1

2 3

3

УВОДНА РЕЧ

Скромним корацима са идејом да знање и искуство преточимо на папир и оставимо у наслеђе будућим нараштајима, кренули смо у стварање Сохе небеске. На том путу, из године у годину, трудили смо се да будемо све бољи и да наше схватање природе и живота у складу са њом на најбољи начин пренесемо онима који су спремни да прихвате нова сазнања.

После три броја, наставили смо са још већим ентузијазмом, и са оловком у руци, кренули да записујемо и бележимо све лепе тренутке, догађаје и сусрете, који су нас пратили на сваком врху, кањону и миру древних светиња, чекајући да буду испричани. А њих је по већ добром, старом обичају било у изобиљу. Брижљиво смо их сакупљали, бележили и фотографисали. Годину дана неуморног ходања по планинама пренели смо на папир, преточили у мастило и са поносом вам представили. Озбиљно смо схватили тај сакупљачки и приповедачки задатак, свесни да смо претходним бројевима и радом поставили високе стандарде. Водили смо се жељом да од њих не одустанемо већ напротив покушамо да будемо још бољи. Надамо се да смо направили бар мали корак напред у односу на раније године. Као и до сада, суд о томе да ли смо у томе и успели и да ли смо оправдали ваша очекивања даћете ви.

Кроз мноштво текстова, уз бројне фотографије, аутори су се трудили да вам свако на свој начин исприча своју причу, надајући се да ће вас подстаћи да нам се прикључите у наредним акцијама и подухватима. Планине су ту, ми смо ту, спремни да вас уведемо у несвакидашњи и величанствени свет природе и планина

Без обзира да ли сте шетач или високогорац, Соколић или искусан планинар, бележите своја искуства и преносите их даље, јер нова сезона планинарења је почела. Зато ранац, оловку и апарат у руке, гојзерице на ноге и крените пут природе, планинама у загрљај. И не заборавите да на том путу трагања, са Соколом на грудима, будете спремни да се у потпуности отворите и чистог срца закорачите у свет природе, да га чувате и негујете.

Јер како рече један чо`ек:

П л а н и н е с у з а в р л и н е!Бранислав Ровчанин

Уредник

4 5

СоколићиУ СУСРЕТ СТЕНИ

Демонстрације коришћења планинарске опреме, спуштање низ уже, прелазак преко реке и остале вежбе са опремом, представљају главну атракцију међу млађим планинарима. Зато смо у овој години велику пажњу ставили на ову област. Поред припремних демонстрација, на подручју града, уследили су и одласци на пењалиште на Кошутњаку и полигоне у Шумадији, тачније у Соколовом гнезду. Наиме, прави доживљај је сусрет са природном стеном и спуштање низ уже са двадесет метара висине. Природна стена са неколико уређених смерова разне тежине, идеално је место за све који желе да савладају и вежбају технике пењања и спуштања низ уже.

Пре сваког вежбања следи кратко предавање о безбедности, опреми и понашању током самих демонстрација.

5

После провере исправности опреме на ред долазе инструктори, под чијим будним оком се изводе све вежбе. На подручју Шумадије нисмо имали прилике да се опробамо на природној стени, али зато јесмо максимално

користили клисуре, усеке и густу шуму у околини Соколовог гнезда за прављење различитих полигона и препрека, које су на опште задовољство свих учесника представљале прави изазов и адреналин подизали на максимум.

Због свих предности које носи са собом, током наредних година, наставићемо рад на популарисању спортског пењања које је доступно свим узрастима, без обзира на пол, али је посебно атрактивно за децу и младе. Због свих својих предности бављење овом дисциплином спада по Светској здравственој организацији у најздравије активности на свету.

О атмосфери и енергији која нас је пратила током свих демонстрација на природним стенама и разним полигонима најбоље говоре фотографије, па уживајте у њима.

6 7

24. МЕМОРИЈАЛНИ УСПОНБЈЕЛАШНИЦА – БЕЛА СМРТ

Чланови нашег клуба, придружили су се меморијалној планинарској акцији поводом трагедије на планини Бјелашница (БиХ), у којој је седам младих планинара изгубило живот.

Пре тачно педесет година, група од једанаест младића, чланова СД Наша крила из Земуна и ПД Жељезничар из Сарајева, кренули су ка врху Бјелашнице (2.067 мнв), у жељи да сниме документарни филм Бјелашница-зими (Бела смрт)! Иако већ афирмисани у области снимања филмова, у планинарском смислу били су почетници. Једини изузетак био је Зоран Ивашанин, члан АОБ и алпинистички приправник из Београда.

Њихова планинарска одећа била је позајмљена, ципеле потпуно неадекватне а ни молбе домара из планинарске куће на Ситнику (1735 мнв) да у поподневним часовима не започињу успон ка врху ...јер се спрема фртутма лошег времена, нису биле довољне.

Наизглед питомо време убрзо се претворило у снежну олују са ударима ветра од 160 км/ч, при чему је оријентација значајно отежана, као и само ходање. Са оваквом јачином ветра, хладноћа је била неподношљива.

Са потпуно неауторитативнм водичем (ако су га уопште и имали?), група се према званичној реконструкцији догађаја поделила на два дела. Део групе је кренуо даље ка врху, тражећи спас у Опсеваторији за коју су знали да се налази у релативној близини.

Мрак, снег и ужасан ветар, својим ударима онемогућавао је и међусобни разговор, док видљивост готово није ни постојала. Издвојену групу је чинило њих седморо, а под притиском ситуације и неискуства, нису смогли снаге да заједно пробају да направе привремено склониште вучју јаму или су се тога касно сетили?

7

Уз хладноћу која исцрпљује здрав разум, ослонили су се само на свој инстинкт за преживљавање и нажалост у томе нису имали среће.

Ова лепа и сурова планина, зауставила их је заувек на свега 150 метара од спасоносне Опсерваторије, док је најудаљенији од собе спаса пронађен на раздаљини од 315 метара.

Четворица су ипак успела да се спусте до села Милишићи и ту пронађу спас. Међу њима је био и вођа успона, а оно шта се стварно десило и утврђивање главног кривца за ову страшну трагедију није окончано ни у судском поступку који је трајао читав низ година.

Иако сам тек други пут на овој планини, имао сам прилику да доживим све њене велике контрасте. Овог пута ветар је био умерене јачине, што ме је с обзирмом на моју врхунску форму, прилично обрадовало. Ипак, хладноћа на врху је била велика, што уопште није необично када се зна да је просечна годишња температура свега 0,7 степен. Екипу је чинило стотинак пријатеља из Београда, Сарајева, Чачка и Суботице, који су уз добру организацију ПД Железничар из Београда и искусне водиче ХДП Бјелашница из Сарајева учинили овај успон безбедним.

Нама остаје само да се сећамо, одамо им почаст и преносимо ово искуство у нади да се овако нешто никада не понови! Да разум буде на страни безбедности, да водичи буду искусни и ауторитативни, а да ми планинари, њима верујемо.

Иван Грујичић

8 9

Првомајска авантураТРЕБИЊЕ – БОКА КОТОРСКА – ЖАБЉАК

Првомајски празници су традиционалнo посвећени одласку на вишедневне акције ка удаљенијим дестинацијама. Овог пута, покушали смо да остваримо давни сан да на једном одмору спојимо планине и море, снег и купање. Није то лако постићи у свега неколико дана, али уз добро планирање, циљ је био и више него испуњен.

Комби дупке пун планинара жељних авантуре и дуго ишчекиваног одмора, који је дошао као мелем после дуге и изразито хладне зиме, упутио се у петак увече из Панчева ка Требињу, првом одредишту наше мале авантуре. Град песника и дипломате Јована Дучића, центар и највећи град источне Херцеговине, ушушкан испод Леотара, дочекао је путнике сањиво, својим лаганим ритмом оправдавајући опис места које је сасвим морског изгледа и атмосфере, али није на мору. С обзиром да је великом делу експедиције ово био први сусрет са зидинама старог града и чувеним платанима, мало је рећи да је град потпуно очарао све соколове.

После обиласка града и краћег предаха, настављамо ка четрдесетак километара удаљеној Боки Которској, одличним путем, реконструисаним пре неколико година. Невјеста Јадрана се после краћег пута указала у свој својој лепоти. После доласка у Зеленику, која ће бити база у наредна два дана, распакивања и смештања, вече проводимо у шетњи Херцег Новим, још једним бисером овог краја. Почело је одлично, да ли ће наставак бити на истом нивоу?

9

Други дан акције почео је изненађењем. Наиме, наш домаћин, има бродић којим развози туристе током лета па смо се лако договорили са њим да нам организује вожњу по Херцегновском заливу. Лоша идеја, је л’да? Појачан ветар и таласи током јутра изазвали су стрепњу да од планираног уживања неће бити ништа. Међутим, море нам се смиловало, па смо око 11 сати успешно испловили. Планирано је да обиђемо Росе, старо рибарско насеље, а сада и место на коме се убрзано граде виле, смештено насупрот Новом, а после њега и познату плажу Жањице, на којој бисмо се и окупали, уколико би нам температура мора то дозволила. Међутим, како изненађењима није било краја, зауставили смо се и у још једној ували, поред Жањица, а врхунац пловидбе је био и обилазак острва Мамуле, стражара на улазу у Боку.

Требало би много простора да се опишу сви доживљаји тог дана. Укратко, Росе су чаробне, сати проведени у смеху, сунчању и купању у увалама незаборавни, а Мамулом смо били одушевљени, али и изненађени. Наиме, пристајући уз обалу острва, јасно смо чули звуке техно музике, последње што смо очекивали. Улазећи у тврђаву, стари Аустроугарски казамат, открили смо да ју је заузела група младих из Херцег Новог, са циљем да се изолује, прави роштиљ, ленчари и ужива за празнике. Ето, то је локални одлазак у песак за први мај. На врху изузетно очуване тврђаве открили смо и колонију галебова, узнемирених нашим присуством, тако да је потписник ових редова, дежурни баксуз иначе, добио и ударац крилом по глави. Нема везе, то је вероватно била цена да остварим жељу из давних морнарских дана, када сам више десетина пута опловио острво, али без и једног искрцавања на њега. Све дође на своје...

10 11

Као шлаг на торту, у повратку смо певали, снимали предизборне спотове за нашег Џонија, с обзиром да је у току било најомиљеније српско лудило – предизборна кампања. Као што би рекао један другар: Колико смо се смејали, живећемо 106 година. Ако после свега може и музичка жеља, нека буде Лу Рид и Perfect day.

Наравно да је после таквог дана, остало воље само да се средимо, мало причамо и затим спакујемо у крпе. Чекао нас је нови дан, а са њим и нови доживљаји.

Трећег дана туре требало се мало и пењати, да се не заборави како то изгледа. Избор је пао на успон изнад Котора, прво до тврђаве а затим даље, старим путем за Његуше. Сваким метром успона се пружао све лепши и лепши поглед. Проблеме је задавало јако сунце, тако да су се многи вратили у Котор црвени као ракови, а и пењање серпентинама је знало да буде монотоно. Међутим, циљ је био испуњен, а екипа веома задовољна учињеним. После краћег одмора и шетње Котором, настављена је вожња кроз Боку, до Пераста. Ближило се вече па нисмо могли да пуно времена проведемо у овом јединственом месту, али смо ипак успели да направимо краћу шетњу, а затим и одмор и сликање на обали. По повратку у Зеленику, сценарио

11

је био сличан претходном дану – одмор и само одмор.Дошао је и последњи дан боравка у Црној Гори. После доручка, експедиција се поздравила са морем и

кренула ка Дурмитору. План за тај дан зависио је од временских услова на Жабљаку и околини. Као што се и могло претпоставити, дуга и хладна зима је оставила траг видљив кроз велике количине снега већ на обалама Црног језера. Тиме је било онемогућен одлазак даље у масив, али је истовремено значило и могућност да се ужива у оштром планинском ваздуху и да се направе нове слике са мотивима зимских радости и тиме употпуни колекција са овог необичног пута. Толико пуно доживљаја за тако кратко време.

Са Жабљака је комби кренуо назад ка Панчеву. Чекали су нас радни дани и нове обавезе. Ово путовање је сигурно допунило батерије за барем добар део предстојећег маја.

Ненад Ракић

12 13

ВЕЛИКА ЛЕТЊА АВАНТУРАОХРИД - МЕТЕОРИ - КРФ

Тог лета Господњег 2012. године, Ђоковић је самоуверено господарио светом тениса, Џони се спремао да запроси своју девојку, Олимпијада у Лондону је прошла без наших кошаркаша а Мајор и Борка са Соко заставом су кренули у поход ка врху Мон Блан.

Тих дана, увелико сам се припремао и организовао пут на дуго најављивану и ишчекивану акцију планинарења и виа-ферата: Соко виа Аустрија-Италија-Словенија. Ипак, због релативно малог броја заинтересованих, десетак дана пред пут, одлучујем да потпуно променим план путовања (претходно уз савет са Банетом и Првом дамом Клуба, Јеленом). Иако је код појединих пријатеља ова одлука изазвала талас одушевљења касније се то показало управо као прави потез! Од самом старта, шлагворт је направио наш цењени члан УО Клуба, Зоран Поповић Поп који нас је у великом стилу испратио на ово 2.500 километара дуго путовање. Борина лађа (комби) била је спремна и утегнута.

Охрид нас је потпуно освојио!Леп и са великим духом, дочекао нас је широким рукама и пружио нам сву своју лепоту. Ипак, хавајска

кошуља, благо пожутеле чарапе са све сандалама и закуцан осмех на лицу нашег домаћина Петка (како и доликује стилу задовољног левог бека после каријере у трећој фудбалској немачкој Бундес лиги), били су увод у догодовштине којих ћемо се вероватно сећати целог живота.

Овде смо имали планинарску туру, успон на највиши врх Галичице, Магаро (2254 метара). Са врха се пружа спектакуларан поглед уједно и ка Охридском и Преспанском језеру. Занимљиво је да је ниво Преспанског језера виши за око 120 метара од нивоа Охридског, које понире код цркве Светог Наума, док ова два језера дели планина Галичица.

Управо код цркве, у месту Струга, налазе се извори реке Црни Дрим. Ту је око 45 извора из песка и стена са леденом и савршено чистом пијаћом водом. Боравак и вожња чамцем у овом заштићеном подручју је право уживање које би сваки љубитељ природе требало бар једном да доживи. Планинарење смо у повратку

13

зачинили са посетом атрактивном Музеју на води који је у ствари реконструисано праисторијско насеље које чине сојенице, куће на води.

Нашу групу планинара, памтиће градске кафане али и странци из далеке Аустралије који су својим видео камерама радознало бележили све моменте у којима смо умели да им покажемо како се ужива у игри и песми.

Метеори, манастири и инспирација.Величанствено манастирско насеље, налази се на масивним стенама које се нагло издижу изнад равнице у

северозападном делу Грчке. Овде су монаси правили своје молитвенике у најнеприступачнијим пукотинама, оштрим прегибима, и ту се посвећивали молитви.

Видиковци који пружају невероватне призоре ка врховима и осталим манастирима, обогатили су наш кратак боравак и само пробудили страст ка истраживању овог подручја и поновног доласка на већи број дана.

КРФ, и његов део српске свете земље! Велики број Срба који је боравио у овом прелепом грчком туристичком месту и историја која нас

повезује, чине да се ту осећамо као свој на своме.Овај део нашег путовања посветили смо уживању, проналажењу скривених плажа на Палеокастрици и

Мораитици и обиласку панорамских видиковаца, какав је и Кајзеров трон. Боравак у граду Крфу, одлазак на острво Видо и обилазак музеја Српска кућа пробудили су емоције и подигли наш национални понос.

У народу се каже: када се не планира - онда испадне најбоље. Спонтано и јединствено сви који су кренули са нама прихватили су ритам и идеју овог летовања. Са гитарама на обали мора, одбојком у води, скривеним плажама, песмом, Петком, Аква - парком, једном лубеницом, вереничким прстеном, прославом рођендана и веридбом на пешчаној обали узбурканог мора те вреле ноћи у Мораитици... Све у свему, била је то права велика летња авантура!

За добар провод били су задужени: Алекса, Раша, Беба, Никола Обрадовић, Маја, Никола Смиљанић, Бора, Џони, Бранка, Бане, Јелена, Мака, Филипу, Кристина и моја маленкост.

Иван Грујичић

14 15

ЈАХОРИНА - САРАЈЕВО - ТРЕСКАВИЦА

Са још једним Соколом, овог пута у комбију који не вози наш Бора, стижем у Београд уз звуке Александре Радовић. Добро је, возач не слуша Гранд, помислим. У Београду нас чека остатак екипе. Следи упознавање са планинарима из Београда, Зрењанина и Вршца.

Убрзо по поласку, схватила сам да је онај закључак у вези са Грандом био погрешан. Уз свега неколико непримећених семафора, исечених кривина, наглих кочења и излетања из седишта, стижемо на Рудник и правимо кратку паузу. Ту се дружина мало боље упознаје, најмлађи члан има осам година, најстарији 69. Свака част.

Следеће јутро освануло нам је на Јахорини. Онако удремани тражимо од конобара хотела да нам скува кафицу. Већ око 8 сати крећемо ка највишем врху Јахорине, Огорјелици. Сви смо се сложили да би стаза била много лепша да нема ски-лифтова, али шта је, ту је. А на врху, на 1916 метара надморске висине, поглед који одузима дах. Наш водич, у круговима планинара познат под надимком Величина, показује прстом ка Романији, Игману, Бјелашници, Трескавици и одговара на сва наша питања. Онда смо залегли и направили подужу паузу, а ја са свог кревета направљеног од кабанице, гледам у даљину и после дужег времена дишем пуним плућима.

Старим путем, преко Требевића, кренули смо ка нашој следећој станици, Сарајеву. Успут правимо кратку, али вредну паузу. Са маленог видиковца пружа се предиван поглед на Сарајево који може да стане у мој длан. А доле у граду, гужва. Знамо да немамо пуно времена, јер треба стићи у планинарски дом док је дан, па убрзаним ходом пратимо водича шеталиштем поред Миљацке. Центар је препун туриста. Пролазимо поред Бегове Џамије, а ја бацим понеки поглед на филџане изложене испред дућана. Нестрпљиви стижемо у препоручену ћевапџиницу и избор пада на ћевапе. А на шта би друго. Као по договору, сви наручујемо десет у пола с луком. Још увек осећам мирис те лепиње... Оно мало времена што нам је остало за разгледање користимо да направимо групну фотку испред Себиља, јавне чесме у облику киоска изграђене давне 1891. године, која представља један од симбола Сарајева. Било је време да се опростим од овог града који сам тако дуго прижељкивала да видим.

После краће вожње стижемо у Трново, мало место на граници Републике Српске и Федерације, а убрзо потом у село Турови (кажу да је необично име овог села настало од речи тур које симболизује изумрлу врсту говеда). Наш комби више нема пута којим би прошао ка планинарском дому, па се пакујемо и стављамо пуну опрему на леђа. Тако натоварени, стазом од села крећемо прилично невољно према планинарском дому Суставац. Знали смо да нас чека још око сат времена хода, а ћевапи се нису честито ни слегли.

Расположење се поправило када смо угледали таблу на дрвету на којој је писало Добро дошли – Суставац и малени дрвени мост преко Храсничког потока. А тамо – наше коначиште. Локалитет Суставца је прво место за одмор када планинар из Турова крене према Трескавици, тј. када се умори или сустане. По том локалитету управо су планинари назвали планинарску кућу Суставац, давне 1950. године, када је започета њена изградња. Занимљиво је да су планинарску кућу са локалитета Суставца шездесетих година преместили на тзв. место Прва вода, где се и данас налази, али се назив планинарске куће није до данас променио. Брзо смо се сместили у собе, а потом окупили напољу око ватре. Већина је, превише уморна, после вечере отишла на спавање. Мени је некако било жао да спавам. Ватра која пуцкета, пун месец изнад нас и мирис нетакнуте природе, мамили су ме да останем будна. Ту крај ватре, са два домаћина која су нас својим шалама непрестано засмејавала, угасили смо радио како бисмо више ослушнули тишину, а онда смишљали шта бисмо могли да запевамо. Хладно пивце је с времена на време пристизало из корита оближњег извора.

Сутрадан смо устали пре зоре и кренули ка Ђокином торњу, највишем врху Трескавице. Величина је најавио жешћи темпо. Стаза води кроз прелепу шуму, долином Храсничког потока. Нажалост, од потока ни трага, суша је ове године узела данак. Са добрим пролазним временом, после нека два сата обрели смо се испред Великог језера, највећег на Трескавици. Пружа се предиван поглед на врхове, али ветар туче, па налазимо заклон да нешто презалогајимо и да свако одлучи да ли иде даље или ту остаје.

14 15

Већина нас одлучује да иде даље. Величина нас још једном подсећа да нема излетања ван стазе која је маркирана и постала сигурна од заосталих граната тек октобра 2010. године. Настављамо даље кроз необично високо растиње, а затим избијамо на пропланак где нас чека прелепо изненађење. Најлепше боје просто су експлодирале и пред нашим очима се распрострео густ наранџасто-црвени тепих саткан од брусница и боровница, нисмо им могли одолети, па смо на првој паузи уживали у њиховој сласти. Одатле погледом тражимо наш циљ, али још увек није на видику. После дужег пешачења, стижемо на гребен. Тамо горе, на неких 2000 метара, ветар нас туче немилице, а свуда около пуца поглед на необичан рељеф. Тек тада угледали смо наш циљ који нам се чинио некако далек. Крећемо стазом између стена, ветар и даље бије. Око нас остаци граната и бункера - рат је оставио ружан отисак у овој чаробној природи. Коначно, после четири и по сата пењања од планинарског дома стижемо на 2.086 метара и освајамо Ђокин торањ, или Малу Ћабу, како мештани називају овај врх. Поносно се уписујемо у свеску скривену у каменој куполи, а затим упућујемо последњи поглед у даљину и крећемо назад, ка дому. Обично нисам љубитељ повратка истом стазом, али овог пута било је другачије. Доле, у дому, остало је времена за чај и да се поздравимо са драгим домаћинима и прелепом Трескавицом. Пресрећни кад смо чули да ће нам ранчеве пребацити колима до комбија, кренули смо ка Туровима. У повратку кући без проблема смо прошли полицијске патроле, јер је било довољно само да споменемо да смо били на Ђокином торњу и полицајци би већ постајали расположенији за разговор. За крај, срећа нас је послужила и пола сата пре мрака стигли смо у Вишеград. Сасвим довољно да се некима од нас испуни жеља да тај симпатичан градић видимо први пут у свом животу.

Настављамо пут кући препуни утисака. У својој глави пребирам по сликама и утисцима са свих оних тура на којима сам била и схватам да је Трескавица за мене била некако посебна, да су исти ти врхови и гребени које сам освојила за један дан, мене освојили за цео живот.

Бранислава Жалац

16 17

КАКО ПРЕЖИВЕТИ МОН БЛАН?

Наша авантура започела је у петак, када је нас 22 планинара кренуло аутобусом из Београда. Већина је била из нашег главног града, тек понеки појединац из Сарајева, Младеновца и Бора. Међу њима смо се налазили Милан Кончар (Мајор) и ја, поносно представљајући клуб Соко. Да у самом старту не буде баш све како треба, побринули су се отац и син, који су одустали пред сам полазак, иако су уплатили целокупну суму предвиђену за експедицију. Још увек ми је у сећању урезан њихов тужан поглед у тренутку када је наш аутобус кренуо. На срећу, како се већина нас познаје из претходних авантура, пут је прошао уз неизбежну шалу и смех.

У Шамони, прекрасни Француски градић, познат по зимском туризму, стигли смо у рану зору. После доручка прошетали смо градом пуним туриста из целог света. Фото апарати нису мировали тако да смо се сликали и испод споменика првих освајача Мон Блана, Жака Балмата и доктора Мишела Пакарда који су то учинили давне 1786. године. Из самог центра се виде фасцинантни врхови и ледници алпског масива. Сам врх, на који смо намеравали да се попнемо, био је обавијен лаганом измаглицом и изгледао је неосвојиво. После прелепо проведеног дана у Шамонију, вратили смо се у наш хотел, нестрпљиво ишчекујући сутрашњи дан.

Ујутру крећемо аутобусом из Шамонија до жичаре која нас пребацује до излетничког места Белвија, где нас чека воз. Исти нас успиње до задње станице која се налази на 2380 метара надморске висине. Није лоше, још толико па смо на самом врху. Све време киша лагано сипи, али ништа не наговештава катастрофу која нас очекује. Око 12:00 крећемо према планинском дому Тетрусу. Пут је релативно лак, прави планински, а пејзаж надреално марсовски, права мртва природа камених блокова. И онда, негде око 14:00, природа нам је у лице рекла да нисмо добродошли. Негде иза планине, заваљао се облак, ма права облачина. Киша је почела јаче да пада, а ветар озбиљно да дува. У исто време температура је пала за око 10 степени. У исти мах, сви смо застали и почели по ранцу да тражимо кабанице, капе, рукавице. У том тренутку ветар је почео да руши све пред собом. Београдска кошава није ништа за оно што смо ми доживели. Изгледали смо као разбијена војска под баражном ватром у потрази за заклоном кога нема нигде у близини. Једноставно, ветар нам је наносио кишу са свих страна, а није било места где бисмо могли да се заклонимо. Мени је кабаница у првом тренутку помогла, можда сам изгледао смешно у жутој кабаници са Мики Маусом на леђима, али бар нисам био мокар. Нажалост моја срећа је кратко трајала, све до тренутка када ми се заштита од кише распала у парампарчад у налету још јачег ветра. Изгледало је

16 17

то као кад супермен цепа цивилну одећу. Тада сам стварно био мокар до голе коже. Чак сам у чизмама осећао како ми шљапка вода. После првобитног шока некако смо консолидовали своје редове и лагано наставили пут даље. После два сата хода, под нимало измењеним условима, стигли смо до планинарског дома Тетруса (3167 метара), нашег уточишта, нашег спаса, наше кућице слободице. Бар нам је то тако тада изгледало.

Тетрус је на први поглед оставио утисак пријатног места. Топло склониште са веома љубазним домаћинима, тако да, када су нам наши водичи напоменули да смо, због лошег времена, приморани да у њему останемо два дана, нашој срећи није било краја.

Међутим, како је време протицало а ми истраживали околину, брзо смо променили мишљење.Био сам фрапиран чињеницом да у целом дому нема воде. Значи нема туширања, умивања, водокотлића и

сличних ствари. Све у вези са водом се завршавало могућношћу да се за 5 евра купи 1,5 литара воде. Осим тога није постојала просторија за сушење веша, па смо све са себе поскидали и прострли по ресторану. Замислите 50 пари чизама по поду и безброј одевних предмета свуда где се могу закачити. Прави хаос од кога нам је пажњу одвукла једна дивокоза коју смо приметили на само десет метара од нашег прозора. Иста је, не мрдајући, храбро стајала на киши и ветру. Многи од нас су поскакали по своје фото апарате да овековече овај несвакидашњи призор. Али дивокоза је била вештачка, тако добро урађена да се човек лако превари, ако је пажљиво не осмотри.

Уморни од свега, на брзину вечерамо, ствари остављамо да се бар мало осуше у ресторану и одлазимо на спавање. Знам да многи, као и ја, имају предрасуде да су услови у војничким спаваоницама нешто најгоре што човек може да доживи. Међутим, после спавања у Тетрусу схватам да сам био у великој заблуди. Наша соба је била димензија 3x7 метара и у њој је спавало нас шеснаесторо. Светло је било на принципу тајмера. Светли један минут, па мора поново да се упали. Није било утичница за струју, тако да су нам се убрзо испразниле батерије на свим фото и видео апаратима. Кревети нису постојали, већ смо имали лежајеве на спрат, на којима смо спавали поређани као сардине. Била је то, за све нас, веома тешка и напорна ноћ. Међутим, јутро ми, поред бола у грлу, доноси још једно непријатно изненађење. Како сам отворио очи, цео свет око мене је побелео, као када на црно-белом телевизору појачате осветљење. Ова непријатна појава, последица висинске болести, трајала је до поднева, када сам напокон прогледао у боји и најзад почео да нормално функционишем.

Како смо цео дан провели у дому, ствари су нам се некако осушиле а и ми смо се опоравили, тако да смо сутрадан у потпуности били спремни за искушења која нас очекују.

18 19

Пробудили смо се у 2:30 и после сат времена проведених у мраку, који смо разбијали чеоним лампама, успели смо да се спакујемо и кренемо на пут. Ускоро стижемо до најопаснијег места на путу, Кулоара смрти. На том месту камење пада великом брзином са горњих стена на пут који морамо прећи. Наша је срећа што је још рано јутро, тако да је све залеђено, па камење пада у мањој количини и самим тим је и смањена могућност да неко настрада. Но, ни то није довољно да умањи опасност којом се излажемо. Из тог разлога на кулоару, држећи се за унапред постављано уже, буквално претрчавамо на другу страну. Неколико нас посрће, али се на крају сви срећно задржавамо на стази и настављамо пут према планинском дому Дегутеу. Сам Дегуте из ове перспективе изгледа као чардак ни на небу ни на земљи. Једноставно он је изнад нас као сунце у зениту. Наше пењање буквално изгледа, као пењање по чаробном пасуљу. Увек сам се питао како Дизнијеви цртани ликови не падну са тог пасуља, а сада сам се налазио у истој ситуацији. Сваки несмотрен корак може нас коштати живота. Како на појединим опасним местима постоје сајле, везујем се за њих, и то дупло, за сваки случај. Са осмехом се присећам нашег поласка из Београда, када је дошао мој пријатељ Ламбус Худелудис, легенда српског планинарења, да нас испрати речима:

Ма, Борка није то ништа страшно, само се пењеш равно горе.Е Ламбусе, Ламбусе, није да није страшно, него је опасно и то много опасно. У исто време се присећам и

приче мог планинарског гуруа Грује, који је својим очима гледао како један несмотрени планинар пада са висине од 10 метара у провалију. Каже није прошло ни 5 минута, а већ је дошао хеликоптер по њега да га превезе у болницу (или на гробље). И стварно, небом над Алпима непрестано круже на десетине хеликоптера. Некада нам се приближе толико близу да можемо видети црте лица људи у њему. Неки од њих су искључиво туристички, и док се ми мучимо два дана да досегнемо небеске висине, они су горе за 15 минута. Нажалост, већина хеликоптера служи за испомоћ повређенима. Сваки планинар је у могућности да, пре поласка на планину, уплати извесно осигурање за случај да му, не дај боже, затреба превоз до болнице. У случају да нема осигурање, такав превоз кошта око 5000 евра. Цена, права ситница, па ти пази где ходаш. Сам Дегуте (3817 метара), није ништа посебно. Иста прича као и Тетрус, без воде и утичница, тако да се нисмо дуго задржавали, већ смо после ручка наставили наш пут према планинском склоништу Валоу. Наша даља траса пута ишла је преко глечера Босона и није представљала неку тежу препреку, осим чињенице да је све време дувао јак ветар. Наравно температура је била

19

испод нуле, па смо се и поред тога што је сијало сунце, поштено смрзли. У тим условима први су одустали Марко и доктор Рођа који су, због опште слабости, били приморани да се врате. Ми који смо наставили пут, негде око 19:00, стижемо у склониште Вало (4362 метара).

Онај који је дао Валоу име погрешио је само у једном слову. Требало је да се зове валов, јер он пре изгледа као да је прављен за стоку а не људе. То је једна метална кутија у коју се улази степеницама одоздо, као да си у подруму па се пењеш на горе. Ипак мора му се признати да је веома добро термички изолован па представља праву топлотну меку за смрзнуте планинаре. Нажалост, на мене је најнегативнији утисак оставило ђубре које се налазило свуда по поду. Планинари имају неки свој кодекс да никада ништа не бацају у природи, па су изгледа све то испразнили у Валоу. Друга негативна ствар је ВЦ који је грађен по истом принципу и налази се на само 5 метара од склоништа. То звучи као ништа страшно, али због леда и нагиба терена, тај пут је, чак и у журби, могуће прећи једино са пуном планинарском опремом, а иза контејнера се налази необезбеђена провалија, дубине око 20 метара. Па ти добро гледај шта ти је важније, живот или мокре гаће. Пре него што смо се некако распоредили за спавање, потрудили смо се да како тако очистимо просторију. Ђубре смо набацали у један угао и на моју несрећу мени је запало да спавам баш у том ћошку. Како је још увек био дан, на брзину смо вечерали и утонули у заслужени сан.

После сат времена или можда једног минута, буди ме нека језа и хладноћа. Осећам да са мном нешто није у реду и једна идеја се полако рађа, део мене покушава да ме убеди да одустанем. На махове размишљам шта ми ово треба у животу, имам код куће малу децу. Размишљам како је прошлог месеца на Мон Блану погинуло 9 планинара. Онај јачи део мене даје ми подршку и храбри ме. Кажем себи, на данашњи дан пре тачно 226 година човек се први пут попео на врх, а ти баш данас хоћеш да одустанеш. Погледај, тако си близу, само што не пипнеш врх. Имаш обавезу да на врх однесеш заставу своје фирме Делта генерали осигурања и планинарско еколошког клуба Соко. Ову унутрашњу борбу прекида дрхтавица и непријатно сазнање да имам температуру. Некако успевам да пронађем лекове које на брзину испијам, а борба у мени се наставља несмањеном жестином све до тренутка док онај слабић у мени не избаци кеца из рукава, а то је податак да се у мојој породици већ вековима рођења и умирања подударају у датумима. На дан смрти мога оца Богољуба, 19. јануара рођен је мој братић Александар. Мој деда Цаца умро је истог датума кад се родила његова ћерка Бранка, и тако даље, и тако

20 21

даље. Датум до датума, све до данашњег дана када је негде далеко у Јужноафричкој републици требало да се породи жена мог рођеног брата Милана. Осећам да ме грозница жестоко дрма и ја се предајем. Не могу, не желим да идем, знам да ћу се кајати, али је болест јача и док се целу ноћ вртим, осећам да сам се предао. Чујем да се моја екипа буди, припреме за коначан успон почињу, а ја немоћан лежим у хладној врећи за спавање. Мало ми је помогла чињеница да нисам једини који је одустао, тако да са мном остају Биља и Војин. Пожелео сам осталима срећан пут и утонуо у царство снова.

После неколико часова спавања, буди ме осећај топлоте на образу. Полако отварам очи, док ме заслепљује сунчев зрак који пролази кроз уски прозор. Напољу је диван дан, чак се и ветар утишао. Осећам се доста боље, али још увек недовољно јак да бих устао из вреће. Дижем главу и полако гледам око себе. Биља и Војин још увек спавају, а неколико новопридошлих планинара доручкују. По цртама лица и њиховој скупој опреми закључујем да су Јапанци. У исто време пажњу ми привлачи шушкање иза мојих леђа. Окрећем се према гомили ђубрета и не могу да верујем својим очима шта видим на висини од 4362 метара. Крај себе видим човека, за кога бих, да смо на нормалној надморској висини рекао да је клошар. Овако дође као неки планински ђубретар који претура по смећу не обазирући се на то што неко у истој просторији једе или спава.

Устајем из вреће, док адреналин у мени кључа и прстом му показујем излаз тако да му не остаје ништа друго него да изађе напоље. У очима Јапанаца видим подршку.

После извесног времена, потпуно сам се опоравио и излазим напоље, на свеж ваздух. Сам поглед ме оставља без даха. Врх Мон Блана, окупан сунцем изгледа тако близу, просто да га пипнеш руком. Покушавам да, међу силним навезама које се спуштају или пењу угледам и нашу експедицију и чини ми се да ми то и успева. Како су веома далеко, процењујем да ће им требати још сат времена да се спусте до нас. Слободно време користим за сликање и у томе ми помаже Војин који је понео фото апарат. Наравно прво морам да се одужим својој компанији Делта генерали осигурању, па правим један сет фотографија са заставом фирме и врхом у позадини. Као велики заљубљеник у путовања, није ме мрзело да са собом понесем један примерак свог омиљеног часописа

21

Политикиног забавника, који узимам у руке и позирам за рубрику Са Забавником у свет. После тога, у жељи да померим сопствену границу, пењем се на 4400 метара, чисто да заокружим свој успех (или неуспех). После извесног времена наша екипа се вратила. Сви су живи и здрави, успешно изашли на врх, погледали Европу са њега и испунили свој сан. Били су срећни, али и видно уморни. Мајор ми прича своје догодовштине са врха, каже да му је најгоре било приликом преласка такозваног жилета, где ако паднеш лево, завршаваш у Француској, а ако паднеш десно, ето те у Италији. Предстојао нам је још повратак кући, али то је, после свега што смо преживели, представљало најмањи проблем. На срећу сви смо се без проблема вратили у долину, а мене је у Шамонију дочекала радосна вест. Постао сам стриц. Родила се мала Мила, прва девојчица у нашој фамилији после више деценија. Нека је жива и здрава.

И на крају, када бих некоме давао савете за успон на Мон Блан, били би следећи:1) Добро се физички припремити.2) Кренути раније како бисте се аклиматизовали на различитим висинама. Прво преспавати на Тетрусу, а после

и на Дегутеу, па тек тада кренути на врх. Резервисати унапред кревет у дому.3) Понети:• лекове против главобоље, температуре и за спавање• добру одећу, нарочито за зимске услове (добре гојзерице, дебеле рукавице и наочаре за сунце су обавезни),

затим цепин, дерезе, кацигу, појас• крему за сунчање са што већим УВ фактором, као и лабело за усне• нове батерије4) Не полазити ако је временска прогноза лоша.Можда ће неко из горњег текста закључити да ми више никада неће пасти на памет оваква авантура, међутим

ту би се жестоко преварио. Морам признати да је стварно било тешко, али тај осећај да си део планине, да дишеш пуним плућима, не може ништа да замени. Једноставно ја сам после оваквог пута бољи човек, осећам да око себе ширим позитивну енергију и да ми ништа не пада тешко. Мозак ми ради триста на сат, а све у правцу, куда отићи? Шта урадити? Шта следеће видети?

Борка Славомир.

Захваљујемо се компанији DELTA GENERALI што су омогућили члану нашег Клуба да учествује на експедицији Мон Блан.

22 23

МедведникЗАГРЉАЈ ПЛАНИНЕ

Већ из Ваљева се диже поглед ка згрченом гребену Медведника. Зујимо гумама до села Поћута. Мало прије, из села Мијачи, креће планинарска стаза ка врху ове мрке, планине. Ми смо оваг пута прошли поред манастира Пустиња. Нисмо прошли, свратили смо! Спуштајући се у клисуру Јабланице, сретосмо стадо оваца у потпуно равнодушном походу на остатке зелене испаше. Сваки пут кад улазим у ово здање, осјетим како ми језа пролази испод ово мало косе. Потпуно скрајнут од некадашњих путева и турских зулумћара, распростире се оку путника намјерника. Нестварна тишина је лупала по бубним опнама док сам се умивао на чесми љековите воде. Кажу да побољшава вид! Видио сам, одједном, како сунчани зрак пада са врха Јабланика преко крова цркве и претворих се у спори корак. Замолио сам једну од монахиња да нас прими и проведе црквом. Учинила је то благо нервозно чудећи се ужурбаности становника престонице.

Улазак у цркву ширио је видике. Српска историја на зиду! Мјеркам се са великанима из прадавних времена. У олтару фреска мајке Богородице, заштићена и њежна посипа милошћу очи радозналих путника. Мада смо били тихи и посвећени гости, монахиња рече Марку: Младићу! У цркви се не држе руке на леђима! Марко није ни схватио да се то односи на њега, па се зачуђено окренуо. Разгледање је скраћено на пар минута, па смо изашли у двориште да упијемо дио атмосфере из предивног манастира. Успон до главне цесте ми је донио изнанеђење! Моја другарица (наставница) Александра је довела пун минибус школараца, на исту акцију! Сусрет радостан и драг. Видимо се код дома. Пут води даље, ка Медведнику, али, испоставило се и ка Јабланику! На крају асфалта нас је чекала табла са натписом: Планинарски дом Маглеш, лијево! Планинарски дом Крушик, десно! На возачево

23

питање: А куда сада? рекох хладно: Лијево. Пролазећи раније непрођеним путем, загледах на све стране. Нешто ми се чинило непознато! Још кад наиђосмо на путоказ за Јабланик, потпуно се убедачих. Да не би мотокултиватора на сред цесте, после неких 3 км, отишли бисмо на погрешну планину. Мада, ниједна није погрешна. Приупитах човјека са друге стране потока: Колико још до Медведника? Само ме је погледао блиједо и рекао: Медведника? Још мало си на Јабланику! Ако хоћеш на Медведник, врати се до почетка асфалта, па настави право! Тај пут те вуче на Медведник.

Мрзовољно се пукох по глави! Тренутак непажње нас одведе у супротном правцу! Но, таква природа и усјек потока не би били виђени. И апсолвирала се стаза која силази са Јабланика до Пустиње. Све после тога је била прашина по макадамском друму. Стигосмо у 11:30. Испред планинарског дома живахна атмосфера. Отварење манифестације Дани Гљива, била је у јеку. Промоцију симпатичних производа попут прасећег печења, сира са паприком и сланинице, испратили смо здушно. Дегустација је прошла без последица.

Тачно у подне, прикључи нам се четворочлана екипа из Београда, па кренусмо ка врлетима Медведника. Прашњави макадам није давао најљепшу слику. Неки су питали: Да ли је свуда оваква стаза? Не! Биће и гора!

Утјеших и поставих поредак. Мало тужно је било ходати поред корита ријечице Завојшнице, потпуно пресушилог, без оног лудачког хука који прави, бацајући воду низ стијене. После једног сата пјешачења, стигосмо до раскрснице стаза. Лијево Јабланик, десно Медведник, а остала два пута воде у бескрај.

Сунце је миловало симпатичну екипу док се одмарала испод Црногорице. Браћу Ђурђевић смо оставили у крилу планине. Они су имали другачији задатак! Ходали су планинама до крајњег задовољства.

Успон на највиши врх Медведника (1244 метара), није био тако захтјеван. Попеше се сви, уз мало напора. А онда, загрливши гребен као витку дјевојку пажљивим кораком настависмо ход у понор видика. На самом крају стјеновитог рамена, Медведник нас почасти видиковцем са којег смо гледали како Торничка Бобија свлачи

24 25

измаглицу испод својих хаљина. Не вјерујем да је ико остао равнодушан. Каскаде погледа су се стропоштавале у понор који је направила Завојшница. Кидајући стијену бацала се у Љубовиђу, дајући Дрини дио себе. Овако сасушена и празна, упућивала је нијеми вапај небу. Ријека која грли Медведник и скоро га дави остаје поражена у игри природе. Силазимо стазом која као да води у загрљај, а загрљај је јак од којег мисли шкрипају. Опрезан поглед цури низ стијене. Све до следећег видиковца упијамо краљевство шуме. Буква, краљица раширених грана, милује сасушеним лишћем ознојене главе озбиљних освајача. Срећемо људе стопљене са планином. Само смеће које остављаше иза себе није могло да се стопи. Ширећи руке, покушавајући загрлити сјену, остадох мизеран, испод Војинове стијене.

Екипа је вапила воду! Домало, стигосмо до Кедине воде. Извор који је прштао сада благо цури. Ипак, окријеписмо се пред силазак до дома. Пут кроз шуму одисао је миром. Сретасмо још једно стадо оваца, које се распршивало испод стабала. Распршисмо се и сами, пратећи трачак сунца. Потом, закључен круг! Преко Завојшнице пређосмо као преко болесника. Суво корито је плакало прашином. Док одлазимо ка дому и поправљамо фризуре, Медведник нас испраћа широко разрогачених стабала. Пропланак који је разуздао дом, нуди сијасет дешавања. Налазим чика Свету, домара који је виртуоз на шерпи, и успјевам изцрпити мало гулаша. Већи дио екипе је уживао у том укусу. Испод сваке јеле, весела атмосфера. Дјеца из Ваљевских школа су изложила своје радове, а гљиварска прича се раширила преко паноа, директно у котлић.

Вриједне руке домаћица стидљиво су поставиле своје радове по гломазним столовима, чекајући макар мало пажње. Питам: Мало вам је скупа ова шљивовица? Одговара: Да си брао шљиве и трпао у кацу, не би ти било скупо! Одговор довољан да обори главу. Знам шта значи брање шљива. Купих мало племените течности. На том отвореном тржном центру изложба се претворила у славље. Боровнице, шљиве, јабуке, слатко од дуња, феферони, сир са париком, паприка са сиром, сланина, пршута, чварци...Уф, уф!

Брзо сумрак посла своје војнике. Док су из шатора одјекивали звуци цијукалих народњака, укрцасмо се у комби, дајући акценат на силазак ка магистрали. Неколико крава и једно стадо оваца отпаде нам од погледа. Окрећући се натраг и гледајући кроз мрљаво стакло, видјех Медведник како румен од заласка сунца шири гре-бенски осмјех...

Бранислав Макљеновић

25

Сунцу у загрљајРТАЊ И КАЊОН ВРАТНЕ

Док је сунце топило асфалт и претило да изазове топлотни удар код сваког ко би и на тренутак провео дуже од пар сати на отвореном, решили смо да направимо неку интересантну акцију, која би уједно представила и крај летњег распуста. Питање је било куда ићи? Требало је наћи дестинацију релативно близу, која има воде и која је колико толико шумовита а опет интересантна и атрактивна. После краћег размишљања одлука је пала: Ртањ и кањон реке Вратне. Ништа ново, рекло би се, јер није нам први пут да се дружимо са српским колосом, али посета центру влашке магије и вратањским капијама је први пут у плану. Да би авантура била потпуна, планирамо да изведемо ноћни успон на Ртањ, како бисмо на његовом највишем врху дочекали излазак Сунца.

Сама напомена да је у питању ноћни успон и биваковање на врху, била је довољни окидач да се за два дана окупи екипа спремна за авантуру и ноћно дружење са планином.

Комби са грбом Сокола полако се примицао магичној планини, и из минута у минут улазио у све дубљу ноћ. Из мрклог мрака угледали смо светла ресторана у насељу Ртањ, у самом подножју планине, одакле се најчешће и креће на успон. Нисмо хтели пуно да ризикујемо па смо решили да успон извршимо познатом трасом, јужном страном. У ресторану ћемо направити краћу паузу, припремити опрему и уживати у залогајима надалеко чувене гибанице, специјалитета куће.

Док смо полако паковали и проверавали опрему развила се и прича о Ртњу. Последњих година све популарнија дестинација како љубитеља природе тако и знатижељника, мистика и авантуриста, не престаје да заокупља пажњу, пре свега својом мистеријом. Планина коју посећују ванземљаци, место сусретања и спајања неба и земље, необична светлост, капија за одлазак на друге планете, највећа пирамида на свету. То су само неки од коментара који привлаче већ поменуте скупине људи да крену у сусрет и загрљај, оно што је сигурно, огромном

26 27

извору позитивне енергије и чистог ваздуха. Свако са својим мислима и разлогом учешћа у ноћној авантури, формирали смо колону и са лампама на челу изгледали као рудари спремни да крену дубоко у средиште земље. Испред нас указује се само пирамидална контура врха ка ком смо се упутили.

После свега пола сата хода улазимо у густу букову шуму, очекујући освежење у крошњама митског дрвећа. Дочекује нас топао ветар и ваздух који у потпуности умртвљује. Тропске врућине, које месецима харају Србијом, узимају данак и над чаробном шумом. Како ли је тек било планинарима који су по дану ишли ка Шиљку, не могу ни да помислим. Било како било, настављамо кроз густу шуму, у потпуни мрак који нас тера на максималну концентрацију. Нема приче, тек по који звук и реч некога из колоне, сви смо се препустили природи и чула подигли на максимум. То је управо оно што даје чар ходу кроз ноћ, та развијеност и изоштреност чула, која по дану, услед константног разговора и буке, није могућа.

После пар сати хода и пар пауза за одмор и пуњење батерија, стижемо на око 1400 метара надморске висине, где правимо бивак. Заклањамо се од ветра, који на овом превоју већ увелико почиње да дува и да отежава кретање, и заузимамо одговарајуће позиције за спавање. Јакна и ранац представљају право богатство и замену за вреће и подметаче које нисмо носили због тежине. Тачно је један ујутру. Ранац под главом био ми је мекши и од најбољег јастука. Нисам стигао ни да удахнем три пута а већ сам утонуо у дубок сан. Осећао сам се тотално испуњен и одморан када сам отворио очи. Чинило ми се да је прошао само тренутак од када сам утонуо у сан, али преварио сам се. Сат је показивао 4 и 30. Поново је Ртањ исказао своју моћ, пробудио сам се у потпуности одморан и релаксиран као да нисам спавао на земљи и камењу већ у најбољем могућем кревету. Позитивна енергија планине на мене је оставила велики ефекат. Цела група је већ на ногама и са упаљеним лампама спремна за наставак успона. За тили час смо формирали колону и кренули ка врху. Остало нам је око 300 метара висинске разлике. У даљини видимо светлост и колону, вероватно наших колега истраживача и ноћобдија. Нисмо сами у овом подухвату. За мање од сат времена ходања, полако без већих напора излазимо на Шиљак, највиши врх Ртња, који са 1675 метара доминира целим пространством. На самом врху налази се остатак старе капеле коју су неки сулуди

27

и умоболни трагачи за златом претворили само у брдо камења. Нажалост, ти трагачи нису схватили да Ртањ крије злато, али не у материјалном облику већ у самом боравку на врху пирамиде који крепи људски организам на сваки начин. Због ветра који је ударао свом силином и кварио нам уредно сређене фризуре, прилегли смо и поседали у заветрини, у своје Вип ложе, жељно ишчекујући главни догађај, излазак Сунца. Загрљај моћне планине и небеског Сунца, доживљај који се памти цео живот. Најлепше код овог догађаја је што припреме и само ишчекивање трају доста дуго а сам излазак чини вам се као трен, али у томе и јесте драж. Осећај – непоновљив, искуство – незаборавно, задовољство – потпуно. Резиме – морамо да поновимо и следеће године.

Обасјани и окупани сунчевим зрацима истим путем спустили смо се до комбија. Прича позната. Паковање ствари, гибаница, укрцавање у комби и наставак путешествија и истраживања Источне Србије. Нова дестинација, Вратна.

Још нам се утисци са Ртња нису ни слегли а пред нама се указала древна светиња, манастир Вратна, иза којег се назире право ремек дело природе, прерасти на реци Вратни. Али кренимо редом.

Манастир Вратна, велика задужбина из 14 века, налази се на самом изласку из клисуре реке Вратне. У ствари, овај манастир представља управо улаз у величанствени свет природе, који се сакрио у њедрима реке Вратне. Од манастира и креће пешачка стаза која води у кањон реке ка њеним чувеним прерастима, каменим мостовима огромних размера, који су настали обрушавањем пећинског свода под дејством воде. Има их укупно три и представљају највеће прерасте у Европи. Када се нађете тачно наспрам њих осећате се невероватно сићушни и немоћни пред мајком природом. Прерасти ће вас оставити без даха и речи. Једноставно су величанствени. До прва два стиже се без већих напора и лако су доступни али трећи, Суви прераст, налази се дубоко у кањону реке и до њега се иде све време узводно уз Вратну. Намера нам је била да стигнемо до трећег али у једном моменту док смо до појаса били у води Вратне, и прешли тај најатрактивнији део кањона, схватили смо да ће нас ухватити мрак, па нам није преостало ништа друго него да истраживање Вратне оставимо за неку другу прилику. За ову туру све проживљено и доживљено било је сасвим довољно. У повратку излазимо на видиковац на другом прерасту и уживамо у несвакидашњем погледу који се отворио пред нама. Пар фотографија и краће тиховање, по која реч са монасима и поново смо у комбију са грбом Сокола. Уследио је повратак у Панчево, до кога нас је пратила велика река, Дунав.

На крају оцена свих учесника, иако доста напорна, ово је тура коју дефинитивно треба поновити и уврстити у план акција.

Бранислав Ровчанин

28 29

П р о к л е т и ј е МАЈА ЈЕЗЕРЦЕ

Проклетије су широки планински масив који припада Динаридима и највећи су масив тог система. Простиру се кроз Србију, Црну Гору и Албанију, где се налази и њен највиши врх Маја Језерце, висок 2694 метара. Оштре литице, високи врхови, простор голог камена и вечитих ледника на врху, у народу познате као Проклете, Забрањене планине или Врагобије. Проклетије су често изазивале осећање страхопоштовања, зебње, тајновитости. Неприступачне вертикалне литице застрашујућих обриса, дубоки мрачни кањони неукротивих планинских река, кршевити гребени оденути облацима, сабласна тишина коју привремено прекида пуцкетање леда, тамне шуме чудесних сенки, изненадна невремена са јаком грмљавином, лавине које носе све пред собом, дивље звери, па чак и по који човек нејасних намера, упечатљиви су делови проклетијског мозаика.

Управо такве биле су нам идеалне за припреме пред предстојеће летње успоне у Алпима, тачније на Грос Венедингер и Мон Блан. Циљ 25 планинара из различитих планинарских друштава и клубова из Србије био је успон на Маја Језерце. Учешће су узели и чланови клуба: Капељ, Грујо, Борка и Мајор, последњој двојици ово је уједно била припрема за Мон Блан. План је био да се изврше психофизичке припреме и да се увежбамо у коришћењу планинарске опреме (ужад, цепин, дерезе...).

На врх крећемо из села Вусање у које се стиже преко Гусиња, а одатле до Застана, одакле почиње успон, потребно је неколико сати хода. Крећемо се колским путем који прати корито реке Скакавица. На око 2 километра од села, десно од пута, налази се извор поменуте реке, у народу познат као Савино око. Извор је у облику малог језерцета и погледом није могуће одредити му дубину. Настављамо даље ка Застану где се налази бивша војна

29

караула и где је одлично место за камповање. Услед тога што нисмо знали каква је ситуација са водом свако је од нас носио око 7,5 литара воде, 3 у ранцу и 4 – 4,5 литара у заједничким торбама. Када се то помножи са 25 можете замислити колико је воде требало изнети. До Застана стижемо за око 6 сати, изузетно исцрпљени, али ипак срећни јер је савладана тешка деоница. Прегледом терена откривамо да ипак има воде на сређеном каптираном извору на око 100 метара од кампа. Ношење воде је ипак послужило као добра психо-физичка припрема.

Постављамо шаторе и припремамо се за сутрашњи успон. Устајање у 2.30 часова, а покрет у 3.30. Пут је маркацијски обележен и у почетку је заједнички за врхове Маја Језерце и Маја Росит, а затим после 200 метара долази до раздвајања где ми настављамо десно. По изласку из шуме, крећући се стрмином, улазимо у долину где се отварају погледи на планинске врхове. Наилазимо на гранични камен, а дубљим уласком у долину и на неколико планинских језера. Пут иде поред језера постепено се пењући, а затим од највећег језера његовом десном страном креће успон преко стрмине, међу врхове. Пењући се улазимо у долину између врхова где пратимо венац десних везаних врхова. Доласком у долину улазимо у пределе прекривене снегом. Због топлог времена снег је мекан и није потребна употреба дереза и цепина, али тако мекан увелико отежава и успорава ходање. Долазимо до ледника где стављамо дерезе и почињемо да користимо цепин. Прелазимо око 2 километра, константно се пењући, а онда наилазимо на мали превој где одмарамо и подешавамо опрему за завршни успон. План је био да се попнемо до стене на 2450 метара, а затим да уским пролазом кроз усек, уз помоћ постављеног гелендера, извршимо успон. Већина чланова екипе је дошла до стене када је вођа одлучио да се не иде даље. Снег је био дубок и мек и претила је опасност од пропадања. Није био сигуран да ли су сви физички спремни за успон, а и дубоко смо били загазили у дан и питање је било да ли бисмо стигли назад пре мрака.

Свакако је и успон до ових висина био користан. Били смо изложени тешким условима успона, стрмим стазама, непроходним стенама, снегу и леду. Користили смо опрему и увежбали њену примену, а и свако је могао

30 31

да сагледа личне недостатке. Уследило је заједничко фотографисање и повратак у камп. Силазак је био, наравно, много бржи и имали смо времена да уживамо у прелепој и нетакнутој природи, нарочито око језера.

По доласку у камп на реду је било освежење, пресвлачење и паљење логорске ватре. Ватра нам је послужила и да покушамо да се вратимо старим, добрим обичајима, као што је коло. Певало се, играло се, а и мало се попило.

Сутрадан је следило паковање опреме и полазак ка Вусању. Наравно ишли смо брже, али нисмо могли прескочити обилазак Савиног ока, што због воде, што због прелепог амбијента. Такође је био незаобилазан и понор реке Грље, тако нешто се ретко виђа.

Из Вусања смо аутобусом ишли даље до манастира Милешева, а тамо молитва за здравље и успешно извршење наредних акција у Алпима.

Молитва и вера у себе, поткрепљени радом и поштовањем природе, су то и омогућили.

Милан Кончар

31

У СУСРЕТ БОГОВИМА СА ОЛИМПА

Док се Панчево увелико спремало за сусрет са зимом и првим снежним прекривачем после јесењег колорита, Оливера Милаховић и Иван Грујичић кренули су пут Грчке, у сусрет боговима Олимпа. На том путу извршили су успон на највиши врх планине Митикас, највиши врх Олимпа.

32 33

ЗЛАТИБОР

Нестрпљив и жељан планине, дочеках последњи дан у години. Поласком комбијем из Панчева, закотрља-смо одлучност у намјери да три дана уживамо у наручју Златибора. Број 19 је био заокружен на списку. Ковин, Смедерево, Крагујевац, Чачак, Ужице, Златибор. Гуме су пјевале своју пјесму, будећи нам сјај у очима. Под диригентском палицом, возача Боре, стижемо право у зимску чаролију. Окићен у бјело, Златибор је раширио звјездани осмјех и дочекао нас са топлих минус 10 степени. Вожња од подне до 17:00 се зачас претворила у славље ходања. Чика Љуба нас дочека љубазно, у свом планинарском дому, што искористисмо за брзи смјештај по собама. За час смо били спремни за акцију. Велики боравак, са малим камином давао је топлу слику, милу очима и срцу. Још неколико екипа планинара, из разних крајева Србије, заокружили су почетак новогодишње приче. Мјесечина, разливена по снијегу, мамила је на покрет, па је већина присутних скочила на ноге лагане и нашла се на стази, шкрипећи ципелама по сувом снијегу. Какав звук! Наумљена кратка шетња претворила се у солидно планинарење. Пређосмо, у правцу центра и натраг, неких 7-8 километара. Хладноћа, без дашка вјетра, дала је бајковит призор нашим лицима, зајапуреним и срећим. Успутни, скривени пољупци, гугутања на уво и чврсто преплитање немирних прстију, расуше по сњежним кристалима нијансе емоција.

Водичи ПЕК Соко потрудише се да држе на окупу драгоцјену планинарску дружину, а неки су се дрзнули да размишљају и о ланг-лауф секцији. Обресмо се опет у дому, као овчице после добре испаше, обасјани задовољним осмјехом, из којег су лелујала хладна испарења. Прошло је девет увече, а атмосфера се брзо претварала из незаинтересованости у акцију. Букет дјевојака, некадашњих Мостарки, маркираше стазу ка првом јануару, виртуозним ломом својих кукова. Ко је шта понио то је и ставио на заједничку трпезу, а овај угодан планинарски обичај се претворио у праву гозбу. Чак и поклоници божићног поста су својим желуцима учинили приредбу. Мало хране и помало вина, било је гесло већине. Ритмови са радија гријали су додатно, већ угријану атмосферу. Најупорнији су замољени за починак иза 3 сата после поноћи. Сијасет звукова, који су оглашавали убрзани ритам спавања ширили су се домом. Само се Чупко, наш псећи чувар, оглашавао лавежом, важно причајући околини о нашем присуству. Јутро доноси злато! Чак и они који су се предозирали у пијењу љутог млијека, избауљаше из кревета. Кухиња се завлачила у ноздрве мирисом кафе и чаја. Доручак је помогао, убрзавши оптимизам и најављен је план за цјелодневно пјешачење. Кренусмо неугаженим стазама, а циљ беше Торник. На крају викенд насеља, изнад села Рибница, подјелисмо се на групу која се спушта до подножја ски стазе и групу која излази на врх. Газили смо дјевичанско бјело, а фото-апарати нису могли забиљежити оно што је око разоружавало! Хоризонт нас је миловао погледом, а Црна Гора и Босна дозивале моћним масивима.

32 33

Гледај и знаћеш зашто си се родио! Даје ти се природа! Узми! Вратићеш ових дана. Хорде забезекнутих скијаша су се спуштале падинама милог врха. При спуштању, окрајком стазе, имали

смо прилику да сагледамо сав ужитак наложених даскаша, који тетоше стазу разваљене планине. Зарад мало ужитка, у стању смо скршити много тога!

Без много задржавања кренусмо ка дому, путем којим се ређе иде, асфалтом. Надомак куће, пресјекосмо и обиљежисмо ливаду као лењиром. Пет сати ходања нас је оплеменило. Сумрак нас је тапшао по раменима. Живописне мисли се размигољише преко топле трпезарије.

Добар дио екипе је посјетио центар златиборских дешавања. Видјели су врле сцене голих, тресућих стомака у очајничком покушају хватања орјенталних ритмова. Вратише се брже боље натраг, у окриље планинарске куће и друштва позитивних мисли.

Реприза је била како треба, скромна и планинарска. Легли смо до поноћи, а ујутру смо већ око 8 сати комбијем одвежени до почетне тачке. Успут су се могле видети викендице које су се браниле џиповима, паркираним крај непрегледних капија и ограда. Навикнути на свашта, под заштитом некога, а највише Жуће који нас је стално пратио, уђосмо под свод грандиозног објекта природе. Обузети љепотом, настављамо ка селу Доброселици. Ту нас чека мир и црква брвнара која поклања трг и у споју са локалним гробљем потпуно грли сељане. Човјек горштак, саздан од недаћа, вири куштраве главе иза дрвеног звоника. Кроз прозоре напуштене школе види се велики дио западне Србије. Али Србија не види њих! Гасе се школе у угашеним селима. У Доброселици је било 350 ђака, а данас ни једног! Зарасли терени, намјењени рекреацији, говоре о временима живости. Почетак овог јануара свео се на тиховање. И нека. Само кроз ту фазу можемо доћи до сазнања о нама самима.

Неколико километара нас води до раскршћа битних путева. А крај пута кућа шар-планинца. Огромна количина чупаве, дугодлаке љубави, давала се њушком, језиком и оком опрезним. Остварисмо фину интеракцију чешкања и емоција, док нас власник, аутомеханичарске радње, није прекинуо гунђањем. Оближњи ресторан Ловац нас је ловио својим ђаконијама, па у дом стигосмо у сумрак. Опростисмо се од укућана и домаћина, па дадосмо точковима одушка. Истим путем вратисмо се у цивилизоване домове. Двоје врсних становника оба града ме повезоше до Београда. Огрнут њиховом пажњом, премостих све препреке велеградског превоза. Жив и здрав, као и остатак новогодишње екипе, докотрљах се у своју насеобину, пун жеље да се, ускоро, дружим са истом, мени угодном дружином.

Ходајуће чаврљало:Бранислав Макљеновић

34 35

УПОЗНАЈ СВОЈУ ПРИРОДУ

Са намером да генерацијама које долазе и младима омогућимо да боље упознају своју земљу, њене природне и културне вредности али и да граде и упознају себе, већ четири године за редом, под покровитељством Града Панчева и Канцеларије за младе, реализујемо пројекат Упознај своју природу.

Тако је било и ове године. Почетком септембра организована су предавања путем којих су се ученици, претежно средњих школа, упознали са знаменитостима наше земље али и са планинарством и начинима здравог живота. Предавања су једно а пракса и рад на терену сасвим друго, па су се убрзо формирале групе и кренуло се на излете. Укупно је организовано шест једнодневних излета, на подручју Западне и Источне Србије, и то на локалитетима до 200 километара удаљеним од Панчева.

Излети су организовани у периоду септембр – новембар, и на њима је учествовало око 100 ученика средњих школа и студената. Током припреме, организације и вођења излета на Градац и Злакусу учествовали су ученици Туристичког смера Економске школе, који су на тај начин стицали практично искуство и знање.

На излетима смо имали прилике да упознамо биљни и животињски свет датих подручја али и да научимо како да се сналазимо у природи, помоћу звезда, сата и других приручних средстава. О дружењу, многобројним шалама и неограниченој позитивној енергији која је све време владала међу учесницима, сувишно је и говорити. Све то се мора доживети, усадити у себе и преносити даље, онима који долазе и који ће једног дана кренути нашим путем. И зато будите поздрављени до следећег планинарења, и Упознавања своје природе.

На наредним страницама учесници пројекта: Катарина Ћирић, Даница Илић, Жељка Бишћа и Маја Плавшић пренеће вам своје доживљаје.

Катарина Ћирић

35

НА ИЗВОРУ МИРА

Јутро. Дестинација - клисура реке Градац. Звучи феноменално. Сви смо препуни ентузијазма и полета. Ишчекујући долaзак, за који нам је потребно нешто више од два сата, размењујемо утиске о пределима и разматрамо детаље планиране маршуте.

Прва одредница нашег путовања, јесте манастир Лелић, задужбина Светог Владике Николаја Вели-мировића. Заиста је посебан осећај боравити на овоме месту. Сваким кораком осећали смо све веће надахнуће и жељу да сазнамо више о овом изузетном здању, испуњеном духовношћу. Црква је иконописана према богословским тумачењима владике Николаја. Међу фрескама доминира сцена Страшнога суда, која изазива нарочите емоције. У кругу манастира је музеј посвећен владики Николају. Овде су многи предмети, које је Свети користио за живота. Посебно се издвајају надалеко познате фруле, коришћене приликом владичиних беседа. У сваком од нас нарастао је осећај поноса и величанственог спокоја, док смо упијали сваку нову информацију са нарочитом пажњом. Јавила се мисао о прошлости, о врлинама и будућим подвизима. У манастирској цркви налазе се мошти Светог владике, којима се нажалост, нисмо могли поклонити овога пута. Биће прилике. Битно је да смо закорачили, да смо се приближили нашим коренима и правим вредностима.

Следећи циљ нам је река Градац. Не обесхрабрује нас стрми пут, који до ње води. После нешто више од километра, стижемо на одредиште. Призор је непонољив. Онакав, каквог га само природа може креирати. Река која неуморно тече, мистика старе воденице и мир. Чула су нам пробуђена и прожета спокојем. Крећемо према еколошком домаћинству, које је смештено недалеко одавде. Овде природа није ни на чему штедела. Стари вајат је у потпуности срођен са њом. Домаћин и његова супруга примају госте из свих делова Србије и света. Кажу, има доста путника намерника, а онај ко једном доживи чари и окуси специјалитете ваљевског краја, увек се изнова враћа.

После краће паузе, настављамо према манастиру Ћелије. Овде се налази гроб Аве Јустина Поповића, последњег канонизованог светитеља Српске

православне цркве. Он је у Ћелијама провео године свога земаљскога живота. Монахиње веома радо приповедају историјат манастира, за свакога имају речи утехе и подршке. Ћелије се не могу поредити ни са чим земаљским. Сваки камен одише духовношћу. Све је у складу, владају хармонија и мир.

Убрзо напуштамо манастир и уз благослов монахиња, крећемо даље. Последњи део нашег путовања састојао се у обиласку Ваљева. Ваљево представља један од културно и историјски најбогатијих градова наше земље. Стари део града Тешњар у духу је оријента и оставља невероватан утисак. Мост преко Колубаре, ваљевска гимназија, споменик на месту сече кнезова, само су неке од чувених ваљевских знаменитости.

На нашу жалост, дан је кратак, а време брзо одмиче. Дошао је тенутак да напустимо овај изузетан предео и кренемо пут Панчева.

Још увек нисмо открили све тајне, сакривене дубоко испод површине, још увек смо на почетку трагања. Овај крај, за нас ће заувек остати извор мира и инспирације.

Катарина Ћирић

36 37

У царству грнчаријеЗЛАКУСА - ТЕРЗИЋА АВЛИЈА - ПОТПЕЋКА ПЕЋИНА

Прелепо време за почетак новембра и наше путовање. У раним јутарњим часовима крећемо пут села Злакусе. која се налази у Западној Србији, на само 13 километара од Ужица. Представља село у коме се скоро четири века гаји грнчарски занат. Село је познато широм Европе, а још познатије постаје у претходних девет година, због одржавања међународне колоније керамике. Занимљиво је да се Злакуска грнчарија прави од сировина које се не налазе на њеној, већ на територији суседних села. Те сировине се обликују на старом ручном колу и пеку се на отвореној ватри на око 800°С што је јединствено за ово подручје. Имали смо ту част да на самом уласку у село уживо посматрамо како се обликује лончић, а касније и да учествујемо у његовом украшавању.

Уз пратњу домаћина настављамо путем до брежуљка на коме се налази Етно парк Терзића Авлија. Прво смо слушали о историји саме авлије, а касније смо се поделили у групице и кренули да разгледамо саму унутрашњост објеката. Терзића Авлија представља некадашње типично сеоско двориште које се састоји од

37

две старе српске куће, млекаре, школе, шупе, пар летњиковаца...На овом месту се налазила кућа Гвоздена и Јованке Терзића у којој је била смештена прва школа. Тај

простор адаптирао је њихов праунук и она је почела са радом у септембру 2005. године. Заштитни знак Терзића Авлије је српски војник у униформи из периода балканских ратова у српским опанцима.

Стижемо полако и до Потпећке пећине, пратећи ознаке на путу. Испред пећине налази се лепо уређено двориште и први рибњак у низу. Пењемо се уз 350 степеница до отвора. Пећински отвор представља један од највећих у региону и са унутрашње стране подсећа на слона. Постоје два улаза у пећину - један је језерског типа, док је други уређен за туристе и дуг је 555 метара. У првом делу горње пећине нема неких значајних накита и пећинских украса, док се у другом делу налази велики број ходника, дворана и сала са прелепим пећинским украсима због којих Потпећка пећина спада у ред ретких крашких пећина. Када смо обишли пећину, враћамо се у село и купујемо надалеко познате делове Злакуске грнчарије и после краће паузе крећемо кући.

Даница ИлићЖељка Бића

38 39

РАЈАЧКА БЈЕЛИНА

Лаконоги и отворених мисли кренули смо у сусрет, једном од врхова Сувобора, Рајцу. Све до села Славковица није се назирао већи слој снијега. Тек да створи идиличан призор, нападао је танки слој бијелог покривача. Пењући се серпентинама у правцу планинарског дома, слика се убрзано мијењала. Дебљи јастуци снијега су се башкарили пред очима, а путем се већ спорије возило. Наиђосмо на заустављен аутобус, који успјесмо мимоићи и ускоро се нађосмо на затрпаном паркингу испод дома. Пола сата је било довољно да се сви припреме за пјешачку туру. Кренусмо у 10:00. Познатим путем, поред кафане Ловачке приче, кренуо је лагани успон. Већ први кораци ван асфалта су показали да ово неће бити опуштена шетња. Стаза која води ка Добрим водама, назирала се само по врховима ограде. Све заметено и затрпано. Већи дио пута сам изигравао ралицу, идући на челу колоне. Тринаестогодишњи Милош је храбро скакутао од стопе до стопе. Милан је здушно давао свој пртећи допринос. Пратња нам је била четвероножна и обучена у црно. Одлично су обавили задатак. Имали смо и неколико еротских сцена, гратис. До колибе смо стигли прилично ознојени, упркос вјетру и хладноћи. Пауза није могла бити дуга, па настависмо кретање кроз фамозну бјелину. Тамни облаци су, великом брзином, слали крупне кумулусе на задатак, а знаци олује постајали све видљивији. Сјечемо чувене рајачке ливаде и улазимо у Вучије тркалиште. Тај терен је ваљда по оваквом кијамету и добио име. Свакако изазива утисак респективне љепоте. Шумским дијелом стазе, настављамо напорно ходање. Аца је сваких 5 минута питао колико још има до планинарске куће. Добијао је увијек исти одговор: још 10 минута. Одавно дужих 10 минута није потрошено. Ипак, осим благе нервозе код неколико припадника екипе, већих последица до Добрих вода, није било. Дочека

39

нас кућица, ушушкана бајковитим наносима. Гледа нас окнима смрзнутих прозора нудећи закључана врата. Шћућуривши се у заклоњеним кутцима, поједосмо сендвиче и остале грицкалице. Брзо хлађење нас је тјерало на покрет. Требало нам је два и по сата за 6 километра у једном правцу. То нас чека и за натраг. Идемо истим, упрћеним, трагом. Нешто лакша верзија. На бришућим просторима траг је већ заметен. Опет сам се претворио у ралицу. Симпатичан посао. Скидање калорија, холестерола, триглицерида... Остах, скоро, и без ђонова. У пар наврата облаци се размакоше и приказаше оближње врхове у бјелој одори. Имало се шта и фоткати. Реприза одмора код колибе. Један псећи примјерак пријатеља је остао вјеран, два су нестала у шуми гонећи само њима познате звјерке. Пролазимо испод врха Рајца. Није било смисла копати тунел до горе. Видимо почетак стазе, па мало убрзасмо. У том моменту олуја даје све од себе. Снијег фрца у очи и видљивост пада на десетак метара. Уморни, мокри и са осмјехом се дочепасмо асфалта. Пар стотина метара и ето нас у дому. Домаћин Рајко, широке душе, дочекује нас озарен. Открише се црвена лица са плавим носевима. Мирис домаће кухиње и разних напитака угријаше планинарска срца. Препуштени тренутцима хедонизма, блажених израза лица се раширисмо по трпезарији. Уживање потраја до 18:00. Растасмо се од топлог дома и његових укућана, па гегајући се, кренусмо за Бором у његов минибус. Обзиром да је и он учествовао у овом, малом, ходачком подвигу, одлично се држао и за воланом. Неосјетно, просто клизећи Ибарском магистралом, довезе нас у наше сиве насеобине. Сњежна недеља се ближила крају, понедељак ће обиљежити блага упала мишића и до краја напуњене, алкалне, батерије планинарске душе. Нек потраје до следеће акције, вриједило је!

Бранислав Макљеновић

40 41

Скривена СрбијаСТАЗОМ ПЕТРУШКИХ МОНАХА

Крајем маја, у организацији ПСД Јаворак из Параћина и Удружења Петрус из Забреге, отворена је планинарска стаза од Поповца до манастира Сисевац.

Као гости, међу 132 планинара из Србије налазило се и око 40 чланова нашег клуба, којима се указала прилика да се први пут упознају са овим, мало познатим делом Србије.

Стаза води кроз пределе нетакнуте природе, највећим делом уз реку Црницу, која међу својим обалама и литицама крије праву културну ризницу. На релативно малом простору налазе се остаци многобројних старих средњовековних манастира и утврђења подизаних током XIV и XV века. Ту су манастири: Петруша, Наманасија, Сисевац, цркве светог Јована Главосека, црква Огњене Марије… Такође, на десној обали реке налазе се и остаци старог града Петруса. Много тога, деценијама сакривено од очију јавности, и познато само малом броју стручњака и мештана. Али, кренимо редом.

Стаза почиње у Поповцу, месту недалеко од Параћина, познато по цементари, чије негативно дејство оставља дубок траг на и овако нарушене остатке грађевина. Одатле се убрзо спушта у клисуру реке Црнице и наилази се на манастир Петруша, са црквом Огњене Марије. Подигнут је током XIV века, а данас се налази у рушевинама. Од манастира, стрмом стазом излази се до Крстате стене и остатака средњовековног града Петруса. Он се налази недалеко од села Забрега, на 11 километара удаљености од Параћина. Са три стране је окружен литицама реке Црнице а са четврте утврђеним шанцем. Представљао је седиште пограничне области српске државе у XIV веку

41

и контролисао је везу Поморавља са долином Тимока. Господари Петруса били су жупан Вукослав и његов син Цреп. Данас се налази у рушевинама, међу којима доминира стена дугачка око 8 метара и висока око 6 која је у народу позната као Крстата стена. Легенда каже да је камен донела деспотица Јерина у својој кецељи да јој буде у средишту дворца. Остаци Петруса налазе се под заштитом државе. Сам град подигнут је на остацима утврђења још из доба Римљана. Петрус је био највећи утврђени град у средњем Поморављу па је цела област по њему и добила име – Петрушка област. Петрушка област је једина област на десној обали Велике Мораве која се стално налазила под влашћу Немањића. Последњи пут Петрус се помиње 1413. године, када га је заједно са већим бројем тврђава заузео Бајазитов син, Муса.

У непосредној близини града налази се и пећина са великим улазним отвором али и остаци манастирских комплекса, посвећених светом Јовану Главосеку и светој Марији Благој. Данас се обнавља део комплекса.

По предању, назив Црница потиче од немилог догађаја који се догодио за време Турака. Када је од њихове руке, у клисури Црнице, побијен велики народ, њихова крв је обојила реку и по њој, на жалост, и добила име.

Пратећи све време узводно реку стижемо до села Забрега, где обилазимо пар воденица и одмарамо се уз домаћу проју и чај. Пошто је река услед обилних падавина надошла и представљала незаобилазну препреку, стазу смо морали да продужимо, па до следећег духовног центра, манастира Наманасија, стижемо уз мало ходања по стенама. Манастир је подигнут у XV веку, у невероватном амбијенту нетакнуте природе, уз саме обале реке. Посвећен је светом Николи. Од манастира стаза улази у густу шуму, па се завршава после тачно седам сати хода, код манастира Сисевац. Сам манастир подигнут је у XIV веку, а само име Сисевац, Сисојевац или свети Сисоје везује се за име монаха Сисоја Синаита. Црква је посвећена светом Преображењу господњем. Данас представља велики духовни центар Србије. За разлику од поменутих манастира, Сисевац је активни манастир.

42 43

Укупна дужина стазе је 17 километара, и представља прави ужитак и откровење, јер највећим делом прати реку, уз константни жубор и хук воде што вашем организму чини праву благодет. Чињеница да стаза пролази кроз изузетно атрактивне пределе, који се константно допуњују са бројним историјским и културним знаменитостима, дају за право да ће овај крај у будућности представљати прави рај за све љубитеље природе, авантуристе и истраживаче, који ће у миру столетних стабала, уз жубор хладне Црнице, наћи мир и одмор за свој ум и тело.

Најмлађи учесник на стази имао је само 4 године и члан је ПД из Трстеника. У нашим редовима, поред Соколића, први пут на планинарењу су биле и ученице Гимназије Бранко Радичевић из Ковина. На крају за све учеснике акције и планинарска друштва и клубове уручене су Захвалнице и печати.

Уколико вам се жеља за пешачењем и упознавањем природних лепота Кучајских планина тек пробудила, од манастира Сисевац, поред лепо урађеног рибњака и ресторана можете да продужите туру све до врхова Јужног Кучаја и реке Грзе. А ту се поново можете одморити у планинарском дому и спремити за даљи пут ка планинама: Баба, Ртањ, Малиник... И тако док год вам је мило и срцу драго. А када се уморите поново се вратите на Црницу, па све испочетка.

Све поменуто уз већ познато гостопримство планинара из Параћина довољан су разлог да се ускоро поново видимо на истој локацији.

Бранислав Ровчанин

43

Тако близу а тако нестварнаКЛИСУРА РЕКЕ НЕРЕ

И тог јутра сам се пробудио рано и раздрагано, као сваки пут кад путујем. Одушевљење је било још веће јер смо овог пута неколицина нас путовали у ишчекивану али и непознату авантуру, са друге стране границе – правац Румунија. И поред проблема са преласком границе, пошто је пао систем (тако познато), екипа је, као и увек, била ведра и насмејана. Груја је добио свој бурек са вишњама па му се осмех протезао од увета до увета.

Први утисак није био импресиван: огромне рупе на путу и пуста села. Долазимо до села Саска Романа, надајући се бољем. На жалост, затворени туристички биро није нам много помогао, не знамо чак ни да ли смо на правом месту. Крећемо ка планинарском дому ког сам осмотрио на Интернету одакле почиње лепши део приче. Љубазна домаћица, са којом смо се споразумевали рукама и ногама, уз неки лош француски, припрема нам кафу и даје упуте за наше путешествије. Из приче сазнајемо да се викенд пре тога Нера излила те да ће нам можда бити тешко да прођемо целу стазу. Ипак, то нас није обесхрабрило, па са ранчевима на леђима крећемо низ друм.

Код прве раскрснице нисмо послушали савете наше домаћице, већ смо кренули узбрдо, видљиво обележеном планинарском стазом. Срећом, јер се ту експедицији прикључује нови члан, неустрашива куца Џеки, далеки рођак својих кинеских предака пекинезера. Коначно наилазимо и на неког на путу, чобанчића који се безбрижно играо скупљајући цвеће и лековито биље. Не знам да ли смо се ми, или се он више изненадио док смо пролазили кроз његово недођијско царство. Слика испред нас је била идилична, као са разгледнице: испред нас се налазио салаш поред кога је било језерце у коме су се купале патке и пар лабудова. Над салашем се уздизала планина, са својим зеленим пашњацима и стењем које се надвијало над кућом. Мирно место за одмор.

Кружећи, вратили смо се на прави пут и дошли до висећег моста који нас је све одушевио. Испод нас Нера је веома брзо протицала, правећи брзаке и вирове, што нас је подсетило да је претходна зима била јака са прилично снега. Овде је новопечени, четвороноги, члан имао проблема са прелажењем, али како Јелена није имала срца да га остави пренела га је преко моста. Са друге стране, жене из села су обављале своје пролетње радове у

44 45

повртњаку. Пут се наизменично дизао и спуштао пратећи реку. Ту смо наишли на први тунел кроз који нас је пут водио. Поред тунела налази се видиковац са прелепим погледом на реку, пашњаке и шуму. Са тог места могли смо да видимо пролећно буђење природе, иако је био облачан дан. Опремљени лампама и мобилним телефонима прошли смо кроз низ тунела, спуштајући се полако ка реци. Весела атмосфера нас није напустила ниједног тренутка. Шале и досетке су се смењивале из тунела у тунел, а осмех нам се није скидао са лица.

Спустивши се до реке, наилазимо и на препреку на коју нас је упозорила наша домаћица. Пошто смо увидели да је то само блато и како смо као искусни планинари понели резервну обућу, ову препреку лако прескачемо и са пола килограма блата на гојзерицама крећемо даље. Сусрећемо се са још неколико планинара, такође из Панчева, који су кренули на супротну страну. После размене пар реченица настављамо даље. Наилазимо на место где се река Беушница улива у Неру где нас сачекују љубазни домаћини националног парка. Један од њих, Миле, је Румун српског порекла те смо на нашем језику могли да добијемо све потребне информације везане за парк. Како је једна од њих била да су делови кањона реке Нере и даље потопљени крећемо уз реку Беушницу ка њеним водопадима. Већ на првом мостићу увидели смо да је ово прави потез, пошто се бистра вода реке играла, прескачући са камена на камен, правећи мале каскаде. Шум воде нас је упозорио да долазимо до првог већег водопада. Спустивши се са пута ка њему хук воде је био све јачи и јачи. И звук али и слика су били задивљујући.

После фотографисања и кратког уживања у чарима водопада наставили смо даље. Долазимо до акумулационог језерцета са прелепим одразима у њему, пошто је у том моменту и сунце измилело иза облака правећи нестварне призоре. Знали смо да ни ту није крај чарима Беушнице те смо наставили даље. Пролазимо кроз камп где су се млади играли на сунцу и уживали у роштиљу. Џеки је овде имао проблема са неким великим псима који су камп сматрали својом територијом, али смо неповређени сви прошли даље. Пут је водио изнад рибњака, у који смо ми наравно залутали.

Како смо се ближили водопадима, сретали смо све више и више планинара, и то читаве породице. Сви смо помислили на исто, било би лепо кад би у нашој Србији људи имали тај заједнички став ка природи и здравом начину живота. Овај део пута је водио кроз шуму. Коначно долазимо до каскада Беушнице, призора крај којег нико не остаје равнодушан. Река се сливала правећи свој степенаст пут даље ка реци Нери. Са друге стране

45

каскада налазило се језерце, вероватно још један од природних извора реке Беушнице. Бистрина воде могла се лако упоредити са бистринама река Таре или Пиве. Наишавши опет на наше, панчевачке планинаре, који су нас у међувремену престигли, добијамо информацију да до великог водопада има још петнаестак минута хода узбрдо. Одлучујемо да то оставимо за следећу недељу кад долазимо са већом групом и да у потпуности искористимо време за одмор у овој оази природе. У одмору је уживала и Џеки, смазавши и најмањи залогај сендвича који јој је дат. У овим тренуцима опуштања, заборавивши на све своје проблеме, човек може да схвати како је у ствари живот једноставан и радостан, наравно кад здравље служи.

Прибојавајући се да не падне мрак, али пуни утисака, враћамо се назад истим путем и даље уживајући у пријатним тренуцима поред реке. И на повратку смо имали исте проблеме: блато, Џекијев прелазак моста,... које смо пуни утисака лако решили, али и још неке моменте за памћење: залазак Сунца над Нером, претрчавање огромног зеца непосредно испред нас, нове шале и досетке. Коначно долазимо до дома и после пресвлачења окрепљујемо се сјајним Урсусом и одличним домаћим гулашом. У дому је сада владала весела атмосфера пошто је био пун младих и веселих људи, како из Румуније тако и из Немачке и других крајева Европе. Наишли смо и на газду дома са којим смо договорили даљу сарадњу. Пала је и партија фудбала, али нећу рећи ко је победио. Гледајући другаре како се безбрижно играју и веселе, схватио сам да смо сви победили и да ће се ова тура постати редовна.

Како је падао мрак дошло је и време да се крене назад. Нажалост морали смо да се опростимо и од Џеки. Тојота је јурила кроз сумрак, назад ка Панчеву. Излазећи из оближњег места Саска Монтана поздравили смо се са Нером до следеће недеље.

А следеће недеље било нас је четрдесетак... Али о томе неком другом приликомСрђан Никић

46 47

Плућа Панчева НАРОДНА БАШТА КРОЗ ВЕКОВЕ

Народна башта, једини парк у Панчеву, настала је 1829. године, по замисли и идејном пројекту бригадног генерала Михајла Михаљевића у жељи да Панчево добије парк по узору на друге градове Централне Европе. Тада је парк, који је настао од омање шуме, био површине 16 јутара. Током времена мењао је садржаје, површину и функције. Од настанка, извршене су четири реконструкције. До смањења површине дошло је изградњом железничке пруге, пробијањем садашње Првомајске улице, проширењем болничког комплекса и постављања комплекса трафо-станице. Данас његова површина износи око 15 хектара.

Важан датум за овај парк је 1905. година, када је у њему одржана велика Светска пољопривредно-индустријска изложба са циљем упознавања Балкана и Европе са панчевачким занатским и пољопривредним производима и индустријом.

Парк је до проширења (2009. године), имао облик правилног троугла, у чијем се тежишту налазио музички павиљон са цветним партерима, до кога су водиле три главне стазе које и данас постоје. Остала површина парка била је испресецана стазама у пејзажном стилу, израђеним од ризле. Осим тога, на површини парка, у близини волијере (музичког павиљона), у једном периоду налазило се и језеро са мостићима, као и тениски терени.

Парк је био ограђен зиданом оградом од стубаца и испуном од кованог гвожђа. На главном и споредним улазима налазиле су се капије. Прва реконструкција парка спроведена је 1965. године. До тог времена парк није имао водоводну мрежу и расвету као ни уређене стазе.

После уређења парк је добио нове стазе, а у централном делу фонтану, хидрантску мрежу, расвету, јавни тоалет и бетонске клупе. Подаци говоре да је без плана за санацију биљног фонда посечен велики број жбунастих врста као и вредни примерци појединих ретких дрвенастих врста.

На главном прилазу парку 1969. године, постављен је споменик оснивачу листа Панчевац Јовану Павловићу. Парком су тада доминирале врсте рода Tilia sp. - липа,

којих је било преко 300 стабала. Она се читавом својом дужином наслања на суседну површину некадашњег Расадника, која је после дугогодишње запуштености, 2009. године рашчишћена и уређена као проширење постојећег парка.

Већ годинама уназад у Панчеву се говорило о неопходности преуређења градског парка, али све идеје углавном су остајале на папиру. Тако све до 2005. године, када је покренута озбиљна кампања ЈКП Зеленило у циљу прикупљања средстава за њихово остварење. Уз свесрдну подршку општинских власти, италијанских градова и провинција: Provincia di Ravenna, град Cervia и разних организација (ХИП Пертохемија, ЕФГ Банка, предузеће ENES Cagliari, Sardenia), крећу обимни радови на уређењу Народне баште.

Пре свега, освануо је нови, врло важан документ Главни пројекат Озелењавање Народне баште у Панчеву, који је предвидео реконструкцију постојећег парка са проширењем на суседну површину. Њиме је обухваћено обнављање постојећих и изградња нових стаза, подизање музичког павиљона, фонтане, дечијих игралишта, трим стазе, садња разноликог дрвенастог, жбунастог и другог растиња, замена старог парковског намештаја новим, а да би све наведено могло да функционише и постављање мреже подземних инсталација.

Радови на реконструкцији почели су још 2008. године, када је припремљен терен бившег расадника у виду обимних земљаних радова и радова на раскрчивању те површине и проширењу парка на још око 5 хектара. Први грађевински радови обухватили су изградњу ограде око парка и капија на улазима у парк. Настављено је постављањем нових подземних инсталација неопходних за функционисање мреже канделабара, чесми, фонтана, заливног система и јавних тоалета. Већина постојећих утабаних земљаних стаза биле су трасе новим, поплочаним стазама и служиле су као путоказ најчешће коришћених комуникација. На новом делу парка, који се читавом својом дужином наслања на стари, и са којим је парк проширен на укупно 15 ха, налази се нова мрежа пешачких стаза обликованих у слободном, пејзажном стилу, за разлику од главних стаза старог дела парка које се највише користе у сврху транзита, из ког разлога су праволинијски обликоване.

47

Уместо постојеће централне фонтане која већ деценијама није била у функцији, на том месту подигнут је музички павиљон – волијера, по узору на првобитни, површине oкo 20 м², намењен одржавању концерата и других манифестација на отвореном. Плато који је окружује је проширен и сада је другачијег, кружног облика како би могао да прими већи број људи. Дечије игралиште, лоцирано ближе улици Милоша Требињца, на месту на коме се некада и налазило, поново је подигнуто. Осим овог игралишта, изграђена су и четири већа, са подлогом од гуме и модерним справама, а једно од њих налази се у сенци најстаријих храстова у парку. Трим стаза, коју су утабали љубитељи трчања у природи, остала је на постојећој траси у дужини од 1150 метара. Изведена је од тартана и поред ње су постављене разне справе за вежбање које заједно чине теретану на отвореном. Велики број садница је посађен још у току радова у деловима парка који нису били изложени интервенцијама. По завршетку грађевинских радова посађена су стабла дрвећа и саднице жбуња, руже, перене и сезонско цвеће. На читавој површини сејана је трава а у новом делу парка постављен је систем за аутоматско заливање. Последња интервенција у парку била је изградња кафе галерије у близини музичког павиљона и дечијих игралишта. Објекат је грађен од еколошких материјала. Иако модерног изгледа, успешно је уклопљен у природно окружење.

Највредније у Народној башти је свакако њен разноврстан био фонд пре свега дрвенастих врста. У

њему расту Тilia argentea – сребрнолисна липа, Acer campestre - клен, Acer negundo - пајавац, Gleditsia triac-anthos - гледичија, Acer platanoides - млеч, Acer pseudo-platanus – горски јавор, Catalpa bignonioides - каталпа, Pinus nigra – црни бор, Aesculus hippocastanum -дивљи кестен, Quercus robur – храст лужњак, Larix decidua - ариш, Taxus baccata - тиса, Sorbus torminalis - брекиња, Platanus x acerifolia – јаворолисни платан, Pinus silvestre – бели бор, Liriodendron tulipifera - тулипановац, Juglans nigra – црни орах, Cornus mas - дрен,... У парку станује преко седамдесет различитих биљних врста. Приликом последње реконструкције унете су и нове форме као нпр. Robinia pseudoacacia „Umbraculifera“ - багрем кугласте форме крошње сађен у дрвореду уз нове стазе на новом делу парка. Највреднији примерци стабала су свакако стабла Quercus robur – храста лужњака, који су најстарији становници, изузетно лепо развијени, процењене старости преко сто година. Као такви добили су и посебан третман приликом планирања расвете па је неколицина осветљена рефлекторима.

Народна башта испуњава многе функције: рекреативну, санитарну, естетску, образовну, заштитну и транзитну. Ипак, најбитнија је чињеница да она данас представља омиљено и главно излетиште наших грађана. А да би то остало и у будућности, неопходно је да се стално одржава и обнавља. У томе требамо сви да учествујемо, јер за нас, грађане, она је од непроцењиве вредности.

Жења Маринковић

48 49

Пешачењем кроз историјуРАВНА ГОРА И СУВОБОР

Ваљевске планине представљају најчешће посећивану дестинацију, која заузима значајно место у плану акција Клуба, већ осам година за редом. Разнолик и атрактиван терен, богатство флоре и фауне, бројне клисуре и кањони, духовни центри и врхунски видиковци, прошарани лековитим травама, чине један од основних разлога да се за ово подручје тражи увек место више.

Географски, оне обухватају планински венац који чине: Рајац, Сувобор, Маљен, Маглеш, Повлен, Јабланик и Медведник. Најнижа у том венцу је планина Рајац (848 метара), а највиша Повлен (1346 метара). Туристички је најпознатија планина Маљен, са ваздушном бањом Дивчибаре. Међутим, иако се не издваја по висини ни туристичкој атрактивности, посебно место припада планини Сувобор. И то првенствено због огромног историјског значаја за наш народ. Наиме, у кратком временском периоду, на овом подручју одиграли су се значајни догађаји, који су у неком делу и определили судбину земље.

Прича о Сувобору везана је за Први светски рат и моменат када је силна Аустро-угарска војска, на крајње подмукао начин, свим силама кренула да покори Србију. Још увек видајући ране из Балканских ратова, српска војска је неспремно дочекала атак силне царевине, и у првим данима рата трпела значајне губитке. Међутим, српски сељак је тврд орах, што би рекао владика Његош, не сломи га ал зубе поломи. Иако је то по свим параметрима била борба Давида против Голијата, српска војска је те 1914. године, уписивала по ко зна који пут место у светској историји. Потпуно деморалисана војска као феникс се подигла из пепела и под командом војводе Живојина Мишића преузела офанзиву, и у чувеној Колубарској бици кренула у одлучујући контра напад, извојевавши велику победу. Кључне операције у овим борбама одиграле су се управо на подручју Сувобора, по

49

чему је једно време битка и називана Сувоборска. Врхунским маневром српска војска је однела победу и ушла у све уџбенике историје, а војвода Живојин Мишић и његова стратегија постали су предмет изучавања на свим значајнијим војним академијама света.

Двадесетак година касније, судбина се поновила. Док је Трећи рајх харао Европом на подручју Равне горе, у подножју Сувобора, група родољуба спремала се да пружи отпор суровом Хитлеру. У мају 1941. године, под командом ђенерала Драже Михаиловића, на овом подручју формиран је Равногорски покрет, који је покренуо прве организоване борбе против Немаца у II светском рату. У редовима припадника овог покрета налазио се и син славног војводе Мишића, Александар. У сећање на Дражу Михаиловића и Равногорски покрет, на Равној гори подигнут је споменик ђенералу Дражи, спомен дом и црква посвећена светом Ђорђу. Победа идеолошког неистомишљеника у II светском рату условила је да ово подручје остане у потпуности неразвијено, што се на крају показало као одличан потез, јер је то данас уједно један од најчистијих крајева Србије. Самим тим он пружа велике могућности за планинарење и уживање у нетакнутој природи. Недалеко од споменика налази се Мокра пећина и извориште реке Граб, мало даље планине Рајац и Маљен, а на дан хода Овчар и Каблар, Островица и Рудник. Такође, ту су и легендарно село Ба, Коштунићи и Струганик, родно место војводе Мишића, законом заштићена Рибничка пећина, као и бања Врујци, позната по својим термалним и лековитим водама. За свакога по нешто. Већи део планинарских стаза ка овим одредиштима је маркиран и добро обележен, што знатно олакшава кретање по терену.

Крајем марта, група од 50 чланова клуба имала је прилике да у правој зимској идили, пртећи снег, преко Сувобора и Равне горе, закорачи у славну прошлост Србије.

Бранислав Ровчанин

50 51

ВАЉЕВСКО ХОДОЧАШЋЕ

Драги читаоци добио сам могућност да по други пут пишем за часопис Соху небеску. У прошлогодишњем броју поделио сам са Вама своје искуство са Хиландарског путешествија, обиласка Светогорских манастира и боравка на Светој гори. Спречен разним обавезама везаним за факултет, нисам био у могућности да и ове године посетим Свету Гору. Гледајући да улепшам себи протекло лето, одлучио сам да одем негде на неколико дана ван Панчева.

Идеја коју сам реализовао није дошла спонтано. О оваквом подухвату размишљао сам још од протекле године. Највећу инспирацију у мени пробудио је верујем свима нама познати филм Ходајући Србијом и Црном гором који је Бранислав Ровчанин заједно са Иваном Грујићићем снимио лета 2006. године. Филм сам гледао више пута и када бих га изнова погледао, идеја да направим нешто слично као што су Бане и Груја урадили, само је још више расла. Прво што је требало урадити је то да се нађе погодан терен за планинарење. Било ми је важно да рута којом ћу се кретати буде мени позната или бар делимично позната. Донео сам одлуку да то буде нека од Ваљевских планина, у овом случају Маљен и место Дивчибаре на које сам ишао више пута на припреме као атлетичар са клубом Динамо из Панчева. Међутим, таква тура била би изузетно једноставна, па сам је хтео проширити са обиласком оближњих манастира у околини града Ваљева. Овакав излет би се могао назвати правим ходочашћем што сам у крајњем случају највише и желео.

Ходочашћа представљају дугачка путовања на одређена света места. Она су одувек била присутна како код Хришћана тако и код припадника других вероисповести. Најпознатије ходочашће међу православним Србима

51

је свакако обилазак свете земље Израел у којој се одвио цео живот Господа нашег Исуса Христа. Хришћани на ходочашће одлазе у посету Христовом гробу у Јерусалим као и у свете хришћанске градове попут Назарета, Витлејема, Јерихона, Емауса... После ходочашћа, ходочасник има право да своме имену дода префикс хаџи. Многа србска презимена потичу од таквих предака јер се тај статус сматрао врло престижним за самог носиоца. Обилазак горе Синај, на Синајском полуострву у Египту, где је Мојсије примио од Бога таблице са десет Божијих заповести, такође спада у веома популарно ходочашће. Надам се да ће ме пут једнога дана одвести и у Свету земљу.

Пошто је пала одлука да се у околини града Ваљева одигра то моје дуго ишчекивано ходочашће, приступио сам озбиљним припремама. Подршка Бранислава Ровчанина била је свакако неопходна за једну овакву акцију. Сем подршке добио сам и неопходну опрему. Морам признати да су неки мислили да сам луд када сам им причао да желим да спроведем једну овакву идеју. Међутим, један од мојих пријатеља је био луд у истој мери као и ја, тако да сам добио сапутника на ходочашћу. Ради се о Михаилу Новаковићу, студенту Природно математичког факултета у Београду. Михаил је целог живота био спортиста. Тренирао је разне спортове. Био је успешан џудиста а као боксер нашао се у самом врху државе. Донедавно сам га кондицијиски тренирао док је био кајакаш.

Све је било спремно за пут. Кренули смо у понедељак увече 6. августа Беовозом до Београда, где смо чекали поноћи воз за Ваљево. У Ваљево смо стигли у ране јутарње часове - тачније у пола два. Тамо нас је дочекао мој пријатељ Александар Петровић, студент Богословског факултета, који ће нам причувати тежи део опреме док будемо обилазили манастире Ваљева. Аца нас је спровео кроз Ваљево како бисмо га боље упознали. Ту се растајемо на краће време до нашег следећег виђења. Нисмо успели да се људски одморимо, па смо са пола снаге, око пола пет ујутру кренули пешице према Јовањи, нашем првом манастиру, који се налази на путу за Бајину башту. На путу до Јовање придружило нам се мало куче које ће бити наш верни пратилац током целе руте. У манастир Јовања стигли смо за сат и по. Манастирска

52 53

црква, посвећена светом Јовану Крститељу, одушевила нас је својим богатим руским иконама. Манастирски извор нам је послужио као добра окрепа за наставак нашег даљег путешествија. Када се изађе из манастира прво што се угледа је велики успон који води до села Лелић и истоименог манастира. Савладавши успон улазимо у прелепу шуму и полако се ближимо Лелићу. Посебну пажњу привукле су ми тањирасте вртаче које су карактеристичне за ове крајеве. Јављају се на заравњеним теренима, где се воде дуже задржавају на површини и обављају растварање. Погодне су за пољопривреду, понајвише за виноградарство.

Око 9 сати ујутру стижемо у манастир Лелић, где смо се одморили и поклонили моштима Светог владике Николаја Србског. Обишли смо и музеј који се налази у оквиру самог манастира. Крећемо даље према реци Градац на којој ћемо направити паузу у оквиру еколошког домаћинства. Река Градац је једна од ретких река у Србији која је питка скоро целим својим током. Веома ми је драго да у Србији још постоји таквих река упркос преобимном загађивању. Настављамо даље и стижемо у манастир Ћелије. Ћелије су веома уређен манастир. Сестринство манастира се уредно брине да све буде у најбољем реду. У то сам се уверио лично јер сам на славу манастира Ћелије долазио неколико претходних година као гост. Црква у манастиру Ћелије посвећена је светим Архангелима. У њој народ може да целива светиње Јерусалима које је манастир добио на поклон. Поред цркве налази се гроб нашег најновијег светитеља и великог теолога Светог Аве Јустина Поповића који смо целивали и над којим смо се помолили за здравље и за успешан наставак нашег даљег ходочашћа. Када се изађе из манастира и крене према граду Ваљеву чекао нас је успон који је био знатно дужи и тежи у односу на онај испред манастира Јовања. Савладавши и ову препреку, спуштамо се асфалтним путем до Ваљева. У Тешњар, стари део Ваљева, дошли смо око пола два поподне где смо завршили ову кружну туру, која је износила око 30 километара. Ту нас је поново дочекао Александар и предложио нам да одемо до отвореног купалишта на реци Градац која се у Ваљеву улива у реку Колубару. Боравак на купалишту нас је фино освежио и умор је зачас нестао. Растали смо се са Александром и

53

том приликом му захвалили на указаној помоћи. Преузели смо опрему за камповање и наставили даље према планини Маљен, тачније према Дивчибарама. Око пет сати поподне стигли смо у Дивчибаре, где нас је дочекао Саша Ђорђевић, управник Паневачког одмаралишта. Овом приликом се захваљујем свом пријатељу Саши који нам је омогућио да распростремо шатор на малој ливади поред самог одмаралишта. Одмаралиште које Саша успешно води већ дужи низ година лепо функционише и окупља спортисте града Панчева који током летњих и зимских распуста долазе и бораве у њему током својих спортских припрема. На Дивчибарама сам се сусрео и са мојим пријатељима атлетичарима, Радомиром Раздољцем и Дамјаном Шуљом. За два дана требали су да дођу и остали атлетичари Панчевачког Динама међу којима ће се наћи наш пријатељ Душан Даниловски члан клуба Соко који ће боравити са нама у шатору.

На Дивчибарама сам остао неколико дана. Главни разлог за то је манастирска слава у храму Светог Пантелејмона кога наша црква слави 9. августа што је и круна целокупног ходочашћа. Ову цркву подигао је протојереј - ставрофор Стојадин Павловић давне 1996 године. Отац Стојадин сада обавља функцију директора Патријаршијске управне канцеларије а дивчибарску цркву тренутно води свештеник Ненад Јездић. У цркви се налазе честице са моштима Светог Пантелејмона, Светог Николаја Србског, Свете Петке као и воздух Светог Василија Острошког. Незаобилазна је чињеница поменути и прелеп фрескопис у цркви. На славској литургији сам имао улогу саслужитеља, помагача свештенику (чтец), што ме је јако обрадовало. Интересантно је то да су Дивчибаре прва планинска бања на којој је изграђен Православни храм.Ја Дивчибаре истовремено доживљавам и као духовну бању. Из тог разога сам ову духовну бању и укључио у ходочашће. На дан славе се одржавају народне манифестације, попут трке коња, вашара, мото скупа и др. Ове године је организован рок концерт који се јако допао Михаилу и Душану, великим љубитељима рок музике.

Остатак свог боравка на Дивчибарама провео сам у обиласку врхова планине Маљен, међу којима је најпознатији Црни врх са 1096 метара надморске висине. Са овог врха могуће је видети све планине које се простиру дуж централне и јужне Србије. Чак је могуће угледати Дурмитор када је лепо време. Највећи врх Маљена износи 1104 метара и назива се Краљев стол. Поред ова два врха нисмо пропустили да обиђемо врх Паљбу са којег се као и са Црног врха спушта леп поглед на Шумадију. Велики и мали Голубац су били такође занимљиви врхови. На њима смо јели дивље купине што нам је представљало велики ужитак. Љути крш, један од врхова Маљена посебан је по томе што се у његовој близини налази строги природни резерват Црна река који је под државном заштитом. Изузетно је богат кисеоником, тако да је Душан идући до Љутог крша доживео благу вртоглавицу. Подручје у околини Дивчибара веома је богато јестивим печуркама. Ове године их нажалост није било због велике суше која је уништила ове крајеве.Такође бих нагласио да је ово подручје веома корисно за атлетски тренинг што је највише уродило плодом код панчевачких атлетичара. Oни су захваљујући припремама на Дивчибарама постизали знатно вредније резултате на такмичењима.

После неколико дана боравка у околини Ваљева дошло је време растанка са нашим драгим Дивчибарама. Михаил је отишао дан пре мене због одређених обавеза. Душан је остао још неколико дана како би се вратио организованим превозом са остатком панчевачких спортиста. Остало је још да се поздравим са управником Сашом и осталим мојим пријатељима. Улазим у аутобус за Београд одакле настављам пут ка Панчеву где се завршава моја прича. Путујући назад према Панчеву размишљао сам о плaновима за наредну годину.

Било је ово једно лепо искуство за мене. Полако се ближи нова студентска школска година у коју улазим са пуно снаге и ентузијазма. Надам се да ћу следеће године успети да проширим ову руту и обиђем и остале Ваљевске манастире.

Филип Влајићфотографије: Душан Дуца Даниловски

54 55

Летња авантураПРЕКО МОРА И СЕДАМ ГОРА

После шест година, од чувене авантуре Ходајући Србијом и Црном Гором, двојац Сокола, Груја и Бане, кренуо је у нову летњу авантуру. Могло би се рећи мало другачију од већ поменуте али изузетно поучне.

Током лета спаковали смо планинарску опрему, решени да кренемо пут Црне Горе без посебног плана, са мапама у руци и жељом да паузе правимо где год нам се за то укаже прилика. Циљ је упознавање и обилазак нових терена. Опуштено и без тензија, што би рекли нашим Соколовским речником. И тако је и било, од самог старта.

Кренули смо опуштено из Херцег Новог. Канли кула и концерт Владе Георгијева, били су увертира за дружење са Боком Которском. Уследило је ноћно купање у Зеленици и Баошићима, обилазак Столива и Прчња, чиме смо и завршили дружење са сињим морем и Невјестом Јадрана. Которским серпентинама, посматрајући небеске врхове Ловћена, стижемо на Његуше, родно место владике Петра II Петровића Његоша. Прича о историји, делу славног владике, не би била потпуна без медовине и чувеног Његушког пршута и по које чашице домаће лозе. Кажу стари, ваља се, а њих треба слушати. Ово последње појачано и његушким сиром дегустирали смо у најстаријој кафани у Црној Гори, Код Пера на Буковицу. Омамљени мирисом пршута, лозе и сира, стижемо у некадашњи центар Црне Горе, Ријеку Црнојевића. Мало месташце, до пре пар година у потпуности запуштено,

55

данас почиње полако да се буди из деценијске учмалости. Невероватна амбијентална целина у којој се преплићу, са једне стране, стара народна архитектура, овековечена вичним мајсторима и све укомпоновано у складу са природом, и дух комунистичког сивила, бездушног и коцкастог, са друге стране. На велику срећу, људи се враћају у памет, па старо градитељство почиње да се обнавља и Ријека Црнојевића започиње нови живот. На самој обали, уз мирис Скадарског језера, највећег на Балканском полуострву, подижемо шатор, и проводимо ноћ. Јутарње сунце дочекујемо у данашњој престоници Црне Горе, на Цетињу, пред вратима и уз звуке звона древне светиње, Цетињског манастира.

Један од најзначајнијих средњовековних српских споменика у својој ризници чува непроцењиво благо: руку Јована Крститеља и Чесницу часног крста, а све то под будним оком Светог Петра Цетињског, чије се мошти налазе у самом манастиру. Трећа реликвија, икона Богородице Филермосе, на жалост не налази се под заштитом цркве и у склопу манастира, већ се чува у Народном музеју Црне Горе. Све три реликвије заједно спадају у најзначајније реликвије хришћанства и уз невероватно путешествије, које само Божја рука може да приреди, доспеле су на Цетиње. Сама ризница Цетињског манастира је прича за себе и спада у најбогатије на нашем тлу. На свега пар минута од манастира налазе се и Биљарда, црква Ивана Црнојевића, музеј краља Николе, Богословија, Народни музеј, и многобројни културни споменици, који сви заједно дају невероватан осећај да се налазите у периоду славних витезова, чувара многобројних светиња и на моменат вас враћају далеко у прошлост. На узвишењу изнад манастира, познатијем као Орлов крш, подигнут је гроб владике Данила I Петровића Његоша,

56 57

опеваног у Горском вијенцу. Када смо кренули пешке ка њему, били смо не мало изненађени угледавши, у шест сати ујутру, два старца како свако за себе и са својим мислима, пешачи до споменика, ради рекреације, здравља и прочишћења душе и мисли. Кажу да им је то свакодневни ритуал. Старци јесу, али само по годинама. По стању духа и енергије коју носе са собом позавидели би им и много млађи од њих. Овај тренд пешачења и рекреације, на најневероватнијим путевима пратиће нас све време боравка на подручју Цетиња и његове околине. Црногорци су се масовно дали на пешачење и здрав живот. Велика и позитивна промена од мог последњег доласка на ово подручје, пре седам година.

Изнад Цетиња уздиже се горостасни Ловћен, на чијем се врху налази маузолеј владике Петра II Петровића Његоша. Владика и највећи мислилац и геније, кога је изнедрио наш народ, свој мир је пронашао на врху са кога поглед пуца на целу Црну Гору и Србију. Уствари, тако би требало да буде, али… Последња Његошева жеља је била да буде сахрањен на поменутом месту у цркви коју је за живота подигао. Мала и скромна капелица, посвећена Светом Петру Цетињском, у потпуности је била у духу Његоша и самог Ловћена. Смутна времена и многобројни непријатељи трудили су се вековима да униште симбол слободарског духа. Оно што није пошло за руком Аустријанцима и Италијанима, пошло је црногорским комунистима који су на Петровдан 1972. године, уз противљење целокупне домаће и светске јавности и сваког здравог ума нарушили тај амбијент, срушили капелицу, и подигли огромну хладну бездушну грађевину. Не испунивши последњу Његошеву жељу. Чињеница да данас после више од четири деценије аманет владике није испуњен говори о томе да као народ нисмо довољно

57

сазрели. Јер, уколико нисмо у могућности да чувамо и поштујемо жеље и дела славних предака и то најбољих међу нама, како можемо очекивати да нам буде добро! Иницијатива за враћање старе капелице је поново постала актуелна и искрено се надам да ће Његош напокон пронаћи свој мир. Нисмо желели да обилазимо маузолеј већ се наше дружење са националним парком Ловћен завршава на Ивановим коритима. Познато излетиште, песмом опевано, урађено је, на наше потпуно одушевљење, у потпуности у складу са природом. Ни један једини део не одскаче од амбијента и природе која га окружује. Ресторани националне кухиње, зграда националног парка, бројна игралишта, дечије одмаралиште, бројне пешачке, бициклистичке и еколошке стазе одлично су маркиране и повезују овај део са морем и националним парком. Огромни авантура парк, са безброј разних стаза оставио нас је без текста. Дефинитивно пун погодак. Без обзира на афинитете на овом месту наћи ћете разоноду и свој мир. Посебно нас је одушевила чињеница да је цело излетиште било препуно туриста и деце.

Кобиљи до и Цуцка јека!!! Ни на небу ни на земљи. Путем којим је тешко мимоићи се и пешке а камоли аутомобилом, после тачно 80 километара од Цетиња, стижемо у типично крашко подручје. Сатима смо мислили да идемо путем који води нигде али преварили смо се. Пред нама се одједном, у мору камена, појавила једна од ретких ливада а на њој призор који остаје за цео живот. Огромна концертна бина са видео бимом, пратећом опремом, и 3000 хиљаде душа са свих страна Црне Горе, и околине. Разлог је већ поменута Цуцка јека! Концерт познатог бубњара Драгољуба Ђуричина који је рођен на овом месту. Каква енергија и доживљај. На бини се смењују бројни уметници, певачи, гуслари, бубњари, песници… и сви са жељом да Цуцка јека одјекне што

58 59

даље, и да расеје ову невероватну количину позитивне енергије широм планете. Драгољубе, свака част! Прво на идеји да се у оваквом амбијенту, направи овакав концерт, а затим и на организацији и реализацији. Нешто што никако не треба пропустити уколико вас у периоду одржавања пут нанесе у Црну Гору. И оно што нас је посебно импресионирало, сви присутни и стари и млади без иједног и најмањег инцидента уживали су и певали уз традиционалне и савремене звуке бројних инструмената.

Док су нам звуци бубњева одзвањали у главама нашли смо се на ивици кањона Мораче. Смарагдно зелена лепотица ужурбано је хрлила Скадарском језеру и мору у загрљај. На њеној левој обали преко пута магистрале налази се неколико кућа, до којих воде мостови у стилу Индијане Џонс, и за прелазак којих вам је неопходно мало храбрости. Какво место за живот. Прелазимо преко једног, чини нам се највећег, моста на овом делу. Морача је испод нас и њен хук и кристално чиста и хладна вода мами нас да летњу жегу ублажимо у њеним буковима. Изазов и прилика каја се не пропушта. Више од тридесет минута купања, роњења, и уживања у благодетима горске лепотице. За тили час из амбијента хладне реке нашли смо се у једној од три очуване прашуме у Европи Биоградској гори. Стабла букве старости и до 400 година, са својом висином до 40 метара парају небо и праве одличну хладовину, и заједно са Биоградским језером представљају право место за релаксацију душе и тела.

Наша следећа одредница је Златарско језеро. Познат нам је терен јер смо на његовим обалама 2006. године, на нашем путу ка манастиру Острог, провели ноћ. Не мењамо традицију. Сунце је таман кренуло да обасјава

59

површину језера а ми смо се нашли у Сирогојну. Чувено село недалеко од Златибора, познато је по дугој традицији прављења џемпера, али и по музеју Старо село, једином отвореном музеју на подручју Балкана. Наиме, у склопу музеја на једном месту налазе се куће динарског типа, карактеристичне за подручје Старог Влаха (предео од планине Таре до Озрена). На релативно малом простору створена је прилика да се сваки знатижељник упозна са начином живљења, архитектуром и традицијом овог поднебља. Свако домаћинство је прича за себе и на крајње веродостојан начин осликава услове живота а домаћин који вас дочекује, у сваком од њих, пренеће вам део прошлих времена. У склопу музеја налази се и етно ресторан са специјалитетима краја, продавница са сувенирима, галерија, бунгалови за спавање. Све уклопљено у амбијенталну целину и ушушкано топлином домаћина. Без грешке и замерке, свака част. Заједно са Мокром гором и Ђавољом вароши ово је дефинитивно прави пример како треба да се ради и презентују праве вредности и традиција. Са обиласком Сирогојна уједно се завршила и наша летња авантура, пуна лепих тренутака и доживљаја.

Посебну захвалност током путешествија дугујемо оцу Јакову који нам је био водич и на најбољи начин пренео дух и историју Цетиња и Цетињског манастира и у правом светлу био духовни учитељ на нашем путу

До нове авантуре поздрављају вас Иван Грујичић и Бранислав Ровчанин.

60 61

Између неба и земљеСОКОЛОВО ГНЕЗДО

У претходном броју Сохе небеске, у тексту Нешто сасвим ново представили смо вам у најкраћем Соколово гнездо - резиденцију Соколова. Наиме, после дугогодишњег трагања за локацијом где ћемо свити своје гнездо и у континуитету радити на проучавању природе, пронашли смо Крушевички вис, само срце Шумадије. Смештен на сто километара удаљености од Панчева, у непосредној близини Лазаревца и Аранђеловца, на надморској виини од око 400 метара, налази се један од најлепших видиковаца на Ваљевске и Шумадијске планине, са директним погледом на осам планина, међу којима се истиче Островица.

У сарадњи са Центром за проучавање природе, 2011. године се кренуло у изградњу Соколовог гнезда. На површини од нешто мање од три хектара започети су први радови. Током 2012. године уведена је струја, окречена и комплетно опремљена кухиња, набављени су кревети, сређен је постојећи вајат, па је објекат у потпуности оспособљен за боравак 10 планинара. Уз смештај под шаторима, тај број се знатно повећава. Такође, уређено је и огњиште и то на месту одакле поглед пуца на Островицу и Рудник.

Поред уређења инфраструктуре започети су и радови на уређењу воћњака. Тачније, најпре је обављено крчење старог воћњака и припрема земље за садњу новог, која је планирана током наредне године.

61

Стварањем првих услова за несметан боравак, кренуло се у организацију планинарских кампова, па је током лета организован седми Соко – Еко камп. У континуитету од почетка године, једном месечно, долазило се у Соколово гнездо у мањим или већим групама, радило на његовом сређивању али и упознавању околних терена.

Сувишно је напомињати да су све те акције обављене уз огромну позитивну енергију, која је заједно са лековитом климом и ваздушним струјама, учинила да се сваки рад обавља без већих напора, са осмехом на лицу.

Крајем октобра дошло је време да се са постигнутим резултатима упознају и други планинари. У госте су позвани чланови ПЕК Гора из Крагујевца, са којима већ годинама сарађујемо. Окупљање је било код школе у Крушевици, одакле је кренула пешачка тура. Поред извора киселе воде, излазимо на гребен и после сат хода стижемо у Соколово гнездо. Уз погачу, со и ракију дочекују нас домаћини Сава, Поп и Величина. Уследила је кратка пауза, коју је председник ПЕК Гора искористио да нам уручи јединствен поклон, гнездо Сокола, уз маскоту Шумадинца и књигу о Крагујевцу. После тога настављено је пешачење, ка Дебелом брду. Низали су се један за другим видиковци на околне планине. Са највише тачке пружао се јединствен поглед на Крушевички вис и Соколово гнездо. Док су поменути домаћини испробавали грнчарију из Злакусе, у којој се крчкао пасуљ, тура је приведена крају. Одлично време искоришћено је за одмарање и дужу паузу, уз дегустацију домаће хране и одлично припремљеног пасуља.

62 63

Сама локација одлична је за рекреативни боравак у природи, потпуни одмор и релаксацију организма, са огромним могућностима за: бициклизам, пешачење, оријентиринг, производњу здраве хране и друге сродне активности У непосредној близини се налазе језеро Гараши и Буковичка бања, па се и благодети водене терапије могу искористити на најбољи начин. Уједно, локалитет представља одличан полигон за географију, биологију и астрономију.

У 2013. години, планирано је даље уређење инфраструктуре и завршетак радова на огњишту, изградња надстрешнице, тушева, и сређивање кутака за уживање, све то уз већ поменуту садњу воћњака и уређење нових површина за гајење органских култура. Посебан акценат биће на обележавању и маркирању планинарских стаза ка битним одредиштима.

Како год, у наредном периоду очекују се значајније активности на датом локалитету а све то праћено бројним камповима, са циљем да Соколово гнездо постане права резиденција љубитеља природе, али, пре свега, место где ће на несметан начин учити и стасавати нове генерације Соколића, који ће ову нашу причу преносити наредним генерацијама.

Љубитељи природе и путници намерници, уколико вас нанесе пут у Шумадију, свратите, очекујемо вас у топлом амбијенту Соколовог гнезда.

Добродошли!!!

63

Древној цивилизацији у сусретЈУЖНА АМЕРИКА

Пре две године Властимир Адамовић закорачио је у свет високих планина и том приликом извршио успоне на врхове преко 4.000 метара на подручју Ирана и Индонезије. Да ту традицију не би прекинуо током априла имао је прилике да се упозна са древним цивилизацијама Инка и Маја.

Мачу Пикчу, језеро Тикикака, древни угашени и активни вулкани, величанствени врхови Анда који парају небо, представљали су само делић нестварне природе и културе која му се пружила као на длану, током месец дана дугог боравка на подручју Јужне Америке. После неколико успона на врхове око 4.500 метара висине уследио је успон на Мисти и висину 5.875 метара и сусрет са још увек активним вулканом, који је своју јачу ерупцију имао средином двадесетог века. Сва срећа па је вулкан мировао како би нам се Властимир вратио и пренео причу о Јужној Америци и древним цивилизацијама.

Све честитке за извршене успоне уз напомену да не посустајете током наредне године, већ још озбиљније кренете у сусрет високим планинама.

64 65

На извору природеСОКО – ЕКО КАМП

Школско звоно које означава почетак распуста и крај мукотрпног рада у учионицама, означава уједно и почетак припрема за организовање Соко – Еко кампа. Наиме, овај камп већ седму годину за редом организује се за најмлађе чланове клуба, наше Соколиће. Традицију не ваља мењати, па смо и овог лета спаковали шаторе и вреће, и кренули пут Шумадије и Соколовог гнезда, у нове летње изазове и авантуре.

65

КУЧАЈ И ГОЛУБАЦ

Тај, мало топлији априлски дан искористили смо за обилазак Кучајских планина и Голубачке тврђаве. Комби смо напустили код манастира Туман, по предању задужбине Милоша Обилића. После краћег обиласка манастира, кренули смо у не претерано дуг и тежак успон кроз густу букову шуму на Црни врх, где нас је дочекала сунцем окупана ливада. Нисмо никако могли да пропустимо шансу да се излежавамо на ливади и уживамо у погледу на Браничево. После неког времена, уследио је повратак до комбија а затим и кратка вожња до Голубачке тврђаве. Колико год је лепо имати такав историјски споменик на савршеном месту, толико боли што је занемарен и препуштен пропадању из дана у дан, без обзира на планове и пројекте обнове, који на крају остану само пусте жеље. Срамотно је да се Голубац налази на насловној страни бројних водича и монографија о Србији, а да изгледа тако запуштено. Надамо се да ће се и то променити у скоријој будућности.

После (пажљивог) обиласка тврђаве, упутили смо се у кратак успон на стену која је наткриљује и са које се пружа предиван поглед на широки Дунав и улаз у Ђердапску клисуру. Била је то одлична прилика да се употпуне колекције фотографија. Завршетак акције је био у ресторану у Великом Градишту, на самој обали Дунава, уз клопу, причу и уживање у погледу на преостали део Панонског мора.

Ненад Ракић

66 67

Да нам савест буде чиста, околина нека блистаЕ К О Л О Г И Ј А

Последње дрво кад се посече, Последњом реком отров потече,

Последња риба реш испече, Човече,

Да ли ће ти тада доћи до свести, Да се новац не може јести?

(пророчанство Кри индијанаца)

Екологија – последњих деценија једна од најчешће спомињаних речи. Сви о њој причамо и говоримо о неопходности бриге и заштите природе и планете Земље, али у пракси је ситуација мало другачија. Не трудимо се довољно, већ очекујемо да ће неко други уместо нас преузети бригу о природи и окружењу у коме живимо. А нема другог, то можемо само ми. Један од основних циљева Клуба јесте очување природе и подизање еколошке и свеобухватне свести. Зато се сваке године трудимо да кроз разне активности дамо свој пример генерацијама које долазе али и да се бар мало одужимо природи и планети Земљи, за дом који су нам пружили. У претходним бројевима писали смо о разним активностима које смо спровели на тему екологије. Са њима смо успешно наставили и током ове године: организована су бројна предавања по школама о природи и значају њеног очувања, еколошки кампови, изложбе фотографија, обележавани дани заштите животне средине, дани младих, уређење еколошког центра, садња дрвећа… Овог пута нећемо опширније о реализованим активностима већ вам представљамо причу о чуварима и природним реткостима нашег подручја.

Да екологија не остане само мртво слово на папиру неопходно је да свако од нас да свој допринос у очувању и заштити природе, и својим примером утиче на подизање еколошке свести, како бисмо сами себи створили боље и лепше место за живот. Довољно је да само пратимо законе природе и са њом успоставимо хармонију, а она ће нам тада дати много више. Није тешко, пробајте и уверите се у моћ и снагу природе, па у години која је пред нама заврните рукаве и крените са чишћењем, најпре свог дворишта, а затим своју позитивну енергију пренесите даље, јер како је већ речено:

Да нам савест буде чиста, околина нека блиста!!!

67

Господар банатског небаОРАО БЕЛОРЕПАН

Орао белорепан је четврти по величини орао на планети и уједно највећи орао у Европи. Ова птица грабљивица са импозантним распоном крила од 2,5 метара, достиже тежину и до 50 килограма. Латински назив му је Haliaetus Albicilla. У околини Београда регистрована су четири пара, док у Србији има скоро 60 гнездећих парова. Хране се претежно рибом и барским птицама, па се код нас и гнезде дуж великих река. Са тежином од 4 до 6,9 килограма, женка је много крупнија од мужјака, чија тежина не прелази 5,4 килограма. Препознатљиви су по белом репу по коме су и добили име. Распрострањен је од северне Европе па све до Камчатке и Јапана. Највеће популације настањене су у Норвешкој и Русији, док га нема у Португалији, Француској, Швајцарској и Италији. У Србији се најчешће јавља у Војводини а своје хранилиште има и на подручју нашег града. Гнезда гради високо у крошњама дрвећа, у близини великих река, рибњака, мора и језера. Ретко их гради и на тлу. Исхрана му зависи од самог поднебља и креће се од разних птица, преко сисара до риба тежине и до 8 килограма. Зими се храни углавном повређеним птицама али и стрвинама. Бели реп добија као знак полне зрелости у петој години живота. Индикатор је не загађене средине и први реагује на повећање отрова у станишту. Веома је ретка и угрожена птица, која нема природног непријатеља осим човека. Уништавањем шума, разним отровима и бројним негативним активностима човек је основни кривац што је опстанак ове величанствене птице доведен у питање. Позитиван пример човека јесте и основани Фонд за заштиту птица који је покренуо хранилиште за њега у Панчевачком риту, са циљем да се створе услове за повећање јединки на нашем подручју.

Његов импресиван и грациозан лет оставиће свакога без даха. На жалост, прети му нестанак као и многим другим врстама, и то све деструктивним, бахатим и гордим понашањем човека.

Да ли је могуће да су писци пророчанства са почетка текста пре две стотине година имали већу свест него ми данас?

Човече, освести се, не уништавај, већ чувај, негуј и спашавај свако живо биће на планети, од најситније травке до најмоћнијих сисара. Другу планету немамо, већ ову једну једину и о њој морамо водити бригу. На тај начин уједно оплемењујемо себе и своју душу. Та природа способна је да нам врати давно изгубљени осмех са лица и из дубине нашег срца. Избор је на нама.

68 69

Победи дијабетесЧОВЕК ЗВАНИ СУПЕРМЕН

ПЕК Соко окупља заиста широк спектар различитих личности, карактера, личних и профе-сионалних склоности и амбиција. То сматрамо нашим богатством, јер нам омогућава да ствари посматрамо из више углова, повећава нам број идеја и рад Клуба подиже на виши ниво. Па ипак, поједини међу нама одскачу својом посебношћу, енергијом и посвећеношћу ономе што раде, а што је у потпуности у складу са основним принципима на којима почива Клуб. Из тог разлога, одлучили смо да у овом броју посебно представимо изузетног човека који је прави пример воље, истрајности и љубави према ономе најчистијем што спорт представља, а истовремено пример многима. Реч је о Нинославу Рашковићу Нину. Пружамо вам прилику да кроз интервју са њим, а затим и кроз приказе његових акција током 2012. године, праћене фотографијама, сазнате нешто више о овом свестраном човеку. Уживајте.

Нашем другару Нину дијагностикован је дијабетес када је имао 24 године. Уместо да га обесхрабри, ово шокантно сазнање подстакло га је да погледа унутар себе и пронађе скривене снаге како би наставио да нормално живи, колико год је то могуће. Није се правио да болест не постоји, прихватио је терапије, понекад непријатне, али је хтео и више од тога. Почео је да истражује начине да помогне себи, али и другима. Покренуо је блог победидијабетес са бројним практичним саветима од помоћи у борби са овом болешћу. Корак који га је дефинитивно издвојио је одлука да се у борби против дијабетеса бори спортом, што није баш уобичајено. Код нас још увек некако важи правило да спортски напори пријају само здравим особама. Међутим, Нино истрајава на свом путу, унапређује своје способности и подиже границе издржљивости и показује да одговоран живот, редовно праћење свог стања и узимање терапије могу да иду у пару са напорима који су мисаона именица и за многе који се воде као потпуно здрави. На жалост, ретко препознајемо праве примере, али можда су чињенице да је Нино био део кампање Мењамо дијабетес, као и да је са пуним правом један међу симболичних три стотине обухваћених пројектом Мој херој показатељ да се и у томе нешто мења.

Име и презиме: Нинослав РашковићДатум и место рођења: 6. децембар 1975. године, у КнинуВисина и тежина: 186 цм, 95 кгОбразовање: Ваздухопловна војна гимназијаЗанимање: електроничарПородични статус: ожењен, супруга Валентина и кћерка МилаХобији: планинарење, бициклизам, хард рок и блуз музика, падобранство, књиге, здрава исхранаИнтернет страница: www.pobedidijabetes.rs

69

Питања:- Водити здрав живот, шта то значи за тебе?Бити здравог духа и тела. Није поента само се

здраво хранити и вежбати, треба неговати здраве мисли. Болест често настаје из негативног става према животу.

Можеш се хранити најздравије на свету али ако не устајеш насмејан, џаба ти све!

- У почетку си морао да превазиђеш сопствене страхове, али и известан отпор околине, који је карактеристичан за суочавање са непознатим. Више него другима ти је познато колико физичких и менталних препрека мора да пређе неко ко је оболео од дијабетеса. Наше, у доброј мери неуређено, друштво понекад више одмаже у борби, него што је од користи. Сада имаш доста искуства, па можеш да процениш да ли се стање променило, у ставу болесних према излечењу, у прихватању од стране околине, у односу и помоћи од стране државе и друштва.

Сваки почетак је тежак али то не значи да се на тај пут не смемо одважити. Неко се роди са том позитивном енергијом у себи а кад имаш такав дар грех је не поделити га са другима, којима је често довољна та искра да запали ватру, коју имају у себи

а да тога нису ни свесни.Стање се променило на боље али је далеко од

доброг. Непотребна бирократија је оно што нас гуши, уместо да добијање лекова буде поједностављено све је компликованије.

- Прошле године је у нашој земљи играо Адам Морисон, кошаркаш са дијабетесом, који је имао запажену улогу и у НБА лиги, у којој су свакодневни изузетни физички напори. У више његових медијских наступа доста пажње је посвећено чињеници да њега болест не спречава да игра на високом нивоу. Причао је о свом искуству, разбијајући табуе, чак и о ситуацијама као што су давање ињекције себи за време утакмице. У којој мери су овај пример, као и кампања Мењамо дијабетес у којој си и ти учествовао, променили медијску слику о овој болести и животу са њом? Колико су сада заступљене приче из ове области?

Дефинитивно се променило на боље али је то још увек мало кад погледамо у односу шта се дешава у развијеним земљама запада. Што је мањи град то су проблеми већи. Невероватно али истинито. Медијска заступљеност је увек актуелна пар дана у години, обично око Светског дана дијабетеса, осталим данима се већином не прича о проблемима.

70 71

- Ти си спортиста одувек. Можеш ли да нам опишеш на који начин ти спорт помаже у свакодневној борби?

Свакодневно рекреативно бављење спортом пом-аже ми како на физичком тако и на психичком нивоу. На физичком нивоу успорава негативне последице болести које долазе са годинама стажа у дијабетесу. На психичком нивоу ствара се позитивна енергија која неутралише негативну енергију људи, која је присутна на сваком кораку. Све више људи шаље негативну енергију другима, када се та ситуација преокрене у корист позитивне, биће боље свима.

- Твоја основна спортска дисциплина је маратон. Од 2007. године, истрчао си један супермаратон, 25 маратона, седам полумаратона и једну брдску трку. Заиста импозантан резултат који ће бити увећан у годинама које следе. Нарочито запажен је био твој наступ на Београдском маратону у костиму Супермена. Која трка ти је била најтежа, која најзанимљивија а која ти је посебно прирасла срцу?

Маратон који сам трчао у костиму Супермена памтим као једну од најтежих јер сам доживео топлотни удар на двадесетом километру и не знам ни сам како сам издржао до самог краја. Најзанимљивији

ми је био маратон у подземној гаражи тржног центра у Чешкој због своје динамичности, која је ретко присутна на таквим догађајима. Наравно, први маратон се не заборавља и он ми је посебно прирастао срцу, Амстердамски Маратон 2007.

- О твојим активностима из 2012. године, може-мо више да сазнамо из текстова које си написао за овај број Сохе небеске. Како оцењујеш прошлу годину?

Хтео сам да померим границе и у томе сам успео. Није било лако али кад би све било једноставно не би било интересантно. Презадовољан сам!

- Можеш ли да нам откријеш део планова за наредни период?

Немам планове за наредну сезону, ако треба нешто да откријем то би био одмор и повратак планинама. Предуго сам одсутан, време је да се вратим ономе што највише волим а то је боравак у дивљим и прелепим пределима.

- Поред маратона имаш разноврсна интересо-вања и хобије. Можеш ли нам рећи нешто више о њима?

Ти хобији су настали као допуна свему ономе што чини живот са дијабетесом. Планинарење као повратак коренима и једно уравнотежење, уземљење

71

комплетног мог бића. Онај моменат када схватиш да си само један пролазан моменат у великом свемиру. Кад станеш поред дрвета које је пет пута старије од тебе. Здрава исхрана као нешто што фали свима нама данас. Музика као нешто што ми је битно као ваздух и вода.

- Запослен си, имаш породицу, а твоје активно-сти захтевају доста времена и енергије. Како успеваш да ускладиш све то?

Све се може кад се хоће. Невероватно је колико човек има времена само кад се добро организује и постави приоритете на право место. Не можеш седети на две столице, одабери само једну и сигурно ћеш успети!

- Ко те највише подржава и са ким сарађујеш у раду?

Пријатељи и породица као највећа подршка. Сарађујем са многим добрим људима којих има пуно. Умрежавамо једну позитивну енергију преко читаве кугле земаљске. За нас не постоје границе, боја коже, религије, постоји само дијабетес, ми и велика жеља да га победимо.

- ПЕК Соко постоји већ осам година. Како ти доживљаваш Клуб и колико ти је блиско ово што радимо?

ПЕК Соко је клуб у коме сам направио своје прве озбиљне планинарске кораке, са драгим људима први пут сам попео 2000 метара. Сјајна екипа позитиваца која има посебно место у мом животу. Иако због обавеза у 2012. години, нисам био ангажован око Клуба готово свакодневно се сетим свега лепог што сам доживио са Соколовима.

- Твоји текстови објављивани су и у претходним бројевима часописа. Истичу се избором тема, критичким погледом, као и занимљивим стилом писања. Како ти видиш овај часопис, имаш ли неки предлог како да га побољшамо?

Часопис је сјајан и право освежење у мору свега што се издаје данас. Волео бих само да буде читав у колору јер су слике предела фантастичне и просто заслужују да им се приступи на један квалитетнији начин.

- Порука за чланове клуба и остале читаоце?Живите своје снове и не дајте да вам их други

узму. Чувајте своје здравље и природу којом сте окру-жени. Она је вечна, ми смо пролазни. Запамтите то.

Хвала и само настави како си започео.

Ненад Ракић

72 73

Пут у средиште земљеМАРАТОН У РУДНИКУ

Ако би ме и за 50 година и после 100 истрчаних маратона упитали који бих издвојио као посебан, одговор би био Кристал маратон у Немачкој. Разлог због кога се овај маратон издваја од свих других јесте чињеница да се трчи испод површине земље.

За овај маратон сам сазнао случајно, на интернету, трагајући за трком коју бих трчао у фебруару. Одушевио сам се већ првог секунда и све би то било савршено да ја немам мали, али мали проблем са клаустрофобијом. Једноставно не волим лифтове и ретко кад улазим у њих а сада је требало да се спустим 500 метара дубоко у земљу. Ако бих за неки догађај могао рећи да сам се борио са самим собом и из тога изашао као победник, онда је то дефинитивно био овај. Колико год не размишљао о томе, никако нисам могао да знам како ћу се осећати када изађем из лифта и када схватим да сам метрима под земљом.

Маратон се трчи у градићу Меркерс, у Немачкој, у нивоу између 500 и 700 метара испод земље у руднику соли, који се повремено отвара за туристе. Рудник има специфичну климу која личи на пустињску. Влажност је јако ниска, 40 %, а минимална температура је 21 степен. Кад сам се пријавио нисам знао да стаза није равна већ изузетно тешка и да више личи на планинске маратоне, константно се смењују веома оштре узбрдице и низбрдице а равног дела нема готово ни мало. То је у ствари планински маратон са пустињском климом који се трчи у руднику - па како одолети овако нечему? Ја нисам могао!

Организација самог догађаја је одлична, две окрепне станице по кругу, мерење чиповима. Заправо постоје две трке: маратон и 10,5 км и могу вам рећи да бих волео следеће године да пробам 10,5 км. Зашто? Зато што је ово најдинамичнија и мени најинтересантнија стаза на којој сам трчао и било би право уживање трчати три круга максималним темпом. Стаза је као роллер костер, час си доле, час си горе, час идеш лево, час десно а све са неким

нагибима и широким пролазом тако да претицање не представља проблем. Оно што ме одушевило јесте огромна сигурност читавог догађаја, носиле су се и кациге на главама, што је мене опустило и помогло ми да победим страхове и размишљања која су ми се врзмала по глави.

Лифтовима смо били спуштени на 500 метара под земљу а затим једном лудачком вожњом, специфичним камионима, превежени до главне дворане у којој су били и старт и циљ и где су били смештени учесници и све остало.

Гужве није било, јер су трке лимитиране и није било пуно тркача. Старт маратона је био у 11:00. Стартујем полако и одмах, 100 метара после старта, креће дуга и јака узбрдица која завршава оштром низбрдицом, веома интересантно и узбудљиво. Првих пар кругова идем испод 6 мин/км, јер сам одушевљен амбијентом и профилом стазе, што је можда и била грешка, али шта ћу, кад волим. Оно што је отежавало читаву причу јесте мрак на појединим деловима стазе због чега сам морао да носим лампу јер је постојао ризик да се спотакнем о нешто и паднем, нарочито на стрмим низбрдицама где се у почетку трчало веома брзо, да не кажем летело.

Гликемија на почетку трке ми је била 10,7 ммол-а и до краја је само падала, а завршио сам са 7,2 ммол-а, због веома ниске влажности ваздуха и јаких узбрдица. Било ми је веома вруће те сам попио огромну количину воде а о угљеним хидратима да и не причамо: декстроза, мед, банане, суво воће па чак и кока - кола, коју никада не пијем! Оно што сам такође осетио на овој трци, а нисам ни на једној до сада, јесте оптерећење на срце, које је било јако велико. Отежано сам дисао све време, при крају трке чак и на низбрдицама. Јако неповољна клима у руднику је дефинитивно учинила своје и направила од ове трке прави пут за пакао.

Због веома незгодног али интересантног профила стазе зглобове сам буквално развалио и задња три круга сам морао да пазим чак и на оштрим низбрдицама јер су болови били веома јаки. Користио сам тактику коју ме је научио Сале Антић и на оштрим узбрдицама сам брзо ходао а на равном и слабијим низбрдицама трчао што брже могу. Та

73

тактика се показала супер и завршио сам за 04:34:19, што је за мене фантастично време и убеђен сам да је тај дан био неки асфалтни (читај досадни), маратон да бих га разбио.

Гликемије ми нису биле добре дан пред трку, наиме, после 14 сати вожње аутомобила легао сам мртав уморан и у четири ујутро устао да измерим гликемију и урадим калибрацију инсулинске пумпе. Уместо да искалибришем пумпу, грешком сам дао 8,2 јединица инсулина колика ми је била гликемија у том моменту и пробудио се са хипо 1,7 који ме је страшно протресао и покварио ми гликемије читав следећи дан. Срећом ми шећер није био виши иначе бих тек имао проблеме.

Интересантно је било и то што сам се пријавио екипи хитне помоћи која је била дежурна на трци, а они су, видно забринути, посматрали мене више него остале тркаче, а ја сам им се при сваком пролазу јављао подигнутог палца, чисто да људи не брину и да знају да је све у реду!

Оно што је отежало читаву причу, али на неки начин и то је победа, јесте вожња аутомобилом. Возио сам два дана пред трку 1300 км до Бад Салзугена

где сам спавао и одмах из рудника за Београд, где сам у понедељак ујутро дошао на посао. И онда се послодавци жале да су дијабетичари слаби радници. Чик нека они издрже све ово и нека стигну на посао без одмора, баш да их видим.

Дефинитивно мене мотивишу овакви маратони, пуно су ми интересантнији од градских асфалтних и настојаћу кад год могу да их трчим. Пуно детаља, догађаја, занимљивости чине ову трку десет места испред свих и верујем да ће тако и остати.

Знам да сам први маратонац из бивше Југе који је трчао овакву трку и да сам први дијабетичар на свету који је завршио маратон у утроби земље, али поносим се само тиме што сам победио самог себе у мрачним ходницима и још једном доказао да нема препреке за нормалан живот са дијабетесом. И највећи проблеми могу да се реше, само ако постоји одлучност и добра воља.

Ову трку сам трчао за вас и посвећујем је вама, мојим пријатељима који верују у лепше и боље сутра.

Нинослав Рашковић

74 75

‘‘Соха небеска’’Часопис Планинарско – еколошког клуба ‘‘Соко’’

Број 4 – јануар 2013.

Главни и одговорни уредникБранислав Ровчанин

Технички уредникИван Грујичић

РедакцијаНенад РакићНинослав РашковићМилан КончарБранислав МакљеновићНикола ЂорђевићФилип ВлајићСлавомир Борка

КоректураТијана НешићАница СтошићОливера Милошевић

Дизајн и преломЂорђе Ђорђевићvikingdjole@yahoo.com

ШтампаSITO – X – PRESSПанчево

ФотографијеАрхива ПЕК ‘‘Соко’’

Насловна странаИван Грујичић

Фотографије на корицамаАлпиМон БланОхридско језероГаличица

ИздавачПланинарско-еколошки клуб ‘‘Соко’’

Д.П.Шанета 9, Панчево

peksoko@yahoo.comwww.soko.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд796.5

СОХА небеска : часопис Планинарско-еколошкогклуба “Соко” / главни и одговорни уредникБранислав Ровчанин - 2010, бр. 1 - Панчево (Д.П.Шанета 9) : Планинарско-еколошки клуб “Соко”,2010 - (Панчево: Sito-X-Press). - 30cm

ГодишњеISSN 2217-4842 = Soha nebeska (Pančevo)COBISS.SR-ID 181543692

Пријатељи Клуба

ЈКП Зеленило

Културни центар Панчево

Дом омладине Панчево

SLIV D.O.O.Џорџа Вашингтона 1, Београд

FOTO – POZITIVП. Драпшина 4-6

‘‘COJA – TОURS’’П.А.Чарнојевића 92, Омољица

Фарбара‘‘МАРКО – ПАН’’Кеј Радоја Дакића 3

СТР ‘‘МИМА - 2’’Д. Туцовића 10

‘‘ЦВЕТНА РАДИОНИЦА’’В. Петровића 7

ХотелFAMILY GARDEN

Стевана Шупљикца бб

Студио за рачунаре и стране језике‘‘ТАК-НЕТ’’

З. Јовина 2, локал 6

Продаја и сервис рачунара‘‘DIGITAL COMPUTERS’’

Хумска 10

DOO ‘‘KONCEPT S’’Б. Јовановића 56

Производња домаће и еколошке хране‘‘VILLAGE FOOD’’

Б. Јовановића 85b

Прерада дрвета‘‘VELWOOD’’

Задружна 23, Омољица

Продавница здраве хране‘‘МАЛИ ШПАЈЗ’’

Лава Толстоја 2

Мењачница ‘‘CODEX’’Војводе Р. Путника 6

Продавница здраве хране‘‘AFION NEW’’

Жарка Зрењанина 29а

Кафана‘‘ШАРАН’’

Продавница дечије опреме‘‘ОБЛАЧАК’’

Ж. Зрењанина 16

Сервис и продаја бициклова‘‘SPEED’’

Ж. Зрењанина 27

75

76 PB