Slaba Drustva i Nevolje s Pluralizmom

slaba drutva i nevolje s pluralizmom


regionalna koferencija zbornik radova i izbor iz diskusije

Izdava: Fondacija Heinrich Bll, Zagreb

Za izdavaa: Vedran Horvat

Layout: Mirko Banjeglav

Ilustracija na koricama: Redesign d.o.o.

Redaktura, lektura i korektura: Sran Dvornik i Vedran Horvat

Tisak: Varteks, P. J. Tiskara, Varadin 2005.

ISBN 953-98520-4-8

CIP - Katalogizacija u publikaciji Nacionalna i sveuilina knjinica - Zagreb

UDK 321.72(4-12)(063) 316.4(4-12)(063) 338.2(4-12)(063)

SLABA drutva i nevolje s pluralizmom : regionalna konferencija : Zbornik radova i izbor iz diskusije, Zagreb 18. 3. 2005. / priredili Sran Dvornik i Vedran Horvat. - Zagreb : Fondacija Heinrich Boell, 2005.

ISBN 953-98520-4-8

I. Civilno drutvo Europa, jugoistona Zbornik

II. Politiki pluralizam Europa, jugoistona Zbornik

III. Europa, jugoistona Tranzicijski procesi Zbornik

451018019


regionalna konferencija zbornik radova i izbor iz diskusije

Zagreb 18. 3. 2005.

priredili:Sran Dvornik i Vedran Horvat

Zagreb 2005.

5Sadraj

SRAN DVORNIK I VEDRAN HORVATUvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

AZRA DAJI I VEDRAN HORVATPozdravna rije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

I. DRUTVENE OSNOVE I POLITIKA ARTIKULACIJA PLURALISTIKE DEMOKRACIJE

ARKO PUHOVSKIPolitiki pluralizam bez socijalnog utemeljenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

JOVICA TRKULJATegobna tranzicija u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

NERZUK URAKZatvoreno drutvo i njegovi prijatelji kritika monistikih koncepata politikog pluralizma u Bosni i Hercegovini . . . . . . . . . . . . . 31

BODO WEBERPluralizam samoupravnih interesa, konformistika pobuna i privid (stranakog) pluralizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

Diskusija

NADEDA AINOVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 IVAN IBER . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 DRAgO ENgI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 MILAN PODUNAVAC . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 ARKO PUHOVSKI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 NERZUK URAK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 BODO WEBER. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 JOVICA TRKULJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 SRAN DVORNIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

II. PLURALIZAM U JAVNOJ SVIJESTI SLABOSTI I NEDOVRENOSTI

IVAN IBERZemlje u tranziciji izmeu demokratske norme i autoritarne svijesti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71

ZRINJKA PERUKO

Izazovi medijskom pluralizmu: od politike do trita . . . . . . . . . . . . . . 76

6ORE PAVIEVINestabilna javnost: nevolje sa pluralizmom u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . 83

Diskusija

SRAN DVORNIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 DINO ABAZOVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 BODO WEBER. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 MAJA DUBLJEVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 NERZUK URAK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 DRAgUTIN LALOVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 JOVICA TRKULJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 ALIJA HODI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 SRAN DVORNIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 IVAN IBER . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 VUKAIN PAVLOVI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 ZRINJKA PERUKO. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

III. SMJEROVI TRANZICIJE (CIVILNOg) DRUTVA U JUgOISTONOJ EUROPI

NICOLE LINDSTROMEuropeizacija i pluralizacija europeizacija kao afirmativni ili opstruktivni proces za civilno drutvo? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

JOSIP KREgARKulise demokratske restauracije tranzicijskih zemalja . . . . . . . . . . . . . . 120

MILAN PODUNAVACPolitiki konsensus u duboko podeljenim drutvima . . . . . . . . . . . . . . . 128

DINO ABAZOVIPost-daytonska Bosna i Hercegovina ta je sve jo polo krivo? . . . . . 132

Diskusija

IVAN IBER . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 JOVICA TRKULJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 ARKO PUHOVSKI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 JOSIP KREgAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 DINO ABAZOVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 MILAN PODUNAVAC . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 ALIJA HODI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 IVAN IBER . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 SRAN DVORNIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

appenDix: abstracts anD introDuction (translateD) . . . . . . . . . . . . . . 145

7Uvod

Kada bi se traila jedna rije koja bi saela sve ono po emu su se drutva postjugoslavenskih zemalja doista promijenila u svojoj postkomunistikoj tranziciji, u konkurenciji mnogih esto rabljenih isticao bi se pluralizam. To istaknuto mjesto nije zaraeno ni uestalou pojavljivanja u javnom diskur-su, niti korespondentnou s postojeim stanjem stvari, ve upravo obrnuto, tegobnou da se promjena to je ova rije indicira doista ozbilji. Za razliku od demokracije, koja je gotovo ope usvojena, ili viestranaja, koje s njom kroi ruku pod ruku, ili s druge strane kapitalizma, koji se manje priznaje negoli (mada i u neliberalnoj formi) ostvaruje pluralizam je po mnogoemu teak test. Ne nedostaje u ovim drutvima razlika koje bi tvorile mnotvenost tovie, imovinske, regionalne, etnike, vjerske ili spolne ra-zlike, odnosno njima uvjetovane razlike drutvenog poloaja, u mnogome su otrije nego u nivelirajuem socijalizmu. tovie, pluralnost ovih drutava je u postjugoslavenskim nasilnim turbulencijama u nekim trenucima graniila s raspadom na posve zasebne zajednice (po modelu uspostavljenom ve u SFR Jugoslaviji, ali dranom pod kontrolom totalitarnog poretka). Nije, dakle, u pitanju pluralnost postojanje vie razliitih ekonomskih, socijalnih, kultur-nih, ideologijskih... pozicija, pa, ako se hoe, i identiteta ve drutvena priznatost tih razlika, od javne artikulacije do politike reprezentacije. U jed-nu rije pluralizam.

Obzirom na slobodu formiranja politikih partija ili nestranakih udrue-nja koja nesputano javno djeluju, lakou izbornog kandidiranja ad hoc sklo-pljenih lista, te aroliku medijsku scenu, tvrdnja o manjkavosti pluralizma vjerojatno izgleda pretjerana. Pokua li se analizirati stupanj razliitosti in-teresnih artikulacija i sklopova politikih ideja (manje je rije o formiranim ideologijama) koji se suoavaju na javnoj politikoj sceni, broj uistinu razli-itih opcija naglo pada. Spajanje nespojivoga, poput demokracije i autori-tarnosti, liberalizma i populizma, ili socijaldemokracije i neoliberalne de-regulacije, te tek naizgled tome suprotna posvemanja odanost neumrlom nacionalistikom kolektivizmu, pokazuju koliko je krljavo javno osvjetava-nje bitnih interesnih razlika u ovim drutvima i njihovo priznavanje kao le-gitimnih suparnikih opcija. Ako se pak promotri sfera u kojoj se generiraju interesno profilirani, relativno autonomni drutveno-politiki akteri, koji bi imali biti nosioci efektivnog pluralizma, pokazat e se da uope nije na djelu graansko drutvo (u punom tradicionalnom smislu, u kojem suprotni pol predstavlja politika drava) kao autonoman sistem proizvodnje i razmjene, jer nikad nije ni bilo ikakva revolucionarnog raskida s odnosom u kojem je tom sferom dominirala politika mo. Poto je ak i zahvat zvan privatiza-cija uglavnom proveden kao politiki aranirana preraspodjela, koja i nove


8

dobitnike zadrava u snanim klijentelistikim svezama s vlau, jasno je da jo nije zadobiven ni temeljni uvjet raanja pluralizma odvajanje drutva, s njegovim horizontalnim pluralizmom (razliitost stavova i njihovo suoava-nje slobodno od dominacije), od drave, u kojoj, dakako, vlada onaj vertikal-ni (relativna teina odreena stupnjem izborne podrke).

Ta isprepletenost (koja se posljednjih godina povrno detektira kao pro-blem korupcije) se kao javni problem poinje pomaljati tek nakon 1990-ih godina, kada su u veini postjugoslavenskih zemalja narueni sistemi naci-onalne dominacije po jedne od stranaka, odnosno njenog voe. Uklanjanje autoritarnog pokrova pokazalo je svu manjkavost pluralizma na politikoj sceni, pa time i to kako je prekratko bilo shvaanje i provoenje tranzicije kao preteito formalne intervencije, u kojoj su izgradnja institucija demo-kratske drave i donoenje odgovarajuih pravnih normi napredovale, uza sve tegobe, ipak daleko bre od pretpostavljenog drutvenog supstrata de-mokracije i vladavine prava. Odatle se pluralizam nadaje kao nadasve valjan indikator, koji poput termometra pokazuje kapacitet drutava da iznjedre aktere koji autonomno formiraju svoje interese i slobodno ih politiki sue-ljavaju, odnosno manjak takva kapaciteta njihovu slabost.

Radovi objavljeni u ovoj publikaciji rezultat su jednodnevne regionalne konferencije Slaba drutva i nevolje s pluralizmom koja je u organizaciji zagrebakog ureda Fondacije Heinrich Bll odrana 18. 3. 2005. godine u Zagrebu. Razmjena iskustava izmeu aktera civilnog drutva i predstavnika razliitih disciplina iz podruja drutvenih znanosti, kao i otkrivanje meu-sobnih slinosti/razlika izmeu zemalja u regiji, pokazali su se kao pogodna platforma za raspravu o razlozima neuspjeha u prihvaanju, i posljedino, prakticiranju svakog istinskog pluralizma u zemljama jugoistone Evrope. Iz tog razloga, ova knjiga uz radove izloene na konferenciji donosi i dijelove diskusija koje su uslijedile nakon izlaganja.*

Regionalni okviri konferencije bili su uvjetovani pretpostavkom iz koje se u Fondaciji Heinrich Bll razvila sama ideja o potrebi poticanja takve raspra-ve da je nesposobnost drutava u regiji da politiki artikuliraju razlike ono to im je nerijetko zajedniko. Postavljanje novih institucionalnih i formalnih okvira koje doivljavaju sve tzv. nove demokracije pokazuje se, naime, tek kao prvi korak tranzicije. No, onaj idui, ako ne i vaniji korak, koji bi se oitovao u ispunjavanju tog prostora artikulacijom razliitih interesa i nji-hovom unutarnjom dinamikom, ve se pokazuje teko izvediv, pa se naslu-uje da drutva na ovim prostorima nerijetko prolaze tek kroz povrinske i kozmetike izmjene, dok ostaju liena stvarnih strukturnih promjena. Oita je i u razliitim drutvenim oblicima prisutna nemogunost unutarnjeg gene-riranja modaliteta koji bi bili u stanju podravati razliitosti, kao i (moda

* Prijevod uvoda i saeci radova na engleskom jeziku nalaze se na kraju publikacije (str. 145-158).

9naslijeena) sklonost monolitnim konceptima ponaanja i upravljanja, koji, utjelovljeni u ponekad neloginom konsenzusu izmeu razliitih drutvenih elita, i potisnuti na neformalnu razinu, i dalje pluralizam reduciraju na uve-zenu instalaciju koja teko nalazi legitimitet u drutvenoj stvarnosti.

Pitanja koja iz tog proizlaze u velikoj mjeri nadilaze okvire akademske rasprave; ona su takorei akutna jer o razvijanju sposobnosti da se apsorbira pluralizam u miljenju i djelovanju ovisi bliska budunost, ali i odrivost ze-malja zahvaenih tim procesom. Nakon apstrahiranja ne-pluralistinih oso-bina naih drutava, pokazanih u veini radova koje donosimo, zakljuak upuuje na tezu da se pluralizam zadrava tek na manifestnim i institucional-nim nivoima drutva, dok nepoznanica ostaje tko su socijalni akteri i agenti koji pluralizam mogu prakticirati kroz sve slojeve drutva, zahvaajui i onaj iracionalni residuum od kojeg nerijetko ovisi njegovo prihvaanje.

Proces koji je predmet ovih radova i diskusije i dalje je u tijeku i ne nazire mu se ishod. No, poticanjem ovakve rasprave, koja je iz (ne)poznatih razloga u veini drutava u regiji dugo potiskivana u drugi plan, Fondacija Heinrich Bll nastavila je s njegovanjem i razvijanjem kritikog diskursa u razumije-vanju procesa tranzicije, prije svega u slabim drutvima iji su graani, u hodu, zahvaeni novim procesom drutvenog uenja.

Sran Dvornik i Vedran Horvat

uvod

11

Pozdravna rije

AzrA DAjidirektorica Regionalnog ureda Heinrich Bll Stiftung Sarajevo

Pozdravljam vas kao direktorica Regionalnog ureda fondacije Heinrich Bll, sa sjeditem u Sarajevu. Fondacija Heinrich Bll sa svojim uredom ve od 1999. godine djeluje u ovoj regiji, tj. u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj gori i u Hrvatskoj. Kao njemaka politika fondacija bliski smo njemakoj Zelenoj stranci, te u skladu s tim i odreujemo svoje programske priorite-te. Osim podrke zatiti ljudskih prava, projektima zatite okolia, odrivog razvoja i jaanja zelene politike opcije, aktivnosti fondacije usmjerene su i prema jaanju civilnog drutva, veem stupnju graanske participacije u odluivanju, institucionalnom razvoju i poticanju demokratskog dijaloga izmeu zemalja u regiji.

Iz te perspektive ova konferencija je izuzetno znaajna jer na regionalnom nivou otvara prostor za raspravu o temi koja je iz odreenih razloga u svim sredinama potisnuta u drugi plan. Reforme kroz koje u posljednjih 10 do 15 godina prolaze zemlje u regiji esto nisu toliko obuhvatne i ne zahvaaju do-voljno, u njihovom sutinskom smislu, obrasce upravljanja i ponaanja. ini se esto da drutva jo uvijek nemaju onu sposobnost generiranja modaliteta koji bi podravali i odravali pluralizam, a nerijetko u tome sudjeluju i odre-uju same drutvene elite koje ostaju nezahvaene samom reformom. Kroz iskustva nekoliko tranzicijskih zemalja u regiji moemo pokuati nai odgo-vor na pitanje zbog ega je upravo ta nesposobnost ili slabost naih drutava da reflektiraju istinski pluralizam ono to je, na alost, zajedniko. Fondacija je iz tog razloga odluila kroz ovakav dogaaj njegovati kritiki diskurs ko-jim e dananji panelisti, uglavnom politolozi i sociolozi iz regije, uz kolege iz Njemake i SAD, dati vienja koja dublje objanjavaju zbog ega tranzicija ka pluralizmu u Hrvatskoj i u zemljama regije ne ide uvijek u onom eljenom smjeru.

VeDrAn HorVAtvoditelj Ureda Heinrich Bll Stiftung Zagreb

Sam dogaaj je, u svom znaajnom dijelu, zamisao i ideja mojeg prethodnika i donedavnog voditelja Fondacije Srana Dvornika, pa je tako i logino da e on kao moderator ovog skupa moi najbolje odrediti smjer i dinamiku kon-ferencije kako i u izlaganjima tako i u raspravama. Kao to ste mogli vidjeti iz rasporeda, sama konferencija je podijeljena u tri ravnopravne tematske


12

cjeline koje slijede odreenu logiku, od politikog sustava i ostalih instituci-onalnih okvira nunih za prakticiranje pluralizma, preko uloge javnosti kao ogledala stupnja pluralistinosti u odreenom drutvu, do same tranzicije prema pluralistinoj demokraciji. Tema skupa e biti razmatranje kvalitete tranzicije drutva u regiji prema pluralistinom drutvu i otkrivanje razloga dosadanjeg uspjeha ili neuspjeha. U tom kontekstu e se kritiki razmatrati uloga politikih sustava, a isto tako i drutvenih elita u neprihvaanju, odno-sno prihvaanju pluralizma, te naini i mogunosti artikulacije pluralizma u javnom prostoru ili u javnoj svijesti. U tom e smislu biti promatrana i uloga civilnog drutva kao jednog od dosad moda najjaih promotora, odnosno promicatelja pluralizma, ali i sposobnost javnosti da reflektira taj pluralizam, a da to ne bude samo na nekom manifestnom ili deklarativnom nivou. Ovo su, naravno, tek osnovne naznake i okvir koji emo prolaziti kroz izlaganja i u tom smislu kroz kritiki diskurs pokuati osvijetliti u emu se sastoji nespo-sobnost drutava da odravaju pluralizam.

I.drutvene osnove

i politika artikulacija pluralistike demokracije

15

pluralistika demokracija

Arko PuHoVSkiFilozofski fakultet, Zagreb

Politiki pluralizam bez socijalnog utemeljenja

Dopustite mi da iskoristim priliku to sam prvi na rasporedu i ponem s nekoliko naprosto kolskih napomena, jer je sam pojam esto krivo razum-ljen. U osnovi govorimo najee o socijalnom, politikom i kulturnom plu-ralizmu, imajui na umu razna podruja ivota na kojima se pluralizam za-htijeva, jami ili osporava. Pri tom je, meutim, argumentacijski gledano, u osnovi svih ovih triju stajalita ono to se zove etikim pluralizmom. Naime, pretpostavka da ne postoji svrha ili dobro koje bi po sebi zasluivalo najveu moguu podrku najveeg broja razumnih ljudi, da, dakle, postoji niz nael-no ravnopravnih dobara ili svrha koje pojedinci ili skupine mogu ili trebaju podravati, te je svako odricanje od toga naela mogue samo pod pretpos-tavkom intervencije nasilja kojim se ljudima spreava da svoju ivotnu raz-liitu orijentiranost iskau. Na svim razinama, i kad je rije o socijalnom, kulturnom1 i politikom pluralizmu... jedan od ta tri pluralizma se ne dovodi u sumnju, da tako kaem, ontologijski sa stajalita pitanja o postojanju razli-itosti, nego naprosto sa stajalita doputanja da se ono to postoji izrazi. I to je kljuno pitanje.

Pluralizam, dakle, polazi od pretpostavke da razliitosti koje postoje mo-raju ili trebaju biti na razliitim razinama izraene. Osporavanje pluralizma ne polazi od toga da nema razlika, nego polazi od toga da postoji via vri-jednost zbog koje realno postojee razlike ne treba izraavati. Recimo, solid-nost poretka, da uzmem najjednostavniju pretpostavku, odnosno sigurnost u opem smislu rijei.

U provedbi, pluralizam je u nizu empirijskih i teorijskih istraivanja do-bio u posljednjih nekoliko desetljea est vrsta znaenja. Prvo, on je, napro-sto, oznaka potovanja razliitosti, o emu sam maloas govorio. Odnosno, pretpostavka da je u jednom sustavu odnosa svagda zajameno metodiko mjesto za one druge, drukije, razliite, one koji ne odgovaraju stajalitu s kojega se govori. Drugo, naizgled paradoksalno, pluralizam se interpretira, i to opravdano veoma esto, kao politiki uspjeno sredstvo zajamivanja sta-bilizacije stanja u drutvu, odnosno, bolje reeno, zajednici, jer jami da se, naime, usporavaju promjene. Upravo zbog toga se u treem svijetu od ezde-setih godina na dalje u raznim varijantama postmarksizma ili, kako se to da-nas minkerski kae, postkolonijalizma pokuavalo dokazivati da je zapadni pluralizam neprimjeren za trei svijet, jer u osnovi usporava razvoj, to je u mnogo emu tono. Naime, produuje proces donoenja odluka. Komplicira

1 koji se kod nas iz nekih razloga primitivnog, pogrenog prevoenja s engleskoga naziva kulturalnim, a to je naprosto pogreno. Kultierer je naprosto engleski pridjevni oblik i tu se radi o plurazimu kultura ili kulturnom pluralizmu, nikako ne o kulturalnom pluralizmu


16

proces donoenja odluka i time djeluje stabilizacijski. Tree, pluralizam se pokazao veoma efikasnom metodom zatite prava pojedinaca, deprivilegi-ranih skupina i manjinskih skupina, naprosto zato to uvijek postoji utok na drugu stranu naspram one koja bi mogla povreivati prava, i to pretpostav-lja jedan koncept funkcioniranja javnosti kakav je idealno lako zamisliti, mada praktiki ne funkcionira tako esto. etvrto, pluralizam jami otvo-renost politike sfere, dakle, pripravnost politike sfere da prihvati razliite intervencije vrijednosnog ili interesnog tipa. Peto, pluralizam jami smanji-vanje politikih nejednakosti, jer smanjuje broj onih koji su nepredstavljeni, nereprezentirani, i iji interesi ili vrijednosti ne mogu doi do rijei. esto, pluralizam se pokazuje kao korektna arena dospijevanja do konsenzusa, jer omoguuje da se, ako je u raspravi zrela mogunost suglasnosti ili zakljuka, taj zakljuak utemelji ne samo u nametanju jednoga stava, nego u tome da su barem u nultoj toki, dakle uvodno, uzeta u obzir sva ili, koliko je mogue, priblino sva razliita stajalita.

U najgrubljem vidu, opet reducirano, kritika suvremenog pluralizma, prije svega politikog pluralizma i lijevo i desno polazi u osnovi od jedne vrijednosne pretpostavke, da je mogue zastupati vaniju, viu vrijednost od pluralizma kao metode. Primjerice razvoj, primjerice jednakost, odnosno ouvanje tradicije itd. I polazi od jedne kritike pretpostavke o realnosti, na-ime, od toga da postojei formalizirani politiki pluralizmi zapravo skrivaju iza sebe realno egzistiranje centra moi koji funkcionira uvijek pouzdano, neovisno o formalnim slikama pluralistikog politikog ivota. Obino se onda govori da je taj centar moi politiki tradicionalistiki vezan uz neko naslijeeno kontroliranje moi, da je, u drugoj varijanti, vezan uz kapital, ili da je vezan uz inozemni utjecaj - to je trea varijanta, specifina za takozvane male histerine nacionalizme kakav je, recimo, hrvatski.

U tom pogledu je po mojem sudu vano, s obzirom na nau konkretnu temu, upozoriti da je ono to se dogodilo u postkomunizmu mogue zapra-vo saeti pod formulu izmiljanje pluralizma. Pluralizam je postkomuniz-mu politiki izmiljen. On nije, na nain na koji se razvijao u devetnaestom stoljeu u Velikoj Britaniji i ak i neto ranije u SAD, Francuskoj i drugdje, bio politika konzekvencija socijalno ve postojeih razlika, socijalnih razlika koje su se uz savladavanje prepreka uspinjale do razine politike legitimnosti i prihvaenosti, nego je doao kao jedna vrst politike odluke da se promijeni nain na koji se igra politika igra, da se uvede ono to je, koliko je politiki mogue, razliito od starog modela koji je, naelno gledano, bio model u ko-jemu je monolitnost bila zatiena vrijednost. Reagiralo se pri tom na jednu vrst naivnog povezivanja da su pluralistike demokracije naprosto imale u prosjeku vii ivotni standard, pa se ljudima nekako pobrkalo u glavi da e vie stranaka zapravo znaiti bolje automobile, i na taj su nain olako mogli neke stvari prihvaati.

17


Sve ovo to govorim u ironinom tonu ne znai, naravno, nijekanje smis-la pluralizma, nego upozorenje na to da su se dogodile tri stvari. Da je odlu-ka da se pluralistika struktura uvede u postkomunistikim dravama sama po sebi bila nepluralistike naravi, da je ona donesena iz jednog centra moi, kao to su bile donoene sve ranije odluke. Drugo, da nije imala socijalnu legitimaciju. Tree, da nije bila politiki prihvaena na osnovi vrijednosnih pretpostavki kakve bi pluralizam sam po sebi pretpostavio, nego zbog niza, recimo to tako, nesporazuma.

To nije bez presedana, to je ono to se u Evropi u devetnaestom stoljeu zvalo politikom prosvjetiteljstva. Dakle, to je pretpostavka da jedna skupina ljudi, koja zna to je za zajednicu dobro, uvodi za zajednicu jednu metodu, jednu politiku koja bi za zajednicu bila dobra. Meutim, da paradoks bude jasniji, druga strana politike prosvjetiteljstva je ono to ete u rjenicima ve-oma esto nai ispred termina pluralizam, naime, paternalizam. Paternalizam je, ako ita moe biti suprotstavljeno, pluralizmu najsuprotstavljenija pozicija koju moemo zamisliti. Paternalizam naprosto pretpostavlja stajalite tipa ja znam to je za vas dobro, bolje od svih vas zajedno, prema tome, utite i sluajte mene, pa ete kad-tad vidjeti da sam bio u pravu, da sam znao to je za vas dobro, i onda ete vidjeti da trebate autonomno djelovati onako kao to vas sada heteronomno tjeram da inite, jer sami jo niste osvijestili svoju potrebu, svoj interes, svoju poziciju. To se na odreen nain dogodilo u de-vedesetim godinama, i zato se ne sluajno u gotovo svim postkomunistikim dravama komunistika nomenklatura prebacila u nove stranke i nastavila obnaati vlast pod novim pretpostavkama. To prebacivanje nije, meutim, bilo samo formalne naravi, jer se promijenila legitimacija. I to je ono to se bitno dogodilo. Ti danas izabirani politiari od 1990. na dalje mogu biti manje simpatini, mogu biti krvoloniji, mogu biti manje inteligentni, manje naobraeni od ranijih, ali imaju superiornu prednost u odnosu na one rani-je. Svaki naelnik zadnje opine u Hrvatskoj je Josipu Brozu Titu politiki superioran po tomu to je slobodno izabran. I to je razlika koja se ne smije zaboraviti. Ona ima i ograniene, ali i dalekosene implikacije. Dakle, ono to se bitno dogodilo jest to da se promijenio legitimacijski sustav.

Mi smo, naravno, veoma brzo vidjeli da demokratski legitimirana politi-ka jo ne znai demokratsku politiku, ali demokratski legitimirana politika je bila ono to se dogodilo od devedesetih na dalje. Pri tom je, meutim, i to je druga toka, dolo do toga da su stranke u tom izmiljenom pluralizmu zapravo funkcionirale kao neke vrste oblaia koji se pojavljuju u stripovi-ma iznad glava ljudi, i one su zapravo trebale u taj prostor upisati ono to bi se pretpostavilo da bi ljudi trebali misliti kad se nau u nekoj strip ili realnoj poziciji. I kod tog upisivanja dolazi veoma esto do nesklapnosti, do pogrenog predstavljanja, do nesporazuma. Od nesporazuma na relaciji pretpostavljenog socijalnog supstrata i stranke koja bi im trebala odgovarati, do unutranjih ideologijskih nesporazuma. Samo u Hrvatskoj i u drugim [po-


18

stjugoslavenskim] dravama, to isto tako znamo, dogaalo se da smo imali liberalnu stranku koja je zahtijevala zabranu abortusa, da smo imali socijal-demokratsku stranku koja je zahtijevala zabranu trajka, da smo imali kr-ansko-demokratsku stranku koja je smatrala da je vrijednost ljubavi spram blinjega neto to je, kako je rekao jedan ideolog i sveenik iz te stranke prije dvanaest godina, izmiljotina iz inozemstva, koju nam donose da bi nas oslabili u obrani nae domovine.

To su stvari koje su, s jedne strane, dio djejih bolesti pluralizma, ali koje nisu bile samo rezultanta injenice da se radilo o nenaobraenim ljudima, bez naroitog politikog talenta u veini, nego se mora rei da su one proiz-lazile iz samog sustava prijelaznih odnosa u kojemu se, ponavljam, naprosto odluilo da je s komunizmom moralo biti gotovo i da se sada igra jedna sasvim druga igra i da se moramo podijeliti u stranke. U tom pogledu ini se pounom jo uvijek neprovjerena legenda koju mnogi autori ponavljaju, da je, navodno, posljednji generalni sekretar Centralnog komiteta Komunistike partije Mongolije Jambyn Batmnh 1990. godine na plenumu Centralnog komiteta rekao: Drugovi, vrijeme je da se ponaamo na novi nain. Odluio sam sljedee: prvih trideset lanova Centralnog komiteta bit e lanovi Na-rodne stranke, drugih trideset lanova bit e lanovi Demokratske stranke, treih trideset lanova bit e lanovi Patriotske stranke. Za dva mjeseca su izbori. Krenite u izbore. I tako je stvar krenula. U prvim izborima je rezul-tat, to je zaista istina, u tim strankama bio jedan prema jedan prema jedan. Svaka je dobila treinu. Nakon toga stvar je zaivjela svojim pluralistikim ti-pom. Funkcionirala je jer ste naprosto imali konkurente, pa ste psovali kon-kurente, pa su oni psovali vas, pa su se onda razvile ideologijske zatite od tog psovanja. Imali ste nakon nekog vremena neto nalik na parlamentarni ivot na Zapadu, sa svim razlikama u socijalnoj strukturi. To je naravno, po-navljam, legenda koju ponavljaju mnogi autori, za koju ne mogu provjeriti da je tona, ali kako bi rekli Talijani, ako i nije istinito, dobro je izmiljeno. injenica je da smo imali neto slino, da su stanke izmiljane, da su dobi-vale imena koja su potpuno nesuglasna njihovim programima. Moj omiljeni primjer u Hrvatskoj je da su HNS i HSLS davno morali zamijeniti imena, jer je HSLS zapravo narodnjaka ili puka stranka, a HNS je zapravo socijalno liberalna stranka po samorazumijevanju, ostavljajui sve druge stvari sa stra-ne; ali one su jedanput krenule s tim imenom i vie nema natrag. To vai i za mnoge druge stranke.

Dakle, pluralizam je bio u tom pogledu imperfektan, nedovoljan, inva-lidan ne samo zbog toga to nismo zadovoljni kvalitetom politiara, poli-tologa, da budemo poteni, nego zato to iz tog sustava stvar naprosto nije mogla krenuti drukije, to ste imali zadana imena iz tradicije, kao to je kod nas HSS, ili stranka malih posjednika, koje su zapravo izgubile svoj supstrat, ali su naprosto eljele dokazati da se stvari nastavljaju tamo gdje su komunis-tikom intervencijom prekinute 1945. ili 1948. godinom. I to se dogodilo

19


bilo je, dakle, da su stranke dobile imena od kojih su barem neka mogla biti kompatibilna s europskim, a da sadraj pri tom ... (ne uje se).

Konano, trei problem, s kojim u zavriti, bio je taj da se sve to zbivalo u ozraju, kako bi se to reklo, u kojemu je samo jedna vrijednost bila neu-pitna, a to je nacionalistika interpretacija zajednikog dobra. U hrvatskom se Saboru zadnjih godinu dana najmanje deset puta moglo uti zastupnike koji kau sljedeu reenicu: U ovom problemu svi moramo biti jedinstve-ni, mora postojati samo jedna stranka. Kad biste im rekli da oni zastupaju totalitarni koncept, bili bi jako uzbueni i povrijeeni (ili iznenaeni i uvri-jeeni, kako se reklo u jednom filmu), ali zapravo se radi o tomu da su oni spontano nijekali sam smisao pluralizma, polazei od toga da o takozvanim ozbiljnim pitanjima nema smisla uvoditi stranaka razlikovanja. Jedno od tih ozbiljnih pitanja, kao to znate, jest Evropska unija, gdje moramo svi zapravo na Kamenitim vratima zapaliti svijeu HSP-u koji se jedini trsi oko toga da u Hrvatskoj bude malo pluralizma, jer svi drugi objektivno pokuavaju jedno-stranaku varijantu interpretacije javnoga dobra nametnuti kao kontekstual-nu nunost. Ova kontekstualna nunost zapravo znai da je pluralizam jedna vrst luksuzne odjee za nedjelju, kad smo bez pritisaka, a za radni dan, kada su ozbiljni problemi radno odijelo, treba biti, dakle, jednostranaka inter-pretacija, jer se upravo ne shvaa da pluralizam, ako ima smisla, ima smisla zato to ne postoji jedna Hrvatska, jedna vrijednost Hrvatske, Srbije ili Crne gore, ili ega ve, nego postoji pluralizam interpretacije dobra koje se hoe u ime zajednice koja se zove ovako ili onako.

Pod pritiskom nacionalistikog reduciranja pluralizma koji se u Hrvat-skoj, recimo, vidi u tome to devedeset posto stranaka ima slovo h na poet-ku kao oznaku svoje temeljne orijentacije, dogaalo se to da je, paradoksal-no, vrijednosti pluralizma zastupala ona sredina koja ih je trebala potpuno drukije vrednovati, naime civilno drutvo. Vie puta sam posljednjih godina govorio o razlikama izmeu horizontalnog i vertikalnog pluralizma, pluraliz-ma civilnog drutva i politike zajednice. Sada neu o tome govoriti, samo upozoravam da je po naravi stvari pluralizam koji je karakteristian za ci-vilno drutvo posve drugaije naravi od politikog pluralizma u politikoj zajednici, i da je zato situacija u kojoj je civilno drutvo moralo zastupati vri-jednosti politikog pluralizma bila po sebi pogrena i perverzna, i pokazala je dodatno u kojoj mjeri ove zajednice nisu mogle funkcionirati tako dugo dok se obrat ne izvri, dok smiljeni pluralizam ne zadobije svoj prvo socijalni, a onda, to je dugorono bitno, svoj etiki supstrat.


20

joVicA trkuljAPravni fakultet, Beograd

Tegobna tranzicija u Srbiji

Pobeda Demokratske opozicije Srbije na izborima u jesen 2000. godine pred-stavljala je iskorak iz neoboljevikog autoritarizma Miloevievog reima. Time je otpoeo tegobni preobraaj iz autoritarnog u demokratski poredak, transformacija srpskog drutva u moderno drutvo i dravu. Meutim, etiri godine nakon oktobarskog prevrata realnost Srbije je pod senkom sveko-like krize, duboko obespokojavajua. Nisu izvrene bitne promene koje bi omoguile radikalnu transformaciju biveg reima i konstituisanje moderne liberalno-demokratske drave. Naprotiv, izvrene promene bile su sutinski restaurativne prirode, to jest, one nisu bile usmerene na izgradnju istorijski novog oblika drutvenog i dravnog ureenja, ve na ponovno uspostavlja-nje starog. Nakon prevrata ostale su netaknute osnovne poluge Miloevieve vladavine i funkcionalni mehanizmi starog sistema. DOSovska i Kotuniina koalicija faktiki su odustale od strukturnog preobraaja sistema vlasti: one su po pravilima igre nasleenog sistema sprovele vlastitu kadrovsku politiku uspostavile monopole nad finansijskim kapitalom, dravnim aparatom, me-dijima, vojskom i policijom.

Kreui se u ovim okvirima, panju emo usmeriti na analizu nekoliko momenata koje smatramo bitnim preprekama demokratske tranzicije u Sr-biji: usud neuspele demokratizacije, zakasnela nadoknaujua revolucija, zloupotreba i slabosti demokratije, protivrenosti tranzicionog politikog sistema.

Usud neuspele modernizacije

1. U najirem smislu, modernizacija oznaava strukturalno-organizacione i usmeravane promene kojima neka zajednica postie ekonomski rast, politi-ki razvitak i samostalnost, odnosno drutvenu obnovu zasnovanu na naeli-ma jedinstva, poveavanja sloboda i zadovoljavanja bazinih potreba (D. H. Smit). glavni pravac tih promena je prelazak (tranzicija) od predindustrij-skog, tradicionalnog ka industrijskom, modernom drutvu, i on obuhvata sledee posebne procese i pratee pojave: demografska tranzicija i smanjenje broja lanova porodice, diferencijacija i racionalizacija posebnih oblasti dru-tvenog ivota, robna privreda i univerzalizacija trita i novca, otvoren strati-fikacijski sistem i visok stepen pokretljivosti, povean uticaj i uloga birokrati-je u Veberovom smislu, opadanje uticaja religije, smanjenje porodice i uticaja nepotizma, brojno uveanje visokih kola i univerziteta, porast zanimanja i sve uih specijalizacija, grupno-profesionalno zatvaranje, individualizam i postojanje autonomije socijalnih grupa (up. M. Rankovi, 1982:372).

21


U teoriji se razlikuju dva tipa modernizacije: 1) demokratska moderni-zacija robna privreda, slobodno delovanje trita, privatna svojina, tri-na konkurencija, autonomija i slobodno delovanje privrednih subjekata, efikasna ekonomija, privatno preduzetnitvo, razvijeno graansko (civilno) drutvo, graanin, autonomija i funkcionalna diferencijacija drutva, politi-ki pluralizam, pravna drava i vladavina prava, evropski univerzalizam i 2) autoritarna modernizacija planska privreda, anuliranje zakona trita, dra-vna, kolektivna svojina, dogovorna ekonomija, dravno-partijski aparat kao nosilac privredne delatnosti, dirigovana ekonomija, strukturni centralizam, patrijarhalno drutvo, podanik kao privesak kolektiviteta, negacija autono-mije i dominacija kolektiviteta (nacije, drave, partije), politiki monizam, autoritarna, partijska drava, nacionalna ksenofobija.

2. Razvoj Srbije tokom XX veka do danas ostvarivan je u okviru au-toritarnog tipa modernizacije. U Kraljevini Srbiji (od kraja XIX veka do 1914.) i Prvoj Jugoslaviji (19181941.) procesi modernizacije su se odvijali u okviru modela primitivnog, autoritarnog kapitalizma; u Drugoj Jugoslaviji (19451991.) u okviru modela etatistikog socijalizma. U Treoj Jugoslaviji (19922000.) modernizacija je ostvarivana pomou formule plebiscitarnog cezarizma, a nakon demokratskih promena krajem 2000. godine, na delu je dirigovana modernizacija demokratsko-populistikog karaktera.

Nijedan od ovih modela nije izaao iz okvira autoritarne modernizacije, tako da je zajedniki imenitelj srpskog (i crnogorskog) drutva bio i ostao: neuspela modernizacija i njome uslovljena neotradicionalna struktura dru-tva. Re je o autoritarnoj, dirigovanoj modernizaciji sa mnotvom protivreja izmeu patrijarhalnog i graanskog drutva, autoritarnih i demokratskih ten-dencija i sa brojnim disproporcijama izmeu tradicionalizma i modernosti. Ova modernizacija se ostvarivala i ostvaruje u odsustvu i negaciji osnovnih obrazaca demokratske (zapadne) modernizacije, tako da se o njoj s razlogom govori kao o modernizaciji bez modernosti (R. Darendorf), zato to su suspendovana dva kljuna faktora zapadne modernizacije: politika partici-pacija i ekonomska lina inicijativa, graanin i preduzetnik. Rezultat toga je drutvo nepotpune modernosti (A. Heler): hronoloki i po nizu struktur-nih elemenata ono pripada modernom drutvu, ali ono, naalost, nema bitne pretpostavke za ekonomsku inicijativu i politiku demokratiju.

U antinomijama neuspele modernizacije i neotradicionalne strukture drutva u Srbiji i Jugoslaviji sagorela je velika iluzija da se sistem liberter-skih vrednosti moe uspostaviti nezavisno od njegovih drutveno-istorijskih pretpostavki. tavie, svi dosadanji pokuaji od Karaorevia preko Bro-za, Miloevia do inia i Kotunice da se liberalno-demokratsko drutvo izgradi bez osnovnih pretpostavki graanskog drutva represivno-ideolokim mehanizmima i sredstvima dirigovane privrede, zavravali su u diktaturi monopolu (teroru) politike nad ekonomijom, partijske drave nad dru-tvom.


22

Ali, to nije jedino zlo neuspele modernizacije u Srbiji. Mnogo vei proble-mi proizilaze iz injenice da su modernizacijski procesi ovde zaustavljeni na nivou koji ne omoguuje bezbolnu tranziciju iz autoritarnog u demokratski poredak. Jer, nestabilno, trusno tlo Srbije, Crne gore, Kosova i dalje je izlo-eno dejstvu monih tektonskih sila koje izbijaju vulkanskom snagom iz veli-kih dubina predgraanskog i predmodernog doba (predgraanska eksploata-cija i dominacija, sultanizam, etniki i verski sukobi, varvarstvo, genocid).

Dakle, neuspela modernizacija i time uslovljeno konfliktno, neintegrisano drutvo i nedovrena drava (ini) krucijalni su problemi koji su na ovom delu Balkana bezuspeno reavani tokom XX veka, tako da je Srbi-ja danas primer tipino tradicionalnog, autoritarnog drutva, koje spontano tei patrijarhalnoj, monocentrinoj zajednici u kojoj je politika vlast tutor ekonomiji i svim segmentima drutva. Stoga, pravi izbor nije izmeu Ko-tuniine sinteze nacionalnog i demokratskog i inievog demagokog pragmatizma koji ostaju u okvirima modernizacije bez modernosti, ve izmeu demokratske ili autoritarne modernizacije. Izmeu utiranja puta ka modernom drutvu pune slobode, istinske demokratije i kvalitetnijeg naina ivota, ili sunovrata u predgraansko stanje istonjakog despotizma i samo-dravlja.

Srpska zakasnela nadoknaujua revolucija

1. Septembarska izborna kraa 2000. godine izazvala je krik gneva pokrade-nih graana koji je oduvao Miloevia i sruio srpski Berlinski zid. U noi izmeu 5. i 6. oktobra 2000. g. poelo je uruavanje Miloevievog reima, tog zastraujueg simbola autoritarizma, ideoloke iskljuivosti i netrpeljivos-ti. Njegovo uklanjanje oslobodilo je revolucionarni talas koji je 90-tih godina zapljusnuo Centralnu i Istonu Evropu. Uinilo se da je to isti onaj talas koji je 1789. krenuo iz Francuske i koji je dva veka kasnije najzad doplovio do Srbije, donosei velike nade. Od njega se oekuje da dokraji dvovekovni proces osvajanja slobode i demokratije koji je zapoet ustancima protiv Tur-ske. Taj proces, iju je okosnicu inila modernizacija i demokratija, zausta-vljan je nekad ratovima, nekad diktaturama osionih voa, tako da je u Srbiji XX veka bio zaleen ili upregnut u jaram nezrelosti (Kant) patrijarhalnog i autoritarnog drutva.

Padom Miloevia procesi konstituisanja moderne demokratske zajedni-ce oivljavaju i nastavljaju da ive tamo gde su nasilno prekinuti. Pri tome, osloboenje od jarma nezrelosti i stega autoritarnog drutva odvija se na krajnje protivrean nain.

2. Nekoliko godina nakon oktobarskih revolucionarnih zbivanja (ostav-ki, smena rukovodeih struktura, ustolienja kriznih tabova, poplave novih nezavisnih medija i sl.) postao je oigledan raskorak izmeu njihovih radi-kalno-demokratskih potencijala i politike institucionalizacije. Euforiju no-vonastale slobode i velikih oekivanja uveliko zamenjuje postrevolucionarni

23


mamurluk, melanholija i svojevrsni strah od slobode (koja nikada u Srbiji nije pevala tako lepo kao to su sunji pevali o njoj).

Revolucionarni zanos i patos ubrzo su raspreni pod naletom oktobar-skih prvoboraca, DOS-ovih spomeniara novog jednoumnog sivila medi-ja, ali i armije kameleona i prevrtaa. Srbija se preko noi nala u ambijentu predkomunizma, a njena demokratija ponovo na stranputici. Ne zavaravaj-mo se: oktobarsku bitku nisu dobili ni DOS-ov osamnaestoglavi zmaj od pa-pira, niti njegove dezorijentisane partijske elije po Srbiji. Jo manje pasivna narodna vojska i policija. Bitku je dobila mladost Srbije i graani koji su u deceniji dogaanja naroda stasavali do punoletstva i koji su uspeli da se usprave, da na izborima 24. septembra kau NE tiraninu i, potom, 5. oktob-ra ponu uzimati svoju sudbinu u svoje ruke. Vano je da ih dosadanji (su)-vozai srpske pogibelji ne spree da krenu dalje ka punoj slobodi i istinskoj demokratiji. Na taj nain Srbija bi, pored vlasti i opozicije, konano dobila i punoletnog graanina kome vie niko nee moi prodavati rog za sveu.

Meutim, pobeda u jednoj bici ne znai da je dobijen i rat. Promena jed-nog oveka i jedne politike garniture je nuna, ali nije dovoljna. Bez pro-mene principa i poluga otuene vladavine nee biti pravih promena. Vana bitka za demokratiju je dobijena, ali predstoji nam dug rovovski rat. To je prilika da srpska politika elita poloi svoj popravni ispit iz demokratije. Istovremeno, to je prilika da dogoeni srpski narod sriui naui osnovne lekcije iz demokratije. Jer, demokratija nije dogaanje naroda i populistikog voe, niti buldoersko osvajanje institucija. Prva reenica u lekciji o demo-kratiji glasi: Dobro je stvoriti demokratiju za narod. Ali postoji neto jo bolje i znaajnije: odgojiti narod za demokratiju. (Monteskije).

3. Skidajui sa sebe miloevievsko ruho i odbacujui SPS-JUL-radikalsku realnost Srbija se vraa na same poetke modernog drutva, da bi u njima, na temeljima graanskog drutva, otpoela izgradnju demokratske zajednice.

Ako je Brozov socijalizam bio iznueni intermeco ubrzanog nadoknai-vanja industrijalizacije (Alvater, 1985:9), Miloeviev nacional-populizam raji hod u istorijski orsokak, Kotuniina demokratska revolucija bi se mogla definisati kao zakasnela nadoknaujua revolucija, koja, kako je svoje-vremeno nakon pada Berlinskog zida primetio Habermas, oslobaa prostor za nadoknaivanje proputenog razvoja (Habermas, 1990:180). Sintagma proputeni razvoj simbolino oznaava one neapsolvirane lekcije iz moder-ne politike istorije koje Srbija mora da savlada (modernizacija, graansko drutvo, pravna drava i vladavina prava, demokratski politiki sistem). Dok je Ruska oktobarska revolucija 1917. predstavljala beg od moderne evropske istorije ka istonjakom despotizmu, Srpska oktobarska revolucija 2000. oznaila je povratak Srbije u modernu istoriju.

Oslobaanje od jarma nezrelosti i patrijarhalno-autoritarnog drutva tek je na poetku. To svojevrsno oslobaanje istorije i povratak u modernu istoriju u krilo Evropi, dobija sve vie oblike osvete istorije, jer, izgleda, ne


24

moe izbei dugi hod po mukama kojim je Zapad iao od Magna karte do dananjih povelja o demokratiji i ljudskim pravima. Ako je socijalizam bio prometejski pokuaj da se u ime budunosti ovlada istorijom, onda njegov slom dobija forme osvete istorije u kojoj kao da prolost, ponitavajui inte-regnum, nastavlja da ivi tamo gde je prekinuta (Perovi, 1993:3).

Otuda se srpsko oslobaanje istorije odigrava pred naim oima kao ve vieni film sa munim scenama metea, a na velikom ekranu, kao u Ku-sturiinim nadrealistikim kompilacijama, promiu poznate scene od Pada Bastilje, preko Oktobarske revolucije i YU samoupravljanja do Pada Berlinskog zida.

(Zlo)upotreba demokratije

1. Zatitni znak dramatinih (post)oktobarskih zbivanja 2000. godine u Srbiji postala je demokratija. Zajedno sa slobodom ona je postala lozinka revolucionarnih ciljeva. Izraz demokratija je u poslednjoj deceniji u Srbi-ji usled este (zlo)upotrebe postao vieznaan, pragmatsko-politiki instru-mentalizovan pojam i univerzalni lek za sve rane. U novonastalim uslovima prekomerne i olake upotrebe demokratije do dodijalosti i bljutavosti, pod dejstvom kriznih tabova iroko se otvaraju vrata za zloupotrebu i ideolo-gizaciju demokratije. Da li e poluvekovni proces zatiranja izvornog smisla i vrednosti demokratije, te njenog pretvaranja u ideoloki kanon u Srbiji, biti dokrajen od strane DOS-a, a pod zastavom Kotuniine demokratske revo-lucije, Labusovog privremeno obnovljenog samoupravljanja i Dinkieve olako obeane brzine?

U odgovoru na ovo pitanje valja polaziti od trezvenog sagledavanja izvor-nih vrednosti i ne manje izvornih slabosti demokratije, kao i njene (zlo)upo-trebe u Srbiji.

U razumevanju pojma demokratije vano je uoiti da ona poiva na ap-straktnom subjektu (graaninu) sjedinjenom u narodu (demosu). Oni su svo-jevrsni nosei stubovi modernog poretka na kojem poivaju sloboda i jed-nakost kao najvie vrednosti. Polazite demokratije je bazini konsenzus na osnovu kojeg lanovi jednog drutva prihvataju ivot u demokratskoj zaje-dnici. Na tom bazinom konsenzusu se nadograuje formalna, proceduralno izvedena sistemska osnova i ureenje zajednice. Zahvaljujui tome, stvara se optimalni okvir unutar kojeg se odvijaju demokratski procesi i reavaju mnogobrojna drutvena protivreja i sukobi interesa na principu: konflikt, konsenzus, demokratija. Na taj nain demokratija se kao svojevrsna orga-nizovana sloboda afirmie kao vladavina na osnovu iskazane volje veine u uslovima prihvatljivim za sve (to znai i jasnu zatitu manjine). Dakle, po-lazna taka demokratske konstitucije jednog drutva je bazini konsenzus, a najvia taka je demokratija kao organizovana sloboda. Zahvaljujui orga-nizovanoj slobodi, demokratija doputa da se i najdublje stvarne revolucije obave na zakonit, dakle miran i razuman nain, a to je svakako poslednja

25


taka do koje se moe ispeti jedna drutvena organizacija. (B. S. Markovi, 1937:37).

Meutim, uspostavljanje demokratije u Srbiji suoava se sa nepremosti-vim tekoama. Uprkos znaajnim politikim promenama, vodee politike stranke ostaju i dalje u kaljuzi predgraanskog drutva, zarobljene neapsol-viranim zadacima moderne istorije. To je jo uvek drutvo koje ne pozna-je demokratske vrednosti, nema graanina, demos, ni profilirane subjekte demokratskog procesa. Niti su dojueranji podanici i sluge Miloevievog reima oktobarskim prevratom postali graani, niti su artikulisani socijalni slojevi koji bi potrebovali demokratiju kao uslov egzistencije.

U nedostatku elementarnih pretpostavki za demokratsku konstituciju drutva, u Srbiji je na delu kvazi pluralizam sa vie vladajuih i jednom opo-zicionom strankom i simulirani parlamentarizam sa poslanicima koji ne ra-zumeju gde se nalaze i ne znaju ta da ine dok im neko ne kae. U njoj se danas reavaju tek prethodna pitanja iz lekcije o modernoj demokratiji: kako da se vladajue grupe podvrgnu kontroli i da se povremeno smenjuju mirnim putem, slobodnim i potenim izborima.

2. Dosadanja iskustva tranzicije u Srbiji su upozorila na brojne stran-putice demokratizacije. Formu novouvedenih demokratskih institucija ubr-zano popunjava stara sadrina sa autoritarnim obelejima. Stoga bi stratezi aktuelne vlasti u Srbiji morali znati da se liberal i demokrata ne postaje tako to se itaju liberalni mislioci i po njihovom receptu uvode pravno-politike institucije. Tragina zbivanja u Jugoslaviji, posebno u Srbiji, 90-tih godina su pokazala da je pitanje demokratije prvenstveno pitanje razvijenog graan-skog (civilnog) drutva i politike kulture. Re je, dakle, o civilizacijskim do-stignuima i svojstvima jednog drutva i njegovih lanova. Suprotno deijoj bajci o carevom odelu, ovde carevo odelo (forma) postoji, ali cara nema; u njemu je jo uvek uroenik (nacije, klase, partije, drave). Sa njim se moe ruiti naopaki reim i njegove institucije, ali ne moe graditi novo demokrat-sko drutvo.

Prve godine nove demokratske vlasti pokazale su da za rav reim nije odgovoran samo Voa ve i njegovi sledbenici, ne samo gospodar, ve i slu-ga, i da ak i onda kada je on odsutan, ostaje prisutan preko svojih kreatura (Popov, 2000). Otuda strepnja da miloevievsku demokratiju bede sada ne zameni beda demokratije.

U takvoj situaciji lideri nove DOS-ovsko-Kotuniine vlasti sve vie lie na politike alhemiare koji (bez)uspeno spajaju liberalno-demokratska naela sa principima i mehanizmima autoritarne vladavine. U njihovoj zavodljivoj revolucionarnoj retorici i pravno-politikim aktima dominiraju sledei poj-movi i institucije: graanin, graansko drutvo, privatna svojina, preduzet-nitvo, trite, politiki pluralizam, parlamentarizam, pravna drava, ljudska prava i sl. Meutim, u stvarnosti njihovi iznueni potezi uvruju patri-jarhalno drutvo, podanitvo, klijentelistiki odnos prema vlasti, dominaciju


26

kolektiviteta nad pojedincem, dravno-partijsko uplitanje u privredu i sferu javnosti (naroito medija), monopol jedne (ili grupe) partija, partijske drave i sl. Vladavina DOS-a u periodu 2000-2003. g. protekla je u znaku kontinui-teta, a Kotuniine koalicije u znaku restauracije Miloevievog autoritarnog reima i poluga njegove vladavine.

3. Iz tih razloga otvoreno i trezveno suoavanje sa slabostima, manama i tekoama demokratije u Srbiji ima iri, principijelan znaaj. Ve je Platon upozoravao da se u demokratiji preteruje u pogledu slobode i u pogledu jed-nakosti, dakle, u pogledu osnova na kojima demokratija poiva, te da je to neminovno pretvara u jo gori oblik, u tiraniju. Aristotel je upozoravao da se vladavina veine u demokratiji, po pravilu, izraa u diktaturu veine nad manjinom. Uz to, budui da je demokratija vladavina nekompetentne veine, ona se zakonito deformie u demagogiju i ohlokratiju vladavinu oloa.

U modernim vremenima posebno su dole do izraza slabosti demokratije koje je pretvaraju u mono orue u rukama volje za mo, a koje se mogu oznaiti kao svevlae veine, manipulativnost putem medija, prosenost, osrednjost, jednoobraznost, konformizam i sl. Ne treba smetnuti s uma ni paradoks demokratije, tj. injenicu da se njenim preimustvima nesmetano mogu koristiti i oni koji su njeni protivnici, pa i neprijatelji, dovodei tako demokratiju do samoukidanja. (Basta, 1995).

Stoga je u Srbiji jedan od prioritetnih zadataka politikih snaga (koje je na povrinu izbacio oktobarski revolucionarni talas 2000. godine) da izgrade efikasne mehanizme odbrane protiv otuenja i demonizacije vlasti, odnosno protiv zloupotrebe demokratije i njenih slabosti. Danas je sasvim izvesno da od uspeha u izgradnji tih odbrambenih mehanizama i ostvarivanju pravne drave i vladavine prava, parlamentarizma i pluralizma, zavisi da li emo se pribliiti modernom drutvu sa vie slobode, istinske demokratije i kvalitet-nijeg naina ivota; ili emo se sunovratiti u pretpolitiko stanje despotizma i samodravlja.

Dakle, na put ka modernoj, slobodnoj i prosperitetnoj Srbiji nije mo-gu bez demokratije kao ne idealnog, ve najmanje ravog politikog oblika. Jer, demokratija je kao ona lepotica iz stare arapske poslovice koja kae: I najlepa devojka ne moe da da vie nego to ima!

Protivrenosti tranzicionog politikog sistema

1. Svekolika kriza srpskog drutva razgolitila je bedu simulirane parlamen-tarne demokratije i protivrenosti tranzitnog politikog sistema ije su bitne odlike: 1) ekonomska nerazvijenost i siromatvo; 2) visok stepen so-cijalne, nacionalne i verske konfliktnosti, ekstremizma i netolerancije; 3) ne-postojanje autonomije socijalnih grupa; 4) visok stepen polarizovanosti koja onemoguuje konsenzus o temeljnim vrednostima zajednice; 5) nepostojanje graanskog drutva i graanina (demokratija bez demosa); 6) klijenteli-zam zavisnost svih socijalnih grupa i pojedinaca od vlasti; 7) pluralizam

27


u singularu, jer postojei viestranaki sistem faktiki jaa autoritarni kara-kter reima i jednopartijsku vladavinu; 8) koruptivnost vlasti i dilovanje sa finansijskim monicima starog reima; 9) vlast uskih stranakih elita sa izrazito autoritarnim mentalitetom (vrhovi dravne birokratije, stranaka, voj-ske, policije); 10) krenje ljudskih prava i negiranje pravne drave i vladavine prava; 11) nestabilnost demokratskih institucija i medija koji su pod uticajem partijsko-politikih monika; 12) patrijarhalni i patrimonijalni tip politike kulture.

Postojei politiki sistem Srbije (i Crne gore) je svojevrsni hibrid starog i novog reima, koji sadri sva tri tipa vlasti Veberove tipologije: tradicionalni, harizmatski i birokratski. U takvim uslovima na delu je simulirani pluralizam koji nosei belege milo-miloeviizma, neizbeno klizi u novi autoritarizam i predstavlja prepreku za uspostavljanje stabilne demokratije. Zato?

Prvo, parlamentarizam pretpostavlja postojanje autonomnog graanskog drutva kao trino posredovane i pravno regulisane zajednice privatnih vlas-nika-preduzetnika i graana. Kao takav, on je u stanju da sprei monopoliza-ciju vlasti od strane politike elite i njenu dominaciju nad drutvom. No, bu-dui da je modernizacija tek ovla dotakla ove prostore, graansko drutvo u modernom smislu ostalo je nerazvijeno. Dodue, Srbija i Crna gora su jo u XIX veku uspele da se konstituiu kao politike zajednice u obliku suverene politike vlasti, odnosno moderne drave. Ali, u svojoj celokupnoj politikoj istoriji nisu precizno razgraniili odnos izmeu graanskog (civilnog) drutva i drave pomou institucija ustavno zajemenih ljudskih prava, i uspostavlja-njem javnosti koja omoguuje kontrolu rada dravnih organa.

Drugo, parlamentarizam podrazumeva postojanje odreenog stepena sa-glasnosti meu relevantnim politikim subjektima u zemlji odnosno konsen-zusa svih lanova politike zajednice, tj. njihovih legitimnih predstavnika o osnovnim vrednostima i postupcima izbora i odluivanja. Ovaj konsenzus je neophodan da bi se objektivno postojei parcijalni interesi razreili kompro-misom u odgovarajuoj legalnoj proceduri, tako da se ne ugrozi celina politi-kog poretka i normalno funkcionisanje politikog sistema. Naalost, danas u Srbiji i Crnoj gori ne postoji sposobnost drutva, parlamenta jo manje, da dou do odreenog konsenzusa kao uslova njihovog funkcionisanja. U po-gledu saglasnosti izmeu politikih stranaka, ukljuujui i vladajue koalicije, stanje je jo nepovoljnije. Otuda su Narodna skuptina Srbije, kao i skuptine Crne gore i zajednice SiCg, predstavnika tela bez primarnog konsenzu-sa. U odsustvu konsenzusa o temeljnim vrednostima i naelima Srbije, Crne gore i SiCg kao zajednice, koji bi bili normativno izraeni u ustavu, ta inje-nica optereuje ne samo funkcionisanje ve i legitimnost tih skuptina.

I tree, parlamentarizam pretpostavlja odreeni stepen homogenosti drutva i, s tim u vezi, postojanje stabilne parlamentarne veine. Meutim, uprkos formalnoj DOS-ovskoj veini u skuptinama, oigledno je da je na politiki sistem daleko od ovih zahteva. Po svim indikatorima, re je o izra-


28

zito heterogenom drutvu koje je po vie osnova podeljeno (interesno, naci-onalno, verski, socijalno, migraciono) i antagonizovano. Uprkos ogromnoj veini poslanika vladajuih koalicija u svim predstavnikim telima, skuptine i politiki sistem Srbije i Crne gore su primer nestabilne i neuravnoteene vladavine. tavie, monopolski poloaj vladajue koalicije u Srbiji i done-davno DPS-a u Crnoj gori rezultirao je nizom tzv. pristrasnih institucija i niskim indeksom zastupljenosti birakog tela u parlamentu, ije su posledice bujanje vanparlamentarnih mehanizama politikog delovanja i jaanje vanin-stitucionalnih centara moi.

2. Na taj nain, vladajue koalicije u Srbiji i Crnoj gori i njihove oligarhi-je, slino prethodnom reimu, vie su naklonjene jakoj vlasti, koncentrisanoj u jednom centru, nego uravnoteenoj podeli vlasti izmeu razliitih nosilaca i parlamentarnim debatama. Stoga je u zajednici SiCg i u obe federalne je-dinice i dalje na delu marginalizacija parlamenta i faktiko negiranje osno-vnih postulata i simuliranje ustavne demokratije. Socijalne snage i politiki subjekti koji su imali odluujuu ulogu u ruenju starog poretka oito nisu dorasli i dovoljni za demokratsku konstituciju novog. Jer u novoformira-nim vladajuim koalicijama je malo subjekata koji su objektivno i subjektiv-no upueni na izgradnju demokratskog drutva i pravne drave. To se jasno vidi u nedoslednom obraunu sa mafijom (tanije, mafiokratijom) koja je u milo-miloevievom reimu bila unutardravna kategorija. Pravna drava je tu nemona, jer je i dalje pravo pod tutorstvom politike. Zato su nerealna zaklinjanja novih vlasti u Srbiji i Crnoj gori da e se obraunati sa krimina-lom. Mnogi vlastodrci bi time odsekli granu na kojoj sede.

Ova obeleja politikog sistema Srbije i Crne gore, posebno meusobni odnosi i uticaj stranakih elita, upozoravaju na snane tendencije da se novi poredak i u Srbiji i u Crnoj gori konstituie na autoritarnom principu. Velike nade koje su se pojavile nakon septembarskih i decembarskih izbora 2000. godine u Srbiji i aprilskih u Crnoj gori, da e se napokon otvoriti iroke perspektive demokratizacije, ustuknule su pred surovom realnou rigidnih interesa partijskih oligarhija.

Dakle, umesto diskontinuiteta sa milo-miloevievim reimom i dugo oekivanog prosperiteta i demokratizacije Srbije i Crne gore, nastupila je trka za podelu plena, tj. preraspodelu moi, kao i ponovna drutveno-politi-ka promocija starih kadrova, ratnih profitera, kriminalaca raznih boja, pro-tuva, prevrtaa i prodanih dua, fabrikanata magle i olako obeanih iluzija, proizvoaa lai, japija i slinih beskrupuloznih ljudi novog vremena. Iza zavodljive liberalno-demokratske retorike starih partijskih lidera u ulozi novih politikih monika (ije prie o preporodu i integraciji ve znamo na-pamet) krije se tenja za njihovom dominacijom i ekspanzijom.

29


Pledoaje za antimitski realizam

1. Posle kobne decenije meunarodne izolacije, poraza u ratovima, gublje-nja istorijskih saveznika, ugleda i poverenja u institucije, bede, duhovnog i fizikog iskorenjivanja - Srbija se suoava sa korenima zla i svekolike krize. Kao to po suncu guje izlaze, tako i ovog sunanog prolea 2005. izbijaju na videlo mnogobrojne mane i slabosti srpskog drutva koje se ne mogu pravda-ti deijim bolestima demokratske revolucije, niti tekim posledicama i ba-lastom satrapskog reima. Ponovo smo sa zakanjenjem shvatili upozorenje da na problem nije ovek, nego princip. Bivi predsednik Miloevi i njegov zloinaki reim proizvod je jednog izopaenog politikog sistema i mentali-teta, a taj sistem i drutvene prilike, proizvod su kulturnog modela i naopa-ke vrednosne hijerarhije za iju promenu treba mnogo vremena. Autoritarna, kolektivistika, militaristika shvatanja i nacionalistika samozaslepljivanja, patrijarhalna i provincijalna svest, stereotipi i predrasude ne menjaju se pre-ko noi kao to se menja vlast. (orevi, 2000).

Nekadanji YU-credo, neto izmeu zapadnog kapitalizma i istonog so-cijalizma, u Srbiji se u meuvremenu prometnuo u neto izmeu (malo)pro-daje miloevievskog boljevizma i velekupovine kutuniinske demokrat-ske budunosti. Dakle, sa naruenom prolou i izgubljenom sadanjou, Srbi danas ive nauno-fantastini ivot izmeu (malo)sutranjice i (vele-lep-ne)budunosti, a preivljavaju sa zapadnim cenama i istonim platama od sto eura. A njihovi politiari, nedorasli vremenu, dravnim ciljevima i nacional-nim interesima, vode politiku pod sloganom Mi pobeujemo, svi gube!

2. Iz tih razloga kljuno je pitanje da li e nam svekolika kriza i teka sa-znanja o manama drutva u kojem ivimo i postrevolucionarno otrenjenje pomoi da ponemo skidati mistifikatorske velove i gledati otvorenih oiju i bistre glave svet oko sebe. Meutim, to je teak i veoma bolan proces koji, kao odbrambeni mehanizam ima za posledicu paranoino bekstvo u druge mitove, najee nacionalne i politike. Sa sigurnou moemo tvrditi da e budui istoriari kraj XX veka u Srbiji okarakterisati kao vreme mitomanije.

Stoga nam je - nasuprot bekstvu u mitove i mitomaniju voe, nacije, dra-ve, partije i slinih apstraktnih kolektiviteta koji se odnose prema nama kao nebo prema zemlji neophodan antimitski realizam. Ono to je pod ovim pojmom uinjeno ezdesetih i sedamdesetih godina u knjievnosti, pozoritu i filmu, valja nam danas uiniti u politici i drutvenoj nauci. Valja nam skinu-ti mistifikatorske velove od kojih je najneprozirniji onaj o politikoj alhemiji. Re je o iluziji da je dovoljno pronai pravog vou (po mogunosti harizmat-skog, sa podrkom graana iznad 70%), pravu partiju, pravu vladu, pravu dravu, ili doneti pravi ustav i politiki program, koji - stavljeni u pokret sopstvenim mehanizmom - automatski reavaju kljune probleme drutvenog razvoja i ovekove sree.

30

Zakljuak

Uz svu buku i galamu oktobarska gibanja 2000. godine u Srbiji nisu jo uvek donela nita bitno novo. U sutini ona su znaila odbacivanje nepodnoljive, neodrive stvarnosti i rokadu dojakonjih vozaa i suvozaa srpske pogibe-lji. Dramatian kraj Miloevieve vladavine moda je krah starog reima, ali ne i krah starog drutva, koje se, za razliku od reima, ne moe politikim dekretom promeniti i pretvoriti u civilno drutvo. Za to je potrebno mnogo vremena i energije, sredstava i volje.

Otuda bi oktobarska euforija morala ustupiti mesto trezvenijem raspo-loenju i razmiljanju. Jer, kako istorija usporava, javljaju se stranputice i rizici. Stoga je puno razloga da nai (su)vozai uvae upozorenje Darendorfa, napisano nekoliko meseci posle pada Berlinskog zida: Voziti automobil po zaleenom putu nije naroito teko sve dok je put potpuno prav i dok se ne menja brzina. ak se moe voziti vrlo brzo: revolucija 1989. nije priznava-la nikakva ogranienja brzine. Sada se, meutim, pojavljuju krivine i ravi uslovi na putu, pa se mora menjati brzina. Potrebna je izuzetna vetina da se ne izgubi kontrola i ne izazove sudar, ili potpuno sleti s puta (Darendorf, 1990).

Drugo vano Darendorfovo upozorenje glasi: postkomunistikim dru-tvima je za donoenje demokratskog ustava potrebno est meseci, za demo-kratsku institucionalizaciju (uspostavljanje demokratskog pluralizma, par-lamentarizma, pravne drave i vladavine prava) est godina, a za stvaranje slobodnog demokratskog drutva - est decenija.

Navedena literatura:

Elmar Altvater, Socijalizam s one strane racionalnosti, Socijalizam na pra-gu XXI veka, IC Komunist, Beograd 1985.

Danilo Basta, Slabosti demokratije, u: O demokratiji, biblioteka Politika i drutvo, Beograd 1995.

Ralf Dahrendorf, Betrachtungen ber der Revolution in Europa, Deutsche Verlagsanstalt gmbH, Stuttgart 1990.

Jrgen Habermas, Die nachholende Revolution, Frankfurt/Main 1990.Milan orevi, Vikend Danas, 2-3. decembar 2000.Boidar S. Markovi, Naela demokratije, biblioteka Politika i drutvo, Be-

ograd 1937.Latinka Perovi, Drutvena sutina rata, Republika br. 73-74, Beograd, 31.

avgust 1993.Neboja Popov, Zapis o politikoj bedi, Republika br. 247, Beograd, 16-

31. oktobar 2000.Milan Rankovi, Modernizacija, Socioloki leksikon, Beograd 1982.


31

nerzuk urAkFakultet politikih nauka, Sarajevo

Zatvoreno drutvo i njegovi prijatelji kritika monistikih koncepata politikog pluralizma u Bosni i Hercegovini

I UVOD

Svijet komunizma i geneza jugoslovenskog raspada

Historija svijeta nakon Drugog svjetskog rata (1939-1945) dominantno je obiljeena ideolokim sukobom dvaju fundamentalnih politikih blokova. Sovjetski komunizam i amerocentrini zapadni kapitalizam vie od etiri de-cenije prekrivali su cjelinu svijeta doktrinom odgoenog globalnog konflikta. Odsustvo konanog sukoba u formi rata kao najvieg nasilja izmeu NATO saveza i Varavskog ugovora temeljilo se na sioranovskoj doktrini koegzisten-cije protivnika, uvaavanja ideoloke suprotnosti, ali ba zato to (protivnici) ... nemaju snage da budu protivnici; suprotne doktrine priznaju jedna drugoj zasluge zato to nijedna nije u stanju da sebe potvrdi (Cioran, 2001.)

Taj politiki diskurs potovanja ideolokog protivnika kao radikalno dru-gaijeg konstituenta svjetske povijesti, faktiki je trajao sve do onog trenut-ka dok geopolitika mira i ljudska volja za slobodom nisu odnijeli pobjedu nad ideologijom (Tauthail, 1995; Brzezinski, 1997; Kozirjev, 1997; urak, 2002). Simboliki kapacitet tog trijumfa najbolje izraava pad Berlinskog zida (1989.), ije otkliznue u zavrenu historiju oznaava, izuzimajui Sje-vernu Koreju, kraj evroazijskog komunizma kao radikalnog zla.1

Na kraju devete decenije dvadesetog stoljea u predjele ruskog komu-nizma doselila se tranzicijska demokracija, koja, u veoj ili manjoj mjeri, utie na epohalne promjene postkomunistikih drutava, ubrzavajui, s bol-nim posljedicama, njihovo dugotrajno putovanje iz monistikog politikog poretka u zajednicu drava i drutava koji svoju svrhu generiraju iz politi-kog pluralizma. Vana indikacija za razvijanje osnovnih postulata ovog rada je racionalizirana predodba o zrelosti komunistikih drava, bivih ruskih satelita, da se na talasima gorbaovljeve glasnosti i perestrojke transferiraju iz totalitarnog u demokratski sustav, bez eskalacije nasilja koje zavrava u meudravnim ili meuetnikim ratovima.

Razumijevanje ove indikacije vodi nas ka suprotnom zakljuku u vezi sa raspadom bive zajednike drave Junih Slavena, kolokvijalno atribuirane kao Titova Jugoslavija.

1 Kinu apstrahujemo iz ovog registra, jer u nekom ironijskom smislu, Kina vie nije optereena metafizi-kim radom radikalnog zla. Uz obziran odnos prema analogijama, moemo kazati da je Kina danas, u smislu zajednike egzistencije komunizma i kapitalizma, nova forma Titove Jugoslavije, simboliki kapi-tal omekanog, dekonstruiranog komunizma.



32

Ta dravna tvorevina, za razliku od zemalja sovjetskog ideolokog kruga, bila je, unutar komunistike politike matrice, sklonija slobodi. Jugosloven-ska samoupravna utopija, uza sva ogranienja koja proistiu iz prirode tota-litarnog sustava, inklinirala je ka nekoj formi autentine pseudodemokracije, to je omoguavalo rast oaza slobodnog miljenja, pisanja i djelovanja. Bio je to meki, ili, nazovimo ga, softkomunizam, za razliku od ruskog, hardkomu-nizma, koji je, po vodeim parametrima iskazivanja politikog, predstavljao totalitarizam par exellence.

No, desio se socijalni paradoks prvog reda: zemlje vrste totalitarne struk-ture osvojile su ili osvajaju demokraciju bez upotrebe rata, a Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), kao eklatantna zona liberalizira-nog, olabavljenog, omekanog komunizma, raspala se u primordijalnom na-silju, uz viegodinju vladavinu Polemosa, mitskog boga rata, ija je mona poluga nasilja stavljena u ruke Slobodana Miloevia i atavizirane srpske nacionalistike desnice i nacional-socijalistike ljevice!Prethodni paradoks rodno je mjesto drugog: vrste zatvorene totalitarne strukture, kao to su komunistike diktature, mogue je prevesti u svijet zrelih demokracija bez spiralnog nasilja, dok se komunistike demokrature kao oputenije politike forme totalitarizma opiru nestanku i mogu zavriti u agonizirajuem ratu!2

Etniko reduciranje viestranake demokracije

Socijalna otvorenost jugoslovenskog komunizma, naroito tokom osamdese-tih godina dvadesetog stoljea, omoguila je javno eksponiranje zatomljenih politikih eshatologija, prodor u politiku ravan ekskluzivnih nacionalnih ideologija koje su iskoristile povijesnu ansu to im se nudila: da etnicizi-raju i nacionaliziraju komunistiku ideologiju, koja se od supranacionalne pretvorila u partikularnu nacionalnu. Taj neoekivani deal nacionalista i komunista3 omoguio je politiku registraciju etnonacionalnih i nacionalnih stranaka4 u multinacionalnom politikom prostoru posttitovske Jugoslavije.

2 Pod egidu ovih paradoksalnih socijalnih i politikofilozofskih izvedenica moe se smjestiti ak i Rumu-nija, jer se nasilni pad Nikite aueskua kao komunistikog despota i konanog tiranina nije desio u formi dugotrajnog rata, ve kroz politiku pobunu koja se ticala samo i samo rumunjske komunistike nomenklature. Nije se, dakle, radilo o opiranju mekog politikog komunizma svome nestajanju, ve o dogaanju naroda unutar najrigidnijeg totalitarnog sustava, pri emu to dogaanje nije eskaliralo u dubinsko, viegodinje nasilje, pa je Rumunija, bez obzira na viedecenijsko odsustvo ideologije free marketa i slobodnog miljenja, uspijela, za razliku od svih zemalja bive Jugoslavije, iskljuujui Slove-niju, zrelo pokucati na vrata Evropske Unije. I taj neoekivani rezultat opravdava naa dva prethodno iskazana paradoksalna teorijska uvida.

3 Znanstvena i etika korektnost nalau da potenciramo nepristajanje nekih bosanskohercegovakih ko-munista na etniko udruivanje politikih stranaka, jer su smatrali kako e taj demokratski ustupak pre-tvoriti Bosnu i Hercegovinu u krvavu pozornicu nacionalistikih politika. U takvom stavu isticao se lider bosanskohercegovakih komunista Nijaz Durakovi, koji je zbog takvog pristupa igosan peorativno komunjarom, staljinistom i drugim negacionistikim atribucijama. Iako su bosanski komunisti bili rigidni pseudodemokrati, razumijevali su geopolitike silnice vremena, za razliku od sudija Ustavnog suda BiH, koji su, rukovoeni pravnim normama apstraktne demokracije, pred izbore 1990. donijeli odluku da se politike stranke mogu organizirati na nacionalnoj osnovi. Zanimljivo je kako na etniko stranako or-ganiziranje u BiH gleda Florian Bieber, koji smatra da bi se i sa zabranom nacionalnih stranaka konflikt

33


Kroz formu stranakog politikog organiziranja irio se prostor politi-kog pluralizma, pa je dolo do cvjetanja demokracije i njenog pozitivnog napredovanja i kroz vaninstitucionalni i vanstranaki sektor, kao to je neza-visna anarhijska intelektualna, medijska i kulturna scena u Sloveniji tih dina-minih osamdesetih godina, ali dolo je i do cvjetanja mase (Kova, 1997.), populistikog vihorenja nacionalistikih zastava na svim jugoslovenskim stra-nama. Crescendo negativne demokracije dostignut je u Bosni i Hercegovini, pravnonormativnim institucionaliziranjem etninosti (Bieber, 2004.) kroz konstituciju politikih stranaka na mononacionalnoj osnovi.

U najistijem poimanju demokracije kao najpoeljnije konstitucije poli-tike zajednice ljudi, zabranjivanje monoetnikog stranakog organiziranja nije poeljno. No, vrijedi kandidirati pitanje bez obaveze da se na njega sada odgovori, mada emo ga naknadno interpretirati hipotetski: Ako veina po-litikih, ekonomskih, kulturnih, socijalnih i drugih parametara unaprijed upuuje na zakljuak kako je pravno normiranje i politiko osnivanje nacio-nalnih stranaka u originalnoj multietnikoj dravi klju za izbijanje sukoba, da li je suspenzija demokracije nedozvoljeno revolucionarno nasilje ili razum-no stvaranje uslova za naknadno dogaanje odgoene demokracije?

Za Bosnu i Hercegovinu, nesporna je injenica, ma kako to zvualo an-tidemokratski, da je formaliziranje demokracije jedan od prethodnih uslova koji su omoguili kovanje rata (Thompson, 1995) protiv Bosne i Hercego-vine. To kovanje zapoeto je u prvoj viestranakoj parlamentarnoj skuptini Socijalistike Republike Bosne i Hercegovine, formiranoj nakon prvih vie-stranakih izbora. (1990) Ti izbori oznaili su kraj monistikog politikog poretka i stvorili su, nadali smo se, pretpostavke za razvoj viestranake de-mokracije kao najzad pronaenog oblika ustrojstva parlamentarnih skuptina koje e postati mjesto interesnog politikog konflikta5 i u kojima e se odi-gravati parlamentarne bitke kao poeljni iskaz politikog. No, demokracija je krenula u krivom smjeru.

teko mogao izbjei. Detaljnije vidi u Florian Bieber (2004): Institucionaliziranje etninosti, Sarajevo, Meunarodni forum Bosna.

4 Dok u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji moemo govoriti o nacionalnim strankama, u Bosni i Hercegovini rije je o etnonacionalnim strankama, kao politikim reprezentima nedovrenih etnikih na-cija, iji politiki predstavnici, mimo teorijskih dosega svjetske akademske zajednice, negiraju nacionalni identitet bosanskohercegovake zajednice graana, pretpostavljajui mu etniki identitet kao da je naci-onalni. U ovom radu pojmovna aparatura koja tretira fenomenologiju nacije naslonjena je, dominantno, na radove Anthony Smitha, Adriana Hastingsa,, Willa Kymlicke, Johna Rawlsa i Etienna Balibara.

5 Naalost, interesni politiki konflikt zasnovan na pluralistikom pristupu koji vee odluivanje i mo pretpostavkom da ne postoji jedinstvena elita moi, ve se uz svaki novi sadraj i odluku oblikuju nove koalicije monih (grdei, 1995) je izostao, a pojavio se odluivaki model (ibid.), koji zanimaju samo fundamentalne odluke (koje) su kontekstualizirajue, njima odluitelj istrauje temeljne mogunosti u tenji da realizira pretpostavljeni cilj. (ibid.) Ovakav nain odluivanja u bosanskohercegovakom par-lamentu odveo je u rat, zato to je svako fundamentalno pretpostavljalo sukob sa drugim fundamen-talnim, jer je svaki fundamentalni stav, na razliite naine, bio uronjen u mitsko kao nepolitiko, to je suspendiralo samu ideju parlamenta kao politike agore u kojoj se na osnovu razliitih argumenata, bez predrasuda, donosi najbolja odluka za graane odreene zajednice.


34

Postuliranje viestranake demokracije jedan je od onih vanih uslova koje smo prethodno markirali kao obeanu zemlju bosanskohercegovakog rata. Zato su nam u okviru istraivanja za ovaj tekst potrebne dvije pretho-dne hipoteze koje se odnose na politiko bivstvovanje Bosne i Hercegovine u jugoslovenskoj federaciji 1989 1992.:

Hipoteza 1. Razvoj demokracije baziran na neogranienom pravu for-miranja politikih stranaka na mononacionalnoj osnovi jedan je od primar-nih uzroka rata protiv Bosne i Hercegovine i volens-nolens, poraza demo-kracije.

Hipoteza 2. Formalnopravno razvijanje demokracije bez razumijevanja metafizikog sadraja politikog toposa dovest e do negacije demokracije.

Hipoteze ispitujemo unutar Parlamenta SR BiH kao prostora politike debate izmeu izabranih predstavnika politikih stranaka.

II PARLAMENTARNA PROIZVODNJA IDEOLOGIJE NASILJA (1989 1992)

Nacionalne stranke u (ne)prijateljskom partnerstvu

Parlamentarni sukobi u predratnoj Bosni i Hercegovini dominantno su opte-reeni politikim fenomenom etnikog, koje dominira u raspravama, bilo da se te rasprave vode o zatiti uma, bilo o zatiti vitalnih nacionalnih interesa kao konkretne apstrakcije. Dominacija pitanja etnike naravi na dnevnom redu bosanskohercegovake skuptine rezultat je apsolutne pobjede triju na-cionalnih stranaka koje su, nakon izbora, formirale parlamentarnu veinu. To su Stranka demokratske akcije (SDA) kao stranka muslimanskog povijesnog kruga; Srpska demokratska stranka SDS (nomen est omen) i Hrvatska demokratska zajednica HDZ (ponovo, ime je znak). Pored ovih triju stra-naka, znaajnu ulogu u Parlamentu imali su i reformska stranka Ante Marko-via Savez reformskih snaga Jugoslavije za Bosnu i Hercegovinu (SRSJ za BiH) te Durakovievi komunisti (Socijalistika demokratska partija), kasnije Socijaldemokratska partija SDP. Ostale stranke, sa stanovita proizvodnje povijesti u parlamentarnim klupama, za to je uglavnom sluila Skuptina BiH do izbijanja rata, su irelevantne.6

Bosanski komunisti nisu se ni oporavili od oka izbornog poraza, a tri nacionalne stranke, sa suprotstavljenih ideolokih pozicija, formirale su pre-utnu netransparentnu koaliciju koja je suvererno vladala bosanskohercego-vakom parlamentarnom scenom, s ciljem to vee politike destrukcije lije-ve politike ideje koja je u prezentaciji politikih elita nacionalnih stranaka

6 Ovaj rad neemo optereivati konkretnim procentima izbornih glasova za pojedine politike opcije, niti brojem poslanikih mandata pojedinih stranaka, jer za predmetnu analizu nisu nuni. Vano je napome-nuti da je istraivanje ideolokih podjela u bh. Parlamentu zasnovano na stvarnim izbornim rezultatima i mojem trogodinjem praenju rada bh. Parlamenta, odakle sam izvjetavao kao novinar studentskog lista Valter (1990), tjednika Bosanski pogledi (1991) i informativno politike revije Slobodna Bosna.(1991-92).

35


postala sinonim za sva zla ovoga i onoga svijeta. Uvoenje u parlamentarnu raspravu jezika mrnje spram politikih stranaka lijevog backgrounda oznai-lo je iskorak bh. Parlamenta u zavodljivu, opasnu retoriku ponitavanja Dru-gog, sa jasnim ciljem da se proizvede novi bosanskohercegovaki parlament kao zbir triju etnikih lista, koje e prekoraiti granice nacionalnih stranaka i natjerati predstavnike drugih politikih opcija da se etniciziraju, jer dolo je Novo Doba u kome se mora znati ko je ko.

Artificijelno proizvoenje mrnje i straha od Drugog, bez obzira na to to su upravo ti parlamentarci koji su proizvodili strah i mrnju u pauzama skuptinskih sesija zajedniki i prijateljski pili kafu, dok je njihova proizvod-nja nacionalistike politike posredstvom TV ekrana ulazila u domove nein-formiranih graana, kulminiralo je tokom 1991. godine, kada se na dnev-nom redu Parlamenta stidljivo, a onda sve otvorenije, u razliitim formama poelo postavljati pitanje daljnje politiko-povijesne egzistencije Bosne i Hercegovine.

Kada je pitanje dravnopravnog statusa Bosne i Hercegovine formulirano kao parlamentarno pitanje strateke naravi, stranaka politika konstitucija ustupila je mjesto konstituciji dvaju prekostranakih blokova: na jednoj strani nali su se parlamentarci koji su se, cijenei neminovnost disolucije zajedni-ke jugoslovenske drave, opredijelili za izglasavanje svih onih dokumenata strateke naravi koji e omoguiti nezavisnost i suvereni meunarodnopravni status Bosne i Hercegovine, a na drugoj predstavnici politikih stranaka srp-skog politikog bloka okupljenih oko SDS-a, koji su bili protiv nezavisnosti BiH po svaku cijenu, pa i po cijenu rata. Kao zanimljivu politiku injenicu vrijedi istai (ne)oekivani odlazak znaajnog broja poslanika Markovieve stranke reformista u srpski, antisuverenitetski blok, bilo da su pozajmili status nezavisnog poslanika, bilo da su otvoreno stali na stranu SDS-a. Na taj nain ideoloki sudar u Parlamentu BIH ogoljen je od svakog sofisticiranog skrivanja, i otvorena politika konfrontacija pro et contra Bosne i Hercegovi-ne ula je u kritinu fazu. Te 91. i 92. godine sjednice Parlamenta zavravale su se na prelazu iz jednog u drugi dan, to je dramatiku povijesnog trenutka izotravalo i u realnom ali i u simbolikom politikom polju.

Nacionalne politike stranke (SDA, HDZ, SDS) postale su gospodari par-lamenta, a njihova prijateljska doktrina neprijateljstva onemoguila je da se na dnevni red Parlamenta uope postave pitanja koja bi, izbjegavajui hi-peretniku dimenziju, hipotetiki gledano, okolnim politikim putem even-tualno stigla do razumne i razlone ideje nezavisne bosanskohercegovake drave. No, to nije odgovaralo kako SDS-u, tako ni HDZ-u a ni SDA-u, jer bez proizvodnje rata, primarno generiranog iz Beograda, sekundarno iz Tu-manovog kaptolskog antibosanskog kruga, sve tri nacionalne stranke bile bi otpremljene vodokotliem povijesti u historijsku irelevanciju. Nesposobnost Izetbegovieve Stranke demokratske akcije da izbori nezavisnost BiH bez rata relativizira se objektivnim parametrima koji ukazuju na isplaniranu agresiju


36

Beograda na Bosnu i Hercegovinu s ciljem njene destrukcije kao dravotvor-nog geopolitikog entiteta i identiteta, kao i naknadnim pokuajem hrvatskog predsjednika Tumana da preko marionetske pseudovlade u BiH obnovi Ba-novinu Hrvatsku. No, podvlaim: samo relativizira, jer odgovornost Izetbe-govia i SDA za destrukciju BiH ne moe se izbjei. Ta odgovornost izvodi se iz politikog i kulturnog nepoznavanja i neprepoznavanja Bosne i Hercegovi-ne koju je SDA prilagoavala svojoj iracionalnoj, nemutoj i izmatanoj slici.

Sukob etnopolitika: Uvoenje apokaliptinog tona u Parlament

Vrhunac ideolokog sukoba, nakon to je lijevi blok pasiviziran a zatim i destruiran antibosanskom izdajom Markovievih reformista, te nakon uut-kivanja malih stranaka razliitim ponudama na politikoj pijaci, nastupio je Izetbegovievom najavom da e BiH slijediti put Slovenije i Hrvatske koji podrazumijeva dravnu nezavisnost. U perspektivi to je bilo skonano sa par-lamentarnim izglasavanjem referenduma kao najireg demokratskog okvira kojim e se potvrditi ili demantirati volja graana BiH za samostalnu drav-nu zajednicu.

Beograd je preko svojeg politikog satelita, Karadieve Srpske demokrat-ske stranke, pokuao sprijeiti i pomisao na organizaciju referenduma, tako to je za govornicom parlamentarne skuptine BiH Radovan Karadi 14. oktobra 1991. uputio eksplicitnu, asmodejsku poruku Muslimanima7 BiH: Ovo nije dobro to vi radite. Ovo je put na koji vi elite da izvedete Bosnu i Hercegovinu. Ista ona autostrada pakla i stradanja kojom su pole Slovenija i Hrvatska. Nemojte da mislite da neete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pa-kao, a muslimanski narod moda u nestanak, jer muslimanski narod ne moe da se odbrani ako bude rat ovde. (Novinska agencija SENSE, videozapis, 2004.)

Ova mefistofelovska, tanatoska izjava ujedinila je i homogenizirala kako Srbe tako i Bonjake, a posredno i Hrvate u BiH, ime su, pored vanjskih uslova (srpskog velikodravnog ekspanzionizma) razvijene i unutranje svje-sne pripreme za rat. Karadi je zaigrao na kartu onostranosti, na Tamu, na jezik nekonkretnosti i eshatolokih logija uvodei apokaliptini ton u parla-ment, koji je po etikoj i interesnoj definiciji politike, s onu stranu mitologije kao politike. Ali, avaj, jer Karadi je to izjavio proraunato, raunajui na neku korist za sebe i svoje mentore: Kakvu korist? Kakvu nagradu za za-voenje ili za zastraivanje? Kakvu drutvenu ili politiku prednost? Hoe li da nas prepadnu? Hoe li da nam priine zadovoljstvo? Kome i kako? Hoe li da nas prestrave? Da nas ucjenjuju? Da nas privuku na licitaciju zado-

7 Nacionalno ime Bonjak nije bilo u upotrebi u Titovoj Jugoslaviji, ve su muslimani BiH ustavnonacio-nalno nominirani kao Muslimani. Od 1993. Muslimani BiH sami sebe imenuju Bonjacima, to je postala i ustavna kategorija, koja vie ni na koji nain nije sporna, izuzimajui negacionistika, primordijalna, atavistika, retropopulistika i nazadnjaka shvaanja unutar srpske politike desnice koja, ivei mimo vremena, negira nacionalnu samobitnost Bonjaka.

37


voljstva? Je li to kontradiktorno? Kakve interese i koji cilj hoe da postignu sa svojim pregrijanim proklamacijama o nastupajuem ili ve ostvarenom kraju? (Derrida, 1983)

Osam godina prije Karadieve ideologije eshatona, ideologije kraja, ve-liki francuski filozof, prezreo je sve te apokaliptiare, sve te dounike velikih metapripovijesti, kako bi to kazao Lyotard.

No, uprkos apokaliptinom tonu zasnovanom prije svega na instrumentu sile, instrumentu moi Jugoslovenske narodne armije, Bosna i Hercegovina organizirala je 29. februara i 1. marta 1992. referendum o nezavisnosti, koji je uspio jer je preko 64% graana sa pravom glasa izalo na referendum, a 99,44% njih dalo je svoj glas za nezavisnu i suverenu dravu Bosnu i Her-cegovinu.

Formalnopravno sve je bilo ispravno, ali konkretnopolitiki nad Bosnom i Hercegovinom nadvijao se rat, proizveden izmeu ostaloga i u klupama bosanskohercegovakog parlamenta.

Poslanici srpskog politikog bloka napustili su u januaru 92., nakon izglasavanja referenduma o nezavisnosti, Skuptinu BiH i formirali ilegal-nu srpsku paraskuptinu koja je donijela odluke o nepriznavanju Skuptine BiH koja je za SDS postala krnja muslimansko-hrvatska skuptina. Nakon to je Badinterova komisija sainila pozitivan izvjetaj o sasvim izvjesnoj, ne-dvosmislenoj i konanoj mogunosti da se BiH konstituira kao nezavisna i suverena drava, put za meunarodno priznanje BiH bio je otvoren.8 Nakon to je Evropska Zajednica priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske, to je uinila i sa Bosnom i Hercegovinom (6. april 1992.), ime je otvoren put i za priznanje od SAD-a (7. april) i za ulazak BiH kao punopravnog lana u Organizaciju Ujedinjenih nacija 22. maja 1992. Nije se ni stiao pljesak u ge-neralnoj Skuptini OUN-a, a Bosnom i Hercegovinom ve je tutnjao rat.

Parlamentarna proizvodnja ideologije nasilja je okonana, a zapoeo je stvarni rat protiv Bosne i Hercegovine. Bosanskohercegovaki parlament vie nije imao uslove za rad i faktiki je umiren9 pod egidom da se pos-lanici ponovo susretnu kada se za to steknu politiki i sigurnosni uslovi. A mi smo ovim politolokim putovanjem kroz predratni bosanskohercegovaki parlament osnaili obje prethodne hipoteze o kraju demokracije kroz njeno postuliranje.

8 Valjana pravna analiza politikih sukoba u Parlamentu BiH, a u kontekstu stvaranja mogunosti za meu-narodno priznanje BiH moe se nai kod - Kasim Begi (1997): Bosna i Hercegovina od Vanceove misije do daytonskog sporazuma, Sarajevo, Bosanska knjiga, a izvanredno injeninu knjigu o politikim bitkama toga vremena, pa tako i o referendumskom konfrontiranju u Parlamentu BiH, objavio je i Ivan Markei (2004): Kako smo sauvali Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo, HNV BiH, Synopsis, Sarajevo-Zagreb.

9 Poslanici koji su ivjeli u Sarajevu, redovno su se sastajali i meusobno i sa Vladom i Predsjednitvom RBiH, pa su ak ostvarivali i meunarodnu suradnju, no tek e 27. i 28. avgusta 1993. doi do prve sjednice Skuptine Republike BiH od izbijanja rata protiv Bosne i Hercegovine.


38

III PARLAMENT U RATU

Ideoloki odrazi logike vanrednog stanja (1992 1995)

U ratu kao vanrednom stanju ljudske pa tako i politike egzistencije, bosan-skohercegovaki dravni parlament je imao znatno reduciranu ulogu, rudi-mentarnu i faktiki svedenu na ouvanje legitimiteta ugroene bosanskoher-cegovake drave. Jedini stvarni ideoloki sukob koji je postojao u vremenu rata na reduciranoj i na vanrednom stanju zasnovanoj parlamentarnoj pozor-nici, bio je onaj koji se ticao politikog odnosa prema realitetu stvorenom ra-tom. U tom odsjeku parlamentarne povijesti Bosne i Hercegovine ideoloki sukob koji vrijedi istraiti tie se fundamentalne ideoloke podjele na tzv. realiste, koji zagovaraju pristajanje na unutranju dubinsku podjelu zemlje uz ouvanje minimuma vanjskog suvereniteta, i tzv. integriste, koji se proti-ve bilo kakvoj etnikoj podjeli bosanskohercegovake drave, meunarodno ve priznate.

Vano je, prije razmatranja prethodne ideoloke podjele, naglasiti da je ratna skuptina bosanskohercegovake drave, iako skuptina sa punim for-malnopravnim legitimitetom i zakonodavnim legalitetom, zasnovanim na ja-snoj meunarodnoj poziciji BiH kao suverene drave, ipak bila skuptina bez poslanika iz reda SDS-a i drugih stranaka tzv. srpskog politikog bloka, koji su se, u punom smislu te rijei, odmetnuli iz Skuptine BiH, pa su, faktiki, odsutni iz bosanskohercegovakog parlamentarnog bitka, oponirali i negirali ideju Bosne i Hercegovine kao samostalne dravne zajednice, to njihov ide-oloki background reducira na samo jednu dimenziju: dimenziju neporecivog ideolokog poricanja bilo koje Bosne i Hercegovine.

Na tom tragu, a sa ciljem formalne destrukcije bosanskohercegovakog dravnog parlamenta, djelovala je tzv. Narodna skuptina srpskog naroda u BiH na teritorijama okupiranim od strane JNA i marionetskih formacija SDS-a u BiH.

Druga vana dimenzija kojom se proizvodila sutinska, injenina odsut-nost bosanskohercegovakog parlamenta a time i bosanskohercegovake drave iz meunarodne zajednice drava, tie se HDZ-a, koja se predsta-vljala kao stranka hrvatskog naroda u Bosni i Hercegovini, a tokom veeg dijela rata, pod rukovodstvom hrvatskih separatnih nacionalista, destruirala je Skuptinu BiH, proizvodnjom tzv. Hrvatske zajednice Herceg-Bosne, iji je (ne)prikriveni cilj10, pored odbrane

Documents

Slaba Drustva i Nevolje s Pluralizmom