Skripta ispt

žuta boja – pitanja roza – godineplava – dela autora

Ispod svakog odgovora crvenim slovima je navedena literatura, dodatnu nisam navodila, ako kome bude bilo potrebno neka mi se javi na mail, da šaljem.

Ako primetite neku grešku, a verovatno ih ima, javite mi da ispravim.

Skriptu sklepala Milena Marić, za sve greške pišite mi na mail: [email protected]** ne štampajte ovo inače da Bog da vam grana pala na glavu!** čuvajmo prirodu!**

mailto:[email protected]


REFORMACIJA U ZAPADNOM HRIŠĆANSTVU PRETEČE I POČECI

Protestantizam je nastao kao pobuna protiv papističkog izopačenja izvornog hrišćanstva ali na početku nije imao nameru da ospori ni duhovnu ni svetovnu vlast. Najstabilnije moderne ustavne države nikle su iz protestantskog političkog nasleđa.

Među pretečama protestantizma mogli bi da se nađu neki od reformatora katoličanstva: Đirolama Savonarolam Džon Viklif, Jan Hus.

Savonarola (1494-1512.)

Signoria Medičija u Firenci bila je prekidana dva puta ( 1494-1512 i 1527-1530). Kada je Piero de Medici zbog sramnog držanja prema Francuzima oteran iz Firence ceo ustavni sistem se srušio. Pošto je rad svih državnih institucija održavao signor, sa njegovim nestankom razotkrivena je nemoć nosilaca vlasti da svoja ovlašćenja obavljaju samosamostalno. Avgusta 1495. donet je zakon po kojem je pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno sazivanje Parlamenta, kao regularnog pučkog organa.

Zakonodavstvo je dospelo pod kontrolu dominikanskog sveštenika Đirolama Savonarole, koji je bio najžešći borac protiv Parlamenta. Savonarola je oformio savet ( Consilio Maggiore) koji je dobio pravo da odlučuje o svemu i bio je sastavljen od 3.200 članova, otprilike 3% ukupnog stanovništva Firence.

U pitanju su bili uglavnom bogatiji građani i oni koji su bili pod kontrolom Savonarole i njegvih saboraca, tzv. plačljivaca. Time je na mesto signore Medičija, stupila kvaziteokratska tiranija Savonarole, koji je tokom sledeće četiri godine pokušavao da spoji hrišćanski puritanizam sa nekom vrstom demokratskog despotizma. A kada je 1498. pao Savonarolin režim, demokratija je u očima Fjorentinaca postala najomraženije državno uređenjem u kojem su slobode građana još više ugrožene nego u tiranskoj signoriji.

Džon Viklif

Bio je engleski teolog i reformator, koji se podigao protiv katoličke crkve. Osnovao je pokret lolarda, koji su predstavljali preteče protestantizma. Njegovo učenje je snažno delovalo na Jana Husa i husite. Bio je jedan od najranijih kritičara želje papa za sekularnom vlašću. Prvi je preveo Bibliju na engleski jezik, Viklifova Bibila se prvi put pojavila 1382. godine.

Bio je dekan Baliol koledža u Oksfordu, a kasnije sveštenik blizu Oksforda, sa kojem je nastavio da održava veze i da predaje. U vreme Džona Viklifa papstvo se dosta povezivalo sa Francuskom, i on je istupio kao teološki savetnik i bio je protiv plaćanja danka papama. Dokazao je u parlamentu da je papino prisvajanje autoriteta nad svetovnim vladarima u suprotnosti sa razumom i sa Biblijom. Džon Viklif je uživao veliku podršku i zaštitu od engleskih vlasti.




U knjizi „Summa theologiae“ napao je vladavinu klera, i formulisao je 18.teza u kojima se suprotstavljao metodama kojima je crkva vladala i prikupljala novac. Naročito je vodio borbu protiv opraštanja greha (indulgencija) i smatrao je da je neophodna sekularizacija crkvenih dobara u Engleskoj. Viklif je tvrdio da opraštanje greha ne može da se kupi za novac nego da treba da se traži od Boga.

Pored toga, jedna od centralnih ideja njegovih učenja je bila da je greh opirati se kralju, čija vlast dolazi od Boga. Svi podanici, pa i sveštenstvo treba kralju da plaćaju danak. Kralj treba mudro da koristi svoju vlast a zakoni treba da budu u skladu sa Božijim, jer su od Boga, uključujući i one po kojima je carstvo iznad sveštenstva.

Njegovo osnovno verovanje je da crkva treba da ostane siromašna, kao u doba apostola. Tvrdio je da crkva može da postoji i bez vidljivog poglavara, ali da nema štete ako je na čelu odgovarajući dobar poglavar.

Monaške redove je smatrao sektama, jer u Bibliji nema ništa o njima. Verovao je da Biblija treba da bude zajedničko dobro svih hrišćana i da zato treba da bude na jeziku običnog naroda. Viklifova Biblija je prodavana po celoj Engleskoj, ali je crkva proglasila da je to neautorizovan prevod.

Umro je 1384. a Koncil u Konstanci iz 4.maja 1415. i tada su Džona Viklifa proglasili jeretikom, a njegovo učenje potpuno zabranili, naređeno je da se spale njegove knjige i da se posmrtno spale njegove kosti.

Jan Hus

Češki propovednik, filozof, mislilac i ideolog češke reformacije. Rimokatolička crkva je njegovo učenje proglasila jeretičkim, pa je u Konstanci spaljen na lomači 1415.

Tokom papske šizme početkom XV veka, univerzitet u Pragu je bio rastrzan, zato je kralj Vaclav IV naredio svim sveštenicima da budu neutralni prema obojici papa, isto je važilo i za univerzitet.

Hus je bio pod velikim uticajem Džona Viklifa i njegovog učenja. Govorio je protiv indulgencija, govorio je da papa ili biskup nemaju pravo da uzmu mač u ime crkve, da se treba moliti za svoje neprijatelje i da se pravi oprost grehova dobija pokajanjem, a ne otkupom grehova novcem.

Teolozi su odgovarali Husu, ali bezuspešno. Husovi sledbenici su spalili papsku bulu kojom je zabranjivano učenje Džona Viklifa i smatrali su katoličku crkvu pokvarenom institucijom ogrezlom u greh.




Trojici husita koji su se suprostavljala učenju crkve su odrubljene glave, a teološki fakultet zahteva od Husa da da predstavi svoje učenje i doktrinu dekanu na proveru, što Hus odbija, i fakultet delove Husovog učenja proglašava jeretičkim, Kralj takođe zabranjuje te delove. Husovo učenje se širi u Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku i Austriju.

1414. je sazvan koncil u Konstanci da bi se okončala zapadna šizma. Kralj Nemačke i Ugarske je želeo da očisti svoju zemlju od jeresi i pozvao je Husa u Konstancu, Hus je želeo da okonča sporove i rado se odazvao pozivu. Bila mu je garantovana sigurnost tokom puta i pravedno suđenje, što je delimično razbesnelo Kralja Nemačke i Ugarske Žigmunda Luksemburškog.

1415. je suđeno Janu Husu i tada je priznao da poštuje učenje Džona Viklifa. Pristao je da povuče i ubuduće ne koristi teze koje je biskup smatrao pogrešnim, ali je odbio da ih smatra pogrešnim jer bi to bilo protivno njegovoj savest.

Na svečanom koncilu u katedrali je osuđen na spaljivanje na lomači, kao jeretik, 6.jula 1415.

(wikipedia!)

LUTEROVA TEORIJA

Među tezama koje je 1517. godine izložio na vratima Vitemberške crkve nije bilo nijedne koja je bila usmerena protvi vlasti pape, imperatora ili kneževa. Luter je bio izazvan problemom prodaje indulgencija i protestantizam u svom početku nema ideju razdvajanja od katoličke crkve već zahteva reformu prema izvornim hrišćanskim načelima.

Luter nije verovao u pobune i nije ih opravdavao iz četiri razloga:

1. Sam Bog hoće i biće onaj koji kažnjava2. Pobuna nikada ne može da prđe bez prolivanja nevine krvi i štete3. Niko ne može biti sudija u svojoj stvari4. Pobuna je sasvim izvesno delo đavola

Tako da je Luter smatrao da običan čovek može samo da se prepusti Bogu koji će na Strašnom sudu da kazni sve nosioce vlasti za sva nedela koja su učinili.

1530. protestanti su stavljeni pred dilemu priznavanja jeresi ili rata i Luter će biti primoran da se pridruži saksonskim pravnicima u njihovom opravdavanju otpora. Luter je hteo da izbegne da se rulja podigne na noge i sruši ili ugrozi postojeći poredak. Nastojao je da drži rulju po strani od svih političkih zbivanja, smatrajući je politički nezrelom i nesposobnom za bilo kakvu smislenu akciju.

Na Torgauškoj konferenciji Luter sa drugim teolozima objavljuje deklaraciju u kojoj prihvata postojanje obaveze otpora i to ne na osnovu „svetovnog prava“ nego na osnovu




dužnosti i potreba savesti.

Konačno, Luter zaključuje da postoji prirodni poredak u skladu sa kojim svako ima pravo ( prirodno) da se brani od tiranije i zbog koje po prirodnom pravu prestaju sve obaveze između podanika i najviše vlasti.

Vremenom je Luter počeo da zastupa stav da se u verskom ratu mora računati na svakog vernika koji je sposoban da se pridruži vojsci protestantskih kneževa i gradova. Smatrao je da je u temelju svake države prirodno pravo koje je Mojsije kodifikovao u Dekalogu i koje važi za sve ljude. Tako je napravio korak ka pomirenju prirodnog i pozitivnog prava, ali nije objasnio problem postupanja podanika u situaciji kada državna vlast prestane da se pridržava zapovesti iz Dekaloga.

Rešenje tog problema vidi se u pravu na otpor tiraniji i u prirodnom pravu na samoodbranu koje Luter razvija u dve varijante:

1. pravo na otpor „antihristu“ ili „apokaliptičnom tiraninu“. Podrazumeva se da su svi podanici imperatora dućni da se pokoravaju svim njegovim političkim odlukama koje on donosi na osnovu svoje pozicije i ovlašćenja koja ima iz nje, ali kada imperator postupa u nekom drugom svojstvu, recimo kao najamnik pape u verskim ratovima, onda za njegove podanike ne postoji obaveza otpora.

2. druga varijanta bi mogla da se zove pravo na samoodržanje stricto sensu; Otpor će biti opravdan ako imperator i jedan ( katolički) deo kneževa krenu u rat protiv protestanata, na osnovu legalno donesene odluke; Protestanti će biti dužni da se brane od krvožednih pasa, a njihova obaveza će biti da daju Bogu Božje, caru carevo ali ne i svoje „krvožednim psima“; Ova odbrana od „krvožednih pasa“ je razlika između teoloških argumenata saksonskih pravnika kao i od apokaliptične revolucije Tomasa Mincera.

Pošto ih je proglasio „krvožednim psima“ za njih postaju nadležni samo prirodni zakoni samoodržanja; Samoodržanje po Luteru nema nikakve veze sa religioznim zapovestima jer u tom slučaju svako je ovlašćen da zaboravi civilno i kanonsko pravo i da se na osnovu prirodnog prava nasiljem suprotstavi krvožednim psima.

Razvijajući teoriju o pravu na otpor tiraniji i argumentacijom samoodržanja Luter napušta tradicionalnu etiku bez postavljanja temelja novoj etici, unutar koje bi argument samoodržanja dobio svoje pravo mesto.

(u rideru: Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, I, str. 285-290 i 296-312, 334-342, 349-367; )




KALVINOVA TEORIJA

1555. Augsburškim mirom svi kneževi i gradovi u Svetom Rimskom Rajhu Nemačke Nacije su stekli pravo da na svojim teritorijama Luterovo učenje proizvedu u državnu religiju.

Augsburški mir će u naredne 63 godine da obezbedi prestanak verskih sukoba i zaborav ideja o „pravu na otpor tiraniji“ a „duh otpora“ koji se rasplamsao početkom XVI veka polako će da izbledi i da se vrati duhu potpune poslušnosti svetovne vlasti što je karakterisalo ranu Luterovu misao. Ovaj period je period radikalizacije kalvinizma.

Kalvin je iskoristio Luterovu ideju da je Dekalog kodifikovano prirodno pravo; Za njega Dekalog predstavlja svojevrstan pravni temelj saveza /ugovora/ između Boga i naroda.

Smatrao je da su ploče podeljene na prvu ploču čije četiri zapovesti se odnose na pojedinca:

1. verovanje u Boga2. praktikovanje religioznih ceremonija3. poštovanje Boga4. posvećenje nedelje za religiozne ceremonije

a drugu ploču čine zapovesti koje se tiču pojedinčevog odnosa prema bližnjem:

5. poštovanje pretpostavljenih autoriteta6. zaštita svog i tuđeg života7. uzdržavanje od seksualnog nemorala8. zaštita sopstvene i tuđe svojine9. zaštita sopstvene i tuđe časti10. izbegavanje gramzivosti i pohote

Ove zapovesti su za Kalvina centralna tema njegove pravne teorije ali i analize političkih institucija. Ova ideja o ugovoru sa Bogom je predstavljala glavni pokretač ustavnih promena dok nije dovela do sekularizovane predstave države nastale iz društvenog ugovora građana, koja kao temelj pravnog poretka više nema Dekalog nego na ustavotvornoj skupštini donet ustav.

Kalvinov neposredan religiozni cilj bio je da pomiri crkvene reforme sa idealom jedinstvenog hrišćanskog naroda.

Rezultat je bila federalnoteološka koncepcija po kojoj će se čovek pokoravati Bogu da bi dobio Božji blagoslov i da bi živeo. Međutim, Bog je samo poverilac ali ne i dužnik – ugovor je taj koji mu omogućuje poslušnost vernika. Obostrane obaveze kao sadržaj ugovora se odnose na unutrašnje, moralne, obaveze i religiozne veze.




Po Kalvinu socijalni efekti federalnoteološke koncepcije bili su značajniji od političkih. Insistirao je na ugovornom karakteru Dekaloga.

Rezultat Kalvinove teorije bila je ugovorna zajednica ostvarena 1537. u Ženevi, čiji su građani morali da polože zakletvu da će se u svom privatnom životu pridržavati Dekaloga, disciplina se bazirala na zakonskoj i religioznoj disciplini.

Kalvinova federalnoteološka teorija je eliminisala osnovni postulat protestantizma – lično prosuđivanje u stvarima vere i Kalvin je došao do pozicije na kojoj je bio i papa, stvorio je kru, represivan i autoritativan političko-religiozni sistem.

Aristokratski savet je bio glavni organ svetovne vlasti i držao je kontrolu nad Ženevom a u spornim slučajevima imao je moć da nametne svoju volju sveštenicima.

Kalvin je nametnuo svoju ideju o konzistorijumu – duhovnoj policiji, koja je bila klica religioznog terora. Predlog za konzistorijum Kalvin je izneo u „crkvenim ordonansima“ koji su usvojeni 1541. uz znatne ustupke svetovnoj vlasti po kojima civilna vlast mora da ostane netaknuta.

Kalvin je bio zagovornik Tomine teze o tiranima kao Božjoj kazni za grehe puka i umesto otpora je preporučivao usrdne molitve kako bi se Bog smilovao i sam uklonio tiranina. Kao i Luter i Kalvin je imao ideju jedinstvenog hrišćanstva, i zato mu je opšte pravilo bilo da je hrišćanin dužan da se pokorava i dobrom i lošem vladaru. Neposlušnost bi jedino bila opravdana ako bi tiranin od podanika zahtevao da krše Božje zapovesti.

Od Kalvinovog pravila o otporu tiraninu postoji samo jedan izuzetak, ako bi Bog izričito tražio tiranoubistvo; Međutim tiranicid ne može da bude dopušten bilo kom pojedincu nego samo „osvetnicima“ - licima koja nemaju javnu službu.

Pučki magistrat ( populares magistratus) je zadužen za obuzdavanje kraljeve samovolje; Po Kalvinu su staleške skupštine nosioci prava na otpor tiraniji.

Pučki magistrati efore u Sparti demarh u Atini pučki tribunal u Rimu→ → →

Kalvinovo pravo na otpor tiraniji je ekstremno legalističko: ustavnopravni argument može da važi samo u onim porecima gde su eksplicitno predviđeni „pučki magistrati“ sa jasnim ovlašćenjima primene prava na otpor tiraniji. Sadržaj prirodnog prava su bili skoro identični sa sadržajem Dekaloga.

Dekalog čini odredbe prirodnog prava jasnijim, transparentnijim i lakšim za primenu. Kalvinovo shvatanje prirodnog prava je bilo idealističko jer je upućivalo samo na onu „dobru“ prirodu čoveka kao Božjeg stvorenja koja je bila karakteristična za bezgrešni život u raju i koju je nakon pada iz raja ugrožavala „zla“ tj. grešna priroda.




Kalvin je u svoj stavu o pravu na otpor tiraniji još uvek bliži ranohrišćankoj tradiciji nenasilnog otpora običnog puka, ali je ipak načinio jasan otklon od izvorne hrišćanske etike, koja mučeništvo pretpostavlja nasilju, i tako olakšao monarhomasima radikalizaciju prava na otpor tiraniji jer će u diskusiji o pravu na otpor tiraniji znatno ojačati ustavnopravni argument.

U pismo Koliniju, Kalvin daje podršku svakom dobrom podaniku da se pridruži vojsci plemenitih kneževa ( a ne pučkim magistratima!) kada se oni pobune protiv monarha zarad dobra zemlje.


OTMANOVA TEORIJA

Frankogalija je bila prva teorijska reakcija na masakr Vartolomejske noći, 23/24. avgust 1572. Istorijskopravni argument protiv tiranije. Monarhomasi – neprijatelji monarhističke tiranije.

Franci i Gali su po starom ustavu na skupštini birali sebi kralja i svrgavali ga kada nije vladao po njihovoj volji.

U Francuskoj u XVI veku sukobljavaju se dva nastojanja monarhističke vlasti: da se emancipuje od puka ( i vremenom postane apsolutna) i da bude religiozno utemeljena u tradicionalnom katoličanstvu.

Početkom XVI veka francuska monarhija je odobravala i podržavala uspon hrišćanstva u Nemačkoj; Protestantski kneževi postali su najbolji saveznici francuskog monarha u borbi protiv univerzalne opasnosti koja je dolazila od imperatora.

Francuski monarh Fransoa I odigrao je ključnu ulogu u borbama protiv Karla V, što je rezultiralo Augsburškim mirom 1555. ali je doprinelo usponu protestantizma u Francuskoj.

1562. Hugenoti su okupili veliku vojsku koja je imala za cilj da odbrani kralja, kraljicu i čitavu kraljevinu, i ukloni tiraniju vojvode od Žizea.

Rana hugenotska teorija prava na otpor tiraniji bila je formulisana kao monarhomaška.

Spis Frankogalija posvećen je Knezu izborniku Fridrifu-Pobožnom koji je pružio najveću inostranu pomoć francuskim hugenotima; Konačna verzija nastala je tokom Otmanovog egzila u Ženevi, neposredno posle događaja u Vartolomejskoj noći.

Osnovna svrha Otmanova Frankogalije je da izloži, pre svega, istorijsku ali i konstitucionalnu teoriju o organu zaduženom za kontrolu monarhijske vlasti. Taj model nije mogao da bude francuski parlament zbog svog neprijateljskog stava prema hugenotima ali




je mogao da bude opšti stalež koji se sastajao više puta tokom XVI veka i bio otvoren za hugenotske ideje i sklon kompromisima.

Otman je bio poznati kalvinistički pisac i advokat; U spisu „Izlaganje o izučavanju prava“ iz 1567. izneo je opštu kritiku rimskog prava i proglasio izvorno francusko pravo nezavisno od rimskog i ukorenjeno u običajno pravo Franko-Gala.

Smatrao je da rimsko pravo zasnovano na apsolutističkom i paganskom obliku vlasti; Ta ideja o paganskim korenima rimskog prava je radikalizovana u Frankogaliji i prilagođena sukobu hugenota sa francuskim kraljem i katoličkim plemstvom.

Po Otmanovom mišljenju aktuelno varvarstvo potiče od Luja XI koje je počeo sa rušenjem starih i ispravnih političkih institucija da bi pod vladavinom Šarla IX Francuska postala obična tiranija.

Smatrao je da Francuska neće imati mir sve dok ne vrati starim Franko-Galskim institucijama i ne povrati staru slobodu.

Logika romantičarskog republikanizma kod Otmana, vidi se u njegovom jasnom pozivu na povratak u staro, takoreći prirodno stanje, u osudi rimskog prava; Dominira nacionalistička crta koja se poziva na kontinuitet posebnosti nacionalne istorije.

Slaže se sa klasičnim renesansnim republikancima u mišljenju da narod koji padne pod jaram tiranije gubi svoje vrline. Rešenje je da kada se tiranija svrgne vrline se regenerišu.

Otman odbacuje Makijavelijev „državni rezon“.

Idealizuje staro staleško uređenje zbog njegove mogućnosti da kontroliše monarhe. Takav ideal je, po Otmanu, već ostvaren u prerimskom vremenu u galskim skupštinama koje su odlučivale o najvažnijim državnim stvarima. Otman tvrdi da je u tom periodu puk bio suveren i da se ta suverenost nije ogledala samo u jednokratnom činu izbora monarha nego je nastavljala da postoji kroz ovlašćenja kontrole nad izabranim monarhom.

Pošto su imali slobodarske ideje koje su ih oslobodile od Rimljana, oni su stvorili monarhiju koja je bila najbolja za očuvanje te slobode i kraljevi Franko-Gala nikada nisu bili tirani nego čuvari slobode.

Da bi naglasio svoju tezu da su kraljevi Frankogalije birani iz ljubavi na nekoliko mesta ponavlja ceremoniju izbora kralja i donošenja tih odluka na skupštini. Tako Otman stavlja ljubav kao silu koja spaja puk i kralja i koja je najbolji dokaz „zdravlja političkih institucija“.

Otman jasno izjednačava puk sa staležima, a staleška skupština zauzima centralno mesto u njegovim opisima ispravnog političkog uređenja. Ona se sastaje jednom godišnje bira




kralja, ima najvišu vlast u oblastima zakonodavstva, poreza, odlučivanja o ratu i miru i suđenja vladaru koji je optužen za neki zločin.

On ostaje veran Kalvinovoj predstavi efora „kao pučkih magistrata i započinje kontinentalnu monarhomašku tradiciju pozivanja na ustav. Međutim, za Otmana je ustav još uvek bio istorijsko-pravni konstrukt a realnost je bila loš Otmanov saveznik.

1576. kralj je sazvao opšte staleže na kojima su dominirali radikalni katolici kojima je cilj bio da izvrše pritisak na kralja da iskoreni hugenotsku jeres. Otmanovi istorijski asrgumenti su bili nategnuti i iskonstruisani tako da su bili lako demantovani.

Monarhomasi zbog toga napuštaju istorijske argumente i okreću se sholastičkoj pravnoj tradiciji. Kod njih se neće više, kao kod Otmana, veličati slobodarska frankogalska prošlost i staro religiozno pripovedanje, već Toma Akvinski i kodifikatori rimskog prava. Tako da će teorija prava na otpor usmerena biti usmerena u pravcu prirodnog prava.


OPTUŽBE PROTIV TIRANINAIber Lange i Filip di Plesi Mornej

Vrhunac francuske monarhomaške misli, objavljen u Bernu 1579.

Smatra se da je glavnina teksta nastala između 1574. i 1577. da bi svoj konačni oblik dobila 1579. dok su Plesi Mornej i Lange bili diplomate u Nizozemskoj.

Optužbe protiv tiranina nose snažan pravnički pečat i predstavljaju spoj dve potpuno različite strategije osporavanja apsolutne vlasti monarha.

Središte teorije Mornejevog i Langovog koncepta je teorija o dvostrukom savezu u kojem stoje kralj i puk. Prvi savez je zarad ispravne vere a drugi zarad ispravne vladavine.

Prvi savez – uobičajena kalvinistička teorija o savezu Boga, kralja i izabranog naroda radi praktikovanja ispravne vere. Bog se u odnosu prema kralju stavlja u poziciju sizerena prema vazalu a odnos između kralja i puka je odnos između gospodara i kolona; Puk, iako u potčinjenom položaju ima mogućnost da ukloni kralja ukoliko se ovaj ne pridržava ispravne vere.

Drugi savez počiva na ideji prirodne slobode ljudi i njihovog odustajanja od prava svoje prirode zarad neke velike koristi. Ne objašnjavaju i ne nude razloge zbog kojih su se ljudi ujedinili u puk pre nego što su izabrali kralja.

Zaključuju da niko nije rođen kao kralj i zato niko ne može da vlada bez




saglasnosti puka. U početku je puk neposredno na skupštini demokratski birao svog kralja ali se kako su se države širile izbor kralja preuzeli predstavnici puka.

Otpor tiranijia: smatraju da država treba da se sastoji iz niza privilegovanih provincija, regiona i gradova koji predstavljaju države u državi i u svakom trenutku mogu da se odupru eventualnoj tiraniji centralne vlasti. Lange i Mornej pružaju konture teorije koju će kasnije razviti Altuzijus o ustavnom pravu na secesiju.

Lange i Mornej razlikuju tiranina-uzurpatora i tiranina koji protiv-pravno obavlja regularno mu dodeljenu vlast.

Tiranin-uzurpator je onaj koji uzurpira presto i tada više ne može da se govori o državi već pojedinci ulaze u stanje u kojem čovek čoveku postaje vuk. Ovde kulminira protestantska tema prava na otpor tiraniji iz razloga samoodržanja tj. samoodbrane od krvožednih pasa koju je formulisao Luter.

Optužbe protiv tiranina su ujedno i poslednje delo francuskog kalvinističkog monarhomahizma.


katoličke monarhomaške teorije *vredi znati

Nakon smrti monarha vojvode Anžujskog 1584. postalo je jasno da će presto da nasledi hugenot Anri Navarski.

Fransoa Otman iz trećeg izdanja svoje Frankogalije izbacuje sva mesta na kojima je zagovarao izbornu monarhiju. Ideološki zadatak sada je bio zagovaranje što jače monarhijske vlasti kako bi se ostavile odrešene ruke Anriju Navarskom.

Dojučerašnji monarhomasi prelaze u protivnički tabor i postaju konzervativni legitmisti.

Anri Navarski, Anri IV je 1598. uspeo da stabilizuje apsolutnu monarhijsku vlast, Nantskim ediktom 1598. proglašava versku toleranciju i prihvata katoličanstvo.

Hugenotsko nezadovoljstvo se završili Nantnskim ediktom koji je pozivao vernike na toleranciju.

*Hugenoti su bili protestanti ( kalvinisti) naslednici Huga Kapeta koji su se udružili kako bi se borili protiv „inostrane“ loze uzurpatora ( Žizea) i lažne vere ( katoličanstva).





BODENOVA TEORIJA

Bodenov spis „Šest knjiga o republici“ smatra se rodnim mestom novovekovnih ideja monarhijskog suvereniteta. Ideje iz Bodenovih knjiga kasnije su kanonizovane u „zvaničnu konstitucionalnu teoriju starog režima“ - apsolutnog monarha po milosti Božjoj.

Boden je suverenitet vezao za mudrog i pravednog vladara, koji je u stanju da odredi granice svoje moći.

1576. na Opštim staležima Boden je podržao predloge za jačanje ustavnih temelja države i pao je u nemilost francuskog kralja, koji se tako pokazao kao „neistinski“ suveren, ne uviđajući dokle seže njegova moć.

Pojam monarhijskog suvereniteta ima zadatak da očuva i konsoliduje svevlašće vladara ( monarha) i zato u u XVI veku jača predstava o vladaru kao otelovljenom Bogu.

*Monarhomasi stupaju na pozornicu političkih zbivanja kao prvi protivnici koncepta monarhijskog suvereniteta; Pojam monarhomahizma su skovali katolički pisci kao zbirni pojam u XVI veku za sve protestantske borce protiv monarha. Po monarhomaškim teorijama suverenitet u svakoj ispravnoj državi mora biti pučki.

Praktični cilj Bodenove teorije bio je učvršćivanje monarhije i okončanje verskog rata. Država je pravna vladavina zajedničkih poslova tri ili više porodica kojima pripada suverena vlast.

Ograničenje suverenosti:

– prirodno pravo– ustav– međunarodno pravo– privatna svojina


ALTUZIJUSOVA TEORIJA

Emden je bio veliki i bogat Nizozemski grad, najzaslužniji za širenje kalvinizma. U gradu je 1589. uspostavljen „pučki magistrat“ sa zadatkom da spreči apsolutizaciju gradonačelničke vlasti u gradu.

1603. Johan Altuzijus piše „Politiku“; Nizozemska stranka Emdena je bila toliko impresionirana tom knjigom da nudi Altuzijusu mesto sindikusa.




Altuzijus uvodi novi, treći ugovor u teoriju ugovora ( kalvinistička federalnoteološka teorija!), tako da sada postoje tri: ugovor o ispravnoj religiji, ugovor o ispravnoj vladavini i ugovor pripadnika puka radi pružanja otpora vladaru. Pripadnici puka moraju da se samoorganizuju jer jedino tako organizovani mogu da pruže otpor vladaru. Ovaj treći ugovor će kasnije u istoriji socijalnih teorija postati poznat kao društveni ugovor.

Društveni ugovor nije nužno morao da bude ugovor kojim se individue udružuju u demokratskim političkim zajednicama, ideja o kalvinističkom društvenom ugovoru bila je ograničena na „niže“ ili „pučke magistrate“.

Teorija o simbiotskom suživotu ljudi je antropološko objašnjenje za udruživanje pojedinaca u društvo, odnosno privatne zajednice ali zato prilikom dostizanja nivoa političkih zajednica pojedinačni uticaj se gubi.

Po Altuzijusu zajednički život proizilazi iz društvenog ugovora. Iz zajedničkog života ljudi nastaje ius symbioticum koji počiva na tri principa:

– autarhiji ( samodovoljnosti)– eunomiji ( uređenosti)– eutasiji ( unutrašnjoj čvrstini)

Ljudi mogu da žive u zajednicama u kojima ne mora da dođe do simbiotskog suživota ljudi, tj. da te zajednice nikada ne postanu autarhične, uređene i čvrsto integrisane.

Garant postojanja ius symbioticuma neke zajednice je postojanje vlasti.

Zajednice mogu biti privatne ( porodica i korporacija) ili javne ( opština, provincija, država).

Altuzijus se smatra utemeljivačem sekularizovanog prirodnog prava jer je smatrao da su po prirodnom pravu svi ljudi jednaki i slobodni od svake vlasti, osim one za koju su se sporazumno opredelili i preneli joj svoja prava.

On eksplicitno odbacuje mogućnost da u prvobitnom ( prirodnom) stanju nije bilo nikakve vlasti i da su se pojedinci rukovodili isključivo odredbama prirodnog prava. Upravo suprotno, to je bilo vreme dok je na zemlji vladao Bog, bez posrednika. Pravo puka da sebi bira vladara, važi dakle kao biblijski posvedočeno prirodno pravo. Bog i dalje ostaje instanca koja stvara, garantuje i sankcioniše prirodno pravo.

U državi u kojoj je puk zadržao suverenitet, vladar se obavezuje da će vladati u skladu sa Dekalogom i ustavom, ali prvenstveno u skladu sa Dekalogom.

Altuzijus ostaje veran kalvinističkoj tradiciji jednačenja Dekaloga sa prirodnim




pravima.

Odvajanje pravne i političke nauke – smatra da činjenicama treba da se bave politička i druge nauke, ali da cilj pravne nauke ostaje da pravo izvodi iz činjenica i primenjuje ga na ljude. Smatrao je i da simbitoično srastanje nije dovoljno da drži ljude na okupu i da je zato potrebno da postoji vlast. Tako vlas, za Alutzijusa postaje prirodna činjenica.

Vlast i državni suverenitet razlikuju državu od svih ostalih zajednica a predmet političke nauke je upravo suverenitet; Altuzijus zaključuje da suverenitet mora biti pučki pošto ga je puk dobio od Boga.

Logika društvenog ugovora govori da su pojedinci već nepovratno utopoljeni u privatne zajednice ( porodice ili korporacije) koje se zato samostalno udružuju u opštine, dok se opštine udružuju u provincije a provincije u državu. Udruživanje javnih zajednica ide odozgo naviše.

Logika ugovora o vlasti govori da je Bog dao samo puku u državi suverenitet i da je ovaj na osnovu toga sebi izabrao vladara, da vlada na osnovu Dekaloga i ustava.

Logika društvenog ugovora polazi od primata nižih zajednica a logika ugovora o vlasti od primata najviše zajednice, tj. države. Pokušaj usklađivanja ove dve logike nalazi se u Altuzijusovoj teoriji dualističkog sistema vlasti unutar federalne države.

Ovaj dualistički sistem obuhvata dva ravnopravna organa – vladara i efore – od kojih jedan vlada a drugi ga kontroliše. Tako puk, kao jedinstvena i nedeljiva celina, ugovorom predaje vlas vladaru ali svoju suverenost čuva tako što bira pučke magistrate – efore – koji imaju obavezu da kontrolišu vladara da ne zloupotrebi vlast. Efori su, ako dođe do zloupotrebe vlasti obavezni na otpor jer predstavljaju puk, koji se po osnovu ugovora sa Bogom obavezao da dâ Bogu Božje.

Postoje tri uslova za korušćenje prava na otpor tiraniji:

1. tiranija mora biti notorna2. tiranin mora biti opomenut3. sva druga miroljubiva sredstva moraju biti iscrpljena

Ako efori ne pruž otpor tiraninu oni postaju njegovi saučesnici, puk nema pravo na samoinicijativno pružanje otpora.

Opšti eforu se bore protiv tiranije a posebni se bore protiv tiranije većine provincija nad manjinom.

• sedam provincijalnih, posebnih efora – Nizozemsko otcepljenje od Španije i stvaranje ujedinjenih provincija; Utrehtski sporazum iz 1579. ( nizozemski ustav) po kojem je pravo secesije pojedinih provincija bilo eksplicitno zabranjeno.





ENGLESKA REVOLUCIJA

Niz sukoba koji su se odigrali sredinom XVII veka između engleskog kralja Čarlsa I i engleskog Parlamenta. Sukob je bio političke i verske prirode.

Čarls I bio je nominalni poglavar Anglikanske crkve, smatrao je da ima božansko pravo vladanja i da niko nema pravo da dovodi u pitanje njegov autoritet i odluke.Zapovednik vojske parlamenta bio je Oliver Kromvel.

1659. Protestantizam se širi u Škotskoj i Irskoj, kralj saziva parlament u nadi da će da reši problem, međutim parlament odbija poslušnost. Kralj ga raspušta a taj parlament ulazi u istoriju kao kratki parlament.

Parlament onda podiže svoju vojsku protiv kralja koji gubi rat. U januaru 1648. mu je suđeno i kralj je pogubljen.

Kao posledica ove revolucije Engleska je prvi put u istoriji bila republika na čelu sa Oliverom Kromvelom.

Trajna posledica revolucije bilo je napuštanje koncepta o božanskom pravu kraljeva pa su svi budući engleski kraljevi vladali uz „blagoslov zakonodavne vlasti“. Zato se ova engleska „slavna revolucija“ smatrala zaslužnom za stvaranje moderne demokratije, odnosno koncepta liberalne demokratije u današnjem zapadnom svetu.

Restauracija monarhije usledila je 1659. 10.oktobra 1658. je donešena Haška deklaracija a 1689. nastaje Deklaracije prava koja postaje Zakon o pravima.

1689. Viljem i Meri Oranski postaju ko-vladari, kralj i kraljica Engleske.

( u rideru:Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, II, str. 175-205, 244-255 i 271-292; + dodatna!)

HOBZOVA KONCEPCIJA PRIRODNOG STANJA, PRAVA I ZAKONA

U prirodnom stanju čovek je čoveku vuk, to je stanje rata svih protiv sviju.

Novovekovna politička misao razvijala se od aristotelijanske u dva pravca – u makijavelističkom i u sekularizovanom prirodnopravnom.




Hobz percepcira prirodno stanji iz Aristotelove Politike u kojoj piše da „čovek zbog svoje prirode, a ne slučajem stoji van društvene zajednice i po prirodi želi rat, budući da je sâm i prepušten slučaju“

Priroda je po Hobzu sveukupnost sila i tela koji se prema određenom zakonima sudaraju ili usklađuju.

Ljudi su jedina privilegovana stvorenja koja poseduju Božji dar stvaranja i zato imaju slobodu izlaska izvan dejstva prirodnih zakona slučajnosti.

Pošto je tek iz konstruisanja nečega moguće saznati svojstva onoga što je konstruisano, u smislu političke filozofije to je značilo da se država prvo mora konstruisati da bi se utvrdila njena svojstva.

Ljudi izlaze iz prirodnog stanja društvenim ugovorom kojim stvaraju državu. Država je artificijalni proizvod aktivnosti ljudi. Hobz zaključuje da dva elementa države postoje i u prirodnom stanju: ljudi i zakoni razuma u obliku prirodnih zakona.

Hobz tvrdi da se čovek ponaša različito u različitim situacijama, u dobro uređenim državama on je prema drugom čoveku poput Boga, dok je u prirodnom stanju prema drugom čoveku poput vuka. Tako da se u prirodnom stanju čak i dobar čovek može ponašati poput vuka – zbog svog opstanka.

Pošto kada izađu iz prirodnog stanja ljudi naprave države i te države stoje u međusobnom odnosu u prirodnom stanju i tako ono postaje večna osnova ljudske egzistencije, koja može samo delimično da bude suzbijana ali nikada u potpunosti.

Elementarni uvid koji pruža razum je samoodržanje iz kojeg proističu osnovna prirodna prava samoodržanja:

1. pravo na samoodbranu – sebe, slobode i imovine2. pravo na sve stvari – ovo pravo vodi u rat3. pravo prvog udarca – pojedinac ima pravo da prvi napadne da bi predupredio

napad

Prirodno pravo je racionalizacija mogućnosti koje pojedinac može da bira u prirodnom stanju.

Sledeći stepen racionalizacije je 20 prirodnih zakona koji dopunjuju prirodno pravo.

Pravo je sloboda da se nešto uradi ili ne a zakoni su uvek obaveze i zato se prirodni zakoni odnose na stvari koje su neophodne radi „konstantnog opstanka“. Prirodni zakoni postaju političke ekstenzije prirodnog prava sa ciljem da se prevaziđu ograničesnoti.




Prvi prirodni zakon se odnosi na osnovno prirodno pravo, afirmišući vrednost mira, i tako dok traje pravo svakog na sve, opšte pravilo razuma je da svaki čovek teži miru, sve dok se nada njegovom održanju.

U Levijatanu ima 20 zakona od kojih su tri ključna:

1. vrednost mira – svaki čovek treba da teži miru2. ravnoteža slobode – svako drugima priznaje onoliko slobode koliko traži i za sebe3. pridržavanje ugovornih obaveza

Građanski zakoni su pozitiviranje i konkretizacija prirodnih zakona.

( u rideru:Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, II, str. 175-205, 244-255 i 271-292; )

HOBZOVA TEORIJA DRŽAVE društveni ugovor – Levijatan

Država je način izlaska iz prirodnog stanja; Može da nastane:

1. putem institucije2. putem osvajanja

Putem institucije – potrebna je spoznaja prirodnog prava, prirodnih zakona i tri socijalne strasti: strah od smrti, želja za posedovanjem stvari koje život čine udobnijim i nada da te stvari mogu da se steknu radom. Puk u ustavotvornoj skuštini određuje kakav će oblik imati buduća država i da li će njome vladati jedna osoba ili skupština; Zatim se puk povlači prepuštajući vlast.

Putem osvajanja – Država ne nastaje vojnom pobedom već pristankom podanika bivšeg suverena; Razlika u odnosu na državu koja nastaje institucijom je što se podanici osvajaču pokoravaju jer strahuju od njega a ne jedni od drugih.

Egalitarizam u zaključivanju društvenog ugovora. Zbir međusobno jednakih osoba Hobz naziva mnoštvom, njihov cilj je da postanu čvrsto integrisan puk kroz društveni ugovor.

Država koja je stvorena društvenim ugovorom je demokratska država i u njoj nastaje dualizam mnoštva i puka. U Engleskoj je monarh suvereni puk dok je parlament u poziciji mnoštva.




Mnoštvo je puk u prirodnom stanju. Društveni ugovor nema u tom slučaju obavezujuću snagu i ne može da stvori državu nego prelazno stanje koje još nije država ali u njemu postoji puk.

Građani na osnovu društvenog ugovora postaju puk, koji još nije suveren i koji tek mora da stvori vlast kao agens vlastite integracije i subjektiviteta.

U Levijatanu se pominje autorizacija – proces kroz koji bi puk ovlastio suverena i uspostavio državu.

Pošto je pravo na samoodržanje neotuđivo, pojedinci mogu na suverena da prenesu samo pravo da nad njima vlada do onog trenutka dok se u društvenom stanju ne osete ugroženim kao da su u prirodnom stanju.

Racionalni egoisti – puk je rezultat stvaralačke sposobnosti racionalnih egoista. Takav puk može da sledi svoje prosvećene interese i nema razloga da bude sputan prošlošću. Država ne sme da robuje prošlosti i mora da se razvija u skladu sa razvojem prosvetiteljstva.

Kroz Levijatan dominiraju antitradicionalizam i racionalizam.


HOBZOVA TEORIJA REVOLUCIJE

U Behemontu se govori o revoluciji nalik kretanju nebeskih tela, koja je počela otporom Drugog parlamenta monarhiji i Čarlsu I a završila se restauracijom monarhije njegovog sina Čarlsa II.

Vlast je uzurpirana od legitimnog monarha i prenosi se na Drugi parlament, pa na Krnji parlament pa na Lorda protektora. Proces poništenja uzurpacije vraća se kroz iste faze.

Obeležja revolucije:

– revolucija ima unutrašnju logiju kretanja – jednom pokrenuta više ne može da se zaustavi

– uzaludan kružni proces uzurpacije vlasti

Levijatan je, po jednoj teoriji za Hobza predstavljao čuvara civilizacije. Levijatan i Behemont kao antipodi koji se međusobno bore. Levijatan simbolizuje državu a Behemont revoluciju ( pobunu podanika protiv suverena).




U Behemontu je formulisana teorija koja bi mogla da se smatra prvom teorijom revolucije.

Kada koristi termin „revolucija“ Hobz ima na umu njen negativan efekat : jednom stavljena u pogon ona ne može brzo da se završi , nego mora da prođe kroz sve faze pre nego što se vrati na početak.

Čarls I drugi parlament krnji parlament lord protektor Čarls II→ → → →

Mogućnost da se spreči fatalni rotacioni tok revolucije leži u shvatanju puka bez suverena, koji može privremeno da postoji kao ustavotvorna skupština ali i kao pobunjenički savez. Puk mora da formira pobunjenički savez jer su ugrožena njegova osnovna prava na samoodbranu.


LOKOV SPOR SA FILMEROM

Prva rasprava o vladi predstavlja spor sa Robertom Filmerom i osporavanje njegovog učenja iz knjige Patrijarh.

Filmer u „Patrijarhu“ pokušava da nađe trag navodnom božanskom pravu kralja da vlada i da opravda apsolutizam. Filmer je tvrdio da vlast kraljeva potiče od Boga.

Lok to osporava i tvrdi da je srž Filmerovog učenja, po kome nijedan čovek nije rođen slobodan, pogrešna i zaključuje da je baš suprotno. Da je svaka vlada ograničena voljom puka i da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki.

U Patrijarhu Filmer je dao uporište i argumentaciju zagovornicima apsolutne monarhije. Glavna pretpostavka je da ljudi po prirodi nisu jednaki i da je svaka apsolutna vlast legitimna. Filmer tumači Adama kao nekoga ko ima apslolutnu moć i autoritet nad svojom decom, koji se prenosi kroz generacije, a Adamov autoritet potiče od vlasništva nad čitavim svetom.

U Prvoj raspravi Lok prihvata autoritet koji dopušta očinstvo ali negira mogućnost da se taj autoritet prenosi kroz generacije, pošto jedino Bog stvara život. Lok kaže da je Bog Adamu dao ašov da radi a ne zemlju da vlada, a vlasništvo koje je dato Adamu od Boga su zemlja i životinje a ne ljudi.

Lok kao konačni argument u Prvoj raspravi iznosi to da ako je Filmer u pravu onda bi postojao jedan kralj celog sveta koji vodi poreklo od Adama, a da kroz proučavanje istorije u Bibliji i kasnije istorije, ne postoje dokazi koji to potkrepljuju.

Obojica su verovala da je čoveka stvorio Bog prema svom liku i da Biblija sadrži bukvalan a ne metaforički opis ljudske praistorije i da je moralni autoritet neprikosnoven.




U Drugoj raspravi Lok brani interese radnog dela engleske nacije koji stvara vrednost i proširuje trgovinu, a protiv neproduktivne „dvorske“ klase zemljoposednika. Delio je društvo na klasu privrednika i klasu „dembelana“.

Lokova politička teorija imala je ishodište u delotvornoj teoriji o pravu puka na otpor katoličkom apsolutnom monarhu, koji je po definiciji tiranin, a da bi bila delotvorna za subjekt otpora je proglašavala puk.

U političkoj teoriji, kao i Hobz, Lok polazi od prirodnog stanja u kojem vlada prirodno pravo na samoodržanje, ali Lok ne pravi razliku između prirodnog prava i prirodnih zakona. Prirodni zakon za njega je neprotivrečan i zahteva jednostrano očuvanje svih ljudi.

Lok teži da važenje prirodnog zakona učini univerzalnim i utemeljenim u Bogu. Normalno ponašanje u prirodnom stanju oscilira kod Loka, između savršene harmonije i rata svih protiv sviju.


LOKOVA TEORIJA SVOJINE

U društvenom stanju, cilj vlade je da čuva svojinu građana.

Pod pojmom svojina, Lok je podrazumevao vlasništvo nad nekom stvari ali i zbirni pojam za život, slobodu i imovinu. U zavisnosti od oblika svojine koji treba da se štiti zavisi i oblik državnog uređenja.

Ukoliko dođe do ugrožavanja prava na svojinu parlament ima moć da raspusti državno uređenje i državne organe, ukine državu i vrati narod u prirodno stanje, a narod će da stvori institucije i primereno državno uređenje.

Svojina u užem smislu predstavlja dobra koja čovek svojim radom otuđuje od prirode a u širem smislu vlasništvo nad sopstvenim telom, koje je neotuđivo, sloboda i imovina postoje pre vlasti, tako da vlast ne može da je oduzme jer je nije ni dala.


LOKOVA TEORIJA DRŽAVE

Lok se slaže sa Hobzom da je potrebno da se napusti prirodno stanje i da je u društvenom stanju potrebno da postoje zakoni koji će regulisati sukobe između ljudi.




Mora da postoji princip podele vlasti, zbog očuvanja ljudske slobode u građanskom društvu. Lokova teorija podrazumeva podelu vlasti samo iz legislative i egzekutive, dok sudska vlast ostaje nerešena.

Lokova teorija države ne poznaje suverenu institucionalnu instancu koja ima poslednju reč između sporova legislative i egzekutive.

Lokova podela vlasti u državi:

– zakonodavna – legislativa – donosi zakone– vrhovna vlast – kralj, gornji i donji dom– izvršna vlast – egzekutiva – u dva nivoa kralj u unutrašnjem a – federalna vlast – egzekutiva na međunarodnom nivou

Vrhovni organ vlasti ( monarh ili Parlament) je sličan Hobzovom suverenu, pošto u svojim rukama sjedinjuje sve tri vlasti a nema nijednu iznad sebe.

U Dve rasprave o vladi Lok zaključuje da je u Engleskoj ustav uvek podrazumevao parlamentarnu monarhiju.

Zakonodavna vlast je u jednom društvu legitimna samo ako je ustanovljena saglasnošću grašana, nijedna vlada ne može da računa na poslušnost ljudi koji na to nisu slobodno pristali.

Oduzimanje prava na samoočuvanje je ultimativni osnov za pobunu protiv vlasti. Tiranija može da bude sporadična i smišljena. Tiraninu koji smišljeno sprovodi tiraniju svaki čovek može da se odupre isto kao i stranom osvajaču ili bilo kom drugom zločincu.

Lok ne misli da rasprad vlade znači i raspad društva. Puk kada se jednom vrati u prirodno stanje ima pravo da ponovo uspostavi svoje zakonodavno telo.

Lok smatra da dugotrajna tiranija pasivizuje podanike i da ropstvo može da se zapati i potpuno isključi mogućnost korišćenja prava na otpor.


MONTESKJEOVA TEORIJA DUHA ZAKONA(iz Uroševe skripte!)

Duh zakona je sveukupnost zakona u jednom društvu od prirodnih do pozitivnih i odnos celine zakona prema društvenim faktorima.

Duh zakona je sastavljen od nekoliko elemenata prirodnih zakona koji postoje u svakom čoveku, a to su:




– težnja za mirom– nagon za samoodržanjem– polni nagon– društvenost

Ovi zakoni su univerzalni i upravljaju čovekom a pored njih važni su i drugi faktori kao što su običaji, pozitivno pravo, moral, podneblje...

Svaki narod ima svoj duh zakona. Pozitivno pravo ima svoj uzrok i uz ljudsko društvo može biti predmet nauke.

Monteskje smatra da tamo gde mislimo da vladaju ljudske ćudi i hirovi, u stvari postoji izvesna nužnost, tako da pozitivni zakoni izviru iz prirode stvari. Neki proizilaze iz podneblja a neki iz prirode vladavine i običaja.

Monteskje je objašnjavao zakone nizom kombinacija – elemenata koji čine duh zakona.

Ideja jednom sistema – Duh zakona zavisi od ostalih činilaca koji pak zavise od duha zakona a svaki sa svoje strane zavisi od ostalih činilaca, tj. zakoni zavise od običaja ili klime, a običaji od religije ili načela vladavine.

Svi elementi koji čine duh zakona usklađeni su sa pokretačkim principima odgovarajućeg uređenja.

(u rideru:Aljoša Mimica i Veljko Vujačić: “Monteskjeov Duh zakona”, u: Monteskje:O duhu zakona, I, str. VII-XL )

MONTESKJEOVA TIPOLOGIJA DRŽAVNOG UREĐENJAI UTICAJ GEOGRAFSKIH ČINILACA NA DRUŠTVO

(prepisano iz Uroševe skripte!)

Monteskjeova polazna osnova u tipologiji državnih uređenja je da:

1. pronađe što manji broj tipova koji će da obuhvate sva postojeća državna uređenja

2. nastoji da pokaže zašto pojedina državna uređenja propadaju i na koji način ih je moguće zadržati. Zato ukazuje na različite izvanpolitičke činioce, najpre prirodne a onda i moralne

3. želi da pokaže na međusobnu čvrstu povezanost političkih i društvenih ustanova

Smatra da postoje tri osnovna tipa državnih uređenja:

1. republika




2. monarhija3. despotija

Svaki od ovih oblika može da bude zakonit ili nezakonit. Tako smatra da se u republici i monarhiji vlast sprovodi na osnovu zakona a u despotiji, despot vlada po svojoj volji.

Aristotela prati i po tome što veruje u vladavinu prava.

Pravi razliku između prirode i načela svake vladavine. Priroda neke vladavine čini vladavinu onakvom kakva jeste a nečelo vladavinu stavlja u dejstvo.

Republike – poredak u kojem suverenu vlast ima nekolicina ili svi ( aristokratija ili demokratija). Karakterišu je mala teritorija i u njoj mora da postoji jaka sila integracije kroz vrliku. Politička vrlina republike je ljubav prema domovini, zakonima i jednakosti. Opšte dobro je republikama vrhunska vrlina, svakog ponaosob lišiti jednog dela njegovog pojedinačnog dobra i na taj način smanjiti razlike među ljudima. Najviše vrednosti u republici su skromnost i umerenost. Republike su teritorijalno male i nalaze se u lošim klimatskim uslovima, imaju religije sa najvišim brojem sloboda.

Monarhija – uređenje teritorije srednje veličine u kojoj upravlja jedan čovek rukovodeći se zakonima koji garantuju da vlast neće biti i sudska ( arbitrarna). Načelo monarhije je čast ( povlastice za određen broj ljudi koji se odlikuju svojim poreklom). Odlika je individualizam, nezavisnost pojedinca od društva. Nalaze se u umerenim klimatskim uslovima a njihove religije pružaju mali broj sloboda.

Despotije – oličenje političkog zla, ukidanja političkih i građanskih sloboda. Odlikuje ih velika teritorija, što je veća teritorija despotija je gora, kao i nejednakost, svi su ljudi jednaki u ropstvu. Nečelo despotije je strah, koji je uslov opstanka i države su uglavnom vojničke. Vladaru se može suprotstaviti jedino religija, u smislu da može da ga kontroliše, ali je njena uloga represivna. Pošto despotska vlast podrazumeva neznanje jer se pod tim uslovima može održati, obrazovanje je posvećeno usađivanju straha i osnovnih religijskih načela.(u rideru:Aljoša Mimica i Veljko Vujačić: “Monteskjeov Duh zakona”, u: Monteskje:O duhu zakona, I, str. VII-XL )

MONTESKJEOVA TEORIJA PODELE VLASTI(prepisano iz skripte)

Vlast se deli na:

zakonodavnu, izvršnu i sudsku

Smatra da u vlast treba da budu ugrađeni mehanizmi koji će njene različite funkcionalne i organizacione elemente uzajamno da organizuju, uravnoteže i nadziru kako bi se suzbila svaka opasnost da se ukorenjena vladavina izvrgne u despotizam.




Tako vlast biva obuzdana samom sobom zahvaljujući sistemu teže i protivteže. Da ne bi mogla da se zloupotrebljava, potrebno je rasporedom samih stvari da jedna vlast obuzdava drugu.

Ubeđen je da je podelom vlasti postignut oblik vladavine kome ne preti opasnost od tiranske uzurpacije. Uzor podele vlasti je Engleska čiji je politički sistem stabilizovan tokom XVII veka jer je njeno uređenje za neposredan cilj imalo političku slobodu.

Istakao je potrebu da vlast bude razdeljena između zakonodavne, izvršne i sudske.

Sudska vlas se javlja kao instanca – nezavisna u odnosu na legislativu i egzekutivu.

U okviru ustavne monarhije ( čiji je zagovornik) treba da se uspostavi ravnoteža između kralja ( monarhistički element), plemstva ( aristokratski element) i trećeg staleža ( demokratski element) čiju korenitu promenu nije želeo.

Zalagao se za uspostavljanje uređenja kojem će osnovni cilj da bude sloboda građana.

(u rideru:Aljoša Mimica i Veljko Vujačić: “Monteskjeov Duh zakona”, u: Monteskje:O duhu zakona, I, str. VII-XL )

KANTOV SPIS: ODGOVOR NA PITANJE ŠTA JE PROSVEĆENOST

Prosvećenost je čovekov izlazak iz samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se sopstveni razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kada njen uzrok nije nedostatak razuma, nego nedostatak odlučnosti i hrabrosti da se razum koristi bez rukovođenja nekog drugog.

Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih mnogi razumni ljudi dobrovoljno ostaju nezreli do kraja života.

Svakom pojedincu je teško da se izvuče iz nezrelosti koja je skoro postala njegova priroda. Oni koji su izašli iza takve nezrelost moraju da utiču na druge, da ih prosvetle.

Prosvećenost je sloboda korišćenja sopstvenog uma. Kant razlikuje privatnu i javnu upotrebu uma.

Javna upotreba uma mora uvek da bude slobodna i ona može da pospeši prosvećenost ljudi, to je vrsta naučnog mišljenja.

Privatna upotreba uma je ona koju čovek ima pri obavljanju nekih dužnosti koje su mu poverene i koje je potrebno da budu izvršene na tačno određen datum.

Javna upotreba uma, u svojstvu naučenjaka koji ima punu slobodu, obavezuje takve




umove da i drugima prenesu svoje zaključke i shvatanja.

Ugovor koji bi zauvek držao zatvorenim svako dalje prosvećivanje ljudskog roda, bezuslovno je ništavan i nevažeći. Neki period vremena ne može da se zatvori i da se spreči napredak prosvećenosti. Zato je potomstvo ljudi potpuno ovlašćeno da neke takve odluke ne poštuje, ili ih odbaci.

Po Kantu nedopustivno je ujedinjenje u kruto religijsko uređenje u koje nije dozvoljeno da se sumnja. Smatrao je da on nije živeo u prosvećenom vremenu ali jeste u vreme prosvetiteljstva, nazivao je svoje vreme vekom prosvećenosti Fridriha II.

Kant je težište prosvećenosti stavljao na religiju jer je smatrao da je verska nezrelost i najštetnija i najnečasnija od svih drugih.

( u rideru: Danilo Basta: “Kant kao politički mislilac”, str. 5-25; + dodatna literatura!)

KANTOV SPIS VEČNI MIR

Spis napisan povodom zaključenja Francusko-Pruskog mira.

Smatrao je da postoje dve vrste državnog uređenja despotija i republika, a da republika može da bude monarhija, aristokratija ili demokratija.

Prvi odeljak spisa „Večni mir“ sadrži preliminarne članove večnog mira među državama:

1. Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je tako sklopljen da sadrži povod budućeg rata. Jer to po Kantu predstavlja samo primirje, odlaganje budućeg neprijateljstva a ne mir, koji znači kraj svih razmirica.

2. Nijednu samostalnu državu ne može druga država da stekne nasleđem, zamenom, kupovinom, niti darivanjem; Država nije imovina nego zajednica ljudi kojom niko drugi ne može da raspolaže osim nje same; Podanici se upotrebljavaju i troše kao stvari kojima se rukuje kako ko hoće.

3. Stajaće vojske treba vremenom potpuno da nestanu, jer prete ratom drugim državama i tako mir postaje još mučniji od kratkog rata. Iznajmljivanje vojske i plaćenici ne mogu da se dovedu u sklad sa pravom čoveka, jer se koriste kao mašine ili oruđe u rukama država. Od tri sile: verske, savezničke i novčane ova poslednja je najpouzdanije ratno oruđe.

4. Država ne sme da se zadužuje zbog spoljašnjih državnih razmirica. Jer to nije pravedno ratovanje gde države ratuju sa onolikom moći sa kojom raspolažu i to je velika pretnja za ostvarenje večnog mira.

5. Nijedna država ne sme nasilno da se upliće u uređenje i upravljanje druge države jer na to ne može da ima pravo.




6. Nijedna država u ratu ne sme da stvori takvo neprijateljstvo koje bi stvorilo buduće ili narušilo postojeće međusobno poverenje, To su nečasne radnje, lukavštine i u ratnom stanju mora da postoji poverenje u neprijateljski način razmišljanja u suprotnom takav neprijatelj ne bi bio pravedan a rat bi se vodio do istrebljenja, bez mogućnosti večnog mira.

Drugi odeljak spisa sadrži definitivne članove večnog mira među državama.

Prirodno stanje je ratno stanje, a mirovno stanje treba da se uspostavi:

1. Prvi zakon večnog mira glasi da građansko uređenje svakoj državi treba da bude republikansko. Republikansko uređenje zasniva se prvo na principima slobode svih članova jednog društva a drugo na načelima zavisnosti i svih članova zakonodavstva i treće na zakonu jednakosti, koji proističe iz ideje prvobitnog ugovora, na kome počiva sveukupno pravno zakonodavstvo jednog naroda.

Republikansko uređenje ima najveće šanse da postigne večni mir jer republiku grade njeni građani koji ne žele rat, dok u nerepublikanskom uređenju je rat nešto najrpostije na svetu.

Republikansko uređenje ne sme da se pomeša sa demokratskim. Oblici države mogu da se podele na osnovu oblika vladanja i tada državom može da upravlja jedan, nekolicina ili svi ( autokratija, aristokratija i demokratija) ili na osnovu upravljanja i oni se odnose na načine na koje se država služi svojim pukom, vlašću zasnovanom na ustavu i u tom smislu oblik države je republikanski ili despotski oblik upravljanja pukom, i u tom smislu demokratija je despotizam.

Svaki oblik upravljanja koji nije reprezentativan je loš jer zakonodavac ne može da bude i egzekutor. Što je manja personalna strana državne vlasti i što je veća reprezentacija uređenje je bliže republikanskom.

2. Drugi definitivni član večnog mira je da međunarodno pravo treba da se zasniva federalizmu slobodnih država. Savez naroda koji ne bi morao da bude međunarodna država. Ujedinjenje država koje stoje u prirodnom stanju;

Za države po međunarodnom pravu ne može da važi isto što i za pojedinca u prirodnom stanju, jer one već imaju unutrašnje pravno uređenje. Ako države mogu da se ujedine onda mogu da naprave savez mira koji bi se od mirovnog ugovora razlikovao jer bi težio da zauvek okonča sve ratove.

3. Treći definitivni član je pravo građanina da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta. Znači pravo svakog stranca da u slučaju dolaska na tlo neke druge države ne bude dočekan neprijateljski. On predstavlja pravo posete i slobodnog kretanja ljudi.




Prvi dodatak o garanciji večnog mira

Garanciju večnog mira može da ponudi samo priroda, jer je onda odredila i naređuje poredak stvari na svetu. Ona se pobrinula da ljudi žive u svim delovima planete i da stupaju u zajednice da bi opstali. Rat je takođe prirodna pojava, koje kreira svet. Potrebno je da um iskoristi prirodne mehanizme, služeći se ljudskim sebičlukom i da ostvari pravi cilj, unutrašnji i spoljni mir.

Drugi dodatak – tajni dodatak večnog mira:

Države naoružane za rat treba da zatraže savet u maksimama filozofa o uslovima koji bi omogućili mir.O nesaglasnosti između morala i politike u pogledu večnog mira:

Politika i moral su u sukobu. Neophodno je postojanje slobode. Političari koji morališu, onemogućuju sa svoje strane da se postigne nešto bolje, jer ulepšavaju protivpravne državne principe pod izgovorom da je ljudska priroda nesposobna za dobro onako kako ga propisuje ideja uma, i tako ovekovečuju povredu prava. Politika je nerazdvojiva od sofizma koji joj obezbeđuje publicitet.

Rešenje problema državne umešnosti je potrebno dobro poznavanje prirode kako bi se njen mehanizam iskoristio u te svrhe.Objektivno ( u teoriji) sukobi između morala i politike, ali subjektivno ( realno) oni postoje i neophodni su jer izoštravaju vrline. Prava politika mora da bude moralna.

Kant nije obobravao pravo na otpor tiraniji. Pravo na pobunu smatrao je trajnim, prećutnim građanskim ugovorom jer da je on javan onda izabrani vladar ne bi imao svu vlast.

Princip međunarodnog prava – međunarodno pravo nije moguće ako u državama ne postoji bilo kakvo pravno stanje. Saglasnost između politike i morala moguća je jedino u federativnoj zajednici a osnivanje te zajednice u što širem obliku čini pravnu osnovicu celokupne politike.

Ako je naša dužnost da ostvarimo stanje javnog prava onda večni mir koji mora da dođe posle „mirovnih ugovora“ ( primirja) nije prazna misao nego zadatak koji se rešava postepeno i stalno se približava svojm krajnjem cilju, jer vremenski razmaci potrebni za to napredovanje postaju sve manji.

( u rideru: Danilo Basta: “Kant kao politički mislilac”, str. 5-25; + dodatna literatura!)

AMERIČKA REVOLUCIJA1776-1783




Američka revolucija ( američki rat za nezavnisnost) od 1776-1783, bila je jedna od najvećih oslobodilačkih ratova. Rat se vodio između Velike Britanije i 13 britanskih kolonija u Severnoj Americi.

Engleski kolonisti nisu mogli da učestvuju u donošenju zakona. 1765. Engleska uvodi novi zakon o taksama koji se odnosio na oporezivanje raznih proizvoda u trgovini i uvozne carine odnosno posebne carine, koje iz Velike Britanije stižu u Ameriku. 1773. dolazi do Bostonske čajanke kada su tone čaja bačene u okena u znak protesta protiv uvoznih carina Britanske istočnoindijske kompanije.

Rat zvanično počinje 1776. na Drugom Kontinentalnom kongresu kada je doneta Deklaracija o nezavisnosti. Rat je počeo prelaskom engleskih brodova na tlo Amerike.

Na čelu kolonijalne vojske bio je Džodrž Vašington, ali je američka vojska imala slabe izglede za pobedu dok ih nisu podržali tradicionalni britanski neprijatelji iz Evrope – Francuska, Holanija i Španija.

Rat je završen 1781. ali je SAD stvoren 1783. Pariskim mirom. Prvi američki ustav je donet 1789.

Američka revolucija je prethodila mnogim drugim evropskim revolucijama u XIX veku, prva revolucija koje se dogodila u Evropi bila je Francuska devolucija.

Ideju o nezavisnosti sonažio je sâm kralj Džordž III koji je Amerikance tretirao kao pobunjenike, a formulisao je i popularisao Tomas Pejn.

(u rideru: Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, II, str. 364-402; Fransoa Šatle et al. (ur.):Enciklopedijski rečnik političke filozofije, I, str. 232-237 (Džeferson);

TEORIJSKI OSNOV AMERIČKE DEKLARACIJE NEZAVISNOSTI

Ideju nezavisnosti naročito je promovisao Tomas Pejn u svom pamfletu Zdrav razum, iz 1776. On je napao engleski ustav kao tekovinu „mračnih i ropskih vremena“ kada bi i najmanji korak od tiranije važio za „slavni spas“. Postupak Britanije prema Americi Pejn je opisao kao „britansko varvarstvo“ i smatrao je da mir može da se obezbedi samo kontinentalnom nezavisnošću. Pejn je više strahovao od građanskog rata ako dođe do pomirenja sa Engleskom, nego od otvorenog sukoba sa Britanijom.

Kontinentalni kongres je 11.juna 1776. oformio komisiju za izradu Deklaraciju nezavisnosti. U komisiji su bili Tomas Džeferson, Džon Adams, Bendžamin Frenklin, Rodžer Šerman i Robert Livingston.

Spiritus movens Komisije bio je Tomas Džeferson, virdžinijski advokat koji je već bio angažovan na pisanju Deklaracije prava Virdžinije. Osim uzora u Virdžinijskoj deklaraciji, Džefersonu su veliki uzori bili Haški manifest ujedinjenih provincija, teorija Džona Loka i




optužbe protiv kralja Čarlsa I.

Haški manifest – je poslužio kao uzor za koncipiranje prvog dela Deklaracije u kojem se iznosi pravo na otcepljenje američkih kolonija od Velike Britanije a optužbe protiv kralja Čarlsa I za drugi deo deklaracije u kojoj se navode zločini Džordža III.

Lokov uticaj ( dve rasprave o vladi) se vidi kroz parolu američke revolucije „no taxation without representation“ jer je Lok iznosio argumente za nužnost saglasnosti puka pri odlučivanje o porezima; Uticaj se još bolje vidi u drugom pasusu Deklaracije gde su nabrojana neotuđiva ljudska prava – na život, slobodu, i potragu za srećom.

Ova prava, po Džefersonu, čoveku je dao tvorac i zato je čovek obavezan da poštuje i vodi računa o toj datosti. To nije pravo, nego obaveza. Džeferson je smatrao da puk i bez vlade čini jedinstvo koje se na okupu drži dobrovoljno i prosvećeno; Zato je pravo puka uvek kada neki oblik vlade počne da ga ugnjetava da je smeni, ukine ili napravi novu vladu. Sva vlast potiče i pripada puku.

Posebnost teorije o pravu na otpor tiraniji iz Deklaracije je ta što je cilj otpora izlaženje iz domena tiranske vladavine, a ne njena smena. Pravo na otpor postalo je pravo na secesiju od one države u kojoj se većina podanika miri sa tiranijom.

Odmah po proglašenju Deklaracije 13 američkih država je postalo nezavisno i ujedinjeno pod jednom, federativnom vlasti „koja vodi rat i zaključuje mir, na osnovu tog ugovora“.


FEDERATIVNA TEORIJA REPUBLIKE ( iz skripte)

Cilj je bio federativni sistem i podela vlasti.

Smatrali su da u republici ne sme da vlada većina nad manjinom i da republika ne može dugo da izbegava ni jedno ni drugo i da se zato pre ili kasnije da završi u građanskom ratu, iz čega je zaključeno da je republika jedno nestabilno državno uređenje.

Da bi bila stabilnija mora da dođe do proširenja države ( stvaranja federativnih jedinica) do one granice koja će da omogući pluralizam interesa, tj. razbijanje većine na mnogo različitih stranaka, koje će biti prinuđene da biraju nepristrasnu vladu.

Strančarstvo se može kontrolisati ako je svaka stranka manja od većine puka.

Problem strančarenja je u malim republikama nerešiv, što je ključni argument prerastanja SAD u saveznu državu, jer velika društva teško potpadaju pod tiraniju građanskog sveta.




Na većoj teritoriji ima više interesa, s'tim i više stranaka pa jedna neće moći da se nametne drugima, jer će da postoji sistem opozicije i pozicije.

Idealno uređenje je liberalna republika na velikoj teritoriji, koja sledi principe podele vlasti, predstavnički demokratski sistem i mnogo stranaka koje ostavljaju prostor nepristrasnoj vladi da ostvaruje pravdu.

Što su manja društva to je manji broj stranaka, a što je manje stranaka veća je mogućnost da neka stranka postane većinska i da počne da tlači narod.

Srž Deklaracije prava Virdžinije bio je da zaštiti republikanske vrline i da obezbedi slobodu građana.


FEDERALISTIČNO SHVATANJE PODELE VLASTI(iz skripte)

Federalisti su smatrali da tiranija može da postoji u različitim oblicima, tj. da nju mogu da sprovode različiti nosioci vlasti i da je zbog toga neophodno da se svaki organ vlasti obezbedi i da postoji uzajamna kontrola puka i vlasti radi vlastite sigurnosti.

Logika podele vlasti u američkom ustavu je logika samoodržanja i borba za opstanak svakog organa vlasti.

Principi podele vlasti:

– bezbednost i sreću građana može da obezbedi samo jaka država– jaka država je ona koja nije tiranska– tiraniju može da spreči podela vlasti– podela vlasti može da opstane samo ako svaki organ raspolaže sredstvima da se

bori protiv drugog organa

Vlast po sistemu teže i protivteže podeljena je na saveznu i državnu, a zatim na legislativu, egzekutivu i judikativu.

Na saveznom nivou organi su:

Kongres – legislativa- sastoji se od prvog doma ( predstavnički dom celokupnog američkog puka) i drugog doma ( predstavnički dom država, po dva senatora). Kongres je zakonodavni organ.

Predsednik – egzekutiva – može da uloži veto i ima pravo pomilovanja on je izvršni organ,




ako se prilikom nekog imenovanja mora konsultovati sa senatorom i dobiti njegovu saglasnost.

Vrhovni sud – judikativa

Pored podele vlasti i međusobne kontrole, postoje i izbori kao drugi, eksterni oblik kontrole vlasti, tj. kontrole predsednika od strane birača.


FEDERALISTIČKO SHVATANJE LJUDSKIH PRAVA(iz skripte)

Federalisti su smatrali da su osnovna prava u ustavu SAD ne samo nepotrebna i opasna jer ako se jednom krene sa nabrajanjem prava ili se neće moći stati ili će neka prava biti zaboravljena.

Svaki čovek ima prava data od prirode u koje ni jedna vlast nema prava da zalazi i koja u ustavnom poretku ostaju nepokrivena oblast.

Situacija se pokrenula ratifikovanjem ustava.

Za antifederaliste glavni argument protiv ratifikacije je bio taj što će nova savezna država suziti ne samo prava država nego i prava svih Amerikanaca.

Medison se zalagao da u ustav bude uvršćena deklaracija prema kojoj se sva vlast izvorno nalazi u puku i iz kojeg proističe da je vlada postavljena da bi delovala u korist puka, koja se sastoji iz uživanja života i slobode kao i prava na pribavljanje i upotrebu svojine i uopšte potrebe i sticanje sreće i sigurnosti.

1792. ratifikovano je 10 amandmana koji su činili „deklaraciju prava“ i usvojen je jedinstveni ustavni poredak.


FRANCUSKA REVOLUCIJA1789-1799

Francuska izlazi kao poražena iz sedmogodišnjeg rata (1763.) i u narednim godinama čini sve kako bi se revanširala Engleskoj. Pomaže Amerikancima u ratu protiv Engleza i time čini odlučujući korak u pravcu bankrotstva.

Kako bi došao do novih poreza Kralj Luj XVI, 1788. odlučuje da raspiše izbore za Treći dom




staleške skupštine, koja nije sazivana od početka XVIII veka. Stalešku skupštinu činila su tri doma: u prvom je bilo plemstvo, u drugom sveštenstvo a u trećem građanstvo.

Da bi bili rapisani izbori za Treći dom staleške skupštine, morala su da budu poznata pravila koja su u međuvremenu zaboravljena.

Staleška skupština se okupila 1.maja 1789. u Trećem domu su se našli poreski obveznici (njihovi predstavnici) stariji od 25 godina. 9.juna 1789. skupština se proglašava ustavotvornom. 17.juna 1789. skupština se proglašava Narodnom i ukida domove.

U skupštini se formiraju stranke: monarhisti, aristokrate i rodoljubi ( jakobinci, žirondinci i druge frakcije).

Sijez je imao ideju da Opšti staleži, kada se jednom uspostave kao jedinstveno reprezentativno telo cele nacije organizuju izbore za jedan vanredni organ Konvent – koji bi bio ovlašćen za donošenje ustava. Pošto se to nije dogodilo, nego je proglašena Nacionalna skupština, francuska revolucija je već u svojoj prvoj fazi pošla putem uzurpacije pučkog suvereniteta, koji je proklamovala kao svoj osnovni princip.

Diktatorski karakter posla koji je Nacionalna skupština preuzela na sebe vidljiv je iz formulacije samoovlašćivanja ( loptališnom zakletvom) koja je dalje implicirala da joj za donošenje Ustava nije potrebna nikakva saglasnost, ni birača ali ni kralja. Ne obazirući se na to što objedinjuje i konstitutivnu i konstituisanu vlast Nacionalna skupština je legitimaciju za donošenje ustava napla u „opštoj volji“ koju su poslanici uzeli na sebe da zastupaju mimo svih institucija i proceduralnih pravila.

Pošto su morali da prihvate činjenicu da pored nacije postoji i Kralj, 3. septembra 1791. donose ustav iz kojeg je proistekla konstitucionalna monarhija koja je bila najsličnija Engleskoj, ali se razlikovala po više važnih elemenata:

– kralj je bio organ izvršne vlasti– ustav je predviđao zakonodavnu skupštinu ( što je bio ustupak konzervativnim

seljačkim slojevima)

Funkcionalnost celog sistema zavisila je od saradnje svih nosioca vlasti, a osnovni problem je ležao u kraljevom pravu suspenzivnog veta. Ovo zadiranje egzekutive u ovlašćenje legislative bilo je kobno i po Ustav i po zakonodavnu skupštinu.

Ustav je 1792. stavljen van snage, jer je već tokom 1791. došlo do paradoksalne saradnje između Kralja i dela zakonodavne skupštine koji je bio protiv ustavne monarhije.

Radikalne struje Zakonodavne skupštine zaključuju da politički život zemlje neće biti skrenut u kanale novih institucija i da jedino radikalizacija krize može da dovede do njenog




raspleta.

Žirondinci i Jakobinci postaju najveći zagovornici rata sa Austrijom i Prusijom od kojeg su očekivali da sredi celokupnu unutrašnjepolitičku situaciju.

Žirondinci su smatrali da će rat da razbudi ostatke monarhije; Luj XVI je očekivao da rat rasturi klimavu revolucionarnu tvorevinu, a rat je radikalizovao revoluciju i mobilisao snage „rulje“ za koju je Usav 1791. bio zatvoren i od koje se strahovalo.

Rat je ubrzao pad monarhije i iz opštih izbora je stvoren Konvent koji će i zvanično da ukine monarhiju i uspostavi republiku „jednu i nedeljivu“. Konvent je imao dva vanredna politička ovlašćenja da bude ustavotvorni organ i potpuno suveren organ vlasti.

Konvent je ukinuo monarhiju a sebi prisvojio pravo da tuži kralja i istovremeno da mu sudi. Jednostavno je postao uzurpator celokupnog suvereniteta nacije.

Tokom revolucije Francuska je vodila rat na dva fronta: spoljašnjem sa Pruskom i unutrašnjem tokom Velikog Terora; Početak Terora vezan je za rušenje ustavnog poretka i svrgavanje monarhije.

Luj XVI je svrgnut sa vlasti 10.avgusta 1792; 22.septembra 1792. Konvent proglašava Narodnu republiku ( prvi dan novog kalendara) a Nacionalni Konvent pokreće suđenje kralju zbog veleizdaje 21.januara 1793. Luj je pogubljen i usledio je politički haos, porast unutrašnjih sukoba, ratni porazi, nove ekonomske krize...

Francuska revolucija je prva otkrila svu dubinu modernog pojma revolucije sa tradicionalnim shvatanjem prava na otpor tiraniji.

(u rideru:Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, III, str.22-55)

RUSOOVA TEORIJA PRIRODNOG STANJA U RASPRAVI O POREKLU I OSNOVAMA NEJEDNAKOSTI MEĐU LJUDIMA

Ruso razlikuje dve vrste nejednakosti prirodnu ( ili fizičku) i moralnu ( političku).

Po prirodi ljudi su jednaki i slobodni i pokoravaju se prirodnim zakonima

Prirodni zakoni su prethodili razumu i upućivali su ljude na samoodržanje i samilost; Kada su počeli da razmišljaju ljudi su počeli da stvaraju i jezik i to ih je dovelo do osamljenja i izopačenja.

Prirodno stanje, prvobitno stanje je blagonaklono prema svim živim bićima, u njemu nema emocija ( ljubavi) i drugi ljudi se povezuju međusobno samo radi reprodukcije.

U prirodnom stanju čovek je amoralno biće jer ne poznaje poroke i zlo.




Greška prethodnih filozofa i teoretičara, po Rusou, je to što su prirodnom stanju pripisivali osobine društvenog stanja.

Ruso se ne slaže sa Hobzom koji smatra da je čovek po prirodi neustrašiv i da samo misli kako da napada i da se bori.

Kao prirodne neprijatelje čoveka Ruso vidi prirodne nedostatke detinjstvo, starost i razne bolesti; Međutim takođe konstatuje i da bi istorija ljudskih bolesti mogla da se posmatra kroz razvoj ljudskog društva; Da moderan način života, sam po sebi ljude čini bolesnim a da u prvobitnom stanju to nije bilo tako;

Ruso razlikuje telesno i duhovno prirodno stanje; Sa aspekta duhovnog prirodnog stanja, duhovni razvoj čoveka je pokvario njegova čula.

Ljudi mogu više da se razlikuju među sobom nego čovek od izvesne životinje; Razlika između čoveka i životinje nije tolika u tome što čovek može da misli koliko u tome da je slobodan da čini šta hoće.

Duhovno stanje čoveka u prirodnom stanju ne premašuje čovekove telesne potrebe; Ruso konstatuje da je učenje moralo da bude posledica hiljaduvekovnog prirodnog stanja u kojem čovek nije koristio mogućnost da prenese svoja znanja.

Takođe, Ruso ne smatra državu izlaskom iz prirodnog stanja, niti posmatra prirodno stanje kao loše ( „bedno“); Izlazak iz prirodnog stanja se dogodio proviđenjem koje je omogućilo određenim osobinama da se razviju i kada su se pojavile prilike da čovek može da ih primeni.

Prelazak iz prirodnog stanja podrazumeva stvaranje nacije, jedne i nedeljive u kojoj pojedinac gubi sva prirodna prava, i stavlja se na raspolaganje vlasti ( kada ona od njega traži da dâ svoj život za domovinu, on to mora da prihvati).

Takvo žrtvovanje pojedinac će da učini ako je u njemu načelo solidarnosti postalo dominantno i ako je načelo samoodržanja postalo kolektivno – preneto u naciju.

Individualizacija načela solidarnosti i kolektivizacije načela samoodbrane je zadatak koji treba da ispuni građanski etos.

Opstanak države je nespojiv sa opstankom građanina, pa jedno od njih mora da nestane.

( u rideru: Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, III, str. 15-21; Fransoa Šatle et al. (ur.):Enciklopedijski rečnik političke filozofije, II, str. 867-884 (Ruso); )

RUSOOVA TEORIJA ISTORIJE U RASPRAVI O POREKLU I OSNOVAMA NEJEDNAKOSTI MEĐU LJUDIMA




Prvo društvo je porodica a kasnije nastaje nacija.

Privatna svojina je nastala kada je prvi čovek nacrtao štapom granice na zemlji i pronašao dovoljno naivnih ljudi da poveruju da je sve što se nalazi unutar tih granica njegovo.

Iz privatne svojine rađa se ropstvo i beda, ali i pobune i pljačke. Privatno pravo je suprotno prirodnom zakonu, jer sujeta ovladava potrebom.

U društvu se nejednakosti povećavaju obrazovanjem. Saznanje je pretpostavka čovekovog gospodarenja nad prirodom a naposletku i nad samim sobom.

Nasuprot Hobzu, Ruso tvrdi da je društveno stanje stanje rata svih protiv sviju i da su države stvorene da bi se obuzdao taj rat.

Delanje čovečanstva na države dovelo je do niza besmislenih ratova.

Ruso razlikuje četiri vrste nejednakosti: plemićka titula, bogatstvo, moć i lične zasluge.

Država se tokom istorije neizbežno izopačuje od vladavine sitnih sopstvenika u demokratiji, preko nekolicine bogatih u oligarhiji do jednog u despotiji i tiraniji. Sa despotijom (tiranijom) krug se zatvara, svi su jednaki u ropstvu.


RUSOOVA TEORIJA OPŠTE VOLJE I VOLJE SVIH(iz Uroševe skripte!)

U društveni ugovor uvodi dva pojma:

volja svih – o privatnom interesu ( suma svih pojedinačnih volja u jednom narodu i označava sadržaje koji se nalaze u pojedinačnim svestima pripadnika naroda)

opšta volja – vodi računa o opštem interesu ( zajedničko svim pojedinačnim voljama, prosek se dobija kada se uklone svi ekstremi)

Opšta volja se nalazi u osnovi društvenog sporazuma koji obezbeđuje građansku slobodu.

Ona mora da proizilazi iz svih kako bi bila primenljiva na sve.

Opšta volja svakog pojedinca je čist cilj razuma koji, kada utihnu strasti, rasuđuje o tome šta čovek može da očekuje od blićnjeg i o onome što njegov bližnji može da očekuje od njega. Opšta volja je više psihološka nego politička i Ruso opštu volju povezuje sa moralnom savešću.




Pojedinačna volja je sklona povlasticama, dok opšta volja radi na učvršćivanju moralne svesti.

Sličnost opšte volje i moralne svesti – obe dolaze do uzražaja kada su strasti isključene, a može da se zaključi da u stvari, moralna svest sažima u sebi opštu volju, da je opšta volja sredstvo moralne svesti, kao što je pravo sredstvo morala.

Moralna svest preko opšte volje treba da bude izražena u zakonima. Najbolje rešenje za to jeste neposredna demokratija, gde bi svi pojedinci činili zakonodavno telo i donosili zakone.

U slučaju da se uspešno artikuliše opšta volja, svi pojedinci bi imali građansku jednakost i u zakonima bi postojale opšte norme koje se ne bi mogle vezati ni za jednog pojedinca a odnosili bi se na sve, tj. zakoni bi imali karakter opšte volje.


RUSOOVA TEORIJA REPUBLIKE U DRUŠTVENOM UGOVORU

Razlikovanje državnog uređenja zasniva se na odnosu broja magistrata i broja građana:

demokratija – ako je broj građana koji obavljaju javne funkcije veći od broja običnih građanaaristokratija – kada ima manje magistrata nego građanamonarhija – vladavina jednog

Suveren je aktivni pojam naroda koji dela: isključivo u skupštini u kojoj su okupljeni svi građani; Suveren je protivnik građanske demokratije.

Vlada je telo magistrata koje u ime suverena vrši vlast koju joj je on poverio a može da se ograniči, preinači ili oduzme.

Svaka slobodna radnja ima dva uzroka koji je zajednički proizvode: jedan je moralan – volja koja izaziva radnju, a drugi je fizički – snaga koja je izvršuje. Političko telo ima iste pokretačke snage i kod njega razlikujemo snagu i volju, volja je poznata kao zakonodavna vlast a snaga kao izvršna.

Zakonodavna vlast pripada narodu.

Vlada je posredničko telo stavljeno između podanika i suverena radi njihovog uzajamnog




opštenja, kome je povereno izvršenje zakona, kao i održavanje građanske i političke slobode. Članovi vlade su magistrati.

Vlada, da bi bila dobra treba da bude srazmerno jača ukoliko je narod mnogobrojniji, ta srazmera između suverena, vladaoca i naroda nije proizvoljnost nego nužnost političkog tela.

U savršenom zakonodavstvu posebna ili pojedinačna volja mora da bude bez ikakvog uticaja – volja vladinog tela treba da bude vrlo podređena i opšta volja ili suverena volja treba da gospodari i da bude jedno pravilo za sve ostale.

Postoji tačka u kojoj se svaki oblik vlade stapa sa sledećim oblikom i jasno je da, ako ima samo tri naziva, u realnosti vlada može da dobije toliko različitih oblika koliko država ima građana. Iz tri kombinovana oblika može da nastane mnoštvo mešovitih oblika, svaka vlada je najbolja u nekim slučajevima, a najgora u drugim.

Po Rusou demokratija je najslabija vlada i najpodložnija građanskim sukobima.

Ne postoji prosta vlada. Sloboda nije plod svih podneblja i zato i nije na domašaju svih naroda.

Ukoliko se rastojanje od naroda do vlade povećava, utoliko nameti postaju sve teži, tako je u demokratiji narod najmanje opterećen, u aristokratiji više a u monarhiji podnosi najveći teret. Iz toga, Ruso zaključuje da monarhija odgovara samo bogatim narodima a demokratija malim i siromašnim zemljama.

Kada bi ceo jug bio preplavljen republikama, a sever despotijama, ostalo bi tačno da prema dejstvu podneblja despotizam odgovara toplim krajevima, varvarstvo hladnim a dobro uređeno političko telo srednjim predelima.

Idealno državno uređenje je mala država, antički polis, gde predlog zakona moraju da prihvate svi građani i da on bude jednoglasno donesen, što bi predstavljalo društvenu harmoniju.

Ruso razlikuje sledeće vrste zakona u republikama:

1. temeljni zakoni ( ustav) – institucionalni temelj političke zajednice2. građanski zakoni – regulišu poslovne transakcije među građanima3. krivični zakoni – određuju kazne za određena dela4. običajni zakoni – nisu pisani ali jesu vodiči ponašanja svih građana


SIJEZOVA TEORIJA




(iz nenadove skripte!)

Sijez je u spisu „Šta je treći stalež?“ formulisao ideje iz 1789. godine.

Zahvaljujući njemu nacija je identifikovana sa trećim staležpm, jer je pisao da je 96% nacije treći stalež a ostatak su prvi i drugi.

Umesto monarhije njegova meta napada bili su prva dva staleža, kritikovao je rasističko učenje o plemićkoj krvi, jer je njegova ideja da francuska nacija postane građanska nacija u kojoj nije bitno poreklo.

Ljudi u prirodnom stanju ne žive isključivo u stanju rata već i u stanju međusobne koristi. Tako da će jedan broj ljudi koji živi u prirodnom stanju i koji se međusobno ispomaže da se ujedini i stvori naciju.

Već u prirodnom stanju nacija predstavlja potencijalno političko telo koje poseduje sposobnost za htenje i delanje.

Ukaskom u društveni poredak čovek ne gubi svoju prirodnu slobodu.

Sijez proglašava neophodnim postojanje stvarne zajedničke volje svih pripadnika nacije, koja proizilazi iz činjenice da su članovi nacije ujedinjeni. Stvarna zajednička volja postoji dalke u prirodnom stanju i ima sva prirodna svojstva potrebna za delanje.

Da bi vlast bila izražena ona mora da bude poverena nekolicini koji će predstavljati ustavotvornu skupštinu, kroz koju deluje reprezentativna zajednnička volja i koja svoj izraz dobija u konstitutivnoj vlasti.

Kada konstitutivna vlast stvori ustav i kada na osnovu toga budu izabrani redovni nosioci vlasti, oni će reprezentativnu zajedničku volju početi da izražavaju kao konstitutivna vlast.

Konstitutivna vlast se deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Predstavnički sistem mora da bude univerzalan i zasnovan na prostornom, ane staleškom kriterijumu. Odluke moraju da se donose većinom glasova.

Nacija se stvara kroz prirodna prava, postoji i pre ustava, a sa ustavom dobija političke institucije kroz koje će njena volja da se manifestuje i pokrene delanje.

Sijez je došao do zaključka da naciju ne obavezuje ustav, jer ona pred njim ne može da bude obavezna, kasnije on taj stav menja pa nacija prestaje da bude nezavisna od ustava, a ustav postaje garant stabilnosti i poretka koji s vremena na vreme može da bude reformisan-

Sijez predviđa da konstitutivna vlast donosi i deklaraciju prava, viši akt od ustava, koji će




da obezbedi da prirodna prava ljudi ne budu ugrožena.

Predviđa i postojanje vanrednih predstavničkih vlasti u slučaju da dođe do sukoba između redovnih činilaca vlasti.


JAKOBINSKA TEORIJA ( ROBESPJER I SEN-ŽIST)

Na proleće 1793. jakobinci radikalizuju revoluciju; Dolazi do velikog uspona Rusoovog učenja o „opštoj volji“ a Ruso postaje „svetac“ revolucije. Glavne snage kroz koje Rusoova teorija doživljava promociju su sankiloti i jakobinci.

Jakobinci postaju profilisana politička grupacija u vihoru rata. Do tada oni su bili odani idealu ustavne države i sarađuju na njenoj realizaciji; 1791. Robespjer izjavljuje da je revolucija okončana.

Međutim za vreme rata oni se okreću Rusoovim idejama i izlaze u susret zahtevima sankilota, jer su i sami zagovarali društvo malih posrednika, u kojem svojina neće biti ukinuta nego samo kontrolisana i ujednačavana; Jakobinci i sankiloti su delili mišljenje o državi.

Iza jakobinaca je stajala ideja romantičarskog republikanizma koja je, osim rata sa Pruskom, pokrenula i tzv. drugu revoluciju od avgusta 1792. koja je bila direktno usmerena protiv ustavne države i koja omogućava početak postepene obnove starog režima u domenu osamostaljivanja državne vlasti prema atomizovanim pojedincima.

Retorika svgravanja monarhije je u osnovi pravo na otpor tiraniji, ali je ideja zapravo bila razračunavanje sa postojećim političkim institucijama i raščišćavanje svih posredujućih grupa između vlasti i pojedinca.

Tokom rata sa Pruskom desio se ključni događaj koji je doveo do Velikog Terora. Vojska je otišla na front a Pariz prepustila naoružanom narodu. Pariska opština, nahuškana od jakobinskih vođa, je 3.avgusta naložila svrgavanje Luja XVI u roku od nedelju dana; Na dan isteka tok roka pariska opština je oformila dobrovoljačku gardu i krenula na dvor. Dvor su čuvali naoružani plaćenici, Luj je pobegao u zgradu Zakonodavne skupštine, plaćenici su potukli dobrovoljce pariske opštine i Luj im je naredio povlačenje. Kada je plaćena vojska krenula u povlačenje dobrovoljačka garda je napala i masakrirala ih, a pariska opština je proglasila Luja XVI svojim zarobljenikom.

Pariske sekcije i Jakobinski klub su i formalno zatražili egzekuciju Luja XVI, na osnovu čega je obrazovana komisija od 24 poslanika Konventa da ispita ceo problem.

Jakobinci su vremenom napustili ideju o pravu na otpor tiraniji i zahtevali preobražaj celokupnog društva u skladu sa iskonskom prirodom čoveka, a rušenje tiranije su proglasili




početnom fazom tih promena.

Sen-Žist u svom govoru u Konventu kaže „Nemoguće je vladati a ostati nevin“; on je odbijao ideju o pravnom utemeljenju tiranicida i smatrao je da je svaka monarhijska vlast sama po sebi tiranija i da zato podanici imaju moralnu dužnost tiranicida.

Robespjer se priklonio Sen-Žistovom mišljenju i na Konventu je izjavio: „... Luj mora da umre jer domovina mora da živi“.

Robespjer gazi svako pravo da bi služio svoj gospodaru, gospodar, umesto kralja postaje „jedan i nedeljiv narod“.

Način na koji je vođeno suđenje Luju vodio je nužno radikalizaciji francuskog nacionalizma a jakobinci su uspeli da potisnu žirondince sa pijedestala nacionalizma. Robespjer je iskoristio suđenje da otvori unutrašnji front na kojem su se na sukobljenim stranama našli „narod“ i kralj.

Jakobinska strategija se pokazala plodonosnom: nacionalistička polarizacija između „naroda „ i kralja, kao dve zaraćene strane dospela je u formulaciju optužbe i tako već sama donela presudu.

Sen-Žist je analizirajući revoluciju, gde je posle svrgavanja kralja nastupila tiranija Konventa, izvukao zaključak da je svako uplitanje prava u čin tiranicida opasno. U ime još nečuvene i neviđene slobode, jakobinci i Sen-Žist, rušili su ne samo stari režim nego i konstitucionalnu monarhiju.

Jakobinci su radikalizacijom revolucije „konzervirali“ ustavnim ograničenjima ograničen apsolutizam. Želeli su da revolucija bude akt „pročišćenja“ kojim se društvo oslobađa svih „neprijatelja slobode“ bez obzira koji je njihov status.


BERK VS. PEJ( poslala Smiljana!)

1)BERK:Generacije živih preuzimaju obaveze koje su ranije generacije utvrdile

PEJN:Mrtvi ne mogu da vladaju nad živima. Svaka generacija ima pravo sama da uredi uslove svog života. Svako ko živi mora da se pita pod kakvim će uslovima živeti.

2)BERK:Monarhijska vlast je izvorna i neprikosnovena u svakom društvu. Zagovara parlamentarnu ustavnu monarhiju, u smislu suvereniteta kralja u parlamentu, kao u Engleskoj.




PEJN:Bog je prema Bibliji sve ljude stvorio jednakim i niko ne može kao kralj da vlada nad drugima (republikanska teza da su svi ljudi jednaki).

3)BERK:Kralj i Parlament (plemstvo i građanstvo) su tekovine spontane društvene evolucije.

PEJN:Nije tako idilično. Kralj je potomak osvajača (Vilijam Osvajač), plemići potomci njegove bande, gradovi su nastali iz njegovih garnizona, a porezi iz njegovih harača. To je tradicija represije, na koju se ne treba pozivati već je treba ukinuti.

4)BERK:Zakon o pravima obavezuje sve Engleze od 1689. godine naovamo.

PEJN:Zakon o pravima obavezivao je samo Engleze koji su ga 1689. prihvatili, a njihove potomke samo dokle oni hoće.

5)BERK:Englezi su se 1689. godine pobunili protiv Džejmsove tiranije, pobunili su se protiv tiranina, dok su se Francuzi 1789. godine pobunili protiv Luja XVI koji je bio častan i pošten monarh. Takođe, u Francuskoj je bilo brutalnih ubistava nosilaca vlasti.

PEJN:U Engleskoj je pobuna 1689. bila samo protiv ličnosti Džejmsa, a ne i protiv principa monarhije, odnosno tiranije. Ljudi nisu ulazili u principijalne razloge. Francuzi se nisu pobunili 1789. protiv ličnosti Luja monarha, nego protiv monarhije kao principa (monarhija uvek sadrži neke tiranske principe). Ličnost Luja XVI bila je irelevantna. To su bila principijelna pitanja kako jedan država treba da izgleda. Pritom je narod postupio onako kako su pre toga ti isti predstavnici vlasti postupali prema njemu, te ga takvom delanju naučili.

6)BERK:Država mora imati uporište u crkvi, kao što je slučaj u Engleskoj u kojoj postoji anglikanska crkva. Tradicionalni temelj društva je crkva.

PEJN:Država mora biti prosvećena, što znači da se kroz revoluciju duha, kao u SAD i Francuskoj, mora osloboditi od svakog sujeverja i duhovnog nasilja.

7)BERK:Englezi imaju superiorni engleski ustav. Engleski ustav je proistekao iz duge tradicije, što je za ustav najbitnije

PEJN:Englezi imaju toliko istorijskih dokumenata da ni sami ne znaju šta im je ustav, dok su Francuzi 1791. godine dobili pravi, pisani i jedinstveni ustav (kao Amerikanci). Francuski ustav, baš kao i američki, proizašao je iz ustavotvorne skupštine koja je na taj način ovaplotila društveni ugovor

8)BERK:Engleska počiva na titulama i privilegijama. Zato je i superiorna. Više prirode služe kao moralni vaspitači i uzori drugima.




PEJN:U Francuskoj nema privilegija, nego se poštuje vrlina jednakosti.

9)BERK:Engleska ima superiornu vladavinu mudre manjine, na čelu sa najmudrijim među njima - kraljem.

PEJN:Ako je u Engleskoj najmudriji čovek vladar, onda su Englezi strašno glupi, pošto su kralja morali da traže u Hanoveru. Proizvoljnost često određuje kralja, a ne mudrost.

10)BERK:Engleska ima superioran poreski sistem. U engleskoj pravo rata pripada vladi i zato u Engleskoj o pravu rata odlučuju oni koji znaju da li joj je rat potreban.

PEJN:U Engleskoj ima toliko mnogo poreza da niko ne može u njima da se snađe, dok je u Francuskoj poreski sistem jedinstven i transparentan. U Francuskoj narod odlučuje o ratu.

(u rideru: Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, IV, str. 10-13; Fransoa Šatle et al. (ur.):Enciklopedijski rečnik političke filozofije, I, str. 104-112 (Berk) i II, 792-796 (Pejn);)

PEJNOVO SHVATANJE PRAVA ČOVEKA I DRŽAVNIH UREĐENJA U PRAVIMA ČOVEKA

(Nenadova skripta!)

Prava čoveka – Prvi deo je objavljen 1791. godine a drugi 1792. godine.

Društveni ugovor – prema Pejnovom shvatanju sve generacije, a u svakoj generacij svi pojedinci,imaju jednaka prirodna prava. Ova prirodna prava dele se na dve vrste:

Ona koja su, u svom izvornom obliku, „zadžana“ i posle ulaska u društvo

Ona koja su u društvu stečena

Pojedinac zadržava prava iz prve kategorije zato što moć vršenja prava jednako pripada pjedincu kao i samo pravo. Ali, pojedinac ne može zadržati prava iz druge kategorije zato što nema moć da ih ostvari. Zbog toga on to pravo prenosi na zajedničku „riznicu društva“, a zauzvrat dobija, kao garanciju, celokupnu silu tog društva.

Kod Pejna prirodno i građansko stanje teže preplitanju i podudaranju.

Smatra da je vlada zakonita samo ako je zasnovana na volji naroda, to jest ako je predstavnička.

Prava i sreća naroda su obezbeđena samo ako zakonodavna skupština u sebi okuplja i izražava zahteve što šireg sloja stanovništva, kao u slučaju francuske Narodne skupštine.




Vladati, kaže Pejn, znači donositi zakone. Jedino njihovo „izvršavanje“ je ono koje garantuje sudska vlast. Svaki čin koji ne može da se podvede pod delokrug zakona isključen je sa političke scene kakvu Pejn vidi.

U dobro uređenoj predstavničkoj republici narod će dobro izabrati svoje predstavnike. Bio je uveren u mogućnost društva da samo vodi svoje poslove.

(u rideru: Aleksandar Molnar:Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, IV, str. 10-13; Fransoa Šatle et al. (ur.):Enciklopedijski rečnik političke filozofije, I, str. 104-112 (Berk) i II, 792-796 (Pejn);)

BABEFOVA TEORIJA(Nenadova skripta!)

Svoja politička shvatanja je formulisao pod uticajem Rusoa, Mablija, Morelija i tzv. ‘‘Besnih’ ‘ koji su za vreme revolucije neposrednije od jakobinaca izražavali težnje plebejskih masa. ‘‘Besni’ ‘ su tražili u da se u Ustav unesu socio- ekonomski zahtevi, da se spreči spekulacija najoštrijim merama, da se nacionalizuje zemlja i podeli onima koji je žele obrađivati; da se izvrši podela prema potrebama, polazeći od ideje da su potrebe svih ljudi jednake. Oni su zagovarali umerenost, pa je u vezi s tim Marks naglasio da ovakva shvatanja nisu imala jasne predstave o socijalizmu, naročito o revolucionarnom prevratu. Oni su bili polukomunisti i predstavljali su prvu fazu u procesu rađanja komunizma u novo vreme. Njihove ideje je kasnije preuzeo Babef.

Izdaje list ‘‘Dnevnik slobode’ ‘ koji je kasnije preimenovao u ‘‘Ljudski tribun’ ‘. Žestoko napada nosioce jakobinskog terora, kao i kontra-revolucionarnu vladu termidorskog Konventa koja ju je smenila, zbog čega dospeva u zatvor. Po povratku na slobodu organizuje klub «Panteon» oko kog okuplja istomišljenike.

Kada je Napoleon, po nalogu Direktorijuma 1796. zatvorio klub Panteon, Babef organizuje ‘‘Društvo, zaveru jednakih’ ‘ sa odborom koji je trebalo da pripremi oružani ustanak. Izdajom jednog od učesnika zavere organizacija je otkrivena, a Babef i njegov najbliži saradnik su osuđeni na smrt. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, pogubljeni su na giljotini.

On je kritikovao formalnu jednakost pred zakonom kakvu je ostvarila ‘‘Deklaracija prava čoveka i građanina’ ‘ i tražio je stvarnu jednakost. ‘’Deklaracija'' je pretvorila princip jednakosti u princip narodnog suvereniteta, tako da je narod zaključio da ima pravo vlasništva nad zemljom i zahtevao eksproprijaciju bogatih, čime je bio ugrožen princip nepovredivosti privatne svojine.

Babef nije bio zadovoljan Revolucijom, jer nije ukinula suprotnosti između bogatih i siromašnih.




Za njega revolucija nije ni bila završena. Prirodno stanje je po Babefu slučajno i nesavršeno. Kada se u njemu počela narušavati prirodna jednakost, ljudi su ušli u građansko društvo.

Međutim, ulaskom u građansko društvo izgubili su raniju jednakost pojavom privatnog vlasništva. Zato svo zlo nekog društva potiče od narušavanja prirodne jednakosti i pojave privatnog vlasništva. Putem nove revolucije treba vratiti prirodna prava čoveka i društvenu svojinu. Ukidanjem privatnog vlasništva nestaće ratovi, nered i tiranija.

U delu ‘‘Manifest plebejaca’ ‘ Babef govori da je došlo vreme da se učini kraj bedi i predlažeeksproprijaciju bogatih. Izjašnjava se protiv nasleđivanja, za jednako vrednovanje fizičkog i umnog rada i protiv je svega što narušava socijalnu jednakost.

Osnovne njegove ideje:

a) da je sistem privatnog vlasništva preživeo

b) da između siromašnih i bogatih vlada stalna borba

c) da je Francuska revolucija samo prethodnica jedne druge, daleko dublje revolucije kojaće biti i poslednja- zagovaranjem nastavljanja revolucije ovo učenje, u stvari, prvi putiznosi ideju «permanentne revolucije»

d) značajna je i ideja «nacionalne komune» koja bi postala vlasnik napuštene,nacionalizovane i neobrađene zemlje i koja bi širenjem svoje ekonomske osnovepostepeno dovela do ukidanja privatne svojine

e) Babef se smatra i jednim od prvih koji su se zalagali za diktaturu plebejskih masa

(u rideru: Enciklopedijski rečnik političke filozofije, I, str. 55-58 (Babef); )



Documents

Skripta ispt