Kovačević Marija

1

P O J A M I P O D E L A O B L I G A C I J A

2

POJAM OBLIGACIJE

Obligacija(iuris vinculum) je pravni odnos između dve određene strane,na osnovu koga je jedna strana(poverilac ili creditor)ovlašćena da zahteva od druge strane(dužnik ili debitor)određeno davanje,činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi inače imala pravo da čini,a druga strana je dužna da to ispuni.Sa stanovišta poverioca obligacija predstavlja potraživanje,a sa stanovišta dužnika ona znači dug.Prestacija ili predmet obligacije je ono na šta se dužnik obavezao,to je dugovano ponašanje.Postoje tri vrste dugovanog ponašanja:

1. Davanje (dare)2. Činjenje (facere) 3. Nečinjenje (non facere)

Napomena:činjenje ne uključuje predaju stvari

PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJE

Pravne osobine ima svaka obligacija bez izuzetka i bez obzira koji je izvor obligacije.

1. Obligacija je imovinsko pravni odnosObligacija je pravna veza (iuris vinculum).To znači da je uređena pravom,propisom,uživa pravnu zaštitu, što znači da obligaciju prati odgovarajuća pravna sankcija, pa ovlašćeno lice u obligacionom odnosu može,kao i drugi titular prava,da zahteva preko suda prinudno ostvarivanje svog prava.Izuzetak od utuživosti su naturalne,prirodne obligacije.One nisu utužive,ali su naplative.One pored moralne sankcije podrazumevaju i jednu vrstu posredne sankcije,jer ukoliko se dobrovoljno ispuni naturalna obligacija ne može se pravnim putem izvršiti povraćaj datog,jer se i sa stanovišta prava smatra da ispunjena naturalna obligacija predstavlja akt kojim se vrši isplata dugovanog.Postoje 2 teorije o naturalnim obligacijama:

a. Da su naturalne obligacije bivše civilne obligacijeb. Da su naturalne obligacije moralne dužnosti (ZOO član 213)

ZOO predviđa da su naturalne obligacije moralne dužnosti pa se ne može se tražiti ono što je dato i učinjeno na ime izvršenja neke prirodne obaveze,neke moralne ili društvene dužnosti.

Imovinski odnos je realna nikad personalna egzekucija.Naknada štete i povraćaj u pređašnje stanje se najčešće javljaju kao tipična pravna sredstva kojima se štiti odgovarajuća,pravom,zaštićena dobra.Svaka obaveza može da se svede na novac,čak i kod moralne štete(nematerijalne štete).Kod nas se moralna šteta mora izraziti u novcu,ali cilj je satisfakcija,a ne reparacija.

2. Subjekt obligacionog odnosa su određena licaObligacija deluje između dve tačno određene strane.Lica u obligaciji mogu imati jedan od dva pravna položaja:ili su poverioci ili su dužnici.Nije nužno da na jednoj strani bude jedno lice,može ih biti i više, ali to su uvek određena lica,odnosno tačno se zna koje je to lice i kakav mu je pravni položaj u obligaciji.To znači da nije odlučujući broj subjekata,već njihova određenost i njihov pravni položaj,koji ih stavlja ili u poziciju dužnika ili u poziciju poverioca.Subjekti obligacionog odnosa mogu da budu i pravna i fizička lica.Položaj poverioca ispunjen je njegovim pravom da zahteva od dužnika ispunjenje dugovane radnje,zbog čega mu pripada svojstvo aktivne strane,dok se položaj dužnika kao pasivne strane uvek sastoji u tome da izvrši dugovanu

3

radnju.Tako se poveriocem naziva ne samo lice koje je ugovorom ovlašćeno da zahteva ispunjenje dugovane radnje,već i lice koje je pretrepelo štetu usled indirektne radnje dužnika,lice koje je izvršilo određenu isplatu bez pravnog osnova,lice koje je neposredno zakonom ovlašćeno da zahteva od dužnika određeno ponašanje,u smislu ispunjenja dugovane radnje i slično.U izvesnim obligacionim odnosima i jedna i druga strana mogu istovremeno imati i položaj dužnika i položaj poverioca (npr.kod dvostrano obaveznih ugovora kao što je kupoprodaja,razmena,zajam i slično.Tu su obe ugovorne strane su istovremeno i dužnici i poverioci.Tako je kod kupoprodaje kupac poverilac predmeta ugovora,a dužnik sume novca,a prodavac je dužnik predmeta,a poverilac sume novca).U obligacionim odnosima se može javiti i više lica kako na aktivnoj tako i na pasivnoj strani,ili na obema stranama istovremeno,pa se ova činjenica uzima kao podloga za razlikovanje obligacija sa više dužnika ili sa više poverilaca.Ako ima više dužnika,tako da svaki od njih duguje samo svoj deo,odnosno ako ima više poverilaca,tako da svaki od njih može zahtevati od dužnika isplatu samo svog dela onda su to zajednicke ili deljive obligacije.One mogu biti aktivne ili pasivne,u zavisnosti da li se više subjekata javlja na dužničkoj ili poverilačkoj strani.Ali ako u slučaju više dužnika, poverilac može da traži od bilo kog dužnika isplatu celog duga,odnosno ako u slučaju više poverilaca svaki od njih može da traži ispunjenje cele obaveze,onda su to solidarne obligacije.I one mogu biti aktivne ili pasivne u zavisnosti na kojoj se strani javlja množina subjekata.

3. Obligacioni odnos je ispunjen određenom sadržinomSadržina obligacionog odnosa je značajna jer utvrđujemo o kojoj je obligaciji reč i koja pravila ćemo primeniti na određenu obligaciju.U zavisnosti od sadržine obligacije određuje se da li je neka obligacija nastala ili nije.Prema sadržini obligacije se određuje i da li neka obligacija i dalje postoji ili je možda prestala.Sadržina proizilazi iz samog pojma obligacije,prema kome je poverilac ovlašćen da zahteva od dužnika da mu ovaj nešto da,učini ili da se uzdrži od činjenja na koje bi inače imao pravo.Poverilac ima određeno pravo koje je zasnovano obligacionim odnosom,a dužnik po tom istom odnosu ima određene obaveze.Sadržinu obligacije čine upravo ta prava i obaveze,odnosno obligacioni odnos je ispunjen onim što poverilac može da zahteva,odnosno što dužnik treba da ispuni poveriocu.Sadržina obligacije se još naziva i prestacijom,a koriste se i izrazi obligaciona radnja ili činidba.Postoje dve teorije:

a. Da je sadržina obligacionog odnosa suma svih prava i obaveza koja nastaju iz obligacionih odnosa

b. Da je sadržina obligacionog odnosa zbir predmeta obligacionog odnosa i osnov ili kauze obaveze

Ovu drugu teoriju zastupa Antić,koji smatra da je pravni razlog obvezivanja,razlog iz koga se dužnik obavezao.To nije motiv,nije iustus titulus.

Svaki obligacioni odnos ima svoju posebnu sadržinu prema kojoj se razlikuje od drugih obligacionih odnosa(npr.ukoliko je jedna ugovorna strana dužna da na osnovu saglasnosti volja prenese pravo svojine na određenoj stvari na drugu stranu,koja za to plaća određenu cenu izraženu u novcu,onda sadržina tog obligacionog odnosa ukazuje da je tu reč o kupoprodajnom ugovoru ili kada jedna strana upotrebljava i uživa tuđu stvar za određeno vreme i za to daje drugoj strani odgovarajuću protivrednost,onda sadržina tog odnosa ukazuje na ugovor o zakupu).Uopšte,sadržina svih obligacionih odnosa može se ispoljiti kroz akt davanja,činjenja ili uzdržavanja.To je u stvari sve ono na šta se obligacija odnosi,šta je njen predmet. Treba praviti razliku između sadržine obligacije i njenog predmeta.Može se reći da sadržinu obligacije čine prava i obaveze,dok je predmet sve ono na šta se obligacija odnosi,odnosno davanje,činjenje ili

4

uzdržavanje od određenog činjenja.Prestacija ili predmet obligacije je ono na šta se dužnik obavezao,to je dugovano ponašanje.Postoje tri vrste dugovanog ponašanja:

a. Davanje(dare)Davanje je najčešći predmet obligacije.Sastoji se u tome da dužnik predaje poveriocu određenu stvar,bez obzira da li je u pitanju pravo svojine ili prenos nekog drugog prava (prodavac ili poklonodavac predaju kupcu ili poklonoprimcu stvar u cilju sticanja prava svojine, zakupodavac ili poslugodavac predaju stvar zakupcu ili poslugoprimcu radi određene upotrebe)

b. Činjenje (facere)Predmet obligacije može se sastojati i u određenom činjenju koje je dužnik obavezan da preduzme(ugovor o delu,ugovor o radu,ugovor o punomoćstvu)

c. Nečinjenje(non facere)Nečinjenje je uzdržavanje od neke radnje koju je inače dozvoljeno činiti,jer ako je ta radnja zabranjena,onda uzdržavanje od takve radnje ne može biti predmet obligacije(npr.ako bi se neko obavezao da neće učiniti neko krivično delo ili da neće preduzeti neku radnju koja je suprotna moralnom imperativu,takvo obvezivanje ne bi proizvelo punovažne pravne posledice na planu obligacionopravnog odnosa,ali obaveza suseda da se ne ograđuje visokim zidom,na šta bi inače imao pravo je punovažna obligacija).Određena konkretizacija nečinjenja obeležava se izrazom trpljenje(pati).Time se obuhvataju one obligacije u kojima dužnik dopušta,odnosno trpi da poverilac nesto čini,što bi mu on inače mogao zabraniti da nije sa njim u obligacionom odnosu (npr.na osnovu ugovora dužnik je dužan da poverilac prelazi preko njegovog zemljišta).

Davanje i činjenje je karakteristično za pozitivne obligacije,dok je uzdržavanje karakteristično za negativne obligacije.

4. Obligacioni odnos je relativnog karaktera(inter partes)Obligacioni odnos deluje između tačno određenih lica.Poverilac može istaći pravo samo prema dužniku,a ne i prema trećem licu,odnosno samo je dužnik u obavezi prema određenom poveriocu,a ne i prema nekom trećem licu.Obligacioni odnos ne tiče se trećih lica,jer njima taj odnos niti škodi niti koristi(npr.ukoliko kupac potražuje od prodavca predaju stvari,koju je prodavac po nekom pravnom osnovu predao trećem licu,kupac nema nikakva prava prema trećem licu,već samo prema prodavcu koji će u principu biti dužan da mu nadoknadi štetu ukoliko nije u stanju da mu preda obećanu stvar).Razlika između obligacionog odnosa kao relativnog prava i stvarno pravnog odnosa kao apsolutnog prava može se uočiti na primeru ugovora o posluzi.Poslugodavac kao vlasnik može svojinskom tužbom zahtevati povraćaj od trećeg lica kome je poslugoprimac predao dalje stvar na upotrebu, jer je njegovo pravo apsolutno(erga omnes),ali po osnovu ugovora o posluzi on se može obratiti samo svom saugovorniku,a ne i trećem licu,jer je njegovo pravo relativnog karaktera(može podneti tužbu samo protiv određenog lica odnosno dužnika).Poverilac nema nikakvo pravo na stvari do momenta predaje već samo pravo da od dužnika zahteva predaju stvari.Obligaciona prava su podložna zastarelosti(za razliku od stvarnih prava),odnosno posle proteka zakonom određenog vremena,obligaciona prava gube mogućnost prinudnog ostvarenja.U određenim slučajevima obligacioni odnos može proizvoditi pravna dejstva i preko okvira odnosa inter partes.Pored relativnog karaktera obligacija je suprotstavljiva,odnosno može se suprotstaviti trećem nesavesnom licu(savesnost drugog lica se pretpostavlja).Izuzeci od relativnog karaktera:

a. Ugovor o zakupu nepokretnih stvarib. Actio paulianac. Ugovor u korist trećeg licad. Kolektivni ugovor o radu

5

Ugovor o zakupu je ugovor koji može biti upisan u zemljišne knjige,što znači da zakupac svoje pravo može da istakne protiv svakog.Ako zakupodavac u toku trajanja zakupa otuđi zakupljenu stvar novi vlasnik se ne može pozvati na činjenicu da prilikom sticanja stvari nije znao da je stvar predmet zakupa,jer je upisom ovog prava u zemljišne knjige ovo pravo,iako po prirodi relativnog karaktera, dobilo obeležje prava erga omnes.Ovo dejstvo ugovor o zakupu može imati čak i kada nije upisan u zemljišne knjige.ZOO u članu 591 reguliše otuđenje posle predaje u zakup.U slučaju otuđenja stvari koja je pre toga predata nekom drugom u zakup,pribavilac stvari stupa na mesto zakupodavca,pa posle toga prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca.Pribavilac ne može zahtevati od zakupca da im preda stvar pre proteka vremena za koje je zakup ugovoren,a ako trajanje zakupa nije određeno ni vremenom ni zakonom,onda pre isteka otkaznog roka.Za pribaviočeve obaveze iz zakupa prema zakupcu odgovara prenosilac kao solidarni jemac.ZOO u članu 593 reguliše otuđenje zakupljene stvari pre predaje zakupcu.Kada je stvar o kojoj je zaključen ugovor o zakupu preda pribaviocu,a ne zakupcu,pribavilac stupa na mesto zakupodavca i preuzima njegove obaveze prema zakupcu,ako je u momentu zaključenja ugovora znao za postojanje ugovora o zakupu.Ako on to nije znao neće biti dužan da preda stvar zakupcu,a zakupac samo može tražiti naknadu štete od zakupodavca.Za pribaviočeve obaveze iz zakupa prema zakupcu odgovara prenosilac kao solidarni jemac.ZOO u članu 589 reguliše neposredni zahtev zakupodavca.Zakupodavac se neposredno može obraćati podzakupcu u smislu osnovnog ugovora o zakupu,iako nije sa njim u obligacionom odnosu.Pravilo je da zakupodavac može radi naplate svojih potraživanja od zakupca nastalih iz zakupa,zahtevati neposredno od podzakupca isplatu iznosa koje ovaj duguje zakupcu po osnovu podzakupa.Prodavac u kupoprodajnom ugovoru može zadržati pravo da u određenom roku uzme stvar natrag od kupca vraćajući mu cenu,a kupac je obavezan da do određenog roka stvar ne otuđi.To je prodaja nepokretne stvari sa pravom otkupa.Actio Pauliana je tužba kojom se pobijaju pravni poslovi dužnika,jer je njima izvršeno oštećenje poverioca,pa poverilac podiže tužbu protiv trećeg lica koje je steklo stvar sa ciljem da se pravni posao dužnika u odnosu na poverioca i u vrednosti njegove tražbine,proglasi bez pravnog dejstva,iako sa trećim licem nije ni u kakvom obligacionom odnosu.Ova tužba postoji radi zaštite interesa poverioca,ukoliko dođe do insolventnosti dužnika,odnosno smanjenja imovine.Za razliku od slučajeva upisa u zemljišne knjige,ovde pravo poverioca ne deluje erga omnes,već samo prema određenom trećem licu za koje se zahteva da poverilac dokaže njegovu nesavesnost.Taj ugovor nije rušljiv već pobojan.Uslovi:

a. Da je potraživanje dospelob. Da dužnik nema dovoljno sredstava u svojoj imovini

Ugovor u korist trećeg lica je ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje prema drugom da će izvršiti određenu prestaciju u korist trećeg lica.Treće lice stiče sopštveno i neposredno pravo da zahteva izvršenje prestacije u svoju korist.Dejstvo ovog ugovora uslovljeno je pristankom trećeg lica.Kolektivni ugovor je ugovor koji prizvodi pravna dejstva za sva lica koja pripadaju jednoj grupi,bez obzira da li su svi dali svoju saglasnost,jer odluka većine obavezuje manjinu grupe.Kod kolektivnih ugovora vrši se odstupanje od pravila da ugovor obavezuje samo ona lica koja su izrazila svoju saglasnost,tako da ugovor obuhvata i ona lica koja ga nisu zaključila.

6

IZVORI OBLIGACIJA

ZOO u članu 1 nabraja izvore obligacija,ali ovo nabrajanje nije taksativno.Izvor obligacije je neka činjenica ili skup činjenica za koje zakon vezuje nastanak obligacionog odnosa.Zakon nabraja:

1. Ugovor2. Prouzrokovanje štete3. Sticanje bez osnova(pravno neosnovano obogaćenje)4. Poslovodstvo bez naloga(nezvano vršenje tuđih poslova)5. Jednostrana izjava volje:

a. Javno obećanje nagrade(slično konkursu)b. Neopoziva ponudac. Izdavanje hartija od vrednosti na donosioca

Osnovna podela izvora obligacija je na ugovore i prouzrokovanje štete.Izvori su i druge zakonom navedene činjenice kao što su srodstvo,bračna veza,susedski odnosi i slično.Sudska praksa je delimično izvor obligacija. Kod odgovornosti za prouzrokovanu štetu sudovi su protumačili da se obična pažnja pretpostavlja.

IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA

Izvori obligacionog prava mogu biti pisani(zakon,zakonik) ili nepisani(običaji,pravila morala).Objektivno obligaciono pravo je skup pravnih pravila i normi koje uređuju obligaciono pravo.Izraz skup pravnih pravila i normi treba shvatiti u najširem smislu,jer tu spadaju kako odredbe propisa koje donose državni organi,pisana i nepisana pravila koja potiču od nedržavnih organizacija,kao i pravila koja su spontano nastala dugotrajnim ponavljanjem ili potiču iz sfere morala.Postoje brojni relevantni izvori obligacionog prava koji nisu državnog karaktera.U tu grupu izvora spadaju običajiu,uzanse(kodifikovani trgovinski običaji),moralne norme...Izvori obligacionog prava se mogu podeliti i na:

1. Materijalne izvoreMaterijalni izvori su mehanizmi,društveni uzroci koji izazivaju nastajanje prava kao društvene pojave.

2. Formalne izvoreFormalni izvori su oblik preko koga se pravo ispoljava,koji treba da ima obeležja opšteg pravnog akta koji sadrži opštu pravnu normu na osnovu koga se stvaraju pojedinačni pravni akti koji stvaraju pojedinačne pravne norme.To su Zakon o obligacionim odnosima(1978) i drugi zakoni cija je namena uređivanje drugih delova građanskog prava(Porodični zakon,Zakon o svojinskopravnim odnosima, Zakon o nasleđivanju,Zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom(2005) gde proizvođač odgovara po objektivnoj odgovornosti,pa krivica nije osnov odgovornosti).Pored zakona to su i podzakonski akti,međunarodne konvencije(pod uslovom da su ratifikovane i objavljene)

Što se tiče nepisanih izvora(običaj,pravila morala,opšti pravni principi),oni imaju supsidijarni karakter.Prema ZOO strane u obligacionim odnosima su slobodne u granicama prinudnih propisa,javnog poretka i dobrih običaja,da svoje odnose urede po svojoj volji(autonomija volje).Sudovi su se najčešće pozivali na dobre običaje i javni poredak prilikom poništenja ugovora zbog nesrazmernosti prestacija,odricanja od prava na opoziv poklona i slično.Potrebno je visoke moralne principe posmatrati kroz konkretna pravna sredstva i institute(kao i opšte pravne principe,npr.princip slobode ugovaranja,princip jednakosti pred zakonom) Što se tiče sudska prakse,prema stanovištu da su sudovi u vršenju sudske funkcije nezavisni i da sude na osnovu ustava i zakona,može se zaključiti da sudska praksa nije izvor zakona.

7

Izvori obligacionog prava pre donošenja Zakona o obligacionim odnosima bili su:1. Srpski građanski zakonik (1844)2. Austrijski građanski zakonik (1811)3. Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru (1888)

Oni sada nemaju pravnu snagu,ne mogu se primenjivati kao pravni propisi.Prelomna bila je 1946. godina,kada je donet Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.aprila 1941.godine i za vreme neprijateljske okupacije,prema kome se predratna pravila mogu primenjivati ako:

1. Odgovarajuća materija nije pozitivnopravno regulisana2. Ta pravila nisu u suprotnosti sa ustavnim načelima i drugim pozitivnim propisima

Važno mesto zauzimale su i opšte uzanse za promet robe od 1954.godine.Bile su na snazi do donošenja ZOO.Nisu imale snagu zakona,ali je njihova sadržina bila takva da su velikim delom regulisale obligacione odnose(npr.zaključenje,izvršenje i raskid ugovora,docnja,ugovorna kazna).1960. godine Mihailu Konstantinoviću je od strane nadležnih vlasti poverena dužnost da pripremi jedan tekst koji bi u formi prednacrta poslužio za dalji rad na izradi Zakona o obligacionim odnosima.Ovaj rad pod nazivom Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima bio je prvi put publikovan 1969.godine. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Radnja donošenja zakona1951. godine izrađen je nacrt Zakona o naknadi štete koji je trebalo kasnije da uđe u sastav neke šire kodifikacije.Međutim ovaj nacrt nikada nije postao zakonski tekst.Tek 1960. godine profesoru Mihailu Konstantinoviću je od strane nadležnih vlasti poverena dužnost da pripremi jedan tekst koji bi u formi prednacrta poslužio za dalji rad na izradi Zakona o obligacionim odnosima.Ovaj rad pod nazivom Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima bio je prvi put publikovan 1969. godine.Iste godine Savezna skupština Jugoslavije obrazovala je Zajedničku komisiju svih veća za civilni kodeks,a Komisija je formirala podkomisiju za izradu dela kodeksa koji bi obuhvatio obligacionopravne odnose.Promene u normativnoj nadležnosti nagovestile su proces razbijanja savezne države,onemogućile stvaranje građanskog zakonika,pa se pristupilo radu na donošenju pojedinačnih zakona.Obligacije ostaju u okviru savezne nadležnosti.Potkomisija je pripremila dve verzije nacrta zakona i 1974. godine tekst nacrta zakona postaje predlog zakona.Posle usvajanja Ustava 1974. godine kojim je pravno fragmentirana savezna nadležnost,koja se ograničavala na uređenje osnova obligacionih odnosa(opšti deo obligacija)i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa robe i usluga,rad na zakonu o obligacijama i ugovorima vraćen je na Potkomisiju.ZOO je usvojen 30.marta 1978.godine,a stupio na snagu 1.oktobra 1978.godine.

Struktura zakona i tehnika regulisanjaZOO se sastoji iz četiri dela:

1. Prvi deo je opšti deoPosvećen je osnovama obligacionih odnosa.Pored osnovnih načela sadrži odredbe i o izvorima obligacija,pravila o dejstvu i prestanku obligacije,pravila o pojedinačnim vrstama obligacija,pravila o promeni subjekata u obligacionom odnosu.

2. Drugi deo je ugovorTu su sadržana pravila o posebnim imenovanim ugovorima kao što je prodaja, razmena, zajam, zakup, ugovor o delu,nalog,zaloga,jemstvo,trgovinski imenovani ugovori kao što su uskladištenje,komision, trgovinsko zastupanjei slično.Ugovor o poklonu i ugovor o posluzi izostavljeni su iz ZOO zbog ustava iz

8

1974. godine kada dolazi do podele nadležnosti.Dobročini ugovori se nisu smatrali prometom roba i usluga.Na njih se primenjuju predratna pravna pravila.

3. Treći deo je merodavno pravo u slučaju sukoba republičkih zakonaPodrazumeva pravila pod kojima bi trebalo da bude rešavan sukob dva republička zakona ako na različit način regulišu isto pitanje.Pravilo je da se primenjuje pravo države u kojoj se nalazi nepokretnost.Ove odredbe nemaju praktičan značaj,nego samo teorijski(istorijski).

4. Četvrti deo su prelazne i završne odredbePredstavljaju uobičajen deo u svim zakonima i tu se rešavaju pitanja važenja ranijih propisa nakon donošenja zakona,zatim pitanja mogućnosti primene običaja i datum stupanja na snagu.

Odnos ZOO i uzansiNakon donošenja ZOO prestaju da važe opšte i posebne uzanse,izuzev ako su ugovorne strane izričito ugovorile njihovu primenu.Hijerarhija normi:

1. Imperativne zakonske odredbe (ne može se ugovoriti drugačije)2. Ugovorne odredbe3. Dispozitivne odredbe (ako se ne ugovori drugačije primenjuju se ove norme)4. Uzanse i svi drugi običaji

Na obligacione odnose primeniće se uzanse ili drugi trgovinski poslovni običaji ako su učesnici u obligacionim odnosima ugovorili njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli.Pravila opštih uzansi su u nešto izmenjenom vidu prenesena u ZOO.Stupanjem na snagu ZOO,opšte uzanse za promet robe iz 1954.godine neće se više primenjivati u pitanjima koja su njime regulisana.Iz istog razloga odredbe ovih ili drugih uzansi kojom se utvrđuje prtpostavka da su ugovorne strane pristale na primenu uzansi,ukoliko ih nisu ugovorom isključile,neće se primenjivati posle stupanja na snagu ovog zakona.To sve znači da stranke mogu ugovarati primenu uzansi ili drugih trgovinskih poslovnih običaja.Kada je reč o ponašanjima koja imaju kvalifikativ uzansi ili drugih trgovinskih poslovnih običaja,njihova primena se ovim zakonom nikako ne gasi,već ovaj zakon upravo stvara mogućnost njihove primene ukoliko stranke to žele.On praktično samo odvaja pravila obligacionog prava od uzansi kao zbornika trgovinskih običaja.Otuda i pravilo ovog zakona prema kome ako su opšte ili posebne uzanse ili drugi trgovinski poslovni običaji suprotni dispozitivnim normama ZOO,primenjivaće se odredbe ovog zakona,osim ako su strane izričito ugovorile primenu uzansi,odnosno drugih trgovinskih poslovnih običaja.Uzanse pretpostavljaju sopštvenu primenu,pa isključuju ZOO!!!!

OBJEKTIVNO I SUBJEKTIVNO OBLIGACIONO PRAVO

Objektivno obligaciono pravo je skup pravnih pravila i normi koje uređuju obligaciono pravo. Izraz skup pravnih pravila i normi treba shvatiti u najširem smislu,jer tu spadaju kako odredbe propisa koje donose državni organi,pisana i nepisana pravila koja potiču od nedržavnih organizacija,kao i pravila koja su spontano nastala dugotrajnim ponavljanjem ili potiču iz sfere morala.U bivšoj Jugoslaviji,odnosno u državama nastalim na tlu Jugoslavije,postoji poseban zakon koji uređuje obligacione odnose.Kod nas ZOO je glavni izvor obligacionog prava.Izvori obligacionog prava mogu biti i oni zakoni cija je namena uređivanje drugih delova građanskog prava kao što su recimo Zakon o nasleđivanju,Porodični zakon i slično.Ti posebni zakoni imaju u odnosu na ZOO karakter specijalnog zakona(lex specialis).

9

Postoje i brojni relevantni izvori obligacionog prava koji nisu državnog karaktera.U tu grupu izvora spadaju običaji(npr.dobri poslovni običaji),uzanse(kodifikovani trgovinski običaji),moralne norme i tzv.opšti uslovi poslovanja preduzeća koje u okvirima zakonskih propisa donose privredni subjekti.Subjektivno obligaciono pravo je konkretno ovlašćenje poverioca koje na osnovu objektivnog prava ima prema dužniku.To je subjektivno obligaciono pravo u užem smislu,jer obuhvata samo aktivnog subjekta.U širem smislu subjektivno obligaciono pravo je i dužnost pasivnog subjekta odnosno dužnika da se ponaša u skladu sa subjektivnim pravom poverioca.S obzirom da je obligacija celina, da obuhvata i aktivnog i pasivnog subjekta,shvatanje u širem smislu je pravilo.

ZNAČAJ OBLIGACIONOG PRAVA

Savremeno obligaciono pravo u evropskim zemljama nasledilo je čitav niz institucija,načela i pravila obligacionog prava postavljenih i razrađenih još u rimskom pravu.Posle propasti rimske države dolazi do zaštoja i pada obligacionog prava,koje posle francuske revolucije počinje snažno da se razvija.Opšta teorija obligacija,polazeći od principa rimskog prava izgrađuje u ovom periodu jednu široku osnovu na kojoj će početkom XIX veka i kasnije biti postavljene moderne kodifikacije.Obligaciono pravo je najsloženiji deo građanskog prava.Reč je o jednoj tehnici regulisanja prometa,ali koja omogućava i pravnu sigurnost.Može se reći da je obligaciono pravo sa svojim pojmovima i pravilima istovremeno i stabilno i promenljivo pravo.

1. Stabilnost obligacionog pravaOgleda se u vremenskoj postojanosti mnogih principa i pravila koja dolaze jos od rimskog prava (npr. osnovna pravila o načinu nastanka i prestanka obligacija,izvršenju ugovora,naknadi štete...)

2. Promenljivost obligacionog pravaOgleda se u činjenici postojanja mnogih principa i pravila koja starom pravu nisu bila poznata ili su bila tek u začetku (npr.princip konsensualizma,autonomije volje,odgovornosti za opasne stvari)

Na te promene utiču razni faktori od kojih je najznačajniji ekonomski,ali od uticaja je i stepen moralne i tehničke civilizacije kao i filozofsko i političko opredeljenje jedne sredine.

1. Ekonomski faktorUticao je na stvaranje čitavog niza institucija obligacionog prava(ustanova osiguranja,objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu,ugovor u korist trećeg lica).

2. Moralna shvatanjaUticaj ovih shvatanja može se videti recimo u zahtevu pravične cene,što ima za posledicu pravila o prekomernom oštećenju ili pravila o raskidanju ugovora zbog promenjenih okolnosti.Uticaj ovih faktora primećuje se i kod naturalnih obligacija.

3. Politički i filozofski faktorIndividualistička filozofija i liberalizam XVIII i XIX veka uticali su na stvaranje teorije autonomije volje, prema kojoj se individualna volja stavlja iznad zakona,s obzirom da se ljudi obavezuju,ukoliko to žele.

Opšta teorija obligacija od značaja je kako za obligaciono pravo kome je namenjena,tako i za druge grane građanskog prava,pa čak i van domena građanskog prava(npr.privredno odnosno trgovacko pravo).Značaj obligacionog prava je i u tome što je ono manje-više povezano sa drugim pravimakao što su nasledno pravo,porodično pravo,trgovinsko pravo i slično.U svim srodnim pravima,gde se javljaju različite obligacije, kada posebnim pravilima nije određeno nešto drugo,primenjuju se opšta pravila obligacionog prava.Obligacija je u srodnim pravima sredstvo da se postigne cilj,svrha koja je bitna za taj predmet(npr.da se ispuni isporuka odnosno legat,kako bi došlo do ostvarenja poslednje volje ostavioca),dok je obligacija u samom obligacionom pravu bitna,centralna kategorija,njeno ispunjenje je osnovni cilj.

10

OBLIGACIONO PRAVO I DRUGE GRANE PRAVA

1. Obligaciono i stvarno pravoObligaciono pravo razlikuje se od stvarnog prava po čitavom nizu pravnih karakteristika.Subjekti obligacionog prava su uvek određena lica,a njihov pravni odnos ima relativan karakter,za razliku od stvarnopravnog odnosa koji je apsolutnog karaktera i kome je određen samo titular prava,a ostala lica u obavezi su da ga ne ometaju u posedovanju i vršenju prava.Predmet stvarnopravnog odnosa je stvar,dok je predmet obligacionog odnosa davanje,činjenje ili uzdržavanje.Stvarna prava u principu ne zastarevaju,dok obligaciona prava mogu izgubiti moć prinudnog ostvarenja usled proteka zakonom određenog vremena.Normama stvarnog prava regulišu se stečene vrednosti,odnosno pravno se uređuje pre svega ustanova svojine,a zatim i druga prava koja deluju erga omnes,kao što je pravo službenosti ili zaloge.Obligacionim pravom regulišu se sredstva pravnog prometa,pre svega ugovori kojima se vrši razmena dobara i usluga,a zatim i druga prava koja deluju inter partes,kao što je pravo oštećenog na naknadu prouzrokovane štete.

2. Obligaciono i nasledno pravoNasledno pravo se bavi regulisanjem imovinskopravnih odnosa za slučaj smrti jednog lica(poslovi mortis causa)i organizacijom sukcesije prava i obaveza,a za obligaciono pravo karakteristični su poslovi među živima(inter vivos),kao i prava i obaveze koja uglavnom nisu vezana za ličnost,već se mogu prenositi sa jednog na drugo lice za vreme njihovog života.

3. Obligaciono i trgovačko pravoObe grane prava bave se regulisanjem prometa robe i usluga.Opšta pravila i trgovinskog i obligacionog prava uređena su Zakonom o obligacionim odnosima.Trgovinsko pravo je posebno obligaciono pravo(obligaciono pravo je lex specialis za trgovinsko pravo).Trgovinsko pravo pokazuje više posebnosti,naručito u statusnom pravu(preduzeća,trgovci),bankarskom pravu,kraći su rokovi zastare i slicno.U ugovornom pravu,pravila su u osnovi ista kao i u obligacionom pravu uz određene specifičnosti(npr.ugovori se zaključuju samo u određenom krugu lica,kao što su recimo pravna lica, trgovci i slično,nema mesta za dobročine ugovore i slicno).

4. Obligaciono i porodično pravoPorodično pravo razmatra prava i obaveze koja proističu iz bračne/vanbračne veze,srodstva...Upravo zato mnogi porodični odnosi predstavljaju izvore obligacija(npr.zakonske obaveze izdržavanja koja proizilaze iz braka,srodstva i slično kao i obligacije koje za osnov imaju naknadu štete,a tiču se povrede porodičnopravnih obaveza npr.neuredno plaćanje alimentacije)

OSNOVNA NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA

1.načelo autonomije volje

2.načelo savesnosti i postenja

3.načelo opštosti i dispozitivnosti

4.načelo ravnopravnosti strana

11

5.načelo zabrane stvaranja monopolskog polozaja

6.načelo zabrane zloupotrebe prava

7.načelo jednake vrednosti davanja

8.načelo zabrane prouzrokovanja štete

9.načelo dužnosti ispunjavanja obaveza

10.načelo povecane paznje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava

11.načelo postovanja dobrih poslovnih običaja

12.načelo postupanja pravnih lica u skladu sa opštim aktima

13.načelo mirnog resavanja sporova

Osnovna načela su pravne norme koje iskazuju osobenosti ZOO,kako u pogledu njegovog cilja i sadržine,tako i u pogledu njegovog mesta i domašaja u pravnom sistemu.Imaju dvostruku svrhu:

1. Da posluže tumačenju normi (ako je tumačenje potrebno),rascščlanjuju,otklanjaju dvosmislenost u tumačenju normi

2. Da ukažu na glavne ciljeve koje država hoće da postigne u oblasti obligacionog pravaNačela nemaju isti stepen opštosti.Dva su načela najvišeg ranga,a ostala su uža i imaju manji stepen opštosti (zato sto se deriviraju iz dva najviša načela).Izvesna načela su zajednička za sve učesnike obligacionog odnosa,a neka vaze samo za određene subjekte.Načela najvišeg ranga su:

1. Načelo autonomije volje (član 10)2. Načelo savesnosti i poštenja(član 12)

Derivati načela autonomije volje su:1. Načelo opštosti i dispozitivnosti (članovi 20,23 i 25)2. Načelo ravnopravnosti strana (član 11)3. Načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14)4. Načelo konsunsualizma

Zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi.Ugovor nastaje susretom volja,prostom saglasnošću( solo consensu).Od principa neformalnosti ugovora postoje izuzeci,ako zakon propisuje formu ili to proizilazi iz volje ugovornih strana(ugovor o prometu nepokretnosti,jemstvu,građenju,licenci)

Derivati načela savesnosti i poštenja su:1. Načelo zabrane zloupotrebe prava (član 13)2. Načelo jednake vrednosti davanja(član 15)3. Načelo zabrane prouzrokovanja štete(član 16)4. Načelo dužnosti ispunjavanja obaveza(član 17)5. Načelo povećane pažnje u ispunjavanju obaveza i ostvarivanju prava(član 18)6. Načelo poštovanja dobrih poslovnih običaja(član 21)7. Načelo postupanja pravnih lica u skladu sa opštim aktima(član 22)8. Načelo mirnog rešavanja sporova(član19)

12

Načela koja deriviraju iz ova dva glavna načela su posebna ili uža načela obligacionog prava.

Načelo privatne autonomijeStrane u obligacionim odnosima su slobodne,u granicama prinudnih propisa,pravnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.U obligacionom pravu princip autonomije volje se izražava kroz dva načina:

1. Načelo slobode ugovaranjaPodrazumeva da je svako slobodan da izabere da li će i sa kim će zaključiti ugovor.Niko ne može biti prinuđen da zaključi ugovor ukoliko neće,niti se sme odrediti sa kime će zaključiti ugovor.Od ovog pravila postoje odstupanja(npr.ugovor o osiguranju vozila i zakonsko pravo preče kupovine)

2. Načelo dispozicije subjekataSubjekti su slobodni da svojom voljom odrede sadržinu ugovora.Ona ne može biti unapred propisana ili zakonom određena(postoji i izuzetak,a to je ugovor o otkupu stana koji je do detalja regulisan Zakonom o stanovanju)

Načelo savesnosti i poštenjaU zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa,strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.Ovo načelo je suprotno načelu autonomije volje(njegova protivteža).Zasniva se na shvatanju koje ističe vrednost zajednice,vrednost društva i društvenosti.Ovo načelo nalaže subjektima da se u obligacionim odnosima ponašaju po svojoj savesti i da ne preduzimaju akte koji bi bili nedolični i nečasni.Ovaj princip nalaže dužnosti,ograničava slobodu ugovaranja.Savesnost i poštenje je takva obaveza koja prethodi svim drugim obavezama koje će nastati nastankom obligacije.To znači da je ovo načelo postavljeno imperativno jer su strane dužne da se pridržavaju ovog načela.Ova dužnost obuhvata kako period zasnivanja obligacionog odnosa,tako i period ostvarivanja prava i obaveza iz tih odnosa.Savesnost i poštenje nalažu i obavezuju da se pravni subjekti već u pregovorima(ciji je zasnivanje obligacionog odnosa)drže ovog načela.Pregovori ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće.To je pravilo,ali postoji odstupanje(npr.kada jedna strana neosnovano prekine već odmakle pregovore radi zaključenja ugovora,druga strana već po samom zakonu stiče pravo na naknadu štete).Pored opšte odredbe Zakon ovo načelo na mnogim mestima konkretizuje.

Načelo opštosti i dispozitivnostiOpštost se može posmatrati sa dva aspekta:

1. Norme obligacionog prava,sadržane u ZOO,primenjuju se na sve obligacione odnose,izuzev ako posebnim pravnim pravilima,obligacioni odnosi nisu regulisani drugačije.Pravila ZOO su lex generalis u odnosu na druge propise.

2. Pravila ZOO koja se primenjuju na ugovore važe mutatis mutandi i za ostale pravne poslove,ako posebnim pravilima nije predviđeno nešto posebno za te odnose.Odredbe ZOO koje se odnose na ugovore ,primenjuju se na sve vrste ugovora osim ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije određeno.

Dispozitivnost znači da se od normi zakona,koje su dispozitivnog karaktera,može odstupiti voljom ugovornih strana,ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizilazi nešto drugo.Mali broj normi ima prinudni,imperativni karakter(norme o zastarelosti,lex comissoria)

Načelo ravnopravnosti stranaZakon predviđa da u zasnivanju obligacionih odnosa stranke ne mogu da ustanovljavaju prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.Ukoliko bi neki učesnik u obligacionom odnosu imao monopolski položaj na tržistu robe ili usluga,tu nema ravnopravnosti strana i

13

jednakosti njihovih volja.Postojanje monopolskog položaja podrazumeva mogućnost povrede načela jednake vrednosti davanja u dvostrano obaveznim(teretnim)ugovorima,jer monopolista može diktirati cene,a može ugovarati i znatno povoljnije uslove u svoju korist(npr.može da ugovori isključenje ili ograničenje svoje ugovorne odgovornosti za nedostatke stvari i otuda u članu 486 stav 2 ZOO predviđa ništavost prodavčevog isključenja ili ograničenja odgovornosti,ukoliko je prodavac nametnuo ovu odredbu koristeći svoj monopolski položaj).

Načelo konsensualizma(neformalnosti)Zasnivanje obligacionih odnosa je neformalno,osim ako je zakonom drugačije određeno.Čak i kada zakon predviđa određenu formu,punovažne su izmene i dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno,ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana,a punovažne su i docnije neformalne pogodbe,kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane,ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana.Učesnici u obligacionom odnosu mogu i ugovoriti formu pravnog posla.

Načelo zabrane zloupotrebe pravaZOO je predvđena zabrana vršenja prava iz obligacionih odnosa suprotno cilju zbog koga je takvo pravo zakonom ustanovljeno ili priznato.

Načelo jednake vrednosti uzajamnih davanjaU zasnivanju dvostrano obaveznih ugovora(dvostrano obavezujućih),strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnog davanja.Zakonom je određeno u kojim slučajevima nepoštovanje ovog načela povlači pravne posledice,odnosno koji su instrumenti za zaštitu ovog načela.To su:

1. Odgovornost za materijalne nedostatkeKod ugovora sa naknadom,svaki ugovarač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja.Ako pribavilac ne može da koristi stvar u skladu sa njenom redovnom namenom,postoji fizički nedostatak. Prodavac odgovara za nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaza rizika(i to je momenat sticanja državine)na kupca bez obzira na to da li je ta činjenica prodavcu bila poznata.Izuzeci se javljaju kada je kupac znao za nedostatke stvari ili mu oni nisu mogli ostati nepoznati.Nesavesni prodavac će uvek odgovarati za ove nedostatke.Fizički nedostatak znači da je pribavilac stvari dao više nego što je na osnovu ugovora dobio.

2. Odgovornost za pravne nedostatke(odgovornost za evikciju)Ugovarač odgovara i za pravne nedostatke ispunjenja i dužan je da štiti drugu stranu od prava i zahteva trećih lica kojima bi pravo druge strane bilo isključeno ili suženo.Na ove obaveze prenosioca shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke stvari,ako za određeni slučaj nije drugačije propisano.

3. Prekomerno oštećenjeAko je između obaveza strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera,oštećena strana može zahtevati poništaj ugovora,ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati(rok za poništaj ugovora je godinu dana od dana zaključenja ugovora).Prekomerno oštećenje ZOO reguliše članom 139.

4. Zelenaški ugovorAko se jedna ugovorna strana koristi stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem ili nedovoljnim iskustvom,lakomislenošću ili zavisnošću druge ugovorne strane,te zaključi u svoju korist ili za nekog trećeg takav ugovor,da su prestacije u očiglednoj nesrazmeri,ugovor je ništav.

5. Promenjene okolnosti

14

Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili ako zbog njih ne može da se ostvari svrha ugovora,a i u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da takav ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je,strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze,odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može održati svrhu ugovora,može zahtevati da se ugovor raskine.

6. Načelo monetarnog nominalizmaKada je predmet obaveze određeni iznos novca,dužnik mora da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi,osim kada zakon određuje nešto drugo.Ako obaveza glasi na plaćanje u stranoj valuti ili u zlatu,njeno ispunjenje može da se zahteva i u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.Ovo načelo je u skladu sa načelom savesnosti i poštenja.

Načelo zabrane prouzrokovanja šteteSvako je dužan da se uzdrži od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

Načelo dužnosti ispunjavanja obavezaStrane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.Obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja ili na osnovu zakona.Znači da se ugovorne obaveze moraju poštovati i izvršavati onako kako glase.To je princip pacta sunt servanda,koji označava pravnu sigurnost u oblasti ugovora.Ovo načelo ne obuhvata i one slučajeve u kojima zakon predviđa mogućnost raskida i revizije ugovora zbog promenjenih okolnosti,raskid ugovora zbog neizvršenja i drugih zakonom predviđenih načina prestanka ugovora.

Načelo određene pažnje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju pravaStrana u obligacionom odnosu je dužna da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa(pažnja dobrog privrednika odnosno pažnja dobrog domaćina).Kada je u pitanju strana u obligacionom odnosu koja izvršava obaveze iz svoje profesionalne delatnosti,ona je dužna da postupa sa povećanom pažnjom,prema pravilima struke i običajima(sa pažnjom dobrog stručnjaka).U svakom slučaju strana u obligacionom odnosu je dužna da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupaka kojima bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane.

Načelo poštovanja dobrih poslovnih običajaStrane u obligacionim odnosima dužne su da u pravnom prometu postupaju u skladu sa dobrim poslovnim običajima.S obzirom da su odredbe ZOO dispozitivne prirode,strane mogu ugovarati i primenu uzansi,a uzanse će biti primenjene i ako iz okolnosti proizilazi da su strane htele njihovu primenu.

Načelo postupanja pravnih lica u skladu sa opštim aktimaPravna lica su dužna da pri zasnivanju obligacionih odnosa postupaju u skladu sa svojim opštim aktima (npr.statutom).Ugovor koji je zaključen suprotno opštem aktu ili pravna radnja preduzeta suprotno takvim aktima,ostaje na snazi,osim ako je druga strana bila nesavesna,odnosno ako je znala ili morala znati da je postupljeno protivno opštim aktima,kao i kada je zakonom propisano nešto drugo.

Načelo mirnog rešavanja sporovaStrane u obligacionom odnosu treba da nastoje da sporove rešavaju usaglašavanjem,posredovanjem ili na drugi miran način.

15

NAČELA UGOVORNOG PRAVA

1. Načelo autonomije volje Granica načela autonomije volje su imperativni propisi,javni poredak i dobri običaji.

2. Načelo savesnosti i poštenjaU zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa,strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.

3. Načelo konsensualizma Ugovori se zaključuju prostom saglasnošću(solo consensu).Zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi,osim ako je zakonom drugačije određeno ili ako same strane to odrede.Postoji čitav niz izuzetaka od načela konsensualizma kao što su ugovor o prodaji nepokretnosti,menici,jemstvu,građenju,prodaja sa obročnim otplatama cene i slično.

NAČELA ODŠTETNOG PRAVA

1. Zabrana prouzrokovanja šteteSvako je dužan da se uzdrzi od postupaka kojima se može drugome prouzrokovati šteta(nije obezbeđeno sankcijom).To je pravilo neminem ledere,osnosno pravilo da se drugome ne škodi.Protivpravna je ovakva radnja koja za posledicu ima štetu.

2. Načelo integralne(potpune)naknade šteteOstećeni ima pravo na naknadu potpune štete koju je pretrpeo.Obim naknade štete na koju ostećeni ima pravo ne zavisi od krivice štetnika.Svrha ove ustanove je reparacija,a ne retribucija.Član 154 ZOO je član gde su sudovi protumačili da se obična nepažnja pretpostavlja.

Pluralitet osnova odgovornosti:1. Krivica

Krivica je element koji se zahteva kod subjektivne odgovornost,odnosno odgovornosti na osnovu krivice.Suprotno je objektivna odgovornost,gde je krivica irelevantna.

2. Stvarni i održavani rizik Ovo je objektivni princip,bez obzira na krivicu.

3. Pravičnost Pravičnost je osnov odgovornost koji se javlja samo samo izuzetno.Regulisan je članom 169 ZOO.

PRINCIP JEDINSTVENOG REGULISANJA SVIH UČESNIKA

ZOO sadrži pravila koja se odnose,odnosno koja pođednako važe kako za odnose između fizičkih lica,odnose između pravnih lica,tako i za međusobne odnose svih ovih lica.Samo onda kada priroda konkretnog pitanja nalaze,Zakon predviđa posebna pravila za jednu od pomenutih grupa.Odredbe koje se odnose na ugovore,primenjuju se na sve ugovorne odnose,osim ako za ugovore o privredi nije izričito drugačije određeno.Ugovore u privredi zaključuju samo određeni subjekti i to u vidu njihove redovne delatnosti.Oni se zaključuju u velikom broju i masovno što zahteva brži način njihovog zaključenja, zbog čega se u ovom domenu,između ostalog,javlja veliki broj athezionih(formularnih)ugovora.Brzina kojom se ugovori zaključuju i izvršavaju,nalaže i drugačije rokove zastarelosti,kao i drugačiji pristup u pogledu forme u

16

smislu potrebnog uslova za nastanak ugovora.S tim u vezi povećana je odgovornost u odnosu na ugovore van privrede.Kod ovih ugovora pretpostavlja se oneroznost.Besplatnost nije karakteristika.Izvesne posebnosti ugovora u privredi dolaze do izražaja na više mesta u zakonu.Te posebnosti postoje već kod određivanja samog pojma ugovora,tipičnih u oblasti prometa roba i usluga (npr. kupoprodaja, razmena, zajam),gde pravo raspolaganja pored prenosa svojine dobija odgovarajuće mesto.Ugovor o kupoprodajiKod kupoprodaje koja ne spada u privredne ugovore,cena mora biti određena ili odrediva.Ako nije određena,a ni ugovor ne sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti,ugovor nema pravno dejstvo.U privredi kada cena nije određena,niti ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti,kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora,a u nedostatku ove cene,dužan je da plati razumnu cenu.Razumna cena je tekuća cena u vreme zaključenja ugovora,a ako se ona ne može utvrditi,onda cenu utvrđuje sud prema okolnostima slučaja.Postoji i pravilo koje važi samo za kupoprodajni ugovor u privredi.Kada je prodavac stvari određenih po rodu dao kupcu veću količinu nego što je ugovoreno,a kupac u razumnom roku ne izjavi da višak odbija,smatra se da je primio i taj višak,pa je dužan da ga plati po istoj ceni.Prodaja po uzorku ili modelu,kao modifikacija prodajnog ugovora,predviđena je samo kod ugovora o privredi.Odredbe posvećene ugovoru o prodaji sa obročnim otplatama cene,primenjuju se samo ako je kupac pojedinac.Ugovor o zajmu i mogućnost ugovaranja kamatePostoji razlika između ugovora o privredi i ugovora van privrede.Zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu,što znači da zajam u načelu može biti i teretan i dobročin ugovor.U ugovorima u privredi zajmoprimac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena.Što se tiče stope ugovorene kamate,zakon predviđa da ona ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju između pojedinaca,dok se u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između drugih lica primenjuju odredbe drugog zakona.

Obaveze sa više dužnikaU materiji obaveza sa više dužnika ili poverilaca,Zakon ustanovljava pretpostavku solidarnosti i to kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi.Oni tada poveriocu odgovaraju solidarno, osim ako su ugovornici izričito otklonili solidarnu odgovornost.Isto to ne važi ako su u pitanju obligacioni ugovori van privrede.Zakon ustanovljava pretpostavku solidarnosti jemca sa glavnim dužnikom,ukoliko je jemac jemčio za obavezu nastalu iz ugovora u privredi(moguće je drugačije ugovoriti).To znači da je princip supsidijarnosti jemčeve obaveze prisutan samo kod ugovora van privrede.Opšti rok zastarelosti je 5 godina.To znači da se ovaj rok primenjuje,ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti,odnosno ako nije određen posebni rok.

OBLIGACIJA I (ILI) OBLIGACIONI ODNOS

Obligacija podrazumeva pravnu vezu između dve strane,aktivne i pasivne,poverilačke i dužničke.Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika određeno ponašanje,a dužnik je u obavezi da to ispuni.U obligaciji postoji korelacija između duga i potraživanja.Poverilac ima pravo potraživanja i pravo na zahtev(pravo na tužbu).Pravu poverioca na potraživanje odgovara dužnikov dug,a pravu na zahtev poverioca odgovara odgovornost dužnika za ispunjenje duga

Poverilac Dužnik

17

potraživanje dug

zahtev(tužba) odgovornost dužnika za ispunjenje duga

Između poveriočevog prava na zahtev i dužnikove odgovornosti se može javiti jedan od tri odnosa:1. Korelacija

Korelacija uvek postoji.Korelacija je na prvom nivou potpuna i mora da postoji u svakoj obligaciji.Zbog toga je apsolutna i podrazumeva korelaciju potraživanja i duga i korelaciju prava na zahtev i odgovornosti dužnika.Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika određeno ponašanje,a dužnik je dužan da to učini.Ukoliko se dužnik ogluši o svoju obavezu,poverilac smatrajući da je njegovo pravo u konkretnom slučaju povređeno,podiže tužbu.Ukoliko sud oceni da je poveriočev zahtev opravdan, presudiće u njegovu korist i dužnik će,pod pretnjom prinudnog izvršenja nad njegovom imovinom,svoju obavezu morati da ispuni u celosti.Ali i dužnik ima,ne samo dužnost,već i pravo da svoju obavezu izvrši u roku,jer je to u njegovom interesu(jer tako izbegava pravne posledice docnje),a to znači da je poverilac dužan da primi ispunjenje obaveze.Kada je reč o obligacijama u kojima postoji korelacija u pogledu zahteva i odgovornosti,radi se o civilnim,potpunim obligacijama.

2. Ograničena korelacijaOvo odsustvo korelacije je relativno.Korelacija na drugom nivou postoji kada je odgovornost dužnika manja od visine poveriočevog zahteva.Javlja se u dva vida:

a. Predmetno ograničena odgovornostPredmetno ograničena odgovornost može se javiti u dva oblika:

Derelikcija(odricanje od svojine)To je slučaj kada vlasnik stvari proceni da su veći troškovi koje treba da isplati u vezi sa povraćajem svoje stvari od savesnog držaoca,nego što stvar uistinu vredi(npr.slučaj abadona u pomorskom pravu.To je pravo vlasnika broda koji je prouzrokovao štetu trećim licima da se odrekne prava na brod u korist osiguravajućeg društva koje je pokrilo štetu)

Odgovornost imovinskim fondom a ne imovinom kao celinom(separatio bonorum)Odvajanje zaostavštine iz imovine naslednika koje traže poverioci kada je naslednik prezadužen i kada postoji opasnost da oni neće biti namireni.

b. Vrednosno ograničena odgovornostDužnik odgovara predmetno neograničeno,celom svojom imovinom,ali vrednosno ograničeno (do visine određene vrednosti).Tako se u trenutku delacije imovina naslednika se spaja sa zaostavštinom i od tog momenta imovina naslednika je jedna i jedinstvena celina(uz izuzetak separatio bonorum)

3. Odsustvo korelacijeU slučaju odsustva korelacije u stvari postoji jedna korelacija između subjektivnog prava i duga,ali ne između prava na zahtev i odgovornosti.U ovoj vrsti obligacija postoji etička sadržina,ali je takva obligacija iz razloga pravne sigurnosti izgubila neposrednu pravnu zaštitu,izgubila je kondemnatornost, ali se obligacija nije ugasila.Međutim obligacija mora imati neku vrstu pravne zaštite,neki oblik građanskopravne sankcije.Ta sankcija je posredna i ogleda se u tome da ukoliko dužnik svoju obavezu ispuni,makar i u zabludi,tek tada se smatra da je obligacija ugašena,i posto je ugašena dužnik koji je ispunio svoju obavezu,ne može tražiti restituciju ili naknadu štete.I ovo odsustvo korelacije je

18

relativno,jer osnovna korelacija postoji.Ove obligacije u kojima postoji odsustvo korelacije nazivaju se naturalne obligacije(nepotpune,neutužive).Odsustvo korelacije suštinski postoji i kod odgovornosti za drugoga,kao i u slučajevima jemstva,nekih založnih prava(npr.hipoteka) i slično.

Prvi slučaj u kome postoji korelacija se još naziva i potpuna obligacija,a u druga dva slučaja,kada postoji ograničena korelacija ili odsustvo korelacije,radi se o nepotpunoj obligaciji.

PODELA OBLIGACIJA

Značaj podele obligacija je višestruk kako sa stanovišta nastanka,zatim promena, kao i prestanka obligacija,ali i sa stanovišta tumačenja sadržine obligacije.Obligacije se mogu podeliti prema različitim kriterijumima,prema predmetu, kauzi, množini subjekata,množini predmeta,sankciji,trajanju.

DOKTRINARNA PODELA ZAKONSKA PODELA

Podela prema predmetu:

Pozitivne i negativne obligacije Obligacije cilja(rezultata) i obligacije sredstva Novčane i nenovčane

Kod obligacija sa više predmeta postoje:

Alternativne i fakultativne obligacije

Podela prema kauzi:

Kauzalne i apstraktne obligacije Lične i nelične obligacije Obligacije nastale na osnovu izjave volje i na

osnovu zakona

Podela prema broju dužnika:

Deljive obligacije Nedeljive obligacije Solidarne obligacije

Podela prema množini subjekata:

Deljive i nedeljive obligacije Solidarne(aktivne i pasivne) obligacije

Postoje prema zakonu i:

Novčane obligacije

Podela prema množini predmeta:

Individualizovane i generične obligacije Kumulativne, alternativne i fakultativne

obligacijePodela prema trajanju prestacije:

Trenutne i trajne obligacijePodela prema karakteru sankcije:

Civilne i naturalne obligacije

19

POZITIVNE I NEGATIVNE OBLIGACIJE

Pozitivne obligacije su one obligacije koje se odnose na određeno davanje(dare) i činjenje(in paciende). Negativne obligacije su one koje se odnose na određeno nečinjenje(pati),odnosno uzdržavanje od određenog činjenja.Poverilac je ovlašćen da od dužnika zahteva da mu ovaj nešto preda,učini ili da se uzdrži od činjenja na koje bi inače imao pravo.U većini slučajeva obligacije su pozitivne.Tako ih srećemo kod velikog broja ugovora(npr.obaveza prodavca da preda stvar kupcu,odnosno obaveza kupca da isplati cenu,obaveza zakupodavca da preda zakupljenu stvar zakupcu,odnosno obazeva zakupca da isplati zakupninu,obaveza poslugoprimca da vrati poslugodavcu predmet posluge).Ali pozitivne obligacije srećemo i van ugovora(npr.obaveza štetnika da oštećenom nadoknadi prouzrokovanu štetu,obaveza isplate nagrade koja je bila javno obećana,obaveza dužnika da vrati stvar koju drži bez pravnog osnova).Pozitivne obligacije uvek podrazumevaju određenu,odnosno jednu aktivnu radnju na strani dužnika koja se mora obaviti na način,vreme i mesto kako obligacija glasi.Negativne obligacije se odnose na uzdržavanje od činjenja. Predmet obligacije je uzdržavanje samo od one radnje, odnosno činjenja koje je inače dopušteno preduzeti.Ukoliko je određena radnja ili činjenje zabranjeno prinudnim pravnim ili moralnim pravilima,onda uzdržavanje od takve radnje ne predstavlja punovažnu obligaciju.Ali ako je dopušteno preduzeti neku radnju,a dužnik se iz određenih razloga obaveže poveriocu da tu radnju neće preduzimati,odnosno da će se uzdržati od činjenja,onda to može biti predmet punovažne i to negativne obligacije(npr.na osnovu ugovora dva suseda,jedan od njih ili se oba obavežu da ne podižu određene objekte,kako bi svojim parcelama sačuvali lep pogled ili se obaveže da ne kopa bunar na svom zemljištu).Međutim negativna obligacija nekada nije jedina ni osnovna obligacija,več se preduzima uz pozitivnu obligaciju(npr.kod prodaje sa pravom otkupa ili prava preče kupovine,kupac se obavezuje na isplatu cene i to je jedna pozitivna obligacija.Međutim on istovremeno preuzima i obavezu da u određenom roku ne otuđi stvar,kako bi prodavac mogao da vrši svoje pravo otkupa,odnosno pravo preče kupovine.Kupac se ustvari obavezuje da ne otuđi stvar pre nego sto je ponudi prodavcu)Pravni značaj podele obligacija na pozitivne i negativne je u domenu zastarelosti.Kod pozitivnih obligacija zastarelost pocinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze odnosno od dospelosti(trenutak dospelosti može biti određen ugovorom,a ako nije određen ugovorom to je trenutak kada poverilac pozove dužnika da ispuni obavezu).Kod negativnih obligacija zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je dužnik postupio suprotno obavezi,odnosno kada je prestao da se uzdrzava od određene radnje.

OBLIGACIJE CILJA(REZULTATA)I OBLIGACIJE SREDSTVA

Obligacije cilja su takve obligacije kod kojih se izvršenjem prestacije postiže rezultat(cilj) radi koga je obligacija nastala,obaveza dužnika da postigne određeni rezultat.Do povrede dolazi ako rezultat izostane(npr.prodavac je dužan da predajom stavri prenese pravo svojine,ako ne prenese dužnik ima pravo na naknadu štete ili lekar ima obavezu da uradi analizu krvi).Obligacije sredstva su obligacije kod kojih se izvršenjem prestacije ne mora postići i krajnji rezultat za poverioca.Dužnik se obavezuje da izvrši određenu prestaciju,bez obzira da li se njenim preduzimanjem ostvaruje cilj zbog koga je obligacija nastala.Obaveza je da se ulože sva raspoloživa sredstva.Može izostati cilj,a da se smatra da je obaveza ispunjena. Obaveza se smatra ispunjenom kada je

20

učinjeno sve iz ugovora ili je učinjeno sve što nalaže struka(npr.lekar ima obavezu da leči pacijenta,ali ne i da ga izleci,obaveza lekara može biti ispunjena i ako pacijemt umre ili lice koje se obavezalo da iskopa bunar u korist drugog,ispunilo je svoju obavezu i pored toga što nije našlo vodu).Pravni značaj podele obligacija na obligacije cilja i obligacije sredstva je različit položaj poverioca usled neizvršenja. Položaj dužnika je nepovoljniji kod obligacija cilja,zato što je onus probandi na dužniku.Kada obaveza nije izvršena i poverilac tuzi dužnika:

OBLIGACIJA CILJA OBLIGACIJA SREDSTVA

1.poverilačko svojstvo-da obaveza postoji 1.poverilačko svojstvo

2.izostanak rezultata-ako dokaže uspeće u sporu-jedini način da se dužnik oslobodi je viša sila (dokazuje je dužnik i to je okolnost koja se nije mogla predvideti,i da jeste ne bi se mogla otkloniti)

2.izostanak rezultata(ako ima rezulata,poverilac nema interes da podigne tužbu,jer ga ne zanima kako je rezultat postignut)

3.krivica dužnika za neizvršenje obaveze cilja je irelevantna

3.krivica dužnika(npr.kod bračnog posredovanja, obavezuje se da dovede zainteresovana lica za brak,bez obzira da li će do braka doći) se ne pretpostavlja i relevantna je,dokazuje je poverilac i treba da dokaže da se dužnik nije ponašao onako kako je trebalo(ugovor,struka).Ovo je osnovna razlika između ove dve vrste obligacija.

NOVČANE I NENOVČANE OBLIGACIJE

Novčane obligacije su obligacije koje glase na predaju određene sume važećeg novca.Nenovčane obligacije su obligacije koje glase na predaju neke druge stvari koja nije novac(činjenje) ili uzdržavanje od činjenja(mogu se posredno novčano izraziti).Novčane obligacije su češće od nenovčanih obligacija,a pogotovu obligacije iz ugovora.Ovi ugovori,osim jednog,rađaju obavezu koja glasi na predaju određene sume novca.Taj ugovor je razmena,trampa.Novčane obligacije postoje i kod drugih izvora obligacionih odnosa(npr.naknada štete ili poslovodstvo bez naloga,gde postoji obaveza plaćanja nagrade u novcu nezvanom vršiocu ili pravno neosnovano obogaćenje,gde postoji obaveza nadoknade troškova učinjene za izdatke koji se ne mogu izdvojiti i vratiti osiromašenom,ili obligacije iz zakona kao što je recimo obaveza izdržavanja na određenu sumu novca). Predmet novčane obaveze(obligacije) je važeći novac,novac koji je u zakonskom opticaju u jednoj državi.To znači da ne mora biti u pitanju samo domaći novac.dakle može biti i strani.Predmet ne može biti novac van opticaja,odnosno numizmatički novac.Obligacija koja bi imala za predmet predaju nekog starog novca,koji ima samo numizmatičku vrednost,ne bi imala karakter novčane obligacije.Takav novac se tretira kao bilo koja druga stvar,jer ne predstavlja sveopšti ekvivalent razmene,u smislu zakonskog sredstva plaćanja.U tom smislu razmena novca koji nije u opticaju može predstavljati ugovor o razmeni,a ne ugovor o kupoprodaji.Obaveza koja glasi na novac ne može se ispuniti stranim novcem,nego važecim(strana sredstva plaćanja moguća su samo ukoliko je dozvoljeno posebnim propisima).Postoje dva izuzetka prema Zakonu o deviznom poslu:

21

1. Ugovor o prodaji nepokretnosti(stan,poslovna prostorija,zgrada,zemljišna parcela)Obaveza kupca može biti ispunjena i predajom stranog novca pod uslovom da se vrši putem tekućeg računa(bezgotovinski).

2. Ugovor o zakupu nepokretnostiObaveza može biti ispunjena i u nekom stranom novcu pod uslovom da se vrši preko tekućeg računa(bezgotovinski).

Često ugovorne strane predviđaju da će se obaveza isplatiti u nekoj stranoj valuti.Pitanje je međutim da li je takva ugovorna odredba ništava?ZOO rešava ovo pitanje tako što,u slučaju kada je ugovoreno plaćanje obaveze u nekoj stranoj valuti,takva odredba je ipak punovažna(nije ništava ni nevažeća),ali ispunjenje ove obaveze može se zahtevati jedino u dinarima,a ne i u stranoj valuti.Član 395 ZOO kaže da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu,njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.Visina novčane obaveze se određuje prema zvaničnom kursu NBS na dan ispunjenja novčane obaveze.

PREDMET NOVČANE OBLIGACIJE + PREDMET ISPUNJENJA NOVČANE OBLIGACIJE

Novac ima dve vrednosti:1. Kupovna vrednost novca

Kpovna vrednost novca jednaka je njegovoj kupovnoj vrednosti količine robe koja se za određeni iznos novca može kupiti na tržištu.Tržište je određeno prema zakonu ponude i tražnje(tržišni zakon).Može se menjati kupovna vrednost novca,jer se za isplatu iste količine novca posle nekog vremena može kupiti manja količina robe i obrnuto.

2. Nominalna vrednost novcaNominalna vrednost novca je vrednost ispisana na novčanici,odnosno utisnuta na kovanom novcu.Ovu vrednost određuje država,a ne tržište.

Kada dođe do momenta ispunjenja novčane obaveze pitanje je koju količinu novca dužnik treba da da?Postoje dva principa:

1. Monetarni valorizam Vodi računa o promenama kupovne vrednosti novca(dan obaveze-dan ispunjenja).Prema ovom načelu uzima se stvarna vrednost dugovane sume novca u trenutku ispunjenja obaveze,a ne nominalna vrednost novca.

2. Monetarni nominalizamBitna je nominalna vrednost novca.Dužnik mora da isplati onaj broj novčanih jedinica koji je nominalno jednak onom iznosu koji je postojao u momentu nastanka obaveze.U savremenim pravima usvojen je princip monetarnog nominalizma,taj princip usvaja i naš ZOO.Član 394 ZOO kaže da,kada obaveza ima za predmet svotu novca,dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi,izuzev kada zakon određuje nešto drugo.Razlozi:

a. Princip jednake vrednosti uzajamnih davanjaAko bi se prihvatio princip monetarnog valorizma,princip jednake vrednosti uzajamnih davanja mogao bi biti narušen.Ne bi se znalo na koji iznos obaveza glasi i da li visina obaveze glasi na ono što očekuje poverilac.

b. Princip pravne sigurnostiDužnik uvek unapred zna koliko duguje,neizvesnost u tom pogledu ne sme da postoji.

c. U sferi državne monetarne politike

22

Ukoliko bi u ovoj sferi država prihvatila princip monetarnog valorizma,prihvatila bi nestabilnost svoje valute.

Postoje i odstupanja od načela monetarnog nominalizma,koji se zasnivaju ili na ugovoru ili na sudskoj odluci.To znači da je ovaj princip dispozitivnog karaktera.Odstupanja koja postoje na osnovu ugovora su odstupanja koja zaviše od volje stranaka,dispozitivnog su karaktera. Ugovorne strane mogu posrednim putem,ugovaranjem odgovarajućih ugovornih odredbi od njega odstupiti:

a. Indeksnom klauzulomb. Kliznom skalomc. Deviznom klauzulomd. Zlatnom klauzulom

Indeksna klauzula je odredba u ugovoru iz koje nastaje novčana obaveza na osnovu koje ugovorna strana određuje revalorizaciju(ponovno obračunavanje) određenih novčanih iznosa u skladu sa odgovarajućim novčanim indeksom.Dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica koji je obračunat u skladu sa odgovarajućim indeksom,a ne u skladu sa onim brojem novčanih jedinica na koji obaveza glasi.Kod nas je ovo dopušteno.

INDEKS=STOPA RASTA PROSEČNE PLATE

REVALORIZACIJA=STOPA RASTA INFLACIJE

Kada je ugovoren neki od ovih indeksa,onda se visina novčane obaveze povećava za onoliko procenata koliko iznosi promena u odgovarajućem indeksu(npr.zajmodavac da zajmoprimcu zajam u iznosu od 100 000 dinara,ugovoreni rok dospelosti je 18.02.,međutim 01.07.dogovore se da će novčani iznos koji zajmoprimac treba da vrati zajmodavcu uvećati za stopu rasta troškova života ako do 01.07.poraste stopa ili bude 20%,visina novčane obaveze se uvećava za 20% pa se 01.07. isplaćuje 120 000 dinara).Klizna skala je složenija varijanta indeksne klauzule.To je odredba u ugovoru kojom se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete drugoj ugovornoj strani(ugovor o delu, građenju). Visina ugovorne obaveze koju jedna ugovorna strana treba da uradi drugoj ugovornoj strani ima se izvršiti prema ceni rada,materijala kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje,u određeno vreme,na određenom tržištu.Strane se sporazumevaju za visinu novčane naknade.Valutna klauzula je odredba u ugovoru na osnovu koje se visina novčane obaveze određuje prema kursu dinara u odnosu na neku stranu valutu.U našem pravu je dozvoljena od donošenja Zakona o deviznim poslovanju 2001.godine.Dužnik je i dalje obavezan da izvrši tu obavezu u dinarima,s tim što će se obračunati prema kursu dinara u odnosu na izabranu stranu valutu(npr.ugovorne strane se kod zajma sporazumeju,ako je recimo zajmodavac dao zajmoprimcu 100 000 dinara,da je to 1000 e i predvide da ce zajmoprimac na dan dospelosti isplatiti protivrednost 1000 e u dinarima,prema kursu na dan dospeća).Zlatna klauzula je odredba u ugovoru na osnovu koje ugovorne strane utvrđuju da će se iznos novčane obaveze(visina vrednosti novčane obaveze)u dinarima obračunati u visini vrednosti zlata na dan dospelosti.U unutrašnjem pravu ova klauzula je vrlo retka,ali je dozvoljena.Javlja se u međunarodnim privrednim ugovorima.Odstupanja koja postoje na osnovu sudske odluke su odstupanja gde sam ZOO predviđa dva pravila kada sud može pod određenim uslovima svojom presudom izmeniti visinu novčane obaveze(odredbu tog ugovora)

a. Pravilo o raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti

23

b. Pravilo o smanjenju ili povećanju iznosa naknade štete u obliku novčane renteŠto se tiče prvog pravila ZOO određuje pravila pod kojima je moguća intervencija suda.Neophodno je da:

Da se posle zaključenja ugovora promene okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora

Da se te okolnosti nisu mogle predvideti Da zbog delovanja tih okolnosti izvršenje obaveze jedne ugovorne strane postane

otežano,ili se ne može ostvariti svrha ugovora Da kod suda postoji uverenje da je po opštem mišljenju nepravično da ugovor ostane na

snazi takav kakav je Ove okolnosti moraju nastupiti pre dospelosti dužnikove obaveze

Sud može intervenisati tako što će u svojoj presudi izmeniti visinu novčane obaveze,tako što će odrediti da obaveza glasi na manji ili veći novčani iznos(sud će obavezu uskladiti sa okolnostima konkretnog slučaja).Kada je u pitanju drugo pravilo,gde ZOO daje mogućnost sudu da interveniše,sud može smanjiti ili povećati iznos naknade štete u obliku novčane rente.Novčana renta je oblik naknade štete koji se dosuđuje u novcu,ako je šteta prouzrokovana smrću,telesnom povredom ili oštećenjem zdravlja.Visinu naknade utvrđuje sud prema okolnostima slučaja koje postoje u momentu presuđenja.Naknada se dosuđuje u određenom iznosu,plaća se periodično,i to ili mesečno ili u jednakim vremenskim razmacima,i plaća se oštećenom do kraja života ili za određeno vreme.Oštećeni može da zahteva od suda veći iznos rente,ali i štetnik može tražiti manji iznos rente od prvobitnog.Na ovaj zahtev sud donosi presudu kojom se menja visina novčane rente,ali sud mora voditi računa da je zbog odnosa na tržištu došlo do promene kupovne vrednosti novca.

Mesto izvršenja je još jedan kriterijum po kome se može praviti razlika između novčanih i nenovčanih obligacija.Dužnik je dužan da izvrši obavezu,odnosno poverilac je dužan da primi ispunjenje obaveze u mestu koje je određeno pravnim poslom ili zakonom.To je mesto u kome dužnik mora da preduzme neophodne radnje da bi izvršio svoju obavezu,tako da se potraživanje poverioca prema njemu ugasi.Kod novčanih obligacija mesto izvršenja je ono koje je određeno sporazumom poverioca i dužnika(može biti bilo koje mesto).Ako se ništa ne dogovore,onda je prema ZOO to mora da bude mesto u kome poverilac ima svoje prebivalište odnosno boravište.U našem pravu novčane obaveze su donosive,što predstavlja povoljnost za poverioca,jer troškovi padaju na dužnika.Ako poverilac promeni mesto prebivališta,odnosno mesto boravišta,u vreme kada je obaveza nastala,pa su troškovi ispunjenja povećani,to povećanje pada na teret poverioca.Kod nenovčanih obligacija prvo se gleda šta su strane ugovorile.Ako nisu ništa ugovorile,niti se mesto može odrediti pomoću svrhe posla ili prirode obaveze ili neke druge okolnosti,važi pravilo da se obaveze izvršavaju u mestu u kome dužnik ima svoje prebivalište ili boravište u vreme nastanka obaveze.

Još jedan kriterijum za razlikovanje je i vreme ispunjenja.Vreme ispunjenja je datum(rok) u okviru koga,ili po cijem isteku,dužnik mora izvršiti svoju obavezu.Postoje,u pogledu vremena ispunjenja,univerzalna pravila koja se mogu primeniti na sve vrste obaveza:

1. Vreme ispunjenja određuju poverilac i dužnik svojim sporazumom(odrede datum ili rok za ispunjenje)

2. Ako nisu utvrdili vreme ispunjenja,važi da je vreme ispunjenja ono koje je zakonom utvrđeno.ZOO određuje i pravila o tome kada treba da bude izvršena neka obaveza(npr.kod ugovora o prodaji kupac treba da isplati cenu u trenutku predaje stvari.Posebno pravilo važi za ugovor o prodaju u privredi,i tu se primenjuje običajno pravilo koje je propisano još u opštim

24

uzansama za promet robe,prema kome je kupac dužan da isplati cenu u roku od 8 dana od kada je primio račun).

3. Ako ne postoji ni zakonsko pravilo,onda se primenjuje pravilo da se vreme ispunjenja određuje prema svrsi posla,prirodi obaveze i prema ostalim okolnostima vezanim za taj posao.

4. Ako se primenom prethodna tri kriterijuma ne može odrediti vreme ispunjenja,odnosno ako ti kriterijumi ne postoje,onda za novčane obaveze važi pravilo da poverilac može pozvati dužnika da odmah ispuni svoju obavezu,a dužnik je dužan da to odmah učini.Isto tako dužnik od poverioca može zahtevati da odmah primi ispunjenje.

Po pravilu rok se određuje u interesu dužnika.Ipak,kod prodaje sa obročnim otplatama cene,ZOO predviđa pravilo da kupac može uvek isplatiti ođednom ostatak cene,i to tako što isplaćuje čist ostatak bez ugovornih kamata i bez troškova.Dužnik novčane obaveze može ispuniti obavezu i pre roka.Ništava bi bila odredba ugovora kojom se dužnik odriče ovog prava.U slučaju ispunjenja novčane obaveze pre roka,dužnik ima pravo da od iznosa duga odbije iznos kamate za vreme od dana isplate do dana dospelosti obaveze,samo ako je na to ovlašćen ugovorom ili to proizilazi iz običaja(odstupanje od opšteg pravila).Kod ispunjenja nenovčanih obaveza pre roka ZOO razlikuje dve situacije:

1. Kada je rok ugovoren isključivo u interesu dužnikaDužnik ima pravo da ispuni obavezu pre roka,ali je dužan da o tome obavesti poverioca,i da pazi da to ne bude u nevreme.

2. Kada rok nije ugovoren u interesu dužnikaPoverilac nije dužan da primi to ispunjenje,može ga odbiti i to bez opasnosti da ce doći u poverilačku docnju.Poverilac naravno može primiti ispunjenje obaveze i zadržava pravo na naknadu štete,ako o tome bez odlaganja obavesti dužnika.

Poverilac nenovčane obaveze može tražiti ispunjenje obaveze pre roka:1. Kada mu dužnik ne da traženo obezbeđenje2. Kada mu dužnik ne da dopunu obezbeđenja koje je smanjeno ili je propalo bez njegove krivice3. Uvek ako je rok zaključen u interesu poverioca

Kada je određivanje roka ostavljeno jednoj strani(kada je prepušteno volji poverioca ili dužnika),druga strana može,ako ovlašćena strana ne odredi rok ni posle opomene,zahtevati od suda da odredi primereni rok za ispunjenje.Kod pitanja kada se smatra da je dužnik ispunio svoju obavezu,pravi se razlika u zavisnosti od toga da li se plaćanje vrši u gotovini ili preko pošte.Kada se vrši u gotovini,dužnik je ispunio svoju obavezu kada je poveriocu predao u ruke sumu koja se duguje.Kada se plaćanje vrši preko pošte razlikuju se dve situacije:

1. Kada postoji sporazum dužnika i poveriocaDužnik je ispunio obavezu kada je u pošti uplatio iznos koji duguje.

2. Kada dužnik samostalno,bez sporazuma,vrši plaćanjeDužnik je izvršio svoju obavezu kada poverilac primi od pošte iznos koji je dužnikova obaveza.

Što se tiče kamate razlikuju se dve vrste:1. Ugovorna kamata2. Zatezna kamata

UGOVORNA KAMATA ZATEZNA KAMATAPlaća se kao naknada za upotrebu novca Plaća se kao sankcija za dužnika novčane obaveze

zato što je nije izvršio na vreme

25

Ugovorna kamata je naknada koja se duguje na osnovu saglasnosti volja stranaka,dakle to je kamata koju ugovaraju dužnik i poverilac.Vezuje se za novčane obligacije,naravno može se javiti i kod nenovčanih obligacija,ali ne za sve već samo za one koje glase na predaju stvari određene po rodu.Po pravnoj prirodi ugovorna kamata je naknada koju jedna strana duguje drugoj,zbog toga što joj je druga strana učinila korist,tako što joj je stavila na raspolaganje novac na određeno vreme(ova kamata ustvari predstavlja naknadu za upotrebu novca).Visinu ove kamate određuju poverilac i dužnik svojom saglasnošću.Međutim ova sloboda nije neograničena,pa tako Zakon određuje maksimalnu stopu dozvoljene kamate.Tako,kod ugovora koje zaključuju fizička lica,ona ne može biti veća od kamate koju banka plaća svojim štedišama na štedne uloge po viđenju.Kod ugovora pravnih lica,predviđeno je da se visina stope kod ugovorene kamate urđjuje posebnim zakonom.Mora biti poštovano načelo ekvivalencije uzajamnih davanja,što podrazumeva da stopa ne bi trebalo da pređe iznos kojim bi se ugrozio ovaj princip.Ako je ugovorena kamata nesrazmerna,onda sudovi odbijaju zahtev za isplatu kamate koja prevažilazi iznos u skladu sa ovim principom.Ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene,primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate.Ako strane ugovore kamatu,ali ne i visinu kamatne stope,zakon određuje da će dužnik,ako je fizičko lice,biti dužan da plati kamatu koja se u mestu ispunjenja plaća za štedne uloge po viđenju,a ako je dužnik pravno lice,plaća kamatu koju banka plaća kao dužnik u pravnim poslovima iste ili slične vrste.Kada je u pitanju dospelost ugovorne kamate,smatra se da je to trenutak kada poverilac ima pravo da od dužnika prinudnim putem zahteva ispunjenje obaveze.Ova obaveza na isplatu ugovorene kamate je zapravo sporedna obaveza i nesamostalna od glavne obaveze.Međutim ova kamata može imati i određenu samostalnost,odnosno može dospevati i u drugačijim rokovima nego glavna obaveza.Razlikuju se tri slučaja:

1. Ako su poverilac i dužnik odredili rok dospelosti kamate,primenjuje se taj rok2. Ako nisu odredili rok,onda kamata dospeva po isteku jedne godine od dana kada je nastala

glavna ugovorna obaveza,ako glavna ugovorna obaveza nastupa pre kraja godine3. U ostalim slučajevima ova obaveza dospeva kada i glavna obaveza

Odstupanje od pravila da ugovorna kamata,ukoliko drugačije nije ugovoreno,dospeva po isteku godinu dana, postoji u slučaju prodaje na kredit.Ako stvar prodata na kredit daje plodove ili neke druge koristi,kupac duguje kamatu od kada mu je stvar predata bez obzira na to da li je dospela obaveza za isplatu cene.S druge strane u određenim slučajevima, moguće je da se duguje kamata i ako nije ugovorena.Tako npr.u ugovorima u privredi zajmoprimac duguje i kamatu iako ona nije ugovorena.Anatocizam je zabrana plaćanja kamate na kamatu i ova zabrana je predviđena ne samo kod zakonske,već i kod ugovorne kamata.Odredba ugovora kojom stranke predviđaju da će na kamatu,kada dospe na isplatu,početi teći kamata ako ne bude isplaćena,pogođena je sankcijom ništavosti.Ništavost ove odredbe nece povući ništavost samog ugovora,ako on može opštati bez te odredbe i ako ona nije bila uslov ugovora ni odlučujuca pobuda zbog koje je ugovor zaključen.Kamata na kamatu ne može se unapred ugovoriti,ali naknadno,po dospeću,stranke mogu zaključiti ugovor po kome će dužnik dugovati i taj iznos!!!Rešenje zabrane kamate na kamatu je ispirisano zaštitom dužnika.Neplaćanjem dospelih kamata mogu biti povrđeni i interesi poverioca.Otuda je pravilo da se može unapred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ukoliko dužnik ne isplati dospele kamate na vreme.Međutim to povećanje kamatne stope ne može ići preko granice zakonskog maksimuma koji je imperativno utvrđen.Od pravila da se ne može ugovarati kamata na kamatu postoji i izuzetak koji se odnosi na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija.Kamata uvek prestaje teći kada svota dospelih,a neisplaćenih kamata dostigne glavnicu,bez obzira da li je do toga došlo krivicom poverioca ili dužnika.Ukoliko dužnik isplati dugovane kamate,a glavni dug još postoji, kamata će i dalje teći na dugovanu sumu.

26

Pravila vezana za ugovornu kamatu (stopa,kamata na kamatu,prestanak i slično) shodno se primenjuju i na nenovčane obaveze koje imaju za predmet generične stvari.Zatezna kamataRazlikuje se od ugovorne kamate po nekoliko osnova:

1. Zatezna kamata duguje se samo kod novčanih obaveza,a ugovorna i kod nenovčanih2. Zatezna kamata se plaća kada dužnik padne u docnju,a ugovorna se plaća od dana nastanka

glavne obaveze do momenta ispunjenja3. Zatezna kamata se uvek duguje u novcu,a ugovorena se može dugovati i u stvarima određenim

po rodu4. Zatezna kamata je imperativne prirode,duguje se po samom zakonu,a ugovorna je dispozitivne

prirode,njeno ugovaranje prepušteno je volji stranakaStopa zatezne kamate određuje se prema kamatnoj stopi koja se,prema mestu ispunjenja,plaća na štedne uloge po viđenju.Imperativnost zatezne kamate znači da poverilac i dužnik ne mogu dogovoriti da dužnik ne plaća zateznu kamatu.Poverilac može osloboditi dužnika obaveze plaćanja zatezne kamate samo onda kada je glavna ugovorna obaveza dospela,ali to ne može činiti unapred u momentu kada obaveza nastane. Visinu stope ugovorne kamate određuju poverilac i dužnik sporazumno,a zatezna kamata je određena zakonom(i ne može se drugačije ugovoriti).Prema zakonu o visini kamatne stope,kamatna stopa ima dva dela:

1. Fiksni deo koji iznosi 0,5%2. Promenljivi deo je stopa rasta cena na malo koji mesečno utvrđuje Republički zavod za statistiku

Visina kamate obračunava se po formuli:

(Glavni dug + promenljivi deo) x fiksi deo =visina kamate

Ono što je zajedničko i za zateznu i za ugovornu kamatu je zabrana anatocizma(kamate na kamatu),ali postoje izvesna odstupanja.Odstupanja kod ugovorne kamate:

1. Poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će se stopa ugovorne kamate povećati ako dužnik ne ispuni obavezu na vreme

2. Kod bankarskih poslova,banka može u svojim kreditnim poslovima ugovoriti da će na kamatu,kada dospe na naplatu,početii da teče kamata

Odstupanja kod zatezne kamate:1. U slučaju kada poverilac podnese zahtev sudu da osudi dužnika na plaćanje kamate(jer to nije

učinio u roku),na iznos kamate za koji poverilac traži da dužnik isplati,počinje da teče kamata od momenta podnošenja tužbenog zahteva.Takva kamata naziva se i procesna kamata.

Ako je ugovorena kamata za novčane obaveze,pa dužnik padne u docnju i od tada teče zatezna kamata, poverilac nema pravo da kumulira obe kamate.On može tražiti samo isplatu jedne od njih.Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate,može tražiti samo isplatu ugovorene kamate i obrnuto.Pravilo je da poverilac u slučaju docnje dužnika može tražiti kamatu koja je viša.Zatezna kamata počinje da teče od dolaska dužnika u docnju.Tu se pravi se razlika između novčanih obaveza iz ugovora i obaveze na naknadu štete.Kod novčanih obaveza iz ugovora dužnik dolazi u docnju prvog dana po proteku roka koji je ugovoren za isplatu obaveze,a ako ovaj rok za isplatu obaveze nije ugovoren,dužnik je u docnji kada ga poverilac opomene na izvršenje,a ako je poverilac to propustio da učini,onda onog dana kada poverilac podnese tužbu sudu u kojoj traži prinudno izvršenje novčane obaveze.Povremene novčane obligacije su one obligacije koje se plaćaju povremeno,kao što je recimo zakupnina. Dužnik dolazi u docnju:

1. Po proteku roka koji je bio ugovoren za isplatu unapred poznatog iznosa(npr.zakupnina)

27

2. Neke povremene novčane obligacije nemaju unapred poznat iznos,već se on povremeno obračunava(npr.obaveza plaćanja naknade za potrošenu električnu energiju,obračunava se svakog meseca).U ovom slučaju dužnik dolazi u docnju onoga dana kada mu je obračun dostavljen,a ako nije,onda od dana podnošenja tužbe sudu.

Što se tice odnosa zatezne kamate i naknade štete,kod naknade štete razlikuju se materijalna i nematerijalna šteta.Materijalna šteta je gubitak,umanjenje necije imovine,sprečavanje njenog uvećanja.Od momenta prouzrokovanja štete dužnik duguje zateznu kamatu.Nematerijalna šteta je šteta koja se ispoljava u fizičkom bolu,duševnom bolu ili strahu.Kada jedno lice drugome prouzrokuje nematerijalnu štetu,oštećeni ima pravo da od štetnika zahteva naknadu u novcu.Obaveza štetnika da nadoknadi štetu dospeva u momentu donošenja sudske presude na ime naknade za bol,strah i slično.Od tog momenta štetnik je takođe dužan da plaća zateznu kamatu.Zatezna kamata je jedan vid pretpostavljene naknade štete.To je naknada koja se duguje zbog toga što se pretpostavlja da je poverilac pretrpeo određenu štetu,zbog toga sto dužnik nije ispunio obavezu na vreme.Poverilac ne mora da dokazuje da je štetu pretrpeo,jer se to pretpostavlja.Može se desiti da poveriocu šteta bude znatno veća od zatezne kamate,i tada poverilac ima pravo na naknadu potpune štete.U ovom slučaju šteta se ne pretpostavlja,već poverilac mora da je dokaže.

P O T P U N A Š T E T A = O B I Č N A Š T E T A + I Z M A K L A D O B I T

Kod potpune štete potrebno je dokazati štetu i uzročnu vezu zadocnjenja dužnika i nastale štete.Poverilac ne mora da dokaže krivicu dužnika za oštećenje,jer je pretpostavka krivice u korist poverioca.Teret dokazivanja u ovom slučaju pada na dužnika,tj.on treba da dokaže da nije kriv za oštećenje.Sama docnja može biti shvaćena u objektivnom i subjektivnom smislu:

1. Objektivni smisaoDužnik je u docnji čim ne ispuni svoju dospelu obavezu bez obzira na krivicu

2. Subjektivni smisao Ukoliko dužnik ne ispuni svoju dospelu obavezu,usled toga što je bio sprečen višom silom,onda ne može biti reć o docnji,jer su to opšte prihvaćeni osnovi isključenja odgovornosti.Dužnik novčane obligacije koji je pao u docnju odgovara ne samo za prouzrokovanu štetu i višu silu,nego je dužan i da plaća određene zakonske kamate,ali sve to pod pretpostavkom da nije u mogućnosti da dokaže da je zadocnio sa ispunjenjem usled više sile ili nekih drugih okolnosti za koje ne odgovara.

DELJIVE I NEDELJIVE OBLIGACIJE

Deljive obligacije su takve obligacije ciji se predmet može podeliti i ispuniti u delovima,tako da dugovani predmet usled toga ne izgubi vrednost i svojstvo(npr.obligacije koje glase na predaju stvari određene po rodu,novčane obligacije)Kada u jednom obligacionom odnosu postoji više poverilaca ili dužnika,ukoliko obaveza nije solidarna,svaki od poverilaca može tražiti samo ispunjenje svog dela i svaki od dužnika je dužan da ispuni samo svoj deo.Inače deljiva obligacija sa više dužnika je pasivna obligacija,a deljiva obligacija sa više poverilaca je aktivna obligacija.Obligacija se dele na jednake delove,ako nešto drugačije nije određeno.U slučaju aktivne deljive obligacije svaki poverilac može zahtevati samo svoj deo tražbine,a ukoliko pojedini delovi nisu drugačije određeni,celo potraživanje se deli među njima na jednake delove.

28

U slučaju pasivne deljive obligacije obaveza se deli među dužnicima na jednake delove ukoliko nije određena neka druga podela,a svaki od dužnika odgovara za svoj deo obaveze.Deljive obligacije najčešće se nazivaju zajednicke obligacije.Svaki pojedini deo duga,odnosno tražbine ima svoju samostalnost:

1. Posledice docnje ne deluju prema ostalim dužnicima2. Prekid zastarelosti prema jednom dužniku ne koristi ostalima,kao ni zaštoj zastarelosti3. Rizik insolventnosti snosi svaki poverilac zasebno

Ako jedan poverilac dobije svoj deo,ostali ne mogu tražiti od njega da ih isplati.Ako jedan poverilac ne dobije svoj deo,a ostali da,on nema pravo od ostalih da traži da mu daju njegov deo.

4. Ako dužnik dođe u docnju prema jednom poveriocu,to ne proizvodi dejstva prema ostalim poveriocima

5. Kada jedan poverilac prekine zaštoj prema dužniku,taj prekid ne deluje prema svim ostalim poveriocima

Ako solidarnost nije predviđena,dug odnosno potraživanje se deli na onoliko delova koliko ima dužnika odnosno poverilaca. Pretpostavka solidarnosti predviđena je samo u slučaju kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi i to pod uslovom da ugovornici nisu izričito otklonili solidarnu odgovornost.U ostalim slučajevima deljivih obaveza ne postoji pretpostavka solidarnosti.Nedeljive obligacije su takve obligacije ciji se predmet ne može podeliti i ispuniti u delovima,a da se time ne smanji njegova vrednost ili izgubi svojstvo(npr. obligacija koja glasi na nečinjenje i to je apsolutna nedeljivost).Postoje dve vrste nedeljivih obligacija:

1. Apsolutno nedeljive obligacije To su obligacije koje se nikako ne mogu podeliti,po prirodi predmeta su nedeljive (npr.konj ili dijamant)

2. Relativno nedeljive obligacijeTo su obligacije koje su redovno deljive,ali su strane ugovorile nedeljivost(npr.novčane obligacije)

Ako postoji više poverilaca radi se o aktivnim nedeljivim obligacijama,a ako ima više dužnika radiće se o pasivnim nedeljivim obligacijama.Za nedeljive obaveze u kojima ima više dužnika primenjuju se propisi o solidarnim obavezama.Kada u nedeljivoj obavezi ima više poverilaca među kojima nije ugovorena ni zakonom određena solidarnost,jedan poverilac može zahtevati da dužnik ispuni njemu,samo ako je ovlašćen od ostalih poverilaca da primi ispunjenje,a inače svaki poverilac može zahtevati od dužnika da obavezu ispuni svim poveriocima zajedno ili da je položi sudu.Što se tiče pravnog značaja podele obligacija na deljive i nedeljive obligacije treba razlikovati dve situacije:

1. Kada u obligacionom odnosu učestvuje više subjekata na aktivnoj ili pasivnoj strani,onda deljiva obligacija može biti ili zajednička ili solidarna,što zavisi ili od volje stranaka ili zakona, a nedeljiva obligacija se može dugovati samo tako da je svaki dužnik obavezan da ispuni ceo dug,odnosno da je svaki poverilac ovlašćen da pod određenim uslovima može zahtevati ispunjenje cele tražbine.Nedeljiva obligacija može biti samo solidarna.

2. Nepotpuno izvršenje,odnosno delimično ispunjenje deljive obaveze ne mora biti razlog za raskid,a ako je u pitaju nedeljiva,delimično izvršenje je razlog za raskid ugovora zbog neizvršenja.

SOLIDARNE OBLIGACIJE

Izvori ovih obligacija su ugovor,testament(predviđeno)ili zakon(naređeno)

29

Solidarne obligacije su obligacije sa više lica na dužničkoj/poverilačkoj strani kod kojih je svaki dužnik dužan da ispuni ceo dug,odnosno svaki poverilac je ovlašćen da traži isplatu celog duga,ali tako da kada jedan dužnik ispuni ceo dug ostali sadužnici se prema poveriocu oslobađaju obaveze,odnosno kada jedan poverilac naplati celu tražbinu,obaveza prestaje prema ostalim poveriocima.Iako je predmet deljiv i mogao bi se podeliti,kod solidarnih obligacija predmet se duguje/potražuje u celini.Situacija sa više dužnika,a jednim poveriocem su pasivne solidarne obligacije.Kod njih poverilac može potraživati od bilo kog dužnika,a između sadužnika postoje regresni odnosi.Situacija sa više poverilaca,a jednim dužnikom su aktivne solidarne obligacije.

Pasivne solidarne obligacijeU ove obligacije sa više dužnika,a jednim poveriocem,spadaju obligacije gde svaki dužnik odgovara poveriocu za dug u celini i gde poverilac može zahtevati isplatu duga u celini od svakog dužnika sve dok obaveza ne bude ispunjena,ali kada jedan dužnik ispuni obavezu u celini,onda se svi dužnici oslobađaju duga prema poveriocu.Recimo tri lica uzmu zajam od 30 000 e i ugovore solidarnost.Zajmodavac može da traži od svakog dužnika isplatu duga.Ako jedan dužnik isplati deo duga,on i dalje ostaje dužan,sve dok ceo dug ne bude isplaćen.Poverilac ima pravo da izabere dužnika koji će isplatiti sve,a ako on to ne ispuni,poverilac se obraća sledećem dužniku,sve dok ne naplati tražbinu.Izbor poverioca nije neopoziv,on može da promeni odluku,pa može tražiti i od nekog drugog dužnika ispunjenje obligacije.Dužnici duguju sa različitim rokovima,i poverilac može zahtevati samo ispunjenje prema onom dužniku kome je rok nastupio(različiti modaliteti obvezivanja).To znači da svaki dužnik može dugovati sa različitim rokom ispunjenja,pod drugim uslovima i uopšte sa različitim odstupanjima.Dužnici se uzajamno zastupaju,a to znači da radnje koje preduzme jedan dužnik proizvodi dejstvo prema ostalim dužnicima.Značaj pasivnih solidarnih obligacija je veći nego značaj aktivnih solidarnih obligacija.Pasivne solidarne obligacije su sredstvo obezbeđenja potraživanja poverioca.Poverilac ima veću sigurnost naplate,jer što je veći broj solidarnih dužnika,to je za poverioca rizik insolventnosti manji.Kada nema potrebnu sigurnost može tražiti obezbeđnje.Stvarna sredstva obezbeđenja su ručna zaloga,hipoteka,kapara,odustanica i slično i sastoje se u tome da dužnik preda poveriocu neku stvar iz čije će vrednosti moći namiriti,ako dužnikova imovina nije dovoljna.Solidarnost dužnika treba razlikovati od drugih sredstava ličnog obezbeđenja kao što je jemstvo i ugovorna kazna. Jemstvo je ugovor zaključen između poverioca i trećeg lica(jemca)kojim se to lice obavezuje da ispuni obavezu ukoliko je dužnik ne ispuni.Ugovorna kazna je takođe sporedna obaveza,koja služi obezbeđenju ispunjenja obligacije,ali za razliku od jemstva i solidarnosti dužnika,ona uvek podrazumeva vrednost koje su strane unapred odredile,a koju poverilac može zahtevati od dužnika u slučaju neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveze.Pasivne solidarne obligacije nema ukoliko nije predviđena.Izvori su:

1. Ugovor 2. Testament3. Zakon

Kada u ugovoru bude predviđeno da više dužnika odgovara poveriocu za ispunjenje postoji solidarnost po ugovoru. Solidarnost se zasniva izričitom izjavom,kada ugovor sadrži izraze koji neposredno iskazuju nameru stranaka da se obavežu.U praksi se koriste izrazi “nerazdeljeno” i “svi za jednog,jedan za sve”.Međutim solidarnost može nastati i prećutno,odnosno posredno kada se iz okolnosti,prema uobičajenom toku stvari i prirode konkretnog odnosa može zaključiti da su strane imale nameru da na dužničkoj strani ustanove solidarnu odgovornost.Solidarna odgovornost može nastati i na osnovu testamenta.Kada testator solidarno obaveže svoje univerzalne naslednike na ispunjenje neke obaveze,recimo da solidarno isplate legataru određenu sumu novca.

30

Ove obligacije mogu postojati i na osnovu zakona.Postojanje zakonske norme koja nalaze da,kada se više lica nađe u jednoj pravnoj situaciji odgovaraju solidarno poveriocu,jeste upravo izvor ovih obligacija.Recimo kada tri lica prouzrokuju štetu jednom licu,a udeli u šteti se ne mogu odrediti,pa onda dug plaćaju svi u celini,ili recimo odgovornost za drugog,kao što je npr.odgovornost roditelja za dete,tako isto ZOO predvđa solidarnost jemca.Oboriva je pretpostavka solidarnosti u nekoj deljivoj obavezi nastaloj iz ugovora u privredi.Solidarnost dužnika može biti predviđena različitim zakonima(ZOO,ZON,PZ)Dejstvo i prestanak dejstva pasivnih solidarnih obligacija

1. Deluje u odnosu poverilac-dužnik2. Odnos između samih dužnika

Poverilac zahteva ispunjenje od bilo kog dužnika u celini(sve u zavisnosti sa kakvim je modalitetom dužnik prihvatio obavezu).Potraživanje se gasi prema ostalim dužnicima,ako jedan dužnik ispuni obavezu.Svaki dužnik ima pravo da prema poveriocu istakne prigovor koji odlaže zahtev ispunjenja.Mogu isticati iz samog odnosa iz koga je nastala pasivna obligacija iz ugovora.Recimo istaći prigovor da je ugovor ništav/rušljiv.Pored prigovora vezanih za sadržinu same obligacije,dužnik može istaći prigovore lične prirode,odnosno lične prigovore.Recimo prigovor poslovne nesposobnosti,na koji se ne mogu pozvati ostali poslovno sposobni dužnici,ili recimo prigovor pobijanja nekog svog potraživanja koji je ranije imao prema licu koje sada ima položaj poverioca.Prestanak pasivne solidarne obligacije deluje u korist svih dužnika.Do prestanka dejstva pasivnih solidarnih obligacija dolazi:

1. IspunjenjemIspunjenje postoji kada jedan dužnik isplati poveriocu dug u celini.U tom slučaju se pasivna solidarna obligacija gasi.

2. Zamena ispunjenja(datio in solutum)3. Polaganje dugovane stvari kod suda4. Kompenzacija ili prebijanje

Svaki solidarni dužnik može se pozvati na prebijanje,koje je izvršio njegov sadužnik. Solidarni dužnik može potraživanje svog sadužnika prema poveriocu prebiti sa poveriočevim potraživanjem,ali samo za onoliko koliko iznosi deo duga tog sadužnika u solidarnoj obavezi.

5. Otpuštanje dugaOtpuštanje duga sa jednim solidarnim dužnikom,oslobađa obaveze i ostale dužnike.Međutim ako je otpuštanje imalo za svrhu da oslobodi obaveze samo dužnika sa kojim je izvršeno,solidarna obaveza smanjuje se za deo koji prema međusobnim odnosima dužnika pada na njega,a ostali odgovaraju solidarno za ostatak obaveze.Relevantna je namera.To nije jednostrana izjava volje,vec ugovor između poverioca i dužnika kojim se dug gasi bez isplate.

6. Prenov ili novacijaPostoji kada se dužnik i poverilac saglase da se ugasi postojeća obligacija,a da se zasnuje nova,različita po predmetu ili osnovu.Prenovom koji je poverilac izvršio sa jednim solidarnim dužnikom, oslobađaju se ostali solidarni dužnici.Ako je prenov učinjen in personam,odnosno ako su poverilac i dužnik prenos ograničili samo na deo obaveze koja dolazi na tog dužnika,obaveza tog dužnika se gasi,a obaveza ostalih dužnika ne prestaje,već se smanjuje za taj deo.

7. PoravnanjePoravnanje je ugovor koji se zaključuje između poverioca i dužnika kojim oni okončavaju spor koji traje među njima i kojim uređuju drugačije svoja prava i obaveze.Poravnanje koje zaključuje jedan od solidarnih dužnika sa poveriocem ne proizvodi pravna dejstva prema ostalim dužnicima.Međutim ostali solidarni dužnici mogu,ako hoće da prihvate to poravnanje,ukoliko ono nije isključivo vezano za ličnost dužnika koji ga je zaključio.

8. Sjedinjenje ili konfuzija

31

Prema opštem pravilu obaveza prestaje kada jedno isto lice postane i poverilac i dužnik.Međutim kada je reč o sjedinjenju u kategoriji solidarnosti dužnika,onda je pravilo da ukoliko se u istom licu steknu svojstva poverioca i dužnika(npr.usled nasledstva),obaveza ostalih dužnika smanjuje se za onoliko koliko iznosi deo tog dužnika u solidarnoj obavezi.To značci da se ne gasi cela obaveza,već samo onaj deo obaveze koji pripada onom dužniku čijom ličnošću je nastupilo sjedinjenje.

9. DocnjaKada poverilac padne u docnju prema jednom od solidarnih dužnika,onda to proizvodi dejstva i prema ostalim solidarnim dužnicima.Docnja jednog solidarnog dužnika nema dejstvo prema ostalim dužnicima.Isto važi i za priznanje duga koje bi izvršio jedan od solidarnih dužnika.

10. Zaštoj,prekid zastarevanja i odricanje od zastarelostiNa zastarelost se može pozvati onaj dužnik prema kome je zastarelost nastupila,odnosno mogu se pozvati na nju svi dužnici,ako je nastupila za sve njih.Prekid ili zaštoj zastarelosti prema jednom solidarnom dužniku,ne proizvodi dejstva prema ostalim solidarnim dužnicima,ali dužnik koji je morao da ispuni obavezu ima pravo regresa prema sadužnicima koji su bili oslobođeni ispunjenja usled zastarelosti.Odricanje od zastarelosti nema dejstva prema ostalim sadužnicima.

Presuda izrečena u sporu između poverioca i jednog solidarnog dužnika na štetu tog dužnika,nema dejstvo prema ostalim dužnicima.Ona nema dejstvo ni kada je doneta u korist dužnika ukoliko je zasnovana na razlozima lične prirode.Solidarni dužnici je mogu koristiti samo onda ako je doneta u korist dužnika,a na osnovu razloga koji vaze za sve dužnike,odnosno koji proizilazi iz sadržine obligacije.Što se tiče nemogućnosti izvršenja,ukoliko do nje dođe usled više sile,obaveza se gasi.Ako je kriv jedan solidarni dužnik,ostali se ne oslobađaju od obaveze koja odgovara vrednosti dugovanog predmeta,a ne za štetu koju poverilac pretrpi.Regres i pravni odnosi posle ispunjenjaDužnik koji je ispunio obavezu ima pravo da zahteva od svakog sadužnika da mu nadoknadi deo obaveze koji pada na njega.Pri tom,nije od uticaja okolnost što je poverilac nekog od sadužnika oslobodio duga ili mu je dug smanjio.Deo koji pada na dužnika od koga ne može da se dobije naknada,deli se srazmerno na sve dužnike. Međutim, kada nisu ugovoreni pojedini delovi,niti se oni mogu odrediti prema pravnom odnosu koji povezuje solidarne dužnike,onda se vrši podela na jednake delove,odnosno na svakog dužnika dolazi jednak deo.Ali ako je solidarna obaveza zaključena u isključivom interesu jednog solidarnog dužnika,on je dužna nadoknaditi ceo iznos obaveze sadužniku koji je namirio poverioca.

Aktivne solidarne obligacijeKod njih svaki poverilac potražuje dug u celini,a kada dužnik isplati dug, oslobađa se obaveze prema ostalom poveriocima.Dužnik bira kome ce ispuniti obavezu.Ako jedan poverilac,ne čekajuci izbor, zahteva ispunjenje,onda dužnik mora da mu ispuni obavezu i ne može je izvršiti drugome,ali ako to uradi,pada u dužnicku docnju prema svim poveriocima.Prekid zastarelost i zaštoj koji izvrši jedan poverilac deluju u korist svih ostalih.Ove obligacije imaju manji značaj od pasivnih solidarnih obligacija.Aktivne slabe pravnu sigurnost,jer ako dužnik ispuni obavezu jednom poveriocu,nije sigurno da će on isplatiti ostale poverioce,pa može doći do spora.Dejstva i prestanak aktivnih solidarnih obligacijaOsnovno dejstvo aktivnih solidarnih obligacija je u tome što svaki poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje cele tražbine.Ispunjenjem dužnik se oslobađa obaveze i prema ostalim poveriocima.Obligacija prestaje za sve poverioce u slučaju ispunjenja obligacije onako kako ona glasi,ugovorenom zamenom ispunjenja(datio in solutum) ili deponovanjem dugovanog predmeta kod suda.

1. Kompenzacija

32

Dužnik može izvršiti prebijanje svoje obaveze sa potraživanjem koje ima prema poveriocu,koji mu zahteva ispunjenje.Dužnik može jednom od solidarnih poverilaca,u cilju kompenzacije,predložiti ono što mu duguje neki drugi od poverilaca,ali samo do visine dela solidarnog potraživanja koje pripada tom poveriocu.

2. Otpuštanje dugaAko poverilac u sporazumu sa dužnikom izvrši otpuštanje duga in personam,onda to otpuštanje oslobađa dužnika i prema ostalim poveriocima samo za onoliko koliko iznosi deo tog poverioca.Ali ako jedan poverilac po ovlašćenju ostalih poverilaca izvrši u sporazumu sa dužnikom oproštaj duga in rem,dužnik je u potpunosti oslobođen obaveze ispunjenja.

3. Prenov ili novacijaSamo smanjuje obavezu dužnika prema ostalim poveriocima za onoliko koliko iznosi deo poverioca koji je zaključio novaciju. Ali ako je namera stranaka bila da se novacijom ugasi obaveza dužnika i prema ostalim poveriocima koji su takvu saglasnost dali,onda je dužnik oslobođen obaveze prema svim poveriocima.

4. PoravnanjePoravnanje koje je zaključeno između dužnika i jednog poverioca,ne proizvodi pravna dejstava prema ostalim poveriocima.Ostali poverioci su samo ovlašćeni da prihvate to poravnanje i to samo u slučaju da ono nije ograničeno samo na poverioca sa kojim je zaključeno.

5. SjedinjenjeKada se u licu jednog solidarnog poverioca sjedini i svojstvo dužnika,svaki od ostalih poverilaca može od njega zahtevati samo svoj deo potraživanja.

6. DocnjaKada dužnik dođe u docnju prema jednom poveriocu,onda je u docnji i prema ostalim poveriocima. Docnja jednog solidarnog poverioca,dejstvuje i prema ostalim poveriocima.

7. Priznanje duga Značajno je za prekid zastarevanja,može se učiniti izjavom poveriocu,davanjem otplate, plaćanjem kamate,davanjem obezbeđenja i slično.Priznanje učinjeno jednom solidarnom poveriocu,deluje i prema ostalim poveriocima.

8. ZastarelostAko jedan poverilac prekine zastarelost ili ako prema njemu ne teče zastarelost,to ne koristi ostalim poveriocima i prema njima zastarelost teče i dalje.Odricanje od zastarelosti izvršeno prema jednom poveriocu, koristi i ostalim poveriocima.

Što se tice presude,vaze ista pravila kao i kod pasivnih solidarnih obligacija.Pravni odnosi posle ispunjenjaSvaki solidarni poverilac ima pravo da zahteva od poverioca koji je primio ispunjenje da mu preda deo koji mu pripada. Ako iz odnosa među poveriocima ne proističe nešto drugo,svakom solidarnom poveriocu pripada jednak deo.

INDIVIDUALIZOVANE I GENERIČNE(PO RODU) OBLIGACIJE

Individualizovane obligacije su obligacije kod kojih je akt predaje,činjenja ili uzdržavanja,tačno i potpuno određen,tako da se obligacija ispunjava preduzimanjem tog akta(npr.tačno određena slika na određenoj izlozbi).Dužnik duguje samo onaj predmet koji je individualizovan i nedvosmisleno određen(in obligatione),a kojim se vrši i ispunjenje obligacije(in solutione).Između predmeta obaveze i predmeta ispunjenja nema razlike,pošto je predmet obaveze ono čime se obaveza ispunjava.Otuda,ako predmet obaveze propadne iz

33

razloga za koje dužnik ne odgovara (viša sila),odnosno nastupi naknadna nemogućnost ispunjenja,onda se dužnik oslobađa obaveze(npr.predaja umetničke slike Jovana Bjelica “Predeo sa kucama”,ulje na platnu 52x32)Generične obligacije su obligacije kod kojih je predaja stvari,činjenje ili uzdržavanje,određeno samo prema rodu ili vrsti, tako da se obligacija ispunjava preduzimanjem akta iz okvira odgovarajućeg roda ili vrste,a prema izboru dužnika,ukoliko nešto drugačije nije predviđeno.U okviru dugovanog roda ili vrste,dužnik je dužan da ispuni obligaciju na način što će, postupajući po određenim pravilima ili odgovarajućem standardu,izvršiti konkretan izbor stvari ili radnje i blagovremeno izvršiti predaju odnosno dugovano činjenje.Ali ako nije potrebno tačno odrediti stvar ili radnju,već samo rod ili vrstu, potrebno je odrediti količinu dugovanih stvari,odnosno okvir dugovane radnje,ili bar predvideti neke okolnosti na osnovu kojih će se to pouzdano moći ustanoviti.Ove obligacije podrazumevaju mnogo širi predmet obaveze od predmeta ispunjenja.Dužnik duguje stvar određenog roda (in obligatione),a ispunjava obligaciju predajom određene količine stvari tog roda i određenog kvaliteta(in solutione).Recimo,dužnik duguje određenu količinu pšenice,pamuka,ulja itd.Generična obligacija gubi svoja obeležja ne samo kada se tačno odredi dugovana stvar(jer tada postoji individualizovana obligacija),nego i kada se odrede dve ili više dugovanih stvari,tako da dužnik može da ispuni svoju obavezu predajom jedne od tih stvari(kada postoje alternativne obligacije).Recimo,stene rase maltezer i slično.Pravni značaj podeleVaže u pogledu individualizovanih i generičnih obligacija različita pravila u pogledu prestanka obligacija usled slučajne propasti dugovanog predmeta.Ako propadne predmet individualizovane obligacije,usled uzroka za koji dužnik ne odgovara,odnosno nastupi objektivna nemogućnost ispunjenja,onda se obligacija gasi,a dužnik se oslobađa odgovornosti.Prema opštem pravilu,rizik slučajne propasti stvari,snosi njen vlasnik.Ako do propasti stvari dođe krivicom dužnika,onda se dužnik oslobađa ne obaveze,već postaje dužnik naknade štete koju poverilac trpi usled neispunjenja obligacije.Ako propadne predmet generične obligacije,dužnik se ne oslobađa obaveze,ako su stvari tog određenog roda propale usled više sile ili nekog drugog uzroka za koji se inače ne odgovara.Smatra se da rod nikada ne propada,pa je dužnik dužan da izvrši svoju obavezu predajom stvari.Ipak,ukoliko nastupi objektivna nemogućnost ispunjenja(npr.određeni rod stvari se stavi van prometa,određena vrsta životinje izumre),dužnik se oslobađa obligacije.Rizik slučajne propasti snosi vlasnik.Značaj podele na individualizovane i generične obligacije ogleda se i u tome što se izvesni ugovori karakterišu generičnim obligacijama(npr.ugovor o zajmu),dok drugi ugovori rađaju individualizovane obligacije(npr.ugovor o zakupu).

ALTERNATIVNE OBLIGACIJE

Alternativne obligacije su obligacije koje imaju dva ili više predmeta,ali koji se tako duguje,da se isplatom jednog od njih, obligacija gasi.Dužnik duguje dve ili više stvari ili radnji,ali predmet ispunjenja obligacije je predaja samo jedne stvari ili izvršenje samo jedne od dugovanih radnji.Alternativne obligacije razlikuju se od kumulativnih obligacija po tome što se kod kululativnih obligacija duguju dva ili više predmeta,ali tako da se obligacija gasi tek kada se ispune svi ti predmeti.Alternativne obligacije razlikuju se od generičnih obligacija po tome što je predmet alternativne obligacije,iako nije unapred tačno i potpuno određen u smislu individualizovane obligacije,ipak je preciznije određen od predmeta generične obligacije.Dok je alternativna obligacija uvek koncentrisana na dva ili više predmeta,tačno određenih predmeta,od kojih je samo jedan predmet ispunjenja obligacije,generična obligacija se odnosi na čitav okvir određene vrste ili roda stvari iz koga se(prema pravilima izbora) izdvaja odgovarajući predmet kojim se ispunjava obligacija.

34

Pravo izbora kod alternativnih obligacija,ako ništa drugo nije određeno,pripada dužniku.Ali pravo izbora može biti prepušteno i poveriocu,ali i trećem licu,ukoliko je to izraz volje stranaka.Ukoliko treće lice ne izvšsi izbor ili ako je izbor poveren nekoličini lica,koja iz nekog razloga ne mogu doneti zajedničku odluku,poverilac ili dužnik mogu im ostaviti primereni rok u kome ce izvršiti izbor,a ako taj rok bezuspesno protekne,izbor ce izvršiti sud na zahtev poverioca ili dužnika.Dužnik ima pravo izbora sve dok,u postupku prinudnog izvršenja,jedna od dugovanih stvari ne bude potpuno ili delimično predata poveriocu po njegovom izboru.Recimo,prodavac i kupac se dogovore da prodavac proda jedno od tri stabla hrasta u šumi,drvo određuje stručnjak šumske službe(struke),ako ga on ne odredi,pravo izbora pripada dužniku.Izborom se alternativna obligacija pretvara u jednostavnu i zato lice koje ima pravo izbora ne može kombinovati akt ispunjenja.Recimo,ako se alternativna obligacija odnosi na određenu sumu novca ili na određeno zemljište,onda se pravom izbora ne može uzeti jedan deo dugovane sume i jedan deo zemljišta.Po svojoj pravnoj prirodi izbor je jednostrana izjava volje kojom se jedna alternativna obligacija svodi na jednostavnu obligaciju.Izbor je izvršen kada strana kojoj pripada pravo izbora obavesti drugu stranu o tome šta je izabrala i od tog časa izbor se više ne može menjati.To znači da je ova izjava neopoziva,ali je naslediva.Izvršenjem izbora smatra se da je obaveza od početka bila jednostavna i da je njen predmet od početka bila izabrana stvar.Alternativne obligacije često se zasnivaju ugovorom.Recimo prodavac se obavezuje da će prodati kupcu jedan od svoja dva automobila.Alternativne obligacije mogu za svoj izvor imati i jednostranu izjavu volje.Recimo,testamentom se zavešta legat po kome će univerzalni naslednik biti dužan da legataru preda određenu nepokretnost ili određenu sumu novca.Izvor može biti i zakon.Recimo,lice koje je po zakonu dužno davati izdržavanje drugom licu(izuzev roditelja za decu).Ako jedan od dugovanih predmeta propadne usled događaja za koji ne odgovara ni jedna strana(viša sila) ili nastupi objektivna nemogućnost ispunjenja jednog predmeta(npr.zabrana prometa određenih stvari),obligacija se svodi na preostale predmete.Ako je imala dva predmeta postaje jednostavna(načelo koncentracije),a ako je imala više od dva predmeta,a jedan slučajno propadne,onda obligacija i dalje zadržava obeležja alternativne obligacije.Koncentracija tražbineAko je do nemogućnosti ispunjenja jednog od dva dugovana predmeta došlo usled krivice jedne strane,onda se vodi računa čijom je krivicom došlo do nemogućnosti ispunjenja i kome je pripadalo pravo izbora.Ako je do nemogućnosti ispunjenja jednog predmeta došlo krivicom dužnika,onda ukoliko je njemu pripadalo pravo izbora,obligacija postaje jednostavna,što znači da če dužnik biti dužan da ispuni preostali predmet.Ako je pravo izbora pripadalo poveriocu,onda poverilac može optirati ili za ispunjenje preostalog predmeta ili za naknadu štete koju usled toga pretrpi.Ako je do nemogućnosti ispunjenja došlo krivicom poverioca,onda ukoliko je njemu pripadalo pravo izbora,dužnikova obaveza se gasi ili poverilac može ukoliko hoće dati naknadu štete i tražiti preostali predmet. Ako pravo izbora pripada dužniku njegova obaveza prestaje,ali on može ako hoće tražiti naknadu štete i izvršiti obavezu preostalim predmetom.Zbog ovog se smatra da je pravo izbora zapravo jedna vrsta pravne moći.

FAKULTATIVNE OBLIGACIJE

Fakultativne obligacije su obligacije kod kojih se duguje samo jedan predmet,ali se dužnik može osloboditi obaveze dajući neki drugi određeni predmet. Dužnik se može koristiti ovom mogućnošću sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja,ne dobije potpuno ili delimično predmet obaveze.

35

Fakultativne obligacije se razlikuju od alternativnih obligacija po tome što se kod fakultativnih obligacija duguje samo jedan predmet,ali je dužnik ovlašćen da ispuni obligaciju bilo dugovanim,bilo nekim drugim predmetom koji je određen zakonom,ugovorom ili jednostranom izjavom volje.Kod alternativnih obligacija uvek postoje dva ili više dugovanih predmeta.Recimo na osnovu zakona,kada poklonodavac usled nedostatka nužnih sredstava za život,zahteva od poklonoprimca povraćaj predmeta poklona,a zakon ovlasti poklonoprimca da se može osloboditi obaveze ili povraćajem predmeta poklona ili davanjem poklonodavcu u odgovarajućoj meri sredstva koja mu nedostaju.Poverilac fakultativne obligacije može tražiti samo dugovani predmet,a ne onaj kojim dužnik,ako to hoće,može da ispuni svoju obavezu.Upravo zbog tog ovlašćenja,po kome dužnik može da bira jedan od dva predmeta kojim će ispuniti svoju obavezu,kaže se da je na strani dužnika facultas alternativa.Recimo,testamentom se zavešta legat po kome ce univerzalni naslednik biti dužan da legataru preda sliku,ali se naslednik može osloboditi obaveze,ako legataru ispalti iznos od 30 000 e,ali sam legatar ne može zahtevati ovu sumu novca, već samo sliku.Razlika fakultativne obligacije od alternativnih obligacija javlja se i kod pitanja propasti stvari,odnosno nemogućnosti ispunjenja obligacije.Ako dugovani predmet propadne zbog događaja za koji dužnik ne odgovara(viša sila),onda se obligacija gasi,dužnik se oslobađa obaveze ispunjenja(a kod alternativne obaveza se svodi na preostale predmete).Ako dugovani predmet propadne,odnosno nastupi nemogućnost ispunjenja usled događaja za koji dužnik odgovara,poverilac može zahtevati samo naknadu štete,a ne i drugi predmet koji dužnik može dati umesto dugovanog.U takvom slučaju dužnik se može osloboditi obaveze naknade štete dajući predmet koji je ovlašćen dati umesto dugovanog predmeta.Za razliku od alternativnih obligacija,kod fakultativne obligacije poverilac nikada ne može imati pravo izbora,jer se uvek duguje,odnosno uvek se potražuje samo jedan predmet.Po svojoj pravnoj prirodi izbor dužnika razlikuje se kod fakultativnih obligacija i alternativnih obligacija.Kod alternativnih obligacija vršenjem prava izbora dužnik pretvara alternativnu obligaciju u jednostavnu obligaciju,što znači da je reč o jednom pravu na preobražaj prava(pravna moć),i zbog toga je izjava volje kojom se vrši izbor neopoziva.Kod fakultativnih obligacija izjava volje dužnika da će dati,umesto dugovanog,neki drugi,određeni predmet,nije neopoziva,jer ona ne izaziva nikakav preobražaj,već samo znači vršenje jednog ovlašćenja koje se gasi tek potpunom ili delimičnom predajom dugovanog ili nekog drugog određenog predmeta dobrovoljno ili u postupku prinudnog izvršenja.Dužnik koji je,menjajući svoju odluku o ispunjenju obligacije jednim ili drugim predmetom,prouzrokovao poveriocu štetu,postaje dužnik naknade te štete,ali to ne utiče na iznetu pravnu prirodu dužnikovog ovlašćenja u fakultativnoj obligaciji.Fakultativna potraživanjaZa razliku od fakultativne obaveza,fakultativna potraživanja postoje u slučaju kada se zakonom ili ugovorom predvidi da poverilac može umesto dugovanog predmeta zahtevati od dužnika neki drugi određeni predmet i to tako da je dužnik dužan predati mu taj predmet ako poverilac to zahteva.Ako poverilac ne zahteva taj drugi predmet,dužnik je dužan predati mu dugovani predmet.Za fakultativno potraživanje važe pravila o fakultativnim i alternativnim obavezama,što zavisi od namere ugovornika i konkretnih prilika posla.

KUMULATIVNE OBLIGACIJE

36

Kumulativne obligacije su obligacije koje imaju dva ili više različitih predmeta,ali koji se tako duguju da ih sve treba predati ili izvršiti.Poverilac je ovlašćen da,ukoliko nista drugo nije predviđeno,zahteva izvršenje,odnosno predaju svih predmeta ođednom(osnovno pravilo).Kao i kod drugih obligacija i ovde se predmet sastoji u predaji neke stvari,činjenju ili uzdržavanju od činjenja.Moguće je predvideti da se ispunjenje obligacije ne obavi istovremeno jednim aktom,već različitim aktima,u različitom vremenu(npr.predaja sume novca u jednom danu,a predaja neke druge stvari u drugom danu).Ukoliko jedan od dugovanih predmeta propadne usled razloga za koji dužnik ne odgovara(viša sila),dužnik duguje ostatak u slučaju da poverilac za to ima interesa,što je faktičko pitanje koje se procenjuje prema okolnostima konkretnog slučaja.Kada svi dugovani predmeti slučajno propadnu ili nastupi naknadna objektivna nemogućnost ispunjenja obligacije,dužnik se oslobađa obaveze ispunjenja,jer se kod ove obligacije ispunjavaju svi predmeti koji se duguju.Ako je do propasti predmeta došlo krivicom dužnika,on duguje naknadu štete poveriocu koju ovaj usled toga trpi,i to u visini propalog predmeta.Kumulativnu obligaciju treba razlikovati od kumulativnog dugovanja dve ili više obligacija.Dok je kumulativna obligacija jedna obligacija sa više predmeta koje sve treba predati ili izvršiti, dotle kumulativno dugovanje više obligacija,podrazumeva obavezu dužnika iz jednog pravnog osnova da ispuni više obligacija,bez obzira da li su one kumulativne ili ne.Tako ugovori najčešće predstavljaju zbir obligacija koje ugovornik duguje kumulativno(npr.na strani prodavca je obaveza predaje stvari i obaveza zaštite u slučaju pravnih i fizičkih nedostataka,a na strani kupca je obaveza isplate cene i obaveza preuzimanja stvari)

CIVILNE I NATURALNE OBLIGACIJE

Civilne obligacije su obligacije koje poseduju moć sudskog prinudnog ostvarenja.Poverilac civilne obligacije može, kao i drugi titular prava,da podigne tužbu kod suda i da zahteva ostvarenje svog prava pod pretnjom prinudnog izvršenja nad imovinom dužnika.Kod ovih obligacija postoji neposredna pravna sankcija.Naturalne obligacije su obligacije koje ne poseduju moć prinudnog sudskog izvršenja,ali ako dužnik izvrši dobrovoljno takvu obligaciju,ne može se pozivati na isplatu nedugovanog i tražiti povraćaj datog.Smatra se da je izvršio ono što je bio dužan da izvrši.ZOO nema opšte odredbe o naturalnim obligacijama,ali ih pominje na više mesta.Tako,prema ZOO,zastarelošću se gasi pravo da se traži ispunjenje obaveze,a sud se ne može obazirati na zastarelost,ako se dužnik nije na nju pozvao.Zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.Sa druge strane,ZOO predviđa da se ne može tražiti ono što je dato ili učinjeno,na ime izvršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti.Znači,ako dužnik ispuni zastarelu obavezu,nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao,čak i ako nije znao da je obaveza zastarela.Poverilac se može namiriti iz zastarelog potraživanja koje je obezbeđeno zalogom ili hipotekom.

TRENUTNE I TRAJNE OBLIGACIJE

Kriterijum za ovu podelu na trenutne i trajne obligacije jeste trajanje prestacije.Ako se ispunjenje obligacije sastoji iz jednog akta davanja,činjenja ili uzdržavanja,realizuje se ođednom,takva obligacija je trenutna(npr.predaja stvari iz ruke u ruku,jednokratni prelaz preko tuđeg zemljišta).

37

Ako se obligacija ispunjava preduzimanjem više akata davanja,činjenja ili uzdržavanja,odnosno ako se realizacija tih akata preduzima trajnim i kontinuiranim ponašanjem koje se prostire u vremenu,onda je takva obligacija trajna(npr.svakog prvog u mesecu predaje se određena količina dugovane stvari,mesečna zakupnina, prodaja sa otplatom na rate).Jedna ista obligacija može u jednoj prilici biti trenutna,a u drugoj trajna.Da li će obligacija biti trenutna ili trajna zavisi od prirode izvora obligacije i drugih okolnosti slučaja.Ako je reč o obligaciji koju ugovor rađa,same stranke određuju da li će obligacija biti trenutna ili trajna(npr. od volje ugovornih strana zavisi hoće li kupac biti dužan da isplati cenu ođednom ili u određenim ratama).Nekada sama priroda obligacionog odnosa uslovljava da obligacija bude trajna(npr.obaveza doživotnog izdržavanja,obaveza čuvanja poverene tuđe stvari-posluga,ostava)Trajne obligacije se još nazivaju i sukcesivne obligacije upravo zbog ovih karakteristika.Obligacije koje se odnose na nečinjenje,odnosno uzdržavanje(negativne obligacije) u većini slučajeva su trajne obligacije (npr.obaveza kupca da ne otuđi stvar neko vreme),dok su obligacije davanja i činjenja(pozitivne obligacije)su ili trajne ili trenutne obligacije,što zavisi od prirode samog odnosa ili volje stranaka.Izvori i trenutnih i trajnih obligacija mogu biti različiti pa tako izvor može biti ugovor,zakon,jednostrana izjava volje i slično.Pravni značaj podeleS obzirom na vreme trajanja kod trajnih obligacija,one su izložene različitim okolnostima koje mogu uticati na dejstva pa i na prestanak obligacije.Recimo,pitanje naknadne nemogućnosti ispunjenja obligacije ili pitanje izmene obligacije zbog promenjenih okolnosti postavlja se po prirodi stvari kod trajnih obligacija.Takođe ustanova promenjenih okolnosti javlja se samo kod trajnih obligacija.Trenutne obligacije uglavnom nisu izložene mogućnosti uticaja promenjenih okolnosti.Međutim ako je ispunjenje trenutne obligacije odloženo do nastupanja neke izvesne okolnosti(npr.po isteku 6 meseci od dana nastanka obligacije),moguće je da se u međuvremenu steknu takve okolnosti koje onemogućavaju ili otežavaju ispunjenje obligacije.Značaj ove podele ogleda se i u tome što kada se trajna obligacija odnosi na predaju sume novca,odnosno kada trajna obligacija pripada novčanim obligacijama,tokom ispunjenja trajne novčane obligacije može se javiti pitanje uticaja valutnih promena,odnosno manje ili veće kupovne moći novca u trenutku potpune isplate u odnosu na trenutak nastanka obaveze.ZastarelostPovremena potraživanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim razmacima(kamate,izdržavanje,potraživanja zakupnine, naknade štete i slično)zastarevaju za 3 godine od dospelosti ovakvog pojedinog davanja(subjektivni rok).Samo pravo iz kojeg proističu pojedina potraživanja zastareva za 5 godina(objektivni rok) od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja.Kada zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja,onda poverilac gubi,ne samo pravo da zahteva buduća povremena davanja,nego i ona povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti.Kada je reč o povremenim davanjima treba reći da dokaz o isplati poslednjeg povremenog davanja stvara oborivu pretpostavku o isplati ranijih davanja (npr.priznanica o isplati jedne rate stvara oborivu pretpostavku da su isplaćene i prethodne rate).

38

U G O V O R I

39

POJAM UGOVORA

Prema tradicionalnom shvatanju ugovor je saglasnost volja dva ili više lica kojom se postiŽe neko pravno dejstvo.OpŠti pojam ugovora svojstven je ne samo obligacionom pravu već i drugim granama prava u kojima se javlja,kao što su porodično pravo, međunarodno pravo,nasledno pravo itd.U obligacionom pravu ugovor predstavlja izvor obligacija.Ugovor u obligacionom pravu je saglasnost volja dva ili više lica kojom se postiže neko obligacionopravno dejstvo. Karakteristike ugovora:

1. Uvek je dvostrani pravni posaoZa razliku od dvostranog,kod jednostranog pravnog posla nema saglasnosti volja, već izjava samo jedne volje stvara određeno pravno dejstvo(npr.javno obećanje nagrade).

2. Proizvodi obligacionopravno dejstvo koje se ogleda u zasnivanju,promeni i gašenju obligacija3. Proizvodi imovinskopravna dejstva

To znači da se pravne posledice ugovora odražavaju direktno u imovini ugovornih strana.Za označavanje pojma ugovor koriste se različiti nazivi:

1. SporazumTo je širi pojam od ugovora, on podrazumeva svaku saglasnost volje,a ne samo onu izjavu koja proizvodi obligacionopravno dejstvo.

2. Pakt (u međunarodnom pravu)Ne upotrebljava se u obligacionom pravu.Ovaj termin koristi se za one obaveze koje rađaju nesankcionisane pravne obaveze.

3. Pogodba (uglavak,utanačenje)Ovaj termin ima dvostruko značenje,koristi se da se označi ugovor u celini,ali i da se označe pojedine odredbe u ugovoru.

4. DogovorTo je zapravo sporazum koji su ugovorne strane postigle tokom pregovora,to je faza koja prethodi zaključenju ugovora.

Ranije za ugovor nije bila dovoljna prosta saglasnost volja da bi nastala obligacija,bila je neophodna i forma,rituali,gestovi itd.Tek kasnije forma prestaje da bude neophodna za nastanak ugovora.Lica koja zaključuju ugovor nazivaju se i ugovornici,ugovorne strane,ugovarači.

OSNOVNA NAČELA UGOVORNOG PRAVA

1. Načelo dispozicije subjekata2. Načelo slobode ugovaranja3. Načelo konsensualizma4. Načelo savesnosti i poštenja

Načelo dispozicije stranaka i načelo slobode ugovaranja zapravo čine načelo autonomije volje.

40

NAČELO SLOBODE UGOVARANJA

Ovo načelo može biti shvaćeno u užem i širem smislu.1. U užem smislu

Sloboda ugovaranja je sloboda svakog subjekta da izabere da li će ili nece zaključiti ugovor i sa kim će ga zaključiti.

2. U širem smisluSloboda ugovaranja obuhvata i slobodu pravnih subjekata da svojom voljom urede sadržinu ugovora(u okviru načela dispozicije subjekata)

Sloboda ugovaranja u užem smislu može u pojedinim slučajevima biti ograničena radi zaštite određenih lica.Ta ograničenja su trostruka:

1. Obavezno zaključenje nekih ugovoraU našem pravu postoji obaveza da se zaključi ugovor kod osiguranja vozila koje je u saobraćaju.Ugovor mogu zaključiti svi sopstvenici motornih vozila,prevoznici u javnom saobraćaju, vlasnici vazduhoplova, lica koja moraju da zaključe ugovor(npr.vodovod,elektrodistribucija)itd.

2. Saglasnost trećeg za zaključenje ugovoraSloboda zaključenja ugovora nekada je ograničena i to radi zaštite javnog interesa ili radi zaštite privatnog interesa određenih lica.

a. Može se dati pre zaključenja ugovora dozvola,kada ugovor ne može nastati ako dozvola nije data,ili odobrenje, koje se daje kada je ugovor već zaključen.Odobrenje ima obeležje odložnog uslova,ako se dobije saglasnost ugovor proizvodi pravna dejstva,a ako ne smatra se da ugovor nije ni zaključen(npr.kod ugovora od strane poslovno nesposobnog lica,potrebno je odobrenje zakonskog zastupnika,odobrenje u slučaju prekoračenja granica ovlašćenja itd.)

3. Izbor ugovornika(sloboda izbora druge ugovorne strane)Prema pojedinim zakonskim propisima,u pojedinim slučajevima određuju se lica kojima se mora učiniti ponuda za zaključenje ugovora,a tek kada to lice odbije ponudu,ponudilac ima potpunu slobodu.Ovde spadaju slučajevi prava preče kupovine koje može biti ili zakonsko ili ugovorno.

DISPOZICIJA SUBJEKATA

Dispozicija subjekata je izraz opšteg načela autonomije volje.Ugovorne strane su slobodne da po svojoj volji urede sadržinu ugovora.Ovo načelo trpi neka opšta ograničenja i to su:

1. Prinudni propisi2. Javni poredak3. Dobri običaji

Prinudni propisi su konkretne naredbe i zabrane(numerus clausus) sadržane u zakonskim i podzakonskim propisima.Ne mogu se promeniti voljom stranaka.U ZOO postoji više propisa koja imaju prinudni karakter:

1. Propisi o pravima zastarevanja2. Propis o najvišem iznosu ugovorene kamatne stope3. Propis ugovaranja kamate na kamatu

Javni poredak je najšire ograničenje dispozicije subjekata.Prvi put je pomenut u Code civil 1804.godine.U pogledu javnog poretka u uporednom pravu postoje četiri teorije:

41

1. Prva teorija prema kojoj javni poredak nije moguće,a ni potrebno definisati.Umesto toga treba prepustiti sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi šta je javni poredak kada se takvo pitanje postavi pred njim.

2. Druga teorija prema kojoj je potrebno odrediti osnovna obeležja javnog poretka,ali nije neophodno da se precizno definiše. Ostavlja se sudu da pronađe da li je javni poredak povređen ili ne.

3. Treća teorija prema kojoj javni poredak predstavlja skup propisa koji su izričito nabrojani.4. Četvrta teorija prema kojoj javni poredak treba definisati tako što će se odrediti jedan opšti kriterijum

koji bi omogućio da se klasifikuju pravila koja se tiču javnog poretka.Kod nas postoje dva shvatanja:

1. Šira koncepcija javnog poretka koja obuhvata opšta načela na kojima je zasnovano postojanje pravno organizovane zajednice.Javni poredak podrazumeva i prinudne propise,dobre običaje i moralne norme.

2. Uža koncepcija(Antić) prema kome javni poredak obuhvata opšte principe ustavnog uređenja,pravila u zakonima i pravne standarde čiju sadržinu određuje sud.U pojam javnog poretka ne ulaze prinudni propisi,dobri običaji i moralne norme.Dobri običaji predstavljaju ustaljena pravila ponašanja koja usvaja određena društvena grupa. Proizilaze iz svesti ljudi da su u određenoj opštoj situaciji dužni da se ponašaju na određeni način.Bitno je da se kvalifikuju kao dobri(u skladu sa savesnošću i poštenjem),što znači da su u skladu sa vladajućim poretkom.

Načelo dispozicije subjekata trpi i neka posebna ograničenja i to su ograničenja koja se odnose na sadržinu ugovora. Postoje dva takva ograničenja:

1. Zakonom regulisana sadržina ugovoraOdređene ugovore zakon može uređivati neke elemente.Najčešće uređuje cene,kod ugovora o kupoprodaji određenih roba ili sirovina koje imaju strateški značaj u nekoj državi (npr.odlukom vlade cena nafte,električne energije itd.).Ugovorne strane ne mogu odrediti veću cenu od propisane. Ako je i ugovore primeniće se propisana cena.

2. Ograničenje putem formularnih ugovora(ugovori po pristupu)To su ugovori čiju sadržini unapred u potpunosti određuje samo jedna ugovorna strana zbog svoje ekonomske nadmoći.Sadržina je odštampana na jednom obrascu u vidu jednog broja klauzula,koje ta strana nudi drugoj na potpis,odnosno druga ugovorna strana samo pristupa tako utvrđenoj sadržini ugovora.Druga ugovorna strana nema mogućnost da pregovara,dispozicija za nju ne postoji(npr.ugovor o osiguranju imovine,ugovor o prevozu itd.)

Razlika između ove dve vrste ograničenja je u tome što se kod formularnih ugovora ograničenje dispozicije subjekata vrši faktičkim putem,zato što jedna strana ima faktičku ekonomsku moć da drugoj strani nametne uslove.Kod zakonom regulisane sadržine radi se o ograničenju pravne prirode,a ne faktičke.Objektivno pravo postavlja ograničenje obema ugovornim stranama.

KONSENSUALIZAM

Konsensualizam kao princip ugovornog prava,znači da se ugovori mogu zaključivati prostom saglasnošću volja,bez ispunjenja zakonom predviđenih formi.Strane mogu ispoljavati svoju volju na različite načine i to usmeno ili pismeno,kao i svim postupcima kojima se posredno ili neposredno iskazuje određena volja.Istorijski razvoj ugovornog prava ukazuje na činjenicu da se ovaj princip nekada nije primenjivao u svom apsolutnom smislu,već da su bili prisutni određeni izuzeci koje su strane dužne da poštuju i da ih se pridržavaju.Dugotrajni proces stvaranja principa konsensualizma okončan je tek u XVI i XVII veku.Sve do tada vladajući princip bio je formalizam.Glavni uzroci koji su doveli do usvajanja ovog principa bili su nerazvijeni

42

društveno ekonomski odnosi i uticaj religije na pravo. Kasnije dolazi do ublažavanja formalizma zbog složenijih društveno ekonomskih odnosa i slabljenje uticaja religije na pravo.Rimsko pravo nikada nije postavilo konsensualizam kao opšti princip ugovornog prava.Početak novog veka,karakteriše se naglim razvojem robne privrede,razmena materijalnih dobara zahteva što veću brzinu i slobodu u privrednim odnosima.Javila se potreba da se ugovori lako i brzo zaključuju.Formalizam sputava pravni promet.Kodifikacije građanskog prava u XIX veku potpuno prihvataju princip solo consensus obligat.Autori francuskog građanskog zakonika nisu ga čak ni formulisali na jedan opšti način,jer su smatrali da se on svuda podrazumeva.Dolazi do usvajanja opšteg pravila da su ugovori u principu neformalni,a samo izuzetno formalni,što je suprotno onome što je važilo u rimskom pravu.Forma u savremenom pravu ne javlja se kao ritual,vec kao sredstvo,kao zaštita društvenih interesa.Naš ZOO princip konsensualizma predviđa rečima da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi,osim ako zakonom nije drugačije određeno.I pored toga što ZOO predviđa princip neformalnosti,mnoge ugovore i uprkos tome ipak proglašava formalnim,kao što su ugovor o prometu nepokretnosti,ugovor o građenju,ugovor o licenci,ugovor o osiguranju,ugovor o jemstvu itd.

ZAKLJUČENJE UGOVORA

Da bi došlo do zaključenja ugovora potrebno je ispunjenje određenih uslova,koji se dele na opšte i posebne.Opšti uslovi za zaključenje ugovora koji moraju biti ispunjeni kumulativno su:

1. Sposobnost ugovaranja2. Saglasnost volja3. Predmet ugovora4. Kauza

Posebni uslov za zaključenje ugovora traži se samo kod onih ugovora koji su formalni i to je naravno:1. Forma(kada je određena zakonom,sporazumom itd.)

SADRŽINA SAGLASNOSTI I NAMERA UGOVARANJA

Zaključiti ugovor znači obavljati jednu intelektualnu radnju.Svest o elementima preduzete radnje kao i namera da se ugovor zaključi (animus contrandi),čine osnovne osobine pravno relevantne volje.Zapravo svest o elementima preduzete radnje je posedovanje mogućnosti da se shvati domašaj svog akta(svest nemaju duševno obolela lica,lice koje je pod dejstvom hipnoze,alkohola,droga,jer ne mogu da shvate domašaj svog akta).Volja mora biti:

1. OzbiljnaZnači da ugovor ne može nastati na osnovu proste zelje ili šale nekog lica(npr.volja nije ozbiljna ako je izjavljena na pozorišnoj sceni u nekom komadu)

2. StvarnaZnači da volja mora biti stvarna,a ne prividna(simulovana).Ako određena lica izjavljuju volju samo radi određenog prikrivanja nekog drugog ugovora koji su ta lica zaista zaključila,onda takva izjava nema pravno dejstvo.Prividan ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu primenu.Ova činjenica ne može se isticati prema trećem savesnom licu.

3. SlobodnaZnači da lice koje izjavljuje volju ne sme biti žrtva prevare,zablude,prinude(osnovi relativne ništavosti).

43

4. MogućaZnači da se volja mora odnositi na nešto što je moguće ostvariti.Tu se podraumeva i pravna i fizička mogućnost.Pravna mogućnost znači da je volja upravljena na nešto što pravnim ili moralnim normama nije zabranjeno.Fizička ili faktička mogućnost podrazumeva ono što se po redovnom toku zbivanja može ostvariti.

ODNOS UNUTRAŠNJE I IZJAVLJENE VOLJE

Da bi se došlo do saglasnosti volje,potrebno je da se volja na neki način izjavi.Ako volja nije izjavljena,već postoji neka unutrašnja psihološka pojava,onda takva volja ne proizvodi pravna dejstva.U pogledu odnosa unutrašnje i izjavljene volje postoje dve teorije:

1. Teorija volje2. Teorija izjave

Prema teoriji volje bitna je unutrašnja volja,pa se mentalne rezerve uzimaju u obzir.Posledice dosledne primene ove teorije su u tome što mentalne rezerve dobijaju pravnu važnost.Kod tumačenja ugovora istražuje se stvarna volja ugovornih strana.Nema punovažnog ugovora ako se unutrašnja volja ne poklapa sa izjavljenom voljom.Zabluda u ovom slučaju povlači ništavost.Prema teoriji izjave u slučaju nesklada unutrašnje i izjavljene volje prednost se daje izjavljenoj volji.Vodi se računa samo o onome što su ugovornici ozbiljno izjavili,a ne ono što su eventualno hteli.Posledice dosledne primene ove teorije su u tome što u slučaju da izjavljena volja ne poklapa sa stvarnom voljom,ugovor nastaje.Mentalne rezerve se ne uzimaju u obzir.Izjava volje može obvezivati uprkos postojanju zablude.ZOO usvaja središnje rešenje,pa predviđa da pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza,već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava.Na osnovu ovog principa se recimo dobročini ugovori tumače na način koji je manje težak za dužnika u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.Prema ZOO mentalne rezerve proizvode pravna dejstva,dakle uzima se u obzir kada strana nije mislila ono sšto je izjavila.Mane volje mogu da utiču na punovažnost ugovora.

NAČINI IZRAŽAVANJA VOLJE

Princip konsensualizma povlači sa sobom pravilo da su strane u načelu slobodne u izboru načina kojim ce zaključiti svoju volju,osim kada zakonom nije drugačije određeno.Volja se redovno izražava aktivnim ponašanjem.U aktivnom ponašanju treba razlikovati dva načina izjavljivanja volje i to izričito i prećutno.Volja se manifestuje izričito kada lice preduzima akte kojima direktno pokazuje postojanje određene namere.To se čini najpre izgovorenim ili napisanim recima,određenim značima,gestovima ili preduzimanjem neke druge radnje koja za cilj ima izražavanje volje(npr.dizanje ruke kod javnog nadmetanja).Prećutno izražavanje volje postoji kada lice preduzme takve akte na osnovu kojih se indirektno,ali sa sigurnošću može ustanoviti postojanje pravno relevantne namere.Ovaj način izjave volje naziva se još i konkludentne radnje.Da bi ovako izjavljena volja proizvodila pravno dejstvo potrebno je da se iz takvog ponašanja može prema okolnostima(mesto,vreme,način preduzete radnje,shvatanja društvene sredine) logično i sa sigurnošću zaključiti da se volja izražava radi postizanja određene pravne svrhe(npr.ako poverilac dobrovoljno preda svom dužniku dokaz o postojanju duga,npr.priznanicu,mada od njega nije primio dugovanu sumu,uzima se da je učinjen otpust duga,putnik koji ulazi u autobus prećutno izražava volju da zaključi ugovor

44

o prevozu,kada lice u svoje ime i za svoj račun raspolaže robom koju je primilo od drugog,smatra se da je zaključen ugovor o kupoprodaji,ako primalac nije znao da je roba poslata u drugu svrhu)Prećutno izjavljena volja proizvodi ista pravna dejstva kao i izričito izjavljena volja.Međutim moguće je da zakon za određene poslove zahteva da se volja izjavi izričito(npr.poverilac izričito izjavi svom dužniku da mu dug ne oprašta mada mu predaje pismeno kojim je dug konstatovan).Pored aktivnog ponašanja postoji i pasivno ponašanje.Pasivno ponašanje je apsolutno uzdržavanje jednog lica od preduzimanja bilo kakvih akata kojima se volja izražava.Razlika između pasivnog ponašanja i prećutno izjavljene volje nije uvek lako uočljiva(npr.vozačc taksija na taksi stanici prećutno izražava volju da zaključi ugovor o prevozu).Pasivno ponašanje postoji recimo u slučaju kada ponudilac pismom predloži ponuđenom da zaključe određeni ugovor,a ponuđeni na to ne odgovori niti preduzme bilo kakav akt na osnovu koga bi se moglo osnovano zaključiti da je ponuda prihvaćena.Ćutanje samo za sebe ne znači pristanak.Bez pravnog dejstva su odredbe u ponudi kojima bi se ćutanje ponuđenog smatralo prihvatanjem ponude ili odredbe koje bi u suštini imale istu svrhu(npr.ako ponuđeni ne odbije ponudu u određenom roku ili ako poslatu stvar u vezi sa kojom mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku)Postoje i izuzeci od principa da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude,pa će se tako smatrati da ćutanje znači prihvatanje ponude u pet situacija:

1. Kada je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe,ukoliko nije ponudu odbio odmah ili u ostavljenom roku

2. Lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova,kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga,dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbio.Ako ponuda,odnosno nalog nije odbijena smatra se da je ugovor zaključen u trenutku kada je ponuda,odnosno nalog stigao ponuđenom

3. Ako osiguravač u određenom roku ne odbije ponudu,koja ne odstupa od uslova pod kojima on vrši predloženo osiguranje,smatraće se da je prihvatio punudu i da je ugovor zaključen(8 dana)

4. Prećutno produženje ugovora i to u prvom redu ugovora o zakupu,kao i drugih ugovora sa trajnim izvršenjem ugovora.Ako je ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme i to vreme protekne,a zakupac se ne ponaša pasivno,već drži i upotrebljava stvar koja je predmet zakupa,a zakupodavac:

a. I dalje prima zakupninu ili na drugi način pokazuje volju da ostane u ugovornom odnosu,onda nije reč o pasivnom ponašanju (nije izuzetak jer se ne ponaša pasivno)

b. Zakupodavac se ne protivi zakupčevom upotrebljavanju stvari,ne prima zakupninu niti na bilo koji drugi način ne izražava volju u smislu produženja zakupa,onda se prema zakonskom naređenju pasivno ponašanje zakupodavca uz aktivno ponašanje zakupca,uzima kao činjenica koja dovodi do obnavljanja ugovora o zakupu (izuzetak).Time se stvara zakup neodređenog trajanja koji zakupodavac uvek može opozvati.Zatim kod ugovora o poklonu ili kod ugovora o posluzi,pasivno ponašanje ponuđenog koji je dobio stvar na poklon/poslugu nije ugovor zaključio.Smatra se da je ugovor zaključen tek upotrebom stvari.

5. Kada strane same ugovore da će se u regulisanju njihovih budućih ugovornih odnosa,pasivno ponašanje jedne od njih značiti pristanak,osim ako zakon zahteva izjavu volje na određeni način (npr. svečana forma)

Kada ćutanje ponuđenog znači prihvatanje ponude,ugovor je zaključen onda kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

45

VRSTE UGOVORA

Ugovor kao saglasnost volja dve ugovorne strane može se prema različitim kriterijumima podeliti:1. Prema određenosti u zakonu:

a. Imenovani ugovori Tu su bitni elementi i obaveze ugovornih strana uređeni zakonom

b. Neimenovani ugovori Zakon ih posebno ne reguliše, niti daje posebno ime. To su ugovori koji se zaključuju u okviru principa dispozicije subjekata

2. U zavisnosti od toga da je forma bitan sastojak ugovora razlikuju se:a. Formalni ugovori

Kod njih je forma je bitan uslov za njihov nastanak(npr.ako forma predviđena zakonom nije ispunjena, ugovor ne proizvodi pravna dejstva)

b. Neformalni ugovori Nastaju saglasnošću volja,pa za nastanak ugovora nije potrebno ispuniti nikakve posebne formalnosti

3. Prema dužini trajanja posledica iz ugovora razlikuju se:a. Trenutni ugovori sa trenutnim izvršenjem

Ovi ugovori se izvršavaju jednim aktom davanja ili činjenjab. Trajni ugovori

Kod njih izvršene obaveze traju u jednom vremenskom periodu, a obaveza iz ugovora izvršava se putem jednog kontinuiranog akta davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja, ili putem više uzaštopnih sukcesivnih akata koji sleduju jedan drugom tokom vremenskog perioda.

4. U zavisnosti od samostalnosti / zavisnosti ugovora (jednog od drugog) : a. Samostalne ugovori

Samostalni su oni koji mogu postojati bez drugog ugovora, egzistiraju nevezano za druge ugovore

b. Zavisni (akcesorni) ugovoriOni koji ne mogu postojati bez drugog ugovora (npr. ugovor o jemstvu kao sto je recimo akcesorni ugovor jemstva jer njegova sudbina zavisi od glavnog ugovora, a prestaje onog momenta kada se izvrše obaveze iz glavnog ugovora. Isto tako ugovor o jemstvu može prestati ako je glavni ugovor nepunovažan.Obaveza jemca ne može biti veća,osim izuzetno,od one koju dužnik ima u glavnom ugovoru)

5. U zavisnosti od tehnike i načina zaključivanja:a. Ugovori po pristupu

Sadržinu ugovora ne određuju ugovorne strane sporazumno, već je uređuje jedna od njih bez pregovora sa drugom ugovornom stranom (npr.formularni ugovori).Ne zaključuju se posredstvom klasicne seme(ponuda,prihvatanje ponude).Tehnika zaključenja ovih ugovora je putem opšte i stalne ponude.Opšta ponuda je upucena unapred neodređenom broju lica, a

46

stalna ponuda znači da se jedna strana trajno ponavlja u vršenju svoje delatnosti(osiguravajuca društva,avioprevoznici)

b. Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom Ugovori čiju su sadržinu ugovorne strane odredile sporazumno tokom pregovora koji su prethodili zaključenju ugovora.Sadržina ugovora je jednaka rezultatu sporazuma.Sadržina o o kojoj se pregovaralo unosi se u ugovor klasicnom tehnikom(putem ponude i traznje)

6. U zavisnosti od toga da li licna svojstva utiču na zaključenje ugovora razlikuju se:a. Ugovori koji se zaključuju s’obzirom na svojstva ličnosti

To su ugovori intuiti personae.Dakle ugovor se zaključuje s’obzirom na lična svojstva ugovornika i izvršenje obaveza iz ugovora se vezuje za lična svojstva (npr. ugovor o nalogu ili ugovor o punomoćju, ili ugovor o zastupanju) .Recimo kod ugovora o punomoćstvu,koji se zaključuje s obzirom na licna svojstva i punomoćnika i vlastodavca,potrebno je stvoriti odnos poverenja,i to poverenje mora biti obostrano.Vlastodavcu nije svejedno ko mu je punomoćnik,ali i obrnuto.Kod ugovora o delu,se uzimaju u obzir licne osobine poslenika.

b. Ugovori koji se zaključuju bez obzira na svojstva ličnosti7. U zavisnosti od odnosa prava i obaveza iz ugovora (najvažnija podela!!!!)

a. Jednostrano obavezni i dvostrano obavezni ugovori b. Teretni i dobročini ugovoric. Komutativni i aleatorni ugovori

JEDNOSTRANOBAVEZNI I DVOSTRANOOBAVEZNI UGOVORI

Ovde ugovor može stvoriti obaveze za jednu ili za obe ugovorne strane.Ako u ugovoru na osnovu saglasnosti volja, nastaju obaveze za obe ugovorne strane, to su onda dvostranoobavezni ugovori (npr. prodaja, razmena, zakup, zajam)

DVOSTRANO UZAJAMNI=UZAJAMNI=RECIPROČNI=SILAGMATICNI UGOVORI

Kada na osnovu saglasnosti volja, obaveza nastane za jednu voljnu stranu, onda su to jednostranoobavezni ugovori (npr.ugovor o poklonu).Međutim treba voditi raČuna o dvostranim poslovima,ali koji su jednostranoobavezni ugovori.To znači da je tada potrebna saglasnost dve volje za nastanak ugovora,ali iz ugovora nastaje obaveza samo za jednu stranu(klasičan primer je ugovor o poklonu,jer nastaje obaveza poklonodavca da preda stvar poklonoprimcu i da odgovara za materijalne i pravne nedostatke stvari).U modernoj koncepciji se i ugovor o poklonu smatra dvostranoobaveznim,jer nastaje obaveza na zahvalnost prema poklonodavcu.Dvostranoobavezni ugovori u ZOO su određeni kao dvostrani.To nije ispravno jer se mešaju dvostranoobavezni ugovori sa dvostranim pravnim poslovima.Za dvostrane pravne poslove bitan je broj volja,a za dvostranoobavezne ugovore bitan je broj obaveza,da li obaveze nasatju za obe ugovorne strane.Značaj podele (ZOO članovi 121-147):

1. Prigovor o neispunjenju Ni jedna strana u dvostranoobaveznom ugovoru nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga strana nije izvršila svoju obavezu ili nije spremna da je izvrši.

47

2. Raskidanje ugovora zbog neispunjenjaU dvostranoobaveznim ugovorima kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga može zahtevati ispunjenje obaveze ili može pod uslovima zakona raskinuti ugovor jednostranom izjavom volje, ukoliko raskid ne nastupi po samom zakonu u oba slučaja.Ta strana ima pravo na naknadu štete.

3. Promena okolnostiAko ispunjenje ugovorene obaveze postane otežano zbog okolnosti koje su nastupile nakon zaključenja ugovora, a koje se nisu mogle predvideti ili ako ispunjenje obaveze postane nemoguće usled tih okolnosti,strana kojoj je otežano izvršenje obaveze ima pravo da od suda zahteva raskid ili izmenu ugovora

4. Prekomerno oštećenje Ako je u vreme zaključenja ugovora postojala očigledna nesrazmera uzajamnih davanja, za koju oštećena strana nije morala niti je mogla znati, ona može zahtevati poništenje u roku od 1 godine od dana zaključenja takvog ugovora.

5. Zelenaški ugovorAko je u ugovoru jedna ugovorna strana iskoristila stanje nužde, teškog materijalnog stanja, lakomislenost ili zavisnost druge ugovorne strane,da bi za sebe ugovorila korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je dala, onda druga strana ima pravo da zahteva poništenje takvog ugovora.

6. Ustupanje ugovora Svaka strana u dvostranoobaveznim ugovorima može na osnovu ugovora sa trećim licem uz pristanak druge strane ustupiti svoj ugovorni položaj trećem licu.Ugovorni položaj je skup obaveza i prava koja na osnovu ugovora ima jedna strana u dvostranoobaveznom ugovoru(npr.prodavac ustupi trećem licu svoj položaj uz pristanak kupca).Ugovor o ustupanju ugovornog položaja je moguć samo kada je u pitanju dvostranoobavezni ugovor.

7. Prestanak usled naknadne nemogućnosti ispunjenja predmeta ugovoraKada ispunjenje nije moguće usled dejstva više sile, ugovor prestaje da postoji.

8. TumačenjeKod tumačenja dvostranoobaveznih ugovora važi pravilo da kada su ugovorne odredbe nejasne ili dvosmislene,onda se one moraju tumačiti na način,kojim se ostvaruje pravičan odnos između obaveza ugovornih strana.Tumačenje jednostranoobaveznih ugovora se uvek vrši na način koji je manje težak za dužnika.

TERETNI I DOBROČINI UGOVORI

Teretni ugovor je ugovor gde svaka strana duguje naknadu za korist koju prima od druge.Teretni ugovori još se nazivaju i onerozni ugovori ili ugovori sa naknadom.Dobročini ugovor je ugovor kod kojeg jedna strana ne duguje nikakvu naknadu za korist koju prima ( ugovor o poklonu,posluzi,zajmu bez kamate, besplatnoj ostavi,punomoćstvu, ako nije ugovorena nagrada za punomoćnika).Najvažniji kriterijum ove podele je ekonomski,jer je to odnos koristi i naknade.Pored toga podela se vrši i prema pravnom kriterijum u zavisnosti od toga da li pravne obaveze nastaju samo za jednu stranu ili za obe strane. Treba voditi računa o tome da se podela na dvostrano i jednostranoobavezne ugovore ne poklapa sa podelom na teretne i dobročine poslove,kao što je recimo ugovor o beskamatnom zajmu,koji je dobročini i dvostranoobavezan ugovor,kao i ugovor o posluzi itd.

48

Značaj ove podele je u tome što se neka pravila primenjuju samo na teretne ugovore a druga samo na dobročine ugovore.Inače teretni i dobročini poslovi razlikuju se po tri kriterijuma,a to su:

1. Nastanak2. Dejstvo3. Prestanak

Što se tice nastanka,dobročini ugovori teže nastaju zato što se za doročine ugovore predviđa forma. Da bi nastao dobročin ugovor neophodno je da ugovorne strane ispune zakonom propisane formalnosti.Kod teretnih ugovora nema formalnosti zbog čega se brže i lakše zaključuju.Što se tiče dejstva kod teretnih ugovora postoji odgovornost prenosioca za fizičke i pravne nedostatke.Kod dobročinih ugovora odgovornost za materijalne nedostatke o evikciji ne postoji ( poklonodavac može odgovarati za štetu na imovini usled pravnih i fizičkih nedostataka,ali nije dužan da ih otkloni).Razlika između teretnih i dobročinih ugovora postoji i u pogledu krivice kod uslova odgovornosti za neizvršene ugovorne obaveze.Tako se kod dobročinih ugovora krivica se blaže ceni.To se najbolje se vidi kod ugovora o ostavi ako je ostava besplatna.Ako ostavoprimac besplatno čuva stvar dužan je da pokaže pažnju kao prema sopštvenoj stvari,a odgovaraće ako je nije čuvao kao svoju.Kod teretnih ugovora kao što je recimo ostava sa naknadom potreban je veći stepen pažnje, povećana pažnja dobrog domaćina, privrednika(ova pažnja kod ugovora o ostavi u privredi).Što se tiče prestanka dejstva ugovora,dobročini ugovori lakše prestaju od teretnih zato što je broj razloga za prestanak ugovora veći (npr.dobročini ugovori mogu prestati usled zablude o motivu dok se kod teretnih ugovora to ne uzima u obzir).Dobročin ugovor prestaje ako je kod jedne strane postojala nedopuštena pobuda(motiv).Kod teretnih ugovora to nije dovoljno, potrebno je da je druga ugovorna strana znala ili morala znati za to(morala znati za nedopuštenu pobudu,odnosno motiv).

KOMUTATIVNI I ALEATORNI UGOVORI

Komutativni ugovori su ugovori kod kojih se u trenutku zaključenja zna uzajamni odnos prava i obaveza kao i visina obaveza ugovornih strana tako da ne postoji nikakva neizvesnost.Aleatorni ugovori su ugovori kod kojih u trenutku zaključenja ugovora može biti nepoznato koja će strana biti dužnik,a koja poverilac ili kolika će biti visina obaveze jedne ugovorne strane ili kakav će biti uzajamni odnos između ugovornih strana.Dakle aleatorni ugovor će postojati ako postoji neizvesnost,ali alternativno:

1. Ko će biti dužnik,a ko poverilac (opklada,igra)2. Kolika će biti visina obaveze jedne ugovorne strane(ugovor o doživotnom izdržavanju,jer je neizvesna

dužina života primaoca izdržavanja)3. Kakav će biti uzajamni odnos obaveza između ugovornih strana(ugovor o osiguranju)

Aleatorni ugovor će postojati,kada postoji jedna od ove tri neizvesnosti,ali ne mogu postojati sve tri istovremeno.Recimo ugovor o prodaji je aleator kada se radi o kupovini budućih stvari,kao što je npr.rod voća iz voćnjaka, jer se ne zna da li će roda uopšte biti.Neizvesnost kod aleatornih ugovora postoji uvek,ako dođe do nejednakosti,strana koja je na gubitku ne može zahtevati poništenje ugovora.Lezija kod aleatornih ugovora ne postoji,odnosno oštećena strana se ne može pozivati na prekomerno oštećenje.Što se tiče zaključenja ugovora,za nastanak komutativnih i aleatornih ugovora neophodno je ispuniti uslove bez kojih nema zaključenja bilo kog ugovora.

49

USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA I SPOSOBNOST UGOVARANJA

Opšti uslovi za zaključenje ugovora su:1. Sposobnost ugovaranja2. Saglasnost volja 3. Kauza4. Predmet ugovora

Ovo su ujedno i obavezni uslovi koji su dovoljni za nastajanje ugovora,ali je za nastanak nekih ugovora je potrebno ostvarenje posebnog uslova a to je:

1. FormaUpravo zato [to je forma uslov za zaključenje samo pojedinih ugovora,radi se o fakultativnom osnovu.Sposobnost ugovaranja je sposobnost jednog lica da svojom pravnorelevantnom voljom stupi u pravni odnos. Jedno lice poseduje poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje određenog ugovora. Sposobnost za ugovaranje se u jednom pravu ne priznaje svim licima već određenim kategorijama lica za koja se pretpostavlja da mogu imati pravno relevantnu svest i nameru da zaključe ugovor.U našem pravu poslovna sposobnost se priznaje:

1. Punoletnim licima2. Maloletnim licima koja su navršila 16 godina i kojima je odlukom suda dozvoljeno da stupe u

brak(kumulativno)3. Maloletnim licima koja su navršila 16 godina na osnovu odluke suda ako su postala roditelji,a imala

su psihičku i fizičku zrelost da se sama staraju o svojim pravima i obavezama(kumulativno)4. Maloletnim licima koja su navršila 16 godina i koja su stupila u brak bez dozvole suda,ali u postupku

poništenja braka,zbog izostanka dozvole suda,sud donese odluku kojom odbija zahtev za poništenje braka.Ovakva odbijajuća odluka konvalidira brak,a samim tim konvalidira nedostatak ugovorne sposobnosti.

Nesposobnost za ugovaranje znači da pravo određenim licima ne priznaje sposobnost da svojom pravnorelevantnom voljom stupe u pravni odnos.Poslovna nesposobnost može biti:

1. Apsolutna(potpuna)2. Delimična(relativna)

U našem pravu potpuno poslovno su nesposobna: 1. Maloletna lica mlađa od 14 godina2. Punoletna lica koja su pod starateljstvom.Izuzetak su ugovori o poklonu ili ugovori kojima stiču neko

pravo kao i ugovori od manjeg značaja,a koji su to poslovi određuje sud(npr.kupovina hleba).Ostali poslovi poslovno nesposobnih lica su apsolutno ništavi.

Potpuno poslovno nesposobna lica su ona kojima zakon odbija da da mogućnost za zaključenje ugovora.Izjava volje lica potpuno lišenih poslovne sposobnosti,ne predstavlja pravnorelevantnu činjenicu.Umesto poslovno nesposobnih lica ugovor zaključuje zakonski zastupnik. Delimično poslovno nesposobna lica su lica za koje zakon određuje da mogu samostalno da zaključe samo neke ugovore,dok je za druge potrebna saglasnost zakonskog zastupnika.Delimično poslovno nesposobna lica u našem pravu su:

1. Maloletna lica koja su navršila 14 godina,a nisu starija od 18 godina2. Punoletna lica koja su pod starateljstvom,jer im je poslovna sposobnost delimično oduzeta

Delimično poslovno sposobna lica mali broj ugovora zaključuju samostalno,a za ostale ugovore im treba saglasnost zakonskih zastupnika.Samostalno sklapaju ugovore kojima stiču prava i ugovore malog značaja,a uz saglasnost sve ostale ugovore.Saglasnost zavisi od predmeta ugovora,za recimo ugovore o pokretnim stvarima

50

manje vrednosti je dovoljna samo roditeljska saglasnost,a za ugovore koji za predmet imaju stvari veće vrednosti, potrebna i saglasnost organa starateljstva,pored saglasnosti roditelja.Maloletnici 14-18 samostalno mogu zaključiti jos dva ugovora:

1. Ugovor o radu i na osnovu njega zasnovati radni odnos2. Sve druge ugovore kojima raspolažu prihodima koji su stečeni radom(npr.mogu zaključiti i ugovor o

punomoćstvu,ako raspolažu zaradom)Ugovori koje zaključuju potpuno poslovno nesposobna lica su apsolutno ništavi i nepostojeći.Kada delimično poslovno sposobna lica zaključuju ugovor koji je izvan granica u okviru kojih mogu samostalno da zaključuju ugovor,a za koje nije dobijena saglasnost,smatraće se da takvi ugovori postoje i proizvode pravna dejstva,stvaraju prava i obaveze od momenta kada su zaključena sa saugovornikom,ali je pravna sudbina takvih ugovora neizvesna(da li će opštati ili će biti poništen) i zavisi od ponašanja roditelja i organa starateljstva( ovi ugovori su rušljivi). Zakonski zastupnik može posle zaključenja ugovora da izjavi da li je saglasan ili ne (ukoliko ne da svoju saglasnost na zaključen ugovor,onda on ne proizvodi pravna dejstva,a odbijanje davanja saglasnosti ima isti značaj kao i podnošenje tužbe za poništenje ugovora).Sudbinu obih ugovora,može rešiti i saugovornik ne čekajući saglasnost, ukoliko nije znao da lice sa kojim je zaključio ugovor nema ugovornu sposobnost ili ako je znao,a bio je prevaren u pogledu postojanja ovlašćenja zakonskog zastupnika.U tom slučaju on može odustati od ugovora. Ako je znao za tu nesaglasnost,može pozvati roditelje da se izjasne u roku od 30 dana,ako je odgovor roditelja pozitivan,ugovor ostaje na snazi,a ako je negativan ili nije dat u roku od 30 dana (smatra se da saglasnost nisu dali) ugovor ne proizvodi pravna dejstva.Inače ako je saglasnost data pre zaključenja ugovora radi se o dozvoli,a ako je data nakon zaključenja ugovora, radi se o odobrenju,koje ima retroaktivno dejstvo,odnosno dejstvo ex tunc.Dozvola,odnosno odobrenje moraju biti dati u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje daju.Po sticanju potpune poslovne sposobnosti lice može u roku od 3 meseca zahtevati da se poništi ugovor koje je zaključilo za vreme svoje ugovorne nesposobnosti.

ZASTUPANJE

Zastupanje je pravni odnos u kome jedno lice (zastupnik) obavlja pravne poslove u ime i u korist drugog lica (zastupljeni),tako da se pravna dejstva obavljenog/zaključenog pravnog posla neposredno ostvaruju za zaposlenog.Postoje dve vrste zastupanja:

1. Zakonsko zastupanje 2. Ugovorno zastupanje

Što se tiče zakonskog zastupanja,ono postoji kada pri zaključenju ugovora, lice koje nema potpunu poslovnu sposobnost za ugovaranje,umesto njega ugovor mora da zaključi lice koje na osnovu zakona ili na osnovu odluke organa starateljstva ima obavezu da zastupa takvo lice.Zastupnici na osnovu zakona su roditelji, koji zastupaju svoje maloletno dete prilikom zaključivanja svih ugovora koje oni do punoletstva ne mogu samostalno da zaključe. Zastupnik na osnovu zakona i odluke organa starateljstva je staratelj koji zastupa punoletno lice koje je,iz nekog razloga predviđenenog porodičnim zakonom,stavljeno pod starateljstvo.Ovlašćenje za zastupanje proizilazi iz zakona, a zakonski zastupnik prema trećem licu sa kojim treba da se zaključi ugovor mora da se legitimiše ili svojim roditeljskom svojstvom ili svojstvom staratelja. Za roditelje je legitimacija izvodi iz matične knjige rođenih, a za staratelje je rešenje organa starateljstva na osnovu koga je postavljen.

51

Što se tiče ugovornog zastupanja,to je zastupanje na osnovu ugovora,kod zaključivanja ugovora lica koja imaju ugovornu sposobnost. Ugovor o punomoćstvu između ugovorno sposobnog lica kao zastupanog i punomoćnika je ugovor na osnovu koga zastupani izdaje ovlašćenje za zastupanje koje se naziva punomoćje. Punomoćjem se punomoćnik legitimiše pred licem sa kojim zaključuje ugovor.Osnovna razlika između ove dve vrste zastupanja je u osnovu za zastupanje.Dakle za zakonsko zastupanje osnov je zakon,a za ugovorno zastupanje osnov je ugovor. Neka pravila su različita za ove dve vrste zastupanja,a neka su zajednička.Zajedničko je:

1. Zastupnik je dužan da drugu stranu obavesti da on istupa u svojstvu zastupnika,kako bi ugovor obavezivao treće lice i zastupanog. Ako zastupnik propusti da obavesti drugu stranu da postupa kao zastupnik, onda ugovor ne obavezuje zastupanog i treće lice. Izuzetno, ugovor će obavezivati treće lice i zastupanog,ako je treće lice znalo ili moglo znati da zastupnik istupa u ime zastupanog.

2. Zastupnik se mora kretati u granicama ovlašćenja i ne sme ih prekoračiti. Obim ovlašćenja kod zakonskog zastupnika je utvrđen zakonom, a kod ugovornog zastupanja obim ovlašćenja je određen ugovorom, tj. zastupani svojom voljom određuje obim ovlašćenja zastupnika. Pravilo je da,ako je ovlašćenje prekoračeno,zastupani može odobriti (ratifikovati) prekoračeno ovlašćenje i tada ga ugovor obavezuje i u prekoracenom delu. Ako ne ratifikuje prekoračeno ovlašćenje,treće lice sa kojim je zastupnik zaključio ugovor može tužiti zastupanog za naknadu štete,i za njega može nastati obaveza da štetu nadoknadi.Treće lice može tužiti zastupnika zajedno sa zastupanim(radiće se o solidarnim pasivnim obligacijama,jer je na dužničkoj strani).Ako se neko lice potpuno neovlašćeno predstavi kao zastupnik i zaključi ugovor u ime i za račun zastupanog, zastupani može odobriti ugovor u celini i tada nastaje ugovor između zastupanog i trećeg lica koji proizvodi pravno dejstvo, a ako odbije da se saglasi, ugovor ne obavezuje njega i treće lice. U ovom slučaju može da nastane obaveza između neovlašćenog i trećeg lica, tj. treće lice može da tuži neovlašćenog za naknadu štete.

Posebno pravilo postoji u slučaju ugovor sa samim sobom. To je slučaj kada se bar prividno kumuliraju uloge dve ugovorne strane u jednom licu.To su najpre slučajevi koji se javljaju kod zastupanja(npr. zastupnik zaključuje ugovor sa samim sobom).Razlikuju se dve situacije:

1. Jedno lice kao zastupani zaključi ugovor o punomoćju sa drugim licem kao punomoćnik, na osnovu koga punomoćnik treba u ime i za račun zastupljenog da zaključi neki pravni posao. Na osnovu takvog ugovora punomoćnik treba da zaključi ugovor sa nekim drugim licem. Može se desiti da punomoćnik odluči da on sam taj stan kupi. U tom slučaju punomoćnik se sa jedne strane nalazi kao kupac, a sa druge strane u ulozi prodavca. Takav ugovor ne bi trebalo da proizvodi pravno dejstvo jer predstavlja vid zloupotrebe ovlašćenja(izigravanje vlastodavca).Međutim postoji izuzetak ako je dato ograničeno punomoćje gde su bili navedeni uslovi prema kojima punomoćnik treba da zaključi takav ugovor(određena cena,predaja itd.)pod uslovima u punomoćju,proizvodi pravna dejstva.Ako se zaključi ugovor kod koga su uslovi unapred određeni(ugovori po pristupu)koji su stranama bili poznati,ne mogu doći u opasnost interesi vlastodavca,jer punomoćnik nema mogućnost pregovaranja.Ovo ne važi za poslove intuitu personae.

2. Dva lica angažovala su isto treće lice kao punomoćnika,recimo prodavac odredi jednog advokata da mu bude punomoćnik za prodaju stana, a kupac koji želi da kupi stan odredi istog advokata kao svog punomoćnika i navede u punomoćju uslove kupovine.Sada kupac i prodavac imaju istog punomoćnika povodom kupovine/prodaje iste stvari. Takvi ugovori ne bi trebalo da važe zato što predstavljaju

52

zloupotrebu. Izuzetak i u ovom slučaju postoji ako se punomoćnik dosledno drži uslova za prodaju iz punomoćstva, tj. ovlašćenja nad kupovinom dato od kupca,takav ugovor bice punovažan. Ugovor je zaključen kada punomoćnik izjavi da je ugovor između kupca i prodavca zaključen.

SAGLASNOST VOLJA

Saglasnost volje je suštinski element ugovora.Saglasnost volja je jedan od bitnih uslova za zaključivanje ugovora.Ugovora nema bez saglasnosti volja ugovornih strana.Ugovor nastaje u momentu kada je saglasnost volja postignuta. U tom momentu, ugovorne volje se sjedinjuju. Da bi došlo do sjedinjenja volja, potrebno je da jedna strana izjavi da hoće da zaključi ugovor i da se druga strana sa tim saglasi. Volja prve strane koja se unosi u ugovor je ponuda, a volja druge strane je prihvatanje ponude. Ponuda i prihvatanje ponude se mogu posmatrati kao dve faze zaključenja ugovora. Ove dve faze se objedinjuju u fazi zaključenja. Ipak, pre ponude moguće je da postoji prethodna faza u kojoj se zaključenje ugovora priprema. U toj pripremnoj fazi se odvijaju pregovori. Kada se okonča pripremna faza, sledi ponuda.Ugovor je zaključen kada se ugovorne strane saglase o bitnim sastojcima ugovora.

PREGOVORI

Pregovori su proces u kome strane polazeći od, po pravilu, udaljenih pozicija nastoje da prevaziđu postojeće razlike i postignu sporazum.Nije bitno da li su strane postigle sporazum,već nastojanje strana da dođe do sporazuma.Ishod pregovora je po pravilu neizvestan. Može se uspešno okončati, što dovodi do nastanka ugovora. Ukoliko ne uspeju, kao da nikada nisu ni otpočeti. Ovo je privremna faza, prolazno stanje. Ako ih jedna strana prekine, oni iščezavaju,a ako se završe uspehom onda se ulivaju u ugovor koji iz njih nastaje.Pravni značaj pregovora (Pravilo u ZOO)je u tome što pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju strane i svaka može prekinuti pregovore kada god hoće. Pregovori se razlikuju od ugovora,jer ugovor obavezuje,stvara obaveze za ugovorne strane koje su ga zaključile,da ispune sve o čemu su se dogovorile.Prigovori ne obavezuju strane ni na šta,čak ih ne obavezuju ni da nastave pregovore.Ovo pravilo nema istu domašaj u svim pravima.Predugovorna odgovonost kod nas je vanugovorna odgovornost,zasnovana na dokazanoj krivici.Strana koja je verna pregovorima,treba da dokaže da:

1. Trpi štetu (materijalnu i izmaklu dobit)2. Uzročnost3. Krivicu druge strane,dokazuje da je nesavesno postupao

U engleskom pravu pregovori su apsolutnog karaktera, oni ne obavezuju do zaključenja ugovora. Ne odgovara se ni za štetu koju bi jedna strana prouzrokovala drugoj u pregovorima. U evropsko kontinentalnom pravu ovo pravilo ima ograničen domašaj, ne postoji potpuna neograničena sloboda pregovarača u toku pregovora. Strane imaju određene dužnosti. Osnovna dužnost je savesnost i poštenje.Zbog toga iz pregovora mogu nastati

53

dužnosti za pregovaračke strane, a jedna od tih je da ne smeju prouzrokovati štetu. U našem pravu je prihvaćeno pravilo da pregovori ne obavezuju, mogu se prekinuti, ali postoje dva ograničenja:

1. Član 30 stav 2 ZOO predviđa da strana koja vodi pregovore bez ozbiljne namere da zaključi ugovor odgovara za štetu koju je prouzrokovala drugoj strani(npr.da ispita cenu)

2. Član 30 stav 3 ZOOpredviđa da odgovara za štetu strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, ali je bez osnovanog razloga odustala i time nanela štetu

Oba pravila zasnivaju se na ideji da jedna strana nadoknadi drugoj štetu,ako je štetu skrivila svojom krivicom.Ni u jednom,od ova dva slučaja,nije lako utvrditi krivicu,ali je ipak za nijansu lakše to učiniti u drugom slučaju(npr.dat je oglas o prodaji,kupac i prodavac se dogovaraju,kupac opet dođe,a prodavac odjednom neće da proda stvar.U ovom slučaju u engleskom pravu nema naknade troškova kupca,a u englesko kontinentalnom pravu ima,ali mora da dokaže krivicu prodavca)Ovo pravilo o pregovorima kod nas nije postojalo do donošenja ZOO.

PONUDA

Ponuda je predlog zaključenja ugovora upućen određenom licu,koji sadrži bitne sastojke ugovora kako bi se njenim prihvatanjem ugovor mogao zaključiti.Razlike između pregovora i ponude su dvostruke:

1. Pregovori prethode nastanku,a ponudom započinje zaključenje ugovora 2. U odnosu prema samom ugovoru, ponuda dolazi nakon okončanih pregovora (označava početak

zaključenja ugovora).Da bi došlo do zaključenja ugovora potrebno je da pregovori budu okončani,da jedna strana uputi ponudu i da druga strana prihvati ponudu.

Što se tiče pravnog dejstva ponude,za razliku od pregovora,koji ne obavezuju ni na zaključenje ugovora niti postoji obaveza da se pregovori nastave,ponuda obavezuje.Ponuda stvara obavezu za ponudioca da je održi određeno vreme i da ako je ponuda prihvaćena zaključi ugovor pod uslovima koji su ponudom predviđeni. Da bi ponuda bila obavezujuća potrebno je da ima pravna obeležja:

1. Mora biti konačna (po tome se razlikuje od poziva na ponudu) 2. Mora da bude data u nameri zaključivanja ugovora (animus contrahendi) 3. Mora da sadrži bitne sastojke ugovora4. Predlog mora da potiče od budućih ugovornika5. Predlog mora biti učinjen određenom licu

To je konačan predlog u smislu da se ništa ne može izmeniti i dodati od ponuđenog.Mora biti prihvaćena onakva kakva jeste.O uslovima koji su ponuđeni se ne može raspravljati.Na ponuđenom je da izvrši preobražajno pravo i da ponudu pretvori u ugovor.Pored toga,ponuda mora da sadrži nameru da se zaključi ugovor(animus contrahendi),kao i nameru obvezivanja(animus obligandi).Svaka ponuda mora da sadrži animus contrahendi,ali svaka ne mora da sadrži animus obligandi. Razlika u tom pogledu postoji između dvostranoobaveznih ugovora i jednostranoobaveznih ugovora.Kod dvostranoobaveznih ugovora ponuda,bez obzira od koje strane u ugovoru potiče,mora da sadrži i nameru obvezivanja.Kod jednostranoobaveznih ugovora namera zaključenja i namera obvezivanja moraju postojati kada predlog za zaključenje ugovora upućuje strana koja ugovorom preuzima neku obavezu.Ako predlog za

54

zaključenje ugovora dolazi od strane za koju ne nastaje obaveza,onda je dovoljno da njen predlog sadrži animus contrahendi.Primer: Namera poklonodavca AC + AO, namera poklonoprimca AC,a nema AONamera mora da postoji u momentu kada ponudilac upućuje predlog za zaključenje ugovora. Moguće odstupanje od namere za zaključenje ugovora ponudilac izražava izjavom upućenom na oduzimanje dejstva već ponuđenog ugovora. Dve izjave ponuđenog ne mogu istovremeno proizvoditi pravno dejstvo.Naknadna izjava kojom se odstupa od prvobitne namere,je izjava čije dejstvo zavisi od redosleda dostavljanja ponude,odnosno naknadne izjave.Ako je naknadnu izjavu ponuđeni dao pre ili najdocnije u momentu kada je sama ponuda dostavljena,dolazi do povlačenja ponude.Ako izjava nije stigla posle dostavljene ponude,dolazi do opozivanja ponude.Povlačenje ponude je izjava volje kojom ponudilac izražava nameru drugačiju od prvobitne.Sprečava da ponuda proizvede pravno dejstvo.Neophodno je da stigne ponuđenom,pre ili najkasnije zajedno sa ponudom,da bi proizvela pravno dejstvo.Uvek je moguće povlačenje ponude.Opozivanje ponude je izjava ponudioca data u cilju oduzimanja pravnih dejstava ponude.To je izjava koja stiže ponuđenom posle dostavljanja ponude.Između opozivanja i povlačenja ponude nema razlike u sadržini, ali se razlikuju po svom uticaju na ponudu.

1. Povlačenje sprečava proizvođenje pravnih dejstava, a opoziv oduzima ponudi pravno dejstvo2. Povlačenje ponude je moguće kod svake ponude, a opoziv nije. Opoziv je moguć samo kod tzv.

opozivnih ponuda. Ako je ponuda neopoziva, onda izjava o opozivanju ne proizvodi pravno dejstvo (ponuda je neopoziva ako je ponudilac dužan da drži ponudu do isteka roka određenog u samoj ponudi ili u zakonu, a opoziva ponuda je ona u kojoj ponudilac nije dužan da održi ponudu i uvek se može opozvati naknadnom izjavom).

U našem pravu sve su ponude neopozive, ali je pravilo o neopozivosti dispozitivne prirode jer ponuda obavezuje ponudioca da je održi, izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili ako to proizilazi iz okolnosti posla. Samo ponudilac može da učini ponudu opozivom. Poslednji uslov koji mora da ispunjava ponuda jeste da sadrži bitne sastojke(elemente)ugovora.Bitni elementi ugovora su oni koji su neophodni za postojanje ugovora.Zbog neophodnosti,moraju biti sadržani već u ponudi.Samo u tom slučaju prihvatanjem ponude,može doći do zaključenja ugovora.Pitanje je koji su to bitni elementi i ko ih određuje.U tom pogledu razlikuju se:

1. Objektivno bitni elementi To su oni elementi koji su zakonom propisani da ih ugovor mora imati i nalaze se u zakonskoj definiciji ugovora(npr. ugovor o prodaji mora imati predmet i cenu,ugovor o razmeni mora imati oba predmeta, ugovor o zakupu mora imati rok, stvar i cenu).Ako nema jednog elementa,predlog nije ponuda.Bez objektivno bitnog elementa ponuda ne proizvodi pravno dejstvo.

2. Subjektivno bitni elementi Mogu postojati po volji jedne ili obe ugovorne strane, ali nisu neophodni da bi ponuda proizvodila pravno dejstvo.U pogledu sporednih tački(subjektivno bitnih elemenata),potrebno je ispunjenje dva uslova:

a. Da je sporedna tačka bila značajna za makar jednu ugovornu stranub. Ako je to stavila do znanja svom saugovorniku najkasnije do trenutka zaključenja

55

Ugovor punovažno nastaje kada se strane saglase o svim bitnim elementima i objektivnim i subjektivnim.Ako dođe do spora šta čini sadržinu ugovora u pogledu ovih elemenata, odluku će doneti sud, vodeći računa šta je tokom pregovora bilo dogovoreno. Ponuda je po pravilu neformalna.Ponuda se može učiniti na bilo koji način,usmeno,pismeno,konkludentnim radnjama(postupci čija svrha nije neposredno izražavanje volje,ali se posredno može zaključiti da to lice želi da zaključi ugovor).Pravilo o neformalnosti u našem pravu, odnosno načelo neformalnosti znači da ponuda ne mora biti formalna. Postoje odstupanja:

1. Kada je zakonom predviđena forma za ugovor i ponuda mora biti u istoj formi(kod nas je mnogo takvih ugovora,recimo ugovor o prodaji nepokretnosti,jemstvu,građenju,licenci).Kada je zakonom predviđena forma za ugovor,i ponuda se daje u formi koja je neophodna za zaključenje ugovora.

2. Kada zakon predviđa formu samo za ponudu ne i za ugovor (kod nas se javlja retko ali postoji recimo kod ugovora o osiguranju,gde ponuda mora biti pismena,ali ne mora biti pismen prihvat ponude)

3. Kada pregovarači u toku pregovora postignu sporazum da forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora (ugovorna forma).Ugovorne strane mogu predvideti i da forma bude uslov,od koga će zavisiti postojanje punovažnog ugovora(naravno pregovaraju i o drugim stvarima,i kada postignu saglasnost o objektivnim bitnim elementima,ugovor nastaje)U toku zaključenja ugovorne forme postoje 3 momenta:

a. Sporazum o formi je sporazum između pregovaračkih strana kojim preuzimaju obavezu da sve ugovore zaključe u naručitoj formi. Mora biti postignut pre saglasnosti o sadržini, najkasnije sa istovremeno sa njom.

b. Saglasnost o sadržini jer moraju postići dogovor o sadržini ugovora (o bitnim elemetima)c. Da obave formalnosti koje su predviđene sporazumom o formi.Ovo se najčešće čini kod advokata koji

sastavlja ugovor.Ugovora nema ako strane ne obave ove formalnosti.Onaj koji se obavezao na osnovu sporazuma o formi,mora da trpi naknadu štete(lucrum cessans i damnum emergens).Osnov za naknadu štete je neizvršena obaveza u toku pregovora i to je po pravilima za prekid pregovora.Kada zaključe ugovor ali se dogovore da u svrhu obezbeđenja dokaza o postojanju ugovora preduzmu određenu formu,tada je ugovor nastao,proizvodi pravno dejstvo.Ako su ugovorne strane preuzele obaveze da će obaviti formalnosti koje su predviđene sporazumom o formi,pa jedna strana to ne učini,druga ima pravo da traži prinudno izvršenje ovog ugovora.

Sledeće obeležje predloga je davalac ponude.Predlog mora da potiče od budućih ugovornika, samo lice koje je budući ugovornik ili njegov zastupnik može izneti predlog. Ponudu mogu uputiti i fizička i pravna lica,ponudu može uputiti i jedno lice,ali i tri lica(npr.više suvlasnika podnese ponudu moleru za krečenje).Predlog ne može učiniti treće lice, jer bi to značilo da prvo lice izjavljuje da ima nameru da zaključi ugovor, a ugovor bi obavezao drugo lice (takva pravna struktura nije moguća). Ponudilac predloga mora da ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje ugovora. Od upućenja predloga do nastanka prođe vreme koje može uticati na gubitak poslovne sposobnosti. Bitno je da je ima u momentu kada upućuje ponudu. Ako ponudilac nije imao, a stekne je u međuvremenu, do nastanka ugovora, onda takva činjenica konvalidira raniji nedostatak,pa se smatra da je imao poslovnu sposobnost u momentu upućivanja. Ako izgubi nakon upućivanja predloga, onda gubitak poslovne sposobnosti ne ometa nastanak ugovora (isti slučaj je kada podnosilac umre,jer tada ponuda obavezuje njegove naslednike,a izuzetno, smrt dovodi do prestanka, kada je ponudilac hteo lično da se

56

obaveže i da se takva obaveza ne prostire na naslednika i isto izuzetno kada je ponuda in persona kao što je ponuda za ugovor o punomoćstvu,pa ponudilac umre).Jos jedno obeležje predloga je da predlog mora biti učinjen određenom licu.Upućuje se budućem saugovorniku, po pravilu jednom određenom licu, mada može stajati i više lica. Ima slučajeva kada se upućuje i neodređenom licu, tj. licima čija svojstva nisu unapred određena. ZOO poznaje tri takva slučaja:

1. Isticanje robe sa označenom cenom smatra se ponudom,ukoliko uz robu stoji cena,ako cene nema, smatra se da je to neki drugi predlog,odnosno da nije ponuda.Ovaj slučaj je dispozitivnog karaktera.Ponudilac može da oduzme karakter ponude,ali to mora da učini na izričit ili neki drugi shodan način(npr.nije na prodaju,primerak,rezervisan,prodat)

2. Slanje kataloga,cenovnika,tarifa i drugih obaveštenja,oglasa putem štampe, radija TV. Po ZOO to jeste predlog, ali nije ponuda. Ovaj predlog ima karakter poziva na ponudu(poziva da se učini ponuda pod objavljenim uslovima).Poziv nije konačan predlog za zaključenje ugovora,dok ponuda to jeste.Predlaže se nekom drugom licu da uputi ponudu za zaključenje ugovora i ako to lice prihvati poziv i pošalje ponudu koju pozivalac prihvati tek tada nastaje ugovor. Postoje dve situacije:a. Ponuda koju upućuje ponudilac ponuđenom kada kaže da prihvata ponudu,što rezultira

ugovoromb. Poziv na ponudu (katalog) koji upućuje pozivalac ponudiocu,ako to lice da pozitivan

odgovor,odnosno ako kaže da je to ponuda,još uvek nema ugovora.Ako ponudilac kaže da,onda on čini ponudu pozivaocu,a kada pozivalac kaže da i time prihvati ponudu rezultat je ugovor.Ugovorna inicijativa,jednostrane izjave volje nije podobna za prihvat.Jedno lice poziva drugo da učini ponudu pod uslovima iz poziva.Pozivalac ima mogućnost da diktira uslove budućeg ugovora i da odluči da li će ugovor nastati.Mane poziva su u tome što obični ponuđeni može da ćuti.Pozivalac to nema,ako hoće da odbije ponudu,mora to učiniti iz opravdanih razloga,jer će se u suprotom aktivirati njegova predugovorna odgovornost. Ponuđeni ima moć da odbije ponudu.U skladu sa opštim načelom ni pozivalac ne mora da prrihvati poziv na ponudu,pa neće biti u obavezi da nadoknadi štetu.ZOO predviđa i izuzetak koji se sastoji u tome da lice koje je uputilo poziv na ponudu ako odbije da zaključi ugovor pod uslovima navedenim u oglasima ili katalogu i ako to učini bez osnovanog razloga, dužan je da nadoknadi štetu koju druga strana trpi(ponudilac).

3. Opšta ponuda je predlog za zaključenje ugovora koji sadrži sve bitne sastojke budućeg ugovora.Formularni ugovori se zaključuju od strane lica(najčešće trgovci) koja se zaključivanjem ugovora bave masovno u obavljanju svoje delatnosti.Predlozi odštampani u vidu formulara smatraju se predlogom za zaključenje ugovora.Dakle,važi kao ponuda ako nešto drugo ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili obićaja.

Pravno dejstvo ponudePonuda obavezuje ponudioca da je održi određeno vreme i da u okviru uslova navedenih u ponudi zaključi ugovor,ponuda svtara pravnu obavezu za ponudioca. Obaveza nastaje od momenta saopštavanja drugoj strani.Ako se ponuda čini neposredno prisutnom licu onda je vezan od momenta kada je predložena, a ako se čini licu u odsustvu onda je ponudilac vezan ponudom od momenta kada je dostavljena ponuđenom.Opšte je pravilo da je ponudilac vezan ponudom u roku koji odredi u ponudi a ako takav rok ne odredi onda se primenjuju pravila ZOO,pa postoje dve situacije:

57

a. Prisutnom licu je učinjena ponuda,ponudilac nije vezan ponudom,ako je ponuđeni odmah ne prihvati b. Ako je u pitanju odsutno lice ponudilac je vezan onoliko koliko je potrebno da ponuda stigne

ponuđenom i da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor stigne ponudiocu. (ponudilac može odgoditi ovaj rok za prihvatanje pismom ili telegramom a datum počinje da teče od označenog u pismu,odnosno kada je telegraf predat posti.U slučaju da pismo nije datirano rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato pošti).Ponuda učinjena telefonom smatra se kao ponuda učinjena prisutnom licu.

Prihvatanje ponudePrihvatanje ponude je izjava ponuđenog kojom on pristaje na ponudu,ugovor nastaje susretom ponude i prihvatanja ponude.U pitanju je jednostrana izjava volje,koja se u svemu mora saglasiti sa ponudom.Dve su razlike između ponude i prihvatanja ponude:

a. Ponuda je izjava volje koja prethodi,a prihvatanje ponude je izjava volje koja sledib. Ponuda ima svoju sadržinu i samostalnu egzistenciju,zbog toga ponuda proizvodi pravno dejstvo,

nezavisno od prihvatanja ponude.Prihvatanje ponude nema svoju samostalnu sadržinu,ne proizvodi pravno dejstvo bez ponude.

Ponuda po svojoj pravnoj prirodi pravna moć zato što ponuđeni izjavom volje menja jednu pravnu situaciju. Promena je u tome što prihvatanjem ponude nastaje ugovor.Izjava o prihvatanju ponude proizvodi pravno dejstvo od momenta kada bude dostavljena ponudiocu i od tog trenutka nastaje ugovor.Što se tiče načina prihvatanja ponude,po pravilu može biti učinjeno aktivnim ponašanjem. Može biti učinjeno izričito, prećutno ili konkludentno.Izričito prihvatanje ponude se čini neposrednom,direktnom izjavom volje(npr.ponuđeni izjavi prihvatam ili pistajem) ili kada ponuđeni nekim gestovima ili opšte vidljivim značima iz kojih se može zaključiti da je ponuda prihvaćena.Prećutno prihvatanje ponude je ono učinjeno određenim postupcima čija neposredna svrha nije da se izjavi volja za zaključenje ugovora,ali iz koje se posredno može zaključiti da je ponuđena strana time izražava volju za zaključenje ugovora. Da bi se ponašanje moglo tumačiti kao prihvatanje ponude potrebno je da se s obzirom na okolnosti može zaključiti da je ponuđeni imao volju da zaključenje ugovora. Prećutno prihvatanje ponude proizvodi isto pravno dejstvo kao i izričito prihvatanje,osim ako zakon ne zahteva izričito prihvatanje (npr.pretpostavka solidarnosti kod ugovora u privredi).Primeri konkludentnog ponašanja(ZOO član 39) kod prihvatanja ponude su recimo,kad ponuđeni ne kaže da ali plati cenu ponuđene stvari ili pošalje stvar koja je predmet ugovora ili učini neku drugu radnju koja se na osnovu ponude,prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja može smatrati kao izjava o prihvatanju. Može se desiti da lice koje preuzima konkludentnu radnju ne želi da joj se pridoda karakter prihvatanja ponude onda u tom slučaju lice mora izričito oduzeti takav karakter,odnosno mora izričito izjaviti da njegov postupak ne treba tumačiti kao prihvatanje ponude.To je protest ili rezerva,odnosno izričita izjava volje lica koje preduzima konkludentnu radnju,kojom se toj radnji oduzima takav karakter(npr.poverilac izričito izjavi da mu dug ne oprašta,a predaje mu pismeno kojim je dug konstatovan).Pitanje je da li ponuda može biti prihvaćena pasivnim ponašanjem,odnosno ćutanjem.Po pravilu ćutanje na ponudu se u ZOO smatra odbijanjem ponude.Ali i od ovog pravila postoje izuzeci kada ćutanje znači prihvatanje:

58

1. Kada postoji stalni poslovni odnos ponuđenog i ponudioca u pogledu određene robe.Tada će se smatrati da ćutanje ponuđenog znači prihvatanje,ako ponuđeni odmah,ili u određenom roku izričito izjavi da takvu ponudu ne prihvata.

2. U slučaju lica koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge, odnosno lica u čiju profesionalnu delatnost spada i izvršavanje tuđih naloga.Ne primenjuje se kod lica čija profesija nije izvršavanje tuđih naloga.Za ta lica nalogoprimca smatra se da su prihvatila ponudu,ako je nisu odmah ili u propisanom roku odbili(zakupnici,posrednici i drugi profesionalni nalogoprimci).Ovaj izuzetak ne primenjuje se kod lica čija profesija nije izvršavanje tuđih naloga.

3. U ugovoru o osiguranju (član 901)pravilo je da ako ugovaralac osiguranja uputi osiguravaču pismenu ponudu za zaključivanje ugovora o osiguranju, osiguravač ima rok od 8 dana da odgovori na ponudu a ako propusti taj rok onda će se iz njegovog ćutanja izvući zaključak da je prihvatio ponudu .Da bi ovaj izuzetak nastao potrebno je da je ponuda podneta pismeno i da su navedeni uslovi osiguranja koji ne odstupaju od opštih uslova i da je istekao rok od 8 dana.Ovaj izuzetak je značajan jer su često osigurani rizici velike vrednosti.

4. Kod ugovora o zakupu ako posle isteka ugovora o zakupu koji je zaključen na određeno vreme zakupac produži da upotrebljava stvar,a zakupodavac se tome ne usprotivi,smatra se da je zaključen novi ugovor o zakupu neodređenog trajanja pod istim uslovima kao i prethodni.Tu postoje dve situacije:a. kada se zakupodavac ne protivi,ali prima zakupninu,onda se ovaj izuzetak ne primenjuje jer se

prijemom zakupnine čini konkludentna radnja.b. kada se zakupodavac potpuno pasivno ponaša,ne protivi se,ne uzima zakupninu .Samo se ovde

primenjuje izuzetak,jer se zakupodavac potpuno pasivno ponaša.Iako je ovim zaključen novi ugovor o zakupu neodređenog trajanja,zakupodavac uvek može opozvati ugovor.

5. Kada su ugovorne strane u ugovoru ugovorile da će se u njihovom budućem odnosu ćutanje smatrati prihvatanjem ponude.

Inače u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima postoji još jedan izuzetak,a to je ugovor o poklonu.Ako poklonodavac uputi poklonoprimcu ponudu za zaključenje ugovora u pismenoj formi,smatraće se prihvatanjem ponude,ako poklonoprimac ćuti u roku određenom u pismenoj formi.Što se tiče sadržine prihvatanja ponuđeni ne može ponudu u bilo čemu izmeniti, dodati ili oduzeti.Prihvatanje ponude mora u svemu biti podudarno s ponudom, odnosno ponuđeni treba sa svime da se saglasi. Ako ponuđeni nešto doda ponudi ili izmeni onda se njegova izjava ne smatra prihvatanjem ponude već novom ponudom(preformulisao ponudu, zapravo uputio svoju novu).Međutim postoje izmene i dopune koje ne remete podudarnost ponude i prihvatanja ponude:

a. Ponuđeni prihvati ponudu ali izjavi neslaganje sa uslovimab. Ponuđeni uz prihvatanje može da izjavi navedena očekivanja.Kada ovako prihvata ponudu,to su

takozvana gunđajuća prihvatanja.Kada se radi o formi prihvatanja vlada princip neformalnosti što znači da prihvatanje može biti neformalno, izuzetak od ovoga su slučajevi kada se prihvatanje ponude mora učiniti formalno na osnovu zakona ili obostrane volje strana.Što se tiče blagovremenosti prihvatanja,prihvatanje ponude mora biti blagovremeno,prihvatanje ponude mora biti dostavljeno ponudiocu u roku koji je određen u ponudi ili proizilazi iz zakona.U zakonu se rok određuje

59

opisno.Ako ponuda stigne posle roka,određenog u ponudi ili zakonom (prihvatanje ponude sa zadocnjenjem) se smatra novom ponudom od strane ponuđenog.Slučaj zadocnelog dostavljanja izjave o prihvatanju podrazumeva da je izjava o prihvatanju ponude učinjena blagovremeno,ali nije stigla na adresu ponudioca na vreme.Tada,ako je ponudilac znao ili je mogao znati da je izjava blagovremena,će takva izjava dovesti do nastanka ugovora,bez obzira što je dostavljena nakon isteka roka.Ako ponudilac odmah nakon izjave o prihvatanju ponude,a najkasnije prvog dana po prijemu,izjavi da se ne smatra vezanim ponudom,tada ne dolazi do nastanka ugovora,već se ta izjava smatra novom ponudom.

TRENUTAK ZAKLJUČENJA UGOVORA

Trenutak zaključenja ugovora je momenat kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu..Ovaj trenutak zaključenja značajan je iz nekoliko razloga:

1. U momentu zaključenja ugovor počinje da proizvodi pravna dejstva, u našem pravu od momenta zaključenja ugovor stvara obaveze.

2. Počinju da teku rokovi određeni zakonom,odnosno rokovi koje su odredile same stranke 3. Kada dođe do propasti predmeta ugovora,ako predmet propadne nakon zaključenja onda se

primenjuju pravila o prestanku ugovora usled nemogućnosti ispunjenja4. Ako posle zaključenja ugovora dođe do promene zakona onda se na ugovor primenjuju zakon koji je

bio na snazi u momentu zaključenja 5. Rokovi za podnošenje paulijanske tužbe kojom poverilac pobija dužnikove radnje počinje da teče od

momenta kada je zaključen ugovor na osnovu koga je dužnik otuđio svoju imovinu i tako onemogućio poverioca da naplati svoje potraživanje(rok je za teretne ugovore je jedna godina a za dobročine 3 godine)

Postoji nekoliko teorija u vezi sa momentom zaključenja:1. Teorija izjave

Prema ovoj teoriji ugovor se smatra zaključenim kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu.U tom momentu namera ponudioca sreće se sa namerom ponuđenog i tada se mora smatrati da je ugovor nastao. Nebitno je da li je ponudilac saznao za izjavu. Loše strane ove teorije leže u tome što nije moguće dokazati da li je ponuđeni zaista doneo odluku da zaključi ugovor kao ni kada je doneo tu odluku.Zbog toga je ova teorija korigovana teorijom otposlanja ili espedicije.

2. Teorija otposlanja (ekspedicija) Prema ovoj teoriji ugovor se smatra zaključenim u momentu kada ponuđeni preda svoju izjavu o prihvatanju poštom.Ova teorija je dobra zato što otklanja neizvesnost prethodne teorije(može se utvrditi tačan momenat).Ali ima i loše strane koje se sastoje u tome što ponuđeni i nakon predaje može bržim sredstvima opozvati izjavu i sprečiti nastanak ugovora.

3. Teorija saznanja Prema ovoj teoriji ugovor se smatra zaključenim,kada ponudilac sazna za to je da je ponuđeni prihvatio ponudu .Nije dovoljno da ponuđeni samo da izjavu već da to dopre do svesti ponudioca.

4. Teorija prijema

60

Prema ovoj teoriji ugovor se smatra zaključenim kada ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvati ponudu.Predstavlja dopunu teorije saznanja,jer uzima da je momenat prijema istovremen sa momentom saznanja.

5. Teorija namere Prema ovoj teoriji ne treba unapred određivati momenat u kome se smatra da je ugovor zaključen već u svakom konkretnom slučaju treba tumačiti volju i zajedničku nameru ponudioca i ponuđenog i prema toj nameri utvrditi kada su oni smatrali da je ugovor zaključen. Ako nameru nije moguće utvrditi,tačan momenat zaključenja ugovora treba udvrditi prema običajima ili prema pravičnosti.

ZOO prihvata teoriju prijema.

MESTO ZAKLJUČENJA

Mesto zaključenja ugovora ima praktičan značaj,recimo kod određivanja mesne nadležnosti suda u slučaju spora.ZOO prihvata da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac ima prebivalište, boravište ili sedište firme u vreme slanja ponude.

NEDOSTACI SAGLASNOSTI VOLJE

Saglasnost volje je jedan od neophodnih uslova za zaključenje ugovora.Međutim mogu postojati nedostaci kod saglasnosti volja kao uslova za postojanje ugovora.Ako u saglasnosti volja postoji nedostatak postavlja se pitanje kako se on pojavljuje.Izvor nedostatka u saglasnosti volje leži u razlici između unutrašnje i izjavljene volje. Izjave volje koje stvaraju ugovor moraju biti saglasne, što znači da odgovaraju stvarnoj,pravoj i unutrašnjoj volji strana.Ukoliko izjava jedne ili obe strane nije u saglasnosti sa unutrašnjom voljom onda saglasnost volje ima nedostatak. Nedostaci se mogu pojaviti iz unutrašnjih i spoljih razloga:

1. Unutrašnji razlozi usled kojih do nesaglasnosti dolazi zbog toga što jedna strana koja je izjavila volju nije bila dovoljno prisebna, nije dobro sagledala situaciju i donela ishitrenu nepromišljenu odluku, pogrešno je uzela da činjenica postoji,a ona ne postoji ili obrnuto.Pogrešna prestava o bitnim činjenicama za zaključenje ugovora je zabluda.

2. Spoljni razlozi usled kojih nesaglasnost volja postoji kao posledica delovanja bilo drugog ugovornika ili trećeg lica.Moguće je da je drugi ugovornik stvorio pogrešnu prestavu da bi naveo sagovornika da zaključi ugovor ili da je njegovu izjavu iznudio stvarajući mu opravdani strah da će ga pogoditi posledica ako ne zaključi ugovor. Spoljni razlozi su prevara ili pretnja.

Dakle razlozi nesaglasnosti volja su:1. Zabluda2. Prevara3. Pretnja

Pravne posledica poništaja ugovora usled nekog od nedostataka saglasnosti volja,odnosno usled zablude, prevare ili pretnje(to su mane volje) je restitucija(u naturi ili novcu),prema pravilima koja vaze za dvostranoobavezne ugovore.

61

Moguća je i nesaglasnost volja kao posledica nezrelosti,odnosno moguće je da je jedno lice izjavilo volju za zaključenje ugovora,ali nije bilo,niti je moglo biti svesno toga.U ovom slučaju se kao razlog nedostatka saglasnosti volje javlja ugovorna nesposobnost(ograničena).

ZABLUDA

Zabluda je pogrešna predstava o činjenicama relevantnim za punovažnost ugovora. Sa obzirom na šta se odnosi,postoji nekoliko vrsta zabluda :

1. O prirodi ugovora (eror in negotio)Pogrešna prestava jedne ugovorne strane u karakteru ugovora koji zaključuje(npr.jedan misli da je poklon,a drugi da je prodaja).Strane veruju da su saglasne,a u stvari među njima postoji nesporazum.

2. O ličnosti (eror in persona)Zabluda o ličnim svojstvima drugog ugovornika,najčešće se javlja kod ugovora po delu i punomoćstvu (to su tipični ugovori intuitu personae).

3. O predmetu (eror in objectio)Zabluda o stvari ili o činjenju ili nečinjenu o kome se zajljučuje ugovor(npr.jedan kupuje vino misleći da potiče iz Španije,a zapravo potiče iz Makedonije).

4. O bitnim svojstvima predmeta(eror in supstanci)Prema jednom shvatanju odnosi se na supstancu,odnosno na hemiijski sastav i namenu predmeta,što je starije shvatanje,a prema novom shvatanju bitna svojstva predmeta nije samo hemijski sastav ili namena,već to može biti bilo koje svojstvo ako je odlučujuće uticalo na formiranje volje jedne ugovorne strane da zaključi ugovor.To može biti i izgled predmeta.

5. O motivu Zabluda o pobudi koja jednu stranu opredelila da zaključi ugovor(npr.deda misli da unuka hoće da se uda,pa joj pokloni sat,a ona se ne udaje,već je samo u vezi).

6. O kauzi (eror in causa) Netačna predstava o zaključenju nekog ugovora(npr.jedno lice zaključi ugovor o osiguranju pokretnih stvari u svom stanu od rizika poplave,požara i slično,ne znajući da jedan ugovor o osiguranju postoji i da je još uvek na snazi).

Sve ove različite vrste zablude,ne utiču podjednako na ugovor,već različito,tako da su neke od njih potpuno irelevantne sa stanovišta njihovog uticaja na formiranje volje ugovornika.Samo neke su bitne i nužno utiču na izjavu volje,a koje od njih su bitne određuje svako pojedinačno zakonodavstvo.Kod nas ZOO je podelio zablude u dve kategorije :

1. Zablude prepreke su pogrešne prestave čije prisustvo u svesti jednog ugovornika sprečava nastanak ugovora,odnosno takvi ugovori su nepostojeći. To su zablude:

a. prirodi ugovorab. kauzic. predmetu obaveza

Građansko pravna posledica ove zablude je apsolutna ništavost ugovora.Znači da kada postoji jedna,od ove tri vrste zablude,ugovor uopšte ne nastaje.Kada postoji neka od ovih zabluda,ne može se reci da

62

su se volje ugovornih strana susrele,vec su se razmimoisle.Zbog toga ZOO kaze da u slučaju neke od ovih zabluda postoji nesporazum.

2. Bitne zablude u užem smislu imaju za posledicu rušljivost ugovora.Njihovo prisustvo ne sprečava nastanak ugovora,ali postojanje neke od ovih zabluda može dovesti do njihovog poništenja,ako se strana koja se nalizi u zabludi na njih pozove.To su zablude:

a. Zabluda o bitnim svojstvima predmeta ZOO u skladu sa modernim shvatanjem određuje ovu vrstu zablude,kao zabludu o svakom svojstvu koje je uticalo na volju jedne ugovorne strane da zaključi ugovor,tako da ta strana ne bi zaključila ugovor da se nije nalazila u zabludi.

b. Zabluda o ličnostiAko se ugovor zaključuje s obzirom na svojstva ličnosti.

c. Zabluda o motivuOva zabluda bitna je samo kod dobročinih ugovora,nije od značaja kod teretnih ugovora.

d. Zabluda koja se odnosi na bilo koju okolnost,koja se po nameri stranke ili po običaju u prometu smatra bitnom,tako da strana koja je ugovor zaključila,ne bi zaključila ugovor da je znala za pravo stanje stvari.Ta okolnost je svaka okolnost koja prati zaključenje ugovora,ako su ispunjena dva uslova: Da je ona bila bitna/odlučna,pri cemu se to ocenjuje prema nameri stranaka i običaju u

prometu Strana koja je bila u zabludi,ne bi zaključila ugovor da je znala za pravo stanje stvari.

Zabluda o bitnim svojstvima predmeta razlikuje se od odgovornosti za fizičke nedostatke stvari po tri osnova:1. Odgovornost prenosioca prava na jednoj stvari koja postoji u slučaju kada jedna stvar nema svojstva

koja su ugovorena ili kada nema potrebna svosjstva za redovnu upotrebu ili potrebna svojstva za naručitu upotrebu.Tiču se samo upotrebe,dok bitno svojstvo predmeta,bilo koje svojstvo predmeta,a ne ono koje se tiče upotrebe.

2. Zabluda o bitnim svojstvima predmeta se može javiti kod bilo kog ugovora i kod teretnog i kod dobročinog dok odgovornost za fizički nedostatak postoji samo kod teretnih ugovora. Ta odgovornost posledica je delovanja principa ekvivalencije koji postoji samo kod teretnih ugovora.

3. U pravnim posledicama jer zabluda o bitnim svojstvima predmeta može dovesti do poništenja ugovora,zbog njegove rušljivosti,odnosno relativne ništavosti,a odgovornost za fizičke nedostatke ne može dovesti do poništenje ugovora.Ugovor postoji i smatra se punovažnim,ali pribavilac ima pravo da zahteva da se nedostatak otkloni, popravljanjem ili davanjem neke druge stvari u zakup,a ako ne,onda može da zahteva sniženje cene ili da se koristi pravom da raskine ugovor. Pribavilac ima pravo na naknadu štete,bez obzira za šta se od ovih opcija odluči.

Strana koja je u zabludi(bitna zabluda u uzem smislu)može zahtevati poništenje ugovora ali moraju da budu ispunjeni određeni uslovi :

1. Ta se ta strana nalazi u izvinjavajući zabludi tj da je strana u zabludi prilikom zaključenja ugovora postupula prema standardu pažnje koja se od nje zahteva.Potrebno je da je strana ulozila svu potrebnu paznju i da je uprkos tome došlo do zablude.Suprotno o dizvinjavajuce zablude je neizvinjavajuća zabludaTo je zabluda strane ,koju je ona sama sebi servirala,tu se ne može zahtevati poništenja ugovora.

63

2. Da druga strana, saugovornik strane koje je u zabludi ne želi da izvrši ugovor kao da zablude nije ni bilo. Ako druga strana pristaje da izvrši ugovor kao da zablude nema, nema ni poništenja. (kupim sada xx misleći da je rolex a prodavac pristane da mi da rolex umesto xx sata )

Poništenje je moguće u roku od godinu dana od dana saznanja, odnosno tri godine od dana zaključenja ugovora. Ako sud izrekene poništenje onda nastaje pravo saugovornika strane u zabludi da od nje zahteva naknadu štete. Strana u zabludi odgovara u slučaju poništenja. Ova odgovornost je jedna vrsta predugovorne odgovornosti u koju spada još i odgovornost za prekid pregovora.Zabluda lica,preko kojeg je strana izjavila svoju volju,smatra se kao zabluda pri vlastitoj izjavi volje(npr,zabluda punomoćnika ima isti pravni značaj,kao zabluda samog vlastodavca).

Postoje tri vrste predugovornih obaveza:

1. Odgovornost za prekid pregovora2. Odgovornost za naknadu štete usled zaključenja apsolutno ništavog ugovora.3. Odgovornost za poništenje ugovora usled postojanja zablude

PREVARA

Prevara je kvalifikovana zabluda,odnosno zabluda kvalifikovana nesavesnošću druge strane. Kod prevare se javljaju dve vrste nedostatka saglasnosti volje:

1. Kada jedna strana izazove kod druge pogrešnu predstavu o nekoj okolnosti, u nameri da je navede na zaključenje ugovora(npr.komšinica ubedi da mu prodaje 1,a zapravo mu prodaje 2).

2. Kada jedna strana održava drugu stranu u zabludi u nameri da je navede na zaključenje ugovora . Dakle jedna strana je primetila da je druga u zabludi,ali ćuti,dopušta da ostane u zabludi,u nameri da je navede na zaključenje ugovora(npr.pacijentkinja posle operacije zbog saobraćajne nesreće želi da lekaru učini poklon zbog zasluge za uspešnu operaciju,a pogrešno misli da je poklon dala pravom lekaru,a ovaj je drži u zabludu primajući poklon).

Da bi postojala prevara nije bitna okolnost o kojoj je prevarena strana imala pogrešnu predstavu i po tome se prevara razlikuje od zablude,jer zabluda dovodi do poništenja samo ako se radi o zabludi o bitnoj okolnosti.Svaka prevara dovodi do poništenja bez obzira da li je zabluda bitna ili ne, to je posledica principa praos omnia terum.Da bi došlo do poništenja usled prevare neophodno je da na strani saugovornika postoje dve namere:

1. Da se kod druge strane izazove zabluda ili da se održava u zabludi2. Da se druga strana navede na zaključenje ugovora

Ugovor u prisustvu prevare je rušljiv, rok za poništaj je godinu dana od saznanja ugovora,odnosno tri godine od dana zaključenja. U slučaju poništenja sud će dosuditi prevarenoj strani naknadu štete.Dužnik je druga strana koja je izvršila prevaru,a poverilac je prevarena strana.Može se desiti da treće lice izazove zabludu kod jedne ugovorne strane u nameri da je navede na zaključenje ugovora.Postavlja se pitanje kako to utiče na ugovor.U tom pogledu razlikuju se dobročini i teretni ugovori.Kod dobročinih ugovora,prevara trećeg lica,uvek dovodi do poništenja ugovora bez obzira da li je druga strana znala za prevaru ili ne, a kod teretnih ugovora samo ako je druga strana znala ili morala znati za prevaru.

64

PRETNJA

Pretnja je oblik psihičke prinude(vis compulsiva).Pretnja postoji ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane,tako da je ta strana usled toga zaključila ugovor,druga strana može tražiti da se ugovor ponisti .Međutim nije svaki strah pravno relevantan. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život,telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.Dakle pretnja mora biti takva da:

1. Izaziva opravdani strah2. Da je nedopuštena,jer ako pretnja nije nedopuštena ne dovodi do poništenja ugovora(ako jedna

strana preti drugoj da će je tužiti,na šta ima pravo,onda ta pretnja nije nedopuštena)Ako je ugovor zaključen kao posledica pretnje,ugovor je relativno ništav,odnosno rušljiv.Rok za poništenje ugovora je godinu dana od dana prestanka pretnje,odnosno u roku od tri godine od zaključenja ugovora.Ako dođe do poništenja ugovora,strana koja je ugovor zaključila pod pretnjom,ima pravo na naknadu štete.

PRINUDA

Kod prinude izjava volje nije jednaka unutrašnjoj volji.Lice nikada ne bi dalo izjavu volje sa takvom sadržinom,da nije bilo prinude.Kod nas postoje dve vrste prinude:

1. fizička prinuda(vis apsoluta) je primena fizičke ili druge neodoljive sile da bi se jedno lice navelo da zaključi ugovor.Fizička sila je upravljena na nanošenje fizičkog bola.Ugovori nastali na ovaj način smatraju se nepostojećim,odnosno na njih se primenjuju pravila apsolutne ništavosti.Volja nije manljiva,već se smatra da nije ni izjavljena,odnosno ne postoji nedostatak u volji,već nedostatak volje,odsustvo volje.

2. psihička prinuda(vis compulsiva)Da bi postojala prinuda potrebno je ispunjenje tri uslova:

1. Da prinuda odlučujuće utice na izjavu volje.Mora se voditi računa da volja koja je izjavljena pod dejstvom prinude bude vezana za bitne elemente ugovora,jer će samo tada biti moguć poništaj ugovora.Ukoliko su se strane sporazumele o bitnim elementima ugovora bez mana volje,a u nekoj sporednoj tački je došlo do prinude,ugovor ostaje na snazi,a ta odredba se može ponistiti,uz pravo na naknadu štete lica koje je bilo pod dejstvom prinude.Lice koje trpi prinudu,ima pored materijalne,pravo na naknadu i nematerijalne štete,jer se nematerijalna šteta sastoji od trpljenja fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

2. Da izaziva neposredno dejstvo ili opravdani strah.Neposredno dejstvo je primena fizičke prinude ili druge neodoljive sile na pravni subjekt,što je proizvelo da izjavljena volja ne odgovara unutrašnjoj volji. Opravdani strah mora postojati kao posledica neke ozbiljne opasnosti,što je opet relativna stvar i tu je najznačajniji subjektivni osećaj lica pod prinudom.

3. Da je nedopuštena(bilo zato što je zabranjen cilj ili sredstva)

65

KAUZA

Kauza je razlog zašto se neko obavezuje.Može biti shvaćena u pravnom i vanpravnom smislu.U vanpravnom smislu shvaćena je kao uzrok ili razlog.U pravnom smislu kauza je neposredni pravni cilj obvezivanja jedne strane u ugovoru.Kauza se razlikuje od predmeta ugovora.Predmet je ono na šta se ugovorna strana ugovorom obavezuje.Kauza objašnjava razlog,cilj zbog koga se ugovorne strane obavezuju.Dakle predmet govori o čemu se obavezuje,a kauza govori o tome zašto se obavezuje.U pravu se odvojeno cene i procenjuju uslovi za postojanje i dopuštenost kauze odnosno predmeta.Kauza se razlikuje i od osnova sticanja(titulus).Osnov sticanja je pravna činjenica koja objašnjava zašto se derivativnim putem jedno pravo prenosi sa jednog lica na drugo lice(npr.ugovor,legat,javno obećanje nagrade, a nekada to može biti i zakon,recimo kad zakon obavezuje na izdržavanje).Kauza ne objašnjava šta je osnov derivativnog sticanja,već objašnjava zašto nastaje jedan pravni posao,odnosno zašto se jedno lice svesno i voljno obavezalo i odlučilo da prenese svoje pravo na drugo lice.Kauza se razlikuje i od namere ugovaranja(animus contrahendi).Namera ugovaranja je namera jednog lica da zaključi ugovor i da prihvati pravna dejstva koje je taj ugovor proizvodi.Kauza prethodi nameri ugovaranja.Ona podrazumeva svest o pravnom cilju,koji se hoće postici ugovorom.Svest o tom pravnom cilju uvek prethodi nameri ugovaranja.Teorije o kauzi :

1. Klasična teorija(XVII vek)Formulisao je francuski pravnik Doma,a nastavljaju je Otje i Portalis.Osnovne postavke ove teorije sastoje se u tome da je kauza apstraktni pravni cilj obvezivanja,koji je isti u svim ugovorima iste vrste.U svim dvostranim ugovorima kauza je ista,u svim jednostranim ugovorima kauza je ista.Kauza u dvostranim ugovorima sastoji se u tome što se jedna strana obavezuje drugoj zato što se druga strana obavezuje prema njoj.Kauza u jednostranim ugovorima,koji su realni,je predaja stvari (npr.zajam kada se shvati kao realni, zajmoprimac primio,kauza obaveze zajmoprimca se nalazi u predaji stvari) .Kod dobročinih kauza ima subjektivni karakter (npr.poklonodavac se obavezuje prema poklonoprimcu zbog toga što hoće da mu učini neko dobro/korist/uslugu).Kauza je intetio liberales,odnosno namera da se učini besplatna korist ili usluga,odnosno animus donandi,a to je namera da se učini poklon.U jednostranim ugovorima koji se zaključuju predajom stvari osnov (kauza ) je predaja stvari. Kod dobročinih jednostranih ugovora kauza ima subjektivni karakter. Kauza je ovde namera da se učini besplatna korist ili usluga ( intetio liberales ) ili namera da se učini poklon(animus donandi).Intetio libertatis postoji kod više dobročinih ugovora,kao što su poklon,posluga,beskamatni zajam itd.Animus donandi je oblik konkretizacije intetio libertatisa i postoji samo kod ugovora o poklonu.Potje je usavršio postavke ove teorije. Dodaje još dve stvari :

a. Uvodi pojam nepoštene i nemoralne kauze i uvodi tezu da samo poštena i moralna kauza obavezuje

66

b. U teretnim ugovorima nije dovoljno samo da se druga strana obaveže prema prvoj već se mora obavezati na nešto što je ekvivalentno, srazmerno obavezi druge strane

Portalis takođe doprinosi teoriji, pitanje postojanje kauze proširuje na sve izvore obligacija(dok je Doma smatrao da je kauza samo u ugovorima),ali njegovo stanovište nije prihvaćeno. Pojam kauze ostaje samo u okvirima ugovora i ne postoji u okviru drugih izvora obligacija.

2. Teorija negacije kauze (XIX vek u Belgiji začetnik Ernst )Javila se kao reakcija na klasičnu teoriju.Osnovne postavke ove teorije polaze od toga da kauzu uopšte ne treba uvrstiti među opšte uslove za zaključenje ugovora.Ova teorija upućuje klasičnoj teoriji kritike u četiri pravca:

a. Logički nemoguća Domova teza,jer kauza mora da prethodi nastanku obaveze, ne mogu istovremeno nastati dve obaveze.

b. Pojam kauze kod realnih ugovora nije predaja stvari već čin zaključenja, pojam kauze je pogrešno izveden,jer kod realnih ugovora kauza predaje stvari mora biti samo uslov za nastanak u smislu forme

c. Kod dobročinih ugovora kauza se meša sa motivima/pobudama zbog kojih je ugovor zaključen.To je greška,jer je kauza motiv.Ako je kauza animus donandi,onda se ne može razlikovati od drugih motiva koji su uticali na zaključenje ugovora.

d. Sa istorijske tačke klasična teorija je nastala zbog pogrešnog tumačenja smisla koji je pojam kauze imao u rimskom pravu ( kauza je u rimskom pravu označavala sam ugovor iz kog nastaje obaveza), a klasična teorija je protumačila to kao razlog za nastanak ugovora.Prema negaciji pojam kauze je nepotreban i sve ono što se želi postići kauzom može se postići pojmom predmeta.Pojam kauze je formulisan da bi se ostvarila kontrola nad ugovorima i da bi se sprečilo da ugovor proizvede nedopuštene/zabranjene posledice.

3. Savremene teorije o kauzi (XX veku)Mogu se podeliti u tri grupe:a. Subjektivna teorija o kauzi(nastala je u Nemačkoj,predstavnik je bio Vinšajd) prema kojoj je kauza

pobuda za zaključenje ugovora, kauza se poistovećuje sa motivom,i kauza je psihološki element, pokretač voljnog akta. Kritike ove teorije bazirale su se na tome da ako se kauza shvati kao motiv to bi iziskivalo od suda da uzme posao psihologa i da u svakom konkretnom slučaju istražuje koja je pobuda prevagnula. Kasnije je ova teorija usavršena tako da se ne shvata svaka pobuda kao kauza već samo odlučujuća pobuda,pobuda koja je doprinela da ugovorna strana izjavi volju za zaključenje ugovora.

b. Objektivna teorija o kauzi prema kojima su motivi irelevantni za pojam kauze, ona je imovinska ravnoteža odnosno ekonomski ekvivalent. Svaka strana u ugovoru se obavezuje da bi dobila vrednost koja je jednaka vrednosti koju je je dala.Postoji u dvostranim ugovorima samo onda kada postoji imovinska ravnoteža.Kod nas ovu teoriju zastupao je Andrija Tams. Loša strana ove teorije je što ne može da objasni kauzu kod dobročinih ugovora upravo iz razloga što kod njih ne postoji ekonomska jednakost.Zbog toga se u dobročinim ugovorima kauza objašnjava ili kao želja za odsusutvom ekonomske jednakosti, odnosno kao želja da se postigne negativni ekonomski efekat ili da je kod ovih ugovora kauza ustvari odluka poklonodavca da ne traži ništa kao ekvivalent od poklonoprimca.

67

c. Mešovite(objektivno-subjektivne teorije)U okviru ovih teorija koje teže da postignu kompromis posebno se izdvajaju dve : Žan Mori formulisao je da kauza treba da ima i objektivni i subjektivni element.Objektivni

element je ekvivalent koji se postiže ugovorom,a subjektivni element je želja svake strane da od druge dobije ekonomski ekvivalent. Kauza je po njegovom shvatanju željeni element.

Kapitanova teorija (neoklasična),razlog obaveze jedne strane je izvršenje obaveze druge strane. Polazne pretpostavke su isto kao i kod klasične teorije. Kauza je cilj obavezivanja, to je ono što stranke teže da postignu u ugovoru.Taj cilj je subjektivni element u pojmu kauze.Cilj može biti različit(može biti psihološki,ekonomski itd.). Prema ovoj teoriji bitan je samo pravni cilj koji se ugovorom želi postići (kod ugovora o prodaji,pravni cilj za prodavca je suma novca, a za kupca svojina na stvari,kod zakupa,pravni cilj zakupodavca je zakupnina,a za zakupoprimca upotreba stvari koja je predmet zakupa).Objektivni element je izvšenje obaveze druge strane.Kauza obaveze jedne strane je izvršenje obaveze druge strane,jedna strana se obavezuje, da bi druga izvršila obavezu prema njoj,jer će jedino tako ostvariti pravni cilj. Kod jednostranih ugovora ova teorija zadržava sve iz klasične teorije,odnosno da je kauza u dobročinim ugovorima intetio liberalis,a kod ugovora o poklonu animus donandi. Dva su doprinosa ove teorije :

Kada se kaže da je kauza obaveze jedne strane izvršenje obaveze druge strane onda se može utvrditi kada u ugovoru nema kauze.Odsustvo kauze postoji ako predmet izvršenja obaveze jedne strane propadne usled naknadne nemogućnosti ispunjenja ili kada jedna strana neće da izvrši obavezu.U tom slučaju ni obaveza druge strane nema kauzu.Tada kauza ne postoji.Time se mogu objasniti pravni instituti prestanka ugovora usled nemogućnosti ispunjenja.

Ova teorija je odvojila kauzu od motiva.Kauza je pravni cilj,a to je poslednji u nizu motiva koji su opredelili ugovornu stranu da izjavi volju za zaključenje ugovora.Iza poslednjeg neposrednog motiva mogu stajati i drugi motivi,ali oni ne ulaze u sastav kauze.Pravilo je da motivi zbog kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost.Izuzetak samo u slučaju kada je neki drugi motiv bio nedopušten.Ako je postojao nedopušten motiv,može ući u polje kauze,samo ako je druga ugovorna strana znala za njegovo postojanje.Ako su u pitanju dobročini ugovori nedopušten motiv uvek ulazi u polje kauze.

ZOO prihvata neoklasičnu teoriju (član 51-53).Značaj ove teorije je u tome što ona omogućava da se kontroliše ugovor u smislu da se prvo utvrdi da li ugovor postoji,jer ako kauze nema nema ni ugovora.Takođe ova teorija služi da se ugovor kontroliše sa stanovišta zaštite opštih interesa, da se njime ne bi postizali ciljevi koji su zabranjeni.Praktična primena dolazi do izražaja kod pitanja prividnog osnova, nedopuštenog osnova i dejstva osnova.

ODSUSTVO OSNOVA/KAUZE (ZOO ČLAN 51 STAV 1)

Svaki ugovor mora imati svoj dopušten osnov ( kauzu ).Ukoliko ona ne postoji nema ni ugovora.

68

Može postojati prividna kauza i javlja se u 3 oblika :1. Putativna kauza

Kada oba ugovornika imaju pogrešnu predstavu o tome da kauza postoji,a ona ne postoji.To je obostrana zabluda o kauzi.

2. Fiktivna kauza Kada kauza stvarno ne postoji,ali ugovornici stvaraju privid da kauza postoji. U očima trećih lica postoji privid da su zaključili ugovor,a nisu (npr. primena propisa o agrarnoj reformi,vlasnici koji su imali više zemlje nego što je dozvoljeno imali su fiktivne ugovore sa bliskim licima da bi se izvršio prenos u zemljišne knjige i da bi se u stvarnosti prikazali kao vlasnici).

3. Simulovana kauzaKada su ugovorne strane u istinu zaključile jedan ugovor,a predstavljaju da su zaključile neki drugi (npr. kada predak i potomak zaključe ugovor o poklonu ali se javnosti predstavlja kao ugovor o prodaji, zbog toga da izbegnu uračunavanje poklona i legata u nasledni deo).

Što se tiče pravnih posledica kod ove tri vrste nedopuštetne kauze,one se razlikuju.Kod putativne kauze ugovor ne nastaje,jer postoji obostrana zabluda.Kod fiktivne kauze ugovor ne nastaje,ne proizvodi pravna dejstva.Kod simulovane kauze između ugovornih strana vazi onaj ugovor koji su prikrile,a ne onaj koji su predstavile.Može postojati i nedopuštena kauza i ona se može javiti u 2 vida :

1. Ako je suprotna prinudnim propisima,javnom pravu i dobrim običajima (u sudskoj praksi naročito česti slučajevi, ugovori kojima se stvara vanbračna zajednica ili ugovori kojima se otuđuju određena sredstva iz društvene imovine po izuzetno niskim cenama ili ugovori o zajmu kod koga su se zajmodavac i zajmoprimac dogovorili da će zajmoprimac umesto određene količine zamenljivih stvari koje je uzeo na zajam vratiti zajmodavcu određenu svotu novca čiji iznos znatno prevazilazi vrednost zamenljive stvari kao i ugovori na osnovu kojih se ocu plaća određena suma novac da bi se ćerka udala).

2. Kada je osnov nedopušten ZOO prihvata neoklasičnu teoriju.Pobude ne ulaze u sastav kauze,ne utiču na njenu punovažnost.Ali ako je nedopuštena pobuda,bitno uticala na odluku njenog ugovarača da zaključi ugovor,i ako je to druga ugovorna strana znala ili morala znati,ugovor će biti bez dejstva.To znači da ako je pobuda bila poznata drugoj ugovornoj strani,ulazi u pojam kauze i povlači ništavost ugovora.Ako druga strana nije znala za tu pobudu,onda ona ne ulazi u kauzu i ugovor je punovažan.Recimo,kod prodaje automobila da bi se od tog novca kupila droga,što je nedopuštena pobuda,ako je kupac automobila znao za nameru prodavca takav nedopušten motiv ulazi u kauzu.U ugovoru o poklonu nedopuštena ponuda ulazi u kauzu i kada nije bila poznata drugoj strani.Kod dobročinih ugovora nedopuštena pobuda,takođe ulazi u kauzu.

Posledica nedopuštene kauze je apsolutna ništavost ugovora.Poništenje ugovora može da traži svaka ugovorna strana, svako zainteresovano lice,a sud po službenoj dužnosti vodi računa o nedopuštenoj kauzi.Sud može izreći tri vrste pravnih posledica:

1. Može dosuditi da svaka strana vrati drugoj ono što je primila2. Može da odbije zahtev za povraćaj stvari i da odredi da svaka strana zadrži ono što je primila3. Da svaka strana ono što je primila preda mesno nadležnoj opštini.

69

Za koju će se od ovih posledica sud odlučiti zavisi od stepena nesavesnosti i značaja društvenog interesa koji treba zaštititi.

ZAKLJUČAK:AKO OSNOV NE POSTOJI ILI NIJE DOPUŠTEN ONDA JE UGOVOR NIŠTAV

PREDMET UGOVORA

Predmet ugovora je isto što i predmet obligacije.Predmet obligacije je neko davanje,činjenje ili nečinjenje,pa je shodno tome predmet ugovora ono na šta ugovorna strana obavezala,a može se obavezati na davanje,činjenje ili nečinjenje.Predmet ugovora se razlikuje od objekta ugovora.Svaki ugovor ima predmet,ali ne i objekat. Objekat imaju samo oni ugovori kod kojih obaveza jedne strane ili obe glasi na predaju određene stvari (objekta) . Ugovori koji glase na neko činjene ili nečinjenje nemaju objekat.Ugovori mogu imati jedan ili više predmeta(npr.ugovor o prodaji gde su predmet stvar i cena ili o zakupu gde su predmet stvar i zakupnina).Postoje i ugovori koji imaju samo jedan predmet(npr.ugovor o ostavi koji za predmet imaju obavezu ostavoprimca da stvar vrati ostavodavcu).Da bi ugovor punovažno nastao potrebno je da budu osvareni uslovi koji se tiču predmeta:

1. Predmet mora da bude određen2. Predmet mora biti moguć3. Predmet mora da bude dopušten

Određivanje mora biti učinjeno neposredno ili posredno.Neposredno je kada npr. kod ugovora o prodaji brašna bude određeno da jedna tona košta 200 din. ili kada se ugovorne strane dogovore da zakupnina bude 200 din. Posredno može biti na dva načina:

1. Kada ugovorne strane u ugovoru navedu podatke na osnovu kojih se predmet može odrediti(npr. strane ne odrede cenu brašna,ali odrede da će kupac biti dužan da plati cenu jedne tone brašna određenog dana)

2. Kada ugovorne strane prepuste trećem licu da odredi predmet ugovora.Tada je treće lice dužno da savesno i pošteno odredi predmet, ako treće lice ne može ili neće to da učini onda se po ZOO takav ugovor smatra ništavim.

Za ugovor o prodaji važe posebana pravila:1. Za ugovor o prodaji u privredi

Ako ne sadrži dovoljno podataka na osnovu kojih se može odrediti cena koju kupac treba da plati ugovor neće biti ništav nego će kupac morati da plati cenu koju prodavac redovno naplaćuje ( u vreme zaključenja ugovora).Ako ne postoji redovna cena onda je kupac dužan da plati razumnu cenu (tekuća, tržišna).

2. Kada je treće lice zaduženo da odredi cenu,a ono to ne učini, ugovor neće biti ništav nego se kupcu i prodavcu ostavlja rok da se dogovore o ceni ili da raskinu ugovor. Ako ni jedno ni drugo ne urade, onda će kupac biti dužan da plati razumnu cenu(tekuća cena u vreme zaključenja ugovora).

3. Kada su ugovorne strane posebnom klauzulom poverile određivanje cene jednoj od njih. Tada prema ZOO takva klauzula je ništava.To je delimična ništavost zbog jedne ništave odredbe u ugovoru.Pravi se

70

razlika između ugovora o prodaji u privredi i među pojedincima i ta razlika je u klauzulama koje (ne)dovode do ništavosti. Kod ugovora između pojedinaca,ako je ništava klauzula,ništav je i ugovor,a u privredi ugovor ostaje na snazi,ali je pitanje koju će cenu biti dužan da isplati kupac.Pravilo je da je dužan da plati cenu koju je prodavac za tu robu naplaćivao drugim licima u vreme zaključenja ugovora,a u nedostatku ove cene,kupac plaća razumnu cenu.

Kada predmet ugovora predaja stvari,predaja zavisi od vrste stvari koja se predaje.Tako individualna stvar mora biti određena sa dovoljno podataka na način koji otklanja svaku neizvesnost među ugovornim stranama o tome šta je predmet ugovora.Stvari određene po rodu,koje se mere/broje moraju biti određene po rodu i količini.Kod njih nije neophodno da bude određen kvalitet, uzima se da je ugovoren srednji kvalitet.Predmet mora biti moguć,odnosno da je bilo ko u stanju da ga izvrši. Ugovor ne nastaje ako je njegov predmet fizički nemoguć. Fizička nemogućnost je isto što i materijalna nemogućnost. Ona može biti apsolutna (nemogućnost predmeta za sva lica) ili relativna (nemogućnost predmeta za određeno lice koje je ugovorna strana u nekom ugovoru). Ako ima apsolutno nemogući predmet onda ugovor ne nastaje,odnosno apsolutno je ništav,a ako ugovor ima relativno nemoguć predmet ugovor nastaje i proizvodi pravna dejstva(npr.slikar se obaveže da naslika sliku,a ne može da je naslika). U slučaju subjektivne nemogućnosti za koju je druga strana znala ili mogla znati ugovor ne nastaje(npr.znala je da slikar ne može da naslika sliku).Međutim ovo je teorijsko a ne zakonsko pravilo!!!Da bi ugovor nastao neophodno je da predmet moguć u momentu zaključenja ugovora. Ako je predmet bio nemoguć ugovor ne nastaje. Tada se govori o početnoj nemogućnosti . Ako je predmet bio moguć u trenutku zaključenja,a kasnije nemoguć onda se radi o naknadnoj nemogućnosti. Kod naknadne nemogućnosti ugovor postoji i proizvodi dejstva dok naknadna nemogućnost ne nastupi,a kad nastupi naknadna nemogućnost onda je to razlog za prestanak ugovora.Predmet mora da bude dopušten.Nije dopušten predmet koji je suprotan pravnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Suprotan je pravnim propisima ako neki imperativi propis zabranjuje da neka stvar bude predmet ugovora(npr. delovi tela odvojeni za života ili posle smrti ne mogu biti predmet ugovora o prodaji prema izričitoj odredbi). Dobra od opšteg interesa ne mogu biti predmet drugog ugovora osim ugovora o zakupu ili koncesiji. Predmet je suprotan prinudnim propisima ako je u pitanju izvršenje krivičnog dela(npr.štampanje lažnog novca,davanje mita).Predmet koje je suprotan prinudnim propisima je zabranjena radnja(ne mogu se ugovoriti rokovi zastarelosti).Pravne posledice nedopuštenosti predmeta su da je ugovor koji se odnosi na nedopušten predmet apsolutno ništav i samim tim ne proizvodi pravna dejstva. Poništenje ugovora može tražiti svaka ugovorna strana, zainteresovano lice ili sud po službenoj dužnosti.Pravo na poništenje ugovora ne zastareva!!!!Ovakav ugovor se ne može konvalidirati,ali se u određenim situacijama može konvertovati u neki drugi ugovor.

FORMA UGOVORA

Forma ugovora je neobavezan uslov, zbog toga što se ne traži za svaki ugovor već samo za onaj za koji je zakonski propisana forma ili je ona voljom ugovornih strana ugovorena kao uslov za nastajanje ugovora. U našem pravu vazi princip konsenzualizma. To znači da svaki način izražavanja volje ima jednak značaj pred zakonom.Volja se može izražavati pismeno,rečima,gestovima ili opšteugovornim znacima kojima se volja može izraziti.

71

Suprotno principu konsensualizma je princip formalizma.To znači da određeni načini izražavanja volje imaju poseban značaj za nastanak ugovora.Ovaj princip postojao je u jednom periodu razvoja rimskog prava.Danas nigde nije prihvaćen. Sva savremena prava usvajaju princip konsensualizma.Međutim svako pravo poznaje uži/širi krug izuzetaka od principa konsensualizma.U tim izuzecima zakonom se predviđa da ugovor,da bi proizveo pravna dejstva,mora da bude zaključen u određenoj formi.Forma je oblik u kome se izražava sadržina nekog ugovora.Sadržina ugovora je saglasnost volja o bitnim elementima ugovora,a forma je oblik u kome se ta sadržina ispoljava. Svrha propisivanja forme je značajna zbog toga što u pojedinim slučajevima,u zavisnosti od toga šta je svrha propisivanja forme,mora biti rešeno pitanje da li jedan ugovor u kome forma nije ispunjena može ostati na snazi ili ne. Tri su osnovna razloga zbog kojih zakoni propisuju formu:

1. Zaštita interesa ugovornih strana To pre svega znači da se time štite privatni interesi.Forma se propisuje zato što omogućava stranama da dobro razmisle pre nego što zaključe ugovor,da odvagaju razloge za i protiv za zaključenje,kako bi ih propisivanjem forme sprečilo da prenagljeno i ishitreno donesu odluku da se obavežu. Forma se propisuje za ugovore kod kojih pravni interesi mogu biti naročio ugroženi(ugovor o poklonu,gde se propisivanjem forme sprečava,ali ne u potpunosti,da se olako poklanja).Kod nas se traži pismena forma za zaključenje ugovora(kao izuzetak,ne kao pravilo).

2. Obezbeđenje dokaza o postojanju ugovora U ovom pogledu značajna je notarijalna forma ugovora,u čijem sastavljanju učestvuje notar (javni beležnik),kao lice koje uživa posebno javno poverenje i kome je država dala javno ovlašćenje da sastavlja pravne poslove,koji zbog toga dobijaju posebnu snagu.Ugovor u ovakvoj formi ima snagu javne isprave i može služiti kao dokaz . Obaveze iz javnih isprava podležu posebnoj ubrzanoj proceduri prinudnog izvršenja.Što se tiče dokazne funkcije forme,kod usmenih ugovora,strane mogu zaboraviti na šta su se obavezale,do kada traje ugovor,što znači da postoji neizvesnost i ne mogu se osloniti na svedoke.Kod pismenih ugovora ovakva neizvesnost ne postoji.

3. Zaštita opšteg ili javnog interesa(npr. za naplatu budžetskih prihoda i svih javnih dažbina u korist države). To je porez koji treba da bude plaćen nakon obavljanja svakog akta prometa(npr. prenos svojine).U ZOO porez na promet apsolutnih prava(npr.ugovor o prometu nepokretnosti,zahteva se pismena forma i da potpisi budu overeni u sudu).Nakon overe potpisa jedan primerak ide upravi prihoda,koja donosi rešenje kojim se razrezuje porez.Ne može se uknjiziti,ako nije placen porez,jer bez placanja dolazi do odsustva modus acquirendi).Nekada je interes države bio da kontroliše da li neko lice putem ugovora stiče svojinu preko zakonskog maksimuma.Zaštita javnog interesa može se ogledati i u kontroli države ko je vlasnik zemljišta.

Formu treba razlikovati od sličnih institucija:1. Odobrenje za zaključenje ugovora

Odobrenje za zaključenje ugovora nije forma,već je,u zavisnosti od toga ko ga daje, ili službena radnja državnog organa ili izjava volje.Nije uslov za nastanak ugovora i ima značaj pravne činjenice sa snagom odložnog uslova. Ugovor ne proizvodi pravno dejstvo dok odobrenje ne bude dato, kad bude dato deluje retroaktivno,dakle od samog početka ugovor proizvodi pravna dejstva. Na neki način ovo

72

odobrenje jeste povezano sa formom zato što samo odobrenje ima svoju formu.U pogledu forme odobrenja,postoje dva stanovišta u uporednom pravu:

a. Za formalne ugovore odobrenje za zaključenje može biti i usmenob. Za ugovore za koje se zakonom predviđa forma,odobrenje za zaključenje mora biti u istoj

formi,kao i ugovor za čije se zaključenje dajeOvo drugo stanovište prihvaćeno je kod nas.Pa ako se za ugovor zakonom zahteva pismena forma onda i odobrenje mora biti pismeno.Dakle ako ugovor ima formu javne isprave i odobrenje će imati formu kavne isprave.

2. Formalnog publicitetaFormalni publicitet su mere koje služe za zaštitu trećih savesnih lica čiji interesi mogu biti povređeni zaključenjem ugovora između drugih lica.Jedna od formi publiciteta(objavljivanja ugovora trećim licima) u našem pravu je upis u zemljišne knjige(treća lica se obaveštavaju da je neko stekao pravo i tako su upozorena na činjenicu da sa istim prodavcem ne zaključuju ugovor).Formalnosti publiciteta nisu isto što i forma,jer i u odsustvu ispunjenja potrebnih formalnosti,ugovor postoji i proizvodi pravna dejstva,ali ako nije ispunjena forma ugovor ne nastaje.

3. Fiskalne formalnosti Mere propisane zakonom u cilju potvrđivanja da su obavljene određene finansijske obaveze u vezi sa ugovorom(npr.registracijom ugovora kod nadležnih organa ili žitosanje odnosno pečaćenje ugovora). Kod nas uprava prihoda potvrđuje da je porez na promet apsolutnih prava plaćen. Fiskalne formalnosti nisu forma,jer od njih ne zavisi nastanak ugovora. Ako ne budu ispunjene,fiskalne formalnosti ne utiču na dejstvo ugovora,jedino što se može dogoditi jeste da lica koja su bila dužna da ih ispune,trpe određene pravne posledice po finansijskim propisima(npr.plaćanje kazne).

VRSTE FORME

Klasifikacija forme može se izvršiti po nekoliko kriterijuma.To su:1. Dejstvo forme2. Način ispoljavanja3. Način nastanka

Prema pravnom dejstvu forma se deli na:1. Bitnu formu (forma ad solemnitatem)2. Dokaznu formu (forma ad probationem)

Bitna forma je uslov za punovažnost ugovora.To je konstitutivni element ugovora i kada je predviđena ugovor ne nastaje ako nije ispunjena.Forma ad solemnitatem je svečana forma.Od njenog ispunejnja zavisi važnost ugovora.Dokazna forma je jedini dokaz o postojanju ugovora i ne utiče na punovažnost ugovora.Ako ne bude ispunjena,ugovor postoji i proizvodi pravna dejstva,ali se ne može dokazivati drugim sredstvima.Forma ad probationem nije predviđena kod nas.Ima mišljenja da se arbitražni sporazum zaključuje u ovoj formi.Kod nas dejstvo bitne forme,dakle nije moguće ugovoriti dokaznu formu!!!!!Ralika između bitne i dokazne forme je u tome što ugovor ne može biti usmen kada je predviđena bitna forma,ali kada je predviđena dokazna forma,može biti usmen.Ako na osnovu usmenog ugovora strane izvrše

73

svoje obaveze,onda se pitanje nepoštovanja forme ni ne postavlja.Ali ako jedna strana ne ispuni svoju obavezu,onda poverilac neće moći da dokazže da ima potraživanje prema dužniku.Pitanje dokazne forme postavlja se samo ako dođe do spora.Dokazna forma isključuje ostala dokazna sredstva.Dokazna forma se razlikuje od forme kao prostog dokaza.Formu kao prost dokaz ugovorne strane preduzimaju kada je ugovor već zaključen u cilju obezbeđenja dokaza o sadržini takvog ugovora.Preduzimaju se kod ugovora za koje zakonom nije predviđena da moraju biti u formi.Svrha toga jeste da se usmeni sporazum stavi na papir,da se trećim licima(po pravilu državi) stavi do znanja da je ugovor zaključen,kako bi se umanjile mogućnosti spora(npr.kod ugovora o delu naručilac i poslenik se mogu sporazumeti da ugovor zaključe u formi da bi se znala sadržina obaveza,a sve zbog toga što ugovor o delu može trajati dugo).Ugovor se može dokazivati bilo kojim dokaznim sredstvina(svedovi,veštaci,pismena isprava itd).Dakle forma kao prost dokaz nije isto što i forma ad probationem,jer kod nje je pismena isprava jedini dokaz. Ugovor se tu ne može dokazivati svedocima ili nekim drugim dokaznim sredstvima.Prema načinu ispoljavanja:

1. Pismena forma2. Forma javne isprave3. Realna forma

Pismena forma je forma nižeg stepena.Obična pismena forma je forma privatne isprave,kako bi se razlikovala od forme javne isprave.Pismena forma je pismena redakcija ugovora na određenoj ispravi koja treba da bude potpisana od strane ugovornika.Može da bude napisana rukom,pisaćom mašinom i slično.Kod nas ova forma preovladava.ZOO je predviđa kod niza ugovora(ugovor o prodaji sa obročnim cenama,jemstvu, građenju, licenci,trgovinskom zastupanju,kreditu,bankarskom tekućem računu itd.).Srpski građanski zakonik predviđao je pismenu formu kod ugovora o poklonu.Forma javne isprave je forma višeg stepena zbog toga što je za njeno ispunjenje potrebna intervencija organa javne vlasti.Može se sastojati ili u overi potpisa na privatnoj ispravi ili u potvrđivanju sadržine privatne isprave (npr.overa potpisa se traži kod ugovora o prometu nepokretnosti,ugovora o prodaji, razmeni,poklonu,a potvrđivanje sadržine je predviđeno zakonom o nasleđivanju kod ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života i kod ugovora o doživotnom izdržavanju,a u porodičnom zakonu kod bračno-imovinskog ugovora).Intervencija organa javnih vlasti može se ispoljiti u vidu sastavljanja isprave o ugovoru ,ali takav vid kod nas nije predviđen.Propisan je u pravima gde postoji notarijalna služba,a intervencija notara ispoljava se u sastavljanju ugovora.Konstitutivni elementi obične pismene forme su:

1. Pismena redakcija ugovora (potpisivanje teksta ugovora na nekoj ispravi)2. Postojanje potpisa

Tekst ugovora mogu sastaviti obe ugovorne strane,samo jedna,ili neko treće lice(npr.advokat na osnovu ugovora o delu koji zaključuje sa ugovornom stranom).Podloga nije bitna za punovažnost forme.Tekst se po pravilu nalazi na hartiji.Nije bitan ni broj primeraka isprave.Potpis je ime koje se stavlja ispod teksta dokumenta da bi se utvrdilo da je jedno lice tvorac tog dokumenta ili da to lice odobrava sadržinu dokumenta.U građanskom pravu potpis je lični znak koji se stavlja na dokument da bi se omogućila identifikacija lica,koje je posredstvom tog dokumenta izrazilo volju.Potpis ima dva elementa:

1. Formalan (oličen u ličnom znaku)2. Intelektualni (njega čini namera da se potvrdi sadržina dokumenta)

74

Ispravu o ugovoru treba da potpišu ugovornici za koje iz ugovora nastaju obaveze.Dvostranoobavezne ugovore potpisuju obe ugovorne strane,dok je kod jednostranoobaveznih ugovora dovoljan potpis strane koja se obavezuje(npr.kod ugovora o poklonu dovoljan je potpis poklonodavca).Potpis mora biti svojeručan,jer njegovim stavljanjem ugovornici materijalizuju ovaj pristanak.Nekada se tražio potpun potpis,dakle ime i prezime,danas je dovoljno da sadrži potreban broj slovnih znakova iz kojih se može zaključiti sa sigurnošću ko je u pitanju.Dakle danas potpis ne mora da sadrži ime i prezime,već može biti i kraći, može biti i pseudonim.Potpisi drugih lica nisu neophodni(npr.nije neophodan potpis advokata).Za punovažnost nije neophodan ni datum,ali je pozeljan,jer je to po pravilu momenat zaključenja ugovora i od tog momenta proizvodi pravna dejstva,osim ako nisu predviđeni rokovi.Mesto potpisa zakonom nije propisano.Dakle potpisi se mogu dati bilo gde.Po pravilu daju se ispod teksta,zbog pretpostavke da se potpisom priznaje za istinito sve ono što stoji iznad njega.Potpis ne mora biti svojeručan jedino kada ugovornici ne znaju da se potpisu.Tada je dovoljan rukoznak,koji će biti punovažan,ako je overen od strane dva svedoka,suda ili drugog državnog organa.Realna forma ogleda se u predaji stvari.Kod nekih ugovora je pored saglasnosti volje,potrebna i predaja stvari.Predaja kod realnog ugovora ne predstavlja izvršenje obaveze,ve’ uslov za nastanak ugovora.Realni ugovori u rimskom pravu bili su zajam,posluga,ostava,zaloga,a kasnije je u ovu grupu uklju;en i poklon.Kod nas svi ovi ugovori,osim poklona,organizovani su kao konsesualni ugovori,pa je dovoljna usmena saglasnost volja za njihov nastanak,odnosno nije neophodna predaja stvari.Ipak i ZOO predviđa jedan realni ugovor,a to je ugovor o kapari.Ovaj ugovor smatra se zaključenim kada jedna strana u ugovoru primi kaparu.Usmeni dogovor o kapari sam za sebe ne proizvodi pravno dejstvo.Izvan zakona realna forma javlja se kod zaključenja ugovora o prevozu robe u drumskom i železničkom saobraćaju.Ovaj ugovor smatra se zaključenim kada prevozilac primi robu na prevoz.Kod ugovor o poklonu postoji konkurencija formi,što znači da je kod ovog ugovora predviđena i pismena i realna forma(realna forma predviđena je samo kada su u pitanju pokretne stvari).Uslovi za punovažnost realne forme poklona kod nas su:

1. Da poklonoprimac bude doveden u takav polozaj prema stvari,da se prema njoj može ponašati kao svojinski držalac.To znači da je neophodno da je stvar izašla iz ruku poklonodavca i da on više ne može da vrši faktičku vlast.

2. Da je izvršena prava,stvarna,odnosno faktička predaja stvari poklonoprimcu.Predaja može biti fiktivna,samo ako se stvar nalazi u rukama poklonodavca(traditio brevi manu) ili u rukama nekog trećeg(cesio vindicationis).Constitutum possesorium nije moguć(ja sam vlasnik određene stvari, prodajem telefon drugoj osobi, ali kažem nakon što smo izvršili prodaju, ona je stvar platila, ali ja stvar zadržim još npr. mesec dana da stvar upotrebljavam - bez obzira što nije izvršena predaja osoba je postala vlasnik.Upravo zato ovaj oblik nije moguć kod poklona).

3. Da je predaja izvršena za života poklonodavca bez obzira da li je efekivno izvršio on sam ili preko trećeg lica i bez obzira da li je ona izvršena poklonoprimcu ili trećem licu koje poklonoprimac odredi.

Prema načinu nastanka:1. Ugovorna forma2. Zakonska forma

Ugovorna forma je ona forma koja nastaje voljom ugovornih strana i koja je uslov punovažnosti njihovog ugovora. Zakonska forma je forma propisana zakonom.

75

Kada je forma propisana zakonom ili proizilazi iz ugovora javlja se pitanje dejstva takve forme.U tom slučaju forma može da bude :

1. Ili uslov za punovažnost ugovora2. Ili sredstvo dokaza

Kada je ugovorena forma pravilo je da ima snagu konstitutivnog elementa za nastanak ugovora.Kada formu propisuje zakon,onda norma koja određuje formu,po pravilu propisuje i pravno dejstvo te forme(npr.u ZOO forma je propisana za ugovor o jemstvu,pa je na osnovu člana 998 propisano da ta forma ima dejstvo bitnog elementa,pa ugovor ne obavezuje ako nije sačinjen pismeno.Isto tako ugovor o jemstvu obavezuje jemca,samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno.Zatim ZOO je kod ugovora o prodaju sa obročnom otplatom cene propisao formu,ali tu nije jasno odredio dejstvo te forme.Zakon propisuje da ovaj ugovor mora biti u pismenoj formi,ali se ne vidi zbog čega,odnosno ne vidi se da li se forma propisuje zbog dokaza ili konstitutivnog elementa)Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo,što znači da ugovor koji nije zaključen u ugovornoj formi nema pravno dejstvo,ukoliko su strane punovažnost ugovora uslovile posebnom formom.ZOO u članu 70 formuliše pretpostavku da kada je forma propisana zakonom ona ima dejstvo forme ad solemnitatem,pa ako nije ispunjena ugovor ce biti apsolutno ništav.Ovaj član se uvek tumači uz član 73 ZOO koji određuje da je moguće da ugovor koji nije zaključen u određenoj formi proizvede pravno dejstvo,odnosno da se smatra punovažnim,ako su obaveze izvršene u celini ili pretežnom delu,ali se mora voditi računa o svrsi forme(zaštita privatnih interesa,javnih interesa itd.)ZOO reguliše još tri pitanja:

1. Forma sporazumnog raskida formalnog ugovora2. Forma izmena i dopuna formalnog ugovora3. Pravna sudbina istovremenih usmenih pogodbi

Sporazum o raskidu ugovora je novi ugovor zaključen između istih ugovornih strana kojim one odustaju od veĆ ranije zaključenog ugovora.Takav sporazum mogu zaključiti samo dok nisu izvršene obaveze iz ugovora,a ukoliko jesu onda se ugovor ne može raskinuti.Kada strane Žele da raskinu formalin ugovor pitanje je da li je potrebna ista forma.ZOO predviđa različita pravila za ugovornu i zakonsku formu:

1. Ugovorna formaKada stranke odluče da raskinu ugovor,a same su odredile formu,onda ZOO prepušta stranama da odrede da li će ugovor da raskinu u istoj formi,a strane to po pravilu i čine.U samom ugovru predviđaju da li se taj isti ugovor može raskinuti u istoj formi.Ako to ne odrede,ZOO sadrži dopunsko pravilo da raskid ugovora za koji je bila ugovorena forma,može biti neformalan(prostim usmenim sporazumom bez formalnosti).Obražlozenje ovog rešenja leži u tome što stranke predviđaju formu da bi zaštitile sopstveni interes.

2. Zakonska formaU uporednom pravu postoje dva stanovišta:

a. Ugovor mora biti raskinut u istoj formi(zakonskoj)u kojoj je zaključen.Ovo rešenje zasniva se na principu paralelizma formi.

b. Ugovor može biti raskinut i usmeno,prostom saglasnošćuZOO prihvata drugo stanovište,pa je pravilo da se ugovor može raskinuti i neformalnim sporazumom. Međutim postoje dva odstupanja:

76

Ako zakon predviđa da je za raskid formalnog ugovora neophodna forma,onda sporazum o raskidu mora biti zaključen u određenoj formi.

Neodređeno pravilo,a to je da ugovor mora biti raskinut u formi koja je propisana za ugovor koji se raskida ako cilj zbog koga je forma bila propisana zahteva da ugovor bude raskinut u istoj formi.Ovo rešenje je neodređeno zato što se u svakom konkretnom slučaju ispituje svrha forme.Postoje slučajevi kada to nije lako(npr.kod ugovora o građenju forma može biti dokazna,njen cilj može biti zaštita javnog interesa,javnopravna stvar)

Forma izmene i dopune formalnog ugovora (u praksi se nazivaju aneksovane)U toku ispunjenja ugovora,naročito u određenom vremenu,može se javiti potreba da se odredbe ugovora izmene/dopune.Tada ugovorne strane zaključuju novi sporazum kojim menjaju/dopunjuju odredbe već zaključenog ugovora.I ovde je pitanje da li je neophodno da sporazum bude zaključen u istoj formi kao i ugovor na cije se izmene/dopune odnosi.ZOO opet pravi razliku između zakonske I ugovorne forme:

1. Ugovorna forma (član 69) Ugovor se može izmeniti/dopuniti i neformalnim sporazumom i usmeno

2. Zakonska forma (član 67 stav 2 i 3) Ugovor se može izmeniti/dopuniti i neformalnim sporazumom,ali samo pod određenim uslovima.Moraju da budu ispunjena tri uslova(kumulativno):

a. Ukoliko se izmene/dopune odnose na sporedne tačke ugovora(jer su to elementi ugovora koji nisu bitni).Znači razlikuju se:

Bitni elementi ugovora su objektivno bitni elementi,oni sastojci koji proizilaze iz definicije svakog imenovanog ugovora.

Sporedne tačke su elementi od kojih ne zavisi nastanak ugovora(npr.ugovor o prodaji,odredbe o mestu,vremenu,načinu).

Izmene i dopune se ne mogu odnositi na bitne elemente(jer ako se izmenjuju/dopunjuju bitni elementi tada strane zapravo zaključuju novi ugovor).

b. O sporednim tačkama nije bilo ništa rečeno u formalnim ugovorimac. Da iz svrhe zbog koje je forma propisana,ne proizilazi da je neophodno da izmene/dopune

budu sačinjene u određenoj formiTreće pitanje koje reguliše ZOO jeste da li su punovažne usmene pogodbe iz formalnog ugovora.Pogodbe u smislu ZOO su pojedine odredbe/klauzule u u ugovoru.Posebna pogodba je dodatak ili modalitet ugovora(npr. odredba o zadržavanju prava svojine u ugovoru o prodaji,otplata cene u obročnim otplatama itd.).ZOO u pogledu pogodbi određuje da će one važiti iako su usmene pod određenim uslovima(kumulativno):

1. Da se radi o sporednim tačkama ugovora2. Da sadržina usmenih odredbi nije u suprotnosti sa sadržinom ugovora3. Da usmeno postignuta forma o sporednim tačkama nije u suprotnosti sa svrhom zbog koje je forma

propisanaPosebno pravilo važi u slučaju kada je forma propisana isključivo u interesu ugovornih strana.U tom slučaju biće punovažne istovremene usmene pogodne ako se njima smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe ugovorne strane.

77

DEJSTVA UGOVORA

Dejstvo ugovora je zapravo saglasnost izjavljenih volja koja proizvodi pravno dejstvo.Saglasna izjava volje je zaključenje ugovora.Da bi jedan ugovor bio zaključen potrebno je kumulativno ispunjenje nekoliko uslova i to su:sposobnost ugovaranja,saglasnost volja,predmet,kauza,a ponekad i forma.

Kada su ovi uslovi ispunjeni postignuta je saglasnost volja,postignut je sporazum,ali to ne znači da je nastao ugovor,jer ako saglasnost volja ne proizvodi pravno dejstvo nema ugovora.Tek kada se utvrdi da saglasnosti volje pravni poredak priznaje pravno dejstvo,tek se onda ispituje da li su ispunjeni uslovi za zaključenje ugovora.

KADA PRAVNI POREDAK NE PRIZNAJE PRAVNO DEJSTVO UGOVOR JE NEVAŽEĆI

Postoje tri vrste nevažecih ugovora:1. Apsolutno ništav ugovor2. Relativno ništav(rušljiv) ugovor3. Nepostojeći ugovor

Apsolutno ništavi ugovori su ugovori kojima pravni poredak ne priznaje pravno dejstvo zbog toga što su izričito zabranjeni ili zbog toga što su protivni pravnom poretku,javnom pravu ili dobrim običajima.Rušljivi ugovori su ugovori kod kojih je nevažnost ustanovljena zato što postoji nedostatak u volji,odnosno zato što postoji nasaglasnost između izjavljene i unutrašnje volje.Zakon predviđa da su rušljivi ugovori koje zaključi lice sa ograničenom poslovnom sposobnošću,ugovor koji je zaključen uz prekomerno oštećenje kao i drugi ugovori koje odredi zakonodavac.Nepostojeći ugovori su ugovori kod kojih je nevažnost ustanovljena zbog toga što nedostaje neki od bitnih uslova za nastanak ugovora.ZOO ne poznaje ovu kategoriju ugovora,što znači da u našem pravu oni ne postoje.ZOO određuje dvojnu podelu ugovora kojima pravni poredak ne priznaje pravno dejstvo,dakle priznaje apsolutno i relativno ništave ugovore.ZOO o nepostojećim ugovorima govori u članu 63 i predviđa da nesporazum postoji kada stranke veruju da su saglasne,a u stvari postoji nesporazum o prirodi ugovora,osnovu ili predmetu obaveze.Praktično,radi se o zabludi(zabluda prepreke).ZOO nepostojeće ugovore izjednačava sa apsolutno ništavim ugovorima.

PRAVNA OBELEŽJA APSOLUTNO NIŠTAVIH UGOVORA

1. Ništavost nastupa po samom zakonu.Ugovor je od početka ništav,ne može pravno da postoji,već postoji faktički kao činjenica u društvu,kao saglasnost volje iz koje ne mogu nastati pravne obaveze.Jedna strana sudskim putem ne može biti prinuđena da izvrši obavezu.

2. Na ništavost se može pozvati svako pravno zainteresovano lice,jer je apsolutna ništavost zasnovana u cilju zaštite javnog interesa ili sud po službenoj dužnosti utvrdi njegovo postojanje ili javni tužilac zahteva utvrđivanje ništavosti.

3. Odluka suda u sporu koji je nastao povodom izvršenog apsolutno ništavog ugovora ima deklaratorno dejstvo.To znači da sud presudom potvrđuje da apsolutno ništavi ugovor pravno ne postoji.

78

4. Pravo na isticanje ništavosti se ne gasi.To znači da apsolutno ništav ugovor ne može konvalidirati.5. Apsolutno ništavi ugovor ne postaje punovažan čak i kada zabrana ili neki drugi razlog ništavosti

naknadno otpadne.Tako se može desiti da se donese novi propis po kome dotični ugovor neće biti ništav,ali je on ništav po starom propisu koji je važio u vreme kada je zaključen.Međutim postoje dva izuzetka kada je moguća konvalidacija apsolutno ništavih ugovora:

a. Može postati punovažan ako je usmeno zaključen jedan ugovor za koji se zakonom zahteva određena forma,a ugovorne strane su potpuno ili u pretežnom delu izvršile obaveze koje proizilaze iz ugovora.Tada apsolutno ništavi ugovor može da postane punovažan.

b. Kada je zabrana bila nekog manjeg značaja,a ugovor je izvršen u celini ili pretežnom delu,onda se ništavost više ne može isticati.

DOMEN PRIMENE APSOLUTNO NIŠTAVIH UGOVORA

Domen primene zapravo obuhvata sve ugovore na koje se prostire apsolutna ništavost.Apsolutna ništavost pogađa:

1. Zabranjene ugovore,odnosno one koji su pojedinačnim imperativnim propisima izričito označeni kao ništavi.

2. Ugovore čiji je cilj,odnosno predmet suprotan prinudnim propisima,javnom poretku ili dobrim običajima.Međutim nisu svi ugovori koji su suprotni prinudnim propisima,javnom pravu ili dobrim običajima apsolutno ništavi,pa neće biti apsolutno ništavi:

a. Kada zakon predviđa neku drugu sankcijub. Kada cilj povređenog pravila ukazuje na neku drugu sankciju

3. Ugovori koji su zabranjeni samo za jednu ugovornu stranu(npr.prodaja lekova licima koja nisu stručna/registrovana za prodaju lekova).U ovom slučaju ZOO sadrži pravilo da ako je zaključenje ugovora zabranjeno za jednu ugovornu stranu,ugovor će ostati na snazi,a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće posledice.

Apsolutno ništavi ugovori su kod nas:1. Zabluda prepreke2. Fizička prinuda (vis aposoluta)3. Ugovor zaključen sa apsolutno poslovno nesposobnim licem4. Zabranjeni ugovori i ugovori protivni prinudnim propisima,javnom pravu i dobrim običajima5. Zelenaški ugovori

DELIMIČNA NIŠTAVOST U VEZI SA APSOLUTNOM NIŠTAVOŠĆU

I pravilo(ZOO):Ako je jedna odredba u ugovoru ništava,njena ništavost neĆe povuĆi ništavost ugovora u celini,ako ugovor može ostati na snazi bez ništave odredbe i ako ona nije bila uslov odnosno odlucujuča pobuda zbog koje je ugovor zaključen. II pravilo:Tumačenjem argumentum a contrario dolazi se do drugog pravila,a to je da ništava odredba povlači ništavost ugovora u celini ako je ta odredba bila odlučujuca pobuda i ako ugovor ne može opštati bez nje. III pravilo: Ugovor ostaje na snazi cčak i ako je odredba bila uslov/pobuda,ukoliko je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje.

79

Recimo lex commisoria je odredba ugovora o zajmu koja je odlučujuća pobuda zajmodavca i na osnovu koje je zajmoprimac dužan da zajmodavcu da određenu stvar u zalogu,kao i odredba prema kojoj će zajmodavac moći da,ukoliko zajmoprimac ne isplati zajam u roku,založenu stvar zadrži za sebe ili da je proda iz slobodne ruke.Takva odredba je zabranjena članom 973 ZOO.Međutim ako bi se na lex commisoriu primenilo drugo pravilo,svaka strana bi bila dužna da vrati ono što je primila,ali se ne menja položaj zajmoprimca.Lex commisoria se ne može ugovoriti u momentu zaključenja ugovora,jer se smatra da je zajmoprimac u takvom stanju da može nesmotreno pristati na nju.Dozvoljeno je ugovoriti u nekom kasnijem momentu,jer zajmoprimac možda ima interesa da to prihvati,jer su se okolnosti promenile.Lex commisoria je inače raskidna klauzula.

KONVERZIJA

Konverzija se vezuje samo za apsolutnu ništavost(moguća je i kod nepostojećih ugovora,ali se oni u našem pravu svrstavaju u apsolutno ništave ugovore).Konverzija je pretvaranje nepunovažnog pravnog posla u punovažni.Ako je jedan ugovor ništav zbog toga što mu nedostaju svi potrebni elementi za nastanak,ali ako postoje elementi za punovažnost nekog drugog ugovora koji teži istom cilju, i ako se može smatrati da bi i njega ugovorne strane htele,polazeći od principa da šira namera sadrži u sebi i užu nameru,onda ce među ugovornim stranama važiti taj drugi ugovor.Uslovi za konverziju su (član 106):

1. Da je jedan ugovor ništav (zaključen ništav ugovor)2. Da taj ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora3. Da bi strane zaključile taj drugi ugovor da su znale za ništavost prvog ugovora4. Da taj drugi ugovor teži istom cilju koje su strane htele da postignu zaključujući prvi ugovor

1. Konverzija ugovora o ustupanju imovine za života u ugovor o poklonuUgovor o ustupanju imovine za života zaključuju predak i potomak.Ovaj ugovor overava se sudu i tom prilikom sudija mora da pročita sadržinu ugovora i da strane upozori na pravne posledice.Za zaključenje ugovora je potrebno da svoj pristanak daju svi potomci koji bi u momentu delacije bili pozvani na nasleđe.Ovaj ugovor sadrži dve namere i to:

a. Ustupanje imovine koje je besplatno,odnosno bez naknadeb. Raspodela imovine među potomcima koji će u momentu delacije biti naslednici

Ako se jedan potomak ne saglasi sa ugovorom onda se po ZON taj ugovor konvertuje u ugovor o poklonu.Šira namera je ustupanje,a uža namera je raspodela.

2. Konverzija ugovora o preuzimanju duga u ugovor o preuzimanju ispunjenjaUgovor o preuzimanju duga se zaključuje između dužnika u obligaciji i trećeg lica(preuzimaoca).Da bi on proizveo pravno dejstvo neophodno je da poverilac da pristanak,jer njemu nije svejedno ko mu duguje.Na osnovu ovog ugovora dužnik izlazi iz obligacije.Dužnik i preuzimalac imaju širu nameru da dužnik izađe iz obligacije,a užu nameru da treće lice ispuni dug.Ugovor između dužnika i preuzimaoca neće proizvesti pravno dejstvo ako se sa njime ne saglasi poverilac.Prema ZOO između dužnika i preuzimaoca vaziće ugovor o preuzimanju ispunjenja,koji ima uže pravno dejstvo. Kod ugovora o preuzimanju ispunjenja treće lice preuzima obavezu prema dužniku da će ispuniti dug,ali dužnik ne izlazi iz obligacije.

3. Konverzija ugovora o preuzimanju duga u ugovor o pristupanju duga

80

Do ove konverzije,prema ZOO,doći će u slučaju kada je poverilac dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga,ali u momentu davanja saglasnosti nije znao niti je mogao znati da je treće lice prezaduženo i da nema dovoljno sredstava da isplati njegovo potraživanje.Tada važi ugovor o pristupanju duga koji ima uža pravna dejstva i kojim treće lice preuzima obavezu prema poveriocu da isplati dug,ali prvobitni dužnik ne izlazi iz obligacije tako da poverilac ima dva dužnika,koji odgovaraju solidarno.

Po sili zakona konverzija nastupa automatski,pa nije potreban ugovor(ako je zaključen ugovor o ustupanju on i dalje postoji,ali se smatra ugovorom o poklonu,što znači da nije potrebno zaključiti ugovor o poklonu), naknadna saglasnost itd.

RUŠLJIVI UGOVORI

Rušljivi ugovori su oni kod kojih saglasnost izjavljenih volja postoji prividno,i po tome se razlikuju od apsolutno ništavih ugovora,kod kojih je saglasnost postignuta,ali im pravni poredak ne priznaje pravno dejstvo.Rušljivi ugovori su:

1. Mane volje (prevara, zabluda,pretnja)2. Ugovor zaključen sa licem koje ima ograničenu poslovnu sposobnost3. Prekomerno oštećenje4. I ostali ugovori koje odredi zakonodavac

Apsolutna ništavost je ustanovljena u cilju zaštite javnih interesa,a rušljivost radi zaštite pojedinačnih intreresa.Krug lica koja se mogu pozvati na rušljivost je uža,pa se na rušljivost mogu pozvati samo ugovorne strane.Apsolutno ništavi ugovori pravno ne postoje,rušljivi ugovori postoje i stvaraju pravne obaveze za ugovorne strane i postoje sve dok ne budu poništeni.Presuda doneta povodom rušljivog ugovora ima konstitutivno dejstvo,jer se njom vrši promena pravnog stanja.Sud izriče prestanak ugovora.Ugovor se poništava sa dejstvom ex tunc,odnosno retroaktivno,pa se smatra kao da nije ni bio zaključen.Pravo na isticanje apsolutne ništavosti ne zastareva,dok pravo na pozivanje na rušljivost zastareva posle proteka određenog roka,koji zavise od razloga zbog koga je ugovor rušljiv.

1. Kod mana volje zastareva u roku od 1 godine od dana saznanja za razlog rušljivosti,a najkasnije u roku od 3 godine od zaključenja ugovora

2. Kod ograničenja poslovne sposobnosti zastareva u roku od 3 meseca od sticanja sposobnosti3. Kod prekomernog oštećenja zastareva u roku od 1 godine od dana zaključenja ugovora

Apsolutno ništavi ugovori ne mogu tokom vremena postati punovažni.Rušljivi ugovori se mogu konvalidirati protekom vremena,ako protekne rok u kome se može tražiti njihovo poništenje.Konverzija je moguća samo kod apsolutno ništavih ugovora,dok se konvalidacija vezuje za rušljive ugovore. Apsolutno ništavi ugovori se izuzetno mogu konvalidirati u dva slučaja(vidi kod apsolutno ništavih ugovora).

KONVALIDACIJA

Uslovi za konvalidaciju rušljivih ugovora su četvorostruki:1. Da se radi o relativnoj ništavosti2. Da se konvalidacija preduzima od strane lica u čijem je interesu rušljivost ustanovljena

81

3. Da to lice zna za postojanje razloga zbog kojih se može zahtevati poništenje(ovo je ujedno i najvažniji uslov)

4. Neophodno je da je u momentu konvalidacije strana bila sposobna da izjavi svoju voljuKonvalidacija nastupa samo ako je preduzeta na jedan od tri načina:

1. PrećutnoPropuštanje roka da se zahteva poništenje.

2. IzričitoStrana u čijem je interesu ustanovljena rušljivost neposredno izjavi da se odriče prava da zahteva poništenje.

3. Putem izvršenja ugovoraAko strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena izvrši svoju obavezu.

Ova tri načina konvalidacije važe u svim slučajevima rušljivosti,osim kod rušljivosti ugovora koji je zaključen sa licem koje ima ograničenu poslovnu sposobnost.Ako je ugovor zaključen sa licem koje ima ograničenu poslovnu sposobnost,takav ugovor ne može da se konvalidira!Lice koje ima ograničenu poslovnu sposobnost ne može preduzeti konvalidaciju izvršenjem,jer ne može samostalno izvršiti svoje obaveze.Konvalidacija se ne može izvršiti ni prećutno,osim jedino ako zakonski zastupnik takvog lica da izričitu izjavu kojom se odriče prava da zahteva poništenje ugovora.Moguće je da su samo neke odredbe ugovora rušljive(npr.neka strana pristane na odredbu ugovora usled prevare ili prinude).U tom slučaju važe ista pravila kao kod apsolutno ništavih ugovora,kada je jedna odredba apsolutno ništava.To znači da je moguće da samo te odredbe ne proizvode pravna dejstva ili da ceo ugovor bude poništen.

PRAVNE POSLEDICE NEVAŽEĆIH UGOVORA

U našem pravu postoje dve kategorije nevažećih ugovora i to su apsolutno i relativno ništavi ugovori. Nepostojeći ugovori kod nas se smatraju apsolutno ništavim ugovorima.Između apsolutno i relativno ništavih ugovora postoji nekoliko razlika u pogledu pravnih posledica:

1. Ako ugovorne strane izvrše obaveze iz apsolutno ništavih ugovora mora doći do:a. Restitucija (prva posledica apsolutno ništavih ugovora)

To je povraćaj stvari u ono stanje u kom su bile pre zaključenja ugovora.Restitucija može biti jednostrana ili dvostrana.Ako obe strane izvrše svoje obaveze,restitucija će biti dvostrana,a ako je samo jedna strana ispunila svoju obavezu onda će biti jednostrana(vraća samo strana koja je primila).Ako restitucija nije moguća u naturi,onda će biti u novcu.Pitanje je koji će se momenat uzeti sa određivanje visine novčanog iznosa koji se na ime restitucije daje.Kod nas se odgovarajuća naknada u novcu određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke,ako zakon drugačije ne određuje.

b. Odbijanje zahteva za povraćajAko je nepravično odrediti restituciju,pogotovo ako je jedna strana bila nesavesna.Prema zakonu sud može da odbije zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je dala.

c. Oduzimanje predmeta ugovora u korist mesno nadležne opštineAko su obe strane bile nesavesne,odnosno ako su obe znale da je ugovor apsolutno ništav.

d. Naknada štete

82

Naknadu duguje nesavesni ugovornik,odnosno ugovorinik koji je znao za razloge koji čine ugovor ništavim.Poverilac naknade je druga strana pod uslovom da je bila savesna,jer ako je nesavesna nema pravo da traži naknadu štete.

2. Pravne posledice relativno ništavih ugovoraa. Restitucija

I ovde može biti dvostrana ili jednostrana,u zavisnosti od toga da li je jedna strana ispunila obavezu ili su to učinile obe.Ako restitucija nije moguća u naturi,onda će biti u novcu. Odgovarajuća naknada u novcu određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke,ako zakon drugačije ne određuje.

b. Naknada štetePoverilac naknade štete zbog poništenja ugovora je strana na kojoj se nalazi razlog rušljivosti.To znači da je kod pretnje i prevare,to prevarena odnosno prisiljena strana.Kod zablude to je strana koja je u zabludu,ali ona nije poverilac već dužnik naknade.Ona duguje naknadu štete zbog poništenja ugovora,čije poništenje druga ugovorna strana nije skrivila,a imala bi pravo da zahteva stvarnu štetu (troškovi u vezi sa zaključenjem ugovora),ali i naknadu izmakle dobiti (korist koju je mogla da ostvari da je zaključila ugovor sa drugim licem).

Od pravnih posledica rušljivosti postoje odstupanja,koja se odnose na slučaj rušljivosti kada je ugovor zaključen sa licem koje ima ograničenu poslovnu sposobnost.To su:

a. RestitucijaPo opštem pravilu mora da obuhvati sve ono što je primljeno na osnovu ugovora bez obzira da li je to kasnije uništeno,utrošeno ili otuđeno.Ako je do uništenja,utrošenja ili otuđenja došlo,onda je restitucija u novcu.Dužnik restitucije je lice ograničene poslovne sposobnosti.Međutim ZOO određuje da ne vraća sve,već onu korist koja se još uvek nalazi u njegovoj imovini,korist koja je utrošena u njegove potrebe i duguje naknadu ako je korist namerno uništena/utrošena/otuđena.Ne duguje naknadu za korist ako je ona otuđena normalno (pravnim poslom trećem licu) niti ako je propala korist bez njegove krivice.

b. Naknada štetePo opštem pravilu se nadoknađuje celokupna šteta i potrebna je krivica (obicna nepažnja). Naknadu štete duguje ograničeno poslovno sposobno lice samo ako je namerno ili lukavstvom ubedilo saugovornika da zaključi ugovor.Traži se veći stepen krivice u odnosu na ostale slučajeve naknade štete usled rušljivosti.

PRAVNA DEJSTVA PUNOVAŽNIH UGOVORA

Punovažni ugovori su ugovori kojima pravni poredak priznaje pravna dejstva saglasnosti volja koja je postignuta između dva lica.Dejstva ugovora su značajna iz dva razloga:

1. Funkcija ugovora u jednom društvu2. Svrha koja se hoće postići ugovorom

Dejstva ugovora se sastoje u tome što on stvara obaveze za ugovorne strane,on stvara obligacije koje mogu nastati na obe ugovorne strane,kada postoje dvostranoobavezni ugovori,a može nastati samo za jednu ugovornu stranu,kada postoje jednostranoobavezni ugovori.Pitanje je između kojih lica ugovor proizvodi pravno dejstvo.To su lica čijom je voljom ugovor nastao,odnosno lica koja su učestvovala u zaključenju ugovora.To su lica čijim je izjavama volje,koje sadrže nameru zaključenja ugovora,ugovor nastao.Ta lica ne moraju biti fizički prisutna prilikom zaključenja ugovora,pa umesto njih mogu

83

biti prisutna druga lica (zastupnici, punomoćnici).Ugovor proizvodi pravna dejstva i za univerzalne sukcesore ugovornih strana.To se primenjuje uvek,izuzev ako su ugovorne strane ograničile dejstvo ugovora samo za svog života.Ovo pravilo primenjuje se zato što univerzalni sukcesori stupaju u sva prava i obaveze,pa samim tim stupaju i u obaveze iz ugovora.Ugovori iz kojih obaveze ne prelaze na univerzalne sukcesore su ugovori koji se zaključuju s obzirom na svojstva licnosti,to su ugovori inter partes.Recimo ugovor o delu,ugovor o punomoćstvu,koji se zaključuje s obzirom na lična svojstva punomoćnika I vlastodavca,pa punomoćje prestaje smrću punomoćnika/ vlastodavca.Međutim postoje izuzeci kod punomoćja kada punomoćje deluje posle smrti vlastodavca.Naime punomoćnik je dužan da dovrši poslove čije se izvršenje može prekinuti bez štete po pravne sledbenike vlastodavca,kao ni onda kada je ugovorom predviđeno da punomoćje može da važi i posle smrti vlastodavca.Tako recimo vlastodavac može ovlastiti prijatelja da zaključi autorski izdavački ugovor sa izdavačkom kućom koja ce objaviti to delo.Ovi izuzeci kada punomoćje važi i posle smrti vlastodavca je punomoćje post mortem.Ovo važi ne samo za fizička nego i za pravna lica.Pravilo ne važi za singularne sukcesore(npr.legatar),jer na njega ne prelaze prava iz ugovora koje je zaključio ostavilac.I u ovom slučaju postoji izuzetak kada legatar izvodi svoje pravo iz nekog ugovora koji u momentu delacije još nije bio izvršen.Tada dolazi do jedne vrste personalne subrogacije,odnosno stupanja legatara u prava koja je ostavilac imao u tom ugovoru,tako da legatar pribavlja prava iz tog ugovora sa svim ograničenjima koja su bila u ugovoru (npr.stipulisan nalog,uslov,rok).Dejstva ugovora prema trećim licimaTreća lica nisu strane ugovornice niti univerzalni sukcesori.Osnovno pravilo je da ugovor treća lica ne obavezuje!Dakle iz ugovora ne mogu nastati obaveze za treća lica.To je princip rimskog prava res inter alios acta.Od XIX veka usled potreba pravnog prometa,javila se mogućnost da iz ugovora nastanu prava za treća lica.To znači da je dozvoljeno da iz ugovora za treća lica nastane neko pravo,ali nikako obaveza.Ovaj princip prvo je usvojilo francusko pravo u oblasti osiguranja.

UGOVOR U KORIST TREĆEG LICA

Ugovor u korist trećeg lica postoji kada se jedan ugovornik(promitent) obaveze drugom(stipulant) da ce učiniti neku prestaciju u korist trećeg lica(npr.ugovor o osiguranju).Ovde postoje tri lica:

1. Beneficijar2. Stipulant3. Promitent

Stipulant je lice koje ugovara u svoje ime pravo za neko treće lice.Promitent je lice koje zaključuje ugovor sa stipulantom iz koga nastaje obaveza da nesto izvrši u korist trećeg lica.Stipulant i promitet su dakle ugovorne strane.Beneficijar je treće lice,koje stoji van ugovora,ali za koje nastaje sopstveno i neposredno pravo da od promitenta zahteva da mu izvrši ono što je ugovorom predviđeno.Ispred promitetnta stoje dva poverioca i to stipulant i beneficijar.I jedan i drugi imaju prava da od promitenta kao dužnika zahtevaju izvršenje obaveze.

84

Sve dok korisnik ne primi izvršenje obaveze,stipulant ima pravo da korist opozove.Ako korist treba da bude predata beneficijaru nakon smrti stipulanta,onda stipulant ima pravu da u testamentu opozove ovu korist za beneficijara.Ako to ne učini do momenta kada beneficijar izjavi da prima korist,ne može više opozvati korist.Ako beneficijar neće da prihvati tu korist,onda ona pripada stipulantu,osim ako nešto drugo ugovorom nije predviđeno.Razlika ugovora u korist trećeg lica i domiliciranja ugovoraDomiliciranje ugovora postoji kada se dva lica u ugovoru sporazumeju da jedno od njih preda predmet svoje obaveze nekom trećem licu u mestu u kome se to lice nalazi.Domiliciranje ugovora je vid nepotpunog ugovora u korist trećeg lica,ali nije ugovor u korist trećeg lica zbog toga što za treće lice ne nastaje pravo da od promitenta zahteva izvršenje ugovora.Odnosi kod ugovora u korist trećeg licaOvde se razlikuju tri vrste odnosa:

1. Između stipulanta i promitenta2. Između stipulanta i beneficijara3. Između beneficijara i promitenta

Odnos između stipulanta i promitenta je ugovorni odnos.Nastaje iz ugovora u kome je stipulisana klauzula u korist trećeg lica.Na osnovu ovog ugovora za stipulanta nastaje pravo da zahteva od promitenta izvršenje prestacije u korist trećeg lica.Međutim za stipulanta nastaje još jedno pravo,a to je pravo da opozove/izmeni korist koju je ugovorio za trećeg.On to pravo ima sve dok treći ne izjavi da prihvata ono što je ugovoreno u njegovu korist.Ali ako je ugovoreno da će se korist trećeg lica izvršiti nakon smrti stipulanta,onda on ima pravo da opozove/izmeni korist čak i u testamentu.Na osnovu ovog ugovora za promitenta nastaju sva prava i obaveze koje on inače ima po prirodi takvog ugovora.Osobenost promitenta je u tome što on svoju obavezu mora izvršiti trećem licu na njegov zahtev.Odnos između stipulanta i beneficijara je odnos koji objašnjava zbog čega stipulant ugovora u korist trećeg lica.U tom odnosu nalazi se razlog(Antić smatra da je to kauza)ugovora u korist trećeg lica.Taj razlog može biti trostruk:

1. Solvendi causa,odnosno radi ispunjenja duga(npr.stipulant je bio dužnik beneficijara).2. Donandi causa,odnosno ugovora da bi se učinio poklon(stipulant je poklonodavac,mora postojati

namera ugovoranja,i da se ne traži ništa zauzvrat).3. Credendi causa,odnosno radi davanja kredita(stipulant ugovara da bi dao kredit beneficijaru,koji će mu

beneficijar u budućnosti vratiti).Odnos između beneficijara i promitenta je obligacioni odnos u kome za beneficijara nastaje isključivo pravo da od promitenta zahteva izvršenje određene prestacije koja može glasiti na davanje/činjenje/uzdržavanje. Beneficijar se ne mora koristiti ovim pravom ako to ne želi.On ima ovlašćenje da odbije izvršenje koristi koje mu nudi promitent.U tom slučaju prema ZOO,ako nešto drugo nije ugovoreno ili proizilazi iz prirode pravnog posla,korist pripada stipulantu.Za promitenta nastaje obaveza prema beneficijaru.Međutim kada beneficijar od promitenta zahteva izvršenje obaveze promitent ima pravo da istakne prigovor.U ovom slučaju postoje dve vrste prigovora:

1. Oni koji proizilaze iz ugovora koji su zaključili promitent i stipulant(npr.prigovor neispunjenja ugovora od strane stipulanta,da je ugovor rušljiv usled prevare stipulanta,prigovor da je ugovor apsolutno ništav itd.).Ovi prigovori proizilaze iz same sadržine ugovora.

85

2. Lični prigovori su prigovori koji proizilaze iz nekog ličnog odnosa između promitenta i beneficijara koji postoje od ranije i koji su nezavisni od ugovora u korist trećeg lica(npr.prigovor kompenzacije gde povodom zahteva beneficijara da mu promitent ispuni neko potraživanje, promitent može da istakne da on od ranije ima potraživanje prema beneficijaru i da istakne da želi da ta dva potraživanja budu prebijena)

PREBIJANJE=KOMPENZACIJA kada dolazi do gašenja potraživanja

PREBIJANJE≠POBIJANJE,jer tada dolazi do podizanja paulijanske tužbe i odnosi se na pravni posao,a ne na potraživanje

Promitent ne može prema beneficijaru da istakne lične prigovore koje ima prema stipulantu(npr.promitent ne može da istakne beneficijaru prigovor kompenzacije potraživanja koje on ima iz ranijeg potraživanja prema stipulantu).

OBEĆANJE RADNJE TREĆEG LICA

Obećanje radnje trećem licu je ugovor kojim se obećavalac obavezuju ugovorniku da će mu neko treće lice izvršiti određenu prestaciju.Ovakav ugovor bi bio ugovor na štetu trećeg lica,jer bi trebalo da nastane obaveza za treće lice.Međutim vazi princip da iz ugovora ne može da nastane obaveza za treće lice.Prema tome obećanje ne obavezuje treće lice da izvrši ono što je obećavalac obećao ugovorom.Upravo zato postavlja se pitanje kakvo pravno dejstvo proizvodi ovaj ugovor između ugovornika i obećavaoca.Pitanje je isto i da li obećavalac duguje naknadu štete ako treće lice neće/ne može da izvrši ono što je obećavalac obećao.U tom pogledu razlikuju se dva oblika obećanja:

1. Obećavalac obećao da će treće lice izvršiti tačno određenu radnju ili propuštanjeU tom slučaju obaveza obecavaoca je obligacija cilja. Ako treće lice ne izvrši,obecavalac duguje naknadu štete.

2. Obećavalac se obavezao samo da će se zauzeti kod trećeg lica kako bi se ono obavezalo prema ugovorniku da nešto učini/propustiU tom slučaju obaveza obećavaoca je obligacija sredstva,a ne obligacija cilja.Obećavalac će dugovati naknadu štete,samo ako je propustio da se zauzme kod trećeg lica(sve potrebne radnje koje se traže u pravnom prometu).Ako je preduzeo sve radnje,a treće lice neće da se obaveze,onda ne duguje naknadu štete.

DEJSTVA UGOVORA MEĐU STRANAMA UGOVORNICAMA

U ovom pogledu razlikuju se:3. Opšta dejstva4. Posebna dejstva

Opšta dejstva ugovora javljaju se kod svih ugovora,bez obzira na njihovu vrstu,a posebna dejstva se javljaju samo kod teretnih ugovora.Opšta dejstva ugovoraUgovor obavezuje ugovorne strane kao zakon i zato ugovornici moraju izvršiti ugovorne obaveze kao da ih zakon nalaze.To je princip rimskog prava pacta sunt servanta.

86

Ugovorne strane u principu ne mogu odstupiti od ugovora.Međutim princip pravičnosti ipak nalaže da se pod određenim uslovima od ugovora može odstupiti.Tokom XIX i XX veka u pravu nastaju dva izuzetka:

1. Ugovorne strane mogu raskinuti ugovor,odnosno jedna strana može odustati od ugovora ako druga strana ne ispunjeva svoje obaveze.

2. Od ugovora se može odstupiti,odnosno ugovorne odredbe mogu biti izmenjene ako se posle zaključenja ugovora izmene okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora.Ovo odstupanje moguće je samo pod uslovima predviđenim zakonom.Kod nas to je pravilo o raskidu/izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti

Pravna priroda dejstava ugovoraU ovom pogledu postavlja se pitanje da li ugovor stvara samo tražbena prava(prava potraživanja)ili i stvarna prava.Postoje tri sistema u uporednom pravu:

1. Ugovor stvara samo pravo potraživanja,a ne i stvarna pravaOvaj sistem prihvaćen je u nasem pravu,pa ugovor ima samo obligaciono pravno dejstvo.Ugovor ne prenosi pravo svojine niti druga stvarna prava.Ugovor je samo pravni osnov(iustus titulus) za sticanje prava svojine.Da bi došlo do prenosa prava svojine potrebna je predaja stvari,odnosno upis u zemljišne knjige.

2. Ugovor ima stvarnopravno dejstvo,jer direktno prenosi pravo svojineOvaj sistem usvojen je u Francuskoj i ugovor ima translativno dejstvo.Ali ne prenosi ugovor pravo svojine na svakoj stvari,već samo na induividualno određenim stvarima.

3. Sistem nemačkog prava,gde je za sticanje prava svojine potrebno dva akta:a. dugovinski ugovor kojim se strane obavezuju sa jasno vidljivom svrhom.On je kauza.b. ugovor o tradiciji na osnovu koga dolazi do prenosa prava svojine.U nemačkom pravu tradicija

je apstraktan pravni posao koji sam za sebe prenosi svojinu,a u našem pravu tradicija je faktički materijalni akt.

Posebna dejstva ugovoraPosebna dejstva ugovora javljaju se samo kod teretnih ugovora,kao posledica principa da svaka strana duguje drugoj strani naknadu koja je jednaka koristi koju je od druge strane primila.Ovo je princip ekvivalencije,koji se u ZOO određuje kao načelo jednakosti uzajamnih davanja.Štiti se putem nekoliko pravila koja propisuju pravne posledice koje pogađaju ugovor ili ugovor i jednu ugovornu stranu ako je taj princip povređen.Posebna dejstva su:

1. Odgovornost prenosioca za pravne nedostatke (odgovornost za evikciju)2. Odgovornost prenosioca za materijalne/fizičke nedostatke3. Garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari4. Prekomerno oštećenje5. Zelenaški ugovor6. Raskid/izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti7. Prigovor neispunjenja

Na početku postojala su dva pravila i to su odgovornost prenosioca za pravne nedostatke ispunjenja i odgovornost prenosioca za materijalne nedostatke ispunjenja.Pravila o ova dva oblika odgovornosti predviđena su ZOO u članu 121 kod ugovora sa naknadom,pa svaki ugovornik odgovara za materijalne/pravne nedostatke ispunjenja.Ali član 121 nije uredio pravne posledice postojanja pravnih ili materijalnih nedostataka ispunjenja.Taj član samo upućuje da će se na obaveze prenosica prava shodno primenjivati odredbe zakona o odgovornosti prodavca za materijalne/pravne nedostatke ispunjenja,što znači da su konkretne pravne posledice u delu koji se odnosi na ugovor o prodaji,a to su članovi 478-515.

87

ODGOVORNOST PRENOSICA ZA PRAVNE NEDOSTATKE(ODGOVORNOST ZA EVIKCIJU)

Evikcija se sastoji u uznemiravanju pribavioca stvari na osnovu nekog prava koje je postojalo pre pribaviočevog sticanja za koje on,u vreme zaključenja ugovora,nije znao niti je mogao znati da je pristao da stvar uzme sa tim nedostatkom.Za evikciju je bitno da se vrši isticanjem prava nekog trećeg lica i da to pravo isključuje/umanjuje/ ograničava pravo pribavioca.Uznemiravanje mora biti pravno,što znači da se vrši isticanjem nekog pravnog osnova i to uvek mora biti neko stvarno pravo(ne može biti obligaciono pravo).Za evikciju nije značajno faktičko uznemiravanje,odnosno uznemiravanje pribavioca u državini stvari.To uznemiravanje nije osnov odgovornosti prenosioca,jer se pribavilac može zaštiti podizanjem državinskih tužbi.Ako dođe do evikcije onda nastaje posebna odgovornost prenosioca koja će se sastojati u tome da je on dužan da pribaviocu pruži pomoc u sporu koji vodi sa trecćim licem.Ako dođe do gubitka spora,dužnost prenosioca je da vrati korist koju je primio i da pribaviocu nadoknadi štetu koju je pretrpeo.Evikcija može biti:

1. Potpuna evikcija2. Delimična evikcija

Potpuna evikcija postoji kada je usled prava trećeg lica potpuno isključena državina pribavioca na celoj stvari.To ce biti slučaj kada je prenosilac prodao pribaviocu tuđu stvar ili kada je prodao kupcu stvar na kojoj postoji hipoteka.Delimična evikcija postoji kada pribavilac usled postojanja prava trećeg lica izgubi državinu na delu stvari ili kada ima državinu na celoj stvari,ali nema sva ovlašćenja koja je očekivao da će steći ugovorom(npr.jedan deo stvari bude prodat da bi se namirili poverioci prenosioca ili kada na stvari postoji plodouživanje trećeg lica).Prenosilac odgovara pribaviocu(kao dužnik poveriocu)ako je ispunjeno nekoliko uslova:

1. Da se uznemiravanje zasniva na nekom pravuTo pravo treće lice može isticati u sporu ili izvan spora.Kada se ističe u sporu,onda pribavilac može biti uznemiren na dva načina:a. Putem tužbe

Kada se pribavilac nalazi u državini stvari,a treće lice protiv njega podigne npr.reivindikacionu tužbu i tvrdi da je vlasnik stvari,pa traži da mu se stvar vrati.

b. Putem prigovoraKada pribavilac koji je zaključio ugovor sa prenosiocem traži od nekog trećeg lica sudskim putem da mu ono preda stvar,a treće lice istakne prigovor da ono tu stvar drži po nekom pravnom osnovu(npr.ugovor o zakupu).

Uznemiravanje izvan spora u rimskom pravu nije imalo značaja.U savremenom pravu postoji tužba za utvrđenje i ona može biti pozitivna i negativna.Pozitivnom tužbom tužilac od suda traži da utvrdi postojanje nekog njegovog prava.Negativnom tužbom tužilac traži od suda da punovažno utvrdi da prava trećih lica prema njemu ne postoje.Kada podnese negativnu tužbu,prema ZOO prenosilac mora da se upusti u takav spor i da u njemu iznese sve dokaze kojima se utvrđuje postojanje prava koje je on preneo pribaviocu odnosno dokaže da prava trećih lica ne postoje.

2. Nedostatak treba da postoji u prenosiočevom pravuNedostatak koji se se pojavi nakon što je pribavilac stekao pravo na stvari nije pravno relevantan.Za nastanak odgovornosti,odnosno obaveze zaštite,nije bitno da li je prenosilac znao za postojanje

88

nedostatka.On će odgovarati čak i kada nije znao da u njegovom pravu postoji pravni nedostatak.To je posledica principa jednake vrednosti uzajamnih davanja.Ovaj princip deluje objektivno i on nalaže da mora postojati ravnoteža u međusobnim davanjima ugovornih strana,pa zbog toga na njegovu primenu ne utice činjenica da li je prenosilac znao ili nije znao.Pribavilac može da zahteva zaštitu od pravnog prethodnika svog prenosioca,ako je pravni nedostatak postojao i pre nego što je prenosilac stekao pravo koje je kasnije preneo pribaviocu.To može učiniti posredno i neposredno.a. Posredno može da zahteva samo ako je prenosilac insolventan,na osnovu pravila da poverilac ima

pravo da ostvaruje prava koja njegov dužnik ima prema svojim dužnicima,ukoliko ih insolventni dužnik sam ne vrši(opšte pravilo obligacionog prava).Posledice takve tužbe pribavioca,ako bude usvojena,je da prethodnik mora u imovinu prenosioca da vrati sve ono što mu duguje da bi se iz imovine mogli namiriti svi poverioci prenosioca.Ovaj posredni način je nepovoljan za pribavioca zbog toga što kada uspe sa tužbom ima pravo da se namiri iz imovine prenosioca,ali to pravo imaju i svi drugi poverioci prenosioca,pa postoji opasnost da neće moći potpuno da se namiri.

b. Neposredno je način koji je povoljniji za pribavioca.Pribavilac se može neposredno stvarno pravnom tužbom obratiti prethodniku pribavioca na osnovu opšteg pravila da se na osnovu svakog prenosa stvari,prenose i tužbe za zaštitu tog prava.

3. Da je pribavilac savestanPotrebno je da pribavilac nije znao niti je mogao znati u momentu zaključenja ugovora da postoje prava nekog trećeg lica.On neće biti savestan ako ga je prenosilac obavestio o postojanju prava.Ako ga nije obavestio pribavilac će biti nesavestan ako je to pravo upisano u javne registre,shodno načelu pouzdanja u javne registre.Ali ako je ovo pravo upisano u javne registre,a prenosilac je uverio pribavioca da i pored toga što je to pravo upisano,ono zapravo ne postoji(npr.zato što je prestalo,a nije brisano),prenosilac će odogovarati.Dakle u ovom slučaju neće se smatrati da je pribavilac nesavestan.Nesavesnost pribavioca ne isključuje u potpunosti mogućnost pozivanja prenosioca na odgovornost ,pa čak i ako je pribavilac znao ili mogao znati,on će imati pravo da zahteva povraćaj stvari,sniženje cene.Jedino pravo koje neće imati je pravo da zahteva naknadu štete od prenosioca.

4. Pribavilac treba da obavesti prenosioca o pravnom uznemiravanjuDa bi prenosilac mogao pružiti zaštitu pribaviocu,potrebno je da on sazna da treće lice ističe neko pravo prema pribaviocu.Čim sazna za postojanje prava trećeg lica,bez obzira da li se to pravo ističe u sporu ili vansudski postoji opravdana bojazan,pribavilac je dužan da o tome obavesti prenosioca.Sa obaveštenjem mora pozvati prenosioca da se umeša u spor koji on vodi ili namerava da povede i da u tom sporu podnese dokaze o tome da je pravo koje je preneo na pribavioca bez nedostatka.Ovaj uslov prema ZOO nema apsolutni značaj,pa će prenosilac moći da se pozove na odgovornost čak i kada se pribavilac upustio u spor i spor izgubio ne obaveštavajući prenosioca o tome.Pribavilac će se u slučaju kada ne obavesti prenosioca,upusti se u spor,ali ako ga izgubi,izgubiće prava koja mu pripadaju po osnovu odgovornosti,osim ako dokaže prenosiocu da je on(pribavilac) raspolagao sredstvima koja su mogla da odbiju zahtev trećeg lica.Pribavilac se može pozvati na odgovornost i kada nije obavestio prenosioca o uznemiravanju,ako je bez spora priznao očigledno osnovano pravo trećeg lica.

Odgovornost prenosioca sastoji se u nastanku nekih obaveza za njega.Koje će obaveze nastati zavisi od toga da li je u pitanju potpuna ili delimična evikcija.Ako postoji potpuna evikcija onda se ugovor raskida po samom zakonu.Ako postoji delimična evikcija ugovor se ne raskida po samom zakonu,već pribavilac ima pravo izbora između dva prava:

1. Sniženje cene2. Raskid ugovora jednostranom izjavom volje

89

Ako dođe do raskida ugovora za prenosioca nastaje obaveza da vrati ono što je primio na osnovu takvog ugovora i obaveza na naknadu štete.Ako je u pitanju potpuna evikcija onda je prenosilac dužan da vrati sve ono što je primio.Ako je evikcija delimična,a pribavilac je optirao za sniženje cene,onda prenosilac vraća samo odgovarajući deo onoga što je primio,a faktičko je pitanje u kom obimu će biti to vraćanje.Obaveza na naknadu štete treba da obuhvati 4 stavke:

1. Da podmiri troškove koje je pribavilac imao u vezi sa zaključenjem i izvršenjem ugovora2. Da podmiri parnične troškove vođenja sudskog spora pribavioca sa trećim licem3. Da podmiri troškove za plodove od stvari koje je pribavilac morao da preda trećem licu,računajuci od

dana kada je treće lice podnelo tužbu,jer je od tog momenta pribavilac nesavestan4. Da podmiri svako drugo umanjenje imovine pribavioca koje je nastupilo kao posledica pravnog

nedostatkaŠto se tiče rokova u kojima pribavilac može da zahteva povraćaj datog i naknadu štete,postoje dve vrste:

1. Prvi rok važi u situaciji kada je treće lice podiglo tužbu protiv pribavioca i u tom sporu uspelo .Taj rok iznosi 6 meseci i računa se od momenta kada je spor pravosnažno okončan.U tom roku pribavilac može tražiti povraćaj datog i naknadu štete.

2. Drugi rok postoji u situaciji kada treće lice nije podiglo tužbu protiv pribavioca,ali je pribavilac van spora saznao za pravo trećeg lica.Rok iznosi 1 godinu i to je rok u kome pribavilac mora podneti tužbu protiv trećeg lica,da bi se utvrdilo da li pravo trećeg lica postoji ili nepostoji.

Može se desiti da treće lice ne ističe nikakvo pravo,ali mogu postojati javnopravna ograničenja na pravu koje je pribavilac pribavio(npr.zabranjena izgradnja).Tada se prema ZOO primenjuju pravila po osnovu evikcije ukoliko je prenosilac znao za postojanje takvih ograničenja i nije skrenuo pažnju pribaviocu.Pravila o evikciji su dispozitivnog karaktera i strane mogu ugovorom ograničiti/isključiti odgovornost prenosioca za pravne nedostatke,ali ako je prenosilac u momentu zaključenja ugovora znao za nedostatke stvari takva odredba u ugovoru je ništava.

ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE(FIZIČKE)NEDOSTATKE

Ovde je isto kao i za evikciju,posledica je delovanja principa ekvivalencije.Ovde se taj princip izražava kroz obavezu prenosioca da garantuje pribaviocu mirnu državinu i korisnu državinu,odnosno da garantuje da će pravo koje pribavilac stiče moći da koristi u skladu sa očekivanjima zbog kog je zaključen ugovor.Javljaju se 2 pitanja:

1. Šta je potrebno da bi prenosilac odgovarao2. Za koje nedostatke prenosilac odgovara

Što se tiče drugog pitanja,u potpunosti ga rešava ZOO.Potrebno je pre svega da nedostatak postoji.Nedostatak prema ZOO postoji kada:

1. Stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene (npr.ugovoren je pas koji je dresiran,a nije).

2. Stvar nema svojstva/odlike koje su potrebne za redovnu upotrebu stvari shodno njenoj nameni (npr.prodata klima koja ne hladi vazduh)

3. Stvar nema svojstva za naročitu upotrebu zbog koje je pribavilac nabavlja,a koja je bila poznata prenosiocu ili mu nije mogla ostati nepoznata(npr.kupac kupuje konja zbog trke,jer misli da je konj trkački,a ustvari je običan).

4. Stvar ne odgovara uzoru/modelu koji je bio pokazan pribaviocu.Ovaj nedostatak je pravno relevantan samo kod ugovora u privredi.

90

Dakle može se reći da je potrebno ispunjenje četiri uslova da bi prenosilac odgovarao za nedostatke stvari:1. Da nedostatak postoji2. Da nedostatak bude znatan (npr.prodaja bolesne stoke)3. Da nedostatak bude nepoznat pribaviocu.

Ukoliko su nedostaci bili poznati ili mogli biti poznati pribaviocu u momentu zaključenja ugovora,prenosilac ne odgovara.Prema ZOO smatra se da nisu mogli ostati nepoznati kupcu nedostaci koje bi brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lica istog zanimanja i struke kao kupac,moglo lako opaziti pri uobičajenom pregledu stvari.Dakle ZOO uvodi objektivan kriterijum,jer ne ne uzimaju u obzir lična svojstva kupca.ZOO sadrži i odstupanje od ovog pravila, pa će prenosilac odgovarati čak i onda kada nedostaci nisu mogli ostati nepoznati,ako je prenosilac izjavio da stvar nema nedostatke,odnosno da stvar ima određena svojstva/odlike.

4. Nedostatak mora postojati u momentu prenosa pravaKod nas taj momenat je momenat prelaska rizika,odnosno momenat sticanja državine.

Ako postoje ovi uslovi,onda prenosilac odgovara za fizičke nedostatke.Ali neophodno je da i pribavilac ispuni određene dužnosti koje mu zakon nalaze.Pribavilac je dužan da:

stvar pregleda na uobičajeni način ili da je da na pregled,cim je to moguće prema redovnom toku stvari

da obavesti prenosioca o uocenom nedostatku,a samo obavestenje treba da bude blagovremeno i uredno. Smatra se da je za fizičko lice ucinjeno blagovremeno,ako je ucinjeno u roku od 8 dana,o dana kada je nedostatak uocen,a kod ugovora u privredi odmah,bez odlaganja.

Može se desiti da se nedostatak nije mogao uočiti uobičajenim pregledom.Tada se radi o skrivenom nedostatku.Ako postoji skriveni nedostatak rok (8 dana ili bez odlaganja) se ne računa od momenta pregleda stvari,već od momenta je pribavilac nedostatak otkrio.Ako se nedostatak pojavi 6 meseci nakon predaje pribaviocu,onda takav nedostatak nije pravno relevantan.Što se tiče obaveštenja o nedostatku,obaveštenje mora biti uredno,što znači da u njemu mora biti navedeno u čemu se nedostatak sastoji i mora biti upućen poziv prenosiocu da otkloni taj nedostatak.Obaveštenje mora biti upućeno prenosiocu na pouzdan način.Nekada se pouzdanim načinom smatralo samo pismeno obaveštenje,ali u savremenoj praksi to su i druga sredstva,kao što su telefon,telegraf i slično,pod uslovom da se sa sigurnošću može utvrditi da je takvo obaveštenje stiglo do prenosioca.Ako pribavilac nije ispunio svoje dužnosti,koje mu zakon nalaže,on nema prava koja mu zakon garantuje.Jedino ako je prodavac znao ili mu nije mogao ostati nepoznat nedostatak,kupac/pribavilac ne gubi svoja prava,čak i kada je propustio da obavesti prenosioca o njihovom postojanju.Dakle to znači da pribavilac i dalje ima prava garantovana zakonom i pored toga što prenosioca nije obavestio o nedostacima stvari,pod uslovom da je prenosilac bio nesavestan.Što se tiče rokova za ostvarivanje prava po osnovu nedostatka,oni teku od momenta kada je pribavilac obavestio prenosioca o postojanju nedostatka.Rok teče od tog momenta i iznosi godinu dana.U okiru tok roka pribavilac može da zahteva:

1. Otklanjanje nedostataka,popravku ili zamenu stvari2. Sniženje cene3. Raskid ugovora

Iz ovog proističu i prava pribavioca koja mu garantuje ZOO,a to su pravo da zahteva ispunjenje ugovora,da zahteva sniženje cene ili da raskine ugovor jednostranom izjavom volje.Pravo na ispunjenje ugovora podrazumeva pravo da pribavilac zahteva otklanjanje nedostatka,popravku ili zamenu stvari/isporuku druge stvari iste vrste.Pribavilac mora prenosiocu ostaviti rok.Njegovo trajanje nije zakonom određeno u danima,već pravnim standardima.To znači da pribavilac prenosiocu mora ostaviti primereni rok,a koji je rok primeren je faktičko pitanje koje određuje sud.

91

Primarno pravo pribavioca je pravo da zahteva ispunjenje ugovora,pa se ne može korisititi sa preostala dva prava,pre nego što iskoristi ovo pravo.Preostala dva prava,pribavilac ima tek pošto istekne rok koji je ostavio prenosiocu za otklanjanje nedostatka.Ako pribavilac optira za sniženje cene,onda je tu svoju odluku dužan da saopšti prenosiocu nakon isteka primerenog roka.Ugovor ostaje na snazi,ali će prenosilac biti dužan da pribaviocu vrati razliku u ceni koja je jednaka razlici između prodajne cene i umanjene vrednosti koju stvar ima usled postojanja nedostatka.Ako pribavilac optira za raskid ugovora,onda nije potrebno da ostavi dodatni rok,osim prvobitnog primerenog roka,jer nakon isteka prvobitnog roka,ugovor se raskida po zakonu,automatski.Ugovorom se može isključiti ili ograničiti odgovornost za nedostatke.

GARANCIJA ZA ISPRAVNO FUNKCIONISANJE STVARI

Garancija je slična obavezi zaštite od fizičkih nedostataka.Vrste garancije:1. Garancija koja nastaje na osnovu samog zakona,a kojom se garantuje pribaviocu stvari da će se fizički

nedostaci stvari koje je kupio biti otklonjeni,ali da će imati pravo ako ne budu otklonjeni da raskine ugovor,zahteva sniženje cene.

2. Ugovorna garancija,ali samo u slučaju ugovora o prodaji koji ima za predmet neku tehničku robu,a prodavac je predao kupcu garantni list.Garantni list je dokument koji sadrži obećanje,odnosno izjavu prodavca da će otkloniti nedostatke u funkcionisanju tehničke robe njenim popravljanjem ili zamenom stvari,ako se nedostatak pojavi u roku trajanja garantnog roka.Ovom garancijom je pored prodavca obavezan i proizvođač tehničke robe.Zbog toga se javljaju dva ugovorna odnosa,jedan sa prodavcem,a drugi sa proizvođačem.Svaki kupac ima odgovarajuća prava na osnovu garancije:

a. Da zahteva od prodavca ili proizvođača opravku stvari u razumnom roku.Ako stvar ne može biti opravljena u razumnom roku ima pravo da zahteva isporuku druge stvari istog roda.

b. Pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled toga što je bio lišen upotrebe stvari za vreme dok je stvar na popravci.Za to vreme garantni rok se produžava za taj period,a ako je izvršena zamena garanti rok teče iznova.

c. Pravo da ukoliko stvar ne bude popravljena/zamenjena u razumnom roku zahteva sniženje cene ili da raskine ugovor

Iako postoje određene sličnosti garancije sa obavezom zaštite od fizičkih nedostataka postoje i razlike koje se ogledaju u nizu pitanja,a to su:

1. Ko odgovara2. Rokovi 3. Momenat postojanja nedostatka

Korišćenjem prava iz garancije ne dira se u prava iz zakona,a to su pravila o odgovornosti prodavca za nedostatke stvari.

PREKOMERNO OŠTEĆENJE

Prekomerno oštećenje postoji kada se vrednost uzajamnih obaveza u dvostranom ugovoru nalaze u disproporciji koja prevazilazi zakonom utvrđene granice/vrednosti.U pogledu prekomernog oštećenja u teoriji postoje dva stanovišta:

92

1. Subjektivno stanovište prema kome prekomerno oštećenje postoji kada je disproporcija posledica neke mane volje,zablude ili prevare ugovorne strane.Ovo stanovište prihvaćeno je u francuskom i austrijskom pravu.

2. Objektivno stanovište prema kome je ne bitno postojanje zablude ili prevare.Od značaja je samo činjenica da postoji nejednakost,preko dozvoljene mere,vrednosti obaveza ugovornih strana.Ovo stanovište bilo je prihvaćeno u ZOO sve do izmena 1993.godine.Do izmena ova pravila važila su,kada je neko društveno pravno lice otuđivalo osnovno sredstvo u društvenoj svojini,kojim je raspolagalo,a pribavilac je bilo građansko pravno ili fizičko lice.Ovo pravilo važilo je i kada se društveno pravno lice pojavljivalo kao pribavilac, a prenosilac je bilo građansko pravno ili fizičko lice.Izmenama iz 1993.godine brisana su pravila o objektivnom pojmu prekomernog oštećenja.Sada ZOO usvaja subjektivni pojam prekomernog oštećenja,pa ono postoji kada je nesrazmera uzajamnih davanja posledica zablude oštećene strane u pogledu vrednosti sopstvene prestacije.

ZOO propisani su uslovi za prekomerno oštećenje.Uslovi su:1. Da između obaveza ugovornih strana postoji nesrazmera2. Da oštećena strana za pravu vrednost prestacije nije znala niti je mogla znati3. Da postoji određeni stepen nesrazmere

Taj stepen je u ZOO određen standardom očigledne nesrazmere.ZOO nije prihvatio tradicionalni način iz rimskog prava,a to je da nesrazmera bude preko 1/2.Takođe ZOO napušsta pravilo iz Zakona o prometu zemljišta,koji je tražio da nesrazmera bude preko 2/3.ZOO ne postavlja razlomak,već prepušta sudu da utvrdi stepen nesrazmere,odnosno da utvrdi kada postoji očigledna nesrazmera.

4. Da nesrazmera postoji u momentu zaključenja ugovoraAko se nesrazmera pojavi u toku izvršenja ugovornih obaveza nije reč o prekomernom oštećenju.Takva nesrazmera može biti otklonjena primenom drugog pravnog sredstva,a to je raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Pravila o prekomernom oštećenju se primenjuju na dvostranoobavezne teretne ugovore.Postoje i izuzeci,a to su:

1. Aleatorni ugovori su oni u kojima se u momentu zaključenja ne zna ko će biti poverilac,a ko dužnik obaveze.Sve zavisi od neizvesne okolnosti.

2. Ugovor o javnoj prodaji(prodaja na javnoj aukciji).Javna prodaja organizovana od strane državnih organa ne podleže primeni ovog pravila(pravila o prekomernom oštećenju),zbog toga što bi na taj način bio doveden u pitanje autoritet državnog organa(npr.javna prodaja od strane suda u izvršnom postupku).

3. Ugovor o prodaji kod koga je kupac pristao da plati veću cenu iz osobine naklonosti prema nekoj stvari (npr.da kupi psa rase koji je bio uginuo)

4. Ugovor o poravnanjuOvaj ugovor zaključuju lica između kojih postoji ili spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu.Strane zaključuju poravnanje da bi rešile spor ili otklonile neizvesnost i tačno precizirali svoja prava i obaveze.Strane se obavezuju na međusobna popuštanja,mogu se obavezati da delimično priznaju zahtev druge strane,da se odreknu svog prava,da produže rok,da pristanu na delimičnu otplatu duga.Bitno je da popuštanja budu uzajamna.Zbog toga što strana pristaje na međusobna popuštanja,druga strana se ne može pozvati na prekomerno oštećenje.

Prema ZOO strana koja je prekomerno oštećena ima pravo da zahteva poništenje ugovora koji je zbog prekomernog oštećenja rušljiv,dakle relativno ništav.Ako sud uvaži zahtev za poništenje,svaka strana je dužna da vrati ono što je primila.

93

Međutim postoji mogućnost da se oslobodi obaveze saugovarača ako svoju obavezu dopuni do prave tržišne vrednosti. Može se osloboditi obaveze koja glasi na jedan predmet,predajući drugi i u tom slučaju postoji fakultativna obligacija.Rok za poništenje ugovora u kome postoji prekomerno oštećenje je godinu dana od zaključenja ugovora. Nakon isteka tog roka oštećena strana se više ne može pozvati na prekomerno oštećenje.Unapred odricanje od ovog prava nema pravno dejstvo.

ZELENAŠKI UGOVORI

Zelenaški ugovor je ugovor u kome jedna ugovorna strana koristeći se stanjem nužde,teškim materijalnim stanjem druge ugovorne strane,nedovoljnim iskustvom,lakomislenošću ili zavisnošću,ugovori za sebe ili nekog trećeg korist,koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što dao,učinio ili se obavezao da će učiniti.Obzirom da su zelenaški ugovori bliski prekomernom oštećenju,i kod ovih ugovora zahtevaju se slični uslovi kao i kod prekomernog oštećenja.Neophodno je da postoji očigledna nesrazmera u uzajamnim davanjima.Ovde je potrebno da postoji određeno subjektivno stanje kod oštećene ugovorne strane,pa tako to može biti stanje nužde,teško materijalno stanje,nedovoljno iskustvo,lakomislenost ili zavisnost. Posledica ovog subjektivnog stanja je u tome što jedna ugovorna strana upravo koristeći to subjektivno stanje ugovori za sebe ili neko treće lice korist koja je u očiglednoj nesrazmeri.Zelenaški ugovor se manifestuje kroz pojedine ugovorne odredbe kao što je odredba o kamati koja se ugovara po znatno većoj kamatnoj stopi,nego na tržištu ili kada se predvidi odredba o ugovornoj kazni u iznosu znatno većem od procenta u kome se ugovorna kazna ugovara na tržištu.Te odredbe su odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen,pa one povlače apsolutnu ništavost celog ugovora.Znači da je kod zelenaških ugovora,za razliku od prekomernog oštećenja,reč o apsolutnoj ništavosti.Dakle kada se radi o prekomernom oštećenju,zabluda povlači rušljivost,a kada se radi o zelenaškom ugovoru on se protivi osnovnom načelu,a to je načelo savesnosti i poštenja.Zbog toga se na apsolutnu ništavost može pozvati svako pravno zainteresovano lice ili je utvrđuje sud po sluzbenoj dužnosti.ZOO propisuje jednako pravo za oštećenu stranu koje uobičajeno strane nemaju kod apsolutno ništavih ugovora. Oštećena strana kod zelenaškog ugovora može da zahteva da se njena obaveza smanji na pravičan iznos.Ovo pravo traje 5 godina i računa se od dana zaključenja ugovora.Pošto ovakvim zahtevom oštećena strana izjavljuje svoju volju da ugovor održi na snazi,u pitanju je poseban slučaj konvalidacije,koja nije svojstvena apsolutno ništavim ugovorima.Zbog toga zelenaški ugovori odstupaju od čistog modela apsolutno ništavih ugovora i približavaju se rušljivosti ugovora.To znači da zelenaški ugovor jeste apsolutno ništav ugovor,ali dobija i osobine rušljivog ugovora.

PRIGOVOR NEISPUNJENJA

Kod teretnih ugovora važi pravilo da se ugovorne obaveze izvršiti istovremeno.Ovo pravilo je predviđeno i ZOO koji određuje da nijedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu,ako druga strana ne ispuni svoju obavezu ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu,izuzev ako nešto drugo nije ugovoreno,zakonom određeno ili proističe iz prirode posla(ovo je negativna formulacija).Zakonom je moguće predvideti da jedna strana ispuni svoju obavezu pre nego što je ispuni druga strana. Recimo kupoprodaja sa obročnim otplatama cene.U ovom primeru radi se o modifikaciji ugovora o prodaji kod koje prodavac unapred ispunjava svoju obavezu,a kupac isplaćuje cenu tek posle i to u pojedinim obrocima u određenom vremenskom periodu.Ova prodaja je prodaja na poček ili kupovina na kredit.Suprotnost ovom

94

slučaju je prodaja na prekup ili prenumerativna prodaja gde kupac unapred plaća u celini ili pretežnim delom,dok prodavac obavezu predaje stvari ispunjava tek kasnije(npr.pretplata na knjige).Kod kupovine na kredit ili prodaje na poček prodavac čeka kupca da ispuni obavezu istovremeno mu dajući kredit.Može se desiti da se posle zaključenja ugovora,gde se jedna ugovorna strana obaveže da će prva ispuniti obavezu, promene materijalne prilike druge ugovorne strane,u toj meri da postane neizvesno da li će moći da ispuni svoju obavezu(npr.kupac plati cenu,a materijalne prilike prodavca postanu lošije).Tada strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu ima pravo da odloži ispunjenje sve dok druga strana ne ispuni svoju obavezu ili dok ne pruži dovoljno obezbeđenje da će je ispuniti.Ista mogućnost postoji i kada su materijalne prilike druge strane bile teške još u vreme zaključenja ugovora,ako njen saugovarač nije znao niti je morao znati za loše materijalne prilike.U ova dva poslednja slučaja može se prigovorom odložiti ispunjenje,odnosno u tim slučajevima,strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu,može zahtevati da joj se obezbeđenje pruži u primerenom roku,a protekom tog roka,bez rezultata,može raskinuti ugovor.

RASKID/IZMENA UGOVORA ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI

Ovo je peto po redu pravno sredstvo kojim se štiti princip ekvivalencije u dvostranoobaveznim ugovorima.Za razliku od zelenaških ugovora i prekomernog oštećenja kojima se ovaj princip štiti u momentu nastanka,kod raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti,taj princip se štiti u toku izvršenja ugovora.Dakle ovde postoji disproporcija uzajamnih davanja,ali tek nakon zaključenja ugovora.Ovaj osnov za raskid treba da nastane usled promenjenih okolnosti,a to su okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora,ako na izvršenje ugovora deluju tako što otežavaju izvršenje obaveze jedne ugovorne strane i onemogućavaju ostvarenje svrhe.Razlikuju se nemogućnost izvršenja i onemogućavanje ostvarivanja svrhe.

Onemogućavanje ostvarivanja svrhe Nemogućnost izvršenja

Ugovorna obaveza se može izvršiti,odnosno ne postoji fizička nemogućnost izvršenja,već je nemoguće da se postigne cilj koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora.Ovo je osnov za primenu pravnih pravila o raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Posle zaključenja ugovora nastupile su okolnosti koje imaju karakter više sile i zbog kojih je fizički nemoguće izvršiti obavezu.Najčešće zbog toga što je predmet ugovorne obaveze propao.Ovo je osnov za primenu pravnog instituta prestanka ugovora usled naknadne nemogućnosti ispunjenja.

U rimskom pravu ugovor je bio zakon,pa nije bilo moguće odstupiti od ugovora usled promenjenih okolnosti. Teorija o klauzuli rebus sic stantibus počela je da menja tadašnji pogled na promenjene okolnosti.Po ovoj teoriji svaki ugovor se zaključuje uz prećutnu klauzulu da će ugovorna strana izvršavati ugovorne obaveze,ako stvari ostanu u onakvom stanju kao prilikom zaključenja ugovora.Ako se okolnosti promene i stanje stvari postane drugačije,ugovorne strane mogu da se pozovu na ovu prećutnu klauzulu i da se oslobode daljeg izvršenja obaveze.Ova teorija nije bila primenjena sve do XVII veka.Prvi put je primenjena u Italiji.Inače javlja se odbojan stav prema ovoj teoriji i danas,recimo u Francuskoj,Nemačkoj,Švajcarskoj,pa je u ovim zemljama primena ove teorije moguća samo u izuzetnim slučajevima predviđenim zakonom.To znači da samo izuzetno u ovim zemljama može doći do raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti.Do prihvatanja ove teorije dolazi tek u XX veku.Prvi zakonik u kome je ona bila primenjena bio je Italijanski građanski zakonik donet 1942.godine.Ova teorija uneta je i u opšte uzanse za promet robe iz 1954.godine.

95

Pravilo koje predviđaju uzanse je da ako posle zaključenja ugovora nastupe izvanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti u vreme zaključenja ugovora i ako usled dejstva tih okolnosti izvršenje ugovorne obaveze za jednu ugovornu stranu postane preterano teško ili bi joj to nanelo preterano veliki gubitak,onda ta ugovorna strana ima pravo da zahteva raskid (reviziju) ugovora.ZOO član 133 predviđa da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora,u oba slučaja u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi bilo nepravično održati ga na snazi takak kakav je,strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze,odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora,može zahtevati da se ugovor raskine.Dakle ZOO prihvata mogućnost raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti,ali uslovi za raskidanje nisu isti kao u opštim uzansama.Postoje 2 pretpostavke za raskidanje:

1. Da su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje se u vreme zaključenja nisu mogle predvideti, izbeći,sprečitiOkolnosti mogu biti različite prirode (npr.prirodni događaji kao što je zemljotres,grad i društveni događaji kao sto su rat,štrajkovi itd.).Promena okolnosti može biti i donošenje novih zakona i podzakonskih propisa (ograničenje ili zabrana uvoza i izvoza,određenih sirovina itd.).Tu se takođe mogu ubrojiti i ekonomske pojave(nagli skok cena,inflacija).Potrebno je da se radi o okolnostima koje se nisu mogle predvideti,izbeći,sprečiti,sa stanovišta ugovora ove okolnosti imaju karakter više sile.Ove okolnosti ne cene se subjektivno sa stanovišta ugovora,već objektivno.Objektivni kriterijum za određivanje da li je došlo do promene okolnosti je prosečno pažljiv covek.

2. Da su promenjene okolnosti nastupile pre isteka roka za ispunjenje ugovorne obaveze one ugovorne strane koja se na njih pozivaPromenjene okolnosti moraju nastupiti pre dospelosti te ugovorne strane.Obrnuta situacija nije moguća zato što se nalazi u docnji,a dužnik u docnji je dužan da trpi sve negativne posledice.

Postoje 2 slučaja raskida ugovora usled promenjenih okolnosti:1. Kada promenjene okolnosti otežavaju izvršenje obaveze jedne ugovorne strane u tolikoj meri da

ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi ga po opštem misljenju bilo nepravično ostaviti takvog na snazi (npr.englezi,brod,suecki kanal).

2. Kada promenjene okolnosti onemogućavaju ostvarenje svrhe ugovora u tolikoj meri da ugovor ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi ga po opštem misljenju bilo nepravično održati na snazi takav kakav je.

Kada nastupe pretpostavke u jednom od dva slučaja,onda strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze ili se ne može ostvariti svrha,dužna je da po nastupanju tih okolnosti obavesti drugu ugovornu stranu.Ova dužnost predviđena je ZOO i njen cilj je da druga ugovorna strana sazna za okolnosti i za nameru strane koja želi raskid ugovora.Ova strana takođe može inicirati pregovore u vezi sa odgovarajućom izmenom.Ako ugovorna strana ne ispuni svoju obavezu u pogledu obaveštavanja,bice dužna da nadoknadi štetu,ali neće izgubiti pravo da zahteva raskid ugovora.Raskid se ostvaruje sudski putem,a zahtev za raskid ugovora podnosi strana pogođena promenjenim okolnostima.U toku postupka sud utvrđuje da li postoje pretpostavke za raskid i ako postoje on će presudom raskinuti ugovor.Umesto raskida ishod spora može biti izmena ugovornih odredaba.Do toga može doći samo ako druga ugovorna strana pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.Ako izrekne raskid ugovora,sud će na zahtev druge ugovorne strane obavezati stranu koja je zahtevala raskid ugovora, da nadoknadi pravičan deo štete.

RASKID ZBOG PROMENJENIH OKOLNOSTI JE JEDINI SLUČAJ SUDSKOG RASKIDA UGOVORA

96

Ugovorne strane mogu se unapred odreći pozivanja na promenjene okolnosti,ako to nije suprotno načelu savesnosti i poštenja.Međutim postojanje prava ugovornih strana da se odreknu od prava na raskid/izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti slabi ugovornu disciplinu.Druga strana nikada ne može biti sigurna da li će ugovor biti ispunjen onako kako glasi.Svaka ugovorna strana zainteresovana je da se druga ugovorna strana odrekne prava na pozivanje promenjenih okolnosti.To odricanje se obavlja na osnovu posebnih odredbi u ugovoru.Pre donošenja ZOO,u sudkoj praksi smatralo se da ovakvo odricanje nije dosledno.Pozivanje na to treba da ima svoje granice (ne mogu se pozvati na bilo koju okolnost).

PRESTANAK UGOVORA

Obligacija prestaje ispunjenjem,protekom roka,novacijom,otkazom i slično.Obligacija prestaje ispunjenjem obaveze iz ugovora,dok ugovor ne prestaje ispunjenjem obaveze iz ugovora(iustus titulus)!Sve obaveze iz jednog ugovora prestaju da postoje ako ugovor bude poništen ili prestane na drugi način.

NAČIN NA KOJI PRESTAJE OBAVEZA UGOVOR

Ugovor može prestati na jedan od četiri načina:1. Poništaj ugovora2. Raskid ugovora3. Prestanak ugovora usled nemogućnosti ispunjenja4. Prestanak ugovora usled smrti ugovornika

Poništaj ugovora je način prestanka nepunovažnog ugovora,odnosno ugovora koji ne proizvodi pravna dejstva. Sam poništaj nepunovažnog ugovora može biti dvojak:

1. Apsolutna ništavost2. Relativna ništavost

Prestanak punovažnog ugovora razlikuje se od prestanka nepunovažnog ugovora. Punovažan ugovor je onaj ugovor koji postoji i proizvodi pravno dejstvo.To je saglasnost volja kojoj pravni poredak priznaje pravno dejstvo.Punovažan ugovor može prestati na tri načina:

1. Raskid ugovora2. Prestanak usled nemogućnosti ispunjenja3. Prestanak usled smrti jedne ugovorne strane

PRESTANAK PUNOVAŽNOG UGOVORA

Raskid ugovora je način prestanka ugovora na osnovu izjave volje obe ugovorne strane ili samo jedne ugovorne strane. Postoje dve vrste raskida:

1. Sporazumni raskid2. Jednostrani raskid

Sporazumni raskid je ugovor kojim ugovorne strane odustaju od svog ranije započetog ugovora.Za raskid ugovora je bitno da prethodni ugovor nije izvršen do kraja(npr.kod ugovora o prodaji kupac ne isplati cenu).Nakon što je izvršen može se ponistiti(prodavac isporučio,kupac platio-naknadna saglasnost-kupac ima položaj prodavca,a prodavac položaj kupca).Ako je prethodni ugovor izvršen,novi ugovor je novi ugovor,gde ugovorne strane imaju obrnute uloge nego u ranijem ugovoru.Uslovi za sporazumni raskid su pre svega uslovi

97

koji se zahtevaju za zaključenje bilo kog ugovora,obzirom da je to u stvari novi ugovor.Uslovi su saglasnost volja,sposobnost,predmet,kauza,forma(fakultativan uslov).Ovi uslovi se cene nezavisno od uslova koji su bili potrebni da se ugovor zaključi.Ako je ugovor koji se raskida bio formalan,njegov raskid može biti i neformalan,osim u nekoliko izuzetaka:

1. Kada je zakonom predviđeno da raskid mora biti učinjen u istoj formi kao i ugovor koji se raskida2. Kada iz svrhe zbog koje je bila propisana forma proizilazi da i raskid mora biti učinjen u istoj formi

Jednostrani raskid je prestanak punovažnog ugovora na osnovu volje jedne ugovorne strane.On se protivi prirodi ugovora,jer je on dvostrana izjava volje.Zbog toga nije uvek moguć.Moguć je kada je predviđen samim ugovorom ili zakonom.ZOO predviđa 2 slučaja kada se ugovor može jednostrano raskinuti protivno volji druge ugovorne strane:

1. Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti2. Raskid ugovora zbog neispunjenja (vansudski raskid)

U dvostranim ugovorima,ako jedna strana ne ispuni svoju obavezu,druga ugovorna strana može,ako nešto drugo nije određeno,da zahteva ispunjenje obaveze,ili pod određenim uslovima može raskinuti ugovor prostom izjavom volje,ako raskid ne nastupi po samom zakonu,a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. I ovde je potrebno kumulativno ispunjenje nekoliko uslova:

a. Da jedna strana nije ispunila obavezub. Da jedna strana izjavi drugoj da raskida ugovor(prosta izjava).Izjava ne mora biti formalna,ali

je uglavnom pismena.c. Da dužniku bude ostavljen naknadni rok za ispunjenje(primeren)

Kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora,pa dužnik ne ispuni svoju obavezu u tom roku,ugovor se raskida po samom zakonu(npr.ugovor o delu da se sašije odelo do venčanja).Međutim poverilac može održati ugovor na snazi,ako po isteku roka bez odlaganja obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora.Kada je poverilac zahtevao ispunjenje,pa ga nije dobio u razumnom roku,može izjaviti da raskida ugovor.Ova pravila važe kako u slučaju da su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku,tako i onda kada je ispunjenje ugovora o roku bitan sastojak ugovora.Kada ispunjenje obaveze u roku nije bitan sastojak ugovora,dužnik zadrzžava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu,a poverilac da zahteva ispunjenje obaveze.Ali ako poverilac želi da raskine ugovor,mora dužniku da ostavi naknadni,primereni rok za ispunjenje.Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu u naknadnom roku nastupaju iste posledice kao i u slučaju kada je rok bitan sastojak ugovora.Poverilac može raskinuti ugovor i bez ostavljanja naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku.Kada je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora druga strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete.Posebna pravila važe kod ugovora sa uzastopnim obavezama.Kada jedna strana ne ispuni jednu obavezu,druga strana može u razumnom roku raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza,ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene(to su ugovori gde se obaveze prostiru u dužem vremenskom periodu npr.ugovor o osiguranju).Ta strana može raskinuti ugovor ne samo u pogledu budućih obaveza,nego i u pogledu već ispunjenih obaveza,ako njihovo ispunjenje bez ostalih ispunjenja nema interesa za nju.Dužnik može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje.Poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor,dužan je da to dužniku saopšti bez odlaganja.

98

Ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze.Neznatno ispunjenje bi moglo biti neispunjenje neke sporedne obaveze(npr.ne plaćanje ugovorene kamate).Ali to je faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju.

Dejstvo raskida Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu štete.Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala(restitutio ili povraćaj datog),odnosno ukoliko su obe ugovorne strane izvršile u potpunosti ili delimično,svaka može zahtevati ono što je dala prema pravilima dvostranih ugovora,pa nijedna strana nije dužna da vrati ono što je primila,ako druga strana neće ili nije spremna da vrati ono što je primila.U slučaju restitucije važi i još jedno pravilo,a to je da svaka strana duguje naknadu za korist koju je u međuvremenu imala od onoga što vraća.Strana koja vraća novac dužna je da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila.Prestanak ugovora usled nemogućnosti ispunjenjaI:Kada ni jedna strana nije kriva zato što dolazi do raskida ugovoraKada dolazi do prestanka ugovora usled nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna ugovorna strana,razlikuju se dve situacije.

1. Kada nastupi potpuna nemogućnost ispunjenjaKada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana gasi se i obaveza druge strane,a ako je ona ispunila nešto od svoje obaveze može zahtevati povraćaj(po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova).Znači postoje dva uslova za gašenje i to su:

a. Da nastupi događaj za koji nije odgovorna ni jedna ugovorna strana i to bilo koji događaj (prirodni, društveni,akt nekog trećeg lica)

b. Usled dejstva tog događaja došlo je do potpune nemogućnosti ispunjenjaZOO ne govori bliže kada će se smatrati da nije odgovorna ni jedna ugovorna strana.Gleda se u pravila ZOO pa tako strana neće biti odgovorna kada je oslobođena i deliktne i ugovorne odgovornosti. Ugovorna odgovornost je odgovornost jedne ugovorne strane za štetu prouzrokovanu drugoj ugovornoj strani usled neizvršenja obaveze.Strana koja nije izvršila obavezu odgovara za štetu izuzev ako postoji razlog koji je oslobađa.ZOO sadrži pravilo o oslobođenju dužnika od odgovornosti,pa se dužnik oslobađa odgovornosti i za štetu,ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu,odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem svoje obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti,otkloniti ili izbeći.Deliktna odgovornost je odgovornost za prouzrokovanu štetu koja nije posledica neizvršenja neke ranije postojeće ugovorne obaveze.To je izvanugovorna odgovornost.Štetnik odgovara za prouzrokovanu štetu kod nas i postoje tri oblika odgovornosti:po osnovu krivice,za drugog,za štetu od opasne stvari i za posebne slučajeve mešovite prirode.Da bi ugovor prestao usled nemogućnosti ispunjenja potrebno je da je nemogućnost potpuna.Ako usled više sile dođe do delimičnog ispunjenja,ugovor ostaje na snazi,a druga strana može da bira između prava na raskid ugovora(ovo je inače supsidijarno pravo koje može koristiti samo kada delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama) ili na sniženje cene.Može se desiti da za nemogućnost ispunjenja bude odgovorna druga strana(prodavac-kupac).Tada ugovor ne prestaje i strana kojoj je nemoguće da izvrši svoju obavezu usled događaja koje je skrivila druga strana,zadržava svoje potraživanje prema drugoj ugovornoj strani(npr.kupac skrivi,prodavac ne mora predati stvar,ali zadrzžava pravo potraživanja,odnosno pravo da zahteva isplatu cene).Dejstvo prekida u slučaju nemogućnosti ispunjenja,kada nije kriva ni jedna ugovorna strana jeste u tome što ugovor prestaje.Raskid deluje i za budućnost i za prošlost,pa strana koja je izvršila obavezu može da zahteva povraćaj datog(restitucija).

99

2. Kada nastupi delimična nemogućnost ispunjenjaU slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana,druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi,a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.

II:Kada za nemogućnost ispunjenja odgovara ugovorna stranaKada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana,njena obaveza se gasi,a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani(npr.kupac skrivi događaj,prodavac nema obavezu da preda stvar,ali ima pravo potraživanja na isplatu cene),osim ako se potraživanje za onoliko koliko je strana imala koristi od oslobođenja od sopstvene obaveze.Strana čija se obaveza gasi,dužna je da ustupi drugoj strani ova prava koja bi imala prema trećim licima u vezi sa predmetom svoje obaveze čije je ispunjenje postalo nemoguće.Nemogućnost nastupa i pre dospelosti obaveze.Prestanak ugovora usled smrti jedne ugovorne straneOvo je način prestanka ugovora koji se zaključuje s obzirom na lična svojstva jednog ili oba ugovornika.Ugovor prestaje smrću jedne ugovorne strane(npr.ugovor o punomoćstvu,gde su bitne lične osobine obe ugovorne strane ili ugovor o delu gde su bitne lične osobine poslenika/preduzimača/izvođaca radova).U ostalim slučajevima,kada se ugovor ne zaključuje s obzirom na lične osobine jednog ili oba ugovarača,pravilo je da ugovor ne prestaje smrću jedne ugovorne strane.U pogledu ovih ugovora postoji jedan izuzetak kada smrt ugovorne strane neće dovesti do prestanka ugovora,a to je slučaj smrti davaoca izdržavanja kada njegove obaveze prelaze na supružnika i decu.

100

Š T E T A

101

PROUZROKOVANJE ŠTETE

Član 1 ZOO određuje da izvor obligacionog odnosa može biti ugovor,prouzrokovanje štete,sticanje bez osnova,poslovodstvo bez naloga,jednostrana izjave volje i druge zakonom utvrđene činjenice.To znači da je prouzrokovanje štete izvor obligacionog odnosa.Što se tiče odnosa ugovora i prouzrokovanja štete sličnost je u tome što su u pitanju dva izvora obligacionog odnosa:

1. Kod ugovora postoji namera obe strane da nastane obligacioni odnos.Kod prouzrokovanja štete po pravilu nema namere da nastane obligacioni odnos.

2. Za razliku od ugovora,gde je volja bitna da nastane obligacioni odnos,kod prouzrokovanja štete postoji nepovoljni događaj koji je nekoga pogodio(npr.kada neko izgubi novčanik,padne ispit i slično,sve je to nepovoljni događaj).Međutim ne dovodi svaki nepovoljni događaj do nastanka obligacionog odnosa.Ukoliko smo nepovoljni događaj sami prouzrokovali neće nastati obligacioni odnos(npr.pasti na ispitu). Nepovoljni odnos je izvor obligacionog odnosa samo kada nam ga je neko drugi prouzrokovao.Tada između nas i lica koje nam je prouzrokovalo nepovoljni događaj nastaje obligacioni odnos.To lice će biti dužno da nam nadoknadi štetu.

U obligacionom odnosu koji nastaje iz činjenice prouzrokovanja štete postoje dva lica i to štetnik i oštećeni. Štetnik je lice koje je skrivilo nepovoljni događaj,a lice koje trpi štetu,odnosno lice kome je prouzrokovan nepovoljni događaj je oštećeni.Oni imaju svoje uloge u obligacionom odnosu,pa je štetnik dužnik,a oštećeno lice je poverilac.Između ta dva lica nastaje obligacioni odnos,u kom oštećeni ima pravo na naknadu štete,a štetnik obavezu na naknadu štete.Naknada štete je sankcija građanskog prava,njena suština je u popravljanju štete,odnosno u reparaciji zbog štete.Visina naknade štete uvek treba da odgovara visini štete.Samo izuzetno naknada može da bude manja ili veća od štete.Naknada se pojavljuje u dva oblika:

1. Uspostavljanje ranijeg stanja (restitutio) Sastoji se u uspostavljanju onog stanja stvari koje je postojalo pre prouzrokovanja štete.To je naturalna restitucija.

2. Naknada štete u novcu Naknada koja predstavlja naknadu vrednosti nekog oštećenog dobra u novcu.To je novčana naknada (ZOO).

Građanskopravna odgovornost je drugi naziv za ovaj obligacioni odnos (štetnik-oštećeni) i znači podnositi štetne posledice onoga što je uradio.Štetnik polaže račun oštećenom,zato što se nije ponašao onako kako treba i on sam snosi štetne posledice svog ponašanja.Postoje i druge pravne odgovornosti:

1. Građansko pravna odgovornost2. Prekršajno pravna odgovornost3. Disciplinska odgovornost

Za obavezu naknade štete se kaže građansko pravna odgovornost.Postoje i slučajevi kada se šteta nadoknađuje i onda kada nema odgovornosti,pa se ne mogu koristiti kao sinonimi(npr.kod raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti).

102

ODNOS IZMEĐU GRAĐANSKO PRAVNE I KRIVIČNE ODGOVORNOSTI

Radi se o dve potpune odvojene vrste pravne odgovornosti u savremenom pravu.Tokom istorije ove dve vrste odgovornosti nisu se razlikovale.U rimskom pravu obligacije su nastajale ex contaractus i ex delicto(delicta publica i delicta privata).Delicta publica su delikti poput zavere,izdajei slično.Delicta privata su delikti poput teške telesne povrede,krađe,utaje,oštećenja tuđe stvarii slično.Sada u krivično pravnu odgovornost spada izdaja,zavera,krađa,teška telesna povreda,a u građansku odgovornost oštećenje tuđe stvari.U rimskom pravu posotjala je privatna osveta,što znači da onaj koji je izvršio neki delikt mora da trpi sankciju,odnosno učinilac delikta morao je da trpi fizičku patnju.Privatna osveta je zamenjena kompozicijom.To znači da onaj koji je izvršio delikt mogao se iskupiti,tako što je plaćao određenu sumu novca ili državi ili licu kojem je prouzrokovalo štetu.U početku kompozicija je bila dobrovoljna,a kasnije je postala običaj,pa nije više bio potreban sporazum,nego je arbitar određivao visinu cene koju je trebao da plati.Zatim se razvila legalna kompozicija,kada je država propisivala visinu otkupnine.Znači da je razvoj išao sledecim redom:

1.privatna osveta2.kompozicija

3.legalna kompozicija

Prvi korak ka odvajanju krivičnopravne i građanskopravne odgovornosti u rimskom pravu učinjen je u III veku p.n.e. donošenjem Lex Aquilia de damno.Tada je propisan delikt damnum iniuria datum i to je delikt najpriblizniji današnjem pruzrokovanju štete.Ovaj delikt značio je zapravo da onaj koji ošteti tuđu stvar za to mora da plati određenu cenu.Međutim i pored ovoga,u rimskom pravu nije odvojena krivičnopravna od građanskopravne odgovornosti,to je učinjeno tek u XVI veku.Između krivičnopravne i građanskopravne odgovornosti postoje i neke sličnosti.Za krivičnopravnu odgovornost potrebna je:

1. Krivica2. Uzročna veze (između dela i krivice)3. Krivično delo4. Protivpravnost

Za građanskopravnu odgovornost potrebna je:1. Šteta2. Uzročna veza3. Krivica

Sličnosti između ove dve dve vrste odgovornosti ogledaju se upravo u uslovima čije je ispunjenje neophodno da bi postojala neka od ove dve vrste odgovornosti.I krivično delo i šteta su nepovoljne posledice.Drugi uslov je identičan, a to je uzročna veza između nepovoljne posledice i radnje.Treći uslov je krivica i za krivičnopravnu i za građansku odgovornost,ali tu ne postoji potpuna identičnost.U krivičnom pravu nema objektivne odgovornosti,nema krivične odgovornosti bez krivice.U građanskom pravu postoji i odgovornost koja se ne zasniva na krivici i to je objektivna odgovornost.Način kako se krivica utvrđuje takođe nije identičan.U krivičnom pravu krivica je subjektivni odnos učinioca prema delu,a u građanskom pravu krivica nije psihički odnos štetnika prema šteti,sud ne utvrđuje kakav je sadržaj svesti štetnika prema šteti,nego da li se ovaj ponašao onako kako je trebalo.Ukoliko se nije ponašao onako kako je trebalo sud konstatuje da je štetnik kriv za pričinjenu štetu.

103

PRAVNI STANDARD:NIJE SE PONAŠAO ONAKO KAKO JE TREBALO

Između ove dve vrste odgovornosti naravno postoje i razlike:1. U polju primene

Polje primene krivičnopravne je od građanskopravne odgovornosti uže,jer nije svaka šteta koja se pričini drugom licu istovremeno i krivično delo.Da bi takva radnja bila krivično delo potrebno je da je takva radnja kao krivično delo propisana zakonom.Krivična dela su po pravilu građanskopravni delikti,ali naravno postoje izuzeci.U izuzetke spadaju recimo krivična dela koja ostaju u pokušaju,tu ne postoji građanskopravna odgovornost.U najvećem broju slučajeva krivičnopravna i građanskopravna odgovornost se poklapaju,ali je po pravilu polje primene građanskopravne odgovornosti šire.

2. U ciljevima građanskopravne i krivičnopravne odgovornostiU krivičnom pravu cilj zaštite je zaštita društvene zajednice,odnosno pravnog poretka.Ta svrha se postiže specijalnom i generalnom prevencijom.Svrha kažnjavanja u krivičnom pravu je trostruka:

a. Sprečavanje učinioca da ponovo izvrši krivično delo,njegovo prevaspitanje,što predstavlja specijalnu prevenciju

b. Krivičnopravna zaštita treba vaspitno da utiče na ostala lica da ne vrše krivična dela,što predstavlja generalnu prevenciju

c. Uvrštavanje moralnih vrednosti i discipline u jednom društvuGrađanskopravna odgovornost postoji da bi se zaštitili privatni interesi,reparacijom,izravnanjem.Ona ima za cilj da otkloni štetne posledice.

3. U načinu određivanja deliktaU krivičnom pravu postoji sistem pojedinačnih(posebnih)delikata,što znači da niko ne može biti krivično odgovoran,ako delo koje mu se pripisuje,nije bilo posebno predviđeno kao krivično delo.Tužilac treba da dokaže da postoje elementi bića krivičnog dela.U građanskom pravu postoji samo jedan i to opšti pojam građanskopravnog delikta u članu 154.Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je,osim ako dokaže da nije kriv.Tužilac u građanskom pravu treba da dokaže da postoji šteta,uzročna veza između radnje i štete i krivica (ali ne u svakom slučaju).

4. Po osnovu odgovornostiOsnov odgovornosti je razlog zbog čega neko odgovara.U krivičnom pravu osnov odgovornosti je uvek krivica.U građanskom pravu krivica je osnov odgovornosti samo kod jedne vrste građanskopravne odgovornosti i to je odgovornost za sopstveni čin.To je u građanskom pravu subjektivna odgovornost, odnosno odgovornost po osnovu krivice.Pored toga postoje još dve vrste odgovornosti i to odgovornost za drugog i objektivna odgovornost. Odgovornost za drugog obuhvata nekoliko slučajeva odgovornosti koji se mogu podeliti u dve grupe:I grupa:

a. Odgovornost roditelja za štetu koju pričine njihova maloletna decab. Odgovornost staraoca za štetu koju prouzrokuje stićenikc. Odgovornost škole,obdaništa ili druge ustanove za štetu koju prouzrokuju lica koja su im

poverenaOni odgovaraju zbog sopstvene krivice jer su propustila nadzor nad licima nad kojima su trebala vršiti nadzor.II grupa:

a. Odgovornost poslodavca za štetu koju prouzrokuju zaposlenib. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ

Oni odgovaraju za krivicu drugog.Objektivna odgovornost zasniva se na samom faktu prouzrokovanja štete i to je:

104

a. Odgovornost vlasnika opasne stvari,odnosno vršioca opasne delatnosti5. U sankcijama

U krivičnom pravu glavna sankcija je kazna,ali i mera bezbednosti,vaspitne mere,mere upozorenja....To su sankcije koje su usmere ka ličnosti učinioca krivičnog dela,što se vidi i po određivanuju visine kazne,koja se odmerava upravo s obzirom na ličnost onog lica koje je izvršilo to krivično delo za koje se odmerava kazna.Smisao kazne je u nanošenju zla licu koje je vršenjem krivičnog dela žrtvi nanelo zlo,to je retribucija.U građanskom pravu sankcija je naknada štete.Sankcija se sastoji u tome da se popravi stanje koje je nastalo u imovini,a sancija se odmerava s obzirom na visinu štete.Smisao naknade štete je da šteta bude potpuno nadoknađena.Njena visina nimalo ne zavisi od ličnosti štetnika.Pored naknade štete u građanskom pravu postoje i druge sankcije.Kada su povređena prava ličnosti onda se sankcija može sastojati u objavljivanju presude,objavljivanju ispravke,povlačenja izjave itd.Kada se šteta sastoji u nanošenju fizičkog ili psihičkog bola,sud može da dosudi pravičnu novčanu naknadu.Ali u ovom slučaju to nije isto što i naknada štete zbog toga što je naknada štete uvek potpuna.Ta pravična naknada to nije,ona nije reparacija već satisfakcija.Smisao naknade štete nije u nanošenju zla,nego u poravljanju zla.Štetnik će morati da nadoknadi štetu iz sopstvene imovine,tako da je i naknada štete,ipak posredno,nanošenje zla.Razlika je u kazni i naknadi štete je u tome što kazna pogađa ličnost, a naknada štete imovinu.

6. U postupcima u kojima se ostvaruje odgovornostKrivičnopravna odgovornost se ostvaruje u krivičnom postupku,a taj postupak se pokreće od strane javnog,a samo izuzetno od strane privatnog tužioca.Građanskopravna odgovornost se ostvaruje u parničnom postupku,a taj postupak se uvek pokreće privatnom tužbom.Međutim građanskopravna odgovornost može se utvrđivati i u krivičnom postupku.To se dešava kada u krivičnom postupku oštećeni postavi imovinski zahtev,a sud ga prihvati.Tada će se o građanskopravnoj odgovornosti raspravljati u krivičnom postupku.Međutim isto tako sud može odbiti raspravljanje o imovinskopravnom zahtevu,ukoliko bi došlo do odugovlačenja krivičnog postupka.Tada će sud privatnog tužioca uputiti na parnični postupak.

ODNOS GRAĐANSKOPRAVNE I MORALNE ODGOVORNOSTI

Ovo je odnos jedne pravne i jedne vanpravne odgovornosti.Međutim to ne znači da se ove dve odgovornosti isključuju,naprotiv one se međusobno dopunjuju.Između ove dve vrste odgovornosti postoje značajne slicnosti:

1. Osnovno pravilo o građanskopravnoj odgovornosti,prema kome je štetnik dužan da nadoknadi prouzrokavanu štetu potiče upravo od moralnog načela da čovek čoveku ne treba da čini zlo.

2. Krivica,kao osnov odgovornosti,bazira se na moralu.Onaj ko učini zlo,tuga i nevolja treba da padnu na njegovu dušu.Štetu treba da nadokanadi onaj ko se nije ponašao kako je trebalo i zato je kriv.

Između ove dve vrste odgovornosti postoje i razlike:1. U osnovu odgovornosti

Osnov građanskopravne odgovornosti je krivica,a osnov moralne odgovornosti se zasniva na pojmu greha.

2. U licu kome se odgovaraGrađanskopravno se odgovara oštećenom,moralno se odgovara Bogu.

3. U uslovima odgovornostiUslovi građanskopravne odgovornosti su šteta,uzročna veza,posledica i krivica,dok se kod moralne odgovornosti,odgovara i bez štete,odgovara se i za greh koji nije ucčinjen,nego je ostao u mislima.

105

4. U sankcijiSankcija za građanskopravnu odgovornost je naknada štete,a za moralnu odgovornosti,sankcija je griža savesti (ispovedanje greha).

5. U domenu primeneDomen moralne odgovornosti je širi od od domena građanskopravne odgovornosti.Moral teži postizanju vrline.Pravo teži da se ljudi ponašaju onako kako pravila nalažu.

RAZLIKE UNUTAR GRAĐANSKOPRAVNE ODGOVORNOSTI

Postoje ugovorna i deliktna odgovornost.Ugovorna odgovornost je odgovornost za štetu koja nastaje unutar povrede neke ranije obaveze.To je obaveza na naknadu štete.Deliktna odgovornost je odgovornost koja nastaje samim faktom prouzrokovanja štete unutar obligacionog odnosa i ne podrazumeva obavezu koja je ranije postojala između štetnika i obezbeđenog.Ugovorna odgovornost se može shvatiti u užem i širem smislu.Prvobitno se ova odgovornost shvatala samo u užem smislu,kao odgovornost usled povrede neke obaveze koja je nastala iz ugovora.Kasnije je ova odgovornost počela da se shvata i šire kao povreda svake obaveze,a ne samo one koja je nastala povredom ugovora.Ugovorna odgovornost postoji danas i kada je šteta nastala povredom ugovora,sticanjem bez osnova,poslovodstvom bez naloga, jednostranom izjavom volje, zakonom,pa i samom naknadom štete.Za ugovornu i deliktnu odgovornost je zajedničko što obe stvaraju obavezu da se nadoknadi šteta.Razlike između ove dve vrste odgovornosti su:

1. Domašaj odgovornostiUgovorna odgovornost postoji samo između lica koja su se ranije nalazila u obligacionom odnosu,a deliktna odgovornost između šireg kruga lica i kada je više lica nanelo štetu jednom oštećenom,bez obzira da li su tu štetu naneli zajednički ili nezavisno jedan od drugog.

2. Ukoliko je postojao raniji obligacioni odnos,pa je jedno lice drugome prouzrokovalo štetu,može nastati samo ugovorna,a ne i deliktna odgovornostTo je princip nekumulacije odgovornosti.Taj princip znači da jedno lice koje odgovara po pravilima o ugovornoj odgovornosti ne može istovremeno odgovarati i po pravilima deliktne odgovornosti.

3. Sposobnost štetnika za odgovornostLice koje odgovara po pravilima ugovorne odgovornosti mora imati poslovnu sposobnost za zaključenje ugovora,bilo potpunu,bilo delimičnu.Što se tiče deliktne odgovornosti, lice je stiče sa 14 godina.

4. Mogućnost da se ugovorm isključi ili ograniči odgovornostDeliktna odgovornost je uređena imperativnim propisima i zato štetnik i oštećeni ne mogu postići sporazum po kome se štetnik oslobađa duga u pojedinim slučajevima ili sporazum o tome da se odgovornost štetnika ograniči do određene visine.Ugovorna odgovornost je uređena dispozitivnim pravilima,pa ugovornici mogu unapred,pre nego što šteta nastane,da postignu sporazum o tome da štetnik neće odgovarati za štetu koju prouzrokuje.

5. Momenat od koga počinje da teče rok zastarelostiKod ugovorne odgovornosti rok zastarelosti prava na naknadu štete počinje da teče od dospelosti ugovorne obaveze.Kod deliktne odgovornosti rok zastarelosti prava na naknadu štete počinje da teče od momenta kada je šteta prouzrokovana,jer tada dospeva i obaveza na naknadu štete.Rok zastare određen je kao subjektivni i teče od dana saznanja za prouzrokovanu štetu i iznosi 3 godine,a objektivni rok teče od prouzrokovanja štete i iznosi 5 godina.

6. Obim naknadeU principu,veća je naknada za deliktnu odgovornost,nego za ugovornu odgovornost.Kod deliktne odgovornosti se duguje potpuna naknada,u visini koja odgovara velicini štete.Kod ugovorne

106

odgovornosti,strana koja je povredila svoju ugovornu obavezu,duguje naknadu štete u visini koju je mogao predvideti da će nastupiti kao posledica neizvršenja obaveze.Tu se duguje naknada samo predvidljive štete.Kod ugovorne odgovornosti postoji izuzetak,kada će se dugovati naknada potpune štete,ako jedna ugovorna strana nije namerno izvršila obavezu.

Uslovi odgovornosti:1. Šteta2. Uzročna veza3. Krivica

Šteta i uzročna veza su opšti uslovi,koji se zahtevaju kod svih vrsta odgovornosti,a krivica je poseban uslov, zbog toga što je izričito zakonom predviđena samo kod odgovornosti po osnovu krivice.U ZOO postoje tri vrste odgovornosti:

1. Subjektivna odgovornost ili odgovornost po osnovu krivice2. Objektivna odgovornost ili odgovornost za drugoga3. Odgovornost bez krivice ili odgovornost za štetu od opasne stvari

ŠTETA

Osnovni(glavni)cilj odgovornosti i njen značaj vide se i potiču upravo iz toga što su iz korena reci šteta izvučeni nazivi za strane u obligacionom odnosu.U običnom govoru šteta je svaka nepovoljna posledica koja nas je zadesila.Nepovoljna posledica može da bude rezultat nekih prirodnih događaja(npr.smrt,suša,udar groma itd.) ili ljudskih radnji.Prirodni događaji i ljudske radnje nazivaju se osnovi štete.Definicija štete ZOO član 155

Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog uvećanja (izamkla dobit) kao i nanošenje drugog fizičkog i psihičkog bola ili straha(nematerijalna šteta)

Skica profesora Konstantinovica šire definise štetu i pod štetom podrazumeva ne samo umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog uvećanja,već i povrede svakog zakonitog interesa i povrede prava ličnosti i nanošenje drugih psihičkih i fizičkih bolova.Kada se uzme u obzir i ZOO i Skica može se izvesti podela štete na:

1. Imovinska štetaOvu štetu čini sve ono što čini imovinsku štetu,a to je umanjenje nečije imovine,sprečavanje uvećanja i povreda zakonitog interesa.

2. Neimovinska štetaŠteta koja nastaje povredom ličnih dobara,prava ličnosti i drugih ličnih dobara nanošenjem fizičkog bola,duševnog bola i straha

IMOVINSKA ŠTETA

Imovinska šteta se ponekada naziva i materijalnom štetom,za razliku od povrede nekog ličnog dobra,odnosno fizičkog ili duševnog bola ili straha i ta šteta se naziva nematerijalna ili neimovinska šteta.Prema definiciji ove štete,može se reći da ona ima dva elementa:

1. Umanjenje imovine2. Sprečavanje uvećanja imovine

107

U rimskom pravu ova dva elementa štete su se nazivala damnum emergens što doslovno znači gubitak koji nastaje i lucrum cessans što znači korist koja se prekida,dobitak koji prestaje.U ZOO govori se o umanjenju imovine i sprečavanju uvećanja imovine,dok se u Skici govori o pretrpljenom gubitku i izmakloj dobiti.U praktičnom smislu umanjenje imovine je uništenje neke stvari,oštećenje na stvari ili kvar,otežavanje upotrebe neke stvari,povreda nekog prava ili zakonitog interesa,smetnja radi čijeg uklanjanja je trebalo učiniti neke troškove (npr.lecenje,negaitd.).Sprečavanje uvećanja imovine ili izmakla dobit je npr.slučaj kada neko onemogući da stvar daje plodove u naturalnom obliku koje je davalo do tada ili spreči sticanje određenih prihoda koji bi se inače stekli.Imovina se može definisati na tri načina:

1. Kao skup prava i obaveza2. Kao skup prava,dok obaveze ne ulaze u imovinu,već postoje kao teret na imovini3. Razlikuje se imovina kao skup prava i obaveza od imovinske mase koja je odnos između aktive i

pasive koji se može dopunski,odnosno vrednosno izrazitiKada govorimo o umanjenju imovine misli se na odnos između aktive i pasive koji se može vrednosno izraziti, jer onaj koji je naneo drugom štetu promenio je odnos između aktive i pasive.On je prouzrokovao da aktiva bude manja i sve se to može računski izraziti:

Umanjenje imovine je razlika između vrednosti imovine pre prouzrokovanja štete i vrednosti imovine koju ona ima nakon prouzrokovanja štete

Umanjenje imovine obično se može ispoljiti kroz gubitak ili povredu nekog prava (umanjenje aktive) ili u opterećenju nekom pravnom obavezom ili u nekom drugom ograničenju koje se može imovinski izraziti (povećanje pasive).Umanjenje imovine postoji i kada je imovina oduzeta,državina neke stvari(npr.kada nam neko ukrade auto koju smo uzeli na poslugu).Što se tiče izmakle dobiti,utvrđivanje njene visine definisano je ZOO u članu 189.Pri oceni visine izmakle koristi, uzima se u obzir dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima,a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.Izmakla korist nije svaka korist kojoj se neko nada(npr.kada je neko sprečen da uplati loto listić)već samo dobit koja se prema redovnom toku stvari mogla očekivati.Izmakla korist ima četiri osobine:

1. Dobit koja se nije ostvarilaImovina nekog lica nije uvećana i u tome se ogleda šteta koju je on pretrpeo.

2. Dobit se mogla osnovano očekivatiNe uzima se u obzir bilo koja,već samo presečena dobit,dobit koja je sadašnjeg postojanja,ali koja se projektuje za budućnost.To je sadašnja vrednost koja se projektuje za ubuduće,ali sa sadašnjeg stanovišta ta projekcija je neizvesna.Postavlja se pitanje do kog stepena verovatnoće treba da bude izvesna korist da bi se za nju mogla tražiti nakanada?Prema uzansama,pod izmaklom dobiti podrazumeva se samo dobit za koju je izvesno da bi je poverilac mogao ostvariti.To znači da prema uzansama oštećeni može da traži naknadu samo ako je uspeo da dokaže tu potpunu izvesnost.Ta izvesnost se graniči sa sigurnošću,pa je poverilac bio u jakom teškom položaju pri dokazivanju. Drugu krajnost rešenja ovog pitanja,pored uzansi,nudi Nemački građanski zakonik.Prema ovom zakoniku dovoljno je da oštećeni dokaže verovatnoću.Ovo rešenje pogoduje oštećenom,ali je isuviše neodređeno,omogućuje poveriocu da ostvari naknadu i onda kada je njegovo ostvarivanje samo verovatno.

108

ZOO prihvata srednje rešenje.Prema njemu,izmakla dobit je korist koja bi se mogla osnovano očekivati sa velikim stepenom verovatnoće.Dakle nije dovoljno da oštećeni dokaže samo verovatnoću,ali nije neophodno da dokazuje izvesnost.Dovoljno je da dokaže visok stepen verovatnoće,a sud o tom pitanju donosi konačnu odluku.

3. Dobit koja se mogla ostvariti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostimaTo je ono sto se zbiva prema opštem toku stvari,dok su posebne okolnosti okolnosti konkretnog slučaja.

4. Dobit koja je sprečena radnjom ili propuštanjemNeophodno je da postoji uzročna veza između izmicanja koristi i radnje štetnika.Bez uzročne veze ne može se tražiti naknada.

Kada izmakne korist postavlja se pitanje njene visine.Visina izmakle koristi zavisi od vremena trajanja izmaklog dobitka.Što se tiče vrste imovinske štete postoje:

1. Predvidljiva i nepredvidljiva šteta2. Pozitivni ugovorni interes i negativni ugovorni interes3. Neposredna i posredna šteta

Predvidljiva i nepredvidljiva štetaPredvidljiva šteta je šteta koja nastaje kao posledica:

1. Povrede ugovorne obaveze2. Potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveze iz ugovora

Predvidljiva šteta se određuje prema objektivnom kriterijumu.To je šteta koju bi razuman covek mogao predvideti da se nalazio u istoj situaciji,u kojoj se nalazi ugvornik koji nije ispunio svoju obavezu.Ako se ugovornik ponašao kao razuman covek,odgovaraće samo za predvidljivu štetu,ali ako je ugovornik namerno ili krajnjom nepažnjom propustio da izvrši svoju obavezu,onda on odgovara i za nepredvidljivu štetu.Nepredvidljiva šteta je jednaka potpunoj šteti koju je poverilac pretrpeo(npr.kod ugovora o građenju,kada izvođač radova zadocni sa izvršenjem radova u određenom roku,odgovaraće samo za predvidljivu štetu, međutim ako je noću rušio ono što je danju zidao,on je štetu naneo namerno i odgovara za celokupnu štetu).Podela na predvidljivu i nepredvidljivu štetu ima značaja samo kod ugovorne odgovornosti,jer se kod deliktne odgovornosti nadoknađuje potpuna šteta.Pozitivni i negativni ugovorni interesPozitivni ugovorni interes je šteta koju jedna ugovorna strana trpi zbog toga što njen saugovornik nije ispunio obavezu iz punovažno zaključenog ugovora.Ovaj interes izražava se u razlici između imovnog stanja u kome bi se nalazila strana da je ugovor izvršen i postojećeg imovinskog stanja u kome se strana nalazi zato što saugovornik nije ispunio obavezu kako treba.Pri tom je bitno da je ugovor punovažno zaključen da bi proizvodio ovakva pravna dejstva.Svaki ugovornik ima interes koji pravo priznaje.Ako druga strana nije ispunila obavezu onda je taj interes povređen i ima pravo na naknadu.Ako ugovor nije uopšte zaključen ili je zaključen,ali je ništav ili je zaključen,ali je poništen zbog rušljivosti,tada se ispunjenje ugovora ne može zahtevati,pa je logično da strane ne mogu zahtevati ni naknadu pozitivnog ugovornog interesa.Pitanje je,međutim,da li mogu zahtevati naknadu po nekom drugom osnovu?Kod pregovora,kada ih jedna strana prekine,druga strana ima pravo na naknadu štete.Pre donošenja ZOO,to pravo strana nije imala,jer se smatralo da ako nema ugovora nema ni štete.U francuskom i nemačkom pravu smatralo se da u slučaju da su strane vodile pregovore,pa jedna odustane,a kod druge nastane šteta,druga strana ima pravo na naknadu. Ako odustane od pregovora čini culpa contrahendi.To je nepažnja za zaključenje ugovora.1977.godine došlo je do preokreta u našem pravu,donošenjem presude,da se za štetu,koja nastane u toku pregovora,odgovara prema opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti.To znači da se tu radi o naknadi negativnog ugovornog interesa.

109

Negativni ugovorni interes je interes koji postoji kada ugovor nije ni zaključen ili je zaključen,ali je ništav ili rušljiv(pa bude poništen).Znači razlikuju se tri slučaja:

1. Ugovor nije ni zaključen zbog toga što je jedna strana prekinula pregovore2. Ugovor je zaključen,ali je apsolutno ništav3. Ugovor je zaključen,ali je rušljiv,pa je naknadno poništen

Negativni ugovorni interes sastoji se iz dva elementa:1. Umanjenja imovine2. Izmakle dobiti

U slučaju prekida pregovora umanjenje imovine može se sastojati iz troškova oko izgradnje projekta ili putnih troškova i slično.Naknada izmakle koristi je pitanje koje je ovde sporno,jer izmakla korist može da nastane samo ako dobit,koja je trebala da proiziđe iz zaključenja ugovora,a njega ovde nema.Postoje dva shvatanja:

1. Kod negativnog ugovornog interesa ne postoji izmakla korist i naknada tog elementa štete se ne može zahtevati

2. Drugo shvatanje(po profesoru Orlicu)prema kome kod negativnog ugovornog interesa postoji izmakla korist čak i kada ugovor nije zaključen.Oštećena strana može da zahteva naknadu,ako dokaže da je postojala verovatnoća da bi zaključila neki drugi ugovor iz koga bi ostvarila dobit,a taj ugovor nije zaključen zbog toga što je oštećena strana pogrešno verovala da će biti zaključen prvi ugovor

Prema profesoru Radisiću naknada štete po osnovu negativnog ugovornog interesa duguje se po pravilima ugovorne odgovornosti,dok se prema profesoru Orlicu naknada štete duguje prema pravilima o deliktnoj odgovornosti.Ukoliko bi se radilo o ugovornoj odgovornosti,onda bi se dugovala naknade samo predvidljive štete,a ukoliko se radi o deliktnoj odgovornosti dugovala bi se potpuna šteta.Naši sudovi stoje na stanovištu da se radi o deliktnoj odgovornosti.Neposredna i posredna štetaNeposredna šteta je direktna posledica štetne radnje,odnosno propuštanja.Posredna šteta je indirektna posledica štetnikove radnje,odnosno propuštanja.U našem pravu ova podela nema pravni značaj,jer je štetnik dužan da nadoknadi i posrednu i neposrednu štetu.U francuskom pravu kod ugovorne odgovornosti,strana koja povredi ugovornu obavezu,dužna je da nadoknadi samo neposrednu štetu,osim ako je šteta prouzrokovana namerno.

NEIMOVINSKA ŠTETA (MORALNA ŠTETA)

Neimovinska šteta se razlikuje od imovinske štete po tome što ne povlači imovinski gubitak za lice koje je pogođeno. Kod nas se razlikuju:

1. Fizički bol određenog intenzitetaKoji je intenzitet potreban ceni sud.To znači da nije relevantan bol bilo kog intenziteta,već bol određenog intenziteta

2. Psihički bol određenog intenzitetaI to ne svaki bol,već bol određene vrste.Postoji nekoliko različitih vrsta psihičkog bola.To su bol:

a. zbog umanjenja životne aktivnosti(različit intenzitet,može čak doći i do potpunog umanjenja životne aktivnosti,za šta se dosuđuje najviša naknada)

b. usled naruženosti(što se subjektivno procenjuje,manekeni)

110

c. zbog povrede ugleda,časti,slobode ili prava ličnosti(sama povreda ugleda,slobode ili časti kod nas nije šteta,izuzev ako je to dovelo do psihičkog bola).Ovde postoji subjektivizovan koncept štete.

d. zbog smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica(to su tačno određena lica,restriktivno se gleda na to)

e. posebnu naknadu duševnih bolova imaju žrtve seksualnih delikata,odnosno ona lica koja se prevarom,prinudom,zloupotrebom odnosa nadređenosti ili zavisnosti navedena na bilo koji vid seksualnih odnosa(satisfakcija u posebnim slučajevima član 202)

3. Strah određenog intenzitetaCilj dosuđivanja naknade je satisfakcija,a ne reparacija.Ovde naknada stete nije novčani ekvivalent prouzrokovane štete. Pojedini autori smatraju da je naknada nematerijalne štete nemoralna.Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i visini njene naknade,sud vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada,kao i o tome da ona ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

OSNOV SUBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

Subjektivna odgovornost je odgovornost po osnovu krivice, odgovornost za skrivljene posledice vlastitog čina.Postoje dve grupe pravnih sistema:

1. Sistem dokazane krivice2. Sistem pretpostavljene krivice

Sistem dokazane krivice usvaja Francuski građanski zakonik.Ovaj sistem je bio predviđen Skicom za zakonik o obligacijama i ugovorima,ali kod nas nije prihvaćen.Pravilo je da ko drugome prouzrokuje štetu svojom krivicom,dužan je nadoknaditi je.Postoje tri uslova za postojanje subjektivne odgovornosti:

1. Šteta2. Uzročna veza3. Krivica

Vazi osnovno pravilo actori incumbit probatio,odnosno da onaj koji nešto tvrdi ima to i da dokaže.Teret dokazivanja je na tužiocu,odnosno oštećenom.Dakle oštećeni treba da dokaže da se štetnik nije ponašao onako kako je trebalo.Dovoljno će biti da oštećeni dokaže običnu nepažnju(što je nužni stepen).Čim dokaže običnu nepažnju odgovornost je zasnovana.Sistem pretpostavljene krivice je usvojen kod nas(član 154).Pravilo je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je,ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.Ovo je opšta zakonska pretpostavka krivice. Zakonska pretpostavka je zakonsko pravilo koje ovlašćuje sud da na osnovu poznatih izvuče zaključak o nepoznatim činjenicama.Poznate činjenice su:

1. Neosporne2. Notorne(koji je danas dan)3. Dokazane

Oštećeni dokazuje dva opšta i stalna uslova,a to su da postoji šteta i uzročna veza,pa ako to dokaže pretpostavlja se da postoji krivica štetnika,ali je ta pretpostavka oboriva.To znači da se može dokazivati da štetnik nije kriv.Taj teret dokazivanja pada na štetnika.Dakle iako se dokaže uzročna veza i šteta,štetnik može da se brani.Postoje tri stepena krivice(član 158):

1. Obicna nepažnja

111

2. Gruba nepažnja3. Namera

Oborivo se pretpostavlja obicna nepažnja.Oštećenom je dovoljno da to dokaže,jer retko namera ima poseban značaj(npr.profesor prouzrokuje štetu,odgovara fakultet,ali ako je profesor namerno prouzrokovao štetu,onda će odgovarati on,ali se namera mora dokazati).Uslovi subjektivne odgovornosti su oni elelementi koji treba da budu ispunjeni kumulativno,da bi se zasnovala odgovornost nekog lica.To su:

1. Šteta2. Uzročna veza3. Krivica

UZROČNA VEZA

Kada se dokazuje uzročna veza zapravo se dokazuje kauzalitet,odnosno oštećeni u svojstvu tužioca dokazuje da štetnikovo ponašanje predstavlja uzrok štete(osim za štetu nastalu od opasne stvari/delatnosti,jer tu postoji zakonska pretpostavka da potiče baš od te stvari).Često je uzročna veza očigledna.Međutim neretko se dešava da više postupaka prethodi šteti.Tada se ti postupci javljaju kao uzroci štete.Međutim,pitanje je koji uslov(conditio) predstavlja uzrok štete.Uslov je okolnost koja omogućava da dođe do štete,a uzrok(causa) je unutrašnji podsticaj koji dovodi do posledice.Postoje 4 pravne teorije o uzročnosti.To su:

1. Teorija uslova ili teorija ekvivalentnostiOvo je najprimitivnija teorija.Svi uslovi koji su omogućili nastanak štete,jednako su vredni,zato što je svaki od njih doprineo nastanku.Da je bilo koji od njih izostao štetna posledica ne bi bila takva kakva jeste.Conditio sine qua non,dakle uslov bez koga se ne može.Prema ovoj teoriji nema razlike između uslova i uzroka.Primer:u ugovorenom roku krojač ne sašije zimski kaput nekoj svojoj mušteriji,pa ona bude primorana da za nekoliko dana odloži planirani put u drugo mesto,a zatim na putu,usled sudara vozova polomi nogu.Prema ovoj teoriji šteta zbog docnje koju je krojač dužan da nadoknadi mušteriji obuhvata i štetu preloma noge,jer da je kaput bio sašiven na vreme,mušterija bi ranije otputovala i izbegla sudar vozova.Uzrok je svaka činjenica iz prošlosti.U postupku hipotetičke eliminacije utvrđuje se da li radnja nužno uslovljava posledicu.Sa znanjem okolnosti slučaja,ceo tok stvari posmatra se unazad tako da štetna radnja nije ni izvršena. Ako se pokaže da bi u tom pretpostavljenom događaju posledica ipak nastala,znači da za nju radnja nije bila uslovljavajuća i izvršilac radnje nije odgovoran.Obrnuto,ako bi posle pretpostavljene eliminacije radnje posledice izostala,radnja se smatra njenim uzrokom.Fikcija:ako među uslovima postoji ljudska radnja onda je to uzrok.Ova teorija nije operabilna,zato što sudovi ne mogu prepoznati uzrok,pa koriste fikciju da je to ljudska radnja.Naši sudovi su odustali od ove teorije,ali ipak i dalje ima određenu primenu.

2. Teorija posrednog uzroka Ovo je preovlađujuća teorija.Prema njoj uzrok je onaj uslov čija važnost preteže u činjenicnom sklopu. Uzrok utiče više od ostalih delova.Uzrok je onaj koji je neophodan u skupu dovoljnih uslova.Problem ove teorije je što ne daje formu da sudska praksa prepozna koji je to uslov pretežno delovao.

3. Teorija neposrednog uzroka(causa proxima) Važi samo u krivičnom pravu.

112

U Francuskoj ova teorija je usvojena na terenu ugovorne odgovornosti.Kod ove teorije se gleda neposredan uslov,a ne uslov udaljen u prošlosti.To je princip causa proxima non remota spectatur.Primer:trgovac koji je prodao bolesnu životinju,biće dužan da vrati kupcu isplaćenu cenu i da mu nadoknadi vrednost svih životinja koje su uginule usled zaraze.Odgovara se samo za neposrednu posledicu ugovorne odgovornosti.Primer:kupac ne bi pravo da traži naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što je usled uginuća životinje bio lišen mogućnosti da obradi zemljište i tako stekne prihode,jer su i mnoge druge okolnosti mogle sprečiti obradu zemlje i prouzrokovati smanjenje prihoda kupca.Kod nas oštećeni na terenu ugovorne odgovornosti ima pravo samo na predvidljivu štetu u trenutku kada je ugovor zaključen(član 265).

4. Teorija adekvatne uzročnosti Usvojena je u nemačkom i švajcarskom pravu.I naši sudovi primenjuju ovu teoriju na terenu deliktne odgovornosti.Prema ovoj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta,odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatn toj šteti.Adekvatna uzročna veza postoji samo ako je štetnikova radnja bila podesna da prema redovnom toku stvari i životnom iskustvu izazove takvu posledicu.Primer:jedno lice poseče drugo lice koje je hemofiličar i iskrvari ili je telesna povreda mogla imati kobne posledice po povređenog samo zato što je on od ranije bio bolestan,ne isključuje adekvatnost. Adekvatnost međutim može izostati.Primer:pas ugrize prolaznika,on baci kamen,promaši psa i pogodi staklo na nekoj kući,pa držalac psa ne odgovara za štetu usled razbijenog prozora,jer ta šteta nije adekvatno prouzrokovana.Ovoj teoriji može se prigovoriti zato sto je subjektizovana,jer traži od suda da procenjuje da li je uzročna veza tipična ili netipična,adekvatna ili neadekvatna,ne vodi računa o okolnostima konretnog slučaja,nego se oslanja na unapred određene uzroke

Pravilo:U konkretnom slučaju sud prvo upotrebljava teoriju uslova,pa tek ako se štetno ponašanje kvalifikuje teoriju adekvatne uzročnosti.Pravni značaj uzročne veze Uzročna veza je opšti i stalni uslov odgovornosti.Na terenu subjektivne odgovornosti teret dokazivanja je na oštećenom,dok se na terenu objektivne odgovornosti uzročna veza pretpostavlja(član 173).Prema ZOO ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari/opasnom delatnošću,smatra se da potiče od te stvari,odnosno delatnosti,izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

KRIVICA

Krivica je osnov za zasnivanje subjektivne odgovornosti,tačnije jedan od tri osnova.ZOO ne definise pojam krivice,ali je krivicu definisao Mihajlo Konstantinović u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima i od tada sudovi koriste tu definiciju.Definicija krivice:Pri prosuđivanju da li je lice koje je štetu prouzrokovalo krivo ili ne,odnosno da li se to lice ponašalo onako kako je trebalo,sud vodi računa o redovnom toku stvari i o onome što se od razumnog i pažljivog čoveka moglo osnovano očekivati pri datim okolnostima.Krivica je socijalna,a ne psihološka činjenica.Kriv je onaj koji postupa pogrešno.U građanskom pravu:

1. Krivica je gibak pojam,shvatanja o krivici se menjaju,jer se menja i društveno očekivanje2. Kada sudija utvrđuje da li je štetnik kriv ili ne,ne pita se o stanju volje štetnika. Sudija ispituje da li se

on ponašao onako kako je trebalo.

113

3. Sudija utvrđuje sadržinu osnovanih društvenih očekivanja,poredi štetnikovo ponašanje sa pravnim standardom,odnosno poredi sa onim kako bi se ponašao pazljiv,razuman covek.Ako sud utvrdi odstupanje štetnika od ponašanja razumnog i pažljivog čoveka postoji krivica.

Prvo je potrebno utvrditi da li postoji šteta,pa ako ona postoji da li postoji uzročna veza između štetnikovog ponašanja i prouzrokovane štete,pa ako postoji onda se utvrđuje krivica štetnika.To znači da se u građanskom pravu ne utvrđuje krivica svih onih pojedinaca čije je ponašanje očigledno društveno neprihvatljivo,ukoliko najpre nije utvrdio štetu i uzročnu vezu.Kada više lica prethodi šteti,skloni smo da pretpostavimo da onaj koji se ponašao pogrešno zapravo onaj koji je prouzrokovao štetu.To rade i sudovi,i oni se oslanjaju na faktičke pretpostavke.Teorijska shvatanja o krivici

1. Objektivizirano shvatanje je prihvaćeno kod nas i to je shvatanje prema kome je krivica negativna ocena vrednosti nečijeg ponašanja,ona podrazumeva prekor društva prema počiniocu štete.Taj prekor podrazumeva da se ocena o tome da li je neko kriv daje sa stanovišta ponašanja koje je štetnik trebalo da se pridržava,a ono je propisano zakonom ili drugim opštim pravilima koja važe u jednom društvu.Potpuno je ne bitan odnos štetnika prema sopstvenom ponašanju.Ovo shvatanje prihvata najveći deo naše teorije.

2. Subjektivizirano shvatanje(Radisić) prema kome se pod krivicom podrazumeva osećaj štetnika da se ne ponaša onako kako treba da se ponaša.Štetnik je kriv ako zna da se ne ponaša onako kako treba,odnosno nije kriv ako ne zna da se ne ponaša onako kako treba.

3. Shvatanje o krivici kao zabranjenom postupku se grana na dva shvatanja:a. Skrivljeno je ono ponašanje koje je zakonom zabranjeno.Kriv je onaj koji postupa na zabranjen

način. Za građanskopravnu odgovornost krivica je preusko postavljena,jer se ne može sastaviti numerus clausus zabranjenih ponašanja.

b. Zabranjeno je svako ono ponašanje kojim se nanosi šteta.Nije reč o zabranjenosti radnje,već zabranjenosti rezultata.Prema ovome nije kriv onaj koji postupa na zabranjen način.

4. Teorija jedinstva krivice je teorija prema kojoj se krivica sastoji u pogledu neke starije pravne obaveze.Kod ugovorne odgovornosti kriv je onaj koji je povredio postojeću ugovornu obavezu.Kod deliktne odgovornosti ovo shvatanje se deli na dva pravca:

a. Postoji opšta zakonska obaveza da se uždrzimo od nanošenja štete bilo kome.Ta obaveza uzdržavanja je pravilo neminem laedere(član 16).Svako prouzrokovanje štete je protivpravno zato što je protivno zabrani prouzrokovanja štete.Planikul je pokušao da sastavi listu građanskopravnih delikata,pa je kriv onaj koji se oglušio o neku stariju obavezu.To je na prvom mestu ugovorna obaveza.Kod deliktne odgovornosti pokušao je numerus claususu,odnosno taksativno nabrajanje.Planiklovih zakonskih obaveza ima četiri:

Obaveza uzdržavanja od svakog nasilja Obaveza uzdržavanja od svake prevare Obaveza uzdržavanja od svakog postupka koji zahteva izvesnu snagu ili umešnost,ako se

te osobine ne poseduju u određenoj(dovoljnoj)meri Obaveza nadgledanja opasnih stvari i lica koja su nam poverena

Problem kod ove četiri zakonske obaveze je što su teorijska konstrukcija,dakle nisu zaista zakonske obaveze,osim obaveze da se poštuje ugovor.

Stepenovanje krivicePrema ZOO postoje tri stepena krivice.To su:

1. Namera(dolus)2. Nepažnja(culpa)

a. Obična nepažnja(culpa levis)

114

b. Krajnja nepažnja(culpa lata)Umisljaj se pominje samo u članu 189 stav 4 koji predviđa da kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem,sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenog.

NAMERA

Namera kao stepen krivice je namera da se drugome naškodi,to je animus nocendi.Namera da se drugome naškodinamera da se bude dužnik iz onog odnosa koji će nastati,jer odnos nastaje nezavisno od namere dužnika ili namere poverioca.Kada štetnik ima nameru da nekome naškodi,obligacionopravni odnos proizilazi iz ostvarenja te namere,bez obzira da li je on hteo da se obaveze.Obavezu ne stvara pravnorelevatna namera da se neko obaveze,već zato što su se stekli zakonom propisani uslovi.Namera je teži oblik krivice,bez obzira što nekada štetne posledice mogu biti gore usled nepažnje.Namerno prouzrokovanje štete je najmanje što pojedinac može da ode u društveno prihvatljivom ponašanju.Kod nas je pravilo da se namerno prouzrokovanje štete smatra grubom nepažnjom.Dakle namera je po pravnim posledicama izjednačena sa grubom nepažnjom- culpa lata dolo aequiparatur(princip ekvivalencije pravnih posledica grube nepažnje i namere).Ovaj princip usvojen je kako bi se olakšao položaj oštećenog kome je teško da dokaže nameru.Neki oblici nepažnje toliko su teški da se ne mogu razumeti na drugi način,nego kao postojanje namere da se drugome naškodi.Izuzeci leže u tome što se štetnik ne može osigurati od odgovornosti za štetu koju namerno prouzrokuje.Ovaj princip je kritikovan od strane onih koji u nameri vide moralni element.Princip briše razliku između štetnika koji postupaju namerno i štetnika koji postupaju sa grubom nepažnjom.

NEPAŽNJA

Iako su retke zakonske definicije krivice,čak i u sistemima koji nastoje da kodifikuju građansko pravo,kada se javi definicija krivice to je po pravilu definicija nepažnje.Nemacki građanski zakonik određuje da nepažljivo postupa onaj koji ne pokazuje pažljivost koja se zahteva u pravnom prometu.Španski građanski zakonik određuje nepažnju kao propuštanje da se postupi sa pažnjom kakvu nalaže priroda obligacionog odnosa i okolnosti koje se tiču ljudi,vremena,prostora.ZOO ne definiše krivicu,pa ne definiše ni nepažnju. Skica za zakonik o ugovorima i obligacijama je definisala krivicu,a ta definicija se odnosi i na nameru i na nepažnju.Naši sudovi formulisali su pravni pojam nepažnje još pre Skice.I tada se ideja zanivala na osnovanim očekivanjima.Prema ZOO postoje dva stepena nepažnje.Da bi odgovornost bila zasnovana na krivici potrebna je obična nepažnja koja se pretpostavlja.U našem pravu postoje tri primera krajnje nepažnje ili nepažnje po posledicama.To su:

1. Kada poslodavac isplati naknadu štete,on ima pravo na regres od zaposlenog ako je postupao namerno ili sa krajnjom nepažnjom

2. Institut sniženja naknade (član 191) ne primenjuje se ako je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom

3. Odgovornost za nameru i krajnju nepažnju (član 265) ne može se unapred isključiti ugovoromVrlo retko postoje posebne pravne posledice nepažnje.To su:

115

1. Potraživanje koje je nastalo namernim prouzrokovanjem štete ne može prestati kompenzacijom/prebijanjem

2. Oštećeni kome je štetu prouzrokovao zaposleni na radu/u vezi sa radom,može da zahteva naknadu štete direktno od zaposlenog,samo ako dokaže njegovu nameru

Zajedničko za Skicu za zakonik o obligacijama i ugovorima i ZOO je standard osnovanih društvenih očekivanja koji može biti dvojak:

1. Objektivan kriterijum prema kome je sadržina društvenih očekivanja ista prema svim licima.Ako pojedinac ima neke lične karakteristike,koje ne mogu da dosegnu standard,sud ne treba da ih uzme u obzir.Prema ovom kriterijumu način na koji sud određuje sadržinu društvenih očekivanja je in absracto. Naši sudovi procenjuju krivicu in abstracto.

2. Subjektivni kriterijum prema kome se sadržina društvenih očekivanja menja u zavisnosti od ličnih osobina štetnika. Prema ovom kriterijumu način na koji sud određuje sadržinu društvenih očekivanja je in concreto.

SPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE

Sposobnost za rasuđivanje je lična osobina uvek relevantna u našem pravu.Ona je preduslov svake krivice,jer ne može biti kriv onaj ko nije sposoban za rasuđivanje.Ako nastupi privremena nesposobnost za rasuđivanje(npr.usled konzumiranja alkohola),ZOO oborivo pretpostavlja da je štetnik sam skrivio takvo stanje u kome se nalazi.Ako štetnik ne dokaže da je u to stanje došao tuđom krivicom,odgovaraće za prouzrokovanu štetu.Za razliku od poslovne sposobnosti,koja se može oduzeti ili ograničiti,sposobnost za rasuđivanje nije institucionalizovana.Zakonodavac u tom pogledu usvaja određene pretpostavke,ali uprkos tome sud u konkretnom slučaju utvrđuje da li je neko lice sposobno za rasuđivanje ili nije.

1. Pretpostavka:lice starije od 7,a mlađe od 14 godina je nesposobno za rasuđivanje,ali ako se dokaže da je bio sposoban,može se diskutovati o krivici,odnosno moguće je dokazivati da je kriv.

2. Pretpostavka:lice starije od 14 godina je sposobno za rasuđivanje,ali je moguće dokazivati suprotno onda kada je to lice u poziciji štetnika.

PRAVNI ZNAČAJ STEPENOVANJA KRIVICE

Ovaj značaj je danas izgubio na značaju,imao je težinu ranije.Prema Srpskom građanskom zakoniku obim naknade štete je zavisio od stepena krivice štetnika.Tako se:

1. Običnom nepažnjom prouzrokovala stvarna šteta2. Grubom nepažnjom ili namerom prouzrokovala se ukupna šteta

Ovo rešenje brani se sa pozicije štetnika.Od donošenja ZOO usvojeno je načelo integralne naknade prema kome oštećeni ima pravo na naknadu ukupne štete (stvarna šteta+izmakla dobit).Ovo rešenje brani se sa pozicije oštećenog,da mu se pruži reparacija,da se vrati u poziciju u kojoj bi se nalazio da šteta nije nastala.Stepen krivice ne utiče na obim naknade.Međutim i prema ZOO postoje izuzeci od načela integralne naknade,kada se uzima u obzir i stepen krivice.To su tri slučaja:

1. Institut sniženja naknade (član 191)Zahvaljujući ovom institutu sud može da snizi naknadu,da je dosudi u manjem iznosu nego što šteta iznosi ako se steknu kumulativno tri uslova:

116

a. Da šteta nije prouzrokovana ni namerno ni grubom nepažnjom(jer stepen krivice ovde utiče na obim naknade)

b. Da je odgovorno lice slabog imovnog stanja,da bi ga ta isplata dovela u materijalnu oskudicu c. Da materijalno stanje oštećenog ne predstavlja razlog da sud snizi naknaduSud može sniziti naknadu i kada je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto u korist oštećenog,vodeći računa o brižljivosti koju štetnik pokazuje u sopstvenim poslovima(ovo inače nije izuzetak od načela integralnosti)

2. Odgovornost za drugogPoslodavac koji odgovara za zaposlenog,ima pravo da se regresira od zaposlenog,ako je zaposleni postupao sa grubom nepažnjom ili namerom.Oštećeni može da tuži radnika samo ako može da dokaže nameru.

3.

PRAVNI ZNAČAJ KRIVICE U GRAĐANSKOM PRAVU

Krivica je osnov subjektivne odgovornosti.Štetnik koji nije kriv,nije ni odgovoran.Pretpostavka krivice je oboriva.Kod odgovornosti za drugog krivica se po pravilu pretpostavlja(npr.odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje dete starije od 7,a mlađe od 14 godina ili odgovornost za štićenike).Kod objektivne odgovornosti krivica je irelevantna,jer se odgovornost zasniva bez obzira na krivicu odgovornog lica,pa se ono ne može osloboditi odgovornosti dokazujući da nema krivice.Jedini način da se neko oslobodi odgovornosti jeste da obori pretpostavku o uzročnosti veze.To može uraditi ako dokaže jednu od tri stvari:

1. Višu silu2. Da je šteta posledica isključive radnje samo oštećenog3. Da je šteta nastala isključivom radnjom trećeg lica

Skica je predviđala isto rešenje,ali različito u pogledu toga šta treba da dokaže da bi se oslobodio odgovornosti.Prema skici treba da dokaže:

1. Višu silu2. Krivicu trećeg lica/oštećenog

OSNOVI ISKLJUČENJA KRIVICE (PROTIVPRAVNOSTI)

ZOO određuje osnove isključenja protivpravnosti članovima 161-163.Osnovi su:1. Nužna odbrana,stanje nužde,otklanjanje štete od drugog

Ako je ispunjen ovaj uslov onda ne postoji odgovornost.Ko u nužnoj odbrani prouzrokuje štetu napadaču,nije dužan da je nadoknadi ,osim ako prekorači nužnu odbranu.Recimo do prekoračenja dolazi kada je u pitanju tuča,pa se neko brani nožem.Nužna odbrana je ona koja je nužna,neophodna kako bi se od sebe ili drugog odbio istovremeni protivnapad.Oštećeni može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete ili od lica od kojih je šteta otklonjena,ali od ovih poslednjih ne više od koristi koju su imala od toga.Onaj ko je pretrpeo štetu otklanjajući od drugog opasnost štete,ima pravo zahtevati od njega naknadu one štete,kojoj se rizično izložio.

2. Dozvoljena samopomoć

117

Onaj koji u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokovao štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći,nije dužan nadoknaditi je.Dozvoljena samopomoć je pravo svakog lica da otkloni povredu prava kada neposredno preti opasnost,ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost.

3. Pristanak oštećenikaKo na svoju štetu dozvoli drugome preuzimanje određene radnje,ne može zahtevati naknadu one štete,koja je tom radnjom prouzrokovana(npr.stavi se stvar na ogradu,komšije se klade da će jedan od njih pogoditi stvar i tom prilikom uništi stvar).Izuzetak su radnje zabranjene zakonom,odnosno ništava je izjava oštećenika kojom je pristao da mu se učini šteta radnjom koja je zakonom zabranjena(npr.pristanak na ubistvo,telesnu povredu).Pristanak ne važi ni kada je nemoralan(npr.neko se saglasi da mu drugi zapali kucu,povredi zube bez medicinske indikacije).

ODGOVORNOST ZA DRUGOG

ZOO razlikuje nekoliko slučajeva odgovornosti za drugog koji se mogu podeliti u dve grupe.I grupu ;ine:

1. Odgovornost za štetu koju prouzrokuje maloletnik2. Odgovornost za štetu koju prouzrokuju du[evno bolesna lica i lica zaostala u umnom razvoju

II grupu ;ine:1. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje zaposleni2. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ

Odgovornost za štetu koju prouzrokuje maloletnikŠto se tiče prve grupe slučajeva štetnik je lice koje je nesposobno za rasuđivanje,pa ono ne može biti krivo za štetu. Zbog toga za štetu moraju odgovarati lica koja su dužna da vode nadzor nad njima,a to su roditelji,odnosno staratelji.Što se tiče druge grupe slučajeva štetnik je lice koje je sposobno za rasuđivanje i koje bi moglo odgovarati za tu štetu,ali štetnik za tu štetu ne odgovara,već obaveza na naknadu štete pada na neko drugo lice,a to lice se nalazi u pravno relevantnom odnosu sa štetnikom.Odgovornost roditelja ili staraoca za štetu koju prouzrokuje maloletno licePitanje je da li sve maloletnike treba smatrati nesposobnim za rasuđivanje i polaziti od te pretpostavke i dozvoliti sudu da ispita da li su maloletnici bili sposobni za rasuđivanje ili sve maloletnike treba podeliti u kategorije prema uzrastu i za svaku kategoriju pripremiti poseban režim?Prema Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima maloletnike treba razlikovati prema njihovom uzrastu.Svi maloletnici koji u vreme prouzrokovanja štete nisu bili sposobni za rasuđivanje ne odgovaraju za štetu.Štetnik je mogao da dokazuje da je maloletnik bio sposoban za rasuđivanje.Teret dokazivanja te činjenice pao je na oštećenog.Ako je sposoban za rasuđivanje maloletnik je samostalno odgovarao za štetu iz svoje sopstvene imovine.Za tu štetu mogli su da odgovaraju i roditelji i to solidarno,ako se utvrdi i njihova krivica,jer su propustili da vrše nadzor nad njim.Međutim u sudskoj praksi,zahvaljujući opštoj sednici održanoj 1970. godine usvojeno je stanovište da je bolje maloletnike podeliti prema uzrastu i onda na svaki uzrast primeniti različiti pravni režim.ZOO je prihvatio gledište sudova,pa su svi maloletnici u ZOO podeljeni u tri kategorije:

1. Maloletnici do navršene sedme godine života.Oni ne odgovaraju za prouzrokovanu štetu.2. Maloletnici stariji od 7 godina,a mlađi od 14 godina.Oni ne odgovaraju za štetu osim ako se ne dokaže

da su pri prouzrokovanju štete bili sposobni za rasuđivanje.Dakle pretpostavka je da su nesposobni za rasuđivanje,ali je to oboriva pretpostavka.

118

3. Maloletnici stariji od 14 godina,a mlađi od 18 godina.Ta lica su sposobna za rasuđivanje i oni odgovaraju prema opštim pravilima o odgovornosti na osnovu krivice.

Odgovornost maloletnika je različita prema uzrastu,ali je i različita odgovornost roditelja u zavisnosti od toga da li je:

1. Dete kod roditelja2. Dete nije kod roditelja,nego je povereno na nadzor drugom licu

Što se tiče prve grupe,kada je dete kod roditelja,razlikuje se nekoliko slučajeva:1. Ako je štetu prouzrokovao maloletnik mlađi od 7 godina odgovaraju roditelji.Njihova odgovornost se

bazira na neoborivoj pretpostavci o krivici.Oni se odgovornosti oslobađaju jedino ako dokažu da postoji neki od razloga koji oslobađaju od odgovornosti bez obzira na krivicu.

2. Ako je štetu prouzrokovao maloletnik stariji od 7,a mlađi od 14 godina,roditelji odgovaraju na osnovu krivice. Međutim mogu se osloboditi odgovornosti,ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice.Treba voditi računa i o tome da maloletnik može biti sam odgovoran za štetu,ako je u vreme prouzrokovanja štete bio sposoban za rasuđivanje,a to treba da dokaže oštećeni.Odgovaraće i maloletnik i roditelj solidarno.Krivica maloletnika se dokazuje,dakle nema pretpostavke krivice.

3. Ako je štetu prouzrokovao maloletnik stariji od 14,a mlađi od 18 godina,sam odgovara za štetu,zato što je deliktno sposoban,ali za tu štetu odgovaraju i njegovi roditelji.Kada maloletnik napuni 14 godina to ne znači da odgovornost roditelja prestaje.Ta odgovornost traje do punoletstva i to je solidarna odgovornost roditelja i maloletnika.Odgovornost roditelja se bazira na propuštanju vršenja određenih dužnosti koje roditelji imaju po Porodičnom zakonu prema licima i te dužnosti su:

a. Nadzor nad maloletnikomb. Dužnost da vaspitavaju svoje dete

Osnov odgovornosti roditelja leži u zanemarivanju ovih dužnosti.Odgovaraju oba roditelja,ako vrše roditeljsko pravo zajednički,i odgovaraju za štetu koju prouzrokuje njihovo dete solidarno.Za štetu će odgovarati samo jedan roditelj ako je brak razveden,a jednom roditelju je povereno dete.

Što se tiče druge grupe slučajeva,kada dete nije kod roditelja,već je povereno na nadzor drugom licu (obdaništu,školi,bolnici itd.),razlikuje se četiri situacije:

1. Za štetu odgovara to drugo lice.To je ustanova odgovornosti staratelja,koji odgovara zbog propuštanja vršenja nadzora nad maloletnikom.Ova odgovornost se bazira na pretpostavci o krivici,ali je pretpostavka oboriva.Lice se može osloboditi odgovornosti iz dva razloga:

a. Ako dokaže da je vršio nadzor na način na koji je trebalob. Da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora

Ukoliko staratelj uspe da dokaže ove dve činjenice,za štetu odgovaraju roditelji.2. Za štetu odgovaraju roditelji.Roditelji odgovaraju samostalno ako je šteta posledica lošeg vaspitanja,

rđavih primera,porodičnih navika ili se šteta inače može pripisati krivici roditelja.Njihova odgovornost se u ovom slučaju bazira na krivici zbog lošeg vaspitanja i ta krivica se ne pretpostavlja.

3. Odgovornost i roditelja i ustanove.To znači da odgovornost roditelja ne isključuje odgovornost ustanove.Moguće je da za istu štetu odgovaraju i roditelji i lice kome je maloletnik poveren.Oni odgovaraju po osnovu krivice.Oštećeni mora dokazati krivicu roditelja,dok se krivica lica kome je dete povereno pretpostavlja.

4. Odgovornost deteta,roditelja i ustanove.To znači da se može desiti da je maloletnik koji se nalazi pod nadzorom kriv za prouzrokovanu štetu.U tom slučaju odgovaraju solidarno:

a. Maloletnik po osnovu sopstvene kriviceb. Roditelji zbog lošeg vaspitanja i dokazane krivicec. Ustanova zbog propuštanja nadzora i pretpostavljene krivice

119

ODGOVORNOST PO OSNOVU PRAVIČNOSTI

Zakon sadrži dva izuzetka:1. Kada štetu prouzrokuje lice koje za nju nije odgovorno,a naknada se ne može dobiti od lica koje je

bilo dužno da vrši nadzor.Sud može,kada to pravičnost zahteva,osuditi štetnika da nadoknadi štetu,u potpunosti ili delimično. Uslovi:

a. Roditelj ili staratelj nema sredstavab. Štetnik ima sopstvena sredstva iz kojih može nadoknaditi štetuc. Materijalno stanje štetnika povoljnije je od materijalnog stanja oštećenogd. Štetnik je lice koje je nesposobno za rasuđivanje usled duševnog bola,zaostalog umnog

razvoja ili maloletnik.2. Kada je štetu prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje,ali nije u stanju da je

nadoknadi.Sud može obavezati roditelje da nadoknade štetu potpuno ili delimično iako za nju nisu krivi,ako:

a. Kriv štetnik sposoban za rasuđivanjeb. Nema imovine iz koje bi nadoknadio štetuc. Roditelji nisu odgovorni,ali imaju sredstava iz kojih bi se šteta mogla nadoknaditid. Materijalno stanje roditelja je povoljnije od materijalnog stanja oštećenog

Prema ZOO duševno bolesna lica,umobolna i lica zaostala u umnom razvoju nisu sposobna za rasuđivanje i ne odgovaraju za štetu.Prema članu 164 ZOO za štetu odgovaraju lica koja su na osnovu zakona ili odlukom nadležnog organa ili ugovora dužna da vode nadzor nad njima,a ta lica su njihovi staratelji.Staratelj odgovara zato što je na osnovu zakona dužan da vodi računa o pravima takvog lica i da izvršava druge dužnosti prema ličnosti zbog štićenika.Njihova odgovornost zasniva se na krivici,zato što nisu izvršili nadzor koji su trebali da vrše.Pretpostavka o krivici je oboriva,pa može dokazivati da nije kriv.Staratelj se može osloboditi odgovornosti po dva osnova,alternativno:

1. Ako dokaže da je vršio nadzor na koji je obavezan2. Da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora

ODGOVORNOST PREDUZEĆA ZA ŠTETU KOJU PROUZROKUJE ZAPOSLENI

Štetnik je sposoban za rasuđivanje i mogao bi da odgovara za štetu,ali za nju ipak ne odgovara.Postavlja se pitanje ko treba da nadoknadi štetu poslodavac ili zaposleni?U slučaju kada je štetu prouzrokovao zaposleni odgovara preduzeće.To je rešenje većine zakonodavstava, uključujuci i naš ZOO.Međutim naš ZOO govori o odgovornosti preduzećca i drugih pravnih lica. ZOO 1974.godine predviđao je samoupravljanje,ne ugovor o radu nego samoupravni sporazum između radnika,pa su ovde udruženi radnici u organizaciju,svi su ravnopravni,svi su poslodavci i svi su zaposleni.To je odgovornost organizacije udruženog rada.Ustavom SRJ 1992.godine zvanično je prestalo samoupravljanje.Izmena u zakonu 1993.godine je odgovornost preduzeća i drugih pravnih lica za štetu koju pričini zaposleni,a to je odgovornost poslodavca za zaposlenog.ZOO član 171 predviđa da za štetu koju zaposleni u radu ili vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće,osim ako dokaže da je zaposleni postupao kako je trebalo.Postoje dva stanovišta u pogledu odgovornosti preduzeća:

1. Odgovornost preduzeća je objektivna,odgovornost bez krivice.Preduzeće odgovora zbog toga što je radnik prouzrokovao rizik od nastanka štete

120

2. Odgovornost preduzeća je odgovornost na osnovu krivice,a radi se o pretpostavljenoj kriviciAko bi se prihvatilo prvo stanovište,preduzeće se ne bi moglo osloboditi odgovornosti dokazujući da nije krivo,preduzeće bi se moglo osloboditi odgvornosti samo ako dokaže da postoji neki od osnova za isključenje odgovornosti(viša sila, radnja oštećenog,radnja trećeg lica).Ako bi se prihvatilo drugo stanovište,onda bi bilo dozvoljeno dokazivati da krivice nema,ne mora da se dokazuje šta je uzrok štete.ZOO je izgleda prihvatio drugo stanovište.Radi se o objektivnom pojmu krivice i to je pojam krivice koji je bio prihvaćen u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima i koji je prihvatila naša sudska praksa.Prema ZOO preduzeće odgovara za štetu koju prouzrokuje zaposleniv na osnovu pretpostavljene krivice,ne svoje,nego krivice zaposlenog.Pitanje je kako zaposleni treba da se ponaša?Pravni standard je paznja dobrog stručnjaka.Od zaposlenog se očekuje da se u obavljanju poslova ponaša kao svako drugo lice koje se profesionalno bavi određenom delatnošću.Ovo je poseban standard prema kome se traži da se zaposleni u određenoj oblasti ponaša kao obučen i vicčan stručnjak(zanatsvo,medicina,upravljanje motornim vozilom i slično).Uslovi za odgovornost preduzeća:

1. Da je šteta nastala u radi ili vezi sa radom2. Da je prouzrokovana trećem licu

Pre svega,potrebno je da je šteta nastala u radu ili vezi sa radom,odnosno da je šteta nastala u obavljanju onih radnih zadataka koji su po osnovu individualnog ugovora o radu bili dužnost zaposlenog.Što se tiče štete koja nastane u vezi sa radom,potrebno je da postoji veza između obavljanja poslova i štete koja je nastala.Šteta može biti:

1. Vremenska šteta,ako nastane u toku rada2. Funkcionalna šteta,ako je povezana sa radom preko sredstva koja su upotrebljivana u obavljanju nekog

posla.Ako nema ove veze,odgovaraće zaposleni zbog štete koju je pričinio svojom krivicom.Npr.ako zaposleni siluje koleginicu u prostorijama preduzeća,odgovaraće zaposleni.

Što se tiče drugog uslova,odnosno da je potrebno da je šteta prouzrokovana trećem licu,smatraće se da je uslov ispunjen ako se radi o licu koje nije zaposleno po ugovoru o radu u istom preduzeću niti je po osnovu nekog drugog ugovora u vezi sa preduzećem.Ako prouzrokuje štetu drugom zaposlenom ne odgovara preduzeće nego zaposleni.ZOO član 170 stav 2 predviđa da oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete i neposredno od radnika,ako je radnik štetu prouzrokovao namerno.Odgvornost zaposlenog ne isključuje odgovornost preduzeća,pa će odgovarati i preduzeće zajedno sa zaposlenim,odnosno postojaće solidarna odgovornost.Oštećeni može da tuži samo zaposlenog ili samo preduzeće ili i jednog i drugog.Ako oštećeni tuži i jednog i drugog ili samo preduzeće,pa preduzeće isplati dug ono ima pravo regresa (u roku od 6 meseci). Međutim ovo pravo podleže ograničenju,jer pravo regresa postoji samo ako je zaposleni štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom.Dozvoljno je da se prilikom obavljanja nekog posla čine određene greške,one su sastavni deo posla,pa ne bi bilo pravedno da radnici odgovaraju i za njih.Tada naknada pada na teret preduzeća.ZOO član 170 stav 3 reguliše se odnos između odgovornosti preduzeća za štetu koju radnik pričini radom i odgovornosti preduzeća za štetu koju radnik pričini upotrebljavajući neku opasnu stvar.Ako radnik pričini štetu upotrebljavajući neku opasnu stvar,primenjuju se pravila o odgovornosti za opasnu stvar.U ovom slučaju odgovaraće i preduzeće kao sopstvenik opasne stvari, po pravilima objektivne odgovornosti.Ove odgovornosti moći će da se oslobodi samo ako dokaže da je šteta uzrok više sile,radnje oštećenog ili radnje trećeg lica.Dakle u ovom slučaju preduzeće ne odgovara kao poslodavac po pravilima za odgovornost za drugog.Pravilo ZOO o odgovornosti preduzeća za štetu koju prouzrokuje zaposleni primenjuje se i na odgovornost drugih lica za štetu koju zaposleni prouzrokuju trećim licima.

121

Pod drugim licima podrazumevaju se pravna lica koja nisu preduzeća,kao što su zadužbine,fondovii slično.Ova pravila primenjuju se i na zaposlene kod preduzetnika,koji su uvek fizička lica koji obavljaju neku privrednu delatnost i koja su registrovana kao takva.To mogu biti i lica koja samostalno obavljaju delatnost,kao što su advokati,lekari i slično.Ta lica odgovraju kao poslodavci po istim pravilima po kojima odgovara i preduzeće.

ODGOVORNOST LICA ZA ŠTETU KOJU PROUZROKUJE NJEGOV ORGAN

ZOO član 172 predviđa da kada je štetu prouzrokovao organ pravnog lica nekom trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije odgovara pravno lice.Ti organi su organi koji zastupaju pravno lice,odnosno vode poslove jednog pravnog lica.Po ovom pravilu,odgovara i država za štetu koju prouzrokuju njeni organi.Osnov odgovornosti pravnog lica za štetu koju trećem licu prouzrokuje njegov organ je sporan.Postoje dva stanovišta:

1. Radi se o odgovornosti bez obzira na krivicu2. Pravno lice odgovara po osnovu pretpostavljene krivice lica koje obavlja funkciju njegovog organa

Prema Zakonu o radu pravno lice ima pravo na naknadu ako je zaposleni štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom.

OSNOV ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

Osnov odgovornosti za štetu je zapravo osnov štete.Osnov štete je uzrok štete.Osnov odgovornosti za štetu je razlog zbog koga se odgovara za štetu.Razlozi odgovornosti za štetu su tokom istorije bili različiti i zavisili je od pogleda društva na interese oštećenog,sa jedne strane,i interesa štetnika da za štetu odgovara samo onda kada je za nju odgovoran,sa druge strane.U primitivnim pravima naglasak je stavljan na interese oštećenog,nije se vodilo računa o interesu štetnika,dakle nezavisno od toga da li je štetnik zaista bio kriv.Međutim donošenjem Lex Aquilia prvi put je u istoriji propisano da štetnik odgovara za štetu samo onda kada je svojom radnjom,koja je u tom zakonu propisan kao delikt,prouzrokovao štetu.To je bio prvi korak ka uvođenju krivice kao osnovu odgovornosti.Sledeći korak učinjen je u kanonskom pravu,pa štetnik odgovara ne samo onda kada je njegova radnja delikt,već i u svakom drugom slučaju kada šteta nastane kao posledica neke greške u njegovom ponašanju.U XIX veku sa donošenjem prvih kodifikacija građanskog prava,prihvata se princip da štetnik odgovara jedino ako je kriv.Prvi put je prihvaćeno u Francuskom građanskom zakoniku pravilo da svaki ljudski čin kojim se drugom prouzrokuje šteta,obavezuje onog čijom je krivicom šteta nastala da je nadoknadi.Dakle značajna je krivica. Već krajem XIX veka krenulo se putem uvođenja novog razloga osnova odgovornosti,a to je rizik.To je vreme razvoja industrije,pa zbog toga krivica više nije mogla opstati kao jedini osnov odgovornosti za štetu.U pravu se krenulo putem odvajanja odgovornosti od krivice.U francuskom pravu tim putem išla je sudska praksa (npr.slučaj Tifen).Dakle uvodi se i objektivna odgovornost,ona je zasnovana na uzročnoj vezi kao objektivnom uslovu i zato se i naziva objektivna odgovornost.1924.godine u Francuskoj je donet Zakon o nesrećama prouzrokovanim vazduhoplovom.U Nemačkoj je 1871.godine došlo do ujedinjenja Pruske i Bavarske.1838.godine u Pruskoj donet je Zakon o železnicama, pa je železničko preduzeće odgovorno za štetu pričinjenu licima i dobrima koji su primljeni na prevoz ili trećim licima i njihovim stvarima,osim ako ne dokaže da je šteta nastala višom silom ili radnjom samog oštećenog.U nemačkom pravu je u uvođenju odgovornosti bez krivice prednjačio zakonodavac,koji je u posebnim oblastima života uvodio odgovornost bez krivice.U nemačkom pravu štetnik unapred zna da li će odgovarati po pravilima za odgovornost za krivicu ili po pravilima o objektivnoj

122

odgovornosti.Srpski građanski zakonik prihvatio je samo odgovornost po osnovu krivice,a izuzetak je Zakon o čuvanju poljskih imanja,gde postoji odgovornost bez obzira na krivicu,pa vlasnik domaćih životinja odgovara za štetu koju životinja prouzrokuje na tuđim stvarima.Međutim 40-ih godina u sudskoj praksi dolazi do uvođenja objektivne odgovornosti.Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima odgovornost bez obzira na krivicu prihvata kod odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti.ZOO pored odgovornosti po osnovu krivice prihvata i odgovornost bez obzira na krivicu.ZOO član 154 stav 1: predviđa da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.ZOO član 154 stav 2 predviđa da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu.U prvom slučaju radi se o odgovornosti po osnovu krivice,dok se u drugom slučaju radi o objektivnoj odgovornosti u domenu šteta koje nastaju od opasne stvari ili opasne delatnosti.ZOO član 154 stav 3 predviđa da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.Ovaj stav zapravo znači da postoji objektivna odgovornost i u drugim slučajevima predviđenim zakonom,a ne samo u domenu odgovornosti za opasnu stvar ili opasnu delatnost,kao sto predviđa stav 2 istog člana.Pri tom se ne radi samo o ZOO već i o slučajevima predviđenim drugim zakonom (npr.Zakon o vazdušnoj plovidbi).U našem pravu odgovornost po osnovu krivice i odgovornost bez obzira na krivicu ne stoje u odnosu pravila i izuzetka. Odgovornost po osnovu krivice primenjuje se u onim ljudskim delatnostima u kojima se ta delatnost obavlja isključivo ljudskom radnjom.Odgovornost bez obzira na krivicu primenjuje se tamo gde se koriste mašine,električni uređaji,velika saobraćajna sredstva,postrojenja za prenos električne energije, dalekovodi, gasovodi i slično.

OSNOV DELIKTNE ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

Postoji nekoliko osnova odgovornosti dakle odgovara se iz jednog od više razloga.Osnovi odgovornosti su:1. Krivica2. Stvoreni i održavani rizik (ovo je objektivni princip,bez obzira na krivicu,jer je ona u ovom slučaju

irelevantna)3. Pravičnost

Osnov uslov,jer kada se utvrđuje osnov odgovornosti uvek je u pitanju krivica.

ODGOVORNOST OD OPASNE STVARI ILI OD OPASNE DELATNOSTI

Radi se o odgovornosti po osnovu rizika, odgovornosti po osnovu uzročnosti.Za ovu vrstu odgovornosti krivica nije potrebna,pa je potrebno ispunjenje dva uslova:

1. Šteta2. Uzročna veza

Što se tiče prvog uslova,tu važe ista pravila kao kod odgovornosti po osnovu krivice,pa je štetu i njenu visinu dužan da dokaže oštećeni.Kada je u pitanju drugi uslov,a to je uzročna veza,ona kod ove vrste odgovornosti postoji kada je šteta nastala u vezi sa opasnim stvarima.U ovom slučaju potrebno je da postoji:

1. Opasna stvar2. Veza između opasne stvari i štete

123

ZOO ne sadrži definiciju opasne stvari.U sudskoj praksi koristi se pojam opasne stavri iz Skice za zakonik o obligacijama i ugovorima.Opasna stvar je pokretna ili nepokretna stvar čiji polozaj ili upotreba ili samo postojanje ili osobine predstavljaju povećanu opasnost od štete za okolinu.Stvar koja svojom upotrebom stvara opasnost za okolinu je ona koja je bezopasna u mirnom stanju,ali kada se upotrebljava povećava opasnost od štete po okolinu (npr.automobil). Stvar koja svojim osobinama stvara povećanu opasnost od štete po okolinu je recimo električna energija.Stvari opasne po samom svom postojanju su recimo eksplozivi,otrovi itd.Uzročnu vezu između opasne stvari i štete je teško odrediti.Kada je u pitanju šteta od opasne stvari,zakon oslobađa oštećenog dokazivanja da postoji uzročna veza između opasne stvari i štete i umesto toga uvodi pretpostavku uzročne veze.Pretpostavka uzročne veze zapravo znači da kada je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari smatra se da potiče od opasne stvari,izuzev ako se dokaže da ona nije bila uzrok štete.Kao i svaka druga pretpostavka i ova deluje tako što se iz poznatih činjenica izvlači pretpostavka:

1. Da je šteta nastala2. Da je opasna stvar materijalno učestvovala u prouzrokovanju štete

Ovo treba da dokaže oštećeni.Ako to dokaže onda se izvlači zaključak da je opasna stvar uzrok štete.Pretpostavku uzročne veze obara vlasnik opasne stvari,tako što je dužan da dokaže da šteta potiče od nekog drugog uzroka,a ne od opasne stvari.Uzroci su:

1. Viša sila2. Radnja oštećenog3. Radnja trećeg lica

Vlasnik mora da dokaže da je jedan od ova tri razloga bio uzrok štete.Ukoliko ne dokaže,rizik nedokazanosti tih činjenica pada na njegov teret,pa će on biti odgovoran za tu štetu.Kod ove vrste odgovornosti povoljan je polozaj oštećenog,ali znatno otežan polozaj odgovornog.Za štetu od opasne stvari odgovarajaju prema ZOO:

1. Njen imalac,odnosno lice koje je vlasnik opasne stvari.Koristi se naziv imalac,jer još uvek postoje sredstva u društvenoj svojini,pa su to imaoci raspolaganja sredstvima u društvenoj svojini(npr.knjiga-svojinski držalac).

2. Lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi i lice koje je inače dužno da nadgleda stvar,a nije kod njega na radu kod imaoca(knjiga-savesni držaoci).Zajedničko im je da drže stvar u svojim rukama po nekom pravnom osnovu.Ovo lice može biti zakupac,poslugoprimac itd.Lice koje je dužno da stvar nadgleda,a nije na radu kod imaoca(jer da je na radu odgovarao bi vlasnik stvari),jeste lice koje nije zaposleno kod imaoca,to lice ne sme da upotrebljava stvar,već samo da je nadgleda(npr.veterinar, automehaničar).Međutim može se desiti da vlasnik stvari odgovara i pored toga što se stvar nalazi kod savesnog držaoca:

a. Ako je šteta nastala iz skrivene mane stvari na koju vlasnik nije skrenuo pažnju.U tom slučaju postoji solidarna odgovornost.

b. Kada je imalac stvari poverio stvar licu koje nije osposobljeno ili ovlašćeno da njome rukuje,postojaće isključiva odgovornost vlasnika.

3. Protivpravni držalac ili nesavesni držalac.To je lice koje opasnu stvar drži bez pravnog osnova,bez volje vlasnika stvari.Ako opasna stvar prouzrokuje štetu dok se nalazila kod tog lica,onda odgovara to lice,a ne vlasnik opasne stvari.Izuzetak:Ukoliko postoji odgovornost imaoca stvari zbog toga što mu je opasna stvar protivpravno oduzeta,vlasnik odgovara zajedno sa nesavesnim držaocem.Njihova odgovornost je u ovom slučaju solidarna. Razlozi za ovaj izuzetak leže u tome da se često dešava da protivpravni držalac nema dovoljno sredstava da nadoknadi štetu.Često se desava da protivpravni drzalac,kada prouzrokuje štetu pobegne sa lica mesta.Ovim rešenjem štite se interesi oštećenog.

Postoji nekoliko razloga za oslobođenje odgovornosti.To su:

124

1. Viša sila2. Radnja oštećenog3. Radnje trećeg lica

Viša sila je termin koji ZOO ne koristi,već nabraja obeležja koja treba da ima neka okolnost da bi dovela do oslobođenja od odgovornosti.Obeležja su:

1. Da se ta okolnost nalazila van stvari2. Da se njeno dejstvo nije moglo predvideti,izbeći ili otkloniti

Ukoliko postoje ova dva obeležja može se reći da je u pitanju viša sila.Sva ova obeležja treba da se steknu u konkretnom slučaju da bi se vlasnik stavri oslobodio odgovornosti.Radnja oštećenog mora biti takva da se ona nije mogla predvideti,da se njene posledice nisu mogle izbeći ili otkloniti.Ona mora biti takva da za vlasnika stvari ima obeležja opasne stvari(npr.bacanje pod voz oštećenog). Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima je korisitla termin krivica oštećenog.Za razliku od toga ZOO govori o radnji oštećenog. Ako bi se radilo o krivici oštećenog,to podrazumeva da on mora biti sposoban za rasuđivanje i kriv (u praksi su često nesposobna za rasuđivanje) ,a to mora dokazati vlasnik stvari,pa bi se znatno suzila njegova mogućnost da se oslobodi odgvornosti.Upravo zato ZOO govori o radnji oštećenog.Radnja oštećenog oslobađa vlasnika stvari odgovornosti jedino ako je ta radnja bila isključivi uzrok štete,u suprotnom odgovornost vlasnika se samo smanjuje srazmerno udelu radnje oštećenog u prouzrokovanju štete.Radnja trećeg lica mora biti nepredvidljiva,odnosno takva da se njeno dejstvo nije moglo sprečiti ili otkloniti.Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima i za radnju trećeg lica koritsit termin krivica,kao i u prethodnom slučaju.Ali ni ovde se ne radi o krivici,već o radnji koja ima obeležje više sile.Ona će biti razlog za isključenje odgovornosti samo ako je bila isključivi razlog prouzrokovanja štete,a ako je treće lice samo delimično prouzrokovalo štetu,vlasnik stvari odgovora i dalje,ali solidarno sa trećim licem(odgovornost vlasnika se ovde ne smanjuje kao u prethodnom slučaju).

POSEBNI SLUČAJEVI OBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI

Odgovornost za štetu u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretuMotorno vozilo koje miruje nije opasna stvar,ali kada se upotrebljava postaje opasna stvar.Ovu odgovornost reguliše i ZOO u članu 178.Kod ove odgovornosti postoji kombinacija odgovornosti po osnovu krivice i odgovornosti bez obzira na krivicu.Razlikuje se nekoliko slučajeva:

1. U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca,primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice,pa će ovo lice biti obavezno da nadokanadi celokupnu štetu.

2. Kada je udes izazvan obostranom krivicom oba imaoca,svaki imalac odgovara za ukupnu štetu, srazmerno stepenu svoje krivice.

3. Kada nema krivice nijednog imaoca vozila koja su učestvovala u udesu,onda se šteta deli na jednake delove,ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju nešto drugo.

4. Kada je usled udesa dva vozila štetu pretrpelo neko treće lica,oba imaoca motornih vozila odgovaraju solidarno za štetu prouzrokovanu trećem licu po pravilima o odgovornosti za opasnu stvar.U tom slučaju postoji objektivna odgovornost.

Kada jedan imalac isplati štetu onda može pokrenuti regresni postupak i zahtevati naknadu od drugog imaoca.U ovom postupku će se postaviti pitanje krivice,pa će se naknada raspodeliti prema stepenu krivice.Kada se radi o uticaju obaveznog osiguranja na naknadu štete,važi pravilo da su svi vlasnici motornih vozila dužni da se osiguraju od štete koju motorno vozilo prouzrokuje trećem licu.Pored vlasnika motornog vozila u

125

našem pravu su obavezna da se osiguraju lica koja obavljaju javni prevoz od štetnih događaja za putnike i stvari,zatim ova obaveza postoji i za imaoce vazduhoplova za štetu koja nastaje upotrebom vazduhoplova.Imaoci motornih vozila se osiguravaju od štete pričinjene trećim licima.Trećim licima se ne smatraju vlasnici motornih vozila,vozač,lice koje je učestvovalo u protivpravnom oduzimanju vozila.Osiguranje se odnosi na štetu koja nastaje usled smrti,telesne povrede,povrede zdravlja usled oštećenja ili uništenja stvari.

Društvo za osiguranje OsiguravacImalac motornog vozila Osiguranik

Kada je imalac vozila prouzrokovao štetu,a imao je zaključen ugovor sa osiguravajućim društvom,onda treće lice koje je pretrpelo štetu može tražiti naknadu direktno od osiguravača.Ono se može obratiti imaocu vozila,samo ako naknada od osiguravača ne pokriva celokupnu štetu,pa traži razliku.Osiguravajuće društvo nema pravo na regres,izuzev ako je imalac motornog vozila štetu prouzrokovao namerno.Postoji tendencija da se pravo na regres proširi i na slučajeve grube nepažnje.Odgovornost za štetu proizvođača stvari sa nedostatkom Razvoj ove ustanove potiče od slučaja davanja leka talidomida trudnicama,kako bi im se umanjio osećaj mučnine.Posledice primene ovog leka bile su rađanje nekoliko hiljada nakazne dece.Tada počinje da se diskutuje o odgovornostima proizvođaca po objektivnom principu.Zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom donet je 2005.godine.ZOO određuje ovu vrstu odgovornosti kao deliktnu odgovornost što prihvata i profesor Antić.Profesor Antić smatra da je ovaj oblik odgovornosti prema Zakonu o odgovornosti proizvođaca stvari sa nedostatkom zapravo ugovorna odgovornost.To je neizvršenje obaveza iz dvostranoobaveznih i teretnih ugovora.

ZOO ZOPSN1.Odgovorno lice je lice koje je stavilo stvar u promet. 1.Odgovorno lice je proizvođač.Ako se ne može

utvrditi proizvođač,onda je to lice koje se predstavlja kao proizvođač(na samom proizvodu je sebe označilo kao proizvođača).Ako se na osnovu oznaka na proizvodu ne može odrediti ko je to lice,onda odgovara prodavac.

2.Oštećeno lice je svako fizičko ili pravno lice. 2.Oštećeno lice je svako fizičko ili pravno lice.3.Uzrok štete je svaki nedostatak. 3.Uzrok štete je nedostatak koji postoji kada proizvod

ne obezbeđuje sigurnost,koja se od njega očekuje. Nedostatak mora da postoji u,odnosno,na proizvodu.Pod proizvodom se smatra samo pokretna stvar,svaka proizvedena i sakupljena energija.Pod proizvodom se ne podrazumevaju primarni poljoprivredni proizvodi (pšenica , kukuruz).

4.Vrsta štete koja daje pravo na naknadu je svaka šteta.

4.Vrsta štete koja daje pravo na naknadu je samo šteta nastala smrću ili telesnom povredom,kao i šteta na stvarima namenjenim potrošnji.

5.Iisključenje odgovornosti moguće je u slučaju više sile, radnje oštećenog ili radnje trećeg lica.

5.Isključenje odgovornosti moguće je u nekoliko slučajeva:

1. Da odgovorno lice dokaže da nije proizvođač stvari

2. Da odgovorno lice dokaže da nije proizveo

126

stvar koja je namenjena prodaji ili da taj proizvod nije proizveden po njegovoj redovnoj delatnosti

3. Da odgovorno lice dokaže da proizvod nije imao nedostatak u vreme kada je stavljen o promet

4. Da odgovorno lice dokaže da je nedostatak nastao usaglašavanjem svojstva proizvoda sa propisanim normama

5. Da odgovorno lice dokaže da nivo naučnih odnosno tehničkih znanja u vreme kada je proizvod proizveden nije omogućavalo otkrivanje nedostataka

6. Da odgovorno lice dokaže da postoji krivica samo oštećenog.Međutim ako je oštećeni nastanku štete delimično doprineo,onda se i odgovorno lice delimično oslobađa odgovornosti

6.Potraživanje na naknadu štete zastareva u opštim rokovima potraživanja na naknadu štete.Potraživanje zastareva u roku od 3 godine od dana saznanja za štetu,odnosno počinioca,a najkasnije u roku od 5 godina od dana kada je šteta prouzrokovana

6.Potraživanje na naknadu štete zastareva u subjektivnom roku od 3 godine od dana saznanja za nedostatak,a najkasnije u objektivnom roku od 10 godina od dana stavljanja proizvoda u promet.

Odgovornost za štetu od životinjaZOO ne sadrži posebna pravila o ovoj vrsti odgovornosti.U sudskoj praksi životinje se smatraju živim opasnim stvarima,pa se primenjuju pravila o odgovornosti za štetu od opasne stvari i to predratna pravna pravila.Ova pravila su skupljena i sabrana u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima.Ova Skica služi kao uzor sudovima u pogledu primene tih predratnih pravnih pravila.

1. Za štetu koju prouzrokuje domaća životinja odgovara njen sopstvenik,bez obzira da li se nalazi kod njega ili je odlutala. Vlasnik se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije kriv ili da nije imao državinu nad životinjom.On će odgovarati i kada je oštećeni pokušao dobronamerno da smiri i ukroti životinju,pa mu je tada naneta šteta.Kada je životinja nanela štetu zemljištu,vlasnik zemljišta može zadržati životinju kao zalogu,sve dok mu ta šteta ne bude nadoknađena.Ako je životinja predata nekom drugom na čuvanje ili nadgledanje,odgovara lice kome je životinja predata.Jedino u slučaju kada je životinja imala manu,na koju vlasnik nije skrenuo pažnju,odgovara vlasnik životinje.

2. Divlja životinja je životinja koja se ne nalazi u vlasti čoveka,dakle ne postoji fizičko ili pravno lice u čijoj je svojini ta životinja,koje bi bilo dužno da se stara o toj životinji i da odgovara za štetu koju ona prouzrokuje (npr.pas lutalica za koji odgovara grad Beograd).Pravi se razlika između:

a. Zastićene divljači b. Nezastićene divljači

Nezastićena divljač je ona koja nije zaštićena zakonom,u smislu da je čovek slobodan da je lovi.Niko ne odgovara za štetu od ovih životinja.Zaštićena divljač je ona kojoj zakonodavac pruža zaštitu,bilo tako što ustanovljava zabranu trajnog karaktera,kada se ta životinja nikada ne sme loviti (ris,vidra,čaplja) ili kada postoji lovostaj(kada nije dozvoljno loviti te životinje u određeno doba godine).Ako je u pitanju zabrana trajnog karaktera,kada se životinja ne sme nikada loviti,za štetu koju ta životinja prouzrokuje odgovara Republika Srbija.Ova odgovornost je objektivna.Ako je u pitanju

127

lovostaj,pa životinja koja je u lovostaju prouzrokuje štetu,za tu štetu odgovara korisnik lovostaja,a ne vlasnik.Zakonska je pretpostavka da je životinja koja je u lovostaju živi u lovištu i zato za nju odgovara korisnik.Međutim ako ona prouzrokuje štetu van lovišta,a korisnik lovišta je preuzeo sve da spreči štetu,onda za štetu odgovara Republika Srbija.Ukoliko korisnik lovišta organizuje lov,onda on odgovara solidarno sa učesnikom u lovu.Zahtev za naknadu štete koju je prouzrokovala divljač podnosi pravno ili fizičko lice kome je divljač prouzrokovala štetu. Ovaj zahtev podnosi se korisniku lovišta u roku od 10 dana od dana nastanka štete.Ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se po njemu ne zaključi poravnanje u roku od 30 dana od podnošenja zahteva,može pred nadležnim sudom da zahteva poravnanje.Ono lice koje suprotno propisima lovi životinju u lovostaju duguje naknadu štete korisniku lovišta.Ono lice koje načini štetu na trajno zaštićenim vrstama divljači dužno je da štetu nadoknadi Republici Srbiji.Korisnik lovišta koji organizuje lov solidarno odgovara sa učesnikom u lovu koji prouzrokuje štetu u toku lova organizovanog od strane korisnika lovišta. Što se tiče odgovornosti organizatora razlikuje se nekoliko situacija.Ako je vlasnik jedne životinje kriv,on odgovara u potpunosti.Ako su obe strane htele borbe,ne odgovaraju,jer se to kvalifikuje kao pristanak oštećenika.Prema trećem licu tokom borbe sopstvenici odgovaraju bez obzira na krivicu solidarno.

Odgovornost za štetu od građevinaPravila o ovoj odgovornosti nalazila su se u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima.Skica za štetu koju građevina prouzrokuje rušenjem ili padom nekog njenog dela odgovara njen imalac kao imalac opasne stvari. To je objektivna odgovornost za štetu.Građevina je svaki izgrađeni objekt na zemlji(mostovi,tribine,fabrički dimnjaci,podvožnjaci).Vlasnik zgrade se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala usled više sile,radnjom oštećenog.Međutim ako je šteta nastala radnjom trećeg lica,vlasnik se ne oslobađa odgovornosti.Ovo rešenje je u interesu oštećenog.Vlasnik zgrade pošto isplati naknadu oštećenom ima pravo da traži naknadu od lica koje je krivo što je šteta nastala.Smisao ovog pravila je da oštećeni ne mora da ispituje ko je prouzrokovao štetu već može da traži naknadu direktno od vlasnika.

POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU

Ovi posebni slučajevi regulisani su ZOO i to članovima 180-185.Jedina zajednička karakteristika ovih oblika odgovornosti je u tome što su svrstani u jednu grupu.Redaktori su prilikom pisanja ZOO uobličili neka pravila,ali nisu do kraja utvrdili njihovu pravnu prirodu,odnosno nisu utvrdili da li ti slučajevi predstavljaju subjektivnu ili objektivnu odgovornost.Upravo zato su svi ovi slučajevi svrstani u jednu glavu.Posebni slučajevi odgovornosti su:

1. Odgovornost za štetu usled terorističkih akata,javnih demonstracija ili manifestacijaZa ovu štetu odgovara država,naravno samo onda kada se ne zna ko je pričinio štetu.Država odgovara zato što je dužna da svim licima na svojoj teritoriji obezbedi ličnu sigurnost i sigurnost imovine.Država odgovara i za štetu koja je nastala u avionu, koji pripada nekom pravnom licu koje je osnovano na domaćoj teritoriji,usled terorističkih akata.Država ne odgovara za svaku štetu.Odgovornost za štetu nastaje usled smrti,telesne povrede ili oštećenja, odnosno uništenja imovine fizičkog lica.Ona ne odgovara za štetu usled povrede zdravlja,oštećenja ili uništenja imovine pravnog lica.Odgovornost države je objektivna odgovornost,što znači da se ne može osloboditi odgovornosti dokazujući da su njeni organi postupali kako je trebalo.

128

Poverioci naknade štete po ovom osnovu ne mogu biti organizatori,učesnici,podstrekači i pomagači u aktima terora.Pravo na naknadu štete nemaju ni organizatori,učesnici,podstrekači i pomagači u javnim demonstracijama ili manifestacijama,ali samo ako su usmerene na rušenje ustavnog poretka.Država koja je isplatila naknadu oštećenom,ima pravo da se regresira od akata terora,javnih demonstracija i manifestacija,ako se zna ko su lica koja su preduzela te akte i to u roku od 3 godine od dana saznanja za počinioca, odnosno u roku od 5 godina od dana prouzrokovanja štete.ZOO je propisao obavezu države da se regresira (u vreme donošenja ZOO to su bile demonstracije šiptarskih studenata,zatim je izmenama ZOO iz 1985.godine uvedeno da to pravo regresa bude obaveza,a ne pravo države).

2. Odgovornost organizatora priredbiPrema članu 181 ZOO organizator okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili otvorenom prostoru odgovara za štetu usled smrti ili telesne povrede koje nekome nastanu usled izvanrednih okolnosti koje u takvim prilikama mogu nastati kao što je gibanje masa,opšti nered i slično.Organizator priredbe odgovara samo za štetu usled smrti ili telesne povrede,a ne i za štetu nastalu povredom zdravlja ili uništenja stvari. Organizator može biti recimo fudbalski klub kao organizator utakmice ili organizator muzičkog koncerta, producent filma i slično.On odgovara samo za štetu u izvanrednim okolnostima kao što je recimo rušenje tribine na utakmici.Ova odgovornost je objektivna odgovornost,što znači da se organizator ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da je preduzeo sve što je trebalo da preduzme.

3. Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoćiOva odgovornost pada na lice koje bez opasnosti po sebe uskrati pomoć licu čiji su život i zdravlje ugroženi,ako je ono tu štetu prema okolnostima slučaja moralo predvideti.Opasnost po neko drugo lice ne mora skriviti odgovorno lice i to drugo lice može samo sebe dovesti u opasnost,ali to ne znači da mu ne treba pružiti pomoć.Da bi postojala odgovornost lica koje nije ukazalo pomoć potrebno je ispunjenje nekoliko uslova:

a. Da postoji opasnost po život ili zdravlj nekog lica.Nije dovoljno da budu ugrožena nečija imovinska dobra

b. Da je štetnik mogao da pruži pomoć bez opasnosti po sebe i sopstveno zdravljec. Da je štetnik mogao da predvidi nastanak štete

Ova tri uslova dokazuje oštećeni,a odgovorno lice,koje nije ukazalo neophodnu pomoć je subjektivna odgovornost.Kod ove odgovornost ZOO sadrži jos jedan razlog za oslobođenje odgovornosti i to po osnovu pravicnosti i predviđa da ukoliko pravisnost to zahteva,sud može takvo lice(štetnika) osloboditi obaveze da naknadi štetu.

4. Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovoraOvu odgovornost reguliše član 183 ZOO koji pridviđa da lice koje je po nekom posebnom zakonu obavezno da zaključi neki ugovor,dužno je da nadoknadi štetu,ako na zahtev zainteresovanog lica bez odlaganja ne zaključi taj ugovor(npr. javna lica koja se bave prenosom električne energije).Pri tom je potrebno da zainteresovana lica ispunjavaju uslove za zaključenje ugovora.

5. Odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesaOvu odgovornost reguliše član 184 ZOO koji predviđa da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu i drugu sličnu delatnost od opšteg interesa,odgovaraju za štetu ako bez osnovanog razloga obustave ili neredovno vrše svoje usluge(npr.preduzeće koje snabdeva vodom,električnom energijom).Ova preduzeća se mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu da iz opravdanih razloga nisu redovno vršile svoje usluge.

129

NAKNADA ŠTETE (UOPŠTE)

Naknada štete je sadržina obaveze štetnika i istovremeno sankcija za njegovu građanskopravnu odgovornost. Ona se razlikuje od sankcije za krivičnopravnu odgovornost,gde je cilj sankcije represija,nanošenje zla počiniocu krivičnog dela i sastoji se u oduzimanju ili ograničavanju nekog prava počinioca krivičnog dela.Naknada štete nije represija,ona nema za cilj nanošenje zla,ona ima za cilj popravljanje ili izravnanje stanja u imovini oštećenog lica u odnosu na stanje koje je postojalo pre prouzrokovanja štete.Naknada štete ima kao posredan cilj “nanošenje štete”ali to nije suština naknade.U ZOO razlikuju se naknada imovinske i naknada neimovinske štete.

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE (UOPŠTE)

Imovinska šteta je umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog uvećanja.Prema Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima to je povreda nekog zakonitog interesa.Naknada imovinske štete ima za cilj da popravi ono što se desilo u imovinskim dobrima nekog lica.Kada se radi o obimu naknade štete to je zapravo određivanje visine obaveze štetnika.Postoji saglasnost u tome da visina naknade koju štetnik duguje ne može biti veća od veličine štete koju je prouzrokovao.Postoji razlika u tome da li ono što duguje štetnik može da bude manje od veličine štete,pa se razlikuju dva stanovišta:

a. Visina naknade ne treba da zavisi samo od veličine štete nego se mora uzeti u obzir i stepen kriviceb. Visina naknade uvek mora da odgovara veličini štete i na to nema nikakvog uticaja stepen krivice sa

kojim je šteta prouzrokovanaSrpsko pravo je do II svetskog rata prihvatalo prvo rešenje.Prema Srpskom građanskom zakoniku visina naknade bila je jednaka veličini štete,ako je šteta bila prouzrokovana namerno ili grubom nepažnjom.Ako je šteta bila prouzrokovana običnom nepažnjom,štetnik je bio dužan da nadoknadi samo stvarnu štetu.Zapravo ovde se radi o ideji distributivne pravde,odnosno ideja je da štetnici koji su štetu prouzrokovali istim stepenom krivice treba isto da odgovaraju za njenu naknadu,a ako je šteta prouzrokovana težim stepenom krivice štetnici treba više da odgovaraju,a ako je šteta prouzrokovana lakšim stepenom krivice,štetnici treba blaže da odgovaraju.Posle II svetskog rata počinje da se odstupa od tih pravila i u sudskoj praksi pa štetnik treba da nadoknadi celokupnu štetu bez obzira na stepen krivice.Nekoliko je argumenata za ovo rešenje:

1. Visina štete ne mora uvek odgovarati stepenu krivice,moguće je i sa blažim stepenom krivice prouzrokovati veću štetu i obrnuto

2. Visina naknade ne mora jednako da pogađa štetnike ako su različitog imovnog stanja3. Ne postoje precizni kriterijumi za razlikovanje pojedinih stepena krivice to je prepušteno sudu,pa bi

onda i određivanje visine naknade bilo u rukama suda i njihove subjektivne ocene.4. Prema pravilu Srpskog građanskog zakonika došlo bi se do toga da oštećeni prizeljkuje da mu šteta

bude pričinjena namerno kako bi dobio veću naknaduPomak je bila Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima.Skica u članu 143 kaže da ako je šteta prouzrokovana omaškom,koja se svakome mogla desiti,sud može umeriti naknadu izmaklog dobitka.To znači da se i po Skici morala nadoknaditi potpuna šteta,ali ako je šteta prouzrokovana omaškom nije se morala nadoknaditi cela izmakla korist. Donošenjem ZOO definitivno je napušten sistem Srpskog građanskog

130

zakonika.ZOO je prihvatio sistem potpune ili integralne naknade štete.Integralna šteta je zbir stvarne štete i izmakle dobiti.Postoji nekoliko principa sistema potpune naknade štete koju je prihvatio naš ZOO.Pre svega cilj naknade imovinske štete je popravljanje,izravnanje stanja.Naknada u svemu treba da bude ekvivalentna šteti.Prilikom odmeravanja visine naknade nema nikakav značaj stepen krivice.Sud mora da vodi računa jedino da bude zastićen interes oštećenog,a njegov interes je da mu šteta bude nadoknađena u potpunosti.ZOO u članu 190 predviđa da će sud uzimajuci u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete,dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.U članu 189 stav 1 ZOO predviđa da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete,tako i na naknadu izgubljene dobiti.Od principa potpune naknade štete postoje i odstupanja i to su slučajevi kada naknada može biti manja nego što iznosi šteta kao i slučajevi kada naknada može da bude veća nego što iznosi šteta.Kada je naknada štete manja od štete,razlikuje se nekoliko situacija:

1. Kada je štetnik slabog imovnog stanja što predviđa član 191 stav 1 ZOO.Sud može,vodeći računa o materijalnom stanju oštećenika osuditi odgovorno lice da isplati manju naknadu nego što iznosi šteta,ako ona nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom,a štetnik je slabog imovnog stanja,pa bi ga potpuna naknada štete dovela u oskudicu.Postoji nekoliko uslova:

a. Da štetnik nije prouzrokovao štetu ni namerno ni krajnjom nepažnjomb. Da je štetnik takvog imovnog stanja da bi ga isplata celokupne naknade dovela u oskudicuc. Potrebno je da oštećeni nije tako slabog imovnog stanja da bi on bez potpune naknade ostao

bez važnih dobara koja su mu neophodna za zivot2. Kada je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto na korist oštećenog.Uslovi su:

a. Da je štetnik prouzrokovao štetu radeći nešto u korist oštećenog bez naknadeb. Da je štetnik prilikom prouzrokovanja štete na stvarima oštećenog postupao sa pažnjom koju

poklanja svojim stvarimaKada je naknada veća od štete,postoji jedna situacija:

1. Kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom sa umišljajem sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti stvari koju je ona imala za oštećenog.To je afekciona vrednost.Uslov je da je nečija stvar oštećena krivičnim delom sa umišljajem.Sud će stoga sačekati odluku krivičnog suda,ali nije neophodna pravosnažna sudska odluka.

Pitanje je kako sud određuje visinu štete.To sud čini na osnovu dokaza koje mu podnese sam oštećeni.Obim štete mora da dokaže oštećeni, a zatim na osnovu obima sud utvrđuje naknadu.Oštećeni mora cifarski odrediti veličinu štete kada je u pitanju stvarna šteta.Izmakla korist je buduća šteta,zbog čega se ona ne može cifarski dokazati od strane oštećenog.Sud utvrđuje visinu izmakle koristi na osnovu sopstvene koristi,vrši se na osnovu sadašnjih činjenica koje su poznate s obzirom na buduće okolnosti koje se pretpostavljaju.Sud mora angažovati veštaka i na osnovu nalaza veštaka utvrditi koliko će u budućnosti biti visina izamkle koristi.Pitanje je prema kom momentu se utvrđuje visina naknade štete.Veličina štete se može menjati.U jednom momentu šteta može biti manja,da bi se kasnije povećala i obrnuto.U obzir dolaze tri momenta:

1. Momenat prouzrokovanja štete je prihvaćen u austrijskom pravu.Mana ovog rešenja je što ne vodi računa o tome da se veličina štete,od momenta prourokovanja do pravosnažnog okončanja sudskog postupka o zahtevu oštećenog može povećavati.

2. Momenat podnošenja tužbe sudu je bio prihvaćen u Srpskom građanskom zakoniku.Ovo rešenje je bolje od prethodnog,ali ne otklanja sve negativne posledice od momenta podnošenja tužbe do momenta pravosnažnosti.

3. Momenat presuđenja,odnosno momenat donošenja odluke suda je prihvaćen u ZOO.Znači ZOO prihvata rešenje prema veličini štete u momentu donošenja prvostepene odluke.

131

Ovde je ključno sledeće:

Ako oštećeni podnese zahtev za naknadu štete,pa sam nadoknadi štetu,ne čekajuci odluku suda,tada se visina štete neće utvrđivati prema momentu presuđenja nego prema momentu kada je šteta otklonjena.U ovom slučaju se tačno zna kolika je visina štete.Može se desiti da vrednost tog dela u momentu presuđenja bude veća nego što je bila u momentu otklanjanja štete.Tada oštećeni ima pravo na zateznu kamatu,zbog toga što je u momentu otklanjanja štete on svoje nenovčano potraživanje pretvorio u novčano.Kada se radi o obliku naknade,odnosno načinu na koji se materijalna šteta može nadoknaditi razlikuje se nekoliko načina:

1. Naturalna restirucija ili uspostavljanje ranijeg stanja2. Novčana naknada

NATURALNA RESTITUCIJA KAO OBLIK NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE

Uspostavljanje ranijeg stanja sastoji se u tome što je odgovorno lice dužno da stvari oštećenog dovede u ono stanje u kome su se nalazile pre prouzrokovanja štete.Ovaj oblik naknade štete zove se i naturalna restitucija.Može biti izvršena na tri načina:

1. Tako što će se oštećenom dati druga stvar iste vrste kao stvar koja je oštećena2. Povraćaj stvari koja je oduzeta3. Popravka oštećene stvari što je inače prioritetni oblik naknade u našem pravu

NOVČANA NAKNADA KAO OBLIK NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE

Novčana naknada je naknada vrednosti stvari koju je ona imala pre prouzrokovanja štete.Njome se ne uspostavlja stanje stvari koje je postojalo pre prouzrokovanja štete,već stanje jednake ili približno jednake vrednosti stvari koje je bilo pre prouzrokovanja štete.Što se tiče odnosa između naturalne restitucije i novčane naknade kao oblika naknade štete razlikuje se više situacija:

1. Prioritet ima novčana naknada,što je slučaj u francuskom,engleskom i nemačkom pravu2. Unapred se ne utvrđuje koji oblik ima prioritet,već se dozvoljava sudu da u svakom konkretnom

slučaju utvrdi prioritet,što je slučaj u švajcarskom pravu3. Prioritet ima naturalna restitucija,što je slučaj u austrijskom i našem pravu

Prema ZOO član 185 stav 1 odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.Ovo govori u prilog činjenici da se daje prednost naturalnoj restituciji.Ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće,štetnik je dužan da da naknadu u novcu(npr.ako je propala stvar za koju se ne može dati neka druga stvar,recimo umetnička slika). Ako se uspostavljanjem ranijeg stanja šteta ne uklanja u potpunosti onda se dosuđuje i naknada u novcu(u udesu automobil bude uništen,pa dok je on na popravci vlasnik mora,dok čeka na popravku,da iznajmi vozilo da bi obavljalo svoje poslove).Uspostavljanje ranijeg stanja je pravilo u

Momenat određivanja visine štete momenat dospelosti obaveze na naknadu štete(momenat dospelosti je momenat kada je šteta prouzrokovana,od tog momenta oštećeni može tuziti štetnika sudu)

132

našem pravu.To je ustanovljeno u interesu oštećenog.Ipak to pravilo je dispozitivne prirode,pa oštećeni može svojom jednostranom izjavom volje otkloniti primenu ovog pravila,znači ima pravo da zahteva da naknada bude u novcu.Prema članu 185 stav 4 ZOO sud će dosuditi oštećenom naknadu u novcu kada on to zahteva,izuzev kada okolnosti slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja(npr.maloletnik je razbio prozor,a otac mu je staklorezac).Sud može i sam bez obizira na zahtev oštećenog,dosuditi naknadu u novcu ako smatra da nije nužno da odgovorno lice uspostavlja ranije stanje.To je novina ZOO.

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU PROUZROKOVANJA SMRTI, TELESNE POVREDE ILI OŠTEĆENJA ZDRAVLJA

Imovinska šteta može nastati i kao posledica nečije smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja.Razlikuje se naknada imovinske štete u slučaju smrti i naknada imovinske štete u slučaju telesne povrede ili oštećenja zdravlja.U slučaju kada je šteta nastala kao posledica nečije smrti,nastaju 4 vrste troškova koje odgovorno lice mora da nadoknadi:

1. Troškovi sahrane obuhvataju izdatke koji su učinjeni za prevoz posmrtnih ostataka,za sanduk,za ukop,za grobno mesto,za sveštenika,za grobnu muziku,troškove posluženja,čitulje,crninu,nadgrobni spomenik,za održavanje groba.U našoj sudskoj praksi bilo je sporno da li štetnik treba da nadoknadi sve ove troškove.Javila se pre svega dilema da li štetnik treba da isplati troškove oko nadgrobnog spomenika.Od 1970.godine i proširene sednice Vrhovnog suda Jugoslavije i troškovi nadgrobnog spomenika se moraju nadoknaditi,pod uslovom da su oni uobičajeni u mestu sahrane.Rodbina umrlog podiže spomenike različite veličine,pa je pitanje da li treba nadoknaditi stvarne izdatke ili ih treba ograničiti.Prema stanovištu sudova,u ograničenom obimu,oni troškovi koji su učinjeni radi prestiža se ne priznaju.Na naknadu troškova sahrane imaju pravo lica koja po zakonu imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove usled smrti bliskog lica(dete,supružnik,roditelji,braća i sestre ako su živeli u zajednici sa oštećenim).

2. Izgubljena zarada jer je moguće da lice ne umre odmah,nego da bude prvo na lečenju i da tada izgubi zaradu. Štetnik je dužan da nadoknadi izgubljenu zaradu koju umrli nije ostavario dok je bio na lečenju.

3. Troškovi lečenja i drugi troškovi u vezi sa lečenjem što je zapravo naknada koja se plaća za obavljanje lekarskih usluga,za obavljenu hiruršku intervenciju,nabavku lekova,naknada troškova koje je umrli platio za boravak u sanatorijumu.Drugi troškovi u vezi sa lečenjem su troškovi puta koja su platila bliska lica da bi posećivala umrlog dok je bio u bolnici,troškovi dovoženja i odvoženja umrlog dok je bio u bolnici.Pravo na naknadu ovih troškova imaju lica koja su stvarno učinila ove izdatke.

4. Naknada štete koju trpe lica koja je umrli izdržavao ili redovno pomagao,kao i lica koja su po zakonu imala pravo da zahtevaju izdržavanje od umrlog

Postoje tri kategorije lica koja imaju pravo na naknadu ovih troškova,a to su:1. Lica koja je umrli izdržavao i to su lica koja imaju subjektivno pravo da zahtevaju izdržavanje od umrlog

i koja su to pravo ostvarivala dok je umrli bio u životu.2. Lica koja je umrli redovno pomagao i to su lica koja nemaju subjektivno pravo da zahtevaju

izdržavanje,ali koja je on pomagao materijalno dok je bio u životu.Šteta koju oni trpe je povreda zakonitog interesa.Zakoniti interes je svaki ozbiljni interes koji se može na odgovarajući način imovinski izraziti.

3. Lica koja za vreme života umrlog nisu ostvarivala pravo na izdržavanje,ali koja bi to pravo prema umrlom imala da je on ostao u životu(npr.roditelji od deteta,ako su nesposobna za rad,nemaju

133

sredstava za život,nisu tražili za života,pa ako ti uslovi postoje i dalje mogu tražiti naknadu).Pravo ovih lica nije izdržavanje, već pravo da zahtevaju naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja.Ova naknada se dosuđuje u obliku novčane rente.Renta je naknada u novcu čiji iznos nije unapred određen u ukupnom iznosu koji se plaća periodično u unapred određenom iznosu.Obeležja novčane rente su sledeća:

a. Duguje se uvek u novcub. Ukupan iznos nakande nije unapred određenc. Periodičnost naknaded. Iznosi obroka su jednaki i unapred fiksirani

Visina novčane rente se odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja,a ne može biti veća od onoga što bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životu.Postoji nekoliko kriterijuma za određivanje visine rente:

a. Visina novčane rente se određuje s obzirom na okolnosti slučaja,a to su imovno stanje,zdravstveno stanje,porodično stanje itd.

b. Visina izdržavanja koju bi oštećeni dobijao od poginulog da je ostao u životuTrajanje rente može biti određeno,a može trajati i doživotno.Po pravilu renta se određuje prema vremenu u kome postoje uslovi da bi oštećeni imao pravo da zahteva izdržavanje.To ustvari znači,onoliko koliko bi trajalo i samo izdržavanje.Izuzetno može trajati i doživotno,kada bi izdržavanje bilo dosuđeno zbog nesposobnosti za rad i nedostatka sredstava za život poverioca izdržavanja. Oštećeni može tražiti obezbeđenje za svoje potraživanje (npr.konstituisanje hipoteke).Oštećeni ima pravo da zahteva kapitaliziranje,odnosno da se renta dosuđuje u celini,u jednom ukupnom iznosu,a ne u periodičnim davanjima.To može zahtevati kada se ne pruži traženo obezbeđenje ili iz drugih ozbiljnih razloga(npr.odgovorno lice je strani državljanijn).Sud određuje koliki je iznos novčane rente,pa će taj iznos pomnožiti sa pretpostavljenim periodom u kome bi postojali uslovi da lice koje je bilo izdržavano ili primalo redovnu pomoć od umrlog.Od takvog iznosa sud odbije isplate i tako dobije iznos izkapitalizirane rente koju će dosuditi oštećenom.Ako dođe do promene okolnosti koje je sud imao u vidu štetnik i oštećeni mogu tražiti da se izmeni visina obroka koju je sud odredio.To je klauzula rebus sic stantibus.Pravo na novčanu rentu je lično pravo oštećenog,koje se kao takvo ne može prenositi na druga lica ni poslovima inter vivos ni poslovima mortis causa.Ako su iznosi rente dospeli onda se oni mogu preneti drugom licu.Ovaj sporazum mora bite pismen,a njime se regulišu rokovi o isplati obroka.U momentu dospelosti pravo na novčanu rentu je postalo imovinsko pravo,jer su dospeli iznosi rente ušli u imovinu oštećenog sa kojim se može slobodno raspolagati.Isto pravilo važi i u slučaju da je pokrenut sudski postupak u kom je štetnik pravosnažno osuđen na isplatu dospelih,a ne isplaćenih obroka.ZOO je propisao da se novčana renta dosuđuje i zbog gubitaka zarade usled potpune ili delimične nesposobnosti za rad, telesne povrede,oštećenja zdravlja,umanjenja ili gubitka radne sposobnosti oštećenog lica.U slučaju kada je šteta nastala kao posledica telesne povrede ili oštećenja zdravlja razlikuje se 5 vrsta troškova koje odgovorno lice mora da nadoknadi:

a. Troškovi lečenja ili u vezi sa lečenjemb. Izgubljena zarada oštećenog za vreme lečenjac. Izgubljena zarada usled potpune ili delimične nesposobnosti za rad posle lečenjad. Troškovi usled povećanja potreba oštećenog i to u oblicima novčane rentee. Šteta ako su za njegovo dalje napredovanje uništene ili umanjene mogućnosti

Izgubljena zarada = zarada koju bi oštećeni ostvarivao-naknada za bolovanje koju dobija

134

U sudskoj praksi naknadu štete koja se odnosi na izgubljenu zaradu usled potpune ili trajne nesposobnosti za rad posle lečenja imaju kako zaposlena tako i nezaposlena lica.Zarada zaposlenog lica je zarada koju zaposleni ostvaruje iz radnog odnosa,odnosno na osnovu ugovora o radu,kao i zarada koju to lice ostvaruje izvan radnog vremena po nekom drugom osnovu,recimo ugovora o delu sa nekim licem,kao i zarada koju bi ostvario radom samom sebi,a to su prihodi koje zaposleni ostvaruje radeći sa svojom imovinom.Jedino što se ne nadoknađuje je zarada iz neke nedozvoljene delatnosti.Po istom osnovu pravo na naknadu imaju i nezaposlena lica.Ova lica imaju pravo na naknadu zarade usled nesposobnosti za rad,jer je umanjen obim poslova čijim obavljanjem neko doprinosi sopstvenom domaćinstvu.Recimo studenti dok se nalaze na studijama,nemaju pravo na naknadu za izgubljenu zaradu,ali ovo pravo stiču od momenta kada bi prema svojim ličnim sposobnostima i drugim okolnostima poceli da stiču zaradu.

NAKNADA MATERIJALNE ŠTETE U SLUČAJU POVREDE ČASTI I ŠIRENJA NEISTINITIH NAVODA

ZOO član 198 stav 1 propisuje da ko drugome povredi čast kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti,o znanju,o sposobnosti drugog lica,ili o čemu drugome,a zna ili bi morao znati da su neistiniti,i time mu prouzrokuje materijalnu štetu,dužan je nadoknaditi je.Ovim članom reguliše se naknada štete nastala povredom časti.Omalovažavanjem nekog lica može doći i do imovinske štete ukoliko to lice ne zaključi određeni ugovor (javlja se kao izgubljena dobit). Lice koje je takvu izjavu dalo nadoknađuje i imovinsku štetu.ZOO član 198 stav 2 propisuje da ne odgovara za prouzrokovanu štetu onaj koji učini neistinito saopštenje o drugome ne znajući da je ono neistinito,ako je on ili onaj kome je saopštenje učinio imao u tome ozbiljnog interesa.Ovim članom reguliše se naknada štete izazvana neistinitim navodima,gde se opet može pretrpeti i imovinska šteta.U ovom slučaju potrebno je ispunjenje dva uslova da bi štetnik odgovarao:

1. Navodi koji se iznose moraju biti neistiniti2. Onaj koji je iznosio neistinite navode mora da zna da su ti navodi neistiniti

Štetnik odgovara za svaki stepen krivice pa čak i ako je nešto saopšteno iz obične nepažnje odgovara se za štetu.

NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE

Naknada nematerijalne ili neimovinske štete ima dva oblika:1. Uspostavljanje ranijeg stanja2. Novčana naknada

Uspostavljanje ranijeg stanja u najvećem broju slučajeva nije moguće.ZOO u članu 199 određuje da u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti na trošak štetnika, objavljivanje presude odnosno ispravke ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili nešto drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom.Dakle u ovom slučaju naknada štete je moguća na tri načina:

1. Objavljivanje presude na trošak štetnika2. Objavljivanje ispravke na trošak štetnika3. Povlačenje izjava kojom je povreda učinjena

135

Sud može na zahtev oštećenog da odredi i nešto drugo čime se postiže svrha naknade.Inače objavljivanjem presude pravosnažno se opovrgavaju tvrdnje iznete izjavama štetnika koje vređaju cast ili ugled nekog lica na trošak štetnika.Objavljivanjem,odnosno ispravkom se demantuju neistinite informacije o oštećenom kojima je povređen ugled ili čast oštećenog.Zapravo radi se o izjavi oštećenika kojom on sam opovrgava neistinitu tvrdnju.Povlačenjem izjave kojom je povreda učinjena je zapravo naknadna izjava samog štetnika kojom on opovrgava navode o nekom licu,koje je izneo u svojoj prethodnoj izjavi.Ovo je i ujedno efikasniji način uspostavljanja ranijeg stanja. Međutim nikada se ne može u potpunosti uspostaviti ranije stanje.Novčana naknada neimovinske štete nije reparacija.Njen cilj je satisfakcija,zadovoljenje,oštećeni treba da iskoristi novčanu naknadu kako bi pribavio neko drugo dobro.Novčana naknada prema tome nikada nije potpuna.Pravična novčana naknada nikada ne može da otkloni sve posledice prouzrokovanja štete.Ovaj oblik naknade nematerijalne štete reguliše i ZOO u članu 200.Prema ZOO novčana naknada se može dosuditi za:

1. Sve fizičke bolove2. Duševne bolove,ali samo one koje koji proističu iz umanjenja životne aktivnosti,naruženosti,smrti

bliskog lica,povrede ugleda,časti,slobode i u nekim posebnim slučajevima(npr.kažnjiva obljuba)3. Strah,gde je po ZOO naknada neograničena,a u sudskoj praksi uzima se u obzir samo strah za sebe,za

sopstveni život,sopstveni telesni integritetDa bi se sud opredelio za naknadu štete,prema zakonu mora uzeti u obzir 2 okolnosti:

1. Okolnosti slučaja,a naročito veličinu i trajanju bolova i straha2. Značaju povređenog dobra,cilju kome služi novčana naknada(satisfakcija) kao i da se njome ne

pogoduje težnjama koje su protivne njenoj prirodi i društvenoj svrsi.Sudovi ovu zakonsku odredbu tumače tako što daju naknadu samo za znatniji bol i strah,a to su oni koji su dužeg trajanja i intenziteta.Ranije se smatralo da za fizičke,psihičke bolove i strah,ne treba davati novčanu naknadu,jer bi ona služila bogaćenju. 1951.godine donet je Nacr Zakona o naknadi štete,pa je zahvaljujući profesoru Konstantinoviću prvi put u našem pravu predviđena mogućnost da se i za neimovinsku štetu može dati novčana naknada.Ovaj nacrt nije nikada postao zakon,ali je imao jak uticaj na sudove.Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima je priznala pravo na novčanu naknadu neimovinske štete,i to po široj osnovi od ZOO.Tako je prema Skici sud mogao da,nezavisno od naknade imovinske štete,kao i u njenom odsustvu,dosudi određenom licu svotu novca za pretrpljenu neimovinsku štetu,ukoliko je to osnovano s obzirom na težinu krivice i težinu pričinjene štete.Za razliku od Skice,ZOO ne daje pravo na novčanu naknadu neimovinske štete uvek,već samo u posebnim slučajevima.Visina novčane naknade će biti veća ukoliko je bol intenzivniji i traje duže vreme,ali i obrnuto.

NOVČANA NAKNADA ZA DUŠEVNE BOLOVE U SLUČAJU SMRTI ILI TEŠKOG INVALIDITETA BLISKOG LICA

Ovaj oblik naknade štete reguliše ZOO članom 201.Ova naknada štete duguje se zbog povrede afekcije prema nekom bliskom licu.Afekcije su naklonost, privreženost, odanost,ljubav,koju gajimo prema nekom licu.One mogu biti povređene na 2 načina:

1. Tako što lice koje volimo izgubi život2. Tako što lice koje volimo postane težak invalid

Usled ovih povreda uvek se javljaju 2 žrtve i to su neposredno,lice koje je umrlo,odnosno lice koje je postalo težak invalid,i posredno,lice koje trpi duševni bol usled smrti ili teškog invaliditeta žrtve.Naknada štete usled smrti bliskog lica

136

ZOO određuje da u slučaju smrti nekog lica,sud može dosuditi članovima njegove uzže porodice (bračni drug,roditelji i deca)pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.Takva naknada može se dosuditi i braći i sestrama,ako je između njih postojala trajnija zajednica života.Smrt jednog lica prouzrokuje duševne bolove svima koji su prema njemu osećali neku vrstu afekcije.Međutim ne mogu sva lica čije su afekcije povređene usled smrti imati pravo na novčanu naknadu,jer bi to moglo dovesti do ekonomskog uništenja štetnika,ukoliko bi svima njima morao da nadoknadi štetu.Naravno ne trpe sva lica štetu istog intenziteta. Profesor Stanković je u svojoj Monografiji novčane naknade neimovinske štete izneo stav da to pravo treba da bude priznato licima koja trpe ozbiljnu imovinsku štetu,a to su uvek najbliži srodnici i bračni drug,ali to nekad mogu biti i ostala lica koja trpe duševni bol zbog povrede afekcije,ali samo ako dokažu da trpe dovoljno ozbiljnu imovinsku štetu.Prema Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima pravo na novčanu nakandu usled smrti imaju članovi uže porodice umrlog lica.ZOO je delimično prihvatio rešenje iz Skice,pa pravo na naknadu štete imaju članovi uže porodice i to uvek:

1. Bračni drug2. Deca 3. Roditelji

I ukoliko su sa umrlim živeli u trajnijoj zajednici života i:1. Braća i sestre2. Vanbračni drug

Ova dva poslednja lica imaju pravo na naknadu štete samo ako sud nađe da okolnosti slučaja ili intenzitet i trajanje povrede ili bolova to nalažu.Naknada štete usled teškog invaliditeta bliskog licaZOO određuje da u slučaju naročito teskog invaliditeta nekog lica,sud može dosuditi njegovom bračnom drugu,deci i roditeljima pravičnu novčanu naknadu i za njihove duševne bolove.Naknada u slučaju smrti ili teškog invaliditeta može se dosuditi i vanbračnom drugu,ako je postojala trajnija zajednica života.U ovom slučaju žrtva je preživela,ali je pogođena visokim stepenom invaliditeta.Neposredna žrtva trpi duševne bolove,ali duševne bolove trpe i druga lica,a to su članovi njegove uže porodice,zato što su izloženi prizoru patnji koje trpi neposredna žrtva.Do donošenja ZOO posrednim zžrtvama nije bilo priznato pravo na novčanu naknadu za duševne bolove u slučaju teškog invaliditeta.Skica za zakonik o obligacijama i ugovorima ne sadrži pravila o naknadi neimovinske štete u slučaju teškog invaliditeta.ZOO priznaje bliskim licima pravo na novčanu nakandu za njihove duševne bolove.Međutim postoje 2 ograničenja:

1. Krug lica koja imaju pravo na naknadu su deca,bračni drug,roditelji,vanbračni drug pod uslovom da postoji trajnija zajednica života.Ovo pravo nemaju braća i sestre.

2. Jačina i stepen telesne povrede,pa se po ovom kriterijumu uzima u obzir samo ona povreda koja je dovela do naročito teškog invaliditeta i samo ona daje pravo na naknadu po ovom osnovu.

SATISFAKCIJA U POSEBNIM SLUČAJEVIMA (PRAVO NA NOVČANU NAKNADU U POSEBNIM SLUČAJEVIMA)

Srpski građanski zakonik predviđao je da pravo na naknadu štete ima žensko lice koje je prinudom, lukavstvom,odnosom podređenosti,nadređenosti,navedeno na obljubu.ZOO takođe sadrži ovaj slučaj i reguliše ga članom 202,koji određuje da pravo na pravičnu novčanu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova ima lice koje prevarom,prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubu kao i lice prema kome je izvršeno neko krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.

137

Razlika između Srpskog građanskog zakonika i ZOO je u tome što ZOO ovo pravo daje svakom licu,a ne samo ženskom licu.ZOO pored ovog predviđa i još jedan slučaj,a to je pravo na novčanu naknadu zbog duševnih bolova koje trpi lice zato što je žrtva nekog krivičnog dela protiv dostojanstva ili morala.I u ovim posebnim slučajevima naknada štete zavisi od okolnosti slučaja,visine i trajanja bola.

NAKNADA BUDUĆE NEMATERIJALNE ŠTETE

ZOO u članu 203 reguliše naknadu buduće štete određujuci da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću materijalnu štetu ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti.Recimo,dete kome je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći,a dete je u tom trenutku imalo jednu godinu,ne može u momentu smrti oca trpeti duševni bol zbog njegove pogibije,ali može trpeti štetu u nekom kasnijem periodu,kada stekne psihičku i emocionalnu zrelost.

NASLEĐIVANJE I USTUPANJE POTRAŽIVANJA NAKNADE NEMATERIJALNE ŠTETE

Potraživanje naknade nematerijalne štete je neprenosivo.Međutim ako je priznato pravosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom,onda je nasledivo,može da bude predmet ustupanja,prebijanja i prinudnog izvršenja.

ZAHTEV DA SE OTKLONI OPASNOST OD ŠTETE

Ovaj zahtev regulisan je ZOO članom 156.Svako može od drugog da zahteva da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica,kao i da se uzdrži od delatnosti od koje potiče uznemiravanje ili opasnost štete,ako se nastanak štete/uznemiravanja ne može sprečiti odgovarajućim merama.Sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete/ uznemiravanja,ali da se otkloni izvor opasnosti na trošak držaoca izvora opasnosti,ako ovaj sam to ne učini.Ako šteta nastane u obavljanju opšte korisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa,može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice.U tom slučaju može se zahtevati preduzimanje mera za sprečavanje štete li za njeno smanjenje.Postoji i zahtev da se prestane sa povredom prava ličnosti.Naime svako ima pravo da zahteva od suda ili drugog nadležnog organa da naredi prestanak radnje kojom se vređa integritet ličnosti,lični i porodični život ili druga prava ličnosti.Sud/drugi nadležni organ može da naredi prestanak ove radnje pod pretnjom plaćanja određene svote novca koja može da se odredi ukupno ili po jedinici vremena u korist povređenog.

138

ODGOVORNOST VIŠE LICA ZA ISTU ŠTETU

Pravila o odgovornosti više lica za istu štetu važe kako u pogledu materijalne tako i u pogledu nematerijalne štete.Za štetu koju prouzrokuje više lica zajedno,svi učesnici odgovaraju solidarno(npr.svi učesnici u tuči).Zajedno sa odgovornim licima i solidarno sa njima odgovaraju i podstrekači,pomagači i ona lica koja su pomagala da se odgovorna lica ne otkriju.Solidarno odgovaraju i ona lica koja su prouzrokovala štetu nezavisno jedan od drugog,u slučaju kada se njihovi udeli ne mogu utvrditi.Kada je nesumnjivo da je štetu prouzrokovalo jedno od dva ili više lica,ali se ne može utvrditi ko,onda ta lica odgovaraju solidarno(npr.dva lica pucaju u žrtvu,ali žrtvu usmrti samo jedan).U slučaju da jedan solidarni dužnik isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti,može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu nadoknadi ono što je platio za njega.Sud vodi računa o njihovim srazmernim krivicama i težini posledice koje su proistekle iz njegovog delanja.Ako je nemoguće utvrditi deo svakog dužnika,onda na svakog pada jednak deo(u regresnoj parnici),osim ako postoji poseban razlog pravičnosti.ZOO takođe sadrži i odredbu o solidarnoj odgovornosti naručioca radova i izvođača radova,predviđajući da,naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova.

139

VRSTE ODGOVORNOSTI U SRPSKOM PRAVU

1.SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST Odgovornost po osnovu krivice,to je odgovornost za skrivljene posledice vlastitog čina

2.OBJEKTIVNA ODGOVORNOST Odgovornost bez obzira na krivicu,osnovni oblik je odgovornost za opasnu stvar.Razlikuju se 4 slučaja:

1. Odgovornost za štetu od građevine2. Odgovornost za štetu od životinje3. Odgovornost za slučaj udesa izazvanog

motornim vozilom u pokretu4. Odgovornost proizvođača stvari sa

nedostatkom3.ODGOVORNOST ZA DRUGOG Ova odgovornost nije klasifikovana prema

pravnom osnovu,pa može biti objektivna, subjektivna ili odgovornost po osnovu pravičnosti.Vrste:

1. Odgovornost roditelja za maloletnu decu2. Odgovornost staralaca za njihove

štićenike3. Odgovornost poslodavca za štetu koju

prouzrokuje zaposleni4. Odgovornost pravnog lica za štetu koju

prouzrokuje organ pravnog lica4.POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI Vrste:

1. Odgovornost države za štetu usled terorističkih akata,javnih demonstracija ili manifestacija

2. Odgovornost organizatora priredbi3. Odgovornost zbog uskraćivanja

neophodne pomoći4. Odgovornost u vezi sa obavezom

zaključenja ugovora5. Odgovornost u vezi sa vršenjem poslova

od opšteg interesa

140

PRAVNO NEOSNOVANO OBOGAĆENJE

Obligacioni odnos u kome postoje dve strane i to poverilac i dužnik.Poverilac je osiromašeni,lice iz čije je imovine bez pravnog osnova izašla neka stvar i prešla u imovinu nekog lica,lica čija je imovina uvećana (dužnik)na račun smanjenja imovine osiromašenog.Iz ovog obligacionog odnosa nastaje potraživanje osiromašenog koje glasi na izvršenje određenog ponašanja obogaćenog,koje se sastoji u predaji vrednosti,odnosno restituciji onog iznosa za koji se obogatio i u predaji plodova,a druga strana(obogaćeni)je dužan da to potraživanje ispuni.Potrebno je ispunjenje tri uslova:

1. Da postoji obogaćenje(uvećanje nečije imovine,a ono se može sastojati u smanjenju njegove pasive ili povećanju aktive ili u uštedi određenih troškova koji bi se morali činiti,npr.kada neko plati izdržavanje tuđem detetu,obogaćeni su roditelji,jer tako štede troškove).

2. Da je obogaćenje proisteklo iz osiromašenja drugog lica.Ako osiromašenog nema,obligacija neće nastati.

3. Da ne postoji pravni osnov.Pravni osnov je ono što objašnjava prenos(stvari iz imovine jednog lica u imovini drugog lica,a to može biti ugovor,testament,sudska odluka,upravni akt ili zakon).Ako ne postoji pravni osnov onda nastaje obligacija.

Do obogaćenja najčešće dolazi na dva načina:1. Neposredno,kada se vrednost iz imovine jednog lica direktno prenese u imovinu drugog lica(jedan plati

drugome misleći da mu duguje,npr.poklonodavac pokloni poklonoprimcu,a zatim zbog nezahvalnosti poklonoprimca ugovor bude raskinut,poklonoprimac drži stvar bez pravnog osnova)

2. Posredno(indirekto) obogaćenje najčešće se sastoji u tome što se smanjuje njegova pasiva(npr.neko plati tuđ dug,verujući da plaća svoj dug)

U teoriji razlikuju se tri slučaja kako može doći do obogaćenja/osiromašenja:1. Slučajevi obogaćenja radnjom osiromašenog lica kada osiromašeni svojim ponašanjem doprinese

uvećanju imovine obogaćenog2. Radnjom obogaćenog kada on preduzme radnju kojom uvećava svoju imovinu na račun umanjenja

imovine osiromašenog3. Radnjom trećeg lica ili nekim prirodnim događajem

Slučajevi obogaćenja/osiromašenja radnjom osiromašenog licaPostoje tri slučaja1.Isplata nedugovanog(conditio indebiti)Cilj isplate je da se dužnik oslobodi nekog duga,ako neko plati ono što ne duguje,onda je isplata bez pravnog osnova,zbog toga što isplatom nema šta da se ugasi.Uslovi za postojanje isplate nedugovanog:

1. Da je plaćanje izvršeno solvendi causa,odnosno sa ciljem da se ugasi neki dug2. Da dug ne postoji u 2 opšta slučaja:

a. Onda kada nije punovažno nastao(npr.dug proizilazi iz ništavog ugovora,a poverilac traži isplatu,koju dužnik i učini)

b. Kada je dug postojao,ali u momentu kada se vrši isplata više ne postojiPostoje i tri posebna slučaja kada dug postoji,ali se smatra da ne postoji na osnovu samog zakona:

a. Kada neko plati tuđ dug(koji postoji) verujući da time plaća svoj dugb. Kada neko plača svoj dug (koji postoji),ali ne svom poveriocu,već nekom drugom licu,verujući da to

lice ima potraživanje prema dužniku

141

c. Kada neko plaća svoj dug,ali ne predmetom koji duguje,već nekom drugom stvari verujući da je upravo ta stvar predmet njegove obaveze

ZOO postoje slučajevi u kojima dug u pravnom smislu ne postoji ali se uzima da taj dug postoji,pa zbog toga onaj koji isplati taj dug,ne može tražiti natrag ono što je dao pozivajući se na pravno neosnovano obogaćenje:

1. Naturalne obligacije(npr.prouzrokovao štetu,ali nema krivice,a štetnik koji nije kriv isplati naknadu,ne može je traži natrag)

2. Ispunjenje moralne dužnosti(npr.pomaže ostarelom prijatelju)3. Zastareli dug je dug čije se prinudno izvršenje ne može tražiti,ali se u slučaju dobrovoljnog ispunjenja

ne može tražiti natrag datoDvostuka isplata duga postoji kada je jedan isti dug plaćen dva puta.Prema ZOO onaj ko je platio isti dug dva puta,ima pravo da zahteva natrag što je dao,čak i kada je drugi put platio po osnovu izvršne isprave(sudska odluka,presuda,rešenje na osnovu kojeg se u izvršnom postupku sprovodi prinudno izvršenje nad imovinom dužnika).Npr.A plati B,B da priznanicu A,A izgubi priznanicu,B tuži,sud osudi A iako je platio.Zabluda osiromašenog postoji kada je osiromašeni verovao da dug zaista postoji,tj.da je on dužnik,a u stvari dug ne postoji,niti je on dužnik.Postoje i izuzeci gde se postojanje zablude osiromašenog ne traži:

1. Kada je osiromašeni platio ali je prilikom isplate rezervisao pravo da traži vraćanje(povraćaj)2. Kada je neko platio znajući da nije dužan da plati,ali je platio da bi svesno izbegao da se nad njegovom

imovinom sprovede izvršni postupak2.Isplata s obzirom na osnov koji nije ostvario(conditio ob causa futura)Podrazumeva se da je osiromašeni izvršio isplatu očekujući da će u budućnosti nastati osnov za takvu isplatu, ali se takav osnov nije ostvario(npr.neko učini poklon očekujući da će momak i devojka da zaključe brak,ali do toga ne dođe).3.Isplata s obzirom na osnov koji je kasnije otpao(conditio ob causa finita)Podrazumeva se da je isplata izvršena s obzirom na osnov koji postoji u momentu isplate,a isplata kasnije postane neosnovana zbog toga što je osnov naknadno otpao (npr.poklonodavac učini poklon na osnovu ugovora,a kasnije ga raskine zbog neblagodarnosti)

Slučajevi obogaćenja/osiromašenja radnjom obogaćenog licaTo su slučajevi kada neko upotrebi ili potroši tuđu stvar u svoju korist(npr.neko se bespravno useli u tuđ stan i upotrebljava ga ili neko svoje ovce odvede na tuđu livadu na ispašu).

Slučajevi obogaćenja/osiromašenja radnjom trećeg lica ili prirodnim događajemTo su slučajevi kada dođe do obogaćenja/osiromašenja nekog lica radnjom trećeg lica ili prirodnim događajem(npr.neko pomeša stvari različitih vlasnika ili do toga dođe prirodnim događajem,recimo olujom ili građevinski preduzimač upotrebi građevinski materijal koji pripada jednom licu i sagradi građevinu na zemljištu nekog drugog lica,kome će i pripasti građevina,kada se odluči drugo lice podnosi zahtev iz pravno neosnovanog obogaćenja,znači to je lice kome nije pripala zgrada,a nalazi se na njegovom zemljištu,nego je zgrada pripala vlasniku građevinskog materijala)

TUŽBA IZ PRAVNO NEOSNOVANOG OBOGAĆENJA

Ova tužba naziva se kondikcija.To je lična tužba koju podnosi osiromašeni.On je tužilac,dakle aktivno je legitimisan,a obogaćeni je tuženi,odnosno pasivno legitimisan.Može se podneti i protiv naslednika obogaćenog.Tužbom se traži osuda obogaćenog na određeno ponašanje(tj.osuda na određenu prestaciju)koje se sastoji u vraćanju onoga što je stečeno bez osnova i povraćaju plodova(civilnih i naturalnih).Ova tužba je

142

relativnog karaktera i po tome se razlikuje od stvarnopravnih tužbi(npr.actio reivindicatio),jer su one apsolutnog karaktera,pa ih vlasnik može podneti protiv bilo kog trećeg lica kod koga se njegova stvar nalazi ili ga uznemirava u vršenju prava svojine.Relativnost ove tužbe sastoji se u tome što osiromašeni ne može podneti tužbu protiv trećeih lica,već samo protiv obogaćenog i njegovih naslednika.Ako je stvar koja je ušla u imovinu obogaćenog otuđena trećem licu,osiromašeni ne može tužiti treće lice već samo obogaćenog,koji mu u tom slučaju duguje naknadu u novcu.Osiromašeni traži da se obagaćeni obaveže da će mu vratiti onaj iznos za koji je on osiromašen (ne iznos za koji se obogaćeni obogatio).Iznos osiromašenog se utvrđuje prema momentu podnošenja tužbe.Osiromašeni može tužbom tražiti i plodove,i naturalne i civilne(plod je svaka korist koju je obogaćeni imao od tuđe stvari).U pogledu oblika vraćanja postoji nekoliko pravila:

1. Pravilo:obogaćeni ne vraća plodove koje je imao do momenta u kome je saznao da je neosnovano obogaćen

2. Pravilo:obogaćeni vraća sve plodove koje je imao ili je mogao da ima od momenta kada je saznao da je neosnovano obogaćen

3. Pravilo:ako vraća novac mora da plati i zateznu kamatu,koja se računa od dana kada je obogaćeni saznao da je novac primio bez pravnog osnova

Od ovih pravila postoji izuzetak u slučaju nesavesnosti obogaćenog,odnosno u slučaju kada je od momenta kada je tuđa stvar prešla u njegovu imovinu,znao ili morao znati da ne postoji pravni osnov.Tada će biti dužan da vrati sve plodove ili da nadoknadi njihovu vrednost(ono što je ubrao ili propustio da ubere)počev od dana kada se obogatio.Ako je stvar otuđena(obogaćeni je otuđio)pravi se razlika između:

1. Stvari otuđenih teretnim pravnim poslovima,kada osiromašeni od obogaćenog može da traži celokupan iznos koji je obogaćeni primio od trećeg lica na osnovu takvog pravnog posla

2. Stvari otuđenih dobročinim pravnim poslovima,kada osiromašeni nema pravo na naknadu,ali ako je obogaćeni bio nesavestan(znao da je obogaćen bez pravnog osnova)osiromašeni ima pravo da zahteva tržišnu vrednost

Osiromašeni ne može tužiti trećeg,već samo može tražiti naknadu od obogaćenog.Ako stvar propadne višom silom razlikuje se u zavisnosti od vrste stvari:

1. Ako je stvar individualno određena obaveza obogaćenog neće nastati2. Ako je stvar zamenljiva obaveza će postojati,pa je obogaćeni dužan da preda stvar osiromašenom

Obogaćeni može imati izdatke,odnosno troškove u vezi sa stvari.On može imati i troškove koji se odnose na očuvanje ili zaštitu stvari od štete(propadanja).To su nužni troškovi.Obogaćeni može imati i izdatke kojima se uvećava vrednost stvari.To su korisni troškovi.U slučaju da je obogaćeni imao ove izdatke ti izdaci treba da mu budu nadoknađeni.Ima pravo i na naknadu nužnih i korisnih troškova s tim što njihov iznos obogaćeni treba da dokaže.Ako je obogaćeni bio nesavestan ima samo pravo na naknadu nužnih ali ne i korisnih troškova.

ODNOS TUŽBE IZ PRAVNO NEOSNOVANOG OBOGAĆENJA SA DRUGIM TUŽBAMA

1.Odnos sa tužbom iz prouzrokovane štete.Postoji odnos konkurencije.Do situacije gde će se postaviti pitanje ove dve tužbe dolazi kada iz jednog istog životnog događaja mogu da budu podnete obe tužbe(npr.neko iseče stabla u tuđoj sumi,pa ta stabla upotrebi za ogradu).Obe tužbe ne mogu se podneti istovremeno,ali ovlašćeno lice ima pravo da bira koju će od ove dve tužbe podneti.Ne mogu se podnositi ni sukcesivno,odnosno jedna za drugom.Međutim ako je podneta tužba za naknadu štete,pa nije udovoljeno tužbenom zahtevu,tada se može podneti tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja.Međutim više

143

se može postići tužbom za naknadu štete jer se dobija i stvarna šteta i izgubljena dobit, sa tužbom iz pravno neosnovanog obogaćenja samo stvarna šteta.Zbog toga ovlašćeno lice podnosi tužbu za naknadu štete.Tužba za naknadu štete mora se podneti u roku od 3 godine(rok zastarelosti) od dana saznjanja za štetu(subjektivni rok),a najkasnije u roku od 5 godina od prouzrokovanja štete(objektivni rok).Tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja mora se podneti u roku od 10 godina(opšti rok),osim ako za neki slučaj nije određen drugi rok (poseban rok).2.Odnos sa reivindikacionom tužbomReivindikaciona tužba je tužba vlasnika stvari kojom on traži od lica kod koga se njegova stvar nalazi da mu se vrati.To je stvarnopravna tužba,ima dejstvo erga omnes.Tužba iz neosnovanog obogaćenja je relativnog karaktera može se podneti samo protiv obogaćenog.Ove dve tužbe odlikuju se isključujucim odnosom,pa sve dok može da se podigne reivindikaciona tužba,ovlašćeno lice treba nju da podigne,ali ako je stvar izgubila individualnost,onda može tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja.3.Odnos sa tužbom za izvršenje ugovoraOva tužba se podnosi zbog neispunjenja ugovorne obaveze.Nalaze se u isključujucem odnosu,pa sve dok može da se podnese tužba za izvršenje ugovora ne može se podneti kondikcija,tek kada ne bude mogla da se podnese tužba za izvršenje ugovora,jer je ugovor prestao,onda se može podneti kondikcija.

144

PODELA UGOVORA

1.Prema zakonskom regulisanju: Imenovani ugovoriNeimenovani ugovori

2.Prema nužnim uslovima za nastanak: Formalni ugovoriNeformalni ugovori

3.Prema odnosu prava i obaveza: Jednostranoobavezni i dvostranoobavezni ugovoriTeretni i dobročini ugovoriKomutativni i aleatorni ugovori

4.Prema dužini trajanja prestacije: Ugovori sa trenutnim izvršenjemUgovori sa trajnim izvršenjem

5.Prema karakteru prestacije: Jednostavni ugovoriMešoviti ugovori

6.Prema tehnici i načinu zaključenja: Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom i ugovori po pristupuKolektivni i individualni ugovoriGeneralni i posebni ugovori

7.Prema zavisnosti jednih od drugih: Samostalni ugovoriAkcesorni ugovori

8.Prema ličnosti ugovornika: Ugovori zaključeni intuitu personaeUgovori zaključeni bez obzira na svojstva ličnosti

9.Prema ugovornoj obavezi da se zaključi drugi ugovor:

Prethodni ugovoriGlavni ugovori

10.Prema vidljivosti kauze: Kauzalni ugovoriApstraktni ugovori

PODELA UGOVORA PREMA ZAKONSKOM REGULISANJU

Ova podela potiče iz rimskog prava.Imenovani ugovori su ugovori koji su zbog svoje važnosti i učestalosti u pravnom prometu zakonom posebno predviđeni i regulisani i čiji je naziv samim zakonom određen.To su recimo zajam,zakup,poklon,kupoprodaja,punomoćstvo itd.Ove ugovore zakon detaljno reguliše dispozitivnim ili imperativnim normama.Kod ovih ugovora su bitni elementi i obaveze određeni zakonom.Neimenovani ugovori su oni ugovori koji nisu posebno zakonom regulisani niti nazvani posebnim imenom pošto se u pravnom prometu ređe javljaju,ali koji po svojim svojstvima i sadržini odgovaraju opštim pravilima ugovornog prava.Sadržinu ovih ugovora,shodno principu dispozicije,određuju same strane.Značaj podele

145

Ako je jedan ugovor zakonom regulisan,onda to oslobađa strane da detaljno regulišu svoj ugovorni odnos.Dovoljno je da se saglase o bitnim elementima ugovora i da se zaključi o kom je imenovanom ugovoru reč.

PODELA UGOVORA PREMA NUŽNIM USLOVIMA ZA NASTANAK

Formalni ugovori su ugovori za čije se zaključenje,zakonom ili voljom stranaka,zahteva i ispunjenje odredjene forme.Mogu biti:

1. Jednostrano formalni2. Dvostrano formalni

Kriterijum razlikovanja je da li je samo jedna ugovorna strana obavezna na ispunjenje određene forme ili formu moraju ispuniti obe strane.Recimo ugovor o jemstvu je jednostrano formalan ugovor,jer ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno,dok je za razliku od toga ugovor o doživotnom izdržavanju dvostrano formalan jer se zahteva da obe ugovorne strane,i primalac i davalac izdržavanja,prilikom zaključenja ugovora ispune zakonom predviđenu formu.Jedna vrsta formalnih ugovora su i realni ugovori.Za njihovo zaključenje nije dovoljna prosta saglasnost volja,već se imperativno zahteva i ispunjenje realne forme koja se ogleda u predaji stvari.Neformalni ugovori su ugovori za čije je zaključenje dovoljna prosta saglasnost volja.Značaj podelePošto ispunjenje forme predstavlja bitan uslov za nastanak formalnog ugovora,to nepoštovanje predviđene forme ima za posledicu ništavost ugovora.Zbog toga se zahtevi forme moraju poznavati prilikom zaključenja formalnih ugovora,dok to nije slučaj kod neformalnih ugovora.Izvesna pravna pitanja se vezuju samo za formalne ugovore,koja se inače ne postavljaju kod neformelnih ugovora.To pitanje je pravno dejstvo usmenih klauzula kod ugovora zaključenih u pismenoj formi.Putem forme kod formalnih ugovora postiže se određena svrha.Sve koristi forme mogu se svrstati u njene dve funkcije:

1. Dokazna funkcija2. Zaštitna funkcija

U svim slučajevima i kada forma utiče na nastanak ugovora i kad forma ne utiče na nastanak ugovora,forma ostvaruje vrlo važnu funkciju na planu dokaznih sredstava.

PODELA UGOVORA PREMA ODNOSU PRAVA I OBAVEZA

Dvostranoobavezni ugovori su ugovori koji stvaraju uzajamne obaveze,kao izraz saglasnosti volja(npr.kupoprodaja,zakup, ugovor o delu,ortakluk).Kod ovih ugovora strana se istovremeno javlja i kao poverilac i kao dužnik.Jednostranoobavezni ugovori su ugovori koji stvaraju jednu ili više obavez,ali samo za jednu ugovornu stranu(npr.poklon, ako nema nikakve obaveze na strani poklonoprimca,jemstvo,prodajni nalog).Kriterijum podele na jednostranoobavezne i dvostranoobavezne ugovore je uzajamnost obaveza.Pravni poslovi nastaju izjavom volje samo jedne ugovorne strane(npr.testament,javno obećanje nagrade) ili saglasnošću dve volje.Dvostrani pravni poslovi su ugovori(npr.kupoprodaja,poklon,zakup,zajam).Postoje različite koncepcije u preciziranju podele.Klasična koncepcija preovlađuje u nauci.Prema ovoj koncepciji ugovor o poklonu je dvostrani pravni posao,ali jednostranoobavezni ugovor,jer je potrebna saglasnost dve volje,ali iz ugovora nastaje obaveza samo za jednu stranu i to poklonodavca da preda stvar poklonoprimcu i da odgovara za štetu materijalnih i pravnih nedostataka.Međutim prema modernoj koncepciji poklon je dvostranoobavezni ugovor,zato što na strani poklonoprimca nastaje obaveza na zahvalnost poklonodavcu.

146

Značaj podele Mnoga pravila važe samo za dvostranoobavezne ugovore,a ne i za jednostranoobavezne ugovore.

1. Raskid ugovora zbog neispunjenja Moguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.Kod ovih ugovora,ako jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može zahtevati ispunjenje ugovora ili pod određenim uslovima raskinuti ugovor prostom izjavom,a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

2. Prigovor neispunjenjaMoguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.Nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu,ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da ispuni svoju obavezu,osim ako je nešto drugo ugovoreno ili je zakonom predviđeno ili ako nešto drugo proističe iz prirode posla.

3. Rizik za slučajnu propast stvari Moguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.

4. Prekomerno oštećenje u slučaju očigledne nesrazmere uzajamnih davanjaMoguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.

5. Zelenaški ugovorMoguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.

6. Raskid ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti(clauzula rebus sic stantibus)Moguć je samo kod dvostranoobaveznih ugovora.

7. Tumačenje ugovora Kod jednostranoobaveznih ugovora se tumači na način koji više odgovara strani koja se obavezala(na način koji je manje težak za dužnika).Kod dvostranoobaveznih ugovora se tumači na način koji odgovara principu ekvivalencije.

8. Ustupanje ugovoraMože se vršiti samo kod dvostranoobaveznih ugovora.

Teretni ugovori su ugovori kod kojih jedna strana daje naknadu za korist koju ugovorom od druge strane dobija (npr.kupoprodaja,zakup,ugovor o doživotnom izdržavanju,ortakluk).Teretni ugovori nazivaju se onerozni ugovori ili ugovori sa naknadom.Svi dvostrani ugovori su teretni ugovori,ali nisu svi teretni ugovori dvostrani.Tako ugovor o zajmu,ako se shvati kao realan ugovor,uvek je jednostran jer stvara obavezu samo na jednoj strani,na strani zajmoprimca da vrati pozajmljenu sumu novca zajmodavcu.Ali ugovor o zajmu može biti i teretan i dobročin,u zavisnosti od toga da li je bila ugovorena kamata.Ako je bila ugovorena kamata,tada je zajam onerozan ugovor. Dobročini ugovori su ugovori kod kojih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za koristi koje od druge strane dobija(npr. ugovor o poklonu,posluzi,beskamatnom zajmu,besplatnoj ostavi).Dobročini ugovori se mogu podeliti u dve kategorije:

1. Oni koji predstavljaju pravni osnov prenosa odgovarajuće imovinske vrednosti iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica (npr.ugovor o poklonu)

2. Oni koji ne čine pravni osnov prenosa odgovarajuće imovinske vrednosti iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica,već predstavljaju besplatnu korist za jednu stranu,bez neposrednog uvećanja imovine tog lica (npr.ugovor o posluzi,besplatnoj ostavi)

Značaj podeleKod zaključenja ugovora uslovi koji se zahtevaju za nastanak dobročinih ugovora stroži su od onih koji se traže za nastanak teretnih ugovora.Tako je za zaključenje ugovora o poklonu pored proste saglasnosti volje potrebna i određena forma.Inače kod dobročinih ugovora forma ima zaštitnu funkciju.Nasuprot tome teretni ugovori su u principu neformalni,pa je za njihovo zaključenje dovoljna prosta saglasnost volja,a samo izuzetno oni su formalni.Dobročini ugovori se u principu zaključuju intuitu personae,odnosno s obzirom na ličnost ugovornika.

147

Što se tiče ugovorne odgovornosti kod teretnih ugovora postoji odgovornost ugovornika za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja,dok kod dobročinih ugovora to nije slučaj.Dalje što se tiče ugovorne odgovornosti može se reći da se krivica dužnika kod izvesnih dobročinih ugovora blaže ceni nego kod teretnih ugovora.Podela ima značaja i kod tumačenja ugovora.Dobročini ugovor treba tumačiti na način koji je lakši za dužnika,a teretni ugovor na način kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.Kada se radi o prestanku ugovora,kod dobročinih ugovora postoji veća mogućnost za raskid i poništaj ugovora nego kod teretnih ugovora(npr.mogućnost da se opozove poklon zbog teškog osiromašenja poklonodavca ili neblagodarnosti poklonoprimca).Kod teretnih ugovora motiv je izvan kauze i ne utiče na valjanost ugovora,dotle je kod dobročinih ugovora motiv bliži kauzi,ulazi u nju i otuda pravila da nemoralni i zabranjeni motivi kao i zabluda o motivu kod dobročinih ugovora predstavljaju razlog za poništaj.S obzirom da se dobročini ugovori mahom intuitu personae,to povlači mogućnost poništaja ugovora i zbog zablude o ličnosti ugovornika.Tužba kojom se pobijaju pravne radnje dužnika(actio Pauliana) pretpostavlja lakše uslove,ako je u pitanju dobročini ugovor.Kod dobročinih ugovora nesavesnost trećeg lica se pretpostavlja,ali je to oboriva pretpostavka,dok se kod teretnih ugovora nesavesnost trećeg lica mora dokazati.Prigovor neizvršenja moguć je samo kod teretnih ugovora.

Komutativni ugovori su ugovori kod kojih je u trenutku zaključenja poznata visina i uzajamni odnos prestacija,tako da se tačno zna šta ko prima i šta ko po ugovoru duguje.Većina teretnih ugovora su komutativni ugovori(npr.kupoprodaja, razmena,zakup).ali nisu samo dvostranoobavezni ugovori komutativni,već to mogu biti i jednostranoobavezni ugovori (npr.zajam sa kamatom je istovremeno i koumtativan ugovor).Aleatorni ugovori su ugovori kod kojih u momentu njihovog zaključenja nije poznato kojim će ugovorom strana nešto dobiti ili izgubiti,odnosno ne zna se za koju će od njih nastati pravo,a za koju obaveza ili kolika će biti visina tih obaveza ili kakav će biti odnos uzajamnih obaveza,već to sve zavisi od nekog neizvesnog događaja(npr.igra,opklada,osiguranje, ugovor o doživotnom izdržavanju).Događaj mora biti neizvestan,dakle to ne mora da bude budući događaj,već on može da bude sadašnji ili prošli (npr.ko je pobedio u jučerašnjoj utakmici).Iz činjenične neizvesnosti proizilazi pravna neizvesnost:

1. Ko će biti dužnik,a ko poverilac2. Odnos uzajamnih davanja3. Hoće li nastati obaveza za jednu ugovornu stranu i ako hoće kolika će biti

UGOVOR ČINJENIČNA NEIZVESNOST PRAVNA NEIZVESNOST

1.Osiguranje Da li će nastupiti osigurani slučaj? Hoće li nastati obaveza osiguravača i ako nastane kolika će biti?Visina ne može da bude veća od štete osigurane sume.

2.Opklada Ko je u pravu(tačnost saznanja)? Ko je poverilac,a ko dužnik?To zavisi od činjenične neizvesnosti.

3.Doživotno izdržavanje Kolika će biti dužina života primaoca izdržavanja?

Kolika će biti visina obaveze davaoca?

148

Između aleatornih ugovora i ugovora zaključenih pod uslovom postoji sličnost.Uslov je buduća neizvesna okolnost,a kod aleatornih ugovora može biti neizvesna činjenica iz prošlosti.Kod ugovora koji su zaključeni pod uslovom,nastanak ili prestanak ugovora zavisi od nastupanja uslova.Ako je reč o odložnom uslovu,ugovor ne nastaje dok uslov ne nastupi,a kada je u pitanju raskidni uslov,ugovor prestaje nastupanjem tog uslova.Međutim kod aleatornih ugovora od ostvarenja uslova zavisi pravno dejstvo,a ne opstanak ugovora.Značaj podeleZnačaj podele se uglavnom svodi na isključenje pravila o leziji kod aleatornih ugovora,odnosno mogućnosti da se ovi ugovori napadaju zbog prekomernog oštećenja.Međutim ugovor neće biti rušljiv zbog prekomernog oštećenja.

PODELA UGOVORA PREMA DUŽINI TRAJANJA PRESTACIJE

Ugovori sa trenutnim izvršenjem su ugovori kod kojih se obaveza sastoji iz jednog akta činjenja ili propuštanja,a koja se izvršavaju u jednom momentu(npr.prodaja,razmena).Ugovori sa trajnim izvršenjem su ugovori kod kojih se izvršenje obaveze prostire u vremenu tako da se obaveze obično sastoje iz više akata činjenja ili propuštanja.Određeni ugovori uvek pripadaju ovoj kategoriji,jer im to nalaže njihova priroda (npr.ugovor o doživotnom izdržavanju,zakupu,ortakluku,osiguranju).To trajanje može biti voljom stranaka tačno određeno (npr.ugovor o zakupu stvari na rok od dve godine).Značaj podeleZnačaj se ogleda u tome što se pitanje uticaja promenjih okolnosti na izvršenje može postaviti samo kod ugovora sa trajnim izvršenjem.U pogledu prestanka ugovora opšte je pravilo da raskid i poništaj ugovora deluju retroaktivno.To pravilo se bez problema primenjuje kod ugovora sa trenutnim izvršenjem.Kod ugovora sa trajnim izvršenjem nastaje problem,pa se uzima da raskid i poništaj ugovora deluje pro futuro,odnosno deluje samo za budućnost.

PODELA UGOVORA PREMA KARAKTERU PRESTACIJE

Jednostavni ugovori su ugovori čija se sadržina sastoji samo od onih elemenata koji su karakteristični za jedan određeni tip ugovora(kupoprodaja,zajam,zakup,ostava,poklon).Mešoviti ugovori su ugovori čija se sadržina sastoji iz elemenata dva ili više jednostavnih ugovora,ali koji su tako sjedinjeni da predstavljaju jedan jedinstvan ugovor(ugovor o organizovanju putovanja se sastoji iz ugovora o delu,prevozu,kupoprodaji, punomoćstvu).Značaj podeleZa svaki jednostavni ugovor postoje posebna pravila koja se na njega primenjuju,a u nedostatku posebnih pravila primenjuju se opšta pravila ugovornog prava.Kada se radi o pravilima koja treba primeniti na mešovite ugovore sud je dužan da pođe od osnovnog pravila tumačenja,da pronađe zajedničku nameru stranaka.

PODELA UGOVORA PREMA TEHNICI I NAČINU ZAKLJUČENJA

Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom su ugovori kod kojih obe ugovorne strane sporazumno određuju elemente i uslove ugovora,tako da se saglasnost njihovih volja javlja kao rezultat prethodnog pogađanja.Ugovori po pristupu su ugovori kod kojih jedna strana unapred određuje elemente i uslove ugovora preko jedne opšte i stalne ponude,a druga strana pristupa tako učinjenoj ponudi.Kod ovih ugovora javljaju se dva obeležja:

1. OpštostPonuda se upućuje unapred neodređenom broju lica.

2. Stalnost

149

Jedna strana se stalno ponavlja u vršenju svoje delatnosti(osiguravajuća društva,avio prevoznici).

Ugovor po pristupu = Adhezioni ugovor = Formularni ugovorUgovor po pristupu Tipski ugovor(treće lice pravi model ugovora)

Značaj podeleU pogledu tumačenja ugovora,ugovor o pristupu sud tumači u korist stranke koja pristupa ugovoru.Ali sa druge strane ugovori o pristupu stvaraju i jednu pretpostavku u korist strane koja je unapred odredila uslove ugovora.Po toj pretpostavci smatra se da su opšti uslovi koji čine sadržinu ugovora bili poznati strani koja pristupa,ako su joj pre zaključenja ugovora bili predati ili su bili objavljeni na propisani ili uobičajeni način.Pretpostavka je oboriva i strana koja tvrdi da joj opšti uslovi nisu bili poznati mora to i da dokaže.Odredbe opštih uslova ne smeju biti protivne dobrim poslovnim običajima,odnosno te odredbe ne smeju biti tako formulisane da stranu koja im pristupa stavljaju u nepravičan i težak položaj.Takve odredbe bile bi pogođene sankcijom ništavosti,čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od strane nadležnog organa.Kolektivni ugovori su ugovori koji proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi koja je ugovor zaključila.Pravno dejstvo ugovora prostire se i na one članove grupe koji nisu dali svoju saglasnost ili su postali članovi grupe tek nakon zaključenja ugovora(kolektivni ugovor o radu,prinudno poravnanje poverilaca).Individualni ugovori su ugovori koji obavezuju samo ona lica koja su izrazila svoju saglasnost.Za razlikovanje kolektivnih od individualnih ugovora nije od značaja koliki se broj lica javlja na jednoj ili drugoj strani. Ugovor može biti individualan i kada se kao ugovorne strane javljaju pravna lica.Razlika se svodi na dejstvo ugovora, odnosno da li ugovor obavezuje samo ona lica koja daju svoj pristanak ili se dejstvo ugovora prostire i na druga lica.Značaj podeleKolektivni ugovor je u stvari ugovor po prisutpu.Kolektivnim ugovorom se određuju uslovi budućeg individualnog ugovora. Sud mora voditi računa da li se odredbama individualnog ugovora vređaju opšte odredbe postavljene kolektivnim ugovorom.Ukoliko nađe da je individualni ugovor u svojoj suštini suprotan kolektivnom ugovoru,dužan je da ovaj ugovor proglasi bez dejstva ili samo neke njegove odredbe,ako ugovor može i bez njih da opstane što zavisi i od volje stranaka.

Generalni ugovor je ugovor čije se izvršenje prestacija prostire na jedan duži vremenski period(obično više kalendarskih godina),a kojim strane,u principu,utvrđuju samo opšte elemente ugovora i opšre uslove njegovog izvršenja.Posebni ugovor je ugovor kojim se preciziraju elementi generalnog ugovora i koji se zaključuje između istih ugovornih strana na jedan kraći vremenski period(obično za svaku kalendarsku godinu).Oba ugovora se zaključuju povodom ostvarenja istog cilja(npr.izgradnje određenog objekta),ali ako ih povezuje isti cilj oni nemaju istu funkciju i ista dejstva.Generalnim ugovorom stranke zasnivaju ugovorni odnos i to je njegovo glavno obeležje,a posebnim ugovorom stranke sukcesivno izvršavaju prestacije iz tog odnosa(npr.ako je generalnim ugovorom izgradnja nekog objekta predviđena na period od 5 godina,posebnim ugovorom će biti utvrđeno koji će se radovi obaviti tokom kalendarske godine).Značaj podelePosebnim ugovorima ne može se ugovorati nešto što je van okvira i u suštini protivno smislu generalnog ugovora.Ukoliko se to učini zajedničkom voljom stranaka,onda je to novi ugovor kojim se menja generalni ugovor.Zbog toga je tumačenje odredbi posebnog ugovora povezano,a nekada i podređeno tumačenju odredbi generalnog ugovora.Značaj posebnih ugovora u odnosu na generalne ogleda se i u tome što se putem njih,s obzirom da se odnose na kraći vremenski period,klauzule generalnog ugovora mogu prilagođavati promenjenim okolnostima koje se nisu mogle predvideti u momentu zaključenja ugovora i na taj način se izbegava raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti(npr.ako

150

generalnim ugovorom cena nije bila određena,nego odrediva,konkretna visina cene određivaće se posebnim ugovorom za svaku kalendarsku godinu).

PODELA UGOVORA PREMA ZAVISNOSTI JEDNIH OD DRUGIH

Samostalni ugovor je ugovor koji postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog ugovora(zakup,kupoprodaja, ostava,poklon).Akcesorni ugovor je ugovor koji n može samostalno da egzistira,već zavisi od postojanja nekog drugog ugovora.Najčešće se javljaju u materiji stvarnih i ličnih obezbeđenja obligacija(npr.jemstvo,ručna zaloga,hipoteka,ugovorna kazna, antihreza).Akcesoran ugovor se ne može zaključiti ako već ne postoji samostalan ugovor(npr.ne može biti ugovor o jemstvu ako nema duga).Zavisnost je samo jednostrana,pošto samostalni ugovori mogu samostalno da egzistiraju.Značaj podeleAko samostalan ugovor prestane da postoji iz bilo kog razloga i akcesorni ugovor se gasi.

PODELA UGOVORA PREMA LIČNOSTI UGOVORNIKA

Ugovori zaključeni intuitu personae su ugovori kod kojih lična svojstva jednog ili oba ugovornika predstavljaju odlučujući element njihove saglasnosti,tako da je izvršenje obaveza ili sticanje prava strogo vezano za onog ugovornika zbog čijih je ličnih svojstava ugovor i zaključen(punomoćstvo,poklon,ortakluk).Ovi ugovori mogu biti teretni i dobročini,jer svojstva ličnosti u tom pogledu ništa ne menjaju.Ugovori zaključeni bez obzira na svojstva ličnosti su ugovori koji se zaključuju bez obzira na lične osobine jedne ili obe ugovorne strane.Značaj podeleUsled smrti lica zbog čijih ličnih svojstva je ugovor bio zaključen,ugovor prestaje da proizvodi pravna dejstva pro futuro (npr.ako je određeni kompozitor prema ugovoru trebalo da komponuje jednu operu i u tom smislu otpočeo sa radom,njegovi naslednici nisu dužni da je završe).Sa smrću se izjednačava gubitak poslovne sposobnosti,odnosno prestanak pravnog lica.Ugovor zaključen intuitu personae može se poništiti zbog zablude o ličnosti ugovornika povod koga je ugovor bio zaključen.Strane mogu jedan ugovor koji nije intuitu personae(npr.ugovor o zakupu) zaključiti baš s obzirom na ličnost ili se prema okolnostima postavlja pitanje da li je zaključen s obzirom na ličnost,pa je dužnost suda da prilikom tumačenja pronađe i oceni pravu volju stranaka u tom smislu.

PODELA UGOVORA PREMA UGOVORNOJ OBAVEZI DA SE ZAKLJUČI DRUGI UGOVOR

Predugovor je ugovor kojim se preuzima obeveza da se u određenom roku zaključi drugi ugovor čiji su bitni sastojci već određeni.Taj drugi ugovor naziva se glavni ugovor.Dok pregovori ne obavezuju strane da zaključe ugovor,predugovor stvara obavezu za jednu ili obe strane.I kod predugovora može se tražiti prinudno izvršenje,s tim što izvršenje ovog ugovora znači u stvari zaključenje glavnog ugovora.Ta dva ugovora ne mogu istovremeno proizvoditi pravno dejstvo.Ovlašćena strana može sudskim putem zahtevati ispunjenje obaveze iz predugovora,odnosno zaključenje glavnog ugovora.Sud će naložiti drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji joj odredi U slučaju neizvršenja obaveze(npr.strana onemogući izvršenje na taj način šro otuđi stvar koja je nezamenljhiva i koja bi

151

bila predmet glavnog ugovora)druga strana će imati pravo na naknadu štete koju zbog toga trpi.Prava i obaveze iz predugovora mogu se prenosti na druga lica kao i kod ostalih ugovora,izuzev ako je ugovor zaključen intuitu personae. Inače za obezbeđenje predugovora mogu se upotrebiti redovna sredstva obezbeđenja,lična i stvarna.Predugovom se može obavezati samo jedna strana,a mogu se obavezati i obe strane(jedna strana obeča drugom licu da će mu prodati stvar u određenom roku i po određenoj ceni,s tim da drugo lice u tom roku ima pravo da se opredeli hoće li ili neće kupiti stvar).Stranke mogu,ali ne moraju da predvide rok u kome će zaključiti glavni ugovor.Ali u svakom slučaju ne mogu zahtevati zaključenje glavnog ugovora po isteku zakonskog roka od 6 meseci koji počinje teći od isteka ugovoreno roka,ako je bio ugovoren,odnosno od dana kada je prema relevantnim okolnostima konkretnog slučaja trebalo da bude zaključen glavni ugovor.Predugovor se zaključuje sa ciljem da nastane glavni ugovor.On ne obavezuje ako su okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi ni bio zaključen da se takve okolnosti postojale u to vreme.Predugovor treba razlikovati od ponude za zaključenje ugovora.Ponuda je uvek jednostrana izjava volje,dok je predugovor izraz saglasnosti dveju ili više volja.Ponuda se može opozvati sve dok ponuđeni za nju ne sazna,dok se obaveza zasnovana predugovorom ne može povući,ako nisu ispunjenu zakonom predviđeni uslovi.Predugovor treba razlikovati i od pregovora,koji prethode zaključenju ugovora i svaka strana ih može prekinuti kad god hoće,dok predugovor predstavlja takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi,glavni ugovor.Značaj podeleZOO predviđa da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor,ukoliko je ta forma predviđena kao uslov punovažnosti ugovora.

PODELA UGOVORA PREMA VIDLJIVOSTI KAUZE

Kauzalan ugovor je ugovor kod koga je vidno označen njegov cilj(kauza),tako da se tačno zna zbog čega se stranke obavezuju(npr.kupoprodaja jer se zna da se kupac obavezuje da isplati cenu prodavcu,zato što se prodavac obevzuje prema njemu da mu preda u svojinu određenu stvar).Ovi ugovori mogu biti i jednostrano i dvostranoobavezni ugovori.Apstraktan ugovor je ugovor kod koga nije naznačen cilj(kauza),tako da se ne zna zbog čega se strane obavezuju.Ali iako se iz ugovora ne vidi cilj,to ne znači daovi ugovori nemaju kauzu,ona postoji,ali je voljom stranaka apstrahovana(npr.ako se neko lice obaveže jednom pismenom ispravom da će drugom licu u određeno vreme predati određenu sumu novca, onda se ne vidi kauza te obaveze,jer je za treća lica nepoznato da li ta suma novca predstavlja kupoprodajnu cenu, zakupninu,povraćaj duga).Apstraktni ugovor se uvek može svesti na kauzalan i to:

1. Voljom stranaka2. Prigovorom jedne strane u toku spora3. Po službenoj dužosti ako je u pitanju apsolutno ništav ugovor

Za zaključenje ovih ugovora zahteva se ispunjenje određene forme,najčešće pismene.To znači da su apstrakti ugovori ujedno i formalni ugovori.Problem je u tome što ovi ugovori često kriju i neki nedozvoljni ili nemoralni posao.Značaj podeleU slučaju spora položaj poverioca u apstraktnom ugovoru je daleko povoljniji nego u kauzalnom ugovoru.On je oslobođen tereta dokazivanja postojanja kauze.Za podizanje tužbe dovoljno je podneti pismeno o ugovoru,pa da se pretpostavi da je kauza pismena.Međutim kako se iza forme apstraktnog ugovora mogu kriti nedozvoljni poslovi,posebno elementi zelenaškog posla,na sudu je dužnost da ex officio pazi na razloge apsolutne ništavosti,pa da u skladu sa tim ispituje kauzu ugovora,jer ona daje odgovor na pitanje zašto su se strane obavezale.Značaj apstraktih ugovora ogleda se i u tome što se pomoću njih ubrzava pravni promet.

152