on. ,,Da sam na njihovom mestu, rekao bih „Slobodno sručite lavinu!""

Znam da govori istinu. Bez sumnje, žrtvovao bi se na taj način. Možda bismo svi učinili isto da smo špijuni i da možemo da biramo. Znam da ja bih. Ipak, ne razumem hladnoKrvnost sa kojom donosi takvu odluku u ime drugih ljudi.

„Rekao si da imamo dve mogućnosti", kaže mu Bogs. ,,Da ih zarobimo ili da ih isteramo napolje. Ja sam za to da sručimo lavinu, ali da ostavimo tunel. Ljudi mogu da pobegnu na trg, a mi ćemo ih tamo čekati."

„Naoružani do zuba, pretpostavljam", kaže Gejl. „Sigurno će biti."„Ipak ćemo ih zarobiti", dodaje Bogs.„Hajde da obavestimo Trinaesticu", predlaže Biti. „Neka Koinova odluči šta treba činiti."„Ona će biti za to da se zatvori tunel", ubeđen je Gejl.,,Da, najverovatnije. Ali Pita je imao pravo kad je u svojim propasima govorio da postoji

opasnost da se međusobno poubijamo. Poigrao sam se ciframa. Računao sam žrtve i ranjene i... mislim da čitava stvar zavređuje bar jedan razgovor", kaže Biti.

Samo šačica ljudi pozvana je da učestvuje u tom razgovoru. Gejl i ja otpušteni smo zajedno sa ostalima. Vodim ga u lov kako bi dao sebi oduška, ali on neće da razgovara o tome. Verovatno je suviše ljut što sam bila protiv njegovog plana.

Pozvali su nas kad je odluka doneta. Do večeri sam već u Krejinom kostimu, sa lukom na leđima i slušalicom koja me povezuje sa Hejmičem u Trinaestici – ukoliko se ukaže dobra prilika za propas. Čekamo na krovu Zgrade pravosuđa, sa dobrim pogledom na metu.

Zapovednici Oraha u početku se ne obaziru na naše letelice, pošto su ih i ranije posmatrali kao muve koje zuje oko tegle sa medom. Ali nakon dva napada na vrh, obraćaju pažnju na njih. Kada je proradila protivavionska odbrana Kapitola, već je bilo kasno.

Gejlov plan prevazišao je sva očekivanja. Biti je bio u pravu. Lavinom je nemoguće upravljati kad se pokrene. Planine su prirodno nestabilne, međutim, oslabljene eksplozijama, gotovo da se razlivaju. Čitavi delovi Oraha ruše se pred mojim očima i brišu svaki trag ljudskog postojanja. Nemi smo, majušni i beznačajni dok kamena lavina grmi niz planinu. Ulaz je zatrpan tonama stena. Oblak prašine i krša zaklanja nebo, pretvarajući Orah u grobnicu.

Zamišljam pakao unutar planine. Sirene zavijaju. Svetla se polako gase i sve prekriva tama. Vazduh je pun prašine. Čujem panične krike zarobljenih ljudi dok luđački pokušavaju da pronađu izlaz, ali sve je zatrpano zemljom i kamenjem, koji i dalje nadiru. Žice pod naponom opasno se njišu, izbija vatra, poznate staze pretvaraju se u lavirint. Dok se brdo uleže pod težinom, ljudi se sudaraju, guraju i koprcaju poput mrava, bežeći od mase koja preti da spljeska njihova krhka tela.

„Ketnis?" čujem Hejmičev glas iz slušalice. Pokušavam da odgovorim, ali ne mogu da sklonim šake sa usta. „Ketnis!"

Onog dana kad mi je otac poginuo, u školi su se za vreme ručka oglasile sirene. Niko nije čekao da bude pušten sa časa, niti se to od nas očekivalo. Nesreća u rudniku izazvala je reakciju koju čak ni Kapitol ne bi mogao da stiša. Trčim ka učionici u kojoj je Prim. Sećam je se kao sićušne i veoma blede sedmogodišnjakinje, kako sedi pravih leđa, sa rukama na stolu. Čeka da dođem po nju, kao što sam obećala da ću učiniti ako se sirene ikad oglase. Skače sa stolice, grabi me za rukav kaputa i počinjemo da se probijamo kroz nepreglednu masu ljudi koja se sliva ka glavnom ulazu u rudnik. Vidimo majku kako se grčevito drži za konopac koji sprečava gomilu da se suviše približi. Sada kad razmišljam o tome, shvatam da je odmah trebalo da primetim nešto neobično. Zašto smo mi tražile niu, kad je trebalo da bude obrnuto?

Cvile sajle na liftu dok izvlače garave rudare na svetlost dana. Svaku grupu dočekuju uzvici olakšanja i njihovi najbliži prolaze ispod konopca da odvedu svoje muževe, žene, decu, roditelje, braću i sestre. Stajale smo na hladnom vazduhu dok se smrkavalo i sneg polako zasipao čitav predeo. Liftovi su se sad kretali znatno sporije i donosili sve manje ljudi. Kleknula sam na zemlju, zarila dlanove u šljaku i silno poželela da oca izvuku na površinu. Nema ničeg bespomoćnijeg od čoveka koji pokušava da dosegne nekog koga voli i ko je zarobljen ispod zemlje. Ranjenici. Tela. Čekanje se oteglo do duboko u noć. Neko mi je prebacio ćebe preko ramena i tutnuo u ruke šolju nečeg tako vrelog da je nemoguće piti. Najzad, u zoru vidim tužan izraz nadzornikovog lica i znam šta to znači.

Šta smo to upravo učinili?„Ketnis! Jesi li tu?" Hejmič u ovom trenutku verovatno razmišlja kako da me opremi okovom za

glavu.Spuštam ruke. ,,Da."„Bolje uđi, u slučaju da Kapitol pokuša da uzvrati udarac onim što mu je preostalo od avijacije",

naređuje mi.,,Da", ponavljam. Svi osim vojnika sa mašinkama kreću sa krova ka ulazu. Dok silazim niza

stepenice, ne mogu da odolim i vučem prstima po besprekornim, belim mermernim zidovima. Izuzetno su hladni i lepi. Čak ni u Kapitolu ništa ne može da se meri sa ovom veličanstvenom starom zgradom. Njegova površina ne popušta, ali moje telo ne može više, hladi se. Kamen uvek pobeđuje ljude.

Sedim u podnožju jednog od gigantskih stubova u dvorani kraj ulaza. Kroz vrata vidim belo mermerno prostranstvo, koje vodi do stepenica na trgu. Sećam se koliko mi je bilo loše onog dana kada smo Pita i ja ovde primali čestitke zbog pobede na Igrama. Iscrpljena nakon Pobedničke turneje, nakon neuspelog pokušaja da smirim situaciju u distriktima, mučila su me sećanja na Klouv i Katona, posebno na jezivu smrt ovog drugog od ruku mutova.

Bogs je čučnuo kraj mene, bled u licu. „Nismo bombardovali tunel, znaš. Neki od njih će se verovatno izvući."

,,A zatim ćemo ih upucati čim im ugledamo lica?" pitam.„Samo ako budemo morali", odvrati on.„Mogli bismo da pošaljemo vozove. Da im pomognemo da iznesu ranjene", kažem.,,Ne. Doneia je odluka da im se tunel ostavi. Na taj način mogu da upotrebe sve koloseke da

izvedu ljude napolje", kaže Bogs. „Osim toga, tako ćemo imati vremena da izvedemo ostatak svojih vojnika na trg."

Pre nekoliko sati, trg je bio ničija zemlja, tek linija fronta u borbi između mirovnjaka i pobunjenika. Kada je Koinova odobrila Gejlov plan, pobunjenici su poveli napad i poterali snage Kapitola nekoliko blokova dalje, tako da bismo mi, u slučaju da Orah padne, zadržali u rukama železničku stanicu. Pa, pao je. Situacija je svima jasna. Preživeli će pobeći na trg. Već čujem pucnjavu, dok mirovnjaci bez sumnje pokušavaju da se probiju unutra, kako bi spasli svoje drugove. Naši vojnici kreću na trg da bi ih u tome sprečili.

„Hladno ti je", kaže Bogs. „Idem da pronađem ćebe." Odlazi pre nego što sam se usprotivila. Ne želim ćebe, iako mi mermer neprijatno hladi telo.

„Ketnis", Hejmičev glas odzvanja mi u uhu.„Još sam ovde", kažem.„Popodne se sa Pitom desilo nešto zanimljivo. Mislim da bi volela da znaš", kaže. Zanimljivo ne

znači dobro. Međutim, nemam izbora, moram da slušam. „Pokazao sam mu tvoj snimak dok pevaš „Drvo za vešanje". Taj spot nije nikad emitovan, tako da Kapitol nije mogao da ga iskoristi za Pitinu otmicu. Kaže da je prepoznao pesmu."

Srce mi na trenutak poskoči. Tada shvatam da je u pitanju obična zbunjenost koju izaziva serum ose tragačice. „Nije moguće, Hejmiče! Nikad me nije čuo da pevam tu pesmu."

„Nije tebe, ali jeste tvog oca, onog dana kad je došao u pekaru na razmenu. Pita je imao samo šest ili sedam godina, ali seća se zato što je pažljivo slušao. Hteo je da čuje da li će ptice prestati da pevaju", kaže Hejmič. „Izgleda da su prestale."

Šesti ili sedam. To je pre nego što nam je majka zabranila da je pevamo. Možda u isto vreme kad sam je naučila. „Jesam Ii tada bila sa njim?"

„Mislim da nisi. Bar te nije pominjao. Ali to je prva veza koja nije izazvala mentalni slom", kaže Hejmič.-*I to je nešto, Ketnis."

Moj otac. Danas ga svuda vidim. Umire u rudniku. Peva u Pitinoj pobrkanoj svesti. Treperi u Bogsovom pogledu dok mi zaštitnički prebacuje ćebe na leđa. Boli me koliko mi nedostaje.

Napolju pucnjava postaje sve glasnija. Gejl, željan borbe, juri kraj mene sa grupom pobunjenika. Ne tražim da se pridružim borcima, jer znam da mi ne bi dozvolili. Ionako trenutno nemam želju za tim. Volela bih da je Pita ovde, stari Pita; on bi umeo da objasni zbog čega je pogrešno razmenjivati vatru sa ljudima, bilo kojim ljudima koji poku šavaju da se spasu iz razrovane planine. Možda sam preosetljiva zbog svoje prošlosti? Zar nismo u ratu? Zar ovo nije samo jedan od načina za ubiianje neprijatelja?

Noć brzo pada. Veliki reflektori osvetljavaju trg. Verovatno i u stanici gori svaka sijalica. Čak i kroz stakleni zid sa svog udaljenog položaja na drugom kraju trga, jasno vidim dugačke, uske zgrade. Nemoguće je prevideti dolazak voza, nemoguće je prevideti dolazak jednog čoveka.

Međutim, prolaze sati a niko se ne pojavljuje. Sa svakim minutom postaje sve teže zamisliti da je bilo ko preživeo napad na Orah.

Već je prošla ponoć kad je Kresida prišla da mi zakači mikrofon na kostim. „Zašto to radiš?" pitam.

Hejmičev glas mi objašnjava. „Znam da ti se ovo neće dopasti, ali moraš da održiš govor."„Govor?" jedva izustim.,,Ja ću ti govoriti rečenicu po rečenicu", uverava me. „Samo ponavljaj ono što ti kažem. Slušaj,

nema znakova života unutar planine. Pobedili smo, ali borba i dalje traje. Ako izađeš na stepenice Zgrade pravosuđa i saopštiš svima da je Orah poražen, da je gotovo sa prisustvom Kapitola u Distriktu 2, možda će se ostatak njihovih snaga predati."

Zurim u tamu sa one strane trga. ,,Ne vidim njihove snage."„Zato smo ti stavili mikrofon", kaže. „Emitovaćemo tvoj glas preko njihovog sistema za hitne

slučajeve, a videće te i svi ljudi koji imaju pristup ekranu."Znam da na trgu ima nekoliko velikih ekrana. Videla sam ih tokom Pobedničke turneje. Moglo

bi da upali, samo da mi takve stvari idu od ruke. Međutim, nisam za to. Pokušali su da mi napišu šta da kažem tokom ranih eksperimenata sa propasima, ali to je bila prava propast.

„Mogla bi da sačuvaš mnoge živote, Ketnis", kaže napokon Hejmič.„Dobro. Pokušaću", odgovaram.Čudno mi je dok stoiim na vrhu stepenica, obučena u kostim i pod bleštavim svetlom, ali bez

publike kojoj treba da se obratim. Kao da izvodim predstavu za mesec i zvezde.„Hajde da ovo brzo obavimo", kaže Hejmič. ,,Tu si suviše izložena."Članovi moje televizijske ekipe postavljeni su na trgu, zajedno sa specijalnim kamerama. Daiu

mi znak da su spremni. Kažem Hejmiču da počne, a zatim nkliučujem mikrofon i pažljivo slušam kako mi diktira prvu rečenicu govora. Moje lice se pojavljuje na jednom od ogromnih ekrana. „Narode Distrikta 2, ja sam Ketnis Everdin i obraćam vam se sa stepenica vaše Zgrade pravosuđa, gde..."

Dva voza istovremeno ulaze u stanicu. Vrata se otvaraju i ljudi izleću u oblaku dima koji su poneli iz Oraha. Sigurnu su naslutili šta ih ceka na trgu, pošto očigledno pokušavaju da izbegnu opasnost. Većina se odmah baca na pod, a kiša metaka gasi sve sijalice u stanici. Bili su naoružani kao što je Gejl i predvideo, ali ima i ranjemka. Jauci remete inače tihu noć.

Neko gasi svetla na stepenicama i ostavlja me u senci. Vidim da je u stanici buknuo plamen, kao da se jedan voz zapalio; gust, crni dim nadire ka prozorima. Pošto nemaju drugog izbora, ljudi kreću ka trgu. Guše se, ali i dalje prkosno mašu oružjem. Obuhvatam pogledom krovove zgrada oko trga. Na svakom od njih nalaze se mitraljeska gnezda pobunjenika. Mesečina svetluca na cevima.

Iz stanice se isteturao mladić. Jednom rukom na obrazu steže krvavu krpu, a drugom vuče pušku. Kad se sapleo i pao na lice, videla sam da mu je košulja oprljena a telo ispod nje crveno. Iznenada, za mene on postaje samo još jedna žrtva eksplozije u rudniku.

Noge mi jure niza stepenice i nose me ka njemu. „Stanite!" vičem pobunjenicima. ,,Ne pucajte!" Reči odjekuju po trgu i okolini, pojačane mojim mikrofonom. „Stanite!" Prišla sam mladiću da bih mu pomogla, ali mi on uperi pušku u glavu.

Instinktivno se povlačim nekoliko koraka i podižem luk iznad glave, kako bih mu poKazala da nemam loše namere. Dok obema rukama drži pušku, primećujem poderotinu na njegovom obrazu i probijeno meso. Smrdi na spaljenu kosu, meso i gorivo. Pogled mu je izbezumljen od bola i straha.

,,Ne mrdaj", šapuće mi Hejmič u uho. Postupam po naređenju, shvatajući da ovo verovatno gleda čitav Distrikt 2, a možda i ceo Panem. Kreja je u rukama čoveka koji nema šta da izgubi.

Jedva razumem njegov isprekidan govor. „Daj mi jedan dobar razlog da te ne ubijem."

Ostatak sveta nestaje. Postoiim samo ja dok zurim u oči čoveka iz Oraha, koji mi traži jedan razlog. Sigurno bi trebalo da smislim hiljadu razloga. Međutim, moje usne izgovaraju ,,ne mogu".

Ako razmišljamo logično, sada bi čovek trebalo da povuče oroz. Međutim, zbunjen je i pokušava da shvati šta govorim. I sama sam zbunjena što sam izgovorila istinu i što očaj upravo zamenjuje plemeniti impuls koji me je poveo preko trga. ,,Ne mogu. U tome je problem, zar ne?" Spuštam luk. „Razneli smo vaš rudnik. Vi ste spalili moj distrikt. Svako ima svoj razlog da ubije ono drugo. Učini to. Usreći Kapitol. Ja više neću da ubijam njihove robove." Moj luk pada na zemlju. Guram ga čizmom. Klizi preko kamena i zaustavlja se pored njegovih kolena.

,,Ja nisam njihov rob", promrmlja čovek.,,Ja jesam", kažem. „Zato sam ubila Katona... zato je on ubio Treša... a Treš je zbog toga ubio

Klouv... koja je pokušala da ubije mene. Stvari se vrte ukrug, a ko pobeđuje? Ne pobeđujemo mi. Ne pobeđuju distrikti. Uvek pobeđuje Kapitol. Umorna sam od toga da budem pion u njihovim Igrama."

Setim se Pite one noći na krovu, pre naših prvih Igara gladi. Shvatio je sve pre nego što je zakoračio u arenu. Nadam se da me sad gleda, da se seća te noći onako kako se odigrala i da će mi možda oprostiti kad umrem.

„Nastavi. Ispričaj im kako si posmatrala rušenje planine", nastavlja Hejmič.„Dok sam večeras posmatrala planinu kako pada, pomislila sam... ponovo su uspeli. Naterali su

me da ubijam vas, ljude iz distrikta. Zašto sam to uradila? Distrikt 2 i Distrikt 12 nemaju razloga za borbu, osim onog koji nam Kapitol daje." Mladić me posmatra i zbunjeno trepće. Kleknem pred njega i počnem da govorim tiho i brzo. „Zašto se boriš sa pobunjenicima na krovovima? Sa Lajm, pobednicom iz vašeg distrikta? Sa ljudima koji su ti bili susedi, a možda i članovi porodice?"

,,Ne znam", kaže čovek. Ali ne spušta pušku.Polako ustajem i okrećem se ka mitraljezima. „A vi gore? Ja potičem iz rudarskog grada. Otkad

rudari osuđuju jedni druge na takvu smrt, a zatim sede i čekaju da ubiju one koji uspeju da se izvuku iz krša?"

,,Ko je neprijatelj?" šapuće Hejmič.„Ovi ljudi", pokazujem ka ranjenicima na trgu, „nisu vaši neprijatelji!" Ponovo se okrećem ka

stanici. „Pobunjenici nisu vaši neprijatelji! Svi imamo zajedničkog dušmanina – Kapitol! Ovo nam je priiika da okončamo niihovu tiraniju, ali za to nam je potreban svaki čovek iz svakog distrikta!"

Kamere me prate dok pružam ruke ka čoveku, ka ranjenicima, ka nevoljnim pobunjenicima širom Panema. „Molim vas! Pridružite nam se!"

Reči vise u vazduhu. Gledam u monitor, nadajući se da ću ugledati talas pomirenja koji obuzima gomilu.

Umesto toga, vidim na ekranu kako me pogađa metak.

16„Uvek."Kroz turoban svet morflinga, do mene dopire Pitin šapat i krećem u potragu za njim. To je

razliven svet ljubičastih nijansi, bez jasnih ivica, a prepun mesta za skrivanje. Probijam se kroz oblake, pratim slabe tragove, hvatam miris cimeta i mirodije. Jednom sam osetila njegovu šaku na svom obrazu i pokušala da je uhvatim, ali izmigoljila se kroz moje prste kao magla.

Kad svest konačno počne da se probija i stiže do sterilne bolničke sobe u Trinaestici, počinjem da se sećam. Bila sam pod uticajem sirupa za spavanje. Povredila sam petu kad sam sa drveta preskakala električnu ogradu i pala nazad u Dvanaesticu. Pita me je smestio u krevet i ja sam ga zamolila da ostane sa mnom dok ne utonem u san. Prošaputao je nešto što nisam razumela. Ali jedan delić mog mozga uhvatio je tu reč i sada je ugurao u moje snove, da me muči. „Uvek."

Morfling umrtvljuje osećanja, zbog toga umesto tuge osećam samo prazninu. Ogoljeni žbun umesto ocvalih grana. Nažalost, lek ne uspeva potpuno da otkloni bol u levoj strani tela, tu gde me je pogodio metak. Nespretno opipavam debeli zavoj preko rebara i pitam se kako to da sam još uvek živa.

To nije učinio ranjenik iz Oraha koji je klečao preda mnom na trgu. Nije on povukao oroz, već neko iz gomile. Nisam toliko osetila bol od metka, koliko mi se činilo da me je neko udario čekićem. Sve nakon pada pretvorilo se u zbrku i pucnjavu. Pokušala sam da ustanem, ali sam samo zastenjala

Neko je pomerio paravan koji me odvaja od drugog pacijenta i ugledala sam Džoanu Mejson. Najpre sam se uplašila, jer me je napala u areni. Setim se da mi je spasla život, jer je i to bio deo zavere pobunjenika. Ipak, to ne znači da me ne prezire. Možda je njeno ponašanje prema meni samo gluma za Kapitol?

„Živa sam", kažem promuklo.,,Ma nemoj mi reći, gluperdo." Džoana prilazi i stropoštava se na moj krevet, zbog čega mi bol

zaigra u grudima. Iskezila se zbog moje bolne grimase i znam da neće biti previše brižna i obzirna. „Još te bolucka?" Stručnim pokretom brzo vadi iz moje ruke iglu za morfling i ubada je u svoju. „Počeli su da mi smanjuju dozu pre neki dan. Plaše se da ću se pretvoriti u jednog od onih ludaka iz Šestice. Morala sam krišom da pozajmljujem od tebe. Znam da ti ne smeta."

Smeta? Kako da mi smeta kad znam da ju je Snou zverski mučio nakon Četvrtvekovnog zatomljenja? Nemam pravo da se ljutim i ona to dobro zna.

Džoana uzdiše kad morfling uđe u njen krvotok.„Možda su ovi iz Šestice u pravu. Drogiraš se i crtaš cveće po telu. Nije loš život. U svakom

slučaju, deluju srećnije od nas ostalih."U nedeljama koje sam provela van Trinaestice, uspela je da nabaci nekoliko kilograma. Po

obrijanoj glavi izraslo je meko paperje i delimično sakrilo ožiljke. Ali ako krade moj morfling, znači da joj je teško.

„Imaju nekog glavnog doktora koji dolazi svakog dana. Navodno da mi pomogne da se oporavim. Kao da neki lik koji je čitav život proveo u mišjoj rupi, može meni da pomogne! Pravi idiot. Bar dvadeset puta tokom razgovora mora da me podseti da sam ovde potpuno sigurna." Čak se i nasmešim. Užasno glupa rečenica, naročito ako je kažete pobedniku. Kao da potpuna sigurnost uopšte postoji. ,,A ti, Krejo? Jesi li ti potpuno sigurna?"

„O, da. Barem sam bila, sve dok me nisu upucali", odgovorila sam.,,Ma, molim te. Metak te nije ni dotakao. Sina se pobrinuo za to", kaže ona.Prisećam se zaštitnih slojeva ugrađenih u moj kostim Kreje. Ipak, mora da postoji razlog za bol.„Slomljena rebra?"„Čak ni to. Međutim, imaš gadnu modricu. Udar ti je probio slezinu. Nisu uspeli da je sačuvaju."

Nehajno odmahne rukom. ,,Ne brini, može i bez nje. U protivnom, pronašli bi ti novu, zar ne? Svi imamo zadatak da te održimo u životu."

,,Da li me zbog toga mrziš?" upitam.„Delimično", priznala je. „Svakako da postoji ljubomora. Takođe, teško da te mogu uzeti zdravo

za gotovo. Sa sve otrcanom melodramom i grandioznom predstavom o spasavanju nevinih. Samo što ti uopšte ne glumiš i to stvari čini još nepodnošljivijim. Molim te, shvati ovo veoma lično."

„Trebalo je da budeš Kreja. Tebi niko ne bi morao da šapuće šta da govoriš", rekoh.„Istina. Ali, ja se nikome ne dopadam", odvrati.„Ipak ti veruju. Ti si me izvukla iz arene", podsećam je. „Osim toga, plaše te se."„Možda ovde. U Kapitolu se sad plaše tebe." Na vratima se pojavio Gejl i Džoana me je odmah

vešto priključuje na morfling. „Tvoj rođak me se ne plaši", kaže poverljivo. Skače sa mog kreveta i

kreće ka vratima, u prolazu ćušnuvši Gejla kukom. „Zar ne, cakani?" njen smeh odzvanja dok nestaje niz hodnik.

Podižem obrvu dok me uzima za ruku. „Užasna je", govori i sve to prati mimikom. Smejem se, a odmah zatim trzam od bola. „Polako." Mazi me po licu dok bol ne posustane. „Moraš prestati da juriš pravo u nevolju."

„Znam. Ali neko je razneo planinu", odvratim.Umesto da se povuče, nagnuo se i zagledao u moje lice. „Misliš da sam bez srca."„Znam da nisi. Ali ne mogu da kažem da je u redu to što si učinio", kažem.Pomalo nestrpljivo se povlači. „Ketnis, zar postoji razlika kad neprijatelja ubijemo u rudniku ili

raznesemo na nebu jednom od Bitijevih strela? Rezultat je isti.",,Ne znam. Za početak, u Osmici smo bili napadnuti, bolnica je gađana", kažem.,,Da, letelice su došle iz Dvojke", odvrati on. „Uništili smo ih i sprečili nove napade."„Takvo razmišljanje... može da se pretvori u izgovor za ubistvo bilo koga u bilo kom trenutku.

Kao kad bi slanje dece na Igre gladi opravdao potrebom da se distrikti drže u pokornosti", kažem.,,Ne slažem se", odvrati.,,To je moje mišljenje", nastavljam. „Sigurno zbog vremena provedenog u areni."„Dobro. Znamo da se ne slažemo jedno sa drugim", kaže. „Uvek smo znali. Možda je to dobro.

Udruženim snagama uspeli smo da osvojimo Dvojku."„Stvarno?" Na trenutak me obasja plamen trijumfa, sve dok se nisam setila svih onih ljudi na

trgu. ,,Da li se borba nastavila kad sam pogodena?",,Ne baš. Radnici iz Oraha okrenuli su se protiv vojnika iz Kapitola. Pobunjenici su samo sedeli i

gledali", kaže. „Zapravo, cela zemlja je sedela i gledala.",,Pa, to je ono što najbolje rade", dodajem.Čovek bi pomislio da je gubitak jednog od glavnih organa dovoljan razlog da leškariš nekoliko

nedelja, ali lekari iz nekog razloga žele da se pridignem što pre. Čak i uz morfling, bol je prvih dana skoro nepodnošljiv, ali ubrzo popušta. Međutim, izgleda da će modrica na bolnim rebrima potrajati. Počinje da mi smeta što Džoana pozajmljuje moju zalihu morflinga, ali je ipak puštam da ga uzme kad god poželi.

Po distriktima kolaju glasine o mojoj smrti, tako da su poslali tim da me snimi u bolničkom krevetu. Pokazujem kopče i modricu i čestitam distriktima na uspešnoj bici za ujedinjenje. Zatim poručujem Kapitolu da nas ubrzo može očekivati.

Po preporuci lekara, svakog dana odlazim u kratku šetnju po čistom vazduhu. Danas mi se pridružuje Plutarh i obaveštava me o trenutnoj situaciji. Pošto je sad Distrikt 2 na našoj strani, pobunjenici su odlučili da se malo odmore od rata i pregrupišu. Utvrđuju se pravci snabdevanja, zbrinjavaju se ranjenici, popunjavaju trupe. Kapitol je, kao Trinaestica tokom Mračnih dana, potpuno odsečen od bilo kakve pomoći sa strane, dok svojim neprijateljima preti nuklearnim napadom. Za razliku od Trinaestice, Kapitol nema mogućnosti da se preobrazi i postane nezavisan od bilo koga.

,,Oh, grad može da se provlači neko vreme", kaže Plutarh. „Siguran sam da imaju dovoljno zaliha za slučaj vanrednog stanja. Međutim, bitnu razliku između Kapitola i Trinaestice čini očekivanje ljudi. Građani Trinaestice naviknuti su na težak život, a u Kapitolu znaju samo za Panem et Circenses."

„Šta je to?" Prepoznajem reč Panem, ali ostalo ne shvatam.,,To je hiljadama godina stara latinska izreka o mestu koje su zvali Rim", objašnjava on. „Panem

et Circenses znači 'hleba i igara'. Pisac nam saopštava da se narod njegove zemlje, u zamenu za pune stomake i zabavu, odrekao svojih političkih odgovornosti i samim tim svoje moći."

Razmišljam o Kapitolu. Neumerena ishrana. Vrhunska zabava. Igre gladi. „Znači, tome služe distrikti. Da obezbede hleba i igara?"

,,Da. Sve dok toga ima, Kapitol može da drži u šaci svoje malo carstvo. U ovom trenutku ne obezbeđuje ni jedno ni drugo, bar onako kako su ljudi navikli", kaže Plutarh. ,,Mi imamo hranu i ja sam upravo osmislio propas koji će postati omiljen. Najzad, svi vole venčanja."

Sledila sam se, zgađena idejom koju predlaže. Izgleda da želi da na neki volšeban način priredi moje i Pitino venčanje. Otkad sam se vratila, nisam imala snage da stanem ispred jednosmernog stakla. Kada upitam za Pitino stanje, isključivo od Hejmiča dobijam obaveštenja. On, doduše, malo govori o tome. Isprobavaju razne metode, ali zapravo nikad neće uspeti da ga potpuno izleče. Da li je moguće da sad žele da se udam za Pitu zbog reklame?

Plutarh žuri da me razuveri. ,,Oh, Ketnis. Ne tvoje venčanje, već Finika i Eni. Ti samo treba da se pojaviš i pretvaraš se da si srećna zbog njih dvoje."

,,To je jedna od retkih stvari koju ne moram da glumim, Plutarhu", kažem.Narednih dana svi su zauzeti planiranjem ovog događaja. Čak su i nesuglasice između Kapitola

i Trinaestice pale u zapećak. Kad Koinova kaže „venčanje", zapravo misli na dvoje ljudi koji potpisuju neki papir i kojima je dodeljen nov stan. Plutarh, međutim, misli na stotine lepo obučenih ljudi i tri dana slavlja. Ludo se zabavljam posmatrajući ih kako se cenkaju oko detalja. Plutarh mora da se bori za svakog gosta i svaku notu. Nakon što je Koinova zabranila večeru, zabavu i alkohol, Plutarh uzvikuje: ,,U čemu je svrha propasa, ako se niko ne zabavlja!"

Teško je tvorcu Igara ograničiti budžet. Ali, čak i najskromnija proslava izaziva gungulu u Trinaestici, jer tamo uopšte ne znaju za praznike. Kad je rečeno da se traže deca koja će pevati svadbenu pesmu iz Okruga 4, došli su skoro svi. Puno je i onih koji se dobrovoljno javljaju da pomognu u pravljenju ukrasa. U trpezariji svi uzbudeno pričaju o predstojećem događaju.

Možda nije u pitanju samo proslava. Možda svi silno želimo da se desi nešto lepo i da budemo deo toga. To objašnjava zašto sam se ponudila da odvedem Eni u svoju kuću u Dvanaestici, gde je Sina ostavio gomilu večernjih haljina. Tako sam umirila Plutarha, koji je skoro poludeo zbog nevestinog ruha. Sve venčanice koje je Sina dizajnirao vraćene su u Kapitol, ali tu su haljine koje sam nosila tokom Pobedničke turneje. Pomalo sam nepoverljiva prema Eni, pošto o njoj znam samo da je Finik voli i da svi misle da je luda. Tokom vožnje letelicom, zaključila sam da nije toliko luda koliko je nestabilna. Neočekivano se smeje tokom razgovora ili se odjednom isključuje iz svega. Tim zelenim očima nekada se tako uporno zagleda u tačku, da odjednom shvatite da i sami pokušavate da vidite to isto. Ponekad bez razloga zapuši uši, kao da želi da otkloni bol od zvuka. Dobro, čudna je. Ali ako je Finik voli, meni je to dovoljno.

Dozvoljeno mi je da povedem tim za pripremu, tako da sam se spasla odlučivanja o modnim pitanjima. Kad sam otvorila orman svi smo zaćutali, jer je Sinin duh bio primetan u svakom naboru tkanine. Zatim se Oktavija bacila na kolena, protrljala obraz porubom suknje i briznula u plač. „Prošlo je toliko vremena", ridala je, „otkako sam videla nešto lepo."

Uprkos strahu Koinove da je suviše ekstravagantno i Plutarhovom kukanju da je obično, venčanje je postalo pravi hit. Okupilo se trista srećnih gostiju iz Trinaestice i mnoge izbeglice, obučeni u svoju svakodnevnu odeću. Ukrasi su napravljeni od jesenjeg lišća, a za muziku su bili zaduženi dečji hor i usamljeni violinista, koji je nekako uspeo da se izvuče iz Dvanaestice zajedno sa svojim instrumentom. U poređenju sa kapitolskim standardima – veoma skromno. Ali to uopšte nije bilo važno. Lepota mladog para zasenila je sve ostalo. Nije u pitanju pozajmljena odeća – svilena zelena haljina koju sam nosila u Petici i prepravljeno Pitino odelo – mada izgleda nestvarno. Sve su obasjala blistava lica dvoje ljudi, koji su o ovakvom danu nekada mogli samo da maštaju. Ceremoniju vodi Dalton, stočar iz Desetke, pošto je slična kao u njegovom distriktu. Međutim, tu su i jedinstveni detalji iz Četvorke. Mreža ispletena od dugačke trave koja prekriva

par tokom zakletve, škropljenje usana slanom vodom i drevna svadbena pesma koja poredi brak sa plovidbom morem.

Ne, ne moram da se pretvaram da sam srećna zbog njih.Nakon poljupca kojim se brak zaključuje, čestitki i nazdravljanja sokom od jabuke, violinista

svira melodiju zbog koje se okreću svi ljudi iz Dvanaestice. Možda smo najmanji i najsiromašniji okrug u Panemu, ali bar znamo kako se igra. Za ovaj trenutak nije bilo predviđeno ništa posebno, ali Plutarh, koji iz kontrolne sobe rukovodi snimanjem propasa, verovatno drži palčeve. Naravno, Masna Sej je zgrabila Gejla za ruku, odvukla ga na sredinu i stala naspram njega. Ljudi su im se ubrzo pridružili i napravili dva reda. Ples je počeo.

Stojim sa strane i tapšem u ritmu muzike, kad me koščata ruka uštinu za mišicu. Džoana se mrštila na mene. „Zar ćeš propustiti priliku da te Snou vidi kako igraš?" U pravu je. Šta bolje odslikava pobedu od srećne Kreje, koja se njiše u ritmu muzike? Pronalazim Prim u gomili. Pošto su nam zimske večeri dale dovoljno vremena za vežbu, izgledale smo kao veoma dobar plesni par. Ne obraćam pažnju na njeno pominjanje mojih rebara i zauzimamo mesto u redu. Boli me, ali zadovoljstvo zbog toga što me Snou gleda kako igram sa sestrom, znatno pomaže.

Ples nas preobražava. Pokazujemo korake gostima iz Trinaestice. Ne odustajemo od posebne tačke za mladu i mladoženju. Hvatamo se u veliko kolo i pokazujemo svoje umeće. Izgleda da nam je nedostajalo nešto tako šašavo, zabavno i veselo. Mogli bismo ovako čitave noći, samo da Plutarh nije predvideo još jedan događaj za propas. Ni ja nisam znala šta se sprema, jer je to i trebalo da bude iznenađenje.

Četvoro ljudi unosi na kolicima veliku svadbenu tortu. Gosti se razmiču, praveći mesto za ovu retkost, za ovu blistavu kreaciju sa ukrasom od plavozelenih talasa, po kojima plivaju ribe i brodovi, foke i morsko rastinje. Međutim, ja se guram kroz gomilu da se uverim u ono što već znam. Kao što sam sigurna da je šavove na Eninoj haljini ušio Sina, tako znam da je ukrase na torti napravio Pita.

Ovo možda deluje kao sitnica, ali mnogo znači. Hejmič je izgleda mnogo toga krio od mene. Mladić koji je poslednji put kad sam ga videla urlao i pokušavao da se otrgne, sigurno nije mogao ovako nešto da napravi. Ne bi uspeo da se usredsredi, da umiri ruke i napravi nešto tako savršeno za Finika i Eni. Hejmič se stvorio kraj mene, kao da predviđa moju reakciju.

„Hajde da razgovaramo", reče mi.„Šta se dešava sa njim?" upitala sam ga u hodniku, daleko od kamera.Odmahnuo je glavom. ,,Ne znam. Niko ne zna. Nekad je gotovo razuman, a zatim bez razloga

ponovo prasne. Pravljenje torte bila je neka vrsta terapije. Radio je na njoj danima. Dok sam ga gledao... delovao mi je skoro kao onaj stari Pita."

„Znači, slobodno se kreće unaokolo?" pitam. Ta pomisao čini me nervoznom iz više razloga.„O, ne. Dobro su ga čuvali dok je radio. Još ga zaključavamo. Ali pričao sam sa njim", kaže

Hejmič.„Licem u lice?" pitam. „Nije poludeo?"„Nije. Prilično je ljut na mene, ali s razlogom. Zato što mu nisam rekao za pobunu i slično."

Hejmič odjednom zastaje, kao da se lomi. „Kaže da želi da te vidi."Već sam na brodiću sa torte, dok me plavozeleni talasi bacaju tamoamo, a paluba mi izmiče pod

nogama. Pridržavam se za zidove. Ovo nije deo plana. Otpisala sam Pitu u Dvojki. Zatim je trebalo da odem u Kapitol, ubijem Snoua i poginem. Ovaj metak je samo privremeno osujetio moj plan. Nikad nije trebalo da čujem reči Kaže da želi da te vidi. Ali, sad kad sam ih čula, ne mogu da odbijem.

U ponoć stojim pred vratima njegove ćelije... bolničke sobe. Morali smo da sačekamo da zadovoljni Plutarh završi snimanje venčanja, iako kaže da mu nedostaje spoljni sjaj. „Najlepša

posledica dugogodišnje izolacije Dvanaestice jeste što ste sačuvali dosta spontanosti. Publika to guta kao poslasticu. Kao kad je Pita objavio da te voli ili tvoj trik sa bobicama. Odličan televizijski program."

Volela bih da se nasamo vidim sa Pitom. Ali iza stakla je već gomila lekara. Čim mi je Hejmič preko slušalice dao znak, polako otvaram vrata.

Plave oči me istog trenutka fiksiraju. Ima po tri veze na svakoj ruci i cevčicu koja će mu ubrizgati sedativ u slučaju da izgubi kontrolu. Međutim, ne pokušava da se oslobodi, samo me oprezno posmatra, kao neko ko još nije siguran da li je pred njim mut ili čovek. Prilazim na metar od kreveta. Ne znam šta da radim sa rukama, pa ih prekrštam preko grudi pre nego što progovorim. „Zdravo."

„Zdravo", odvrati on. Liči na njegov glas, ali ima neki nov prizvuk. Tračak sumnje i prekora.„Hejmič reče da želiš da razgovaraš sa mnom", kažem.,,Da te pogledam, za početak." Kao da čeka da se pred njegovim očima pretvorim u hibridnog,

iskeženog vuka. Zuri tako uporno da hvatam sebe kako pogledam ka jednosmernom staklu, nadajući se da će mi Hejmič reći šta da radim. Ali u slušalici je muk. „Nisi posebno krupna, zar ne? A ni naročito lepa?"

Znam da je prošao kroz pakao, ali ovo me ljuti. ,,Pa, i ti si izgledao bolje."Pitin smeh prigušuje Hejmičev savet da se smirim. „Bogami, nisi ni ljubazna. Kažeš mi to nakon

svega što sam prošao.",,I ja sam svašta doživela. Ti si poznat po finoći, a ne ja." Sve što kažem je pogrešno. Ne znam

zašto osećam da moram da se branim. Njega su mučili! Bio je otet! Šta nije u redu sa mnom? Iznenada pomislim da ću početi da vrištim na njega – nisam sigurna zbog čega – pa odlučim da izađem. „Slušaj, nešto se ne osećam dobro. Možda ću svratiti sutra."

Stižem do vrata, kad me njegov glas zaustavi. „Ketnis. Setio sam se hleba."Hleb. Naš jedini zajednički trenutak pre Igara gladi.„Pokazali su ti snimak na kojem pričam o tome", kažem.„Nisu. Da li postoji takav snimak? Zašto ga Kapitol nije iskoristio protiv mene?" pita.„Napravili smo ga onog dana kada si spasen", odgovorim. Bol mi steže rebra kao klešta. Nije

trebalo da igram. „Čega se sećaš?"„Tebe. Na kiši", kaže tiho. „Kako kopaš po našim kantama za đubre. Sećam se da sam prepekao

hleb i da me je majka ošamarila. Pošao sam da ga bacim svinjama, ali sam ga dao tebi."„Tako je. To se zaista dogodilo", kažem. „Želela sam da ti se zahvalim sutradan, nakon škole.

Ali nisam znala kako."„Predveče smo izašli napolje. Pokušao sam da uhvatim tvoj pogled, ali si okrenula glavu.

Tada... čini mi se da si iz nekog razloga ubrala maslačak." Klimam. Zaista se seća. O tom trenutku nikad nisam pričala. „Sigurno sam te mnogo voleo."

„Jesi." Glas mi drhti i pretvaram se da kašljem.„Jesi li ti mene volela?" pita.Gledam u pod. „Svi kažu da jesam. Kažu i da te je Snou zato mučio. Da me slomi.",,To nije odgovor", uporan je. ,,Ne znam šta da mislim kad mi pokazuju snimke. U prvoj areni

deluje kao da si pokušala da me ubiješ onim osama tragačicama."„Pokušavala sam sve vas da ubijem", objašnjavam. „Doveli ste me u bezizlazan položaj."„Kasnije je bilo dosta poljubaca. Nisi delovala iskreno. Da li ti se sviđalo da me ljubiš?" pita.„Ponekad", priznajem. „Znaš li da nas sve vreme posmatraju?"„Znam. Šta je sa Gejlom?" nastavlja.Opet sam besna. Briga me za njegov oporavak; ovo se ne tiče onih ljudi iza stakla. ,,Ni on se ne

ljubi loše", odbrusim.

„Zar nam to nije smetalo? Da se ljubiš sa onim drugim?",,Ni jednom ni drugom se nije dopadalo. Ali nisam tražila tvoju dozvolu", kažem mu.Pita se ponovo smeje, hladno i sa visine. ,,Pa ti si baš opak lik, zar ne?"Hejmič se nije bunio što sam izašla. Idem niz hodnik, kroz lavirint stanova. Nekako sam

pronašla toplu cev iz perionice i sakrila se. Dugo mi je trebalo da otkrijem zašto sam toliko uznemirena. Teško mi je da priznam. Svih ovih meseci slepo sam verovala da Pita misli da sam najdivnije biće. Sada sam shvatila da me vidi baš onakvom kakva jesam. Nasilna. Nepoverljiva. Manipulativna. Smrtonosna.

17Krajnje iznenađena. Tako sam se osećala kad mi se Hejmič obratio u bolnici. Letim niza

stepenice ka Komandi dok mi misli ludački jure i upadam na sastanak ratnog saveta.„Odakle vam ideja da ne idem u Kapitol? Moram da idem! Ja sam Kreja!" govorim.Koinova jedva da podiže pogled sa ekrana. „Kao Kreja, postigla si svoj glavni cilj –

ujedinjavanje distrikta protiv Kapitola. Ne brini, ako sve dobro prođe, odvešćemo te tamo za predaju."

Za predaju?,,To je prekasno! Propustiću borbu. Potrebna sam vam, ja sam najbolji strelac kojeg imate!"

vičem. Obično se time ne hvalim, ali sigurno ne grešim. Mnogo. „Gejl ide."„Gejl je svaki slobodni trenutak koristio za obuku. Sigurni smo da će se dobro pokazati na

terenu", odvrati Koinova. ,,Na koliko časova si ti bila?"Ni na jednom, eto na koliko. ,,Pa, ponekad sam bila u lovu. Osim toga... trenirala sam sa Bitijem

u Odeljenju za specijalno naoružanje.",,To nije isto, Ketnis", kaže Bogs. „Svi znamo da si pametna, hrabra i dobar strelac. Ali nama na

terenu trebaju vojnici. Ti ne znaš ništa o izvršenju naređenja, a daleko si od vrhunske fizičke forme."

,,To vam nije smetalo u Osmici. Ni u Dvojki, kad smo već kod toga", odvratim.„Nisi dobila dozvolu za borbu ni u jednom od ta dva slučaja", kaže Plutarh, očima mi dajući

znak da se zaustavim.Zaista, bitka sa bombarderima u Osmici i moja intervencija u Dvojki bili su spontani, brzopleti i

samovoljni potezi.„Oba puta si povređena", podseća me Bogs. Iznenada shvatam kako me vide. Sitna

sedamnaestogodišnja devojka, koja ne može pošteno ni da udahne zbog povredenih rebara. Razbarušena, neposlušna. Još se oporavlja. Nisam vojnik, već neko o kome drugi moraju da se brinu.

„Ali ja moram da idem", kažem.„Zašto?" pita Koinova.Ne mogu baš da kažem da je razlog lična osveta predsedniku. Ili da mi je nepodnošljiva ideja o

ostanku u Trinaestici sa izmenjenim Pitom, dok Gejl odlazi u borbu. Ipak, ima još hiljadu drugih razloga zbog kojih želim da se borim u Kapitolu. „Zbog Dvanaestice. Zbog toga što su uništili moj distrikt."

Predsednica razmišlja o tome nekoliko trenutaka. Sada me već ima u vidu. „Imaš tri nedelje. To nije mnogo, ali možeš da započneš obuku. Ako Odbor za raspoređivanje proceni da si spremna, ponovo ćemo razmotriti tvoj slučaj."

To je najviše što mogu da dobijem u ovom trenutku. Sama sam kriva. Svakog dana sam izbegavala raspored, osim onda kad mi je odgovaralo. Trčkaranje po polju sa puškom nije mi izgledalo mnogo bitno dok se dešava toliko drugih stvari. Sad plaćam za svoj nemar.

U bolnici pronalazim Džoanu u sličnim okolnostima i besnu kao ris. Kažem joj šta mi je Koinova rekla. „Možda i ti možeš da započneš trening."

„Dobro. Treniraću. Ali otići ću u smrdljivi Kapitol, makar morala da ubijem posadu i sama odletim tamo", kaže Džoana.

„Mislim da ne bi bilo pametno da to pominješ tokom obuke", kažem. „Ali lepo je znati da ću imati prevoz."

Džoana se naceri. Osećam jedva primetnu, ali bitnu promenu u našem odnosu. Ne bih rekla da smo baš prijateljice, ali verovatno bih mogla da kažem saveznice. To je dobro. Potreban mi je saveznik.

Sledećeg jutra javljamo se na obuku u 7:30 i suočavam se sa realnošću. Poslali su nas na čas sa početnicima, decom od četrnaest i petnaest godina. To mi deluje pomalo uvredljivo, sve dok ne shvatim da su u mnogo boljem stanju od nas dve. Gejl i ostali koji su odabrani da idu uKapitol, imaju ubrzanu obuku. Nakon istezanja – što boli – sledi nekoliko sati vežbi za jačanje – što boli – i osam kilometara trčanja – što ubija. Uprkos Džoaninim pokušajima da me podstakne uvredama, moram da odustanem nakon dva kilometra.

,,To je zbog mojih rebara", objašnjavam treneru, sredovečnoj ženi koja ne trpi gluposti i kojoj treba da se obraćamo sa vojniče Jork. „Još su bolna."

„Vojniče Everdin, trebaće im bar mesec dana da zarastu sama od sebe", kaže mi.Odmahujem glavom. „Nemam toliko vremena."Odmeri me od glave do pete. „Doktori ti nisu ponudili tretman?"„Kakav tretman?" upitam. „Rekli su da rebra moraju da mi zacele prirodnim putem.",,To uvek kažu. Ali mogli bi da ubrzaju proces ako ja to predložim. Upozoravam te, nije

prijatno", reče mi.„Molim vas. Želim da odem u Kapitol", zavapila sam.Vojnik Jork ne sumnja u to. Zapisuje nešto i šalje me pravo u bolnicu. Oklevam. Ne želim da

propustim ni trenutak obuke. „Vratiću se na popodnevne časove", obećavam. Samo je napućila usta.

Nešto kasnije, nakon dvadeset četiri injekcije u grudni koš, ležim na bolničkom krevetu i stiskam zube da ne bih molila za morfling. I dalje se nalazi pored mog kreveta, tako da mogu da ga uzmem ako mi treba. Nisam ga koristila u poslednje vreme, ali sam ga zadržala zbog Džoane. Danas su mi testirali krv da se uvere da u njoj nema lekova za bolove, pošto mešavina dva leka, mortlinga i onoga zbog čega mi rebra gore, izaziva opasne nuspojave. Upozorili su me da me čeka nekoliko teških dana. Ali, bila sam uporna.

Teška noć u našoj sobi. Nema ništa od spavanja. Čini mi se da osećam smrad sprženog mesa na svojim grudima, a Džoana se bori sa posledicama skidanja sa droge. Kad se izvinim zbog toga što sam je lišila morflinga ona samo odmahne, govoreći da je to jednom moralo da se desi. Međutim, do tri sata ujutru postajem meta najsočnijih psovki koje Sedmica može da ponudi. U zoru me izvlači iz kreveta, odlučna da ode na obuku.

„Mislim da nisam u stanju", priznajem.„Možeš ti to. Obe možemo. Mi smo pobednice, sećaš se? Mi možemo da preživimo sve što nam

učine", reži. Sva je pozelenela i trese se kao list. Oblačim se.Moramo da budemo pobednice samo da bismo preživele jutro. Kad smo videle da napolju lije

kiša, učinilo mi se da će Džoana da digne ruke od svega. Prebledela je i oduzela se.,,To je samo voda. Neće nas ubiti", rekla sam. Stegla je zube i stala u blato. Vežbamo mokre do

gole kože, a zatim šljapkamo po stazi za trčanje. Ponovo odustajem nakon dva kilometra i odolevam iskušenju da skinem majicu i pustim kišu da zadobuje po mojim grudima. Na silu jedem gnjecavu ribu i paprikaš od repe. Džoana prazni pola činije pre nego što će sve povratiti. Tokom

popodneva rasklapamo pušku. Ja se nekako snalazim, ali Džoana ne može da umiri ruke kako bi sve sastavila. Kad Jorkova okrene leđa, ja joj pomažem. Mada kiša i dalje pada, tokom popodneva nam je bolje, pošto smo na strelištu. Najzad nešto u čemu sam dobra. Treba mi malo vremena da se naviknem na pušku, ali na kraju dana sam srećna, jer sam najbolja u gađanju u celom razredu.

Tek što smo izašle iz bolnice, Džoana objavljuje: „Ovo mora da prestane. Ne možemo više da živimo u bolnici. Svi nas posmatraiu kao pacijente."

Meni to nije problem. Mogu da se preselim u svoj porodični stan, ali Džoani nije dodeljen smeštaj. Kad pokuša samu sebe da otpusti iz bolnice, ne pristaju da je puste da živi sama, čak i ako svakog dana posećuje lekara. Čini mi se da su sabrali dva i dva kad je u pitanju morfling i procenili da je nestabilna. „Neće biti sama, živećemo zajedno", objavljujem. Dolazi do neslaganja, ali Hejmič je na našoj strani i do večeri dobijamo stan preko puta Prim i moje majke, koja se složila da nas drži na oku.

Nakon toga se tuširam, dok se Džoana briše peškirom i obilazi stan. Otvara fioku sa nekoliko mojih stvari i brzo je zatvara. „Izvini."

Mislim da u njenoj fioci nema ničeg osim odeće koju je dobila u Trinaestici. Nema ništa što bi mogla da nazove svojim. ,,U redu je. Možeš da pogledaš moje stvari, ako želiš."

Džoana otvara moj medaljon i proučava slike Gejla, Prim i moje majke. Zatim otvara srebrni padobran i navlači zatvarač na mali prst. „Uželim se čim ga pogledam." Zatim pronalazi biser od Pite. ,,Da li je

„Jeste", kažem. „Nekako je preživeo." Ne želim da pričam o Piti. Obuka mi odgovara najviše zbog toga što me sprečava da razmišljam o njemu.

„Hejmič kaže da mu je bolje", rekla je.„Možda. Ali promenio se", odvratim.,,I ti si se promenila. I ja sam se promenila. Kao i Finik, Hejmič i Biti. Da ne govorim o Eni Kresti.

Arena može dobro da te udesi, zar ne? Ili se i dalje osećaš kao devojčica koja se dobrovoljno javila umesto sestre?" pita me.

,,Ne", odvraćam.,,To je možda jedna stvar u kojoj doktori imaju pravo. Nema povratka. Zato je bolje da krenemo

napred." Uredno vraća moie stvari u fioku i leže u krevet preko puta, baš u trenutku kad se svetla gase. ,,Ne plašiš se da ću te ubiti noćas?"

„Lako bih te savladala", kažem. Zatim se smejemo, pošto su nam tela toliko slomljena da će biti pravo čudo ako sutra ustanemo iz kreveta. Ipak, obe to činimo. Svakog jutra. Do kraja nedelje, rebra su mi skoro nova, a Džoana može sama da sklopi pušku.

Dok završavamo, vojnik Jorkova klima ka nama sa odobravanjem. „Danas ste dobro obavile posao, vojnici."

Kad se nađemo izvan njenog domašaja, Džoana promrmlja: „Mislim da sam lakše pobedila na Igrama." Ali po izrazu njenog lica, pogađam da je zadovoljna.

Zapravo, dok ulazimo u trpezariju gde me Gejl čeka da zajedno jedemo, maltene smo razdragane. Ogromna porcija goveđeg paprikaša nije mi pokvarila raspoloženje. „Jutros su stigle prve pošiljke hrane", kaže mi Masna Sej. ,,To je prava govedina iz Desetke, a ne neki od vaših divljih pasa."

,,Ne sećam se da si ih odbijala", dobacuje Gejl.Pridružujemo se grupi u kojoj su Deli, Eni i Finik. Neverovatno je koliko se Finik promenio

otkako se oženio. Njegove prethodne inkarnacije – dekadentni kapitolski srcolomac pre Zatomljenja, zagonetni saveznik u areni, slomljeni mladić koji je pokušao da mi pomogne da ostanem prisebna – zamenila je osoba koja zrači životom. Prvi put vidimo Finikov šarm koji potiče

od njegove prirode i šala na svoj račun. Nikad ne pušta Eninu ruku. Ni kad hodaju, ni kad jedu. Sumnjam da će to ikad učiniti.Ona je izgubljena u nekoj srećnoj izmaglici. I dalje ima trenutaka kad je očigledno da se u njen um uvuklo nešto i da je neki drugi svet čini slepom prema nama. Ali, dovoljna je samo jedna Finikova reč da je vrati.

Deli, koju znam od detinjstva, ali o kojoj nikad nisam mnogo razmišljala, znatno je porasla u mojim očima. Ispričali su joj šta mi je Pita kazao one večeri nakon venčanja, ali to nije prenosila dalje. Hejmič kaže da je ona moj najvatreniji zaštitnik kad Pita počne da besni protiv mene. Uvek je na mojoj strani i veruje da je Kapitol kriv zbog Pitine loše slike o meni. Ima više uticaja na njega od svih ostalih, pošto nju zaista poznaje. Pa makar i preterivala u navođenju mojih dobrih strana, cenim to. Iskreno, potrebno mi je.

Crkavam od gladi, a gulaš je tako ukusan – govedina, krompir, repa, luk i gust sos – moram malo da usporim. U celoj trpezariji oseća se okrepljujuće dejstvo dobrog jela. Ljudi su prijatniji, zabavniji, vedriji i dobar obrok ih podseća da život nije greška. Bolji je od leka. Zbog toga pokušavam da razvučem ručak i da učestvujem u razgovoru. Umačem hleb u sos i slušam Finikovu blesavu priču o morskoj kornjači koja je otplivala sa njegovim šeširom. Smejem se i tada shvatam ko stoji tačno preko puta stola, iza praznog mesta pored Džoane. I posmatra me. Istog časa se gušim dok mi se hleb lepi za grlo.

„Pita!" kaže Deli. „Lepo je videti te izvan... na nogama."Iza njega stoje dva krupna čuvara. Jedva drži poslužavnik, pošto su mu ruke okovane i

povezane kratkim lancem.„Zašto nosiš te fine narukvice?" upita Džoana.„Još nemaju poverenja", uzvrati Pita. ,,Ne mogu ni da sednem ovde bez vaše dozvole." Pokazuje

glavom ka stražarima.„Naravno da možeš da sedneš. Stari smo prijatelji", reče Džoana i potapša sedište do sebe.

Stražar klimnu i Pita sede. „Pitina i moja ćelija bile su jedna kraj druge. Dobro poznajemo krike onog drugog."

Eni, sa Džoanine druge strane, pokriva rukama uši i napušta stvarnost. Finik besno pogleda Džoanu i zagrli Eni.

„Šta je bilo? Doktor kaže da ne smem da cenzurišem misli. To je deo moje terapije", odvrati Džoana.

Nestalo je živosti na našoj maloj zabavi. Finik šapuće nešto Eni sve dok ne spusti ruke. Zatim se u dugoj tišini svi pretvaraju da jedu.

„Eni", kaže Deli veselo, „jesi li znala da je Pita ukrasio vašu svadbenu tortu? U našem okrugu, njegova porodica držala je pekaru i on je pravio sve ukrase."

Eni oprezno pogleda negde pored Džoane. „Hvala ti, Pita. Ukrasi su bili divni."„Bilo mi je zadovoljstvo, Eni", izusti Pita i opet začujem onu staru nežnost u njegovom glasu, za

koju sam mislila da je zauvek nestala. Doduše, nije upućena meni. Ali, ipak.„Ako ćemo u šetnju, bolje da krenemo", kaže joj Finik. Jednom rukom uzima oba poslužavnika,

kako bi je zagrlio drugom. „Drago mi je što sam te video, Pita."„Budi dobar prema njoj, Finiče. Inače bih mogao da ti je preotmem." To bi mogla da bude šala,

samo da mu ton nije bio tako hladan. Sve što ta navodna šala donosi, potpuno je pogrešno. Izaziva otvoreno nepoverenje prema Finiku, nagoveštaj da je Pita bacio oko na Eni, da bi Eni mogla da napusti Finika, da ja uopšte ne postojim.

,,Oh, Pita", kaže Finik blago. „Nemoj da zažalim što sam te oživeo." Zatim odvodi Eni, nakon što me je zabrinuto pogledao.

Kad su otišli, Deli mu se obrati prekornim glasom: „Zaista ti je spasao život, Pita. I to ne jednom."

„Zbog nje." Pokaza glavom ka meni. „Zbog pobune. Ne zbog mene. Ništa mu ne dugujem."Ne treba da se pecam, ali to ipak činim. „Možda je tako. Ali Megs je mrtva, a ti si živ. To ipak

nešto znači.",,Da, mnoge stvari treba nešto da znače, ali nije tako, Ketnis. Neka sećanja ne mogu da

razumem, a znam da ih Kapitol niie izmenio. Mnoge noći tokom putovanja vozom, na primer", kaže.

Ponovo nagoveštaj. Kao da se u vozu dogodilo više nego što jeste. Kao da sve ono što je stvarno bilo – noći u kojima su mi njegovi zagrljaji sačuvali razum – više nije bitno. Kao da je sve laž i moja manipulacija.

Pita polako pokaže kašikom na Gejla i mene. ,,Pa, jeste li vas dvoje sad zvanično par, ili i dalje razvlače onu priču o ukletim ljubavnicima?"

„Još je razvlače", kaže Džoana.Počinje da steže pesnicu. Da li se na taj način bori da me ne zgrabi za vrat? Osećam kako Gejl

kraj mene napinje mišiće i strahujem od sukoba. Međutim, on samo kaže: ,,Ne bih verovao da nisam lično video."

„Šta to?" upita Pita.„Tebe", odvrati Gejl.„Moraćeš da budeš određeniji", kaže Pita, „Šta je to sa mnom?"„Zamenili su te tvojom zlom mutantskom verzijom", dodaje Džoana.Gejl je popio svoju čašu mleka. „Jesi li gotova?" upita me. Ustajemo i uzimamo poslužavnike. Na

vratima me zaustavlja starac, pošto i dalje držim komad hleba sa sosom. Zbog mog izraza lica ili zato što ne pokušavam da sakrijem hranu, dosta je blag. Dopušta mi da stavim hleb u usta i produžim. Gejl i ja stižemo do mog stana, kad on najzad progovara: „Ovo nisam očekivao."

„Rekla sam ti da me mrzi", kažem.,,U pitanju je način na koji to pokazuje. Vrlo mi je... poznat. Ja sam se tako osećao", priznaje,

,,dok sam gledao kako ga ljubiš na ekranu. Samo što sam znao da se ne ponašam ispravno. On to ne vidi."

Stižemo do vrata. „Možda me vidi onakvu kakva zaista jesam. Moram da se naspavam."Gejl me hvata za ruku da ne bih pobegla. ,,Da li to zaista misliš?" Sležem ramenima. „Ketnis, kao

tvoj stari najbolji prijatelj, veruj mi kad ti kažem da te on ne vidi onakvom kakva jesi." Ljubi me u obraz i odlazi.

Sedim na krevetu i pokušavam da se usredsredim na knjigu o vojnoj taktici, ali mi misli lutaju do noći koje sam sa Pitom provela u vozu. Nakon dvadesetak minuta, Džoana ulazi i baca se na moj krevet. „Propustila si najbolji deo. Deli je otkačila zbog načina na koji se Pita ponašao prema tebi. Počela je da ciči. Kao kad neko bocne miša. Gledala nas je cela trpezarija."

„Šta je Pita radio?" upitam.„Počeo je da se svađa sam sa sobom. Kao da je dvostruka ličnost. Stražari su morali da ga

odvedu. Doduše, dobro je što niko nije primetio da sam pojela njegov gulaš." Džoana protrlja svoj naduti stomak. Gledam prljavštinu ispod njenih noktiju. Pitam se da li se ljudi iz Sedmice ikad kupaju.

Nekoliko sati propitujemo jedna drugu vojne termine. Zatim idem da posetim majku i Prim. Po povratku u stan se tuširam, potom zurim u tamu i najzad smognem snage da pitam: „Džoana, da li si ga zaista slušala kako vrišti?"

,,To je samo deo priče", kaže. „Kao brbljive kreje u areni. Ali je stvarno. I trajalo je po čitav sat. Tik-tak." „Tik-tak", šapućem.

Ruže. Vukovi mutanti. Tributi. Ukrasni delfini. Prijatelji. Kreje. Stilisti. Ja. Noćas sve vrišti u mojim snovima.

18Pohađam obuku sa puno žara. Jedem, živim i dišem za vežbe, trening, rad sa oružjem i

predavanja o taktici. Nekoliko nas prebačeno je na dodatne časove, što mi podgreva nadu da će me poslati u rat. Vojnici to prosto zovu Blok, ali na mom rasporedu na ruci piše SUB, što je skraćenica od simulacija ulične borbe. U Trinaestici su izgradili kopiju gradskog bloka. Instruktor nas deli u grupe po osmoro i zatim pokušavamo da obavimo misiju – osvojimo neki položaj, uništimo metu, pretražimo stan, kao da se stvarno probijamo kroz Kapitol. Čitava stvar je tako osmišljena da nam oteža napredovanje. Pogrešan korak aktivira nagaznu minu, na krovu se pojavljuje snajperista, puška vam se zakoči, plać deteta vodi vas u zamku, vođu vašeg odreda (glas sa razglasa) pogodi hitac iz minobacača i morate samostalno da donosite odluke. Delimično ste svesni da je u pitanju trening i da nećete poginuti. Ako nagazite na minu, čuje se eksplozija i morate da se pretvarate da ste mrtvi. Osim toga, sve deluje prilično stvarno – neprijateljski vojnici su u uniformama mirovnjaka, dimne bombe stvaraju pometnju. Čak su na nas bacali i gas. Samo smo Džoana i ja stavile maske na vreme. Ostatak odreda je ležao u nesvesti deset minuta. Nekoliko puta sam udahnula taj navodno bezopasan gas i zaradila gadnu glavobolju tokom čitavog dana.

Kresida i njen tim snimaju Džoanu i mene u streljani. Znam da snimaju i Gejla i Finika. Nova serija propasa treba da prikaže pobunjenike koji se spremaju za napad na Kapitol. U suštini, stvari stoje prilično dobro.

Tada Pita počinje da dolazi na jutarnje vežbe. Skinuli su mu okove, ali su dva čuvara uvek uz njega. Nakon ručka vidim kako na drugoj strani polja vežba sa početnicima. Ne znam o čemu razmišljaju. Ako se zbog prepirke sa Deli svađao sam sa sobom, sigurno mu ne treba dati pušku u ruke.

Kažem to Plutarhu, ali me on uverava da je to sve zbog snimanja. Snimili su Enino venčanje i kako Džoana pucu u metu, ali čitav Panem se pita šta je sa Pitom. Potrebno im je da vide kako se bori na strani pobunjenika, a ne na strani predsednika Snoua. Ako bi samo mogli da urade nekoliko snimaka sa nas dvoje, ne moramo da se ljubimo, ali da delujemo srećno što smo ponovo zajedno...

Tog trenutka napuštam razgovor. To se neće dogoditi.U retkim časovima odmora zabrinuto pratim pripreme za napad, gomilanje hrane i opreme i

okupljanje divizija. Oni koji su već dobili raspored, izdvajaju se po veoma kratkoj kosi. Kao da žele da pokažu da su spremni za bitku. Mnogo se priča o prvom napadu, kojim treba osvojiti železničke tunele koji vode ka Kapitolu.

Samo nekoliko dana pre pokreta prvih trupa, Jorkova šalje Džoanu i mene na ispit i kaže da moramo odmah da počnemo. Ispit se sastoji iz četiri dela: teren sa preprekama (na kojem se proverava fizička spremnost), pismeni ispit o taktici, test upotrebe oružja i simulacija borbe u bloku. Nemam vremena za nervozu, tako da dobro prolazim. Međutim, u Bloku vlada zastoj zbog nekih tehničkih problema, koje pokušavaju da reše. Raspitujemo se šta se dešava. Evo šta smo saznali. Test polažeš sam. Ne može se predvideti situacija u kojoj ćeš se naći. Neki dečaktiho saopštava da svi polažemo različite testove, koji treba da provere naše slabe tačke.

Moje slabe tačke? To su vrata koja ne želim da otvorim. Međutim, pokušavam mirno da razmislim šta bi to moglo biti. Spisak me baca u očaj. Nedostatak fizičke snage. Samo osnovna obuka. To što sam Kreja nije prednost kad pokušavaju da nas učine delom čopora. Mogli bi da me upropaste bilo čime sa tog spiska.

Džoana je prozvana i klimanjem joj dajem podršku. Volela bih da sam prva na spisku, pošto ovako imam previše vremena za razmišljanje.

Kad me konačno prozovu, više ni sama ne znam šta treba da radim. Na sreću, u samom Bloku pomaže mi obuka. Shvatam da negde mora da postoii zamka. Mirovnjaci se odmah pojavljuju, a ja moram da se probijem do mesta sastanka sa timom. Polako se krećem ulicom, razmišljajući o mirovnjacima. Dva su na krovu sa leve strane, a jedan je na dovratku ispred mene. Čini mi se da je suviše lako, sigurno nešto ne shvatam. Kad sam se našla samo nekoliko zgrada od cilja, stvari počinju da se zakuvavaju. Iza ugla dotrčava šest mirovnjaka. Iako su nadmoćni, pronalazim im slabu tačku. U jarku leži bure sa benzinom. U tome je kvaka. Treba da shvatim da ću se izvući samo ako raznesem bure. Baš u času dok se spremam da to i uradim, vođin glas mi naređuje da se bacim na zemlju. Instinkt mi govori da zanemarim glas, da povučem oroz i raznesem mirovnjake. Ali iznenada shvatam šta vojska vidi kao moju najveću slabost. Od prvog trenutka u Igrama, kad sam potrčala ka narandžastom rancu, sve do borbe u Osmici i moje impulsivne jurnjave preko trga u Dvojki – odbijam da slušam naređenja.

Tako se bacam na zemlju da ću nedelju dana vaditi kamenčiće iz brade. Neko drugi raznosi bure. Mirovnjaci ginu. Stižem do mesta sastanka. Kad izađem iz Bloka vojnik mi čestita, udari pečat 451 sa brojem odreda i nalaže mi da se javim u Komandu. Maltene razdragana zbog uspeha, trčim kroz hodnike, kližem se i jurim niza stepenice zato što je lift prespor. Sudaram se sa vratima i u tom trenutku shvatam nešto čudno. Ne treba da budem u Komandi; treba da odem na šišanje. Oni oko stola nisu sveže ostrigani vojnici, već ljudi koji komanduju.

Bogs mi se nasmešio i klimnuo. ,,Da vidim." Nesigurno pružam ruku. ,,Sa mnom si. To je specijalna jedinica strelaca. Priključi se svom odredu." Pokazuje na grupu pored zida. Gejl, Finik, petoro drugih koje ne znam. Moj odred. Ne samo što sam uspela, već sam pod Bogsovom komandom. Sa prijateljima. Umirujem sebe da ne bih poskakivala i nekako uspevam da im priđem vojničkim korakom.

Pošto smo u Komandi, sigurno smo veoma bitni i to nema nikakve veze sa izvesnom Krejom. Plutarh se nadnosi nad veliki pano na stolu. Govori o iskušenjima koja nas čekaju u Kapitolu. Nervira me što ne vidim ništa, čak i kad se podignem na prste, sve dok ne pritisne dugme. U vazduhu se ukaže holografska slika određenog bloka u Kapitolu.

,,Na primer, ovo je oblast u kojoj se nalazi jedna mirovnjačka baraka. Nije nebitna, ali ne spada u najvažnije mete. Ipak, pogledajte." Plutarh ukucava neku šifru i sve zatreperi. Raznobojna svetla pale se i gase različitim brzinama. „Svako svetlo zove se mahuna. Označava određenu vrstu prepreke, što može biti bilo šta, od bombe do grupe mutova. Šta god da je u pitanju, budite sigurni da je tu da bi vas zarobilo ili ubilo. Neke su postavljene još tokom Mračnih dana, druge su razvijene kasnije. Da budem iskren, neke sam lično osmislio. Ovaj program, koji je jedan od naših ljudi ukrao kad smo pobegli iz Kapitola, sadrži najnovije podatke. Ne znaju da ga imamo. Ipak, verovatno su tokom proteklih meseci aktivirane nove mahune. Sa ovim ćete se suočiti."

Nisam svesna da se pomeram, sve dok se ne nađem na nekoliko centimetara od holograma. Pružam ruku i grabim zeleno treperavo svetlo.

Priključuje mi se jedna mišićava prilika. Finik, naravno. Samo pobednik može da shvati šta sam to ugledala. Arena. Načičkana mahunama koje kontrolišu tvorci Igara. Finikovi prsti miluju crveno svetlo iznad ulaza. „Dame i gospodo..."

Glas mu je tih, ali moj odzvanja prostorijom. „Neka sedamdeset šeste Igre gladi započnu!"Nasmejem se. I to brzo, pre nego što bilo ko shvati šta to znači. Pre nego što se podignu obrve,

začuju prigovori, sabere dva i dva i dođe do rešenja da je najbolje držati me što dalje od Kapitola. Zato što je besna pobednica, svojeglava i sa nebrojenim ožiljcima na duši, verovatno poslednja osoba koju bi ovaj tim poželeo.

,,Ne znam zašto ste se trudili da obučite Finika i mene", kažem.,,Da, već smo bili dva najbolje pripremljena vojnika koje imate", nadobudno dodaje Finik.

„Mislim da to niko ne spori", odvrati Plutarh i nervozno mahnu rukom. „Vratite se u vrstu, vojnici Odair i Everdin. Moram da završim predstavljanje."

Povlačimo se na svoja mesta, ne obazirući se na upitne poglede. Dok Plutarh objašnjava, zauzimam stav potpune predanosti, povremeno klimajući glavom i premeštaiući se da bolje vidim. Znam da moram da se strpim dok ne stignem u šumu, gde ću slobodno moći da vičem... Psujem... Plačem. Ili sve to u isto vreme.

Ako je ovo bio ispit, Finik i ja smo položili. Kad je sastanak završen, neprijatno sam se iznenadila kada sam čula da za mene postoji posebno naređenje. U stvari, od mene zahtevaju da ne skraćujem kosu, da bi Kreja nakon pobede izgledala kao devojčica iz arene. Zbog kamera. Pomirljivo sležem ramenima, a zatim ne otpuštaju bez reči.

Finik i ja idemo kroz hodnik jedno drugom u susret. „Šta da kažem Eni?" pita tiho.„Ništa", odvratim. ,,To je ono što će moja majka i sestra čuti od mene." Dovoljno je loše što

znamo da idemo u još opasniju arenu. Nema svrhe da uznemiravamo bližnje.„Ako ona vidi taj holograf..." započe.„Neće ga videti. To je poverljiva stvar. Sigurna sam", kažem. „Osim toga, nije kao u pravim

Igrama. Može preživeti više ljudi. Reakcije su nam bile preterane zbog... pa, znaš zbog čega. I dalje želiš da ideš, zar ne?"

„Naravno. Želim da uništim Snoua koliko i ti", odgovori.„Neće biti kao pre", rekoh sigurnim glasom, pokušavajući da uverim samu sebe. Zatim konačno

shvatam šta je najveći izazov. „Ovog puta, Snou je jedan od igrača."Pre nego što nastavimo razgovor, pojavljuje se Hejmič. Nije bio na sastanku, ne razmišlja o

arenama, u pitanju je nešto drugo. „Džoana je ponovo u bolnici."Pretpostavila sam da je dobro i da je položila ispit, samo nije dodeljena mojoj jedinici. Odlično

baca sekiru, ali nije tako dobra sa puškom. ,,Da li je povređena? Šta se dogodilo?"„Povredila se u Bloku. Tamo ispituju slabe tačke svakog vojnika. Poplavili su ulicu", kaže

Hejmič.I dalje ne razumem. Džoana zna da pliva, čak sam je videla kako to čini tokom Četvrtvekovnog

zatomljenja. Nije tako dobra kao Finik, ali i inače niko od nas ne pliva kao on. ,,Pa?"„Tako su je mučili u Kapitolu. Potapali su je u vodu i koristili elektrošokove", kaže Hejmič. ,,U

Bloku joj se sve vratilo. Uspaničila se, nije znala gde se nalazi. Morali su da joj daju nešto za smirenje." Finik i ja samo stojimo, kao da nemamo snage da se pomerimo. Setim se kako se Džoana nikad ne tušira. Kako je onog dana jedva izašla na kišu, kao da je iz oblaka lila kiselina. Mislila sam da je to zbog skidanja sa morflinga.

„Idite da je posetite. Nema nikog bližeg od vas", kaže Hejmič.Ovo pogoršava stvari. Ne znam u kakvom su odnosu Finik i Džoana, ali ja je jedva poznajem.

Nema porodicu. Nema prijatelje. Čak ni neku sitnicu iz Sedmice koju će staviti među odeću u fioci. Ništa.

„Idem da kažem Plutarhu. Neće biti srećan", nastavlja Hejmič. „Želi da kamere snime što više pobednika na putu ka Kapitolu. Smatra to dobrim programom za televiziju."

„Idete li Biti i ti?" pitam.„Što više mladih i zgodnih pobednika", ispravlja se Hejmič. „Znači, ne. Ostaćemo ovde."Finik odmah odlazi da vidi Džoanu, ali ja čekam dok Bogs ne krene. On je sad moj zapovednik,

osoba od koje mogu da zatražim uslugu. Kažem mu šta želim da uradim i piše mi propusnicu da vreme za razmišljanje mogu da provedem u šumi, pod uslovom da me stražari ne ispuštaju iz vida. Trčim do svog stana po padobran, ali shvatam da to može probuditi mnoge ružne uspomene. Umesto toga, prelazim u stan preko puta i uzimam belu, pamučnu gazu koju sam donela iz Dvanaestice. Gusto tkanu. Baš ono što mi treba.

U šumi pronalazim bor i sa grana skidam pregršt mirisnih iglica. Uredno ih stavljam na sredinu gaze, skupljam krajeve, uvrćem ih i čvrsto vezujem lozom, praveći vrećicu veličine jabuke.

Sa vrata bolničke sobe nekoliko trenutaka posmatram Džoanu i shvatam da njena grubost potiče od tog tvrdog, neprijateljskog stava. Sada, lišena toga, ona je samo krhka devojka koja se bori da ne zaspi zbog jakih lekova. Užasava se svojih snova. Prilazim joj i pružam vrećicu.

„Šta je to?" upita promuklo. Vlažni pramenovi štrče na njenom čelu kao šiljci.„Napravila sam ovo za tebe. Stavićeš ga u lioku." Spuštam joj zave žljaj u ruke. „Pomiriši."Oprezno njuška vrećicu. „Miriše na dom." Gleda me očima punim suza.„To sam i mislila. Pošto si iz Sedmice, i tako to", kažem. „Sećaš se kako smo se upoznale? Bila si

drvo. Bar nakratko."Iznenada mi snažno steže ruku. „Moraš ga ubiti, Ketnis.",,Ne brini." Opirem se potrebi da oslobodim zglob.„Zakuni se. U nešto do čega ti je stalo", sikće.„Kunem se. U život." I dalje me ne pušta.,,U živote članova tvoje porodice", navaljuje.„Kunem se u živote članova svoje porodice", ponavljam. Izgleda da briga za sopstveni život u

mom slučaju nije dovoljno snažna. Čim me pusti, počinjem da masiram zglob. „Šta misliš, zašto sam uopšte krenula, gluperdo?"

To joj je izmamilo smešak. „Samo to želim da čujem." Prinosi licu vrećicu sa borovim iglicama i zatvara oči.

Dani do napada protiču ubitačno. Nakon kratkog jutarnjeg vežbanja, moj odred ceo dan provodi na strelištu. Vežbam uglavnom sa puš kom, ali jedan sat dnevno rezervisan je za specijalno oružje, što znači da mogu da koristim Krejin luk, kao i Gejl svoj teži, vojnički. Trozubac koji je Biti kreirao za Finika zaista je poseban, ali je najneobičnije što je nakon izbačaja dovoljno da se pritisne dugme na metalnoj narukvici i trozubac se sam vraća.

Ponekad gađamo lutke u mirovnjačkim uniformama, kako bismo upoznali mane njihove zaštitne opreme. Treba pronaći slabe tačke na oklopu. Ako pogodite „meso" nagradi vas mlaz lažne krvi, jer su lutke natopljene crvenom bojom.

Preciznost naše grupe donosi pravo olakšanje. Uz Finika i Gejla, tu su još i petorica vojnika iz Trinaestice. Prvi je Bogsov zamenik, sredovečna žena koja se preziva Džekson i deluje usporeno, ali pogađa tačke koji mi ostali ne vidimo čak ni kroz snajperski nišan. Kaže da je dalekovida. Tu su i sestre Lig, devojke od dvadeset i kusur godina. Da bismo izbegli zabunu, zovemo ih Lig 1 i Lig 2. Toliko su slične u uniformi da nisam uspevala da ih razlikujem sve dok nisam primetila da Lig 1 ima čudne žute pege u očima. Dva starija momka, Mičel i Houms, pričaju malo, ali sa pedeset metara mogu da vam počiste prašinu sa čizama. Vidim da su i ostali odredi prilično dobri, ali ne uspevam da shvatim naš zadatak sve dok nam se Plutarh ne pridruži.

„Članovi Odreda 451, odabrani ste za specijalan zadatak", započinje. Grizem usnu, ludo se nadajući da smo baš mi izabrani da ubijemo Snoua. „Imamo brojne strelce, ali nedostaju nam ekipe za snimanje. Stoga smo izabrali vas osmoro da budete naš „zvezdani odred". Bićete televizijsko lice naše invazije."

Razočaranje, šok i bes obuzimaju grupu poput vihora. „Znači, nećemo učestvovati u borbi", breca se Gejl.

„Hoćete, ali ne uvek na prvoj liniji fronta. Ako u ovoj vrsti rata front uopšte postoji", kaže Plutarh.

„Niko od nas to ne želi." Finikovu primedbu prati žamor odobravanja, ali ja ćutim. „Želimo da se borimo."

„Radićete ono što treba u ovom ratu", kaže Plutarh. „Odlučeno je da ste najkorisniji za televiziju. Samo pogledajte šta je sve Ketnis postigla trčkarajući unaokolo u kostimu Kreje. Preokrenula je tok pobune. Jeste li primetili da se samo ona ne buni? Zato što zna kakvu moć ima ekran."

Zapravo, Ketnis se nije pobunila zato što nema nameru da ostane sa „zvezdanim odredom", ali zna da mora da ode u Kapitol da bi ostvarila svoj plan. Ipak, ako se uopšte ne pobuni, može izazvati sumnju.

„Nećemo se samo pretvarati, zar ne?" upitam. ,,To bi bilo pravo traćenje naših sposobnosti.",,Ne brini", reče Plutarh. Imaćeš dovoljno pravih meta. Ali ne dozvc i da te ubiju. Imam suviše

briga i bez potrage za tvojom zamenom. A sad, krenite u Kapitol i obezbedite nam dobru predstavu."

Tog jutra pred polazak, otišla sam da se pozdravim sa porodicom. Nisam im rekla da se odbrana Kapitola služi oružjem iz arene, ali i moj odlazak u rat dovoljno je užasan. Majka me dugo i snažno grli. Osećam suze na njenom obrazu, one koje je progutala kad sam osuđena na Igre. ,,Ne brini. Biću bezbedna. Nisam čak ni pravi vojnik, već jedna od Plutarhovih televizijskih lutki", trudim sam se da zvučim ubedljivo.

Prim me je otpratila do ulaza u bolnicu. „Kako se osećaš?"„Bolje otkad si tamo gde Snou ne može da te dosegne", rekoh.„Kad se sledeći put budemo videle, više ga neće biti", uzvrati Prim sigurnim glasom. Zatim me

zagrli. „Čuvaj se."Razmišljala sam da li da se pozdravim sa Pitom, ali sam shvatila da bi to bilo loše za oboje. Ipak,

spuštam biser u džep uniforme, amajliju dečaka sa hlebom.Letelica nas nosi baš u Dvanaesticu, gde je uspostavljen glavni saobraćajni čvor izvan zone

vatrenih dejstava. Ovog puta nema udobnih vozova. Teretna kola natovarena su vojnicima u tamnosivim uniformama, koji spavaju sa glavama naslonjenim na rančeve. Nakon nekoliko dana putovanja, iskrcavamo se u jednom od planinskih tunela koji vode u Kapitol i narednih šest sati pešačimo, pažljivo gazeći samo po zelenoj svetlećoj liniji koja obeležava bezbedan put.

Izlazimo pravo u pobunjenički logor, koji se prostire desetak blokova izvan stanice gde smo Pita i ja ranije dolazili. Već je pun vojnika. Odredu 451 dodeljeno je mesto za podizanje šatora. Oba oblast je već obezbeđena pre više od nedelju dana. Pobunjenici su naterali mirovnjake na povlačenje, žrtvujući stotine života. Snage Kapitola su se povukle i pregrupisale nešto dublje u gradu. Dele nas ulice pune zamki, prazne i izazovne. Pre nego što nastavimo, svaka se mora očistiti od mahuna.

Mičel se raspituje o bombarderima; zaista se osećam izloženom ovako na otvorenom, ali Bogs kaže da to nije problem. Većina kapitolske flote uništena je u Dvojki ili tokom invazije. Ako im je neka letelica i preostala, čuvaju je. Verovatno da bi Snou i njegovi najbliži saradnici mogli da pobegnu u predsednički bunker, ako bude bilo potrebno. Naše letelice su prizemljene nakon što su kapitolske protivavionske rakete uništile prvih nekoliko talasa. Nadamo se da će se ovaj rat voditi na ulicama, sa neznatnim oštećenjem objekata i sa što manje ljudskih žrtava. Pobunjenici žele Kapitol, isto koliko Kapitol želi Trinaesticu.

Nakon tri dana, veći deo Odreda 451 u iskušenju je da dezertira zbog dosade. Kresida i njeni saradnici snimaju nas dok pucamo. Kažu nam da smo deo protivobaveštajnog tima. Ako pobunjenici pucaju samo na Plutarhove mahune, Kapitol će za dva minuta shvatiti da imamo holograf. Zato provodimo mnogo vremena raznoseći nebitne stvari da nas ne bi otkrili. Uglavnom ređamo na gomilu raznobojno staklo sa zgrada. Pretpostavljam da ove snimke montiraju sa snimcima razaranja važnih meta u Kapitolu. Ponekad su potrebne usluge pravog strelca. Osam ruku se diže, ali Gejl, Finik i ja nikad nismo odabrani.

,,Ti si kriv, kamera te voli", kažem mu. Kad bi pogledi ubijali.Mislim da ne znaju šta da rade sa nas troje. Posebno sa mnom. Ponela sam Krejin kostim, ali

snimaju me samo u uniformi. Ponekad koristim pušku, ponekad luk i strelu. Kao da ne žele da puste Kreju da se razmaše, ali ne žele ni da me svedu na običnog vojnika. Pošto mi to nije bitno uopšte se ne uznemiravam, već se dobro zabavljam zamišljajući rasprave koje se vode u Trinaestici.

Dok izgledam nezadovoljno zbog uskraćenog učešća u borbi, zapravo smišljam sopstveni plan. Svako od nas ima mapu Kapitola. Grad je u obliku gotovo savršenog kvadrata. Linije ga dele na manje kvadrate, sa slovima na vrhu i brojevima sa strane. Pažljivo proučavam raspored, pamteći svaku raskrsnicu i sporednu ulicu, ali to je samo pomoćna mapa. Zapovednici koriste Plutarhov holograf. Svaki od njih je dobio spravu po imenu holo, koja proizvodi slike poput onih koje sam videla u Komandi. Mogu da zumiraju bilo koju oblast na mreži i vide kakve ih mahune čekaju. Holo je nezavisna jedinica, zapravo obična kitnjasta mapa, pošto ne može da prima i šalje signale. Ipak, bolja je od moje papirne verziie.

Holo se aktivira na glas zapovednika koji izgovara svoje ime. Kad se jednom uključi, reaguje i na glasove članova odreda. Ako Bogs, recimo, pogine ili bude onesposobljen, neko drugi može da preuzme holo. Ako bilo ko iz odreda ponovi „noćni klin" tri puta zaredom, holo će eksplodirati, raznoseći sve u radijusu od pet metara. To je iz bezbednosnih razloga u slučaju zarobljavanja. Podrazumeva se da ćemo svi to uraditi bez oklevanja.

Znači, moram Bogsu da ukradem aktivirani holo i nestanem pre nego što primeti. Mislim da bih mu lakše ukrala zube.

Četvrtog jutra, vojnik Ligova 2 i ja pogađamo neobeleženu mahunu. Nije nas napao roj mutiranih mušica, za šta su pobunjenici spremni, već rafal metalnih strelica. Jedna pronalazi put do devojčinog mozga. Mrtva je pre nego što medicinski tim stigne do nje. Plutarh obećava da će je neko brzo zameniti.

Sledeće večeri stiže novi član našeg odreda. Bez okova za ruke i bez čuvara. Dolazi sa stanice sa puškom o ramenu. Posle šoka i zbunjenosti javlja se i otpor, ali broj 451 mastilom je odštampan na Pitinoj ruci. Bogs mu uzima oružje i odlazi da telefonira.

„Ništa mu ne vredi", reče nam Pita. „Predsednica me je lično dodelila ovom odredu. Zaključila je da propasima treba malo začina."

Možda je u pravu. Ali ako je Koinova poslala Pitu ovamo, izgleda da je odlučila još nešto. Korisnija sam joj mrtva nego živa.

TREĆI DEO

ATENTATOR

19Nikad ranije nisam videla Bogsa besnog. Čak ni kad sam se oglušila o njegovo naređenje, kad

sam mu povratila po čizmama ili kad mu je Gejl slomio nos. Međutim, besan je nakon razgovora sa predsednicom. Najpre je vojniku Džeksonovoj naredio da odredi dvoje ljudi koji će neprekidno da čuvaju Pitu. Zatim me je poveo u šetnju, probijajući se kroz mnogobrojne šatore dok odred nije ostao daleko iza nas.

„Ipak će pokušati da me ubije", kažem. „Pogotovo ovde, gde ga mnoge ružne uspomene mogu samo podstaći."

„Sprečiću ga, Ketnis", kaže Bogs.„Zašto Koinova želi moju smrt?" pitam.

„Poriče da je to u pitanju", odvrati.„Ali mi znamo da je istina", kažem. „Sigurno imaš neku teoriju."Bogs me dugo i pažljivo posmatra pre nego što odgovori. „Evo šta ja znam. Predsednici se ne

dopadaš. Nikad i nisi. Ona je želela da spase Pitu iz arene, ali niko se drugi nije složio. Samo si pogoršala stvari kad si je naterala da ostalim pobednicima obezbedi imunitet. Ali, preko toga bi još i moglo da se pređe nakon odličnog posla koji si obavila."

„Dakle, šta je u pitanju?" uporna sam.„Rat će se brzo završiti. Biće izabran novi vođa", kaže Bogs.Prevrćem očima. „Bogs, niko ne misli da ću ja biti vođa."„Naravno", složi se. „ Ali podržaćeš nekog. Da li će to biti predsednica Koin? Možda neko

drugi?",,Ne znam. Nikad nisam razmišljala o tome", kažem.„Ako ne možeš odmah da se odlučiš za Koinovu, znači da si protiv nje. Ti si lice pobune. Imaš

više uticaja od bilo koje druge osobe", kaže Bogs. „Gledano sa strane, ti je jedva podnosiš."„Znači, ubiće me da bi me ućutkala." Čim sam to izgovorila, znala sam da je ozbiljno.„Više joj ne treba neko ko će okupljati ljude. Kao što je rekla, već si uspela da ostvariš svoj glavni

cilj i ujediniš distrikte", podseća me Bogs. „Preostali propasi mogu da se snime i bez tebe. Postoji samo još jedna stvar koju možeš da uradiš kako bi podstakla pobunu."

,,Da umrem", kažem tiho.,,Da. Na taj način obezbedićeš mučenika u čije ime ćemo se boriti", kaže Bogs. „Ali to se neće

dogoditi dok si pod mojim nadzorom, vojniče Everdin. Proričem ti dug život."„Zašto?" Takvo razmišljanje doneće mu samo probleme. „Ništa mi ne duguješ."„Zato što si ga zaslužila", kaže. ,,A sad se vrati u odred."Znam da treba da cenim što se Bogs ovoliko zauzima za mene, ali osećam se kao da su mi ruke

vezane. Mislim, kako sad da mu ukradem holo i dezertiram? Izdaja je dovoljno teška i bez novog problema. Već mu dugujem zbog toga što mi je spasao život.

Razbesnela sam se kad sam primetila kako uzrok moje nedoumice mirno postavlja šator. „Kad je moja smena?" pitam Džeksonovu.

Utom ona počinje da žmirka začuđeno, ili možda pokušava da se usredsredi na moje lice. „Nisam te rasporedila."

„Zašto?" upitam.„Nisam sigurna da bi mogla da pucaš u Pitu, ako do toga dođe", odvrati ona.Govorim glasno da bi me čitav odred čuo. ,,Ne bih pucala u Pitu. On je mrtav. Džoana je u

pravu. Prosto bih pucala u kapitolskog muta." Dobar je osećaj reći nešto zaista loše o njemu, naglas, pred publikom, nakon silnog poniženja koje sam osetila od njegovog povratka.

,,Ni taj komentar ti ne služi na čast", kaže Džeksonova.„Stavi je na rotaciju", čujem Bogsov glas iza sebe.Džeksonova odmahuje glavom i nešto beleži. ,,Od ponoći do četiri ujutru. Bićeš u paru sa

mnom."Sirena najavljuje večeru. Gejl i ja odlazimo do kantine i stajemo u red. „Hoćeš da ga ubijem?"

pita bez uvijanja.„Nakon toga će nas oboje vratiti", kažem. Iako sam besna, ljuti me brutalnost te ponude. „Mogu

sa njim da izađem na kraj."„Misliš, dok ne zbrišeš? Sa svojom papirnom mapom i holom, ako uspeš da ga se dočepaš?"

Znači, Gejlu nisu promakle moje pripreme. Nadam se da me ostali nisu pročitali. Doduše, niko od njih me ne poznaje tako dobro kao on. ,,Ne nameravaš valjda da kreneš bez mene?" upita.

Upravo to sam htela, sve do ovog trenutka. Ali sada mi se čini da ne bi bilo loše da mi stari drug iz lova čuva leđa. „Kao kolega vojnik, preporučujem ti da ostaneš sa svojim odredom. Ipak, ne mogu da te sprečim da kreneš sa mnom, zar ne?"

Kezi se. ,,Ne. Osim ako ne želiš da čitavu vojsku dignem na noge."Odred 451 i televizijska ekipa uzimaju večeru iz kantine i sedaju u krug da bi jeli. Oseća se

napetost. Najpre mi se čini da je Pita uzrok tome, ali ubrzo shvatam da me neki gledaju neprijateljski. Ovo je velika promena, pošto se nakon Pitmog dolaska čitav tim zabrinuo zbog opasnosti koju on predstavlja, pogotovo za mene. Shvatam šta se dešava tek nakon Hejmičevog poziva.

„Šta to pokušavaš? Da ga izazoveš da te napadne?" upita me.„Naravno da ne. Samo želim da me ostavi na miru", odgovaram.,,E pa, ne može. Pogotovo nakon svega što mu je Kapitol priredio", reče Hejmič. „Slušaj,

Koinova ga je možda poslala nadajući se da će te ubiti, ali Pita to ne zna. Ne shvata šta mu se dogodilo. Ne možeš ga kriviti..."

,,Ne krivim ga!" kažem.„Kriviš ga! Neprestano ga izazivaš zbog stvari na koje ne može da utiče. Ne kažem da ne treba

uvek da budeš pripravna. Ali mislim da je krajnje vreme da probaš da sagledaš stvari iz drugog ugla. Da je tebe zarobio Kapitol, da si ti oteta i da si nakon toga pokušala da ubiješ Pitu – da li bi se on ovako ponašao prema tebi?" upita Hejmič.

Ćutim. Uopšte se ne bi tako poneo. Pokušavao bi da me vrati po svaku cenu. Ne bi me gurao od sebe, ne bi me napustio, ne bi me na svakom koraku dočekivao sa neprijateljstvom.

„Nas dvoje smo se dogovorili da pokušamo da ga spasemo. Sećaš li se?" upita Hejmič. Ne odgovaram i on zaćuti nakon odsečnog komentara. „Potrudi se da to ne zaboraviš."

Jesenji dani su sve hladniji. Pripadnici odreda uglavnom su sklupčani u vrećama za spavanje. Neki spavaju pod otvorenim nebom, blizu grejača u središtu logora, dok se ostali povlače u šatore. Lig 1 se konačno slomila zbog smrti sestre i kroz platno čujem njene prigušene jecaje. Zgurena u svom šatoru, razmišljam o Hejmičevim rečima. Sa stidom shvatam da me je opsednutost ubistvom Snoua sprečila da razmišljam o krupnijem problemu. O spasavanju Pite iz mračnog sveta otetih u koji se nasukao. Ne znam kako da ga pronađem, a kamoli kako da ga izvedem odatle. Čak ne znam ni šta treba činiti. U poređenju sa tim, moj zadatak da pređem preko opasne arene, pronađem Snoua i upucam ga između očiju, izgleda poput dečije igre.

U ponoć napuštam šator i sedam na stolicu pored grejača da bih stražarila sa Džeksonovom. Bogs je naložio Piti da spava napolju, kako bismo mogli da ga držimo na oku. Ali, on ne spava. Zagrlio je torbu i samo sedi, nevešto praveći čvorove. Dobro ga poznajem. To je isti konopac koji mi je Finik pozajmio one noći u bunkeru. Kao da mi Finik na svoj način ponavlja ono što mi je Hejmič upravo zamerio. Možda je sad trenutak da to ispravim. Ali ne mogu. Zato to ne činim. Dopuštam da disanje usnulih vojnika ispuni noć.

Nakon sat vremena, Pita progovara. „Sigurno ti je bilo naporno ovih poslednjih godina. Neprestano si morala da odlučuješ da li da me ubiješ ili ne. Iznova i iznova."

To zvuči uvredljivo i prvo pomislim da kažem nešto otrovno. Međutim, prisećam se razgovora sa Hejmičem i pokušavam da načinim prvi korak ka Piti. „Nikada nisam želela da te ubijem. Osim kad sam mislila da pomažeš karijeristima da me ubiju. Nakon toga sam te uvek posmatrala kao... saveznika." To je dobra i lepa reč. Bez emotivne obaveze, ali ne zvuči preteći.

„Saveznik." Pita polako izgovara reč, kao da je meri. „Prijatelj. Ljubavnik. Pobednik. Neprijatelj. Verenik. Meta. Mutant. Sused. Lovac. Tribut. Saveznik. Dodaću tu reč na listu termina koje koristim dok pokušavam da te shvatim." Provlači konopac kroz prste. „Problem je u tome što više ne znam šta je stvarno a šta nije."

Prekid ritmičnog disanja govori mi da su se ljudi probudili, ako su uopšte i spavali. Sumnjam na ovo drugo.

Finikov glas dopire iz zamotane gomile u senkama. „Zato treba da pitaš, Pita. To Eni radi."„Koga da pitam?" odvrati. „Kome mogu da verujem?",,Za početak, nama. Mi smo tvoj odred", reče Džeksonova.,,Vi ste moji stražari", naglašava.,,Mi smo i to", nastavila je. „Ali, spasao si život mnogim ljudima u Trinaestici. Mi to ne

zaboravljamo."Nastao je muk, u kome pokušavam da zamislim kako je to kad ne možeš da odvojiš iluziju od

stvarnosti. Kako bi bilo da ne znam da li me Prim ili majka vole. Da li mi je Snou neprijatelj. Da li me je osoba sa druge strane grejača spasla ili žrtvovala. Uz veoma malo truda, moj život bi se sunovratio u noćnu moru. Iznenada želim da kažem Piti sve o tome ko je on, ko sam ja i kako smo završili ovde. Samo ne znam kako da počnem. Ostajem bez reči. Potpuno sam beskorisna.

Malo pre četiri, Pita se ponovo okreće ka meni. „Tvoja omiljena boja je... zelena?"„Tako je." Zatim se prisetim i dodam. „Tvoja je narandžasta."„Narandžasta?" nisam ga baš ubedila.,,Ne ona drečava, već topla. Poput zalaska sunca", kažem. „Bar si mi tako rekao.",,Oh." Na trenutak zatvara oči, možda da bi zamislio suton, a zatim klima glavom. „Hvala ti."Nove reči mi same naviru. ,,Ti si slikar. Ti si pekar. Voliš da spavaš pored otvorenog prozora.

Nikad ne dodaješ šećer u čaj. Pertle uvek vezuješ dvostrukim čvorom."Nakon toga pobegnem u svoj šator, pre nego što priredim nešto glupo poput plakanja.Gejl, Finik i ja ujutru odlazimo da pred kamerama malo pucamo u staklo. Kad smo se vratili,

vidimo da Pita sedi u krugu vojnika iz Trinaestice koji su naoružani, ali slobodno razgovaraju sa njim. Džeksonova je smislila „igru istine", kako bi pomogla Piti. On pomene nešto što misli da se dogodilo, a oni mu otkriju da li je to stvarno bilo ili je umislio.

„Većina ljudi iz Dvanaestice nastradala je u požaru."„Istina. Manje od devet stotina ljudi dospelo je do Trinaestice.",,Ja sam kriv za požar."„Nije istina. Predsednik Snou uništio je Dvanaesticu po uzoru na Trinaesticu, da bi poslao

poruku pobunjenicima."Ovo mi izgleda kao dobra ideja, sve dok ne shvatim da samo ja mogu da potvrdim ili poreknem

većinu onoga što ga zaista muči. Džeksonova nas deli u smene. Finika, Gejla i mene uparila je sa po jednim vojnikom iz Trinaestice, kako bi Pita uvek bio u društvu bar jedne osobe koja ga dobro poznaje. Razgovor ne teče glatko. Pita dosta vremena provodi u razmišljanju, cak i o najsitnijim detaljima, kao na primer gde su ljud kupovali sapun u našem distriktu. Gejl mu pomaže da sazna više o Dvanaestici, Finik je stručnjak za Igre gladi u kojima je Pita učestvovao, kao mentor u prvim a učesnik u drugim. Ali, pošto je najviše nedoumica u vezi sa mnom – a ne može se sve jednostavno objasniti – naša razmena je bolna i teška, mada se dotičemo samo površnih detalja. Boja haljine koju sam nosila u Sedmici. Kako najviše volim rolnice sa sirom. Ime naše profesorke matematike iz detinjstva. Rekonstrukcija njegovog sećanja o meni veoma je mučna. Možda to nije ni moguće nakon onoga što mu je Snou uradio. Ali deluje ispravno bar pokušati.

Narednog popodneva smo obavešteni da je čitav odred potreban za snimanje prilično složenog propasa. Pita je u pravu kad tvrdi da su Plutarh i Koinova nezadovoljni kvalitetom snimaka koje dobijaju od „zvezdanog odreda". Dosadno. Neinspirativno. Što je očigledan rezultat toga što nam ne dozvoljavaju da činimo bilo šta osim da glumimo sa oružjem. Međutim, ovog puta nije u pitanju odbrana, već dolazak do korisnog proizvoda. Zato je danas određen poseban blok za snimanje. U niemu je čak nekoliko aktivnih mahuna. Jedna oslobađa kišu metaka. Druga hvata napadače u

zamku radi ispitivanja ili smaknuća, u zavisnosti od volje porobljivača. Ipak, u pitanju je nebitan stambeni blok u kojem nema ničeg strateški značajnog.

Televizijska ekipa treba da koristi dimne borbe i zvuk pucanja, ne bi li stvorila utisak velike opasnosti. Oblačimo tešku zaštitnu opremu, čak i snimatelji, kao da krećemo u najopasniju bitku. Dozvoljeno nam je da ponesemo i svoje specijalno oružje. Bogs vraća Piti pušku, mada mu naglašava da je napunjena ćorcima.

Pita samo sleže ramenima. „Ionako nisam neki strelac." Toliko je zaokupljen posmatranjem Poluksa da to postaje zabrinjavajuće. Najzad je shvatio i uzbuđeno progovorio. ,,Ti si ejvoks, zar ne? Znam to po načinu na koji gutaš. Dva ejvoksa bila su sa mnom u zatvoru. Darijus i Lavinija, ali stražari su ih zvali crvendaćima. Bili su naše sluge u Centru za obuku i zato su uhapšeni. Gledao sam kako ih muče na smrt. Ona je imala sreće. Upotrebili su prejaku struju i srce joj je stalo. Ali trebala su im dva dana da njega dokrajče. Mlatili su ga, odsecali mu delove tela. Neprestano su mu postavljali pitania, ali on nije mogao da odgovori, samo je ispuštao užasne, neljudske krike. Mučili su ih bez ikakvog razloga. Samo su želeli da ja to posmatram."

Pita pogleda naša zapanjena lica kao da očekuje odgovor. Pošto svi ćutimo, upita: „Istina?" Ćutanje ga uznemirava. „Istina ili neistina?" zahteva odgovor.

„Istina", kaže Bogs. „Koliko mogu da procenim... istina je."Pita se opušta. „Tako sam i mislio. Nije bilo ničeg blistavog... u tome." Odvaja se od grupe

mrmljajući nešto o prstima na rukama i nogama.Prilazim Gejlu i spuštam čelo na njegove grudi. Samo ćuti onako u oklopu i grli me. Najzad smo

saznali ime devojke koju je Kapitol oteo iz šume oko Dvanaestice dok smo mi to posmatrali i sudbinu mirovnjaka koji je pokušao da spase Gejlu život. Ovo nije trenutak za prizivanje lepih uspomena. Izgubili su život zbog mene. Dodajem ih na lični spisak ubistava koja su započela u areni i na kojem su već hiljade ljudi. Kad sam podigla pogled, videla sam da je na Gejla sve ovo drugačije uticalo. Izraz njegovog lica govori da ne postoji planina koju ne može da skrši niti grad koji ne može da uništi. Njegov izraz obećava smrt.

Sa Pitinom jezivom pričom u glavi, koračamo ulicama punim slomljenog stakla, sve do mete i bloka koji treba da zauzmemo. Cilj je mali, ali je za nas pravi izazov. Okupljamo se oko Bogsa da bismo pogledali hologramsku projekciju ulice. Mahuna sa kišom metaka nalazi se na trećini puta, tik iznad nadstrešnice jednog od stanova. Trebalo bi da je pokrenemo mecima. Mahuna sa zamkom nalazi se na drugom kraju, maltene na uglu. Neko će morati da je aktivira pokretom. Prijavljuju se svi osim Pite, koji kao da ne razume šta se dešava. Ja nisam odabrana. Šalju me kod Mesale da me našminka zbog krupnih planova.

Odred se raspoređuje prema Bogsovim uputstvima, a zatim čekamo da Kresida postavi snimatelje. Obojica su nam sa leve strane. Kastor je napred, a Poluks pozadi, okrenuti tako da ne snimaju jedan drugog.Mesala radi efekta ubacuje nekoliko dimnih bombi. Pošto je ovo i misija i snimanje, upravo hoću da pitam da li komanduje moj zapovednik ili moj režiser, ali tada Kresida vikne: „Akcija!"

Polako krećemo niz maglovitu ulicu, kao na vežbama u Bloku. Svi treba da raznesu bar jedan red prozora, ali Gejl dobija pravu metu. Kad pogodi mahunu, svi skačemo u dovratak ili se prosto bacamo na lepi narandžasto-ružičasti pločnik, dok kiša metaka leti iznad naših glava. Nakon nekog vremena, Bogs nam naređuje da nastavimo.

Ne ustajemo dok Kresida ne snimi krupne planove. Povremeno ponavljamo svoje pokrete. Padamo na zemlju, pravimo grimase, skačemo ka udubljenjima u zidu. Znamo da je u pitanju ozbiljna stvar, ali je sve to pomalo smešno. Posebno kad se ispostavi da nisam najgori glumac u odredu. Ni izdaleka. Svi se toliko smejemo dok posmatramo Mičela kako pokušava da glumi očaj, škrguće zubima i širi nozdrve, da Bogs mora da nas opomene.

„Saberite se, Četiri-pet-jedan", kaže čvrstim glasom. Ipak, vidi se da jedva zadržava osmeh dokproverava sledeću mahunu. Postavlja holo da bolje uhvati svetlo u vazduhu punom dima. I dalje je okrenut ka nama dok levim stopalom staje na narandžasti pločnik. Aktivirajući bombu koja mu raznosi noge.

20Obojeno staklo na prozoru kao da se u trenutku razletelo u hiljadu komadića i otkrilo ružan svet

koji se nalazi iza. Smeh se pretvara u vrisak, krv se razliva po pločniku pastelnih boja, pravi dim zamračuje specijalne efekte.

Druga eksplozija cepa vazduh, zbog čega mi odzvanja u ušima. Ne mogu da odredim odakle potiče.

Prva stižem do Bogsa, pokušavajući da sagledam iskidano meso, udove koji nedostaju i da pronađem nešto čime ću zaustaviti reku krvi koja mu ističe iz tela. Houms me gura u stranu dok otvara kutiju za prvu pomoć. Bogs mi steže ruku. Lice mu je sivo od pepela i blizine smrti i čini se kao da nestaje. Međutim, izgovara naređenje. „Holo."

Holo. Brzo pipam okolo, kopajući po slomljenim i od krvi klizavim pločicama, drhteći kad naletim na komad toplog mesa. Pronalazim ga zarivenog u stepenište, pored Bogsove čizme. Podižem ga, brišem dlanovima i vraćam svom zapovedniku.

Houms je podvezao patrljak Bogsove leve butine nekom vrstom kompresivnog zavoja, ali je on već natopljen krvlju. Sad pokušava da iznad kolena stegne i drugu nogu. Ostatak odreda pravi zaštitni krug oko televizijske ekipe i nas. Finik pokušava da oživi Mesalu, koji je od eksplozije odleteo pravo na zid. Džeksonova viče u komunikator, uzalud pokušavajući da dozove bolničare, ali ja znam da je prekasno. Još kao dete posmatrala sam majku dok radi i naučila da prema lokvi krvi procenim kada je kraj.

Klečim pored Bogsa koji napušta ovaj svet i držim ga za ruku, spremna da ponovim ulogu koju sam igrala sa Ru i morflingom iz Šestice. Medutim, Bogs obema rukama barata holoom. Ukucava komandu, ostavlia otisak palca na ekranu i izgovara kombinaciju slova i brojeva. Snop zelenog svetla iskače iz holoa i osvetljava mu lice. Zatim izgovara: „Nesposoban za komandu. Prebacujem osnovnu dozvolu za korišćenje na vojnika Ketnis Everdin iz Odreda 451." Okreće spravu ka meni. ,,Izgovori svoje ime."

„Ketnis Everdin", kažem u zeleni snop. Njegova svetlost me zarobljava. Ne mogu da se pomerim, čak ni da trepnem dok slike brzo promiču pred mojim očima. Skenira me? Snima? Zaslepljuje? Zatim nestaje, a ja protresam glavu da bih razbistrila misli. „Šta si uradio?"

„Pripremite se za povlačenje!" uzvikuje Džeksonova.Finik nešto dovikuje, pokazujući ka ulazu u blok. Crna uljasta materija izbija iz ulice poput

gejzira, valjajući se između zgrada, stvarajući neprobojni crni zid. Čini se da nije u pitanju tečnost niti gas. Nije mehaničkih svojstava, ali nije ni prirodna. Svakako je smrtonosna. Ne možemo se vratiti istim putem.

Nastaje zaglušujuća buka dok Gejl i Lig 1 preko kamenja raščišćavaju prolaz ka drugom kraju bloka. Ne razumem šta rade, sve dok desetak metara niz ulicu ne eksplodira druga bomba. Tada shvatam da na primitivan način pokušavaju da očiste put od mina. Houms i ja prihvatamo Bogsa i pokušavamo da ga vučemo iza Gejla. Već je u agoniji i vrišti od bola. Želim da stanem, da ga bolje prihvatim, ali tama iznad zgrada raste, nadire, kotrlja se ka nama poput talasa.

Odbačena sam, ispuštam Bogsa i padam na kamenje. Pita me gleda izbezumljeno, ludački. Tone u zemlju otetih, diže pušku na mene, odlučan da mi razbije lobanju. Dok se kotrljam, čujem kako kundak udara o pločnik. Krajičkom oka spazim kako Mičel obara Pitu i pribija ga uz zemliu. Ali snažni Pita, razjaren ludilom osa tragačica, uspeva da se izvuče ispod Mičela i da ga odbaci.

Začuo se prasak aktivirane mahune. Četiri sajle automatski dovlače mrežu koja grabi Mičela. Ne shvatam zašto je odjednom obliven krvlju, sve dok ne primetim da ga je ščepala bodljikava žica. Dobro je poznajem.nkrašavala je ogradu oko Dvanaestice. Dok mu dovikujem da se ne pomera, guši me smrad tamne mase, gust kao katran. Talas je dostigao najvišu tačku i počinje da pada.

Gejl i Lig 1 pucaju u bravu na zgradi na uglu, a zatim kidaju sajle koje drže Mičelovu mrežu. Ostali nekako uspeju da obuzdaju Pitu. Vracam se do Bogsa i sa Houmsom ga odvlačim u stan, kroz ružičasto-belu dnevnu sobu, niz hodnik sa porodičnim fotografijama, na mermerni pod kuhinje, gde konačno padamo. Kastor i Poluks nose Pitu koji se otima. Džeksonova nekako uspeva da mu stavi lisice, što ga toliko razjari da moraju da ga zaključaju u orman.

Vrata dnevne sobe lupaju, ljudi viču. Čujem korake u hodniku dok crni talas tutnji kraj zgrade. Prozori u kuhinji stenju i pucaju. Gadan miris katrana ispunio je vazduh. Finik nosi Mesalu. Za njima u sobu uleću Lig 1 i Kresida, kašljući od dima.

„Gejl!" urlam.Tu je. Zatvara za sobom kuhinjska vrata i stiže da procedi jednu jedinu reč. „Isparenia!" Kastor i

Poluks grabe peškire i ćebad i zabijaju ih u pukotine, dok Gejl povraća u žutu sudoperu.„Mičel?" upita Houms. Lig 1 samo odmahnu glavom.Bogs mi ugurava holo u ruke. Usne mu se pomeraju, ali ne razaznajem šta govori. Spuštam uho

do njegovih usana i uspevam da uhvatim oštar šapat. ,,Ne veruj im. Ne vraćaj se. Ubij Pitu. Uradi ono zbog čega si došla."

Odmaknem se da bih mu videla lice. „Šta? Bogs? Bogs!" Oči su mu i dalje otvorene, ali prazne. U mojim rukama, ulepljen od njegove krvi, nalazi se holo.

Pitino lupanje u vrata ormana razbija monotniju hrapavog disanja ostalih. Po glasu bismo rekli da je već malaksao. Udarci su sve sporiji, slabe, a zatim nastupa tišina. Pitam se da li je i on mrtav.

„Preminuo je?" upita Finik dok gleda u Bogsa. Klimam glavom. ,,Mc ramo da bežimo odavde. Odmah. Upravo smo aktivirali punu ulicu mahuna. Sigurno su nas snimili kamerama za prismotru."

„Mozemo računati na to", kaže Kastor. „Ulice vrve od kamera. Ali kladim se da su crni talas sami pokrenuli kad su videli da snimamo propas."

„Naša radio-veza prekinuta je istog trenutka. Verovatno pomoću elektromagnetnog pulsa. I pored svega, mislim da mogu da nas vratim u logor. Daj mi holo." Džeksonova pruža ruku ka aparatu, ali ja ga stežem na grudi.

,,Ne. Bogs ga je dao meni", kažem.,,Ne budi blesava", brecnu se. Naravno, Džeksonova misli da je holo sada njen, jer je ona Bogsov

zamenik.„Istina je", kaže Houms. ,,Na samrti je prebacio dozvolu za korišćenje na nju. Lično sam video."„Zašto bi to učinio?" pita Džeksonova.Zaista, zašto bi to učinio? Vrti mi se u glavi zbog događaja u poslednjih pet minuta – Bogsa

sakate i on umire, mrtav je. Pitu obuzima ubilački gnev, Mičela hvata mreža, obliva ga krv i nestaje u poganom crnom talasu. Okrećem se ka Bogsu. Očajnički mi je potrebno da preživi. Iznenada shvatam da je on, i možda samo on, potpuno na mojoj strani. Prisećam se njegovog poslednjeg naređenja...

,,Ne veruj im. Ne vraćaj se. Ubij Pitu. Uradi ono zbog čega si došla."Na šta je mislio? Kome da ne verujem? Pobunjenicima? Koinovoj? Ljudima koji me upravo

posmatraju? Neću se vratiti, ali on sigurno zna da ne mogu tek tako da ispalim Piti metak u glavu. Mogu li? Treba li to da učinim? Da li je Bogs pogodio da sam došla ovamo da bih dezertirala i lično ubila Snoua?

Ne mogu sve to sad da razlučim, stoga odlučujem da izvršim prva dva naredenja: ne veruj nikom i kreni dublje u Kapitol. Ali kako to da objasnim? Kako da ih ubedim da mi dopuste da zadržim holo?

„Zato što me je Koinova poslala na specijalan zadatak. Mislim da je samo Bogs znao za to."Džeksonova mi ne veruje. „Šta treba da učiniš?"Zašto im ne bih rekla istinu? Zvučaće ubedljivo koliko i bilo koja laž. Međutim, to ipak mora da

bude pravi zadatak, a ne osvetnička misija. ,,Da ubijem predsednika Snoua, pre nego što u ratu pogine toliko ljudi da opstanak bude doveden u pitanje."

,,Ne verujem ti", kaže Džeksonova. „Kao tvoj novi zapovednik, naređujem ti da prebaciš osnovnu dozvolu za korišćenje na mene."

,,Ne", odbijam. „Tako bih direktno prekršila naređenje predsednice Koin."Puške su uperene. Polovina je okrenuta ka Džeksonovoj, a polovina ka meni. Neko će umreti.

Tada Kresida progovara. „Istina je. Zbog toga smo ovde. Plutarh želi da televizija sve snimi. Smatra da će snimak Kreje koja ubija Snoua istog trenutka okončati rat."

Džeksonova zastane. Zatim pokazuje puškom ka ormanu. ,,A zašto je on ovde?"Tu me je našla. Ne mogu da smislim dobar razlog zbog kojeg bi Koinova na tako važan zadatak

poslala nestabilnog mladića, programiranog da me ubije. Ovo zaista ruši moju priču. Kresida mi ponovo priskače u pomoć. „Zato što su nakon Igara dva intervjua sa Sizarom Flikermanom snimljena u ličnim odajama predsednika Snoua. Plutarh misli da Pita može da nam pomogne da se snađemo na terenu o kojem ništa ne znamo."

Zelim da pitam Kresidu zašto laže za mene, zašto se bori za to da krenemo u moju samozvanu misiju. Sad nije pravi trenutak za to.

„Moramo da krenemo!" kaže Gejl. ,,Ja idem sa Ketnis. Ako vi ne želite sa nama, vratite se u logor. Ali hajde odmah da krenemo!"

Houms otključava orman i prebacuje onesvešćenog Pitu preko ramena. ,,Ja sam spreman."„Bogs?" pita Lig 1.,,Ne možemo da ga ponesemo. On bi to razumeo", kaže Finik. Uzima Bogsovu pušku i kači je o

rame. „Vodi nas, vojniče Everdinova."Ne znam kako da vodim. Gledam holo i pokušavam da pronađem pravi put. I dalje je aktivan,

ali mi tako malo pomaže da bi slobodno mogao da bude isključen. Nemam vremena za igranje sa dugmićima. ,,Ne znam kako da ga koristim. Bogs je rekao da ćeš mi pomoći", kažem Džeksonovoj. „Uveravao me da mogu da računam na tebe."

Ona se mršti, uzima mi holo i ukucava komandu. Pojavljuje se raskrsnica. „Ako izađemo kroz kuhinjska vrata, ući ćemo u malo dvorište kroz koje možemo da pređemo u drugi stan na uglu. Posmatramo perspektivu četiri ulice koje se susreću na ovoj raskrsnici."

Pokušavam da se saberem dok zurim u raskrsnicu na kojoj mahune trepere u svim pravcima. To su samo mahune za koje Plutarh zna. Holo nije pokazao da je ulica iz koje smo upravo pobegli minirana, da ima crni gejzir, niti da je mreža napravljena od bodljikave žice. Osim toga, možda ćemo morati da se pozabavimo mirovnjacima, sad kad znaju gde se nalazimo. Grizem usnu, osećajući da me svi posmatraju. „Stavite maske. Izlazimo istim putem kojim smo i ušli."

Svi počinju da gunđaiu. Podižem glas da ih nadjačam. „Ako je talas bio tako moćan, možda je aktivirao i pokupio ostale mahune na putu."

To ih tera da razmisle. Poluks nešto brzo pokazuje bratu. „Možda je onesposobio i kamere", prevodi nam Kastor. „Pokrio sočiva."

Gejl diže nogu na radnu površinu i pregleda crnilo na prstu. Struže ga kuhinjskim nožem. „Nije korozivno. Mislim da je trebalo da nas uguši ili otruje."

,,To nam je verovatno naibolja mogućnost", kaže Lig 1.

Stavljamo maske. Finik jednu namešta na Pitino beživotno lice. Kresida i Lig 1 drže između sebe onesvešćenog Mesalu.

Čekam da neko preuzme vođstvo i tad se prisećam da je to sad moj posao. Guram kuhinjska vrata i ne nailazim na otpor. Crna lepljiva masa, debela oko jedan centimetar, proširila se iz dnevne sobe na skoro čitav hodnik. Oprezno je ispitujem vrhom čizme i otkrivam da je poput gela. Podižem nogu i masa se vraća na mesto. Načinim tri koraka i pogledam iza sebe. Nema tragova. Ovo je prva dobra stvar danas. Gel u dnevnoj sobi nešto je gušći. Otvaram ulazna vrata očekujući da se hektolitri crne mase sliju unutra, ali ona ne menja oblik.

Čitav blok kao da je umočen u crnu svetlucavu boiu. Pločnik, zgrade, čak i krovovi prekriveni su gelom. Velika suza visi nad ulicom. Nešto viri iz nje. Puščana cev i ljudska ruka. Mičel. Stojim na trotoaru i zurim, sve dok mi se ostali ne pridruže.

„ Ako neko želi da se iz bilo kog razloga vrati u logor, sad je trenutak da to učini", kažem. „Bez pitanja, bez ljutnje." Niko se ne javlja Zato krećem ka srcu Kapitola, svesna da je vremena malo. Gel je ovde debeo skoro petnaest centimetara i šljapka pod nogama, ali i dalje prikriva sve tragove.

Talas je sigurno bio ogroman i neverovatno mocan, pošto je pogodio nekoliko blokova pred nama. Mada pažljivo koračam, čini mi se da sam bila u pravu kad sam pretpostavila da je pokrenuo druge mahune. Jedan blok je prepun zlatnih tela osa tragačica. Pustili su ih na nas, ali su uginule od isparenja. Nešto dalje, čitava zgrada se srušila i leži ispod gela. Trčim preko raskrsnice, podigavši ruku ka ostalima da sačekaju dok izvidim ima li nevolje na vidiku, ali talas je izgleda onesposobio mahune mnogo bolje nego što bi to učinio odred pobunjenika.

U petom bloku dolazimo do mesta na kome se talas rasuo. Gel je dubok samo jedan centimetar i preko puta raskrsnice već se vide beli krovovi. Sunce se povlači, a mi očajnički tražimo sklonište i razmišljamo šta dalje. Još malo niz ulicu, odlučimo da udemo u jedan stan. Houms ćuskijom razvaljuje bravu i naređujem da se uđe. Ostajem na ulici još minut, posmatrajući kako naši tragovi nestaju u gelu, a zatim zatvaram vrata za sobom.

Svetla na puškama osvetljavaju veliku dnevnu sobu sa ogledalima, koja neprijatno deluju na nas. Gejl proverava prozore i skida masku. ,,U redu je. Malo smrdi, ali je podnošljivo."

Stan 'ma isti raspored kao prvi u kojem smo se skrivali. Sa prednje strane gel ne dozvoljava prirodnom svetlu da uđe, ali se poneki zrak sunca provlači kroz kapke u kuhinji. U hodniku su dve spavaće sobe sa kupatilima. Spiralne stepenice u dnevnoj sobi vode do otvorenog prostora koji zahvata veći deo sprata. Gore nema prozora, ali su svetla upaljena, verovatno zaboravljena u žurbi. Na jednom zidu nalazi se ogromni svetlucavi ekran, ali bez programa. Po sobi su raspoređene stolice i sofe presvučene plišom. Tu se okupljamo, padamo po nameštaju i pokuša vamo da dođemo do daha.

Džeksonova upire pušku u Pitu, mada je i dalje vezan i bez svesti leži preko tamnoplave sofe na koju ga je Houms spustio. Šta, pobogu, da radim sa njim? Šta da radim sa ekipom? Iskreno, ne znam šta ću sa bilo kim, osim sa Gejlom i Finikom. Radije bih tražila Snoua sa njima dvojicom nego bez njih. Ali ne mogu da vodim deset ljudi kroz Kapitol u lažnu misiju, pa makar ne bila u stanju da koristim holo. Da li je trebalo da ih vratim kad sam imala priliku za to? Ili je to ipak bilo suviše opasno? Možda nije trebalo da poslušam Bogsa, možda je samo buncao u samrtnom ropcu. Možda je trebalo sve da priznam, ali tada bi Džeksonova preuzela komandu i vratila nas u logor. Gde bih morala da odgovaram pred Koinovom.

Dok me glava već boli od silne zbrke koju sam stvorila, odjek lančane eksplozije potresa prostoriju.

„Nije blizu", uverava nas Džeksonova. „Dobrih četiri ili pet blokova odavde."„Tamo gde smo ostavili Bogsa", dodaje Lig 1.Iznenada, televizor sam od sebe emituje oštar pisak. Pola grupe skače na noge.

,,U redu je!" dovikuje Kresida. „Emituju vanredni program. Svaki televizor u Kapitolu automatski se uključuje."

Evo nas na ekranu, trenutak nakon što je Bogs nagazio na bombu. Glas objašnjava gledaocima šta se dešava, dok mi pokušavamo da se pregrupišemo, probamo da obuzdamo crni gel koji šiklja iz ulice i gubimo kontrolu nad događajima. Gledamo haos koji je usledio, sve dok talas ne zakloni kamere. Vidimo kako Gejl pokušava da prekine sajle koji drže Mičela. I to je poslednji snimak.

Reporter imenuje Gejla, Finika, Bogsa, Pitu, Kresidu i mene.„Nisu snimali iz vazduha. Bogs je bio u pravu. Nemaju dovoljno letelica", kaže Kastor. Nisam

primetila, ali to je ionako detalj koji samo snimatelj može da uoči.Reportaža se nastavlja iz dvorišta iza stana u kojem smo se sakrili. Mirovnjaci se postrojavaju na

krovu preko puta našeg starog skrovišta. Lansiraju granate ka kućama u nizu, izazivajući lančanu eksploziju koju i mi čujemo i zgrada nestaje u oblaku dima i šuta.

Sad prenose uživo. Reporterka stoji na krovu sa mirovnjacima. Iza nje, stambeni blok gori. Vatrogasci se trude da ugase požar. Nas proglašavaju mrtvima.

„Konačno, malo sreće", kaže Houms.Valjda je u pravu. To je sigurno bolje nego da nas Kaptol progoni. Ali ja neprestano razmišljam

kako se ovo prikazuje u Trinaestici. Tamo majka i Prim, Hejzel i deca, Eni, Hejmič i mnogi stanovnici Trinaestice misle da su upravo videli kako ginemo.

„Moj otac. Upravo je izgubio jednu kći, a sad..." kaže Lig 1.Posmatramo ponovljeni snimak. Uživaju u svojoj pobedi, pogotovo nada mnom. Zatim sledi

montirani prilog o uzdizanju Krejine moći među pobunjenicima – čini mi se da su ga odavno pripremili zato što deluje sređeno – a zatim dva reportera uživo raspravljaju o mom nasilnom i zasluženom kraju. Obećavaju da će Snou kasnije dati zvaničnu izjavu. Zatim se ekran zatamni.

Pobunjenici nisu pokušali da se probiju u snimak, na osnovu čega zaključujem da misle da su podaci tačni. Ako je tako, zaista smo prepušteni sami sebi.

„Sad kad smo mrtvi, koji je naš sledeći korak?" upita Gejl.„Zar to nije očigledno?" Niko nije primetio da se Pita osvestio. Ne znam koliko je dugo gledao,

ali po očaju na licu slutim da je video šta se dogodilo na ulici. Kako je poludeo, pokušao da mi razbije glavu i bacio Mičela na mahunu. I pored strašnih bolova, uspeva da sedne i obrati se Gejlu.

„Naš sledeći korak jeste... da ubijemo mene."

21Ovo je drugi zahtev za Pitinom smrću u poslednjih sat vremena.,,Ne budi lud", uzvrati Džeksonova.„Upravo sam ubio jednog od nas!" zaurla Pita.„Odgurnuo si ga. Nisi mogao da znaš da se tu nalazi mahuna", Finik pokušava da ga smiri.„Koga je briga? Mrtav je, zar ne?" Reka suza teče niz Pitino lice. ,,Nisam znao. Nikad ranije

nisam video sebe u tom stanju. Ketnis je u pravu. Ja sam čudovište. Ja sam mut. Snou me je pretvorio u oružje."

„Pita, to nije tvoja krivica", kaže Finik.,,Ne možete me povesti sa sobom. Samo je pitanje vremena kada ću ponovo nekog ubiti."

Posmatra lica na kojima se ogleda unutrašnja borba. „Možda mislite da je uljudnije da me negde ostavite. Da me prepustite sudbini. Ali to je isto kao da ste me predali Kapitolu. Mislite li da mi činite uslugu time što me šaljete nazad kod Snoua?"

Pita. Ponovo u rukama predsednika. Mučen i maltretiran dok ne ostane ni trunka njegove stare ličnosti.

Ko zna zbog čega, setim se strofe iz pesme „Drvo za vešanje". One u kojoj čovek više želi da njegova ljubavnica umre nego da se suoči sa zlom koje je čeka na svetu.

„Dolaziš li do drveta da pored mene nosišOgrlicu od konopca?Čudne stvari tu se desiše. Neće biti ništa čudnije Ako se sretnemo u ponoć, Kraj drveta za vešanje."

„Ubiću te pre nego što se to desi", kaže Gejl. „Obećavam."Pita okleva, kao da razmišlja da li može da se osloni na ovu ponudu, a zatim odmahuje

glavom. ,,To nije dovoljno. Šta ako u tom trenutku nisi tu? Želim jednu od onih pilula sa otrovom koju vi ostali nosite."

Noćni klin. Jedna pilula je u logoru, u naročitom džepu Krejinog kostima. Ali, još jedna je u mojoj uniformi. Čudi me da je nisu dali Piti. Možda je Koinova pomislila da će je progutati pre nego što mu se pruži prilika da me ubije. Nije mi jasno da li Pita želi da se ubije pre nego što mi to učinimo, ili je želi u slučaju da ga Kapitol ponovo zarobi. Sudeći po trenutnom stanju, sumnjam da će je ostaviti za posle. Ostalima bi to svakako donelo olakšanje. Ne bismo morali da ga upucamo. Oslobodili bismo se opasnosti od njegovih ubilačkih ispada.

Ne znam da li su u pitanju mahune, strah ili Bogsovo umiranje, ali osećam arenu svuda oko sebe. Kao da je još uvek nisam napustila. Ponovo se borim, ne samo za svoj, već i za Pitin opstanak. Kako bi Snou bio zadovoljan, kako bi mu bilo zabavno da me posmatra dok ga ubijam. Da nosim Pitinu smrt na savesti tokom onoga što mi je preostalo od života.

,,Ne radi se samo o tebi", kažem. „Imamo zadatak. Ti si nam potreban da bismo ga obavili." Okrećem se ostalima. „Mislite li da ćemo ovde pronaći neku hranu?"

Osim medicinske opreme i kamera, imamo još samo uniforme i oružje.Polovina ostaje da čuva Pitu i čeka obećano predsednikovo obraćanje naciji, dok ostali kreću u

potragu za hranom. Mesala je od velike koristi, pošto je živeo u sličnom stanu u blizini i zna gde bi ljudi mogli da sakriju namirnice. Na primer, poznato mu je da postoji prostor za skrivanje iza ogledala u spavaćoj sobi, ali i koliko je lako ukloniti ventilacioni panel u hodniku. Mada su kuhinjski elementi prazni, ipak pronalazimo trideset konzervi i nekoliko kutija keksa.

Vojnici iz Trinaestice su zgađeni. „Zar čuvanje zaliha hrane nije za branjeno zakonom?" upita Lig 1.

„Naprotiv, u Kapitolu su budale oni koji to ne čine", kaže Mesala. „Čak i pre Četvrtvekovnog zatomljenja, ljudi su gomilali potrepštine."

„Dok ostali trpe nestašicu", dodaje Lig 1.„Tačno", kaže Mesala. „Ovde se tako radi.",,Na sreču, inače bismo ostali bez večere", reče Gejl. „Neka svako uzme po konzervu."Neki članovi odreda čine to nevoljno, ali taj metod je dobar kao i bilo koji drugi. Nisam

raspoložena da delim sve na jedanaest istih delova, uzimajući u obzir godine, telesnu težinu i fizičku snagu. Prebiram po gomili i maltene se odlučujem za riblju čorbu, kad mi Pita pruži konzervu. „Uzmi."

Prihvatam je, ne znajući šta me očekuje. Na nalepnici piše JAGNJEČI GULAŠ.Stiskam usne dok mi naviru sećanja na kišu koja rominja po kamenju, na naivno flertovanje i

ukus mog omiljenog kapitolskog jela na prohladnom vazduhu. Neki deo mene izgleda još obitava u njegovoj glavi. Koliko smo bili srećni, koliko gladni i koliko bliski kad je korpa za izlet stigla na ulaz u pećinu. „Hvala." Otvaram poklopac. „Ima čak i suve šljive." Savijam poklopac i koristim ga kao kašiku, ubacujući zalogaj u usta. Ovo mesto sada ima čak i ukus arene.

Dodajemo jedno drugom kutiju keksa sa kremom, kad se pištanje ponovo oglasi. Grb Panema zablistao je na ekranu i stoji tu sve dok svira himna. Zatim prikazuju slike mrtvih, kao što su činili sa tributima u areni. Počinju sa licima naše televizijske ekipe, zatim prikazuju Bogsa, Gejla, Finika, Pitu i mene. Osim Bogsa, ne zamlaćuju se slikama vojnika iz Trinaestice. Ili zbog toga što ne znaju ko su ti ljudi, ili zbog toga što smatraju da to publici neće ništa značiti. Zatim se pojavljuje čovek lično, za stolom, sa zavesom iza leđa i svežom, raskošnom belom ružom na reveru. Izgleda da je nedavno bio na doradi, usne su mu punije nego obično. Njegov tim za pripremu mogao bi malo manje da arči rumenilo.

Snou čestita mirovnjacima na odlično obavljenom poslu i odaje im počast zbog toga što su zemlju oslobodili od pošasti zvane Kreja. Sad kad sam „mrtva", predviđa da će se tok rata preokrenuti, pošto obezglavljeni pobunjenici više nemaju koga da slede. Šta sam ja zapravo? Sirota, nestabilna devojčica sa nešto malo talenta za korišćenje luka i strele. Nisam veliki mislilac niti organizator pobune, samo lice probrano iz rulje na osnovu budalaština u Igrama. Međutim, bila sam potrebna, veoma potrebna, jer pobunjenici nemaju pravog vođu.

Negde u Distriktu 13, Biti uključuje prekidač, pošto nas sa ekrana više ne posmatra Snou, već predsednica Koin. Predstavlja se Panemu, objašnjava da je ona vođa pobunjenika i zatim započinje hvalospev o meni. Veliča devojku koja je preživela Šav i Igre gladi, a zatim robove pretvorila u vojnike za slobodu. „Mrtva ili živa, Ketnis Everdin ostaje lice ove pobune. Ako vam ponestane odlučnosti, setite se Kreje i pronaći ćete u sebi snagu da oslobodite Panem od ugnjetača."

„Nisam imala pojma koliko joj značim", kažem. Ovo Gejlu izmami osmeh, a ostali me samo upitno pogledaše.

Zatim se pojavljuje moja doterana fotografija. Izgledam divno i neustrašivo dok iza mene treperi plamen. Nema reči. Nema slogana. Moje lice je sve što im je potrebno.

Biti prepušta ekran veoma uzdržanom Snouu. Predsednik je sigurno smatrao da je kanal za vanredne okolnosti neprobojan. Međutim, neko će večeras platiti životom ovaj proboj. „Sutra ujutru, kad izvučemo telo Ketnis Everdin iz pepela, tačno ćemo videti ko je Kreja. Mrtva devojčica koja ne može nikoga da spase, čak ni sebe." Grb, himna, kraj programa.

„Samo što je nećete pronaći", obrati se Finik praznom ekranu, izgovarajući ono o čemu svi razmišljamo. Nemamo mnogo vremena za odmor. Kad u pepelu ne pronađu jedanaest tela, znaće da smo pobegli.

„Bar možemo da iskoristimo prednost", kažem. Iznenada sam veoma umorna. Želim samo da legnem na obližnju zelenu sofu i zaspim. Da se uvijem u pokrivač od zečjeg krzna i guščjeg perja. Umesto toga, izvlačim holo i zahtevam da mi Džeksonova objasni kako se unose koordinate raskrsnice. Sigurno se bližimo važnim metama, pošto se broj mahuna osetno povećao. Kako da krenemo ka buketu treptavih svetala bez ikakvog putokaza? Ne možemo. Čak i da možemo, u zamci smo poput ptica u mreži. Ne želim da glumim vođu pred ovim ljudima. Posebno dok mi oči same skreću ka zelenoj sofi. Zato pitam: „Ima li neko bilo kakvu ideju?"

„Zašto ne počnemo isključivanjem mogućnosti", kaže Finik. ,,Na primer, ulica ne dolazi u obzir."„Krovovi su podjednako loši kao i ulica", kaže Lig 1.„Možda još možemo da se povučemo, da se vratimo istim putem", kaže Houms. „Ali to če

značiti da nismo obavili zadatak."Osećam krivicu zbog izmišljenog zadatka. „Plan nikad nije zahtevao da svi učestvujete u njemu.

Samo ste imali nesreću da budete sa mnom.",,Pa, to je sporna taćka. Sad smo sa tobom", kaže Džeksonova. „Znači, ne možemo da ostanemo

ovde. Ne možemo gore. Ne možemo da se krećemo bočno. Preostaje nam samo jedno."„Kretanje pod zemljom", govori Gejl.

Pod zemljom. Nešto što najviše mrzim. Poput rudnika i tunela u Trinaestici. Pod zemljom, gde se užasavam umiranja, što je izrazito glupo, pošto će me ako umrem iznad zemlje, odmah zakopati u nju.

Holo prikazuje podzemne, kao i nadzemne mahune. Vidim ispod zemlje mrežu vijugavih tunela. Doduše, izgleda da je mahuna manje.

U drugom stanu od nas nalazi se vertikalna cev, koja okolne stanove povezuje sa tunelima. Da bismo stigli do njega, moramo da se provučemo kroz tehnički otvor koji se proteže kroz čitavu zgradu. Do njega možemo da dođemo kroz orman na drugom spratu.

,,U redu. Hajde da sredimo ovaj stan kao da nikad nismo bili tu", kažem. Izbrisaćemo svaki znak svog prisustva. Bacićemo prazne konzerve niz cev za otpad, poneti pune za kasnije, okrenuti jastučiće zamazane krvlju, obrisati tragove gela sa stepenica. Ne možemo popraviti rezu na ulaznim vratima, ali zaključavamo drugu bravu. Tako se bar neće otvoriti na prvi dodir.

Najzad, ostaje mi još problem sa Pitom. Seo je na plavu sofu i odbija da popusti. ,,Ja ne idem. Mogu samo da vas otkrijem ili nekoga povredim."

„Pronaći će te predsednikovi ljudi", kaže Finik.„Onda mi ostavite pilulu. Progutaću je samo ako budem morao", uporan je Pita.,,To ne dolazi u obzir. Polazi", odlučna je Džeksonova.„Ili – šta? Ubićeš me?" upita.„Onesvestićemo te i takvog vući sa sobom", reče Houms. „Što će nas usporavati i ugrožavati.",,Ne pravi se da si plemenit! Briga te da li ću umreti!" Okreće se ka meni i preklinje. „Ketnis,

molim te. Zar ne shvataš da želim da se oslobodim svega ovog?"Problem je u tome što ga zaista razumem. Zašto ne mogu da ga pustim? Da mu dam pilulu, da

povučem oroz? Da li zbog toga što mi je suviše stalo do njega, ili zato što ne želim da Snou pobedi? Jesam li ga pretvorila u piona u sopstvenim Igrama? To je vredno prezira, ali nisam sigurna da mi je ispod časti. Ako je istina, bilo bi uljudnije odmah ga ubiti. Međutim, ni u dobru ni u zlu uljudnost nije moje drugo ime. ,,Gubimo vreme. Polaziš li dobrovoljno ili da te onesvestimo?"

Pita na trenutak zariva lice u šake, a zatim nam se pridružuje.,,Da mu oslobodimo ruke?" pita Lig 1.,,Ne!" zareža Pita, privlačeči lisice.,,Ne", odvraćam poput eha. „Ali želim ključ." Džeksonova ga predaje bez reči. Stavljam ga u

džep pantalona, gde zvecne uz biser.Kad Houms otvori mala metalna vrata tehničkog otvora, susrećemo se sa novim problemom.

Nema šanse da bubolike školjke prođu kroz uzani prolaz. Kastor i Poluks ih skidaju i odvajaju pomoćne kamere. Svaka je veličine kutije za cipele i verovatno radi podjednako dobro. Mesala ne može da se seti boljeg mesta za skrivanje glomaznih školjki, pa ih stavljamo u orman. Ljuti me to što za sobom ostavljamo tako oči gledan trag, ali šta drugo možemo?

Iako idemo u koloni, gurajući rančeve i opremu sa strane, lpak je tesno. Zaobilazimo prvi stan i provaljujemo u drugi. U njemu jedna od spavaćih soba nema kupatilo, već na vratima piše ODRŽAVANJE. Iza je prostorija sa ulazom u cev.

Mesala se mršti na širok, kružni poklopac, na trenutak opet postajući sitničav. „Zato niko ne želi stan u sredini. Radnici dolaze i odlaze i nemate drugo kupatilo. Ali, stanarina je osetno manja." Tada primećuje da Finika sve to zabavlja i dodaje: „Nema veze."

Lako je podići poklopac cevi. Široke merdevine sa gumenim stepenicama omogućavaju brz i lak silazak u utrobu grada. Okupljamo se u dnu stepenica, čekamo da nam se oči naviknu na prigušeno svetlo i udišemo mešavinu hemikalija, plesni i kanalizacije.

Poluks, bled i znojav, zgrabi Kastorovu ruku. Kao da će pasti ako ga neko ne pridržava.

„Moj brat je radio ovde kad je postao ejvoks", kaže Kastor. Naravno. Ko bi inače održavao ove vlažne, smrdljive prolaze načičkane mahunama? „Bilo nam je potrebno pet godina da otkupimo njegov prelazak na gornje nivoe. Nijednom nije video sunce."

U boljim okolnostima, tokom manje užasnog dana i uz više odmora, neko bi možda znao šta da kaže. Umesto toga, svi samo stojimo, pokušavajući da smislimo neki pametan odgovor.

Najzad se Pita okreće ka Poluksu. „Upravo si postao naše najvrednije blago." Dok se Kastor smeje, Poluks se samo smeška.

Na polovini tunela konačno shvatam šta je bilo neverovatno u toj razmeni. Pita je zvučao kao onaj stari, onaj koji je uvek znao šta da kaže kad niko drugi to ne može. Ironično, ohrabrujuće i pomalo šaljivo, ali ne na tuđ račun. Bacam pogled ka njemu dok korača kraj svojih stražara, Gejla i Džeksonove, oborenog pogleda i povijenih ramena. Tako je potišten. Ali, na trenutak je zaista bio tu.

Pita je dobro procenio. Poluks vredi koliko deset holoa. Postoji jednostavna mreža širokih tunela koja se poklapa sa glavnim planom ulica na površini, ispod velikih avenija i raskrsnica. Zove se Transfer, pošto ga mali kamioni koriste za razvoženje robe po gradu. Tokom dana, mnoge mahune su isključene, ali noću je to pravo minsko polje. Međutim, ovo je lavirint sa više nivoa, sa stotinama sporednih prolaza, otvora za održavanje, šina i odvodnih cevi. Poluks zna šta pridošlicama može doći glave, na primer za koje delove je potrebna gas-maska, gde su žice kroz koje protiče struja i gde ima pacova veličine psa. Upozorava nas na povremeno šikljanje vode u kanalizaciji, predviđa kad ejvoksi menjaju smenu, vodi nas u vlažne, mračne cevi da bismo izbegli tihe teretne vozove. Što je najvažnije, zna gde se nalaze kamere. Nema ih toliko u ovom mračnom, sumagličastom svetu, osim na Transferu. Ipak, moramo biti oprezni.

Dobro napredujemo pod Poluksovim vodstvom – zapravo fantastično, ako se uporedi sa našim putovanjem iznad zemlje. Nakon šest sati, umor nas sustiže. Tri je ujutru. Procenjujem da nam je ostalo još nekoliko sati pre nego što otkriju da naših tela nema i pretraže čitav blok za slučaj da smo prošli kroz otvore. Nakon toga počinje lov.

Niko se nije bunio kad sam predložila odmor. Poluks pronalazi malu, toplu sobu koja bruji od rada mašina sa mnoštvom poluga i brojčanika. Podiže prste da nam stavi do znanja da moramo da odemo odatle za nekoliko sati. Džeksonova pravi raspored straže. Pošto nisam u prvoj smeni, guram se u uzan prostor između Gejla i Lig 1 i odmah tonem u san.

Čini mi se da me Džeksonova budi samo koji minut kasnije i govori mi da je moj red. Šest je i za sat vremena moramo da krenemo. Kaže mi da pojedem konzervu i držim Poluksa na oku. Insistirao je da bude na straži čitavu noć. ,,Ne može da spava ovde dole." Pokušavam da se razbudim, jedem gulaš od krompira i pasulja i naslanjam se na zid okrenuta ka vratima. Poluks deluje potpuno budno. Verovatno cele noći proživljava onih pet užasnih godina zatvora. Uzimam holo, ubacujem naše koordinate i pregledam tunele. Kako sam i pretpostavila, što smo bliži centru Kapitola, više je i mahuna. Poluks i ja neko vreme klikćemo po holou, gledajući kakve nas zamke čekaju i gde. Kad mi se zavrti u glavi, predajem mu spravu i ponovo se naslanjam na zid. Gledam usnule vojnike, ekipu i prijatelje i pitam se koliko će nas ponovo videti sunce.

Kad sam pogledala Pitu, čija glava leži kraj mojih stopala, vidim da je budan. Volela bih da mogu da mu pročitam misli, da mogu da uđem i raspetljam gomilu laži. Zadovoljavam se onim što mogu da učinim.

„Jesi li jeo?" pitam. Blago odmahuje glavom. Otvaram konzervu pileće supe sa pirinčem i dodajem mu. Zadržavam poklopac da mu ne bi palo na pamet da njime prereže vene ili nešto slično. Podiže se u sedeći položaj i naginje konzervu, gutajući supu bez žvakanja. Od konzerve se odbija svetlo sa mašina i ja se prisećam nečeg što me kopka od juče. „Pita, kad si pitao da li je istina

ono što se dogodilo Darijusu i Laviniji, a Bogs odgovorio da jeste, rekao si da si to i mislio, zato što nije bilo ničeg blistavog u tome. Šta si time hteo da kažeš?"

,,Oh. Ne znam kako da objasnim", kaže mi. ,,U početku sve je bilo potpuno zbrkano. Sad neke stvari mogu da razaberem. Mislim da se javlja obrazac. Sećanja koja su promenili osinjim otrovima, imaju neke čudne osobine. Kao da su suviše intenzivna ili slike nisu postojane. Sećaš se kako ti je bilo kad si bila ubodena?"

„Drveće se razletelo na komade. Videla sam velike raznobojne leptire. Upala sam u jamu punu narandžastih mehura." Razmišljam o tome. „Blistavih narandžastih mehura."

„Eto. Međutim, u slučaju Darijusa i Lavinije nije bilo tako. Mislim da su mi tada još uvek nisu dali otrov", kaže.

,,To je dobro, zar ne?" upitam. „Ako možeš da razlikuješ sećanja, onda možeš da shvatiš šta je stvarno."

,,Da. A kad bi mi izrasla krila mogao bih da letim. Samo što ljudima ne mogu da izrastu krila. Istina ili neistina?"

„Istina", kažem. „Ali ljudima nisu potrebna krila da bi preživeli."„Krejama su potrebna." Guta preostalu supu i vraća mi konzervu.Na fluorescentnom svetlu, tamni kolutovi oko njegovih očiju deluju poput modrica. „Još imamo

malo vremena. Treba da spavaš." Bez opiranja ponovo leže na pod, ali samo zuri u brojčanik čija igla poskakuje levo-desno. Polako, kao što bih činila sa ranjenom životinjom, pružam ruku i sklanjam mu pramen sa čela. Sledi se kad oseti moj dodir, ali se ne povlači. Zato nastavljam nežno da ga mazim po kosi. Dobrovoljno ga dotičem prvi put od arene.

„Još pokušavaš da me zaštitiš. Istina ili neistina?" šapuće.„Istina", odgovaram. Čini se da mu treba objašnjenje. „Zato što je to ono što ti i ja radimo.

Štitimo jedno drugo." Nakon nekoliko minuta, tone u san.Malo pre sedam, Poluks i ja budimo ostale. Čuju se zevanje i uzdasi, uobičajeni zvuci koji prate

buđenje. Ali moje uši hvataju još nešto. Podseća na šištanje. Možda para iz cevi ili neki voz u daljini...

Utišavam grupu kako bih bolje čula. Šištanje se povremeno prekida. Više poput višestrukog izdisanja koje formira reči. Jednu reč, koja odzvanja tunelima. Ponavlja se iznova i iznova.

„Ketnis."

22Odmor se završio. Možda ih je Snou naterao da kopaju tokom noći. U svakom slučaju, sigurno

su kopali otkako se vatra smirila. Pronašli su Bogsove ostatke, nakratko se obradovali, ali nakon toga postali su sumnjičavi. A onda su shvatili da su prevareni. Predsednik Snou ne podnosi da ga neko pravi budalom. Nije bitno da li su nas pratili do drugog stana ili pretpostavili da smo odmah sišli pod zemlju. Znaju da smo ovde i nešto su pustili na nas, verovatno čopor mutova, rešenih da me pronadu.

„Ketnis." Poskočim zbog blizine zvuka. Izbezumljeno tražim izvor, metu u koju ću zariti spremnu strelu. „Ketnis" Pitine usne se jedva pomeraju, ali nema sumnje, izgovorio je moje ime. Baš kad sam pomislila da mu je malo bolje, kad sam se ponadala da mi se vraća, evo dokaza koliko duboko seže otrov predsednika Snoua! „Ketnis." Pita je programiran da odgovori na šištavi hor, da se pridruži lovu. Počinje da se meškolji. Nema izbora. Postavljam strelu da bih mogla da mu probijem mozak. Neće je ni osetiti. Iznenada se diže u sedeći položaj, širom otvorenih očiju i bez daha. „Ketnisl" Okreće se ka meni i kao da ne primećuje spremljenu strelu. „Ketnis! Beži odavde!"

Oklevam. Glas mu je uzbuđen, ali ne zvuči neprirodno. „Zašto? Šta stvara taj zvuk?",,Ne znam. Znam samo da mora da te ubije", kaže Pita. „Beži! Izlazi napolje! Kreni!"

Zbunjenost nestaje i shvatam da ne moram da ga ubijem. Spuštam luk. Gledam zabrinuta lica oko sebe. „Šta god da je u pitanju, juri mene. Ovo je dobar trenutak da se razdvojimo."

„Ali mi smo tvoja zaštitna jedinica", prva se javi Džeksonova.,,I tvoja ekipa", začuo se Kresidin glas.,,Ja te ne ostavljam", reče Gejl.Gledam ekipu naoružanu samo kamerama i beležnicama. Finik ima dve puške i trozubac.

Predlažem da jednu da Kastoru. Punim Pitinu pušku i pružam je Poluksu. Pošto Gejl i ja imamo lukove, predajemo puške Mesali i Kresidi. Nemamo vremena da im bilo šta objašnjavam, osim kako da nanišane i povuku oroz. Iz blizine je i to dovoljno. Bolje nego da su nenaoružani. Sad je samo Pita bez ičega, ali oružje i nije za onoga ko u horu s mutovima šapuće moje ime.

Napuštamo prostoriju, ali naš miris ostaje u njoj. Nema načina da ga uklonimo. Pretpostavljam da naš šištanje tako prati, pošto drugih tragova nema. Mutovi sigurno imaju oštar njuh, ali možda će ih nakratko usporiti prljava voda koju gazimo.

Izvan mašinske sobe šištanje se pojačava. Međutim, sad nam je lakše da odredimo položaj mutova. Iza nas su, i dalje prilično daleko. Snou ih je verovatno pustio u podzemlje kod mesta gde su pronašli Bogsovo telo. Teoretski smo u prednosti, ali oni su sigurno brži. Misli mi lutaju ka vukolikim stvorenjima iz prve arene, majmunima koje smo susreli tokom Četvrtvekovnog zatomljenja, monstruoznostima koje sam tokom godina gledala na televiziji; pitam se kako izgledaju ovi mutovi. Snou je sigurno nadahnut mojim najvećim strahovima.

Poluks i ja smo osmislili plan za naredni deo puta. Pošto nas vodi dalje od šištanja, ne vidim razlog da od njega odustanemo. Ako se krećemo brzo, možda ćemo stići do predsedničke vile pre nego što nas mutovi stignu. Međutim, što je brzo, to je i kuso: odaje nas šljapkanje, slučajan udarac puške o cev, čak i moje preglasne komande tokom kretanja.

Prelazimo još tri bloka krećući se duž odvodne cevi i napuštenih šina. Odjednom začujemo vriske. Duboke, grlene. Odbijaju se o zidove tunela.

„Ejvoksi", reče Pita. „Tako je Darijus zvučao kad su ga mučili."„Mutovi su ih pronašli", nadovezala se Kresida.„Znači, ne jure samo Ketnis", zaključi Lig 1.„Verovatno će ubiti sve koji im se nađu na putu, ali neće stati dok nju ne pronadu", doda Gejl.

Nakon svih onih sati koje je proveo učeći od Bitija, verovatno je u pravu.Opet isto. Ljudi umiru zbog mene. Prijatelji, saveznici, potpuni stranci – gube život zbog Kreje.

„Ostavite me samu. Neka me prate. Prebaciću holo na Džeksonovu. Vi obavite misiiju."„Niko se neće složiti sa tim", ogorčeno će Džeksonova.„Gubimo vreme!" uzviknu Finik.„Slušajte", prošapta Pita.Vrisci su prestali i moje ime ponovo odzvanja, zapanjujuće blizu. Sad se čuje ispod, kao i iza nas.

„Ketnis."Gurkam Poluksa i počinjemo da trčimo. Problem je u tome što smo planirali da se spustimo na

niži nivo, ali to sad ne dolazi u obzir. Kad smo stigli do stepenica koje vode dole, Poluks i ja tražimo na holou mogući pravac, ali ja počinjem da se gušim.

„Stavljajte maske!" naredi Džeksonova.Nema potrebe za maskama. Jedino sam ja osetljiva na ovaj miris i samo ja bljujem večeru.

Dopire sa stepenica. Probija se kroz kanalizaciju. Ruže. Zadrhtim.Skrećem ne bih li pobegla od mirisa i nalećem pravo na Transfer. Glatke ulice pastelnih boja,

poput onih na površini, ali sa zidovima od bele cigle umesto zgrada. To je put kojim dostavna vozila prolaze sa lakoćom, izbegavajući gužvu na kapitolskim ulicama. Sada smo samo mi ovde. Podižem luk, raznosim prvu mahunu eksplozivnom strelom i uništavam gnezdo pacova

mesoždera. Zatim trčim ka sledećoj raskrsnici, na kojoj jedan pogrešan korak može dezintegrisati tlo kojim hodamo, bacajući nas u nešto poznato kao MAŠNA ZA MLEVENJE MESA. Vičem ostalima da ostanu uz mene. Treba da obiđemo ugao da bih detonirala mašinu, ali me neobeležena mahuna čeka u zasedi.

Sve se dešava u tišini. Ne bih je primetila da me Finik nije zaustavio. „Ketnis!"Okrećem se, strela je spremna, ali uzalud. Dve Gejlove strele već beskorisno leže pored širokog

snopa zlatne svetlosti od poda do plafona. Mesala je unutra, sav ukrućen i zabačene glave, lebdeći kao kip na prstima jedne noge. Ne razaznajem da li viče, mada su mu usta širom otvorena. Bespomoćno gledamo kako mu se meso topi kao vosak.

,,Ne možemo mu pomoći!" Pita gura ljude napred. ,,Ne možemo!" Za divno čudo, samo je on dovoljno pribran da nas pokrene. Ne znam zašto ne gubi kontrolu, kad bi trebalo da se izbezumi i pokuša da mi razbije glavu; plašim se da se to ne dogodi kad se najmanje budem nadala. Spušta mi dlan na rame i okrećem glavu od jezivog prizora koji je nekad bio Mesala. Pokrećem olovna stopala i toliko brzo trčim da se jedva zaustavljam kod sledeće raskrsnice.

Kiša metaka obara gomilu maltera na nas. Gledam levo-desno u potrazi za mahunom, pre nego što shvatim da odred mirovnjaka juri ka nama niz Transfer. Pošto nam mahuna sa mašinom za mlevenje blokira put, ne preostaje nam ništa drugo nego da uzvratimo vatru. Duplo ih je više, ali mi ipak imamo šest članova „zvezdanog odreda", koji se hrabro suprotstavljaiu neprijatelju.

Kao dapucam na ribe u buretu, pomislim, dok se crvene mrlje razlivaju po njihovim belim uniformama. Oborili smo tri četvrtine mirovnjaka, ali novi odredi već nadiru iz tunela, istog onog u koji sam pobegla od mirisa, od...

To nisu mirovnjaci.Beli su, imaju četiri uda i ljudske mere, ali tu svaka sličnost prestaje. Goli, sa dugim reptilskim

repovima, povijenih leđa i izbačene glave, nagrću preko mirovnjaka, živih i mrtvih, hvataju ih čeljustima za vrat i otkidaju glave sa šlemovima. Izgleda da se kapitolski pedigre ovde ceni isto koliko i u Trinaestici. Mirovnjaci su uništeni za samo nekoliko sekundi. Mutovi se spuštaju na sve četiri noge i kreću ka nama.

„Ovuda!" vičem priljubljena uz zid i skrećem desno da izbegnem mahunu. Kad su mi se ostali pridružili, ispaljujem strelu ka raskrsnici i mašina za mlevenje mesa se aktivira. Ogromni metalni zubi niču iz ulice i melju pločice u prah. Ovo treba da onemogući mutove da nas prate, ali nisam sigurna. Vukovi i majmuni koje smo sreli mogu da skoče neverovatno daleko.

Šištanje mi probija uši, a od smrada ruža zidovi mi se okreću.Grabim Poluksa za ruku. „Zaboravi na misiju. Koji je najbliži put ka površini?"Nemam vremena da uključim holo. Pratimo Poluksa nekih deset metara duž Transfera i

prolazimo kroz vrata. Svesna sam toga da se pločice pretvaraju u beton, da puzimo kroz usku, smrdljivu cev do ispusta širokog tridesetak centimetara. U kanalizaciji smo. Na metar ispod nas vri otrovna reka ljudskog đubreta i hemikalija. Delovi površine gore, drugi ispuštaju zloslutne oblake pare. Jedan pogled je dovoljan da shvatimo da onaj ko upadne više neće isplivati. Krećući se što brže možemo po klizavom ispustu, probijamo se do uzanog mosta i prelazimo ga. U niši sa druge strane, Poluks udara šakom po merdevinama i pokazuje nagore kroz otvor. To je to. Izlaz.

Okrećem se ka grupi i shvatam da nešto nije u redu. „Čekajte! Gde su Džeksonova i Lig 1?"„Ostale su kod mašine za mlevenje da zadrže mutove", kaže Houms.„Šta?" Skačem nazad ka mostu, ne želeći ikoga da prepustim čudo vištima, ali me on zaustavlja.,,Ne dozvoli da poginu uzalud, Ketnis. Za njih je prekasno. Pogledaj!" Houms pokazuje ka cevi,

gde mutovi gamižu po ispustu.„Pomerite se unazad!" dovikuje Gejl. Strelom sa eksplozivnim vrhom prekida most. Ostatak

tone u otrovnu reku, baš u času kad mutovi stižu do njega.

Prvi put mogu da ih osmotrim. Predstavljaju mešavinu ljudi, guštera i ko zna čega još. Bela, zategnuta gušterska koža umazana je krvlju, šake i stopala sa kandžama, a lica jezivo iskrivljena. Šište i ciče moje ime dok im se tela grče od besa. Bičuju se repovima i kandžama, razjapljenim vilicama otkidaju jedni drugima velike komade mesa, izludeli od nagona da me unište. Moj miris ih sigurno izluđuje koliko i njihov mene. Još i više, jer počinju da se bacaju u ogavnu kanalizaciju.

Na našoj strani svi otvaramo vatru. Odapinjem sve strele koje imam, zasipajući mutove vatrom, bombama i običnim strelama. Umiru, ali jedva. Nijedno biće stvoreno od prirode ne može da hoda sa deset me taka u sebi. Ubijamo ih, ali ima ih previše. Beskrajna reka nadire iz cevi i uglavnom nestaje u kanalizaciji.

Međutim, ne tresu mi se ruke zbog njihove brojnosti. Nijedan mut nije dobar. Svi su stvoreni da vas unište. Neki vas ubijaju, poput maj muna. Neki vam oduzimaju razum, poput osa tragačica. Međutim, najstrašniji primerci stvaraju perverzan psihološki efekat, sračunat da izbezumi žrtvu. Prizor vukolikih mutova sa očima mrtvih tributa. Brbljive kreje koje oponašaju vrisak moje sestre. Miris ruža pomešan sa krvlju žrtava. Pronosi se kroz kanalizaciju. Probija se čak i kroz ovaj smrad.Srce mi luduje, koža mi se ježi. Čini mi se da se gušim. Kao da mi Snou diše pravo u lice, govoreći mi da je došlo vreme da umrem.

Ostali mi nešto dovikuju, ali ne mogu da se pomerim. Dok otkidam glavu mutu koji me je zgrabio za članak, neke snažne ruke me podižu. Udaram u merdevine. Ruke su mi gurnute na šipke. Naređeno mi je da se penjem i počinjem da pomeram odrvenele udove kao marioneta. Polako mi se vraća razum. Iznad sebe vidim Poluksa. Pita i Kresida su ispod. Stižemo do platforme. Prelazimo na druge meroevine. Prečage su klizave od znoja i plesni. Na sledećoj platformi glava mi je već bistra i shvatam šta se dešava. Izbezumljeno počinjem da povlačim ljude sa merdevina. Pita. Kresida. To je to.

Šta sam učinila? Čemu sam to prepustila ostale? Žurim nazad na merdevine, ali udaram čizmom u nekog.

„Penji se!" zareža Gejl na mene. Ponovo sam gore i izvlačim ga, vireći u tamu iza njega. ,,Ne." Okreće moje lice ka sebi i odmahuje glavom. Uniforma mu je razderana. Na vratu mu zjapi rana.

Ispod se začuo ljudski krik. „Neko je još živ", preklinjem.,,Ne, Ketnis. Oni se ne vraćaju", kaže Gejl. ,,Za nama su samo mutovi."Ne želeći to da prihvatim, obasjavam otvor lampom sa Kresidine puške. Daleko dole uspevam

da razaberem Finika koji pokušava da se održi na merdevinama, dok ga tri muta kidaju. U trenutku dok mu jedan zabacuje glavu da zada smrtonosni udarac, dešava se nešto bizarno. Kao da sam ja Finik, kroz glavu mi proleću slike iz života. Jarbol na brodu, srebrni padobran, Megs koja se smeje, ružičasto nebo, Bitijev trozubac, Eni u venčanici, talasi koji se razbijaju o stenu Zatim je gotovo

Skidam holo sa pojasa i uspevam da izustim: „Noćni klin, noćni klin, noćni klin." Puštam ga. Dok eksplozija ljulja platformu, pribijam se uz zid sa ostalima, a kiša ljudskog i mutantskog mesa zasipa nas iz cevi.

Čuie se škljocanje poklopca dok ga Poluks zatvara i zaključava. Poluks, Gejl, Kresida, Pita i ja. Samo smo mi ostali. Kasnije će nagrnuti osećanja. Sad sam svesna samo životinjske potrebe da ostale održim u životu ,,Ne smemo da se zadržavamo."

Neko nalazi zavoj i vezujemo ga Gejlu oko vrata. Podižemo ga na noge. Samo jedna figura ostaje zgurena kraj zida. „Pita", zovem. Ne odgovara. Da se nije onesvestio? Čučnem ispred njega i sklanjam mu s lica vezane ruke. „Pita?" Oči su mu poput crnih bunara, zenice toliko proširene da su plave dužice skoro nestale. Mišići su mu napeti i čvrsti kao gvožde.

„Ostavi me", šapuće. ,,Ne mogu više da se opirem."„Možeš!" hrabrim ga.

Pita odmahuje glavom. „Gubim se. Poludeću. Kao oni."Kao mutovi. Kao besne zveri koje žele da mi iščupaju grkljan. Na ovom mestu, u ovim

okolnostima, najzad ću zaista morati da ga ubijem. Snou će pobediti. Obuzima me silna mržnja. Snou je danas već previše oteo.

Rizik je prevelik, možda je ovo ravno samoubistvu, ali činim jedinu stvar koja mi pada na pamet. Naginjem se i ljubim Pitu u usta. Čitavo telo mu se trese, ali ja uporno pritiskam usne na njegove, sve dok mi ne ponestane daha. Uzimam ga za ruke. ,,Ne daj mu da mi te uzme."

Pita teško diše dok se bori protiv košmara u svom umu. ,,Ne. Ne želim..."Stežem mu šake da oseti bol. „Ostani sa mnom."Zenice mu se skupljaju do tačkice, zatim brzo ponovo šire i najzad postaju normalne veličine.

„Uvek", mrmlja.Pomažem mu da ustane i obraćam se Poluksu. „Koliko ima do ulice?" On pokazuje direktno

iznad nas. Penjem se uz poslednje merdevine, otvaram poklopac i ulazim u nečiju ostavu. Dižem se na noge baš kad neka žena naglo otvara vrata. Nosi svileni tirkizni ogrtač sa pticama. Kosa joj je boje ciklame, natapirana poput oblaka i ukrašena pozlaćenim leptirima. Karmin je pokvarila masnom polupojedenom kobasicom koju drži u ruci. Po izrazu lica shvatam da me je prepoznala. Otvara usta da pozove pomoć.

Bez razmišljanja joj pucam u srce.

23Ne zna se koga je žena htela da pozove, pošto smo otkrili da je bila sama Možda je njen krik bio

namenjen komšijama ili je prosto bio rezultat straha. U svakom slučaju, više niko ne može da je čuje.

Ovaj stan bi bio savršeno mesto za skrivanje, ali trenutno sebi ne možemo da dozvolimo taj luksuz. „Šta mislite, koliko vremena imamo pre nego što zaključe da su neki od nas živi?" upitam.

„Mislim da bi svakog trenutka mogli da se pojave", odvrati Gejl. „Znaju da smo krenuli ka ulici. Verovatno će ih eksplozija zaustaviti na koji minut, ali će odmah početi da traže odakle smo izašli."

Virim na ulicu kroz spuštene roletne i ne vidim mirovnjake, već gomilu ljudi koji mirno idu za svojim poslom. Tokom našeg podzemnog putovanja, ostavili smo evakuisanu zonu daleko za sobom i izronili u prometnom delu Kapitola. Ova gužva je naša jedina prilika za beg. Nemam holo, ali imam Kresidu. Ona mi se pridružuje kraj prozora i objašnjava nam gde smo. Saopštava mi dobru vest – samo nekoliko blokova deli nas od predsednikove vile.

Jedan pogled ka saputnicima dovoljan je da shvatim da ovo nije dobar trenutak za brzi napad na Snoua. Gejl i dalje krvari iz rane na vratu, koju nismo čak ni očistili. Pita sedi na sofi i grize jastuk. Ili se bori protiv ludila ili prigušuje vrisak. Poluks se naslonio na ukrasni kamin i plače. Kresida stoji kraj mene, bleda kao da nema ni kapi krvi u sebi. Mene trenutno pokreće mržnja. Kad ostanem bez te energije, biću beskorisna.

„Hajde da pogledamo šta ima u ormanima", kažem.U jednoj sobi pronalazimo gomilu ženske odeće, kaputa, cipela, perike u svim bojama i dovoljno

šminke da se oboji čitava kuća. U sobi preko puta nalazi se slična kolekcija za muškarce. Možda pripada njenom suprugu. Možda ljubavniku koji je imao sreće da ovog jutra ne bude kod kuće.

Pozivam ostale da se obuku. Kada sam videla Pitine krvave zglobove odlučila sam da ga oslobodim, ali se on usprotivio.

,,Ne", kaže. „Nemoj. Pomažu mi da ostanem priseban."„Možda će ti ruke trebati", reče Gejl.„Kad osetim da se gubim, cimnem ruke i bol me odmah povrati", kaže Pita. Preostaje mi samo

da ga poslušam.

Na sreću, napolju je hladno, tako da oružje i uniforme uglavnom uspevamo da sakrijemo ispod kaputa i ogrtača. Oko vrata kačimo čizme i sakrivamo ih, obuvajući umesto njih glupe cipele. Pravi izazov, naravno, predstavljaju naša lica. Kresida i Poluks ovde imaju poznanike, Gejl se pojavljivao u propasima i vestima, a Pitino i moje lice dobro poznaie svaki stanovnik Panema. Užurbano prerušavamo jedno drugo debelim slojem šminke, perikama i naočarima za sunce. Kresida stavlja šal preko Pitinog i mog lica.

Osećam da vreme vrtoglavo curi, ali zastajemo još koji trenutak da bismo napunili džepove hranom i priborom za prvu pomoć. ,,Ne razdvajajte se", kažem pred vratima, a zatim izlazimo pravo na ulicu. Počeo je da pada sneg. Ljudi žurno promiču kraj nas, pričajući kapitolskim naglaskom o pobunjenicima, o gladi i o meni. Prelazimo ulicu i prolazimo pored još nekoliko stanova. Kad skrenemo iza ugla, tridesetak mirovnjaka promiče pokraj nas. Sklanjamo im se s puta, kao što čine ostali građani i čekamo da masa normalno nastavi svoje kretanje. „Kresida", šapućem. „Možeš li da se setiš nekog mesta?"

„Pokušavam", odvrati.Dok prelazimo još jedan blok, oglašavaju se sirene. Kroz prozor nekog stana vidim da je u toku

vanredni program. Još nisu identifikovali sve poginule, pošto su na ekranu samo Kastorove i Finikove slike. Uskoro će svaki prolaznik biti opasan koliko i mirovnjaci. „Kresida?"

„Postoji jedno mesto. Nije savršeno, ali možemo da pokušamo", kaže. Pratimo je još nekoliko blokova i ulazimo kroz kapiju koja vodi ka nečemu što izgleda kao privatan stan. Međutim, u pitanju je prečica. Sada smo u uređenom vrtu i kroz drugu kapiju izlazimo na uličicu koja povezuje dve avenije. Tu su dve radnjice – jedna otkupljuje polovnu robu, druga prodaje lažni nakit. Unaokolo vidimo samo nekoliko ljudi koji nas ni ne gledaju. Kresida izmenjenim glasom počinje da gunđa kako je krzneno donje rublje neophodno tokom zimskih meseci. „Cekaj samo da vidiš cene! Veruj mi, platićemo duplo manje nego u centru!"

Zastajemo pred prljavim izlogom sa lutkama u krznenom donjem vešu. Izgleda kao da nije otvoreno, ali Kresida gura ulazna vrata i zvuk zvona razbija tišinu. Unutar mračne, uske i pretrpane radnje, nozdrve mi draži miris krzna. Izgleda da posao ne cveta, pošto smo jedine mušterije. Kresida kreće pravo ka zgurenoj figuri u zadnjem delu. Pratim je i u prolazu dodirujem meko rublje.

Iza tezge sedi najčudnija osoba koju sam ikad videla. Ona je školski primer žrtve estetske hirurgije. Sigurna sam da ovo lice čak ni u Kapitolu ne mogu smatrati privlačnim. Koža je čvrsto zategnuta i tetovirana zlatnim i crnim prugama. Nos je toliko smanjen da se jedva nazire. Već sam viđala mačje brkove na ljudima u Kapitolu, ali nikad tako dugačke. Rezultat je groteskna maska, koja nepoverljivo žmirka ka nama.

Kresida skida periku i otkriva svoje uvojke. „Tigrice", kaže. „Potrebna nam je pomoć."Tigrica. Negde u dubinama svog uma, prepoznajem to ime. Sećam se njene mlađe i manje

zastrašujuće pojave iz prvih Igara koie pamtim Čini mi se da je bila stilistkinja. Ne sećam se za koji distrikt, samo znam da nije za Dvanaesticu. Treba ozbiljno preterati sa operacijama da bi dostigao ovaj nivo odvratnosti.

Znači, ovako završavaju isluženi stilisti. Dalejco od očiju javnosti, u sumornim prodavnicama donjeg veša, gde čekaju smrt.

Zurim u njeno lice i pitam se da li su je roditelji prozvali Tigrica i tako joj dali ideju za sakaćenje, ili je sama promenila ime i nabacila pruge.

„Plutarh je rekao da ti možemo verovati", dodaje Kresida.Odlično. Ona je iz Plutarhove ekipe. Znači, neće potrčati da nas preda Kapitolu, već će

obavestiti Plutarha i Koinovu gde se nalazimo. Tigričina prodavnica nije idealno rešenje, ali u ovom trenutku nemamo drugog izbora. Ako je uopšte voljna da nam pomogne. Pogled joj šeta od

starog televizora na tezgi do nas i nazad, kao da pokušava da nas smesti u date okolnosti. Da bih joj pomogla, skidam šal i periku i prilazim bliže, kako bi me svetlost sa ekrana obasjala.

Tigrica muklo zareži. I Ljutić bi me slično dočekao. Kliznu sa stolice i nestade iza police sa krznenim gamašnama. Čuje se kako nešto gura po podu, a zatim nas rukom poziva da priđemo. Kresida me gleda, kao da pita Jesi li sigurna? Ali, imamo li izbora? U ovim okolnostima, povratak na ulicu donosi zarobljavanje ili smrt. Odgurnem krzno i otkrijem da je Tigrica uklonila panel pri dnu zida. Iza njega su kamene stepenice. Pokazuje mi da uđem.

Sve vrišti da je u pitanju klopka Obuzima me nemir i okrećem se ka Tigrici da ie pogledam u žućkaste oči. Zašto ovo radi? Ona nije Sina, nije neko ko je spreman da se žrtvuie za druge. Ova žena predstavlja otelovljenje kapitolske plitkosti. Ona je bila jedna od zvezda Igara gladi, sve dok... sve dok to više nije bila. Da li je to – to? Gorčina? Mržnja? Osveta? Zapravo, ta pomisao me teši. Plamen osvete teško se gasi. Posebno ako ga svaki pogled u ogledalo podstiče.

,,Da li te je Snou proterao sa Igara?" pitam. Ona samo zuri u mene. Njen tigrasti rep poskakuje od nezadovoljstva. „Zato što ću ga ja ubiti, znaš." Usne joj se razvlače u nešto što bi trebalo da je osmeh. Uverena da nije potpuno ludilo u pitanju, provlačim se kroz otvor.

Na polovini stepeništa licem nalećem na lanac i povlačim ga, osvetljavajući sklonište fluorescentnim svetlom. Vidim mali podrum, bez vrata i prozora. Širok je i ima nisku tavanicu. Verovatno je samo hodnik između dva prava podruma. Mesto koje je neprimetno oku prosečnog posmatrača. Hladan je i vlažan, obložen gomilama krzna koje godinama nije videlo svetlost dana. Ako nas Tigrica ne izda, ovde nas niko neće pronaći. Kad sam stigla do betonskog poda, ostali su već bili na stepenicama. Panel se vraća na mesto. Čujem škripanie točkova police dok je namešta. Tigrica se vraća nazad na svoju stolicu. Njena radnja nas je progutala.

I to na vreme. Gejl ie gotovo kolabirao. Pravimo krevet od krzna, skidamo mu oružje i polažemo ga na leđa. U dnu podruma, iznad slivnika, nekih tridesetak centimetara od poda, nalazi se slavina. Odvrćem je. Nakon pucketanja 1 dosta rđe, počinje da teče čista voda. Dok čistimo Gejlovu ranu na vratu, shvatam da zavoji koje imamo neće biti dovoljni. Potrebno mu je ušivanje. U priboru za prvu pomoć imamo iglu i sterilan konac, ali nemamo bolničara. Pomišljam da pozovem Tigricu.Kao stilista, sigurno zna da barata iglom. Ali, onda niko ne bi radio u prodavnici; osim toga, već je dovoljno uradila. Mirim se sa tim da verovatno imam najlakšu ruku, stežem zube i pravim neravan šav. Nije lep, ali je neophodan. Mažem ga i previjam. Dajem mu lekove protiv bolova. „Možeš da se odmoriš. Ovde smo bezbedni", kažem mu. Istog trenutka tone u san.

Dok nam Kresida i Poluks prave gnezda od krzna, ja se zabavljam Pitinim zglobovima. Nežno brišem krv, sipam antiseptik i zavijam ih ispod lisica. „Rane moraju da budu čiste, inače se infekcija može raširiti i..."

„Znam šta je trovanje krvi, Ketnis", kaže Pita. „Iako mi majka nije vidarka."Putujem u mislima kroz vreme, sve do neke druge rane i drugih zavoja. „Isto si mi rekao tokom

prvih Igara gladi. Istina ili neistina?"„Istina", kaže. „A ti si rizikovala život da nabaviš lek koji me je spasao?"„Istina." Sležem ramenima. „Zahvaljujući tebi, bila sam živa i mogla sam to da učinim.",,Da li je zaista tako?" Onet je nesiguran. Mora da se neko blistavo secanje bori za njegovu

pažnju, pošto mu se telo napinje i tek previjeni zglobovi zatežu lisice. Zatim malaksava. „Tako sam umoran, Ketnis."

„Spavaj", kažem. Neće da zaspi sve dok mu ne premestim lisice i ne zavežem ga za jedan od stubova koji podupiru stepenice. Sigurno mu nije naročito udobno dok leži tako sa rukama iznad glave. Ipak, ubrzo i on tone u san.

Kresida i Poluks napravili su nam krevete, sredili hranu i medicinski pribor i sad me pitaju kako da organizuju stražu. Gledam bledog Gejla i zavezanog Pitu. Poluks nije spavao danima, a Kresida i ja smo jedva uspele da dremnemo. Ako trupa mirovnjaka nagrne na vrata, bićemo kao u mišolovci. Prepušteni smo ostareloj Tigrici na milost i nemilost. Mogu samo da se nadam da i ona silno želi predsednikovu smrt.

„Iskreno, smatram da nema svrhe postavljati stražu. Hajde da se naspavamo", kažem. Ukočeno klimaju dok tonemo u krznena gnezda. Vatra u meni se gasi, a sa niom i moja snaga. Predajem se mekom, starom krznu i – zaboravu.

Sećam se samo jednog dugog i napornog sna, tokom kojeg se borim da dodem do Distrikta 12. Dom ka kome žurim je netaknut. Ljudi su živi. Sa mnom putuje Efi Trinket, veoma upadljiva u svetloružičastoj perici i naročitom odelu. Pokušavam da je ostavim na raznim mestima, ali ona se na neki neobjašnjiv način uvek iznova stvori kraj mene, dosađujući mi pričom da je ona moja pratilja i da je odgovorna ako se ne držim rasporeda. Ali raspored se neprestano menja, možda zato što mu nedostaje pečat ili zato što zaostajemo kad Efi slomi jednu od svojih visokih potpetica. Danima kampujemo na klupi sive železničke stanice u Distriktu 7, čekajući voz koji nikako ne stiže. Kad sam se probudila, učini mi se da sam iscrpljenija nego nakon uobičajenih krvavih i stravičnih košmara.

Budna je još samo Kresida i kaže mi da je kasno popodne. Jedem konzervu paprikaša od govedine i obilato ga zalivam vodom. Zatim se naslanjam na zid i razmišljam o jučerašnjim događajima. Nižu se smrti. Brojim na prste. Jedan, dva – Mičel i Bogs u bloku. Tri – Mesala, istopljen kad je nagazio na mahunu. Četiri, pet – Lig 1 i Džeksonova se žrtvuju kod mašine za mlevenje. Šest, sedam, osam – Kastoru, Houmsu i Finiku glave odgrizaju gušteri koji mirišu na ruže. Osam smrti za dvadeset četiri sata. Znam da se dogodilo, ali ne deluje mi stvarno. Kastor sigurno spava pod onom gomilom krzna, Finik će za minut sići niza stepenice, a Bogs će mi ispričati kako je isplanirao da pobegnemo.

Ako poverujem u njihovu smrt, moraću da prihvatim da sam ih ubila. Dobro, možda ne Mičela i Bogsa – oni su poginuli na pravom zadatku. Medutim, ostali su pali u misiji koju sam lično izmislila. Plan da ubijem Snoua sad mi deluje tako glupo dok drhtim u ovom podrumu, brojim mrtve i prelazim prstima preko kićanke na srebrnim čizmama koje sam ukrala iz doma one žene. Oh, da, to sam već zaboravila! I nju sam ubila. Počela sam da pucam i u nenaoružane gradane.

Mislim da je vreme da se predam.Kad su se svi najzad probudili, priznajem sve. Kako sam lagala o misiji, kako sam ugrozila sve

njih u potrazi za osvetom. Nakon što sam završila, nastao je muk. Gejl je prvi progovorio: „Ketnis, svi smo znali da lažeš da te je Koinova poslala da ubiješ Snoua."

„Možda si ti znao. Vojnici iz Trinaestice nisu", odvratim.„Zar stvarno misliš da je Džeksonova poverovala da si dobila naredenje od predsednice?" upita

Kresida. „Naravno da nije. Ali verovala je Bogsu, a on je očigledno želeo da nastaviš."„Bogsu nikada nisam otkrila svoje namere", rekoh iskreno.„Rekla si svima u Komandi!" kaže Gejl. „To je bio jedan od tvojih uslova da postaneš Kreja. ,,Ja

ubijam Snoua."Blagoslov Koinove da ubijem Snoua nakon rata i ova samovoijna jurnjava kroz Kapitol, deluju

mi kao dve različite stvari. „Ali, ne na ovaj način", kažem. „Ovo je prava propast."„Smatram da je ovo veoma uspešna misija", odvrati Gejl. „Ubacili smo se u neprijateljske

redove, pokazali da se kapitolska odbrana može probiti. Uspeli smo da se pojavimo na njihovim vestima. Podigli smo uzbunu u čitavom gradu i svi pokušavaju da nas pronađu."

„Veruj mi, Plutarh je oduševljen", dodaje Kresida.„Zato što ga je baš briga ko će poginuti", kažem. „Sve dok su njegove Igre uspešne."

Kresida i Gejl uzalud pokušavaju da me ubede. Poluks klima glavom u znak podrške. Samo Pita ćuti.

„Šta ti misliš?" upitam najzad.„Mislim... da ti i dalje ne shvataš kako utičeš na ljude." Pomera lisice i seda. „Ljudi koje si

izgubila nisu bili maloumni. Znali su šta rade. Pratili su te zbog toga što su verovali da možeš da ubiješ Snoua."

Ne znam zašto njegov glas dopire do mene, kad nijedan drugi to ne uspeva. Ali ako je u pravu, a mislim da jeste, ostalima dugujem nešto što se može isplatiti samo na jedan način. Izvlačim mapu iz džepa uniforme i odlučno je širim po podu. „Kresida, gde smo sada?"

Tigričina radnja nalazi se pet blokova od Gradskog trga i predsednikove vile. Prošetaćemo do tamo kroz zonu u kojoj su mahune isključene zbog bezbednosti građana. Prerušeni smo, a uz još neki detalj iz Tigričinih krznenih zaliha, možemo bezbedno da stignemo donde. Ali šta onda? Vila je sigurno dobro čuvana, kamere su uključene dvadeset četiri sata dnevno, a verovatno je i okružena mnogobrojnim mahunama koje se mogu aktivirati jednim pritiskom na dugme.

„Moramo da ga izvučemo na otvoreno", kaže mi Gejl. „Tada jedno od nas može da ga pokupi.",,Da li se u poslednje vreme pojavljuje u javnosti?" začu se Pita.„Mislim da ne", odvrati Kresida. „Poslednji govori snimani su u vili. Čak i pre nego što su

pobunjenici stigli u grad. Pretpostavljam da je znatno oprezniji nakon što je Finik obznanio njegove zločine."

Tako je. Sada ga ne mrze samo razne kapitolske Tigrice, već i mreža ljudi koji znaju šta je učinio njihovim prijateljima i članovima porodice. Napolje će ga izmamiti samo neko čudo. Nešto poput...

„Kladim se da bi izašao zbog mene", kažem. „ Ako me uhvati, poželeće da javnost to vidi. Bio bi srećan kada bi me pogubio na stepeništu pred kućom." Čekam da svi shvate. „Tada Gejl može da ga ubije iz publike."

,,Ne." Pita odmahuje glavom. „Taj plan nudi najrazličitije rasplete. Snou može da te muči kako bi izvukao podatke. Može narediti javno pogubljenje, a da sam ne bude prisutan. Ili te može ubiti u vili, a tvoje telo izložiti napolju."

„Gejl?" pitam.„Čini mi se da je ovo suviše radikalno rešenje da bismo ga odmah prihvatili", kaže. „Možda ako

ništa drugo ne upali. Hajde još da razmislimo."U novonastaloj tišini osluškujemo kako Tigrica meko gazi iznad naših glava. Sigurno se sprema

da zatvori radnju. Zaključava, možda spušta roletne. Koji trenutak kasnije, otvara se panel na vrhu stepenica.

„Dođite gore", kaže. „Donela sam vam hranu." Prvi put je progovorila otkako smo stigli. Ne znam da li je to stvar višegodišnje vežbe ili sve spontano čini, ali dok govori, zvuči kao mačka kad prede.

Dok se penjemo uza stepenice, Kresida pita: ,Jesi li stupila u vezu sa Plutarhom, Tigrice?"„Ne postoji način da to učinim." Sleže ramenima. ,,Ne brini. Pretpostavlja da ste u sigurnoj

kući."Ma, kakva briga! Laknulo mi je čim sam shvatila da neću dobiti naređenja iz Trinaestice, jer bih

morala da se oglušim o njih. Niti će me terati da objašnjavam odluke koje sam donela tokom prethodna dva dana.

Na tezgi nalazimo bajat hleb, komad buđavog sira i pola boce senfa. To me podseća da ovih dana niko u Kapitolu nije sit. Osećam obavezu da obavestim Tigricu o našim zalihama, ali ona samo odmahuje rukom. „Jedem vrlo malo", kaže. ,,I to samo sirovo meso." Ovo mi deluje kao preterivanje, ali ne postavljam pitanja. Jednostavno, skidam buđ sa sira i delim hranu.

Dokjedemo, gledamo najnovije kapitolske vesti. Vladaje spisakpreživelih pobunjenika svela na nas petoro. Nude ogromne svote za obaveštenja koja bi doprinela našem hvatanju. Upozoravaju da smo veoma opasni. Pokazuju obračun naših drugova sa mirovnjacima, ali ne i kako su im mutovi odgrizli glave. Odaju poštu ženi koju smo ostavili sa strelom u srcu. Neko joj je zbog snimanja popravio šminku.

Pobunjenici ne uskaču u program Kapitola. „Jesu li pobunjenici danas davali neke izjave?" pitam Tigricu. Ona odmahuje glavom. „Sumnjam da Koinova zna šta da radi sa mnom, sad kad je saznala da sam još živa."

Tigrica se grleno kikoće. „Niko ne zna šta da radi sa tobom, devojčice." Zatim mi daje par krznenih gamašni, mada zna da ne mogu da joj platim. To je poklon koji se ne odbija. U svakom slučaju, u podrumu je hladno.

Nakon večere vraćamo se dole i nastavljamo da lupamo glave, pokušavajući da smislimo plan. Ništa nam ne pada na pamet, ali slažemo se da ne smemo više da izlazimo zajedno i da treba da pokušamo da uđemo u vilu pre nego što postanem mamac. Pristajem na ovo drugo, samo da bih izbegla svađu. Ako odlučim da se predam, neće mi biti potrebna ničija dozvola ni učešće.

Menjamo zavoje, vezujemo Pitu za stub i spremamo se za spavanje. Nekoliko sati kasnije budim se i postajem svesna da Pita i Gejl tiho razgovaraju. Ne mogu da odolim i počinjem da prisluškujem.

„Hvala ti za vodu", kaže Pita.„Nema na čemu", odvraća Gejl. „Ionako se svaki čas budim.",,Da proveriš da li je Ketnis i dalje ovde?" kaže Pita.„Tako nekako", priznaje Gejl.Nakon duge pauze, Pita prvi progovara. „Baš je čudno ono što je Tigrica rekla. Da niko ne zna

šta da radi sa njom.",,Pa, ni nas dvojica to nikad nismo znali", kaže Gejl.Obojica se smeju. Cudno je slušati njihov razgovor. Skoro da zvuče kao prijatelji. Što svakako

nisu, niti su ikad bili. Mada nisu ni neprijatelji.„Ona te voli", kaže Pita. „Gotovo da mi je to rekla nakon tvog bičevanja.",,Ne veruj u to", odvraća Gejl. „Kako te je samo poljubila tokom Četvrtvekovnog zatomljenja...

pa, mene nikad nije tako poljubila.",,To je bilo zbog kamera", kaže mu Pita, mada mu se u glasu oseća prizvuk sumnje.,,Ne, osvojio si je. Odrekao si se svega zbog nje. Možda je to jedni način da poveruje u tvoju

ljubav." Nastupa duga pauza. „Trebalo je da se prijavim umesto tebe u prvim Igrama. Da je zaštitim."

„Nisi mogao", kaže Pita. „Nikad ti ne bi oprostila. Morao si da vodiš računa o njenoj porodici. Znače joj više od života."

,,Pa, to više neće biti problem. Mislim da je malo verovatno da ćemo sve troje dočekati kraj rata. Ako ipak preživimo, Ketnis će morati da odabere." Gejl zeva. „Treba da spavamo."

,,Da." Čujem kako Pitine lisice klize niz stub dok se namešta. „Pitam se kako li će odlučiti.",,To je bar jasno." Kroz debelo krzno jedva čujem šta Gejl govori. „Ketnis će odabrati onog bez

kojeg misli da ne može da preživi."

24Mile mi trnci niz kičmu. Zar sam zaista tako hladna i proračunata? Gejl nije rekao: „Ketnis če

odabrati onog bez kojeg bi joj se srce slomilo", pa čak ni: „Bez kojeg ne može da živi." Takav izraz značio bi da me pokreće nekakva strast. Moj najbolji prijatelj predviđa da ću odabrati osobu ,,bez koje mislim da ne mogu da preživim." Nema čak ni nagoveštaja da će na mene uticati ljubav, želja ili sličnost karaktera. Prosto ću hladno proceniti šta ko nudi. Kao da se izbor svodi na to ko će mi

obezbediti sigurnost – pekar ili lovac. Užasno je ono što je Gejl rekao, užasno je što Pita to nije osporio. Posebno nakon što su Kapitol i pobunjenici zloupotrebili sva osećanja koja sam ikad imala. U ovom trenutku, izbor je jednostavan. Mogu vrlo lako da preživim bez obojice.

Ujutru nemam vremena ni energije za povređena osećanja. Tokom ranog doručka od jetrene paštete i kolačića sa suvim smokvama, oku pljamo se oko Tigričinog televizora i pratimo jedan od Bitijevih proboja. U ratu je došlo do novog razvoja događaja. Izgleda da je neki preduzimljivi zapovednik pobunjenika, inspirisan crnim talasom, dobio ideju da napuštene automobile pušta niz ulicu. Ne uključe svaku mahunu, ali zakače većinu. U četiri sata ujutru, pobunjenici su počeli da probijaju tri staze – označene sa A, B i C – ka srcu Kapitola. Osvajaju blok za blokom, uz veoma malo žrtava.

„Ovo ne može da potraje", kaže Gejl. „Zapravo, iznenađen sam da su i dovde stigli. Kapitol može da isključi određene mahune, a zatim da ih ručno uključi, kad se mete nađu u dometu." Samo nekoliko minuta nakon njegovog predviđanja, baš to vidimo na ekranu. Odred šalje automobile niz blok i oni aktiviraju niz mahuna. Izgleda kao da sve teče po planu. Tri izviđača prate kola i bezbedno stižu do kraja ulice. Međutim, kad grupa od dvadeset pobunjeničkih vojnika krene za njima, ispred cvećare ih nekoliko saksija sa ruzama raznosi na komade.

„Kladim se da se Pluiarh jede što nije u kontrolnoj sobi dok se ovo dešava", kaže Pita.Biti prepušta Kapitolu kontrolu nad programom. Smrknuta repor terka objavljuje iz kojih

blokova civili moraju da se sklone. Između nje nog izveštaja i prethodne priče, uspevam na karti da obeležim pretpo stavljene položaje vojski.

Čujem da se nešto dešava na ulici, prilazim prozoru i virim kroz roletne. Pri ranom jutarnjem svetlu posmatram bizaran spektakl. Izbeglice iz okupiranih blokova slivaju se ka centru Kapitola. Oni usplahireni nose samo spavaćice i papuče, dok su oni spremniji umotani u višeslojnu odeću. Nose najrazličitije stvari, od kućnih ljubimaca do kutija sa nakitom i saksija. Jedan čovek u paperjastom ogrtaču drži samo prezrelu bananu. Deca zbunjeno trčkaraju kraj svojih roditelja, previše ošamućena da bi plakala. Detalji njihovih malih tela promiču kraj mene. Par krupnih smeđih očiju. Ruka koja steže omiljenu lutku. Bosa stopala, poplavela od hladnoće. Podsećaju me na decu koja su izginula bežeći iz Dvanaestice. Sklanjam se od prozora.

Tigrica se nudi da danas bude naš špijun, pošto od svih nas samo njena glava niie ucenjena. Nakon što nas ie smestila u sklonište, odlazi u Kapitol da pokupi poneku korisnu informaciju.

Koračam napred-nazad po podrumu, izluđujući ostale. Osećam da je pogrešno što ne Koristimo reku izbeglica. Nećemo imati bolji paravan. S druge strane, svaka osoba koja mili ulicama, predstavlja još jedan par očiju koji traži pet pobunjenika na slobodi. Sa treće strane, šta postižemo time što čučimo ovde? Samo trošimo ionako tanke zalihe hrane i čekamo... šta? Da pobunjenici zauzmu Kapitol? To bi moglo da potraje nedeljama. Nisam sigurna šta bih učinila da se to desi. Sigurno im ne bih potrčala u susret. Koinova bi me poslala u Trinaesticu pre nego što uspem da izgovorim „noćni klin, noćni klin, noćni klin." Nisam prešla sav ovaj put i izgubila silne ljude, samo da bih se predala toj ženi. Ja ubijam Snoua. Osim toga, ne mogu da objasnim mnoge stvari koje su se proteklih dana dogodile. Ako bi se saznalo za neke od njih, dogovor o imunitetu za pobednike verovatno bi bio osporen. Ja nisam bitna, ali ostalima će ta zaštita biti potrebna. Piti, na primer. Kako god okreneš, na snimku se vidi kako baca Mičela ka mahuni. Mogu samo da zamislim kako će vojni sud Koinove gledati na to.

Do večeri brinemo zbog Tigričinog dugog izbivanja. Razgovaramo0 raznim mogućnostima – da su je uhapsili, da nas je izdala ili da je povređena u talasu izbeglica. Međutim, oko šest sati čujemo da se vratila. Nakon kraćeg muvanja po gornjem spratu, najzad otvara panel. Do nas dopire neodoljivi miris prženja. Tigrica nam sprema paprikaš sa mesom

1krompirima. To nam je prvo kuvano jelo nakon nekoliko dana. Ide mi voda na usta dok čekam da mi napuni tanjir.

Žvaćem i pokušavam da se usredsredim na Tigričinu priču o tome kako je nabavila hranu, ali shvatam samo to da je u ovom trenutku krzneni donji veš veoma vredna roba za razmenu. Posebno za ljude koji su golišavi izašli iz kuće. Mnogi od njih su i dalje na ulici i pokušavaju da nađu prenoćište. Oni koji žive u lepim stanovima u centru, ne otvaraju vrata beskućnicima. Naprotiv, uglavnom su navukli reze, spustili roletne i pretvaraju se da nisu kod kuće. Pošto je Gradski trg prepun izbeglica, mirovnjaci idu od vrata do vrata, ako je potrebno provaljuju u stanove i dodeljuju svima goste.

Na televiziji gledamo glavnog mirovnjaka dok govori o obavezi prihvatanja izbeglica prema veličini životnog prostora. Podseća građane da će tokom noći temperatura pasti ispod nule i upozorava ih da predsednik od njih očekuje da budu dobri domaćini tokom ovih kriznih vremena. Zatim puštaju potresne snimke zabrinutih građana koji dočekuju zahvalne izbeglice u svojim domovima. Glavni mirovnjak potom kaže da je i sam predsednik naredio da se deo njegove vile uredi kako bi se sutra tu smestile izbeglice. Dodaje da vlasnici radnji treba da se spreme da pozajme svoj prostor ako bude potrebno.

„Tigrice, ti bi mogla da budeš među njima", kaže Pita. Shvatam da je u pravu. Uz toliki priliv izbeglica, čak i ova radnjica može biti prisvojena. Tada bismo zaista bili zarobljeni u podrumu, u neprestanoj opasnosti od otkrivanja. Koliko dana nam je preostalo? Jedan? Možda dva?

Glavni mirovnjak se vraća sa novim uputstvima za građane. Čini se da je tokom večeri došlo do nemilog događaja, u kome je gomila nasmrt premlatila mladića koji liči na Pitu. Od sada, sumnjivce treba odmah prijaviti vlastima, koje će proveriti podatke i uhapsiti osumnjičene. Prikazuju fotografiju žrtve. Osim očigledno farbanih plavih uvojaka, liči na Pitu koliko i ja.

„Ljudi su podivljali", kaže Kresida.Gledamo kratak izveštaj pobunjenika, iz kojeg saznajemo da je danas osvojeno još nekoliko

blokova. Beležim to na mapi i proučavam je. „Staza C sada je samo četiri bloka odavde", objavljujem. Iz nekog razloga, to me više brine od mirovnjaka koji rešavaju stambena pitanja. Želim da budem korisna. „Opraću sudove."

,,Ja ću ti pomoći." Gejl skuplja tanjire.Osećam kako nas Pita prati pogledom. U skučenoj kuhinji u zadnjem delu radnje, punim

sudoperu vrelom vodom i sapunicom. „Misliš li da je to istina?" pitam. ,,Da će Snou zaista pustiti izbeglice u svoju vilu?"

„Mislim da sad mora, zbog kamera", odgovori Gejl.„Odlazim ujutru", kažem.„Idem s tobom", reče Gejl. „Šta da radimo sa ostalima?"„Poluks i Kresida mogu biti od koristi. Dobri su vodiči." Oni zapravo nisu problem. „Ali, Pita je

suviše..."„Nepredvidljiv", završava Gejl moju rečenicu. „Misliš li da će nam dopustiti da ga ostavimo?"„Možemo da mu kažemo da će nas dovesti u opasnost", razmišljam. „Ako budemo ubedljivi,

možda će hteti da ostane."Pita prilično lako pristaie. Spremno prihvata činjenicu da njegovo prisustvo predstavlja rizik za

nas četvoro. Pomišljam da će sve biti dobro, da će pristati da provede rat u Tigričinom podrumu, međutim, tada objavljuje da će izaći sam.

„Šta ćeš učiniti?" upita Kresida.„Nisam siguran. Mogu da im odvučem pažnju. Videli ste šta se dogodilo čoveku koji je ličio na

mene", odgovori Pita.„Šta ako... izgubiš kontrolu?" pitam.

„Misliš... ako se pretvorim u muta? Pa, ako osetim da se to dešava, pokušaću da se vratim ovamo", uverava me.

„ Ako te Snou ponovo uhvati?" uključi se i Gejl. „Nemaš čak ni pušku."„Moraću da rizikujem", odgovara Pita. „Kao i vi." Njih dvojica razmenjuju dug pogled, a zatim

Gejl poseže u džep na grudima. Uzima svoju tabletu sa otrovom i spušta mu je u ruku. Pita je drži na otvorenom dlanu. Niti je prihvata niti odbija. ,,A ti?"

,,Ne brini. Biti mi je pokazao kako da rukom detoniram eksplozivnu strelu. Ako sve ostalo zakaže, imam nož. A imam i Ketnis", kaže Gejl uz osmeh. „Ona im neće pružiti to zadovoljstvo da me uhvate živog."

Pominjanje mogućnosti da mirovnjaci odvuku Gejla, opet u meni probudi poznatu melodiju...

DOLAZIŠ LI DO DRVETA...

„Uzmi je, Pita", kažem napetim glasom. Priđem i sklopim njegovu šaku oko pilule. „Niko neće biti kraj tebe da ti pomogne."

Provodimo nemirnu noć. Bude nas tuđi košmari. U glavama nam je kovitlac mogućnosti. Lakne mi kad shvatim da je pet sati i da možemo da se suočimo sa današnjim danom. Jedemo ono što nam je ostalo od hrane – breskve iz konzerve, krekere i puževe. U znak zahvalnosti za sve što je uradila, ostavljamo Tigrici jednu limenku lososa. Ovaj gest kao da ju je dirnuo. Lice joj se grči na čudan način i baca se u akciju. Narednih sat vremena zdušno pokušava da nas preobrazi. Navlači nam običnu odeću koja vešto prikriva uniformu, dodajući preko toga još kapute i ogrtače. Naše vojničke čizme prekriva nekom vrstom krznenih papuča. Perike nam kači šnalama. Skida drečave ostatke šminke koju smo na brzinu stavili i ponovo nas šminka. Namešta nam kapute tako da pokriju oružje. Daje nam torbe i zavežljaje sa sitnicama. Kad završi, delujemo poput izbezumljenih izbeglica koje beže od pobunjenika.

„Nikad ne potcenjujte moć briljantnog stiliste", kaže Pita. Teško je reći, ali čini mi se da je Tigrica pocrvenela ispod svojih pruga.

Na televiziji nema ničeg bitnog, ali ulica je puna izbeglica, kao i prethodnog jutra. Cilj nam je da se podelimo u tri grupe i tako utopimo u masu. Najpre Poluks i Kresida, koji će nam biti vodiči i kretati se na bezbednoj udaljenosti od nas. Zatim Gejl i ja, sa namerom da se pomešamo sa izbeglicama dodeljenim predsedničkoj vili. Zatim malo iza nas Pita, spreman da odvrati pažnju ako bude potrebno.

Tigrica osmatra kroz prozor, čekajući pravi trenutak. Otključava vrata i klima Kresidi i Poluksu. „Cuvaj se", kaže Kresida i oni nestaju.

Za minut ćemo krenuti za njima. Uzimam ključ, otključavam Pitine lisice i stavljam ih u džep. On trlja zglobove. Savija ih. Obuzima me očaj. Kao da sam opet u Četvrtvekovnom zatomljenju, a Biti i Džoana mi pružaju namotaj žice.

„Slušaj", kažem. „Nemoj da uradiš nešto glupo."„Neću. Samo u krajnjoj nuždi. Imaj poverenja", kaže.Grlim ga i osećam kako okleva pre nego što mi uzvrati. Ruke mu nisu mirne kao nekad, ali su i

dalje tople i snažne. U meni se budi bezbroj uspomena. Svi oni trenuci kada mi je njegov zagrljai bio jedino utočište od sveta. Možda ih tada nisam dovoljno cenila, ali su mi i dalje dragi. Sada su zauvek izgubljeni. „Dobro, onda." Puštam ga.

„Vreme je", kaže Tigrica. Ljubim je u obraz, vezujem crveni ogrtač sa kapuljačom, navlačim šal preko nosa i izlazim za Gejlom na ledeni vazduh.

Oštre, hladne pahulje bodu mi kožu. Jutarnje sunce uzalud pokušava da se probije kroz sumorne oblake. Ima tek toliko svetla da vidite natrontane prilike oko sebe i ništa više. Savršeni

uslovi, osim što ne mogu da pronađem Poluksa i Kresidu. Gejl i ja smo pognuli glave i teturamo sa ostalim izbeglicama. Čujem ono što mi je izmaklo dok sam juče virila kroz prozor. Jecaje, stenjanje, teško disanje i ne tako daleku pucnjavu.

„Gde idemo, ujko?" upita promrzli dečak čoveka koji tegli mali sef.,,U predsednikovu vilu. Dobićemo novo mesto za život", dahće čovek.Iz uličice skrećemo u jednu od glavnih avenija. „Držite se desne strane!" naređuje nam neki glas.

Vidim da mirovnjaci stoje u gomili i upravljaju ovom ljudskom rekom. Preplašena lica vire kroz izloge radnji, već prepunih izbeglica. Sudeći po ovome što vidimo, Tigrica će imati goste do ručka. Dobro je što smo se izvukli dok smo još mogli.

Sada se malo razvedrilo, iako sneg sve jače pada. Tridesetak metara ispred nas, ugledam Poluksa i Kresidu kako se probijaju kroz gomilu. Izvijam glavu u potrazi za Pitom. Ne vidim ga, ali hvatam radoznali pogled devojčice u limun žutom kaputu. Ćušnem Gejla i usporim korak, kako bi se između nas našao zid ljudi.

„Možda ćemo morati da se razdvojimo", kažem tiho. „Jedna devojčica..."Puščana vatra uleće u gomilu i nekoliko ljudi u mojoj blizini pada. Vrisci paraju vazduh dok

novi rafal kosi ljude iza nas. Bacamo se na zemlju, puzimo desetak metara do prodavnice obuće i skrivamo se iza izloženih čizama.

Gejlu red pernate obuće zaklanja pogled. ,,Ko puca? Vidiš li?" pita me. Između zelenih i ljubičastih čizama vidim samo ulicu punu tela. Devojčica koja me je gledala kleči pored nepokretne žene, ciči i pokušava da je probudi. Drugi rafal prelazi preko njenog žutog kaputa, bojeći ga u crveno i obarajući devojčicu na leđa. Na trenutak, gledajući njeno sićušno, zgureno telo, potpuno zanemim. Gejl me ćuška laktom. „Ketnis?"

„Pucaju sa krova iznad nas", kažem Gejlu.Ispratim još nekoliko hitaca i vidim kako bele uniforme padaju po snežnim ulicama.

„Pokušavaju da obore mirovnjake, ali nisu neki strelci. To su sigurno pobunjenici." Ne radujem se, iako su moji saveznici probili blokadu. Ne mogu da pobegnem od slike žutog kaputa.

„Ako počnemo da pucamo, to će biti to", kaže Gejl. „Čitav svet će znati da smo mi."Istina je. Naoružani smo samo svojim fantastičnim lukovima. Ako ispustimo samo jednu strelu,

objavićemo i jednoj i drugoj strani da smo ovde.„Nikako", rekoh odlučno. „Moramo da stignemo do Snoua."„Onda bolje da krenemo pre nego što čitav blok ode bestraga", reče Gejl. Držeći se zida,

nastavljamo da se krećemo duž ulice. Samo što se zid uglavnom sastoji od izloga. Staklo je prošarano znojavim dlanovima i licima sa razjapljenim ustima. Navlačim šal na lice dok zaobilazimo police sa robom ispred radnji. Iza jedne sa uramljenim fotografijama predsednika Snoua, pronalazimo ranjenog mirovnjaka naslonjenog na zid od cigli. Moli nas za pomoć. Gejl ga udara kolenom u glavu i uzima mu pušku. Na raskrsnici puca u drugog mirovnjaka i sad oboje imamo vatreno oružje.

,,Ko smo sada?" pitam.„Očajni građani Kapitola", kaže Gejl. „Mirovnjaci će misliti da smo na njihovoj strani, a nadajmo

se da će pobunjenici imati važnije mete."Dok pretrčavamo raskrsnicu, razmišljam o ovoj mudroj odluci, ali već u sledećem bloku više

nije važno ko smo. Ko je bilo ko. Niko ne gleda lica. Pobunjenici su zaista stigli. Slivaju se u aveniju, zauzimaju položaje u dovracima i iza vozila. Pucaju i dovikuju se promuklim glasovima, pripremajući se da dočekaju armiju mirovnjaka koja maršira ka nama. Nenaoružane, sluđene i ranjene izbeglice uhvaćene su u unakrsnoj vatri.

Ispred nas se aktivira mahuna, ispuštajući paru koja kuva sve na svom putu i seje smrt. Nakon toga, sve se uskomešalo. Dok preostali oblačići pare kovitlaju iznad snega, vidljivost se smanjuje na

dužinu puščane cevi. Mirovnjaci, pobunjenici, gradani, ko to zna! Meta je sve što se kreće. Ljudi pucaju bez mnogo razmišljanja. Ni ja nisam izuzetak. Srce mi divlje tuče, adrenalin juri venama, svi su mi neprijatelji. Svi osim Gejla. Mog druga iz lova, jedine osobe koja mi čuva leđa. Moramo da se krećemo napred, ubijajući sve koji nam se nađu na putu. Unaokolo ljudi vrište, krvare, umiru. Kad stignemo do narednog ugla, ispred nas je čitav blok osvetljen purpurnim sjajem. Povlačimo se i skrivamo ispod stepeništa, žmirkajući ka svetlu Nešto se dešava ovim ljudima. Napada ih.... Šta? Zvuk? Talas? Laser? Oružje im ispada iz ruku, grebu lice, dok im krv curi iz svih otvora – očiju, nosa, usta, ušiju. Za manje od minuta, svi su mrtvi i svetlo se gasi. Stežem zube i trčim, preskačući tela i klizeći po krvi. Vetar kovitla sneg i zaslepljuje nas, ali ne uspeva da uguši bat čizama koje se kreću ka nama.

„Dole!" šišti Gejl. Padamo tu gde smo se našli. Lice mi završava u bari nečije tople krvi, ali pravim se mrtva i ne pomeram se dok čizme ne promarširaju preko nas. Neke izbegavaju tela. Druge mi se zarivaju u ruke i leđa i šutiraju me u glavu. Kad su čizme prošle, otvaram oči i klimam Gejlu.

U sledećem bloku ima više preplašenih izbeglica, ali manje vojnika. Tek što smo pomislili da smo se izvukli začuo se prasak, kao da jaje udara u ivicu činije, ali hiljadu puta jače. Zastajemo i osvrćemo se u potrazi za mahunom. Ništa. Tada osetim kako mi se vrhovi čizama blago naginju. „Trči!" doviknem Gejlu. Nemam vremena da objašnjavam, ali za nekoliko sekundi svima postaje jasna priroda mahune. Po sredini bloka otvara se pukotina. Dve strane popločane ulice povijaju se nadole, polako ispuštajući ljude u ono što čeka dole.

Ne znam da li da krenem najkraćim putem ka sledećoj raskrsnici, ili da pokušam da dospem do vrata neke od zgrada i probijem se unutra. Zbog toga se krećem pomalo ukoso. Dok ulica nastavlja da se naginje, otkrivam da mi je sve teže da nađem oslonac na klizavom pločniku. Kao da trčim uz padinu zaleđenog brda, koje sa svakim korakom postaje strmije. Oba moja odredišta – raskrsnica i zgrade – udaljena su nekoliko koraka. Odjednom osecam kako propada moja strana ulice.U poslednjem trenutku uspevam da se odbacim ka raskrsnici. Dok se grčevito držim za ivicu, shvatam da su strane ulice savijene pod pravim uglom. Stopala mi vise bez ikakvog oslonca. Sa dubine od petnaest metara dopire užasan smrad. Zadah trulih leševa na vrelom suncu. Crne nakaze gamižu u senkama, spremne da dokrajče one koji prežive pad.

Slabašno vrisnem. Nikog nema da mi pomogne. Stisak popušta na zaleđenoj ivici. Tek tada, na dva metra od sebe, ugledam krajičak mahune. Pomeram ruke duž ivice, trudeći se da ne slušam užasne zvuke koji dopiru iz dubine. Čim sam dohvatila krajičak prebacujem nogu, kačim je za nešto i sa teškom mukom se izvlačim do nivoa ulice. Drhteći i bez daha, puzim i hvatam se za banderu, iako je zemlja ovde savršeno ravna.

„Gejl?" vičem ka ambisu, ne mareci da li će me neko prepoznati. „Gejl?"„Ovde sam!" zbunjeno gledam naievo. Strana ulice podigla se sve do podnožja zgrada. Desetak

ljudi uspelo je da stigne do tamo i sada vise sa raznih oslonaca – kvaka, zvekira i poštanskih sandučića. Na trećim vratima ispod mene, Gejl se drži za ukrasnu rešetku. Lako bi ušao, samo da su otvorena. Uprkos tome što neprestano udara, niko mu ne otvara.

„Čuvaj se", kažem i podižem pušku. On se okreće i ja rešetam bravu dok ne izbijem vrata. Gejl se zaljulja i skoči na pod. Na trenutak sam ushićena zbog njegovog spasavanja. Tada ugledam kako ga grabe ruke u belim rukavicama.

Gejl hvata moj pogled i šalje mi poruku koju treba da mu pročitam sa usana, ali ne uspevam. Ne mogu da ga ostavim, ali ne mogu ni da doprem do njega. Usne mu se ponovo pomeraju. Zbunjeno odmahujem glavom. Svakog trenutka će shvatiti koga su uhvatili. Mirovnjaci ga uvlače. „Idi!" čujem kako viče.

Okrećem se i bežim od mahune. Sama. Gejl je zarobljen. Kresida i Poluks su do sada mogli da poginu deset puta. A Pita? Nisam ga videla otkad smo izašli iz Tigričine radnje. Želim da verujem da se vratio. Da je predosetio napad i povukao se u podrum dok još vlada sobom. Da je shvatio da nema potrebe za odvraćanjem pažnje. Kapitol se pobrinuo za to. Da ne treba da izigrava mamac niti da proguta pilulu noćnog klina – pilula! Gejl je nema. Neće imati priliKu da ručno detonira strelu. Mirovnjaci će mu prvo uzeti oružje.

Upadam u neki dovratak dok mi suze peku oči. Ubij me. To mi ie govorio. Trebalo je da ga ubijem! To je bila moja dužnost. To je neizgovoreno obećanje kojim smo obavezali jedno drugo. A ja to nisam učinila i sad će ga Kapitol ubiti, mučiti ili ga oteti – puca sve u meni, preteći da me rasturi na komade. Ostaje mi samo još jedna nada. Da će Kapitol pasti, položiti oružje i predati zarobljenike pre nego što Gejl strada. Ali to se neće dogoditi sve dok je Snou živ.

Kraj mene protrčava par mirovnjaka, skoro ne primećujući rasplakanu devojku iz Kapitola, zgrčenu u dovratku. Gušim suze, brišem ih pre nego što se zalede i uspevam da se saberem. U redu, još sam samo jedna od izbeglica. Ili su me mirovnjaci koji su uhvatili Gejla osmotrili dok sam bežala? Skidam ogrtač i okrećem ga na drugu stranu. Sad više nije crven, već crn. Navlačim kapuljaču tako da mi sakriva lice. Privlačim pušku uz grudi i osmatram blok. Tu je samo šačica ošamućenih izbeglica. Držim se dvojice staraca koji ne obraćaju pažnju na mene. NiKo ne očekuje da me vidi u društvu staraca. Naglo se zaustavljaju na raskrsnici i skoro padam preko njih. Gradski trg. Preko prostranstva oivičenog monumentalnim zdanjima, nalazi se predsednikova vila.

Trg je pun ljudi koji se vuku unaokolo, cvile ili samo sede i puštaju da ih sneg zatrpa. Uklapam se. Počinjem da se probijam ka vili, saplićući se preko napuštenog blaga i smrznutih udova. Na pola puta postajem svesna trouglaste betonske barikade. Visoka je oko metar i po i postavljena je ispred vile. Čovek bi pomislio da će biti prazna, ali puna je izbeglica. Možda je ovo neka odabrana grupa? Međutim, kad sam se približila, primećujem još nešto. Unutar barikade su samo deca. Od odojčadi do tinejdžera. Uplašeni i promrzli. Zbijaju se jedni uz druge ili sede i samo se klate. Ne uvode ih u vilu. Smešteni su u ograđeni prostor i mirovnjaci ih čuvaju. Znam da to nije zbog njihove zaštite. Da je Kapitol želeo da ih zaštiti, bili bi negde u nekom bunkeru. Oni treba da zaštite Snoua. Deca su njegov živi štit.

Nastaje neka pometnja i gomila se pomera ulevo. Krupnija tela me guraju, nose u stranu, skreću s puta. Čujem povike „Pobunjenici! Pobunjenici!" i znam da su se probili. Masa me nosi do jarbola sa zastavom i čvrsto se hvatam za njega. Grabim konopac koji visi i povlačim se iznad mase. Da, vidim kako pobunjenička vojska nadire, gurajući izbeglice nazad ka avenijama. Gledam unaokolo u potrazi za mahunama koje će se sigurno aktivirati. Ali do toga ne dolazi, već se dešava sledeće:

Letelica sa grbom Kapitola materijalizuje se tačno iznad dece unutar barikade. Ka njima pada gomila srebrnih padobrana. Čak i u ovom rasulu, deca znaju šta padobrani sadrže. Hranu, lekove, poklone. Željno ih skupljaju i muče se da ih odvežu sleđenim prstima. Letelica nestaje, sekunde prolaze. Tada dvadesetak padobrana istovremeno eksplodira.

Masa počinje da cvili. Sneg je crven i po njemu leže razbacani komadi malih tela. Mnoga deca umiru odmah, dok druga u agoniji leže na zemlji. Neka se nemo teturaju unaokolo, zureći u preostale srebrne padobrane u svojim rukama, kao da se u njima i dalje nalazi nešto dragoceno. Znam da mirovnjaci ovo nisu očekivali, jer ruše barikade i probijaju se do dece. Nadire novo jato belih uniformi. Ali to nisu mirovnjaci, već bolničari. Pobunjenički bolničari. Prepoznala bih te uniforme bilo gde. Roje se oko dece, pružajući im pomoć .

Prvo ugledam plavu pletenicu koja joj pada niz leđa. Zatim, dok skida kaput da ogrne rasplakano dete, primećujem pačji rep koji pravi izvučena košulja. Činim isto što i onog dana kad ju je Efi Trinket prozvala tokom žetve. Izgleda da sam pustila konopac, jer se nalazim u podnožja stuba, nesposobna da se setim poslednjih nekoliko trenutaka. Zatim se guram kroz gomilu, kao i

prethodnog puta. Uzvikujem njeno ime i pokušavam da nadvičem masu. Stižem skoro do barikade, kad mi se učini da me je čula. Na trenutak me je pogledala i sa njenih usana uspevam da pročitam svoje ime.

Tada se aktiviraju ostali padobrani.

25Istina ili neistina? Gorim. Plamene kugle koje su iskočile iz padobrana lete preko barikada, kroz

pahuljice, ka masi. Upravo sam skretala kad me je jedna dohvatila i prešla svojim plamenim jezikom preko mojih leđa, pretvarajući me u nešto drugo. U stvorenje koje plamti kao sunce.

Vatreni mut oseća samo jedno: kako umire. Ništa ne vidi, ništa ne čuje, ništa ne oseća osim neumoljivog prženja mesa. Možda postoje trenuci nesvesti, ali zar su bitni ako u njima ne mogu da nađem utočište? Ja sam Sinina vatrena ptica. Izbezumljeno letim kako bih pobegla od neizbežnog. Plameno perje izrasta mi iz tela. Mahanje krila samo rasplamsava oganj. Proždirem samu sebe, bez kraja.

Najzad, moja krila posustaju, gubim visinu i gravitacija me povlači u penušavo more boje Finikovih očiju. Plutam na leđima koja i dalje gore ispod vode, ali agonija se stišava do običnog bola. Dok plutam, nesposobna da upravljam svojim kretanjem, oni dolaze. Mrtvi.

Oni koje sam volela lete poput ptica na širokom nebu iznad mene. Obrušavaju se i kruže, pozivajući me da im se pridružim. Silno želim da krenem za njima, ali morska voda natapa mi krila i ne mogu da ih podignem. Oni koje sam mrzela žive u vodi – užasni stvorovi obrasli krljuštima kidaju mi meso zubima oštrim kao žilet. Iznova i iznova. Povlače me ka dnu.

Bela ptičica sa ružičastim prelivom spušta se dole, zariva mi kandže u grudi i pokušava da me održi na površini. ,,Ne, Ketnis! Ne! Ne možeš da odeš!"

Ali, oni koje sam mrzela pobeđuju. Ako nastavi da se drži za mene i ona će biti izgubljena. „Prim, pusti me!" Najzad to i čini.

Duboko u vodi, svi su me napustili. Čujem samo šum svog disanja, mučim se dok gutam vodu i izbacujem je iz pluća. Želim da prestanem, pokušavam da zadržim dah, ali more je jače. „Pusti me da umrem. Pusti me da krenem za ostalima", preklinjem ono što me drži. Nema odgovora.

Zarobljena danima, godinama, možda i vekovima. Mrtva, ali nije mi dozvoljeno da umrem. Živa, ali kao da sam mrtva. Tako sam usamljena da bih se obradovala čak i najgnusnijem stvoru. Međutim, kad posetilac konačno stigne, sladak je kao med. Morfling. Teče mojim venama, umiruje mi bol i olakšava telo, tako da se ponovo dižem na površinu i leškarim na peni.

Pena. Zaista plutam po njoj. Dodirujem je dok mi miluie nago telo. Osećam bol, ali i nešto svakidašnje. Grlo me grebe. Miris leka za opekotine iz prve arene. Čujem glas svoje majke. To me plaši. Pokušavam da se vratim u dubinu da bih o svemu razmislila, ali povratka nema. Polako moram da prihvatim ono što jesam. Gadno izgorela devojka bez krila. Bez vatre. Bez sestre.

U zaslepljujućoj belini kapitolske bolnice, doktori na meni izvode svoja čudesa. Oblažu moje sirovo meso novim slojevima kože. Uspevaju da privole ćelije da se ponašaju kao moje. Manipulišu delovima mog tela, savijaju i razvlače udove da se uvere da mi dobro pristaju. Neprestano ponavljaju koliko sam imala sreće. Oči su mi sačuvane, kao i najveći deo lica. Pluća se oporavljaju. Biću kao nova.

Kad je moja nežna koža dovoljno očvrsnula da može da podnese čaršave, stižu novi posetioci. Morfling otvara vrata ka mrtvima i živima. Hejmič, žut u licu i smrknut. Sina šije novu venčanicu. Deli brblja o tome koliko su ljudi fini. Moj otac peva sve četiri strofe pesme „Drvo za vešanje" i podseća me da moja majka – koja spava u stolici između smena – ne sme da zna za to.

Jednog dana shvatam šta se od mene očekuje i znam da mi neće dozvoliti da živim u zemlji snova. Moram da gutam hranu. Da pomeram mišiće. Da sama idem u kupatilo. Kratka poseta predsednice Koin to konačno potvrđuje.

,,Ne brini", kaže. „Sačuvala sam ga za tebe."Doktore sve više zbunjuje moja nesposobnost da govorim. Neprestano me ispituju. Mada su mi

glasne žice oštećene, to nije razlog. Najzad, glavni doktor, doktor Aurelijus, razvija teoriju da sam postala mentalni ejvoks. Da sam izgubila moć govora zbog emotivne traume. Mada mu predlažu stotinu lekova, on im govori da me ostave na miru. Nikog ništa ne pitam, ali me svi snabdevaju brdom novosti. O ratu: Kapitol je pao onog dana kad su padobrani eksplodirali; sada predsednica Koin upravlja Panemom, a poslate su trupe koje treba da unište ostatke razbijenih snaga. O predsedniku Snouu: u zatvoru je, čeka suđenje i sigurno pogubljenje. O mom timu: Kresida i Poluks poslati su u distrikte da snime ratno razaranje. Gejl, ranjen sa dva metka tokom bekstva, trenutno čisti Dvojku od preostalih mirovnjaka. Pita je još na odeljenju za opekotine. Ipak je stigao do Gradskog trga. O mojoj porodici: majka utapa tugu u radu.

Pošto ja nemam šta da radim, moram da se borim sa tugom. Drži me samo obećanje Koinove. Da mogu da ubijem Snoua. Kada i to učinim, svi računi biće izmireni.

Najzad me puštaju iz bolnice i majci i meni dodeljuju sobu u predsedničkoj vili. Ona nikad nije tu, pošto jede i spava na poslu. Hejmič stalno proverava kako sam, da li jedem i da li uzimam lekove. To nije lak posao. Držim se starog običaja iz Trinaestice. Volim da tumaram po vili. Ulazim u sobe i kancelarije, dvorane i kupatila. Tražim čudna, zabačena mesta za skrivanje. Orman pun krzna. Plakar u biblioteci. Davno zaboravljena kada u sobi punoj starog nameštaja. Sklupčam se kako bih se smanjila i potpuno iščezla. Dok slušam tišinu, vrtim oko zgloba narukvicu na kojoj piše MENTALNO DEZORIJENTISANA.

Zovem se Ketnis Everdin. Imam sedamnaest godina. Rođena sam u Distriktu 12, koji više nepostoji. Ja sam Kreja. Zgazila sam Kapitol. Predsednik Snou me mrzi. Ubio mi je sestru. Sada ću ja ubiti njega. Tada će Igre gladi biti gotove...

Povremeno se vraćam u sobu, pitajući se da li me tamo odvodi potreba za morflingom ili me je Abernati odnekud iščeprkao. Jedem, uzimam lek i Hejmič mi zatim naređuje da se okupam. Ne smeta mi voda, već ogledalo koje odražava moje nago telo vatrenog muta. Presađena koža i dalje je ružičasta kao kod novorođenčeta. Oštećeni delovi koji su mogli da se spasu izgledaju crveno, vrelo i istopljeno na nekim mestima. Ono što nije oštećeno, izgleda bledo. Ličim na košmarni prekrivač sašiven od parčića različite kože. Delovi moje kose potpuno su izgoreli, ostatak je čudno odsečen. Ketnis Everdin, devojka koja je gorela. Ne bi mi smetalo, ali prizor mog tela doziva sećanje na bol. I zbog čega me je bolelo. I šta se desilo pre nego što je bol počeo. I kako sam posmatrala dok mi se sestra pretvara u buktinju.

Ne pomaže kad zažmurim. Vatra jasnije sija u tami.Ponekad svrati doktor Aurelijus. Dopada mi se što ne priča gluposti tipa da sam potpuno

bezbedna ili da je siguran da ću jednog dana ponovo biti srećna (iako to sada ne mogu da zamislim), niti da će u Panemu sada stvari biti bolje. Samo me pita da li želim da razgovaram; pošto ne odgovaram, zaspi u stolici. Čini mi se da su njegove posete uglavnom motivisane potrebom da dremne. Ovaj prećutni dogovor odgovara i njemu i meni.

Znam da je kucnuo čas, mada ne mogu da navedem sat i minut. Završeno je suđenje predsedniku Snouu, proglašen je krivim i osuđen na smrt. Hejmič mi je to ispričao, a slušam o tome i dok prolazim kraj stražara u hodnicima. U sobu mi donose Krejin kostim. Kao i moj luk, koji ne izgleda loše. Međutim, nema strela. Ili su oštećene ili mi nije dozvoljeno posedovanje oružja, što je verovatnije. Pitam se da li treba na neki način da se pripremim za ovaj događaj, ali ništa mi ne pada na pamet.

Jednog kasnog popodneva, nakon nekoliko sati provedenih kraj prozora, izlazim iz sobe i skrećem levo umesto desno. Stižem u nepoznati deo vile i odmah se gubim. Za razliku od krila gde sam smeštena, ovde nema nikoga ko bi mogao da mi pomogne . Međutim, dopada mi se. Volela

bih da sam ga ranije pronašla. Tako je tiho. Debeli tepisi i teške tapiserije upijaju zvuk. Svetlo je prigušeno, kao i boje. Mirno je. Sve dok ne osetim miris ruža. Skačem iza zavese. Suviše se tresem da bih mogla da trčim. Čekam mutove. Najzad shvatam da ih nema. Šta to miriše? Prave ruže? Da li je moguće da sam blizu vrta u kojem rastu zle stvari?

Dok se prikradam hodnikom, miris postaje još jači. Možda nije snažan kao kod mutova, ali je čistiji zato što se ne nadmeće sa smradom kanalizacije i eksploziva. Skrećem iza ugla i nailazim na dva iznenađena stražara. Naravno, nisu mirovnjaci, oni više ne postoje. Međutim, nisu ni vojnici iz Trinaestice u urednim sivim uniformama. Ovo dvoje, muškarac i žena, nose pohabanu odeću pravih pobunjenika. I dalje sa zavojima i ispijeni, stražare ispred vrata koja vode ka ružama. Kada zakoračim ka njima, ukrštaju puške i sprečavaju me da prođem.

,,Ne možete da uđete, gospođice", kaže čovek.„Vojniče", ispravlja ga žena. ,,Ne možete da uđete, vojniče Everdin To su naređenja

predsednice."Stojim strpljivo i čekam da spuste oružje, da sami shvate da se iza tih vrata nalazi nešto što mi je

potrebno. Treba mi ruža. Jedan jedini pupoljak, koji ću staviti Snouu na rever pre nego što ga ubijem. Moje prisustvo brine stražare. Razgovaraju o tome da li da pozovu Hejmiča, kad iza mene progovara ženski glas: „Pustite je da uđe."

Prepoznajem ga, ali ne mogu odmah da se setim kome pripada. Nije iz Šava, nije iz Trinaestice i sigurno nije iz Kapitola. Okrećem se i nalazim licem u lice sa Pejlor, komandantom iz Osmice. Izgleda još lošije nego kad sam je videla u bolnici, ali zar to nije slučaj sa svima?

„Pustite je da uđe, ja preuzimam odgovornost", kaže Pejlor. „Ima pravo na sve što je iza tih vrata." Ovo su njeni vojnici, ne vojnici Koinove. Spuštaju oružje i puštaju me da prođem.

Na kraju kratkog hodnika otvaram staklena vrata i ulazim. Miris je sad tako snažan da počinje da mi izmiče, kao da moj nos ne može da upije takvo obilje. Vlažan, blag vazduh godi mojoj koži. Ruže su veličanstvene. Redovi divnih cvetova, raskošno ružičastih, narandžastih, pa čak i nežne plave boje. Lutam kroz prolaze između pažljivo okresanih biljaka. Gledam, ali ne diram. Na strašan način sam naučila koliko ove lepotice mogu biti smrtonosne. Čim sam je ugledala na vrhu nežnog žbuna, znala sam da je ona ta. Veličantveni beli pupoljak koji je tek počeo da se otvara. Navlačim levi rukav preko šake da ne bih morala da ga dotaknem, uzimam makaze i postavljam ih na stabljiku, kad on progovara.

„Lep primerak."Ruka mi se trza, a makaze odsecaju stabljiku.„Boje su lepe, naravno, ali je samo bela ruža savršenstvo."I dalje ga ne vidim, ali mu čujem glas iz obližnje leje crvenih ruža. Pažljivo držeći pupoljak

zaštićenom rukom, polako skrećem iza ugla i pronalazim ga na stolici postavljenoj uz zid. Doteran je i elegantan kao i uvek, ali sa tragačima i okovanih ruku i nogu. Na jakom svetlu koža mu je bleda i bolesno zelenkasta. Drži belu maramicu prošaranu svežom krvlju. Iako je u lošem stanju, njegove zmijske oči sijaju jasno i hladno. „Nadao sam se da ćeš pronaći put do mojih odaja."

Njegovih odaja. Neovlašćeno sam ušetala u niegov dom, kao što je on gmizao kroz moj prošle godine, preteći svojim krvavim dahom sa mirisom ruže. Ovaj staklenikje jedna od njegovih odaia, verovatno omiljena; možda se u boljim vremenima sam brinuo o biljkama. Ali sad je to njegova tamnica. Zato su me stražari zaustavili. Zato me je Pejlor pustila da uđem.

Pretpostavila sam da će ga strpati u najdublju rupu koiu Kapitol može da ponudi, ali ne i da će uživati u raskoši. Ipak, Koinova ga je ostavila ovde. Da napravi presedan, pretpostavljam. Ako ona u budućnosti padne u nemilost, podrazumevace se da predsednici – čak i oni najpodliji – imaju pravo na poseban treman. Najzad, ko može da predvidi kada će njena moć početi da bledi?

„Toliko stvari ima o kojima treba da razgovaramo, ali pretpostavljam da će tvoja poseta biti kratka. Zato odmah prelazim na stvar. Prvo", počinje da kašlje, od čega mu maramica pocrveni. „Zelim da znaš koliko mi je žao zbog tvoje sestre."

Čak i u mom umrtvljenom, drogiranom stanju, ovo izaziva oštar bol. Pndseća me da njegova okrutnost nema granica. Prestaće da mi radi o glavi tek kad bude u grobu.

„Njena smrt bila je tako suvišna, nepotrebna. U tom trenutku, svi su već videli da je gotovo. Zapravo, baš sam se spremao za zvaničnu predaju kad su ispustili te padobrane." Ne skida pogled sa mog lica. Ne trepće, da mu ništa ne bi promaklo. Ali ono što govori nema smisla. Kad su oni ispustili padobrane? „Nisi valjda mislila da sam to ja naredio? Ne vidiš ono što je očigledno. Prvo, da sam imao letelicu, iskoristio bih je za bekstvo. Drugo, šta bih time dobio? Oboje znamo da ne prezam od ubijanja dece, ali nisam neuračunljiv. Uvek postoji jasan raziog za oduzimanje nečijeg života. Za ubijanje onolike dece nije bilo ni jednog jedinog."

Pitam se da li je njegov naredni nalet kašlja odglumljen, kako bi mi dao vremena da progutam njegove reči. Laže. Naravno da laže. Ali nešto viri iza svega toga.

„Međutim, moram da priznam da je Koinova to majstorski izvela. Pomisao da bombardujem našu bespomoćnu decu, potpuno je uništila već poljuljanu odanost mojih ljudi. Nakon toga više nije bilo pravog otpora. Jesi li znala da je televizija sve uživo prenosila? U Plutarhovoj režiji, izgleda. U padobranima... Takvo razmišljanje se očekuje od glavnog tvorca, zar ne?" Snou briše uglove usana. „Siguran sam da nije hteo da pogodi tvoju sestru, ali takve stvari se dešavaju."

Moje misli lutaju daleko od Snoua. Ponovo sam u Trinaestici, u Ode ljenju za specijalno naoružanje, u društvu Gejla i Bitija. Gledam nove modele napravljene po ugledu na Gejlove zamke, sračunate da probude ljudsku osetljivost. Prva bomba ubija žrtve, druga spasioce. Sećam se Gejlovih reči.

„Biti i ja koristimo ista pravila koja je koristio predsednik Snou kad je oteo Pitu."„Pogrešio sam", započe Snou, ,,što nisam na vreme shvatio šta namerava Koinova. Odlučila je

da pusti Kapitol i distrikte da se međusobno unište i da zatim interveniše sa još uvek snažnom Trinaesticom. Od početka je nameravala da zauzme moje mesto To me ne iznenađuje. Najzad, Trinaestica je pokrenula pobunu koja je dovela do Mračnih dana, a kad su kola krenula nizbrdo, okrenula je leđa ostalim distriktima. Ali ja nisam posmatrao Koinovu, već tebe, Kreju. I ti si posmatrala mene. Plašim se da nas je oboje izigrala."

Odbijam da prihvatim. Neke stvari čak ni ja ne mogu da preživim. Prvi put progovaram nakon sestrine smrti. ,,Ne verujem ti."

Snou odmahuje glavom, glumeći razočaranje. „Draga gospođice Everdin, mislio sam da smo se dogovorili da ne lažemo jedno drugo."

26U hodniku pronalazim Pejlor na istom mestu. „Jesi li pronašla ono što si tražila?" pita.Pokazujem joj beli pupoljak i produžavam. Pošto sam nekako stigla do svoje sobe, punim času

na česmi u kupatilu i stavljam ružu u nju. Kieknem na hladne pločice. Žmirkam ka cvetu, kao da mi je suviše teško da se usredsredim na njegovu belinu pod fluorescentnim svetlom. Prstima pronalazim bolničku narukvicu, stežem je oko zgloba i nanosim sebi bol. Nadam se da će mi pomoći da sačuvam vezu sa stvarnošću, kao što je to Piti uspevalo. Moram da izdržim. Moram da saznam istinu o onome što se dogodilo.

Postoje dve mogućnosti, mada detalji mogu biti malo izmenjeni. Prvo, kao što sam i mislila, Kapitol je poslao letelicu, ispustio padobrane i žrtvovao decu, znajuči da će im tek pristigli pobunjenici priteći u pomoć. Postoje dokazi koji to potvrđuju. Kapitolski grb na letelici, izostanak pokušaja da se neprijatelj obori i njihova duga tradicija korišćenja dece kao piona u borbi protiv distrikta. Tu je i priča koju je ispričao Snou. Da je kapitolska letelica kojom su upravljali

pobunjenici bombardovala decu, kako bi se rat što pre završio. Ako je to bio slučaj, zašto Kapitol nije otvorio vatru na neprijatelja? Da li su bili iznenađeni? Možda su ostali bez odbrane? Uvek je delovalo kao da su ljudima iz Trinaestice deca veoma bitna. Pa, možda ne baš ja. Kad sam prestala da budem korisna, postala sam potrošna roba. Doduše, čini mi se da je prošlo dosta vremena otkad su me u ovom ratu smatrali detetom. Zašto bi to učinili, ako već znaju da će njihovi bolničari krenuti da pomognu deci i nastradati tokom druge eksplozije? Ne bi to uradili Ne bi bili u staniu. Snou laže. Manipuliše sa mnom kao i uvek. Nada se da ću se okrenuti protiv pobunjenika i uništiti ih. Da. Naravno.

Šta me, dakle, muči? Za početak, bombe sa dvostrukim dejstvom. Dopuštam mogućnost da je Kapitol imao to oružje, ali sam sigurna da su ga pobunjenici posedovali. Gejlovo i Bitijevo čedo. Tu je i činjenica da Snou nije pokušao da pobegne, a znam da bi učinio sve da se izvuče. Teško je poverovati da nije imao sklonište, neki bunker prepun zaliha, gde bi mogao da provede ostatak svog zmijskog života. Najzad, tu je i njegova procena Koinove. Nepobitna je činjenica da je uradila ono što je rekao. Pustila je da se Kapitol i distrikti bore među sobom i onda došetala i preuzela vlast. Čak i ako je to bio njen plan, ne znači da je bacila one padobrane. Pobeda se već nazirala. Sve joj je bilo nadohvat ruke.

Osim mene.Sećam se Bogsovog odgovora kad sam mu priznala da nisam razmišljala o tome ko će naslediti Snoua.

„Ako ne možeš odmah da se odlučiš za Koinovu, znači da si protiv nje. Ti si lice pohune. Imaš više uticaja od bilo koje druge osobe. Gledano sa strane, ti je jedvapodnosiš."

Iznenada počinjem da razmišljam o Prim. Još nije imala četrnaest godina, bila je premlada za vojnika, ali se ipak našla na liniji fronta. Kako se to dogodilo? Ne sumnjam da je moja sestra želela da bude tu. Ne sumnjam da je bila sposobnija od većine starijih. Uprkos tome, slanje trinaestogodišnje devojčice u borbu može da odobri samo neko na veoma visokom položaju. Da li je to učinila Koinova, nadajući se da će me gubitak sestre gurnuti u provaliju ili najzad čvrsto postaviti na njenu stranu? Ne bih morala ni da budem prisutna. Mnoge kamere snimale su Gradski trg i ovekovečile taj trenutak.

Ne, počinjem da ludim, klizim u paranoju. Previše ljudi bi znalo za tu misiju. Pročulo bi se. Ili možda nije tako? Ko bi morao da zna osim Koinove, Plutarha i malog, odanog tima koji je lako ukloniti?

Očajno mi je potrebna pomoć da razlučim sve ovo, ali svi kojima sam verovala su mrtvi. Sina. Bogs. Finik. Prim. Pita je tu, ali on može samo da spekuliše. Uostalom, ko zna u kakvom je stanju njegov um. Ostaje mi samo Gejl. On je daleko, ali čak i da je pored mene, da li bih mogla da mu se poverim? Šta bih mu rekla, kako bih mu saopštila da je njegova bomba ubila Prim? Čini mi se da je to nemoguće i počinjem da verujem da Snou sigurno laže.

Najzad mi preostaje samo jedna osoba koja možda zna šta se dogodilo i koja je možda još na mojoj strani. Opasno je otvarati ovu temu. Ali, mada sam sigurna da bi Hejmič rizikovao moj život u areni, mislim da me ne bi izdao Koinovoj. Kakve god razmirice postojale među nama, radije ih rešavamo u četiri oka.

Dižem se sa poda i polazim ka njegovoj sobi. Ne odgovara na kucanje, pa sama ulazim. Fuj! Prosto je zapanjujuće kojom brzinom taj čovek može da uprlja prostor! Svuda po sobi razbacani su tanjiri sa ostacima hrane, razbijene flaše i delovi nameštaja slomljenog tokom pijančenja. Leži na krevetu umotan u čaršav, razbarušen i neopran.

„Hejmiče", zovem dok ga drmusam za nogu. Naravno, to nije dovoljno. Ipak, pokušavam još malo, a zatim mu sipam bokal vode na glavu. Osvešćuje se uz uzdah, divlje mašući nožem. Izgleda da mu kraj Stounove vladavine nije oterao strahove.

,,Oh, to si ti", kaže. Po glasu shvatam da je još pijan.

„Hejmiče", započnem.„Vidi, vidi. Kreja je povratila dobar glas." Smeje se. ,,Pa, Plutarh će biti srećan." Nategnu iz boce.

„Zašto sam mokar?" Spuštam bokal iza sebe na gomilu prljave odeće.„Potrebna mi je tvoja pomoć", kažem.Hejmič podrignu, ispunjavajući vazduh kiselim isparenjima. „Šta je bilo, srce? Nevolje s

muškarcima?" Ne znam zašto, ali to me povređuje tako snažno, kako čak i Hejmiču retko uspeva. Sigurno se to videlo po mom izrazu lica, pošto čak i ovako pijan pokušava da povuče reč. ,,U redu, nije smešno." Ali ja sam već na vratima. „Nije smešno! Vrati se!" Po tupom udarcu koji je usledio kad se stropoštao na pod, procenjujem da je pokušao da me sledi.

Jurim kroz vilu i sakrivam se u orman pun svilenih stvari. Svlačim ih sa vešalica i uranjam u gomiiu. U džepu slučajno pronalazim tabletu morflinga i gutam je nasuvo, ne bih li sprečila histeriju. Međutim, nema ga dovoljno da bi me potpuno smirio. Čujem Hejmiča kako me odnekud doziva, ali me u takvom stanju sigurno neće pronaći. Posebno na ovom novom mestu. Uvijena u svilu, osećam se poput gusenice koja u čauri čeka preobražaj. Uvek sam pretpostavljala da je to veoma mirno stanje. U početku. Medutim, dok putujem ka noći, sve više se osećam kao u zamci, guše me klizavi zavoji, nesposobna sam da izađem i pretvorim se u nešto lepo. Migoljim se, pokušavajući da odbacim oštećeno telo i otkrijem tajnu rasta savršenih krila. Uprkos neljudskim naporima i dalje sam grozno stvorenje, oblikovano eksplozijom bombe.

Susret sa Snouom budi stare košmare. Kao da su me ponovo izbole ose tragačice. Kratkim predahom koji sam pobrkala sa buđenjem, teram užasne slike – samo da bi me oborio novi talas. Kad me stražari konačno pronalaze, sedim na podu ormana upetljana u svilu i vrištim na sav glas. Najpre se borim sa njima, sve dok me ne uvere da su tu da bi mi pomogli. Zatim sklanjaju odeću koja me guši i prate me do sobe. Dok sam prolazila pored prozora, videla sam da nad Kapitolom sviće siva, snežna zora.

Mamurni Hejmič čeka sa šakom pilula i poslužavnikom hrane, iako se ne jede ni meni ni njemu. Nakon slabašnog pokušaja da me navede da pričam, shvata da nema svrhe i šalje me u kadu koja je već spremna. Duboka je, tri stepenika vode do dna. Polako ulazim u toplu vodu i sedam u penu do vrata, nadajući se da će lekovi ubrzo početi da deluju. Posmatram ružu koja je preko noći otvorila latice i jakim mirisom ispunila zagušljivu prostoriju. Ustajem i posežem za peškirom kojim ću je zgnječiti, kad se začu oprezno kucanje i vrata kupatila se otvaraju. Na njima stoje tri poznata lica. Pokušavaju da se nasmeše, ali Venija ne može da sakrije potresenost pri pogledu na moje izmučeno telo muta. „Iznenađenje!" cikne Oktavija, a zatim brizne u plač. Zbunjena sam njihovim dolaskom, ali shvatam da je verovatno vreme za pogubljenje. Došli su da me pripreme za kamere. Da me preobraze do nulte osnove lepote. Nije čudo što Oktavija plače. To je nemoguca misija.

Jedva se usuđuju da me dotaknu, strahujući da će me povrediti, zato moram sama da se tuširam i brišem. Kažem im da jedva osećam bol, ali Flavije se trza dok mi oblači ogrtač. U sobi me čeka još jedno iznenađenje. Sedi na stolici, pravih leđa. Sva blista, od metalik zlatne perike do lakovanih cipela sa visokim potpeticama, stežući malu tablu za pisanje. Začuđujuće ista, osim praznog pogleda u očima.

„Efi", kažem.„Zdravo, Ketnis." Ustaje i ljubi me u obraz, kao da se ništa nije dogodilo od našeg poslednjeg

viđenja, veče pred Četvrtvekovno zatomljenje.„Pa, izgleda da je pred nama još jedan važan dan. Ti lepo počni sa sređivanjem, a ja ću skoknuti da proverim kako teku pripreme."

,,U redu", izgovaram.„Kažu da su Plutarh i Hejmič jedva uspeli da je održe u životu", komentariše tiho Venija. „Bila je

u zatvoru nakon tvog bekstva. To je od pomoći."

Kakva ideja. Efi Trinket, pobunjenik. Ipak, ne želim da je Koinova ubije, zato odlučujem da je predstavim na taj način, ako me neko nešto pita. „Izgleda da je ipak dobro što je Plutarh kidnapovao vas troje."

,,Mi smo jedini tim za pripremu koji je preživeo. Mrtvi su i svi stilisti sa Četvrtvekovnog zatomljenja", kaže Venija. Nije rekla ko ih je ubio. Počinjem da se pitam da li je to uopšte bitno. Oprezno podiže moju ruku punu ožiljaka i posmatra je. „Šta misliš, kojim lakom da ti namažemo nokte, crvenim ili crnim?"

Flavije izvodi pravo čudo sa mojom kosom. Uspeo je da izjednači prednju stranu, dok je nekim od dužih uvojaka prekrio ćelave delove pozadi. Moje lice, pošteđeno plamena, ne predstavlja veći izazov od uobičajenog. Kad obučem Krejino odelo koje je Sina dizajnirao, vide mi se samo ožiljci na vratu, podlakticama i šakama. Oktavija mi kači Krejin broš preko srca i svi se okrećemo ka ogledalu. Ne mogu da verujem koliko normalno izgledam spolja, dok sam iznutra prava olupina.

Čuje se kucanje i ulazi Gejl. „Mogu li na trenutak da porazgovaram sa tobom?" upita. U ogledalu posmatram svoj tim za pripremu. Zbunjeno pokušavaju da se negde sklone, sudaraju se, da bi se na kraju zatvorili u kupatilo. Gejl mi prilazi s leđa. Gledamo se u ogledalu. Tražim nešto za šta ću se uhvatiti, neki znak devojčice i dečaka koji su pre pet godina, nakon slučajnog poznanstva u šumi, postali nerazdvojni. Pitam se šta bi se desilo sa njima da devojčica nije otišla na Igre gladi. Da se zaljubila u dečaka, da se možda udala za njega. Da je kasnije, kad njihova braća i sestre odrastu, pobegla sa njim u šumu i zauvek napustila Distrikt 12. Da li bi bili srećni u divljini, ili bi mračna, čudna tuga među njima narasla sama, bez pomoći Kapitola?

„Doneo sam ti nešto", reče i pruži mi kožni tobolac. Uzimam ga i vidim da je u njemu jedna obična strela. „Treba da bude simbolično. Ispalićeš poslednji hitac u ovom ratu."

„Šta ako promašim?" pitam. ,,Da li će mi je Koinova vratiti, ili će lično ubiti Snoua?"„Nećeš promašiti." Gejl mi kači tobolac o rame.Stojimo, licem u lice, izbegavajući da se pogledamo u oči. „Nisi me posetio dok sam bila u

bolnici." Ne odgovara, tako da najzad sama kažem. ,,Da li je to bila tvoja bomba?",,Ne znam. Ne zna ni Biti", odvrati. „Zar je bitno? Uvek ćeš misliti da jeste."Čeka da sve poreknem; i sama to želim, ali istina je. I sad vidim blesak koji je pali i osećam

vrelinu plamena. Nikad neću moći taj trenutak da odvojim od Gejla. Moja tišina je dovoljan odgovor.

,,To je bila jedina stvar kod mene. Briga o tvojoj porodici", kaže. ,,Dobro gadaj, važi?" Dotiče mi obraz i odlazi. Želim da ga pozovem da se vrati i da mu kažem da sam pogrešila. Da sam smislila kako da se nosim sa ovim. Da se setim okolnosti u kojima je napravio bombu. Da uzmem u obzir sve svoje neoprostive zločine. Da iskopam istinu o tome ko je bacio padobrane. Da dokažem da to nisu učinili pobunjenici. Da mu oprostim. Ali pošto to ne mogu, moraću da se nosim sa bolom.

Efi dolazi da me vodi na neki sastanak. Uzimam luk i u poslednjem trenutku setim se ruže koja blista u čaši sa vodom. Kad sam otvorila vrata kupatila, pronašla sam članove svog tima za pripremu kako sede na ivici kade, zgrbljeni i poraženi. Znam da nisam jedina čiji je svet zauvek nestao. „Hajdemo", kažem. „Publika nas čeka."

Očekuje me sastanak sa producentskim timom, na kojem će mi Plutarh objasniti gde treba da stojim i kad će mi dati znak da ubijem Snoua. Umesto toga nalazim se u sobi, gde me šestoro ljudi već čeka za stolom – Pita, Džoana, Biti, Hejmič, Eni i Enobarija. Svi nose sive uniforme pobunjenika iz Trinaestice. Niko ne izgleda naročito dobro. „Šta je ovo?" pitam.

„Nismo sigurni", odvraća Hejmič. „Izgleda kao skup preživelih pobednika."„Zar smo samo mi ostali?" pitam.

„Cena slave", dodaje Biti. „Bili smo meta i jednima i drugima. Kapitol je pobio pobednike za koje se sumnjalo da su pobunjenici. Pobunjenici su pobili one za koje su sumnjali da su u savezu sa Kapitolom."

Džoana se mršti ka Enobariji. „Šta onda ona radi ovde?"„Ona je zaštićena onim što nazivamo Krejinim dogovorom", kaže Koinova dok ulazi iza mene.

„Prema njemu se Ketnis Everdin složila da podrži pobunjenike u zamenu za imunitet pobednika. Ketnis je održala svoj deo pogodbe. Mi ćemo održati svoj."

Enobarija se smeši Džoani. „Na tvom mestu ne bih se toliko radovala", kaže Džoana. „Svakako ćemo te ubiti."

„Sedi, Ketnis, molim te", kaže Koinova dok zatvara vrata. Sedam između Eni i Bitija i pažljivo spuštam ružu na sto. Kao i obično, Koinova oamah prelazi na stvar. „Okupila sam vas da okončamo debatu. Danas ćemo pogubiti Snoua. Tokom prethodnih nedelja, stotine njegovih saučesnika je osuđeno i sada čeka izvršenje smrtne presude. Međutim, u distriktima je patnja bila tako strašna da žrtve ovo ne smatraju dovoljnim. Zapravo, mnogi od njih traže potpuno istrebljenje svih građana Kapitola. Međutim, da bi se populacija održala, mi to ne smemo da dozvolimo."

Kroz vodu u čaši posmatram iskrivlienu sliku Pitine šake. Opekotine. Sad smo oboje vatreni mutovi. Podižem oči ka tragovima koje je plamen ostavio na njegovom čelu. Obrve su mu spaljene, tako da je sreća da oči nisu stradale. Iste plave oči koje su još u školi tražile moje, a zatim skretale pogled. Kao što i sad čine.

„Zbog toga smo pronašli još jednu mogućnost. Pošto moji saradnici i ja ne možemo da se dogovorimo, složili smo se da pobednicima prepustimo odluku. Većina od četiri glasa odobriće plan. Niko ne može da se uzdrži od glasanja", kaže Koinova. „Predlog je da umesto uništenja čitave populacije Kapitola, održimo poslednje, simbolične Igre gladi, u kojima će učestvovati deca bivših najvećih moćnika."

Svi se okrećemo ka njoj. „Šta?" upita Džoana.„Održaćemo Igre gladi u kojima će učestvovati deca iz Kapitola", kaže Koinova.„Sigurno se šalite?" reče Pita.,,Ne. Moram da dodam još nešto. Ako se Igre održe, biće objavljeno da je to učinjeno uz vašu

saglasnost, mada se neće otkriti kako je ko glasao, radi vaše bezbednosti", kaže nam Koinova.,,Da li je ovo Plutarhova ideja?" upita Hejmič.„Ideja je moja", odgovori Koinova. ,,Uz najmanje žrtava, ovo će ugasiti želju za odmazdom. Sad

možete da glasate.",,Ne!" prasne Pita. „Glasam protiv, naravno! Ne možemo održati nove Igre gladi!"„Zašto da ne?" odvraća Džoana. „Meni to deluje vrlo pošteno. Snou ima unuku. Ja glasam za."„I ja glasam za", kaže Enobarija gotovo ravnodušno. „Neka osete malo kako je to."„Zbog ovog smo se pobunili, zar ste zaboravili?" Pita gleda ostale. „Eni?"„Glasam protiv, kao i Pita", odgovara. „Tako bi glasao i Finik da je sa nama."„Ali nije, zato što su ga ubili mutovi predse inika Snoua", podseća je Džoana.„Glasam protiv", kratak je Biti. ,,To je rđav presedan. Moramo da prestanemo da posmatramo

jedni druge kao neprijatelje. U ovom trenutku, jedinstvo je nužno da bismo opstali. Protiv."„Ostali su nam Ketnis i Hejmič", kaže Koinova.Da li je ovako bilo pre sedamdeset i kusur godina? Da li je grupa ljudi sedela oko stola i glasala

o pokretanju Igara gladi? Je li neko mislio drugačije, pozivao na milost i bio nadglasan od onih koji su žudeli za krvlju dece iz distrikta? Miris ruže prikrada se mojim nozdrvama, silazi mi niz grlo i očajnički ga steže. Toliki ljudi koje sam volela sad su mrtvi, a mi raspravljamo o narednim Igrama gladi, uz „najmanje žrtava". Ništa se nije promenilo. Ništa se neće promeniti.

Pažljivo odmeravam mogućnosti, razmišljam o svemu. Ne skidajući pogled sa ruže, kažem: „Glasam za... zbog Prim."

„Hejmiče, na tebi je da odlučiš", kaže Koinova.Pita besno bombarduje Hejmiča svirepostima čiji će deo postati, ali ja osećam da zapravo

posmatra mene. Znači, ovo je taj trenutak. Trenutak koji pokazuje koliko smo slični, koliko se razumemo.

,,Ja sam uz Kreju", kaže.„Odlično. Doneli smo odluku", saopštava Koinova. „Sad moramo zauzeti svoja mesta pred

pogubljenje."Dok prolazi pored mene, podižem čašu sa ružom. „Možete li se pobrinuti da Snou nosi ovo? Tik

iznad srca?"Koinova se nasmeši. „Naravno. Takođe ću se pobrinuti da sazna za Igre."„Hvala", uzvratila sam.Ljudi su već nagrnuli u sobu i okružili me. Nanose mi završni sloj pudera, primam poslednje

Plutarhove naloge, a zatim me odvode do glavnog ulaza u vilu. Gradski trg je krcat, ljudi se prelivaju u sporedne ulice. Ostali zauzimaju svoja mesta. Stražari. Zvaničnici. Vođe pobunjenika.Pobednici. Kada se začulo klicanje, znala sam da se Koinova pojavila na balkonu. Zatim me Efi tapše po ramenu i ja izlazim na zubato zimsko sunce. Stajem na svoje mesto, praćena zaglušujućim urlikom mase. Kao što mi je rečeno, okrećem se tako da me gledaju iz profila i čekam. Kad se Snou pojavio na vratima, publika je podivljala. Vezuju mu ruke za stub, što je potpuno nepotrebno. Neće pobeći, nema gde. Ovo nije prostrana pozornica kod Centra za obuku, već uzana terasa ispred predsedničke vile. Nije čudo što su smatrali da mi vežba nije potrebna. Udaljen je samo deset metara.

Osećam kako mi luk prede u ruci. Posežem preko ramena i vadim strelu. Postavljam je, ciljam u ružu, ali gledam u njegovo lice. Kašlje i krvave bale mu cure niz bradu. Palaca jezikom preko debelih usana. Tražim u njegovim očima najmanji nagoveštaj straha, kajanja, besa, ali ne nalazim ništa osim onog istog pogleda kojim se završio naš prethodni razgovor. „Draga gospođice Everdin. Mislio sam da smo se dogovorili da ne lažemo jedno drugo."

U pravu je. Dogovorili smo se.Podižem strelu. Natežem tetivu i odapinjem. Predsednica Koin pada preko balkona na zemlju.

Mrtva.

27U žamoru zapanjene mase, čujem samo jedan zvuk. Smeh predsednika Snoua. Grozno

klokotavo graktanje, praćeno erupcijom penušave krvi i napadom kašlja. Vidim da se naginje napred, bljujući život na usta, sve dok ga stražari ne zaklone od mog pogleda.

Dok sive uniforme jure ka meni, pitam se šta mi donosi kratka budućnost ubice nove predsednice Panema. Ispitivanje, verovatno mučenje, sigurno javno pogubljenje. Moraću ponovo da se oprostim od šačice ljudi koje još čuvam u srcu. Mogućnost suočavanja sa majkom koja će sad ostati potpuno sama na svetu, pomaže mi da se odlučim.

„Laku noć", šapućem luku u svojoj šaci i osećam kako se smiruje. Podižem levu ruku i izvijam vrat kako bih istrgla pilulu iz džepa na rukavu. Umesto toga, zarivam zube u meso. Zbunjeno trgnem glavom unazad i pogled mi se ukršta sa Pitinim. Samo što ga ovog puta nije skrenuo. Krv curi iz ugriza na njegovoj šaci, prebačenoj preko noćnog klina. „Pusti me!" režim, pokušavajući da izvučem ruku iz njegovog stiska.

,,Ne mogu", kaže. Dok me odvlače od njega, osećam da mi je džep strgnut sa rukava i vidim da tamnoljubičasta pilula pada na zemlju. Posmatram kako stražar čizmom mrvi poslednji Sinin dar. Pretvaram se u divlju životinju, šutiram, grebem, ujedam, činim sve što mogu kako bih se

oslobodila šume ruku dok se gomila gura ka meni. Stražari me podižu, ali ja nastavljam da udaram dok me nose iznad mase. Vrištim Gejlovo ime. Ne vidim ga u gomili, ali znaće šta želim. Dobar hitac koji će sve okončati. Međutim, nema strele, nema metka. Da li je moguće da me ne vidi? Ne. Iznad nas, na velikim ekranima postavljenim oko Gradskog trga, svi mogu da vide šta se dešava. On vidi, on zna, ali ne radi ono što očekujem. Kao što ni ja to nisam uradila kad je bio uhvaćen. Baš smo očajni lovci i prijatelji. Oboje.

Sama sam.U vili mi stavljaju lisice i povez preko očiju. Delimično me vuku a delimično nose kroz hodnike,

unose u lift, iznose odatle i spuštaju na tepih. Skidaju mi lisice i lupaju vratima za mnom. Kada sam skinula povez, videla sam da sam u svojoj staroj sobi u Centru za obuku. Onoj u kojoj sam živela nekoliko dana pre Igara gladi i Cetvrtvekovnog zatomljenja. Na krevetu je samo dušek, ormani su otvoreni i tužno prazni, ali ja ipak znam da je ovo moja soba.

Mučim se da ustanem i skinem Krejino odelo. Gadno sam izubijana, a možda mi je slomljen i poneki prst. Međutim, tokom borbe sa stražarima koža mi je najviše stradala. Nova, ružičasta pokožica liči na froncle, dok krv curi iz presađenih ćelija. Međutim, bolničari ne dolaze. Pošto me baš briga, sklupčam se na dušeku, čekajući da iskrvarim na smrt.

Nemam sreće. Do večeri, krv se zgrušala tako da sam kruta, bolna i ulepljena, ali živa. Hramljem do tuša i programiram najnežniji tretman kojeg mogu da se setim, bez sapuna i proizvoda za kosu. Zatim čučnem pod topao tuš, sa laktovima na kolenima i glavom u šakama.

Zovem se Ketnis Everdin. Zašto samjoš uvek živa? Trebalo bi da sam mrtva. Za sve ostale bilo bi bolje da sam mrtva...

Kad sam stala na prostirku, osetila sam kako mi para prži oštećenu kožu. Nemam ništa čisto da obučem. Nemam čak ni peškir da se umotam. Kad sam se vratila u sobu, Krejinog odela više nije bilo. Zamenio ga je papirni ogrtač. Doneto mi je jelo iz tajanstvene kuhinje, a dobila sam i kutijicu sa lekovima umesto dezerta. Jedem hranu, uzimam terapiju, mažem kožu melemom. Sad moram da razmotrim sve moguće načine za samoubistvo.

Ponovo ležim sklupčana na krvavom dušeku. Nije mi hladno, ali osećam se nago zbog papira na sebi. Ne mogu da skočim kroz prozor. Staklo je debelo bar trideset centimetara. Znam da napravim odličnu omču, ali nemam gde da je zakačim. Mogla bih da skupljam pilule dok ne nakupim smrtonosnu dozu, ali sigurna sam da me posmatraju. Ko zna, možda me baš sada prikazuju na televiziji, dok komentatori analiziraju šta me je navelo da ubijem Koinovu. Nadzor sprečava pokušaj samoubistva. Oduzimanje mog života privilegija je Kapitola. Ponovo.

Mogu da odustanem. Da odlučim samo da ležim na krevetu, da ne jedem i ne uzimam lekove. Mogla bih ja to. Prosto da umrem. Da nije simptoma skidanja sa morflinga. Ne dešava se korak po korak kao u bolnici u Trinaestici, več naprečac. Sigurno su mi davali pozamašne doze. Kad me obuzima potreba za morflingom praćena drhtavicom, oštrim bolom i nepodnošljivom hladnoćom, moja odlučnost se razbija u paramparčad. Klečim i pipam po tepihu, očajnički tražeći pilule koje sam bacila u trenutku snažne rešenosti. Izmenim plan o samoubistvu, odlučujući se za laganu smrt uz pomoć morflinga. Postaću izbečena i žućkasta vreća kostiju. Nekoliko dana sprovodim ovaj plan u delo i dobro mi ide. A onda se dešava nešto neočekivano.

Počinjem da pevam. Pored prozora, pod tušem, u snu. Satima. Balade, ljubavne pesme, pesme o prirodi. Sve kojima me je otac naučio pre nego što je poginuo, jer je od tog trenutka bilo vrlo malo muzike u mom životu. Zapanjujuće je koliko ih se jasno sećam, njihovih melodija i reči. Glas mi je najpre grub i ne uspevam da izvučem visoke tonove, ali uskoro se pretvara u nešto divno. Glas zbog kojeg kreje zaćute, a zatim se polome među sobom ne bi li se priključile. Prolaze dani, nedelje. Posmatram kako sneg pada po prozorskom simsu. Sve vreme čujem samo sopstveni glas.

Šta rade? Kakav je zastoj u pitanju? Zar je teško organizovati pogubljenje jedne devojke-ubice? Nastavljam sa pokušajem samouništenja. Mršavija sam nego ikad i moja borba protiv gladi je ponekad žestoka, tako da životinjski deo mene popusti pred iskušenjem koje pruža hleb sa puterom ili pečeno meso. Ipak, pobeđujem. Nekoliko dana osecam se prilično loše i čini mi se da se najzad odvajam od života. Tad shvatim da se broj tableta morflinga smanjuje. Pokušavaju polako da me skinu sa njega. Ali zašto? Pred gomilom bi lakše izašli na kraj sa drogiranom krejom. Sine mi užasna misao: šta ako su odlučili da me ne ubiju? Šta ako su mi namenili nešto drugo? Šta ako su osmislili nov način da me preobraze, obuče i iskoriste?

Neću im dozvoliti. Ako ne mogu da se ubijem u ovoj sobi, iskoristiću prvu priliku koja mi se bude pružila izvan nje i završiti posao. Mogu da me utove. Mogu da mi obezbede tretman celog tela, da me obuku, da me ponovo učine lepom. Mogu da osmisle oružje iz snova koje će oživeti u mojim rukama, ali ne mogu me ubediti da postoji potreba da ga koristim. Više ne osećam ni trunku odanosti prema čudovištima koja sebe nazivaju ljudskim bićima, uprkos tome što sam i sama čovek. Pita je bio u pravu. Valjalo bi da uništimo sami sebe i dopustimo nekoj boljoj rasi da preuzme planetu. Nema sumnie da nešto nije u redu sa stvorenjima koja rešavaju sukobe ubijanjem sopstvene dece. Snou je mislio da su Igre gladi savršeni instrument kontrole. Koinova je verovala da će padobrani brzo završiti rat. Ko ima koristi od toga? Ja ne. Istina je da život u svetu gde se takve stvari dešavaju ni za koga ne predstavlja blagodat.

Nakon što sam dva dana ležala na dušeku, bez jela, pića i tableta morflinga, vrata se otvaraju. Neko prilazi krevetu i ulazi mi u vidno polje. Hejmič. „Tvoje suđenje je završeno", kaže. „Hajde. Idemo kući."

Kući? O čemu to govori? Ja više nemam dom. Cak i da je moguće otići na takvo mesto, suviše sam slaba da se krećem. Pojavljuju se neki nepoznati ljudi. Hrane me i poje. Kupaju i oblače. Jedan me podiže kao krpenu lutku i nosi na krov, unosi u letelicu i vezuje mi pojas. Preko puta sede Hejmič i Plutarh. Za koji trenutak polećemo.

Nikada nisam videla Plutarha tako dobro raspoloženog. Sav blista. „Sigurno imaš milion pitanja!" Iako samo ćutim, odgovara na svako od njih.

Nakon što sam ubila Koinovu, nastao je urnebes. Kad se metež malo smirio, pronašli su telo predsednika Snoua, koje je i dalje bilo vezano za stub. Razilaze se mišljenja o tome da li se ugušio dok se smejao ili ga je gomila zgnječila. Nikog i nije briga. Organizovani su vanredni izbori i Pejlor je izabrana za predsednika. Plutarh je postavljen za ministra javnog informisanja, što znači da određuje koji će se program emitovati. Prvi veliki televizijski događaj bilo je moje suđenje, na kome je bio glavni svedok odbrane. Mada, glavna zasluga za moje oslobađanje pripada doktoru Aurelijusu, koji je opravdao svoje dremanje predstavivši me kao beznadežnu, učaurenu ludakinju. Uslov za moje puštanje bio je da budem pod njegovim nadzorom, ali to će morati da se obavlja preko telefona, zato što on nikad ne bi došao u zabit poput Dvanaestice, gde ću biti u kućnom pritvoru. Istina je da niko ne zna šta da radi sa mnom pošto je rat završen. Doduše, Plutarh tvrdi da bi u nekom novom, budućem ratu, lako pronašli ulogu za mene. Zatim se od srca ismejao. Izgleda da mu uopšte ne smeta što se ostalima ne dopadaju njegove šale.

„Spremaš li se za novi rat, Plutarhu?" pitam.„Oh, ne. Trenutno se nalazimo u onom divnom periodu kad se svi slažu da nedavne užase

nikad ne treba ponoviti", kaže on. „Međutim, kolektivno pamćenje je obično kratkotrajno. Mi smo nestalna, glupa i zaboravna bića, sa velikim darom sa samouništenje. Mada, ko zna? Možda je došao taj trenutak, Ketnis."

„Koji trenutak?"

„Trenutak da poštujemo odluku. Možda smo svedoci evolucije ljudske rase. Razmisli o tome." Zatim me je upitao želim li da učestvujem u novoj emisiji o pevanju, koju će početi da snima tokom narednih nedelja. Voleo bi da otpevam nešto lepo i veselo. Poslaće ekipu do moje kuće.

Slećemo nakratko u Trojku da ostavimo Plutarha. Sastaje se sa Bitijem radi dogovora o sistemima za emitovanje. Na rastanku mi dobacuje: ,,Ne budi stranac."

Kad smo se vratili među oblake, pogledala sam Hejmiča i upitala: „Zašto se ti vraćaš u Dvanaesticu?"

,,Ni za mene ne mogu da pronađu mesto u Kapitolu", kaže.Prihvatam to zdravo za gotovo, ali u meni uskoro proradi crv sumnje. Hejmič nije nikoga ubio.

Mogao bi da ode bilo gde. Sigurno se u Dvanaesticu vraća zato što su mu naredili. „Moraš da vodiš računa o meni, zar ne? Kao mentor?" Samo sleže ramenima i konačno sve shvatam. „Moja majka se ne vraća."

„Tako je", reče. Zatim izvadi iz jakne kovertu i predade mi je. Posmatram lepa, obla slova. „Pomaže da se osnuje bolnica u Distriktu 4. Želi da je nazoveš čim stignemo." Prelazim prstima po ljupkim krivinama slova. „Znaš zašto ne može da se vrati." Da, znam. Moj otac, Prim, pepeo, previše bolnih uspomena. Ja, navodno, imam snage da se nosim sa tim. „Želiš li da znaš ko još neće biti tamo?"

,,Ne", kažem. ,,Ne želim da pokvarim iznenađenje."Poput dobrog mentora, Hejmič me tera da pojedem sendvič, a zatim se do kraja putovanja pravi

kao da misli da sam zaspala. Zabavlja se pretraživanjem letelice, pronalazi flaše sa pićem i pakuje ih u svoju torbu. Već se smrklo kad smo sleteli na travnjak ispred Pobedničkog sela. U polovini kuća gori svetlo, uključujući Hejmičev i moj dom. Pitina kuća je mračna. Neko je zapalio vatru u mojoj kuhinji. Sedam na stolicu za ljuljanje pred kaminom, stežući u ruci majčino pismo.

„Doviđenja do sutra", kaže Hejmič.Dokzveckanje torbe sa flašama nestaje u daljini, šapućem: „Sumnjam."Ne mogu da se pomerim sa stolice. Ostatak kuće je hladan, mračan i prazan. Uvijam se u stari

šal i zurim u plamen. Izgleda da sam spavala, pošto u sledećem trenutku vidim da je jutro i da se Masna Sej mota oko šporeta. Pravi mi jaja i tost i sedi pored mene dok sve ne pojedem. Razmenjujemo tek po koju reč. Njena mala unuka, zarobljena u sopstvenom svetu, uzima svetloplavo klupko iz majčine korpe za pletenje. Masna Sej joj kaže da ga vrati, ali joj ja dopuštam da uzme. U ovoj kući više niko ne zna da plete. Nakon doručka, Masna Sej pere sudove i odlazi, ali se vraća za večeru i ponovo me tera da jedem. Ne znam da li se prosto ponaša kao dobar sused ili je vlada plaća, ali dolazi svakog dana po dva puta. Ona kuva, ja jedem. Pokušavam da osmislim svoj sledeći potez. Trenutno ne postoji ništa što me sprečava da sebi oduzmem život. Ipak, kao da nešto čekam.

Ponekad telefon zvoni i zvoni, ali ne podižem slušalicu. Hejmič me nikad ne posećuje. Možda se predomislio i otišao, mada pretpostavljam da je prosto pijan. Dolaze samo Masna Sej i njena unuka. Nakon meseci provedenih u samici, njih dve su već prava gužva.

„Danas vazduh miriše na proleće. Valjalo bi da izađeš", kaže. „Idi u lov."Nigde nisam otišla. Sve vreme presedela sam u kuhinji, osim što sam napravila nekoliko koraka

do malog kupatila. I dalje sam u odeći u kojoj sam napustila Kapitol. Samo sedim pored vatre i zurim u neotvoreno pismo na kaminu. „Nemam luk."

„Pogledaj u sobi niz hodnik", reče mi.Nakon što je otišla, počela sam da razmišljam da li da krenem do sobe. U početku sam odbacila

tu mogućnost, ali nakon nekoliko sati ipak odlazim, hodajući nečujno u čarapama da ne bih probudila duhove. U radnoj sobi u kojoj sam pila čaj sa predsednikom, nalazim kutiju sa očevom lovačkom jaknom, našom knjigom o biljkama, venčanom fotografijom mojih roditelja, slavinom

koju je Hejmič poslao i priveskom koji mi je Pita dao u areni. Na stolu su luk i tobolac sa strelama, koje je Gejl spasao u noći bombardovanja. Oblačim jaknu, ostale stvari ne diram.Nakon toga, spuštam se na sofu u dnevnoj sobi i borim se sa košma rom. Sanjam kako ležim u dubokom grobu, dok svi pokojnici koje sam poznavala prilaze i lopatom bacaju pepeo po meni. Dugo me muči, jer je spisak ljudi poduži. Što sam više zatrpana, teže dišem. Pokušavam da ih dozovem, preklinjem ih da prestanu, ali mi pepeo ulazi u usta i nos. Ne mogu da vičem, dok lopate stružu i stružu...

Trgnem se i probudim. Bledo jutarnje sunce probija se ispod roletne. Lopate i dalje stružu. Onako bunovna trčim niz hodnik, izlećem iz kuće i nastavljam oko nje, sada već spremna da zavrištim na mrtve. Ukopala sam se u mestu čim sam ga videla. Lice mu je rumeno od kopanja ispod prozora. U kolicima je pet razbarušenih žbunova.

„Vratio si se", rekla sam.„Doktor Aurelijus mi je tek juče dozvolio da napustim Kapitol", odvrati Pita. „Inače, poručio ti

je da ne može zauvek da se pravi kako te leči. Moraš da podigneš slušalicu."Izgleda dobro. Mršav je i pun opekotina kao i ja, ali mu pogled više nije zamagljen i izmučen.

Doduše, malo se mršti dok me posmatra. Neodlučno pokušavam da sklonim kosu sa lica i shvatam da se sva umrsila. Pokušavam da mu skrenem misli. „Šta to radiš?"

„Otišao sam jutros u šumu i iskopao žbuniće. Za nju\ kaže. „Pomislio sam da bismo mogli da ih zasadimo uz kuću."

Zurim u žbunje i zemlju koja visi sa korenja. Zastaje mi dah – ruža. Spremna sam da opsujem Pitu, ali tad shvatim da nije ruža već jagorčevina . Cvet po kojem je moja sestra dobila ime. Klimam Piti sa odobravanjem i žurno se vraćam u kuću, zaključavajući vrata za sobom. Međutim, demoni su unutra, ne napolju. Drhteći od slabosti i zebnje, trčim uza stepenice. Noga mi zapinje za poslednji stepenik i padam na pod. Jedva se podižem i nastavljam do svoje sobe. Miris je slabašan, ali se još oseća. Tamo je. Bela ruža među suvim cvećem u vazi. Smežurana i krhka, i dalje je jezivo savršena, zato što je odgajana u stakleniku predsednika Snoua. Grabim vazu, teturam se do kuhinje i ono što je u njoj bacam u vatru. Plavi plamen obuhvata cvet i proždire ga. Vatra ponovo pobeđuje ruže. Na kraju tresnem vazu o pod.

Vraćam se gore i otvaram prozor da provetrim ostatak Snouovog smrada. Međutim, osećam ga i dalje, na odeći i u svakoj pori. Skidam se, a komadi kože veliki kao dečji dlan lepe se za odeio. Izbegavajući ogledalo, stajem pod tuš i spiram ruže iz kose, sa tela i iz usta. Ružičasta i peckava, pronalazim nešto čisto za oblačenje. Potrebno mi je pola sata da operem kosu. Masna Sej otključava ulazna vrata. Dok mi pravi doručak, bacam u vatru odeću koju sam upravo skinula. Poslušam njen predlog i nožem skratim nokte.

„Gde je Gejl otišao?" upitala sam dok sam jela jaja.,,U Distrikt 2. Dobio je neki dobar posao. Vidim ga s vremena na vreme na televiziii", odvrati.Prebiram po svojim osećanjima, pokušavajući da pronađem bes, mržnju, želju. Nalazim samo

olakšanje.„Danas idem u lov", kažem.„Nemam ništa protiv nekoliko komada sveže divljači", odvrati mi.Naoružavam se lukom i strelama i izlazim, nameravajući da preko Livade izađem iz

Dvanaestice. Blizu trga vidim ljude sa rukavicama i maskama, kako prate kolska kola. Prebiru po onome što leži ispod ovogodišnjeg snega. Sakupljaju ostatke. Jedna kola stoje ispred gradonačelnikove kuće. Prepoznajem Toma iz Gejlove stare ekipe. Zastaje je na trenutak da krpom obriše znoj sa čela. Sećam se da sam ga viđala u Trinaestici, ali izgleda da se vratio. Pozdravi me i smognem snage da pitam: „Jesu li ovde pronašli nekog?"

„Čitavu porodicu. I još dvoje koji su radili za njih", kaže mi Tom.

Medž. Tiha, ljubazna i hrabra. Devojka koja mi je dala broš koji mi je stvorio ime. Gutam knedlu u grlu. Pitam se da li će se noćas pridružiti društvu z moje noćne more i lopatom mi trpati pepeo u usta. „Mislila sam, pošto je bio gradonačelnik..."

„Sumnjam da mu je pomoglo to što je bio gradonačelnik Dvanaestice", kaže Tom.Klimnem mu i nastavim dalje, strogo vodeći računa da ne gledam u kola. U čitavom gradu i

Šavu vidim isto. Pljačkanje mrtvih. Kad sam se približila ruševinama svoje stare kuće, ulica je već prepuna kola. Livada je nestala, ili se bar dramatično izmenila. Iskopana je duboka jama i u nju su položene kosti. Masovna grobnica za moje sugrađane. Obilazim rupu i ulazim u šumu na uobičajenom mestu. Doduše, to više nije bitno.Kroz ogradu ne teče struja i na nju su naslagane dugačke grane da zveri ne bi ulazile. Ipak, teško je osloboditi se starih navika. Razmišljam o odlasku do jezera, ali suviše sam slaba i jedva stižem do mesta gde sam se sastajala sa Gejlom. Sedam na stenu gde nas je Kresida snimala, ali je za mene samu preširoka. Nekoliko puta zatvaram oči i brojim do deset, pomišljajući da će se materijalizovati kraj mene bez zvuka, kao što je često činio. Samu sebe podsećam da je u Dvojki, da ima dobar posao i verovatno ljubi neke nove usne.

Nekadašnja Ketnis obožavala je ovakve dane. Rano je proleće, šuma se budi posle duge zime. Međutim, polako nestaje snaga koju mi je donela jagorčevina. Malaksala i teška, jedva se dovlačim do ograde. Tom mora da me odveze kući mrtvačkim kolima. Pomaže mi do sofe u dnevnoj sobi, odakle posmatram kako prašina leti kroz tanke snopove popodnevnog svetla.

Glava mi je već klonula, kad začujem šištanje. Tek kroz izvesno vreme shvatam da mi se ne pričinjava. Kako je dospeo ovde? Gledam tragove kandži neke životinje, podignutu zadnju šapu i upadljive kosti na njegovom licu. Došao je peške, čak iz Trinaestice. Možda su ga izbacili ili više nije mogao da izdrži bez nje, pa je krenuo u potragu.

„Uzalud si dolazio. Ona nije ovde", kažem mu. Ljutić ponovo zašišti. „Nije ovde. Možeš da šištiš koliko god želiš. Nećeš pronaći Prim." Živne kad začuje njeno ime. Podiže uši i pun nade počinje da mijauče. „Izlazi napolje!" Beži od jastuka koji bacam na njega. „Odlazi! Ovde više nema ničeg za tebe!" Počinjem da se tresem, besna na njega. „Ona se ne vraća! Nikad se neće vratiti!" Grabim drugi jastuk i ustajem da bih naciljala. Odjednom, suze počinju da mi klize niz lice. „Mrtva je." Rukama grčevito stežem stomak ne bih li ugušila bol. Padam na kolena, grlim jastuk i plačem. „Mrtva je, glupa mačorčino! Mrtva je!" Iz tela mi izvire nov zvuk, pomalo plakanje, pomalo pevanje. Dajem oduška očaju. Ljutić počinje da cvili zajedno sa mnom. Šta god da pokušam, neće da ode. Kruži oko mene na bezbednoj udaljenosti, dok mi talasi jecaja razdiru telo. Najzad padam u nesvest. Mislim da je životinja sve razumela. Sigurno zna da se nešto strašno dogodilo i da opstanak traži da čini nezamislivo. Satima kasnije, kad odem u krevet, on je tu, na mesečini. Čuči kraj mene, budnih očiju, čuva me od noći.

Ujutru stoički podnosi dok mu čistim posekotine, ali čeprkanje trna iz šape izaziva seriju bolnih mijauka. Oboje ponovo plačemo, ali ovog puta tešimo jedno drugo. Osnažena time, otvaram majčino pismo koje mi je Hejmič dao, okrećem telefonski broj i plačem sa njom. Pita se pojavljuje zajedno sa Masnom Sej, noseći veknu hleba pod rukom. Ona nam pravi doručak, a ja svu slaninu dajem Ljuticu.

Vraćam se polako u život, uz mnogo izgubljenih dana. Pravim se da sledim savete doktora Aurelijusa i iznenadim se kad o jednom počnem ozbiljno da razmišljam. Ispričam mu o svojoj ideji za knjigu i već sledećim vozom iz Kapitola stiže mi velika kutija pergamenta.

Ideju mi je dala porodična knjiga o biljkama. Tu smo beležili stvari koje treba da se zapamte. Svaka strana počinje slikom određene osobe. Fotografijom, ako možemo da je pronađemo. Ako ne možemo, Pita crta ili skicira. Zatim svojim najlepšim rukopisom opisujem sve detalje koje želim da ovekovečim. Gospa koja liže Prim po obrazu. Očev smeh. Pitin otac sa kolačima. Boja Finikovih

očiju. Šta je sve Sina mogao da učini sa komadom svile. Kako je Bogs reprogramirao holo. Ru podignuta na prste, sa rukama raširenim kao da će da poleti. I tako dalje. Pečatimo stranice slanom vodom i obećanjem da ćemo živeti ispravno, jer samo tako njihova smrt neće biti uzaludna. Hejmič nam se najzad priključuje, bogateći sadržaj knjige pričama o dvadeset tri godine koliko je bio primoran da bude mentor. Dodaci postaju sve manji. Poneko staro sećanje koje samo iskrsne. Cvet jagorčevine sačuvan među stranicama. Čudni komadići sreće, poput fotografije Eninog i Finikovog tek rođenog sina.

Ponovo smo naučili da se zanimamo poslovima. Pita peče. Ja lovim. Hejmič pije dok mu ne ponestane alkohola, zatim gaji guske dok ne stigne sledeći voz iz Kapitola. Na sreću, guske umeju lepo da se brinu o sebi. Nismo sami. Nekoliko stotina ostalih se vratilo. Uprkos svemu što se dogodilo, ovo je ipak naš dom. Pošto su rudnici zatvoreni, ljudi pepelom đubre zemlju i sade hranu. Mašine iz Kapitola ravnaju teren za novu fabriku lekova. Mada je niko nije zasejao, Livada ponovo postaje zelena.

Pita i ja polako zaceljujemo. I dalje ima trenutaka kada zgrabi naslon stolice i ne pušta ga dok napad ne prestane. Ja vrištim dok se budim iz košmara o mutovima i izgubljenoj deci. Ali, njegove ruke su tu da me uteše. A s vremenom i njegove usne. Tokom noći kad me je obuzela ista glad kao onda na plaži, shvatam da bi se ovo svakako dogodilo. Da mi za preživljavanje nije potrebna Gejlova vatra, potpaljena mržnjom i besom. Toga i sama imam dovoljno. Potreban mi je maslačak u proleće. Blistav i žut simbol buđenja, a ne uništenja. Obećanje da će se život nastaviti, bez obzira na to koliko su naši gubici neizmerni. Da sve ponovo može biti dobro. Samo Pita može to da mi da.

Posle svega, voli da prošapće: „Voliš me. Istina ili neistina?"Ja kažem: „Istina."

EPILOGIgraju se na Livadi. Tamnokosa i plavooka devojčica pleše. Dečak sa plavim uvojcima i graorastim očima pokušava da održi korak sa njom, gegajući se na debeljuškastim nogama odojčeta. Bilo mi je potrebno pet, deset, petnaest godina da prelomim. Ali, Pita ih je toliko želeo. Kad sam prvi put osetila da se mrda u meni, obuzeo me je strah star koliko i život. Samo je radost kad sam je prvi put držala u naručju, uspela da ga obuzda. Druga trudnoća je bila lakša, ali neznatno.

Pitanja su samo početak. Arene su potpuno uništene, izgrađeni su spomenici, nema više Igara gladi. Ali uče o njima u školi i devojčica zna da smo mi u tome učestvovali. I dečak će saznati za koju godinu. Kako da im pričam o tom svetu, a da ih ne uplašim nasmrt? Mojoj deci, koja reči ove pesme uzimaju zdravo za gotovo:

Na širokoj livadi, tamo pod vrbom,Krevet od trave ijastuk mekan.Spusti glavu, sklopi pospane oči;Kad ih otvoriš, sunce će nebom da kroči.

Ovdeje sigurno, ovdeje toplo,Ovde te od zla čuvaju krasuljci.Ovde su snovi slatki i bez boli,Ovoje mesto na kojem te volim.

Moja deca, koja nisu svesna da se igraju na groblju.

Pita kaže da će sve biti u redu. Imamo jedno drugo. I knjigu. Možemo im dati odgovore koji će ih učiniti hrabrijima. Ali jednog dana moraćemo da im objasnimo i moje noćne more. Zašto dolaze. Zašto nikad ne prestaju.

Ispričaću im kako sam preživela. Ispričaću im zašto mi je nekada jutro toliko teško da ne mogu da uživam ni u čemu, jer se plašim da će mi neko to oduzeti. Tada u mislima pravim popis svih dobrih dela koje sam videla da ljudi čine. Poput igre. Igre koja se neprestano ponavlja. Pa makar pomalo bila dosadna nakon dvadeset godina.

Ima mnogo gorih igara.

KRAJ SERIJALA

ZahvalniceZelim da se zahvalim ljudima koji su posvetili svoje vreme, talenat i podršku Igrama gladi.

Najpre želim da se zahvalim izuzetnom trijumviratu mojih urednika – Kejt Igan, čiji su me humor, pronicljivost i inteligencija vodili kroz osam romana; Džen Ris, koja jasno vidi stvari koje nama ostalima izmiču; Dejvidu Levitanu, koji je bez napora igrao višestruku ulogu davaoca primedbi, gospodara naslova i urednika.

Uz mene su tokom pisanja grubih nacrta, trovanja hranom i svih uspona i padova bili Rouzmari Stimola, daroviti kreativni savetnik i profesionalni čuvar, moj agent i moja prijateljica. I Džejson Dravis, moj agent za nastupe. Srećna sam što bdite nada mnom na putu ka ekranizaciji.

Zahvaljujem se Elizabet B. Parisi i umetniku Timu O'Brajenu za divne korice, koje su uspešno privukle pažnju kreja i ljudi.

Pozdravljam neverovatan tim izdavačke kuće Skolastik za predstavljanje Igara gladi u svetu, koji čine: Šila Mari Everet, Trejsi van Straten, Rejčel Kaun, Lesli Garič, Adrijen Vretos, Nik Martin, Džeki Harper, Lizet Serano, Ketlin Donoho, Džon Mejson, Stefani Nuni, Karin Braun, Džoj Simpkins, Džes Vajt, Dik Robinson, Eli Berger, Suzana Marfi, Andrea Dejvis Pinkni, svi ljudi koji rade u prodaji i mnogi drugi koji su ovom serijalu posvetili toliko energije, pameti i zdravog razuma.

Dugujem zahvalnost prijateljima piscima na koje se toliko oslanjam, Ričardu Redžisteru, Meri Bet Bas, Kristoferu Santosu, Piteru Bakalijanu i Džejmsu Proimosu, na savetima, širenju vidika i smehu.

Posebno sam zahvalna mom pokojnom ocu, Majklu Kolinsu, koji je predanim podučavanjem dece o ratu i miru postavio okvir ovog serijala, kao i mojoj majci, Džejn Kolins, koja me je upoznala sa Grcima, naučnom fantastikom i modom (mada se ovo poslednje nije primilo); mojim sestrama Keti i Džoani; mom bratu Druu; mojim rođacima Diksi i Čarlsu Prajoru i mnogobrojnim članovima šire porodice, čiji su mi entuzijazam i podrška pomogli da istrajem.

Najzad, zahvaljujem se mom suprugu, Kepu Prajoru, koji je pročitao prvu verziju Igaragladi, insistirao na odgovorima na pitanja koja nisam ni sanjala da postavim i tokom pisanja čitave serije spremno dovodio u pitanje moje ideje. Zahvaljujem se njemu i mojoj divnoj deci, Čarliju i Izabel, na ljubavi, strpljenju i radosti koju mi donose.