Соња Веселиновић

ПОЕМА ПРЕКО

Зајечар, 2008

ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКА Дани поезије Уметнички директор САША ЈЕЛЕНКОВИЋ Секретар МИЛОШ ПЕТКОВИЋ Издавач ДОМ ОМЛАДИНЕ ЗАЈЕЧАР За издавача ПЕРИСЛАВ ДУЦИЋ Уредници ЂОРЂЕ ДЕСПИЋ МИЛОШ ПЕТКОВИЋ Дизајн СЛОБОДАН ШТЕТИЋ Компјутерска обрада МАРИЈА НЕНЕЗИЋ Штампа ИМПЕРС, Крагујевац

Прво издање

Тираж 400

Књига је штампана захваљујући подршци

Министарства за културу Републике Србије

и Општине Зајечар

2

Соња Веселиновић

ПОЕМА ПРЕКО

ДОМ

ОМЛАДИНЕ

ЗАЈЕЧАР

3

4

Читава мушка лирика, до сада безобјектна или са објектом

самог песника – јер бити она све песникове љубави, ставити у

њу – себе: своје лице као у огледало, ја нисам могла, јер хтела

сам волети и сама сам била песник – за мене је сва мушка

лирика добила лице – Соњечкино. Све те празнине ти, она – на

свим језицима су морали дати и давали су једино препуњеност

песниковог срца и пуноћу његовог ја, наједном су оживели,

напунили се њеним лицем. У овалној празнини, у округлој

нули сваког женског лика у стиховима песника – Соњечкино

лице се нашло као у медаљону. (...) Све песме свих народа су –

о Соњечки, сваки дивљак под месецом – о Соњечки, и Киргиз –

о Соњечки, и Тахићанин – о Соњечки, читав Гете, читав Ленау,

сва туга свих песника – о Соњечки, све руке – ка Соњечки, сви

растанци – од Соњечке.

Марина Цветајева, Повест о Соњечки

(Превод Александра Бадњаревића)

5

1.

По свим нашим разговорима, Марина, по свим маскама и

разоткривањима, попала је прашина, а недуго за њом и груде

земље. Од оног ниског, свечаног Павликовог гласа – Софија

Јевгенијевна Холидеј, и покрета руком као да вам, уз мене,

показује и неко своје достигнуће, прешле смо свака своју

границу. А ја још трагам за саговорником, не бих ли се

ослободила тортуре за вечност складиштених речи. Њих треба

трошити на друге, што више на друге, да их од себе, себичних

мутљиваца, оцепимо. После луде вртешке по тромом трбуху

земље, треба зашити уста. Јер, повест живи од сећања на себе

омутављену. А ја живим у повести као плик на

дводимензионалности паучине. Добро живим чекајући га.

Разматрајући: ко ће кога напослетку прождрати, усисати

неопозиво.

Као дете, почињала сам сваке вечери све изнова. Писмо

се као отров ширило кроз прсте, па експресним крвотоком, и

плодило ионако већ разуларену имагинацију. О, да, ја сам

знала да се играм сама. Тако је моја глава у наручју јастука

пуштала у свет све нове и нове мeне и убрзо населила сав мени

доступан простор. Дању, читава та ризница била је недовољна

и неупотребљива. Још пре те ноћне свеприсутности-

наизменичне неприсутности, копка-ла ме је могућност оне

6

коначне: ако умрем, њима (родитељима, сестрици или брату,

фамилији итд.) ће се то догодити, они ће изгубити, а ја ћу још

увек бити међу њима, само за педаљ или два изнад, као на

ваздушастим штулама. Чак ћу ја, као и увек, бити некако

апсолутно постојана, јер ја постојим због себе, а они око мене,

бар неким својим делом, због мене. Али то је ипак превише

самоће, чак и за доконо писмено дете!

Доцније – сасвим другачија детиња страст, чежња

постељне самоће. У помоћ мојој души? Како да не! Разочарана,

схвативши да глумити и није нешто епохално, а посебно

глумити – себе – зажелела сам, најснажније, стиснутих песница

и згуснутих очију, да и ја нешто стварам. Са ужасом сетити се

Белих ноћи – дати себе! Ма коме си ти потребна! А, са друге

стране, које ли дрскости – створити биће (чак и себе само, већ

је напредак)! Не мислити, не планирати, него потмулим радом

неког гнусног ткива ту негде између себе и коже учаурити биће

згрчено, а још увек срећно... То је била моја нова ноћна тежња:

не буљуци једне исте особе која је сама себи увелико досадила,

већ изазов – кроз себе до исписане неке Соњечке. Дабоме,

Соњечке, мора се од нечега познатог поћи, па што то не би

било име? Далек пут од тог сувог, фијукавог, и надасве мудрог

Софија, до једне обичне, несвечане Соње. Ето, Марина,

тражећи свој збег пред хордом нађох се у нигдини. А жеља да

7

нешто завредим не јача, већ ништи. И непослушан је корак. И

круто око. Али заражено.

2.

Највеће умеће и најризичнији покус, уједно, био би –

створити Соњечку драге Марине Ивановне, мислила сам. Нема

је у огледалу, нити у неправилној купи, вулкану сећања. А зар

би такво биће (као гроф Дракула и његова свита!) у огледало и

стало! То мора ипак бити бела Есмералда, разиграна Русалчица

што не зна шта су хемороиди и, суздржано некако, воли оне

високе. Створити, као роман, као луди водопад, била би то

бескрајна књига од вечитих почетака: неколико реченица и,

опа!, то више нисам ја из прве апострофе. Усмерити се

неопозиво и ослонити одлучно на десну, није ли то

неправедно? Два имам лакта да их обојим фабулом. И бар

толико такта да не завршавам оно што пишем. От-по-чет-ка,

левом, из своје нове фотеље! Нова фотеља, то чак и није

банална промена, друга је то сањарија (нажалост, још увек иста

свињарија), мање оштра у потрази за затомљеним наратором.

Седећи у лошој фотељи кривим кичму и осећам крај уха лаки

цвркут савести. Дакле, текст са кривом и текст са правом

кичмом, не могу се подударати.

8

Из фотеље на канабе, из улоге у улогу – исписати

живот? А шта ће га држати, без сећања једне свести, без зареза

једне душе? Са Вашом књигом, Марина, као са рашљама,

корачати и трагати. Зажелех их све, све Соњечке на једноме

месту. Окупљене по први пут без гриже савести. Нагнух се,

полагано. Зачух занесени шапат Софије Матвејевне Уљитине:

Крива јесам јер сам рекла ја, а мислити ја и изрећи ја –

никад није исто. Озвучити ја, то значи неке просторе

замаглити, из светла их извући и претворити у пуко ти, или,

још горе, у масу ти, у сабирајуће, изједначавајуће ви. У мрежи

говора остати сплетен, смакнут са чистине безименог, а целог.

Смејао се читав трг, а ја сам само на своју част оскврњену

мислила, само сам на себе, а не на Реч Божју, што је у торби

носим, помислила. Само себе бранила, себе изречено, истрчало

пред свет да докаже да га има. Путеви више нису неименовани,

одазивају ми се; жито се не смеје незауставним одјецима у мом

грлу. Утеха језика било је само Ти, шта сад са свим тим

ослобођеним заменицама? Сваки корак је само удаљавање,

треба стати на кобни трг и понудити прво јалово своје – Софија

Матвејевна Уљитина – на аукцију. За првом понудом дрекнути

про-да-то и спаковати кришом оно ја у цвату гратис. (Али то

нипошто не рекламирати!) Али, како? Сада кад сам остала

насамо са заменицама, чини се да је то једино што имам. И,

чиме их надевати?

9

Дати сва своја чула, једно по једно, за обрачун са

заменицама. Око за око, као хонорар. Бити звонка чаша –

празна. Ломити се. У крхотинама одражавати целине. У

целинама губити ego, губити sum, занавек изгубити губитак.

Постојати у Ти довољно поуздано да говор постаје понављање,

да понављањем овде и сад постану бесмислице, да се усне не

отварају неконтролисано, већ у складу са корицама.

Тако се спасава душа.

Хеј, драга Уљитина, хајде спаси моју!

3.

Ако се све оно и десило, остаје питање – коме? Изјутра се

трудим себе да опонашам, па, ако заслужим, добијем доручак,

ако не, трудим се јаче, али то није оно што треба да чиним. У

свим биографијама има: остварује се велико пријатељство с

глумицом Софијом Холидеј, има и година и месец и место, опис

куће чак. Али, осећате ли неки празни фијук у тој изјави, ветар

залутао у шупље? Све су то сад папири: и та и она с повешћу.

Обе спаљене, а ја као жива? Ја – њихов дим? Неког греје та

ломача, некоме у камин стане? У планини, у колиби. Три

медведа и ја. (Отац ме је звао Златокоса, а ја сам се стално

бунила: Нисам ја зла!) Први кревет спалим: велик, не ваља.

Други кревет спалим: опет велик. Трећи кревет, по мери,

10

спалим, па спавам у њему. Медведи не примећују, они ионако

спавају на патосу. (Тако и све остало: кашике, чиније, кашу.

Нећемо сад цепидлачити да би прича била дужа. Градацију

замислите сами.) Кад посумњају – штипнем их за око. У

планини, у колиби. А около се богати залећу ка подножју брда,

у наручје добре дамице Досаде. По улаштеним стазама, на

летећим скијама. Привиђам им се с вечери, после трећег пића,

пружим руку, стиснем, кажем: Соња, од тога њ сва гњецава као

бескичмењак. А они ми се у руци топе и било им од немости

замре. После причају да су сањали да се гуше, да им је оловни

демон полегао по плућима. „Све је то због оне црне комедије

што је блесава девојка извела на тераси хотела”, „сигурно се

дрогира” или је „напросто луда, данас то и није нека реткост”.

„Читала сам о једној што је пред пуном салом махала

напуњеним пиштољем”... „а ја о оној што је уместо јабука на

сцену унела гранате”... „а знате ли, моје даме, за оног што је

глумећи хипохондра – умро?” „Их, шта ту има чудно?! Данас

су сви хипохондри...” „И сви умиру, драга моја...”

И сви умиру. Драга моја. Сви умиру. Али сви не горе.

4.

Свих растурених метли сакупићу косу – у катран потопити – ко

круну понети. И две црте на образима – Ваш tiré, потпис, жиг –

11

пекмезом од дрењина. Сврака, Циганчица, луталица. У

чаробним се круговима – брабоњци, икра, просо – понављати.

Никад више писцу не затребала.

Некад од марципана, некад од порцулана, никад без остатка

лепа, никад без сумње нежна. Била једном једна жена са

карактером, другу не познадох. Ипак, можда ни та... Утешно је

бити записан – макар и на рециклираном – може се човек

подсетити!

Марина, ко је Софија Парнок, Марина, ко је Соњечка Холидеј,

Марина, ко је, ко, лепа жена утонулих очију, краљица

Несаница? И зашто ноћу све се слију у белу Циганку и над

главом ми мирисне сукње просипају и за стакленом ципелицом

трагају? Тада сам само тужна Fleur-de-Lys што ишчекује сунце,

сама себи зборим – ако те са несаницом вара – занемари. А оне

ми у главу – као у кристалну куглу!

Од снова је боља несаница. Даје избор, програм за сањарење.

Подела улога у тами: независно од лепоте, од висине, боје косе,

боје гласа или склоности ка алкохолизму. Даје и обећање: неће

се завршити, нема краја ова ноћ. (Као ни ви, папирнате наивке.

Ха-ха!) Али, шта вреди све то кад мени сна ни не треба!

12

5.

Видети три папагаја у кавезу у којем је у стварности сна био

један, а у сну над сновима ниједан – припада фантастичној

причи, кажу. Не може ми то бити довољно, ја желим да знам

где су они у сваком тренутку невиђења. Бедан је овај сан у сну

сна (г д е је моја реалност?), без свеосмишљавајућих боја.

Један претежно црвени, један зелени и један жути – овај жути

је већ као био, у стварности сна – где они живе? Где живим ја

кад су корице склопљене? Могу ли тада бити шта год пожелим

– ето, та креатура напојена кафом и сновима? Подбула мало од

свих тих папагаја које је прогутала да их не поједе дан... У

утроби, где ћу и ја заћи, дрво и листови на којима опет пише

нешто друго што треба да се ради. Изборити се са чврсто

одређеним лишћем уз помоћ папагаја који ничу и нестају, као

пупољци.

Видети плишану мачку или мачку са маском како ми

саопштава да њена кћер спава у фијоци мога радног стола –

несумњиво припада бајци о зачараном ко зна чему. Али, ја

желим да знам – где су све те кћери онемогућене крајем,

нерођене због несташице папира, ускраћене, а не поштеђене?

Вечно не-мајке, вечно не-целе. Мачка није нешто посебно да се

носи с таквом казном, таквим немаром, једноставно. (Не

13

кривим ја Вас, за Вас је било неиздрживо болно, могу да

схватим...)

Видети белог миша ухваћеног на лепку заиста често

припада животу (свакоме од њих). Нема ту шта много да се

прича... Сем ако бели миш није пре лепка прогутао мене и дрво

и лишће (јухуууу!) у мени, е па, онда је то већ нека друга

прича.

6.

Умем пуно, као пре, Марина, да причам, бескрајно житко да

сипам и увек се прелијем преко сваке ивице, па ме је срамота.

Умем, тако, данима у соби да не зуцнем. Али се превише тада

испуним собом, па када сусретнем некога, све заромори од

мога ја, ја, ја, ја и буде ме јако срамота. Али док не истече, не

могу му ништа. Ако стиснем зубе, раздвојиће их неухватљивим

ручицама, јер речи су јаче од свега што против њих могу

употребити. Па се хватам за једну реченицу као за дршку у

аутобусу:

Марина је познавала ту полудевојку-глумицу Софију

Јевгенијевну Холидеј.

Па, како је то савршено! Напросто дефиниција од једног

полудетета! Друга половина детета Аље сигурно је била

песник, али видимо, друга половина мене није глумац – ја сам

полудевојка и ја сам глумица. А шта је оно друго пола што се

14

сустиче са девојком? Аља је знала, пророчанским моћима рано

описмењеног, детета прерано зашлог у брзаке и теснаце језика,

детета отежалог од стихова, од речи што се сустичу, од смисла

свугде и свагда, од имена – чак и имена Марина уместо

олакшавајућег, безбрижног мама – и обраћања, знала је да је

друга половина мене не жена, не било која професија, не

мушкарац и не дете, већ писмо. Писмо светло и нежно,

истинитије и искреније од сваке половине девојке на коју је

могло наићи и са њом се стопити. Не Сфинга, нешто далеко

једноставније и мање, и много, много заљубљеније у загонетке

и у живот.

7.

Il faut certainement un peu d’irrespect pour être acteur, surtout

lorsqu’on a affaire à un texte tragique, dont tout le monde connaît

la pesanteur. Vous devez en faire votre chose et, surtout, vous devez

faire transiter votre propre personne dans cette forme, si

révérencieuse soit-elle, si pompeuse soit-elle, qu’est le

personnage.* (Isabelle Huppert)

* Потребно је, свакако, имати мало непоштовања да бисте били глумац, посебно када имате посла са текстом трагедије чија је тежина свима позната. Морате га учинити својим, а пре свега морате учинити да ваша сопствена особа поприми обличје лика, ма колико оно било достојно поштовања, ма колико било величанствено.

15

Питам се... јесам ли ја разумљивија од оне тако плаве

што покушава да се излечи говорећи о Лазару? Ако нисам,

како ја онда њу, плаву, да разумем? Која је Марија, која је

Марта, крвне и месне, па затим и крв и месо свеколиког

папира? Моја Софија Семјоновна и ја, ми никада нећемо

родити месо. Наш живот јесте васкрснуће. Из лелујавог

постојања у глави. За награду или казну – она вечно, али

никада суштински (била је милосрдна њена глава, Бог да јој

душу прости), скерлетно посрнула, а ја, шта сам ја вечно?

Полудевојка, полу... ма, нисам ја тако важна. Изневерила сам

Вас, све су оне познатије од мене. А ја бих могла бити све, и

јесам, све и ниједна. Немам много догађаја, имам бескрајну

прегршт речи. Свакаквих. И свакодневних и песмоликих. И о

храни и о одлажењу. Знам да сте то хтели када сте срели

девојку. Подарити јој писмо и вечно пуно име.

А Мармеладова и ја смо комшинице. Ујутру по хлеб и

млеко и томе слично, кувамо ручак и чистимо кућу и идемо у

шетње и патимо и перемо веш и сањамо и плешемо понекад и

праштамо и месимо колаче чак и молимо се и штуцамо, а с

времена на време читамо и Достојевског – кад дође време за

њега, по плану и програму.

Читајући, она често

У паници мења место

16

Осећајући: над свиме

Влада њено друго име.

Кревет, прозор и зид сања –

Родила га римовања!

И ја, очајница, сањам:

Папиру се своме клањам.

У крстиће, бројанице,

Тону прсти девојчице,

Очицама заколута,

Обрне се девет пута,

Само јој се глас још слути

Док страница не пожути

Док се Фјодор не наљути

Док се лектор не наљути

Док се штампар не наљути

Док се говор не замути

И читалац располути

Док се за њом не упутим.

8.

Како бих очајнички волела, Марина, да погледам лисици (оној

Марковој, плаво-црној!) у очи и да ме она може видети! Па

макар ме бесним погледом свалила на земљу! Да ме призна, да

17

ми каже – исто смо старе вреди да се шеташ по тој шуми и

вреди да једеш бобице а ако поједеш оне црвене повраћаћеш не

знам зашто не ваљају те црвене тако шума хоће нисам пробала

али сам видела гладне како их ломним прстима трпају у њушку

и не жваћу али оне се увек врате шуми а човек остане заувек

промењен шумом изнутра не знам шта бобице оставе унутра

можда сва храна отада поприми укус бобица то би било

непријатно али када дође до тога они обично брзо умиру од

глади има ту неке логике али ја сам ипак животиња ако сам и

лисица не знам само заобиђи их човечице – па да елегантно и

тихо отупка тамо куда се упутила пре нашег погледа, јер то за

њу није такво чудо, стопут су је гледали преко нишана и знала

им је сваку бољку и сваки грех, а ћутала је, јер то не беше њена

ствар. И шта?! Не може. Ћути и пати за лисицом и дрветом и

бобицама, увек се можеш отровати тамо где ти доликује, а ту

ћеш наћи и лисицу која ће те напасти или не, од воље ти, чак ће

и причати, ако пожелиш... Али не, то није то! Желела бих да

припадам једној опипљиво длакавој и дахтавој и помало

смрдљивој лисици, па да кажем – ето начитане лисице... А тога

нема нигде, то није у игри, цензура је одрадила своје; а можда,

кад би одлучили да ме погубе (како бих то волела да видим!),

па да као имам последњу жељу, мислите да би могло? Ако не –

одричем све и сва, па ће сви да ме моле да постојим, ха-ха,

постојим! Не могу се играти без мене. И тачка.

18

9.

Причала бих Вам о олуји што је била овде, не знам како ћу

овим мојим собним, бедним гласом. Све нешто мислим – Ваша

је, посласте по мене! Али ништа. Још сам ту. (А тихо сам

молила – опозовите ме! разрешите ме!) Стихија права од које

се не брани, него јој се диви. Прогутала сунце што стражари

одгоре (и оно је Вама блиско), продрла у земљу и из земље нас

дрмала, као у театру. Птице су отишле прве (а нису пацови,

они ме не напуштају) на своје ваздушне крлетке. Оне свој

одмор носе у себи, као ми децу (не ја). И неко дрвеће је

отишло. Не знам на коју страну дрво оде. Волела бих да умем

да напишем песму о дрвету које одлази. Не о дрвету које

симболише човека који одлази који симболише одлазак по

себи, не, о дрвету које је било ту, у очима, које се ширило увек

помало незграпно (да не сметам никоме... ), све до тог тренутка

када се непогрешиво види да је отресло сунце и да је отресло

земљу као да се спрема, као да чисти одећу пред пут. Осетим

јасно да нешто умире у мени, та могућност да ме неко позна,

још сам самља и све сам самља док живим у оном тренутку

када се дрво опрашта од своје хоризонтале и своје вертикале,

док шаље прашину на неко живље одредиште, а затим се

заврти у себи и ... оде. Тако је болно гледати пред собом

љуштуру и правити се да је дрво. Ја знам – када би га стихија

19

оборила на мене (какве ли ироније!), само би ме прошло,

некако мимоишло, не би ме могло убити непостојањем у себи.

Ма, којешта... причам да прође време, самља од оног тренутка

када се свијала омча, која је морала бити ту, од самог почетка

(чега?), да одигра своју улогу. О глупе ли драматургије! Па ако

стихија хоће, може да уништи све постојеће позорнице, може

да уништи и све позорнице у нама (а ми ћемо и даље, бедни,

глумити). Не пристајем на будалаштину, Марина, како је код

Оза? Замолите га за једну душу за мене, молим Вас! Може

душа дрвета, на пример, то би било баш фино.

10.

Како се живи без мушке руке? Како се то – од себе, једине,

прави довољно? Како се нареди себи да то сопство буде себи и

мушко и женско? Како се чека, Марина, како се преживљава са

собом?

Волети у машти, док се лешкари, док се шета кроз рупичасто

осветљење подно крошњи, иза грања слутити лик, бирати

сваки покрет, не, сваку мисао о покрету, мирити се, праштати

се и враћати се, све измишљено, баш онако како би требало

неко да пронађе у књизи, и никада, никада, никада не живети

срећно. До краја... ха-ха... странице?

20

Стајати у центру одмаштаног (тамо је све увек у центру и све је

вечно) и под прстима и у ваздуху и у смислу нанизаног слутити

пољубац који долази. Савршен. Завршен у себи, у својој

непотребности.

Наивно комбиновати са виђеним местима, са виђеним светом,

никада са виђеним неким или собом. Укинути себе и појавити

се новорођен са свешћу слободном од доследности лика и од

језика и инстинкта свиклих на себе. Видети први пут своје

лице и обратити му се – као мајка детету – новим именом,

новим тепањем. Ослободити га.

А онда га на сунцу испећи и појести једног лепог дана, кад

дојаде земаљски плодови.

Ако волећи замагљујемо себе, треба саздавати стално изнова

неко јасно и чак помало заслепљујуће, свежеваздушно ја.

Али мене већ познају по оном ја што се у говору коти као

зечеви, по оном упорном, пренапорном покушају да докажем

да сам ту.

Али то што имам ја не доказује да сам ту, већ само то да има

текста у овој соби овога града, лета Господњег ко зна кога.

Есмь: слышу!

21

11.

сањати кишу и пробудити се у киши још мало па покисла са

опомињућим болом у грлу – ако бол прође у току дана – није

било ни сна ни дана већ само бол као оријентир у мокрој

скрами капака; ако бол не прође – није било дана јер га је сан

својим производом – поменутим болом у грлу – надвладао

дакле свеједно нема дана чему онда понедељак уторак па све

до оног чаробног vendredi venerdí пятница па мало прозаичног

Freitag/friday и тако даље – зар само зато да би Петко свугде

добио име

није то само - то је сасвим довољан разлог – дати име па то је

већ пола посла то је већ – одживети сновидети половину

његовог/њеног живота; дати име то је – учествовати

неодстрањиво и непоновљиво

сањати било шта и пробудити се – то је већ догађај и једно од

чуда чак; прелази у којима себе постављамо као вршиоца

радње – зар није љупко то – пробудити СЕ јер ја заиста нисам

сигурна да имам такву моћ да наредим себи да се пробудим

ЈЕЗИК увек тежи да нас утеши то је наш изум бар делимично –

додуше мој није ја сам његов али нема везе замислите да сам

једна од...

понављања нас теше – данас ћу се пробудити у 7 часова и

сутра такође и то ће бити довољно да се понадам да заиста

22

управљам својим животом – размишља (ја не – ја знам да Ви

управљате чак и оданде, иако због тога можда очајавате) како

рећи истину у утешитељском језику – хоће ли јој се подати; не

– ћутим нема питања досадних замарајућих казниће ме језик

због толиких питања – почело је већ рекох за бол у грлу шири

се да бих мање причала и још мање запиткивала

не желим ја истину сигурно има у мени неки човек недостатан

да влада, али не и да цензурише све моје истинољубиве (некако

је ружна та реч – да да то је његов утицај – не волим сложенице

– што краће то боље мање застрањивања) тежње; сада би могао

да ми натукне неку пословицу да завршимо с тим – на ти! то ти

је доста ако је свима то налик на истину мора и теби бити...

више волим загонетке али оне што немају 1 решење или – још

боље – оне које немају решења

више волим поезију

пссссссссссссссссссссссст

12.

као нечистих помисли глиб

као на тмурном небу пришт

то скупи се све за један циљ

за теме све дебље од масног тла

само за себе живи сваки стих

23

не за мамљиви троугао зла

не убија тугу не исмева страх

тек ишчезлог дрвећа дух

уме да му ускомеша крв

да до највиших грана на сам врх

баци сваки усплахирени слог

да стекне чежњу и вечни стид

да разуме очајање и лаж

онда их редом тресе о зид

да напукне и закрцка кост

у томе је стиха истинска драж

тако речи стичу високи тон

и својим болом ка нашем граде мост

кад нас помилује умрли лист

и на њему још мртвији пуж

јасно је да бедна једносложна реч

што мисли да собом носи пакла хук

та лепослова дамица – смрт

лаже себе сваки боговетни дан

док мисли – нисам ја реч ја сам чин

а стих њоме често допуни свој лук

и објашњава јој у чем’ је ствар

она се прави да му не прати ток

а једва чека да врисне – да

24

тако то бива у сваком сну

док ствари слуте свој блиски крај

па се песма окрене на други бок

испочетка изокрене мрак и сјај

па смеша опет сласт и бол

па их врти врти врти све у круг

и разбаца по хартији свој

сама задева и разрешује бој

па отвара врата сна и пушта пој...

али то није ова песма.

13.

А ако мене мрзи да глумим? Пробудим се, устанем и – ето, баш

нећу. Седнем, размислим и одлучим да будем нико. Да будем

испочетка, нешто друго од свих других које сам била.

(Схизофренија је тек почетак – ја хоћу да сваки дан будем нова

особа. Али да нико не мисли да сам болесна. Разумете – да то

буде дозвољено?) Отворим очи и – молим лепо, шта за данас

очекујете од мене (а ни не знате да ја више нисам та, ја више ни

не знам која сам била, јер у противном не бих морала да питам

шта се од ње очекује)? Доообро, е тога нема. Ммм, ни тога... ни

тога. Поручите, па можда ће сутра бити, али, знате, то не

зависи од мене. (Ја се само понашам надмено, али ништа не

25

зависи од мене.) Осмејак и – пут под ноге. Да тражим писца?

Не знам, све се надам: може и без њега/ње. Могу ја ваљда

нешто и сама!

Како је то красно дати ногама слободу! Као краљица:

ослобађам вас (драге ноге) од терора и дажбина моје

претходнице. Ја ћу вас пустити да ви управљате (ногократија –

ах! Како је наивна!), да и ви одлучујете. Ја се зовем Понедељак

и још увек нисам бесна ни ружна ни незадовољна ни ускраћена

ни ојађена ни уплакана, заправо, још увек нисам чак ни жена.

(Али краљица јесте, то зна!) До сумрака бићу вам добра, само

то је важно.

Највећа досада је досађивати се са собом (In solis sis tibi turba

locis!). Зато желим дазамрљамдаразмажемдараздроби-

мдаистеглимдаисфлекамдаижврљамдараспакујем то себе. Само

ради забаве. Немам ја великих циљева. Само да се пробудим и

одлучим – то је све што тражим.

14.

Читаву ноћ дозивао ме је са крова грозан ветар гласом

заборављених пацова чији је живот исто тако важан као мој /

исто тако неважан као мој. Покушавала сам да му одговорим,

али узалуд, уста су била пуна блата и ноге се вукле по блату и

само сам чекала сунце да сасуши блато у мени, па да се

26

распрскам на милион комада, а не ветар, како ми он може

помоћи! А он је завијао, баш као да је некоме потребан, рондао

ребрима по цреповима крова, док га није нека шугава мачка

љубазно упозорила да је на њеном терену и да, ето, управо ту

треба да се одигра вечерашњи меч између два помамљена

мужјака који су се заносили њеним мирисима читаве ове

седмице. Ветар се грдно обрадовао, сео је у публику, реп

опустио, кроз црепове, право до моје главе. И шта рећи? Боље

нека се све одмах сруши право на ту блатњаву главу! Зашто си

опет дошла, пријатељице несанице, зашто морам да се

претварам да те волим? Зашто не – црепом по глави? Вучем се

по блату, чујем мачје канџе, осећам судијин задах, публика

дише као једно, као проклети ветар и опет – вучем се по

блату... Ма, зар је то сан? Шта је ту сан? Не могу се пењати на

кров да проверим. А желела бих. То није нормално, дакле,

сањам. Пробудићу се и из овог чуда. Али ако се пробудим у

још мрачнијем, нејаснијем – како ћу знати где сам то

заборавила своју несаницу? Чини се да чујем опет пацове, ох,

те, толико пута опеване! Ако буду од користи, па се нанижу

један на другог, вежу реповима, можда ће ме извући из ове

недођије свести. Све је то твоје масло, пријатељице, таман кад

помислим да те нема, и у сну ми се смејеш, јер је овај сан тежи

од бдења, јер је дубљи од заборава и ако не успем, ако не

смогнем снаге да трепнем – погрешни мачор ће победити, неће

27

се осветити лажно страдали и ... опет сам ту, сабласно, као да

витлаш мноме кроз слојеве ноћи у које нико стваран не залази,

јер би штошта схватио. Бићу добра, бићу добра, ево узимам

дрвце и покорно скидам блато са глежњева и још покорније

пљујем ово из уста, не правим се паметна, видиш, све је под

контролом. Ветар ће побећи, мачке ће побећи, хоћу ли ти ја

икада утећи, пријатељице драга?

15.

sogni d'oro!

Можда је у моме имену казна за моје снове. Или обратно. Не

може и једно и друго. Већ читаву вечност ме снови не

одмарају. Наводе ме гордо да трагам за вражијим порукама

што ноћу излазе испод кревета – ноћу их ту нико не тражи.

Једном се тако, поред мене живе и релативно будне у том

хорор-сну, завијорила рука, дошла је испод кревета, а ја лежим

на леђима, дабоме, као и сваки пут када се плашим, описала је

та рука полукруг и зарила ми блистави нож у срце. Била сам

још мало будна, видех мајку како нариче и зове помоћ, али већ

је било касно, стигао ме је мој нож. Умирах, а заправо сам се

будила. Нађох себе пуну себе на леђима својим, ко зна чијим.

Питам се – да ли ме страх окрене на леђа, као у детињству када

сам престајала да страхујем када обезбедим леђа и покријем се

28

преко главе, или ме случајни положај у коме се не тако

случајно нађем – на леђима лежање – тако неодољиво подсећа

на лежање у ковчегу који сама за собом затварам и бојим се,

бојим се, бојим се...

Да ли сам ја онда умрла у сну? Како онда још постојим тамо? А

шта ако је тако и овде – умрети, па се из нечијег сна

пробудити?

Тешко је спавати, тешко је сањати, када знам да ме тамо моје

име потире.

Ах, Марина, па зар нисте могли једну, просто-проширену –

Соњечка Холидеј је, међутим, спавала. – убацити,

прокријумчарити. Па није мени лако.

16.

Слутим да ми се приближавате понекад, кад пишем, за столом,

Марина. Необјашњиво је, без стихова, зашто се хлади десна

рука и десна нога. Као да су погрешне. Осетим, тада, као да ће

ми се нешто рећи, да ћу се одузети од препознатљивих речи

скројених на недозвољени начин.

Кћери дебелих санти

Упути ме у слатке нигдине

Чека ме именовано дрвеће

29

Да му вратим смрт

Грлићу их

Док ме не почисте мрави

Видарко немих места

Мумлам и мељем

Мучна је мена

Талас понесе зачас

Нема ме – мене нема

Скелет и комад меса

Може и не мора

Као раније – шћућурена у слуху

Зачарај ме чаробнице

Као што си себе

Упрести се у траву

Магија најмоћнијих

Када – са нашим кључевима

Са нашим надгласавањима

Са наровима наместо лица

Прамен руна Врисак звона

Машта жира Флерт звекира

’Аn’agkh

Још сам ту још сам та

На прагу наших прича

Магија уснула

30

Ничем на истоку

Ничем и на западу

И мене ће неко сахранити

Моја Есмералда

Можда бих у фијоци нашла шушкави сув лист. Како бисмо се

смејале, драга Марина! А он би ми шаптао и даље. Ја бих се

смејала, а Ви бисте ме фотографисали облаком. Трајало би на

трен, како и ваља да постојим. Мука је овековечити магију.

17.

онај тренутак када се иде и читава улица отпоздравља и вапи –

бирај мене, бирај мене, бирај, бирај – како сам то давно

изгубила, сада има стуб негде испред и тражи се доследна

личност или лик, свеједно, важно је да се распознаје / неколико

пута сам наудила онима што су стуб постављали у његово

изровано лежиште, сваки пут се стуб вратио на мене / нисам

довољно патила од доказа које ми је стуб пружио, значи – не

могу да одлучим да ли идем против стуба или се мирим с њим

– похлепни идентитет / сувише брзо / дође нешто неопозиво и

сада сам ја она што је ............ учинила, сада сам ја то / како сам

се лако залепила у мрежу стубова, лако заборавила да гледам

све одоздо / неки резервишу купе, неки преписују, а ја сам само

31

пустила да ми се све одузме пред стакленим, напрслим очима,

још мало, још мало, одбиће да ме слушају и просуће се у

мрежу да би се тако сачувале / лагано, лењо, ногу пред ногу,

крава ступа, она све зна о себи, зна у коме правцу је храна, у

коме жбуну је смрт, и љубав зна где је / добићу мале папке и

тупкаћу да сви знају и да ја знам куда идем / он ће већ знати да

сам његова ма куда пошла, али неће знати колико дуго ће

морати да чека / длакави и масни паук што се чуди кад се неко

бучно смеје / сваки пут када се папак оклизне на папир –

знаћемо – заболеће нас обоје – да је магла мало гушћа, да ме

ваздух лелуја између стубова / улица још увек пева / глупе

сирене, зар им још ништа није јасно

18.

Немогућно исправни снови – одраз помахнитале јаве

Зашто сам се пробудила с лаким вриском? Није било

застрашујуће, само су предмети упили превише месечине,

стостолицатепихкњига из свега је капљало време, млечно

време сна. Били сте близу, Марина? Ако сте тамо писали

песму, значи – били сте овде. Све сам у сну урадила како ваља,

без грешке, како под светлом никада не бих успела. Нико није

плакао. И псето је трчало према мени с радошћу и сјајем у

очима.

32

Изгледа да није успело. Не само да не знам како да приђем псу,

детету, човеку, мајци, непознатима, него они мисле да сам им

пришла ваљано и да сам то, управо то ја.

Сви су старији од мене, Марина. Никада нећу бити жена која

устаје са столице са јасном намером да учини то и то. И оне

греше, о да, али онда опет, с јасном намером, корак по корак,

исправљају ствар. Постоје ли оне? У сну, правила сам се да сам

једна од њих. И све је било у реду. Само сам вриснула. Од

страха да се никад више нећу пронаћи? Нећу препознати? Нећу

упетљати у своју косу и ту учаурити да нико не зна?

Плашим се разговора. Неко ће већ назрети моју

дводимензионалност.

Једном ћу записати одговоре на сва моја питања – произвољне,

духовите, сатиричне, поетичне, криминалистичке,

нелегитимне, шарене, раскокодакане, мистичне, метеоролошке,

палеонтолошке... и сви ће бити тачни. О лепоте!

Док се осипа мој донекле произвољни карактер, понекад

пратим знакове – усплахирене лептирице у ушима. Када се

јаве, знам, глумићу опет. Скрићу се за неко стабло, загришћу

усну и кикотати се да ме нико не види. Специјално, тога дана,

направићу велико спремање – све ћу устајале придеве да

избацим ван. Нека се сналазе, доста сам их ја распоређивала –

те у овај, те у онај ћошак. А онда ћу, сасвим одговорно, узети

папир и испљунути једно двесто питања, пресавити папир и

33

дати га лептирицама. Оне знају шта ће с тим, а ја увек имам

вишка. Доброчинство је неопходно да би све ово опстало. Па и

ако опстаје у осипању. Јастук ће се осути поленом и прахом

сасушеног вишка језика, кијаће дуго, дуго, у поздрав

лептирицама. Сваки пут одем са њима бар мало. Док ме једна

од њих не слаже да се зове Звончица и да сам све то сањала.

Онда падам, падам, кијам, кијам, док се не загрцнем и

искашљем – себе пробуђену. Буновну и још мало мању.

19.

Под прстом пулсира папир. Или прст пулсира. Повлачим га

лагано с лева на десно, негде застане и не иде му се даље, тада

га заборавим. Сметнем с ума и да имам срце што пулсира

свугде, па и у том прсту узбурканом у општењу са одстајалом

штампарском бојом. Сметнем с ума и тај исти ум, не знам како,

али за то сам баш надарена. И за глуму, али у сопственој

режији, у одсуству ума. До неподношљивости разрађујем све

(прст још стоји тамо где сам га оставила), до најбесмисленијег

детаља. Такав живот би разорио све око себе, срећа што је

измишљотина. (Као ја, као ја, као ја!) Има у мени нечега

превише. Непрестано потискујем. Има у мени нека експлозија

што зна да не сме да се деси. Моје представе безумне јесу

34

допуна исправним сновима. Колико ће ме очувати и хоће ли то

моћи уопште, не смем да питам. Нема тако храброг упитника.

Зовем се-зову ме увек другачије. Комад –

једночинка/вечночинка – за једног човека без ума – и за

песникињу одлепршалу са марамом око врата да скрије...

Никада нема крај, моја представа. Драга моја Марина, ни Вас

не читам никада до краја. Оно на крају су измишљотине,

слагали су Вас. Не намерно, не знају они за наш прећутни

договор.

Има пламена. И мене има.

Није то само патетика (Ја сам сва таква за оне што не воле да

постављају питања!)! То је патетика безумна!

Комад за сањарење – траје два или три трена – у стварности не

би трајао ни-ка-да.

20.

Њу најлакше могу замислити, али не умем је звати Соња. Јако

је стидљива Софија Андрејевна, походи ме кад сам сама. (А

кад нисам?) О волим је тако апсолутно податну, тако потпуну

жену. Тоне пустог папира бледуњавих и треперавих, по којима

се књиге насловљавају – спрам ње – немаштовит ентеријер. На

љутите се, Марина, та ја нисам жена! Како то изгледа имати

сина – питам је. А он је леп, он мора бити страшно леп, висок,

35

са металним очима које кидају поглед. Она не сме бити

поносна, јер је крива. Не заслужујемо га.

Па питам, како изгледа имати мушкарца. Разрогачи очи, крши

руке и шапуће. Али, узалуд, зна она да га поседује. Полажем

руке на стол и одричем се тамне, простачке потребе за

сазнањем. Као да под језиком чувам шећер и сисам га док не

постане љут, да после на истом месту пронађем звучно-зелену

паприку. То из мене извире неки отров. Како је то бити

љубавница... Софија Андрејевна би исправила песнике што

лупетају о љубави, да зна да говори. Али онда не би знала да

воли. Мајка – кћерка свога сина. Жена – провиднога неког

мужа.

И јасно у том трену зажелим: све срећне породице, сва

раздрагана деца, све елегантне мајке, сви недељни колачи, све

кристалне вазе, нека се распрсну у делиће!

Јер, и кћи је ту. Плеше погледом и још понекад мисли да ће се

извући.

И сви сањају и њихови се снови оштрим ивицама усецају једни

у друге и пуцају.

Грешна сам грозно, то и врапци... Мислим како би било да је

нешто друго сањано у неком, одсудном тренутку, и слутим

сасвим јасно – одглумићу до краја допадљивог негативца. За

маестра у ћошку.

36

21.

Својом завршеношћу и завршеношћу догађања не може се

живети, не може се делати; да би се живело мора се бити

незавршен, отворен за себе – у сваком случају, у свим битним

тренуцима живота – ваља вредносно бити испред себе, не

подударати се са својом присутношћу.

Јунакова свест, његово осећање и жељење света – предметно

емоционално-вољно устројство – са свих страна, као

прстеном, обухваћени су ауторовом завршном свешћу о њему

и његовом свету; јунакова самоизражавања обухваћена су и

прожета ауторовим изражавањем о јунаку. (М. Бахтин)

Ах, Марина, у овом нашем кругу, свака реч коју сам

изговорила, вратиће ми се дебља. И, ако је не препознам, бићу

тужна. Нисам песник па да она узмогне да препозна мене. Ја

сам – огуљени кромпир! Препознају се кврге, препознаје се

бивша плесан и трулеж. Клијало је, сад више не. Тумачите,

докони!

Пуноћа је – Софија Андрејевна. Ја сам, у сваком свом облику,

напослетку, безимена. НЕ МОГУ ЛУДА, ЗДРАВА НЕ

ДОСТОЈИМ, ЈА САМ НЕУРОТИЧНА.

А никада нећу писати ништа до бесмислица. Окречити зидове

раздражујуће наранџасто и изигравати себе по читаве дане. Ја –

37

у сцени громке свађе са ... Ја – бежим, у сузама, од ... Ја –

нежно бринем о ... Ја – подлежем ... Ја не постојим, и то тако

прија. Могу бити. Могу се преселити. Нема досаде. Вежбати

сцену до најситнијих жилица које су се откриле на лицу као

знак ко зна чега (смислићу и то). У мрак пустити своју маску

да живи, да живи. Праве су то сузе, прави су то осмеси. Све се

изједначава. Нема, за мене, мноштва светова. Све је право да

правије не може настати. Првенство има оно што је јаче. Залуд

је потрошен дан у проучавању – боље спавати и сањати – све је

равно. Ко ће нас поделити на праве и лажне? Ако је грех

помислити – чин и мисао, зар није исто?

Када ми мој паук пљешће – то у њему све публике света цепте

или труну. Сетим се сна, возила сам се руменим трамвајем у

коме је, сасвим у дну, седео цар, и сетим се Вас, Марина, и

сетим се сусрета са Софијом Андрејевном, када ми је, обучена

у снег, дошла у госте, и сетим се позорнице и ужегле шминке,

и сетим се странице 118. кад сам се љутила на Волођу и сетим

се све сажвакане хране која је крајње реално боравила у мојим

устима, моме желуцу и тако даље, и шта могу рећи? Тетошим

дебело, нагојено Сунце и терам га да уђе у књигу.

38

22.

И опет сване. Без обзира. Празна сам. Срамим се тог јутра.

Неоптерећеног нестајањем. Нова је светлост. Свеже су сенке.

Тек ишчупане из ждрела полица. Спавај, спавај, нови.

Беласавом те нежношћу засипам. Претанким те прстима чувам.

Спавај, спавај. Није ти још време.

Сване. Немој у очи сунцу завирити. Заборави пркос. Рањавом

те халуцинацијом дотичем. Спавај, нови. А ја ћу јецати.

Дрхтаво, трепераво. Руке траже лице. Јецај, јецај. Не свануло

ти.

Изазива сунце. Немој, упамти добро. Спавај, спавај. Уместо

тебе, ја ћу. Музиком те боровом утапам. Ово јутро, после краја,

тражи значење. Не дај му га. Сешћу ту, на врх. Одмерићемо се.

Чудо ће проговорити. Занемећу заувек. Ох, како се надам.

Спавај, спавај, нови. За тебе ће свет сутра да устане. Рано, из

изгужване постељине. С трагом на лицу. Жељним те зубима

тањим. Свако вече крај. Лако се навикавам. Све треба тако.

Умрети данас. Родити се сутра. Нисам ноћас ништа никоме.

Спавај. Сутра ћу те погледати. Страхом свих склупчаних

јежева.

Сутра. Један црњи облак. Разигранија крошња. Црвенија креста

петлића. Бићемо ми. Лутке још непробуђене. Празну ме дао

дан. А памтим да ме је било.

39

Спавај, спавај. Нисам тебе будила. Широким се покретима

представљам. Као познају ме. Своју празнину да затоме. Залуд,

пропиштаће.

Заправо – како хоћеш. Спавати – привремено решење. Леденом

те реком отпремам.

23.

данас ћу бити зла

сан није помогао, нису ни болесне боје, смућкао се дан у мућак

бићу зла и чудно ћу се понашати према предметима ма колико

се уклањали

бићу зла, Марина, јер желим с неким да се посвађам и да то

звучи добро

превише је покрета, превише је неизговоривог, превише је

шаха

не могу више да се свађам са Соњечком, глупа је, одмах се

расплаче

све пропадне, а ја бих урлала, драла се манијачки, цичала и

вриштала

нађите ми неког да се расправљам! али да она оде, она ми

подрива аргументе, глупа С.

(реците јој да имате неку улогу за њу, одмах ће да се занесе, ха-

ха!)

40

не контролисати се, само се пустити, славити своју

непромишљеност, увек на удару

да, то сам ја, то сам одувек и била

у боју кокошијих ножица

у попуцале капиларе

очне јабучице

пружити руку, извући затомљени бес

и у божанственом мирису липиног цвета

има фурија – чим мене онесвешћује

а у ритму буђења, кад се разводњава сневано

остајем, кап по кап, све чешће

и све ме мање има, зацело

али када вриснем, из пета црвених као преклане кокошке, из

вена набубрелих од плиме мирисне крви

дозваћу њих, сестрице, све моје заостатке у свету без мене, сва

моја лажна представљања, све, све, све моје наступе у

препуном циркусу

зато ми дајте да вичем, да урлам, да покидам себе-целу, себе-

надређену, себе-тако-смешно-привидну-конструкцију и да

плешем у шуштећим хаљинама од лишћа

(само склоните њу, уплашена је)

41

24.

Оболећу, слутим. Можда ће ме самлети мучнина. То би било

онако фино, литерарно. Нерви су занемоћали од гојења живота

малим, потенцијалним, али неостваривим причама. Упознала

сам Ани. Као и њеног претка, заволела сам је безнадежно, баш

онако како се воли своје трепераво ја. Предак је био дечак, Ани

је жена. Дечак је био усамљен. Читао је књиге. Имао је мач.

Добро, измислио је мач. Па је измислио противника. Па је

измислио публику. Књиге су му помогле у постизању правог

ефекта и у наглашавању патоса. Дечак је често застајао. Сцена

није увек ишла добро. Најлепше је застати на трен пре врхунца.

Јер тој представи није потребан крај. Дечак је саградио себе од

речи, а ја сам замишљала младића који је створио дечака од

речи и себе од дечака и речи од себе. И плакала дању, тајно.

Коме бих објаснила те сузе? Па опет ноћу, између сопствених

савршених, незавршених сцена. Дечак је, упркос мени, која сам

била једна од његових речи, наставио да живи. Пратећи

младића, који је од речи позајмљивао своје старење, измишљао

је нове публике. Без својих других и он је био други. А тако се

није могло.

Марина, да нисте срели дечака, некада,

на улицама Париза, да Вам није рекао нешто о мени, нешто

неразумљиво другим пролазницима? Марина, да Вас није

42

очепио можда дечак уредно одевен, зачешљан и тако очито већ

нервно начет? Марина, да Вас није можда гађао, ругао се с

осталим неваљалцима, а они му се дивили? Да није и он – ја –

некако – ма како?

Неопозиво, било ме је међу

његовим гледаоцима. Незадрживо, набу-

јала сам у његовим изразима. Јер, дошла је

Ани.

Ани је глумица. Мада, разуме се, глума је само изговор. Ја то

најбоље знам. Ани води заморне, тврдоглаве разговоре. Као и

дечак, и Ани је стрпљиво градила. Мач. Непријатеља. Принца.

Много, много публике. Само је, авај, заборавила да исплете

себе. Себе-главну улогу. Која се не види. Тако је преживела

себе. То је нека фраза. Али, код Ани, она значи буквално то.

Ани је преживела све могућне сцене са собом. Ако се преживе

сви своји повлашћени моменти – повлашћена остаје само смрт.

Ани: то сам ја. Звучи познато.

Заморни, тврдоглави разговори са Волођом. Не, и то сам

измислила.

43

25.

Када би неко озбиљнији започињао моје реченице! Ја бих била

тако срећна да их довршавам. Мада, пропало би и то. Ништа не

треба дуго да траје, зацело. Код мене.

Ани је опет свратила. Прави се да је задовољна. Живи с тим

младићем, он је, претпостављам, леп, добар, слажу се чак, али

– ко онда то све заправо ради када је она преживела себе?

Ко/шта преостане/преживи да може да живи с неким? Јер,

живети са собом, ипак је лакше, не мораш се претварати да те

има...

Знам да сам недоследна постављеном задатку –

ја сам ипак чешће Соњечка, него Софија, а тек

оно трагикомично Холидеј! – Ани, откуд сад

Ани, рећи ћете, с правом. Али Ани може да се

зове било како (чак и Жан-Пол), Ани је једна од

оних што не плачу, јер за све овде – постоји

утеха тамо, пут овде-тамо више пута дневно

води ка чудном заокретању разума, ка

аристократској болести. Али ми смо од папира

и то је модерно и постмодерно и

постпостпостмодерно.

Видите, Марина, ја сам сигурна да је Ани навратила и код Вас.

Она је тада, зацело, имала штагод за јело или за ложење,

44

донела је можда Аљи ципелице или хаљину, јер била је богата.

А Ви нећете да ми кажете! Марина, оно што сам Вам причала –

куга и љубав према зараженом свештенику – ах, драга моја, па

то је суштина! То је Ани што просипа свој сребрнасти смех на

Ваш рукопис. А Ви је не познајете, јер још не постоји! Али ми

смо сви исти и ја знам – од Есмералде до мене – неколико

прстохвати лепоте. За њу, јасно. И мањак козе. За мене.

S o m e o f t h e s e d a y s y o u ' l l m i s s m e

h o n e y

Позвонио је телефон и црнкиња је запевала, мелодију су сви

познали. Не желим никоме да недостајем, у моме свету сви су

стално присутни. Желим да одем у мрак празне, моје

позорнице. Глума је само препродавање својих смутњи. Увек

су то исте жене. Увек је то једна жена, сва исписана, огромна.

Стати тамо, на средину, и смејати им се минут-два, болно

искрено и истинито, би ли то поднели? Да ли би поднели то

време изгубљено у гледању жене која се смеје, би ли сви они

мислили како је пропала представа, како је новац бачен, како

су улудо радили... Би ли кривили мене или њу, неку Федру?

Осетили би они да је ваздух постао гушћи, видели би како се

на међи мене и њих растаче у црвенкасту измаглицу, е онда би

се обрадовали, рекли би – специјални ефекти, све је у реду, то

је у комаду. И само би понеко, чула начетих мучнином,

удахнуо дубоко тога ваздуха и полетео са плишаном столицом

45

ка тачки где се црвенило дроби у крваве латице. И ту, у

цветовима-изнутрицама, препознао/ла би ме, видео/ла би моју

собу-рампу, дотакао/ла би моје прсте, прсте трагаоца за златом.

И онда би тек Ани почела да се церека. Па би из своје

редитељске столице викнула – још још још!

26.

У грудвицама сунце покапа по јутру. Аутомобили чешу

једни о друге своја тужна, лимена бедра. Дан као и увек.

Превише жут да би се памтио по млеку. Превише врућ да би се

умочио у кафу. Под језиком љуспица немарно самлевених

зрна, тамних као пут сунчевих жена. Синоћ сам играла. Снове

сам заборавила. Треба наћи себе сада.

Првих пола сата по буђењу не умем да глумим. Када би

ме тада неко украо, можда не бих знала да се вратим своме

писцу. Само тада постоји жеља да пронађем утврду из које ћу

видети себе, махати себи из високе неке куле из које се

испраћају мужеви. Понекад чак, трагајући, наиђем и на Ваше

стопе. Ах, Марина, ако песнику није потребно да украде да би

имао, можда и за мене постоји нека друга прича, у којој ми је

сасвим лепо, а да то не умем ни да препознам. Негде, у некој

сликовници, неки безимени лик чека да га препознам. И тек

тако, промискуитетно, с њим у нови дан! Јер, сваке седмице,

46

два пута по два часа из конструкције и деконструкције

савршених, повлашћених часова. Код моје нове учитељице,

знам да је познајете. Плаћам Волођиним осмесима, које сам

измислила; не мари то, нама је све равно; без јаве - свака песма

је потенцијална кућа.

Болно је јутро-заборав. И још мучнији наставак

неупамћенога. Ах, лепи дане, зваћу те Марина. Ти мене зови

Соњечка. Нешто ће остати. Овај дан се зове некако, зато не сме

проћи. У проласку меркају се људи, разврставају, њушкају.

Лежу заједно, буде се преплетени. И никад се не упамте, ма

како трагично било. Умем ли ја да памтим, Марина-дане? У

пролазу само постоји људски ум, неприлагођен сећању,

неприлагођен тренутку када је исијавало значење, када је рука,

највернији пријатељ, издала. Понавља се тренутак и у свој

урагански облик постојања хвата људе, као слатке, хранљиве

муве, хвата их стрпљиво и минуциозно, тако да се чује туп-туп-

туп кад мува удара о ураганске зидове у јачини којом је

усисана, рекох, понавља се тренутак и не плаши се

пропадљивости јер је естетски неутралан поетски неадекватан

животно приоритетан.

47

27.

Главобоља, такође, може бити изговор за препуштање

халуцинацијама. Глава заборављена на јастуку, тражи да се

врати у главу дневних обавеза. Брзо, брзо, свако јутро, дигни је

док још није располућена и дај јој здраво-нездравог кофеина и

терај је да се хитро, хитро захукта и загреје и изгњечи из ње

најзрелије. Онда ће да провишти, да прокључа и на две поле да

се преда. Остаје илузија главе да заварава огледала сасвим

непотребно разбацана около. Главобоља лишава савести једну

половину. Другу грли страствено и грубо, огромним шакама

које се тање делајући. Скаредно, потпуно.

Главобоља је изговор да се прича о глави. Кога још занима

моја/твоја/било која глава? Други органи нису тако подли и

непредвидљиво распарчавајући, они се воле и цене. А можда се

само моја глава на полове откотрља... Илузија главе је део

илузије моје глуме, њена чар. Мада, чему све, ако нико није

способан да појми ту жртву уметности?

Главобоља јесте побуна главе варварина против буђења.

Стаклом о стакло, оштрим ивицама таре се парчад што су их

вандали, странци у нервима, нагомилали, закрчили пут

свакодневним пролазницима, правополагачима, са опраном

косом (без перути) уредно намештеном. Смешаће се, слутим,

48

смутиће се све унутра, и шта ћу онда ја – без куће, без азила,

без душека?

Уплешћу косу у чврсте, змијолике кике, упрешћу у сваку и ону

нит паучине која се од чисте жуди тка, упрешћу у сваку и

најотровнији зрак сунца, умочићу сваку у црни мед, у мед

одбачених, у мед погрешних пчела. Уплешћу косу да главу

зачарам. Уплешћу косу да главу сачувам. Уплешћу косу и

избацићу је кроз прозор. У ноћи помрачене свести, попеће се,

одсећи ће ми главу и однети је занавек. На лепљивим стазама

паукове жуди можда ћу је наћи.

Главобоља је изговор за препуштање.

28.

Повратак неисправних снова.

Чудно: јава – неисправна, снови – неисправни. Можда

ће сада све да се сломи – намештај, прозор, па чак и сунце,

прошетаће се по Пикасовој руци – а онда ћу схватити да њихов

слом треба баш ја да преживим, дубоко унутра.

Рекао је Волођа да је у жена само два сталежа –

младост и старост. Била сам спремна да се ухватим у старењу.

О, како је то пукло, Маринице, један шамар, па други! Можда

је требало још један... Нисам знала да највише боли кад саму

себе... Али, било је неопходно. Треба још трчати, треба још

49

заборављати, треба се себи, то је најважније, изгубити из вида,

па макар болело до неба. (Не шамар, разуме се, него то

губљење.) Потребно је да нестанем из брижљиво

припремљених дана. Да умакнем...

Викала је j’étais si jeune и плакала,

Јапанци (или: како се зову становници Хирошиме?) нису

ништа разумели, ја сам је гледала, а из екрана причала сам сама

себи, заправо. (Као и обично.) То jeune беше спрегнуто са

кидањем утробе, са елегијом црева, са заводљивошћу лудила,

али шта то мари. Она је била млада и трчала је преко поља.

Уживала у старом добром Аријаднином греху и Минотаур ју

је, чини се, добрано одаламио по рођачкој њушци.

Зато сам ја покушала са

шамарима. (Мада не волим окупатора. Чак га и не познајем.)

Желим да боли. Ако боли, значи да нисам на екрану, значи да

нисам међу корицама, значи да нисам, напослетку,

искасапљена пикасовским рукама. Ако боли, нисам уснула у

порцуланској кожи и свиленој хаљини са чипканом крагном.

Ако боли, могу да вичем: мамааааааааа! Ако боли, могу да се

посветим себи и да будем верна утрнулом месту, које ме брани

од старења. Нека боли, нека боли... младост!

Чудесни и лако угрозиви сталеж.

50

29.

Глупе, дводелне осе

Осама зову човека или псето

Псето заостаје у томе циклусу

Јер циклус искључује верност

А верност не подразумева искреност

Искрено, сажаљевам ове осе

Рекла је једна оса и умрла

Забадајући се у тело «осе»

Оса постаје име за све

Све остаје као што је било

Било је првобитних имена

Имена су испредала бајке

У бајке сада облачимо једни друге

Распредајући о симулакруму жаоке

Жаоку може проучити аутор

Аутор бежи од имена осе

Док оса неуморно трага за њим

Њега су товили бајкама

Док бајке нису прогутале њега

51

Аутор тежи уништењу бајке

Бајка куња у нашим разговорима

И реч по реч убија аутора

Самоубити се сопственом жаоком

Јер она може евентуално спасити аутора

Рекли бисмо да је то племенито

А зар шта друго и чинимо?

30.

Марина, пред Вама су толике грозне самоће ишчезавале.

Несносне, оне што ни разговор са мраком у коме се назиру

бескрајна лица партнера и епизодиста не може да истањи. Чим

се приближите – прхну јата и изгубе се у кикоту остављених

не-више-самих. Не као ја – цокулама лупам и трескам поред не

би ли их натерала у бег, а оне се подругљиво, гротескно,

предамном коте, попадају по свему што дотакнем, оптачу

сувим златом схизофрених ћаскања. Без стрпљења, без чекања,

без слутње и стајања у месту? Још увек је онако, спремна сам

поћи мачки на кров само да не седим сама, ах, Марина, зашто

да ме има тако дуго? Тешко је убити самоћу. Напослетку дође

свеједно да ли је мачка или човек, ако се жури, ако се у очају

52

посеже за првим оружјем. Желела бих да вичем на Волођу, да

га грдим и кињим, а да се он огромно, звонко, јасно (као што

му је јасно лице – у контрасту извајано, прецизно) смеје, јер

све зна. За шта сте њега отпослали? Писма јесмо, не

прекоокеанска, него преко свести, прекочовечна, што залазе

тамо где се са снегом са стопала отреса и сопство, онако

лежерно и немарно. Писма смо, за искушавање хоризонта

грешке и замора бивства. Бескрајна писма што се одмотавају

све брже и све кобније. Праштај ми, поштар-ветре, што сам,

као у чаробни напитак, замочена у себичност. Перверзни

Обеликс. Јер дође време када је све сувишно, кад се скрајнута,

одгуркивана душа изненадно наметне, постави одсудну

загонетку и не жели да се уклони док неке кулисе не уруши.

Тај разговор се не може препричати, нити се може испочетка

себе-писмо написати, па препоручити. Неко брине о количини

самоће у свету, неко брине. Неће ме заобићи и не сме.

Отворићу се, разломити печат, па се затворити на други начин.

Није то све од мене. Ништа није прочитано. И заиста, доћи ће

дан када ћу презрети и овај печат. Ништа није написано.

Чаробна смо мастила и зависимо од топлоте очне јабучице, од

краткоће даха стиснутог у трбуху, од сочности усана које

сричу...

Неће ме мачка на крову. Каже – среди се. Каже – ко си ти.

Каже – овде може постојати само један газда без карактера.

53

Уљудно јој се наклоним, кажем – нисам амбициозна, само,

имам једну самоћу да је под нацереним пуним месецом

закољемо заједно.

Deal.

31.

Јутрос је можда свануло – преко сунца се колико је дуг

испружио један паук. Мислим да га знам. Поред њега, није ми

потребна агенда, не траћим календаре. Он савесно, он

приљежно обавља свој достојанствени посао, своди своје

богате рачуне. Сасвим наивно, као – ред је, отворим прозор и

још не смирујући све оне сном нанешене особе унутра, заурлам

– па, где си ти, пауче? Није га било данима. А сада –

недозвољено и неспојиво – преко сунца – дебела црвена

задњица тачно на центру – неколико полупречника га цепа на

линије. Није у реду. Сувише дрско. Чак и од њега. Смеје се,

видим то јасно. Забацује главу као припита жена која кришом

сањари о томе да је гроф још увек међу нама и жуди да се

поигра њеним вратом.

И шта је то – салто?! Где је сада? Нагни се кроз прозор,

испадни, хајде сада, нико те не гледа. (Превара, наравно.

Лажљивац.) Драги гледаоци, ево је! Жена са брадом и са паром

својих близанчица и џиновског и патуљастог раста, ето вам,

54

жонглер(ка), кловн(ица?), разапета на трапезу као паук преко

сунца (глупог ли поређења!), само за вас и само вечерас,

ЕКС КЛУ ЗИВ НО!

Подврискује од смеха, опако биће. Упала сам у мрежу,

наравно. Сад је видим, виси са врелог пречника, сунце нас носи

повијене као рода бебу. Али, куда, забога?

Седим, ноге ми висе кроз ткање, клатим их, као са шкрипаве

љуљашке, кад нисам могла да дотакнем земљу. Земља је сада,

коначно, изгубљена, а њихање замрло. Каже ми, мој судија

зглавкар, како се механизам није променио. Гибање рађа свет.

Не могу сјединити пречнике у глави као што ни њега сунце

није пречницима успело упрести у светлост.

Улица бљешти, лепо је када је ујутру перу, па је сунцу

пожељна. Удишу испарења којима се улица креће горе, у

ишчекивању љубавног чина. Нико не зна о пауку посред сунца.

Неко, вероватно, зна о пауку посред текста, насмејаном.

32.

Нешто касније, о подневу, помирићемо се, па ћемо и запевати

циркуску химну:

Пустићу те да се смејеш

промућкаћу снажно

и снег ће прекрити твоје зубе

55

али уморићете се напослетку

под лескавом опном контактног сочива

пустићу испочетка

достаје једно дугменце

ваља се мало смејати

ако упослиш и трбушне мишиће

чак ни шаке више не морају да се држе на окупу

као тристо грама с костима

као заостала а ти једино преостао

куцкаћу ти о витрину диоптрије

где чамиш изобличен

неприкладно свучен

али смејаћеш се ти опет

јер шта ти друго преостаје

у музеју Хипноса, у прсту палчице

и вртети око себе као

неконтролисана, одбегла коврџа

са све снегом, дабоме

на сваком уштројеном језику

56

У животу текста као у тим снежним полулоптама: мало

дрмања, нешто снега, па пуста тишина, а паук на хоризонту.

33.

Затекле су се обе код мене. Отприлике у исто време су дошле.

Звучало је немогућно, али се одвијало без мога вечитог

колебања сан/јава. Софија Матвејевна Уљитина и Софија

Семјоновна Мармеладова седеле су на троседу. (Значи, било је

места за још једну.) Нисам смела да их гледам заједно. Све је

то подсећало на оне играрије из митологије – ко кога не сме да

погледа, шта је строго забрањено, а шта ће ме само убити,

читава збрка линија које се не смеју прећи и огледала која

никако не треба сукобљавати. Најгоре од свега било је што оне

нису поимале безобразлук свога положаја и нису уопште

намеравале да се опросте. Бојажљиво се гнездећи на столици

(тросед? не хвала), уступила сам им прво глас, па име, па пусту

безобличност места зарубљеног отисцима прстију. Као праве,

размениле су неке значајне осмехе, утврдиле да је данас ваздух

нешто тежи, а живот нешто гушћи (или нису, можда и

измишљам, после шока), поменуле блиско прошле или

надолазеће верске празнике и, уопште, понашале се крајње

нормално, тако да сам, напослетку, помислила да је све то у

шта сам невољно умешана само још једна неслана шала

57

њиховог аутора. А то, јасно, не праштам. Даље ништа не знам.

Отишле – не отишле, ја сам отишла. Глума је масло доконих.

Место злочина је унутра. Једна од њих ме скине снајпером док

се у вечерњој хаљини вртим у круг око фонтане пуне новчића

на којима је, баш на сваком, мој лик. Једна од њих ме звекне

секиром у шумици, у зеленој трави леве хемисфере. Нећу

набрајати. Када су ме привели, више нисам могла да их видим.

Кад сам се пробудила, нисам ипак била приведена. Присећала

сам се симпатичног полицајца који је, бедном подударношћу

исцеђеног сивог органа, личио на мене. Неоригинално.

Неинвентивно (ово чудо не сматрам речју, 4 н!). Непотребно.

Биће тога још, спремна сам. Тросед, чај, временска прогноза.

И злочини. Сходно свим преламањима светлости која ме

разоткрива, у трбуху носим многоглаву звер. Бориће се за

превласт, то једино и чине. Не наводе ме да будем боља, не

опомињу ме, не откуцавају ми, и тако, несмотрено, неће ми ни

праштати. Уместо да се смире унутра и сакупе у себи за

пресудни час, оне су мноме натопиле главе и сада све патимо

од главобоље, а нико нема тај кључни орган. Клизим као

заљубљена гиљотина, сећам се свих својих глава.

Паааааадаааааааааааа! Још једна на гомилу. Што да не? Глава

је глава. А пси ти се радују и без главе. Осете, напросто, мирис

и све то размишљање нема смисла, кад нам задах чува душу.

Их, зар баш душу?! Шта преостане кад се одстрани глава са

58

мислима и сећањима, тада дакле нестају и лица, кад се избрише

име, кад се укине глас? По чему нас то пси намиришу, на

пример, у гробу, или не тамо, него било где? Кад остане само

острво, ненастањено и шупље, у мору коме се може докучити

чеп, као у кади, и њиме се злобно поиграти, кад преостане,

дакле, само, у себе закључана кружница, неко наиђе. Ћути или

можда запева, свеједно је. Неко наиђе. И пас то зна. Својом

топлом губицом пресече зрак.

34.

Ево, сад сам девојчица. Девојчице се увијају и мрдају

раменима и носе све те дивне тканине испреплетане на себи.

Куцам на мамина врата. Она још не зна да сам ипак девојчица.

Куц. Куц. Куц. Куцам нежно, размакнуто, јер девојчице воле да

их неко ишчекује и да им се нада. Оне често размичу своје

руке, покрећу све те наборе и фалте, као набујали лептири, па

онда лепе шаке за лице и тако се усхићују. Да, усхићују, мама

је рекла да је Ингеборг често деловала усхићено. Волео бих да

се зовем Ингеборг и да се са тако снажним именом могу

свакодневно суочити са смрћу. Али, данас се зовем Софија.

Данас сам девојчица. Причам танким гласом и куцам нежно и

њишем се у ходу као да носим две кантице са водом. Своју

дугу косу опипавам као да је крзнена животињица, а ту је и

59

моја хаљина, која не говори ништа ново, то је истрошена

хаљина и потпуно је безазлена.

Куцам на врата и мислим како је лако заборавити на себе и о

себи говорити као о њему. Како је ПОЖЕЉНО. И мислим како

вероватно није добро толико често размишљати. Мама мисли

да ћу ја једног дана размислити о свему што је она одложила на

сигурно место. У наслеђе добијам и налог да схватим све што

се јављало као компликовано. Баштиним све кућне духове.

Баштиним сва додатна имена, никад сувишна.

Софија је мала мудрица и она презире дечаке. Они су зли и не

умеју да се крећу. Софија никад не одлази, само мења глас.

Зато ја не знам често где је она, а где сам ја, када причамо

једно о другоме. Није умрла, било би малих, звучних

телеграма.

Куцам сада свим телом, свим духовима у себи. Мама је у соби,

соба није овде. Куцам на врата, врата нису ту. Иза врата је

ишчекивање. Волела би да зна шта је са нама. А сме да пита

само за Софију. Мама је споља. Ништа није споља са мамом.

Губи се величина и све нагло постаје разумљиво. И малом

детету. И дечаку који се враћа кад пригрли Софију. Софија се

само прави да га грди, али необично баш у томе ужива.

Сва та звучна породична имена, испражњена су. Исцеђена су

по мојим успоменама, а по њиховим земаљским траговима

полегли су духови да својим бесконачним бићима усисају себи

60

неки комад краја, реског, самосвесног краја. Мирим се с тим.

Али се тако бојим...

35.

тучак је уобличење пуноће

било је жена са пуним гласом

који пуца као лубеница

кад се препуни

негде у Мексику, замишљам

какви су им мушкарци

говоре ли уопште и чему то

viva la vida

мед такође одаје пуноћу

али ван геометрије саћа

која изазива одвратност

мирис липе може да прође

као школски пример

зимзеленост плус измет под њим

некад тако миришу сећања

док се не расплине на језику

61

и першун говори о мени

све што не бих признала

кад би ме успавале оне жене

не би ме желели будити

тако би их запахнуло

густо млеко снова

расплинуто жуте очи

као од бачве тек одвојено вино

заталасано, од додира одвојено стаклом

са уснама искушаваним далеким

сроче се неповратно

пуноћа је то стакло

што не да

очи са медом и вином

видеће га у целости

и у парчићима

наизменично па истовремено

62

36.

Узалудно је дописивати прекинути јутарњи сан. Узалуд

се утољава љубавна жудња. То место на коме се преломим из

сна у будност и ногама напред, главе још тешке од множине

гранања, од моћи неизвршеног одабира, улетим у тек створено,

то место се не осамостаљује у сећању. Немоћна сам да се и ја

изнова створим, појављујем се на покретној траци као

очекивани пртљаг.

Не успевам да варам, јутро не одустаје од свог права на

разграничење. Туђим осмехом враћам парчиће никад

уобличене слагалице. И опет: како цури из сећања, све је

лепши. Чувам тај туђи осмех на себи као једини траг по коме

ћу се домоћи себе расцветале на зачараном месту. Ни обрис

чак, можда сенка, али постојано грчење у трбуху, сласт

некушаног. Можда тако треба волети.

Није исто веровати у виле мале и пуначке и у виле

танке и лелујаве, није исто видети Звончицу и рећи – вила.

Није исто гледати и ући у коло. Како да им верујем кад сам се

завртела бесомучно, незауставно, и своја стопала остављам?

Исто је варати и бити варан. Иста нула постојања. Зачарати и

бити зачаран, није. Постоји плес и талас и не постоји сва она

сила меса и крви и мозгова. Зачарати и зачарати се – професија

63

је виле. Виле не постоје. Зато сам чаробно очарана. И има да

траје. Чаробно сам запљуснута. И још се њише.

Топло мокра намрешканост. Из ње пузећи излазим.

Цурим. Сирена пешчаника. И то је нека вила. Уме да пева

границом коју у себи утврђује. Плута парчад воде по

неопозивом и све сам даље од себе смело зароњене у румено

море. Међу прстима, клизећим, бридећим, зрело, зрело море

крви, препокрива, ништа да се не види, ништа да се не зна,

ништа да се не учини да се спречи случајно...

Није невини повратак. Неизбрисива свест о злочину. У

својој крви сам се будила, сећам се сада. Пробудити се по цену

живота, није вредно. Треба се осветити лутајућем кревету.

Viva la vida...

37.

Деца и глумци – двоструки глумци.

Марина, хоћу ли ја икада бити довољно једна? Хоће ли ме

замућена вода језера признати као јединку – као довољно за

једно и као кохерентну за цело – када јој се предам, потпуно,

као своме горућем кревету (кажњеном и кажњавајућем)?

Волођи се не ласка, Волођа се не теши, Волођа разуме поезију

и разуме одакле долази бес и нетрпељивост, Волођа носи

прстење и пиштоље, Волођа нема дечачке слабости ни

64

љупкости, он је снажан и нема потреба, нема тајни. Па, где је

тај Волођа, Маринице, опростите ми, али то беше лаж, зар не?

(О, ако је Волођа измишљотина, да ли је онда његов Мартин

Идн већа или мања измишљотина?) Зашто ја немам бар делић

лажи? За мене нико неће рећи да сам немогућна.

И стварно он – такав – живи, једноставно, напоредо са мном,

таквом, допуштеном?

Са кантом црне фарбе плешем преко графикона, просипам,

неспретна, уз сваки тежи корак. Пљуснем измућкане салсе по

сваком темену дужи, по сваком укрућењу линије, по свесним

моментима праве кичме. Салса се прави мућкањем састојака,

салса се плеше мућкањем полова, трагањем за

супротстављеном жељом. Лако је, прелако, пљускати собом по

свету, захтевати да ме виде. Теже је усмерити се, када су ме све

те очи зауставиле, залепиле и прежвакале. Нема паука када ме

закључа мисао мува, никада га нема када умирем. Заморно је

путовање натраг, он воли да ме сретне прашњаву на стази.

Најболније: ништа се не зауставља због мене. Ништа ме неће

сачекати. Ни концентрични кругови на води, ни концентрични

кругови паучине, ни концентричне свести у настајању. Па ни

папир не чека изгледа више мене да би се наметнуо.

65

38.

Тај однос изједа јунака из једног и јединственог откривеног

догађања стварности која обухвата и њега и аутора-човека,

где би он као човек био заједно са аутором – као друг у

животу, или против њега – као непријатељ, или, на крају, у

њему самом, као он сам, изједа га из кружне поруке, кружне

кривице и једине одговорности, и рађа као новог човека на

новој равни живота, на којој он сам за себе и својом снагом не

може бити рођен, облачи га у ново тело, које је за њега самог

непостојеће и не постоји. (М. Бахтин)

Ако је све ово сан, а папир чува истину, онда сањам, ох,

каквог ли олакшања, да сам кукавица. Као мала, у игри,

кришом сам већ спремала свој део ствари, док се моја сестра

још сасвим безбрижно играла, распоређивала лутке и њихов

љупки намештај. О, како је то болело, онај тренутак када

схвати да сам ја већ потпуно изашла из игре! Тако ружно, тако

коначно, као да смо одрасле, била је то издаја. Она се љутила, а

ја сам се смејала, али био је то крај невиности. Била сам тад већ

испала из наше мале лавиринт-приче, тежила да савладам круг

и постанем његово чудовиште.

Стидим се када код Вас читам о томе да ја никада прва

не одлазим, гнусно је да то смем да кршим. Немам дозволу да

66

пређем своју раван, тиме бих постала немогућност. И, заиста,

тада се више не осећам собом. Ружно је волети и лагано се

паковати. И неподношљиво је тако крунити се, ван својих

димензија.

Ипак, неописиво је тешко живети Соњечком. Треба се

дуго и помно сабирати одасвуд и одвојити се, оштрином и

коначношћу, од стврднутог хлеба сопства, као шкољка од

поуздане стене. Из свиклог у плутање. И не гордити се пред

стеногрлећима, то никако. И не бити вољен, слутим са зебњом.

Сазвучити се са свим расцепима који постају све власништво.

Искидати скорене странице, немоћне да трепере.

Са собом бити – на императиву. Понекад инфинитиву.

Обавезно номинативу.

Сетити се Циганке и њеног пута, божанствене опредељености

за лепа вешала! Нескривена, још једна је проклела дах. И ја те

волим, лепотице. И ја ћу ти наудити. Од злобе добрих и од

злобе злих...

Зато моје наручје не сме служити за успављивање.

Само неко са лицем рођеним из даха хитнутог у воду, из даха

задржаног у игри пламичака, са лицем враћеним, схватиће кад

ја пожелим да спавам. Нагнуће се нежно, склонити ми косу и

прошапутати – Je connais ta maman, je connais ton papa, la petite

zingara.

67

39.

Наша смрт је још увек уљуљкана у неприступачном

аквамаринском језеру. Пише по камењу, по блату, плете од

травуљага нашу поему. Марина, знају вас барске птице,

поштују вас вилин-коњици. Својим крупним, нежним очима,

већим од свега на елегантном телу, сем од мрежице крила,

хипнотисаће лако свемир да Вас и Вашу смрт вазда гости.

Та смрт, та права смрт, ипак је јела из мојих руку. Сита

и занесена, загрлила је у мени сва наизменична трајања и лако

је задрхтала сећајући се многих опраштања која ме очекују.

Видела сам јасно речи послагане у даху међу нама – «Сећаш ли

се последњег дана августа? Није заударало на звер што је

прождирала младиће или смо се, можда, већ били навикли.

Бирала га је. Хтела је да те остави. Заборави тај дан. Опрости

му, јер нема важности, за тебе. Тежина којом се поиграо,

значајно је утицала само на моју путању. Ништа више неће

бити лако, слутило се. Али рад, посао, све оно нужно и свесно,

ускрсао је као чар, као задовољство и као коначно испуњење

неоствареношћу. Помислила сам тада да треба да вас избегнем,

да се скријем. Запањујуће, почела сам да размишљам као

човек. Али се опрез истопио, у потпуности. Видела сам вас

пред собом јасно, свакога дана, ма где да сам била. За собом

сте, као ходочасника, водиле своју смрт. Која вас није хтела.

68

Припитомљену своју смрт. Онда сам потражила дом на чијим

зидовима могу да вас чувам. И вода језера вас је осликала.

Умем да читам из крљушти риба, то је доста за моју исконску

несаницу. Али, буди добра, слатка Софија Јевгенијевна, па ме

пусти само на секундицу...»

Повила је своју прозирну, а тешку главу, пустила је да

се сруши, а ја сам несвесно, некако над-свесно, њено-свесно,

подметнула крило. И тада је наступио неки широки, пространи

тренутак, њена секундица ми ју је осветлила извесним

блиским, присним капима и више нисам умела разлучити где је

та линија по којој се раздвајамо, по којој се сусрећемо и

праштамо, више нисам смела о себи мислити као о нечему

издвојеном и постојећем, јер трајала јесам, то сигурно, али

носећи у материци, чувајући у наручју једино своје дете –

сладострасни плод – нашу смрт.

Са два вилин-коњица место минђушица, заборављам их

све, сабране.

40.

На Вашем језику, опстајем. Мрвице достају за све преостале

разговоре. Врисак што се не одржи у загради, што се одрони са

зарезом, не да се поделити са другим ни прокријумчарити у

разговору. Сањам врискаве разговоре, који се не записују

69

нигде, нигде, нигде. Чезнем да проговорим устију пуних Вашег

крцкавог колача стиха, Ваших мушких и Ваших женских грла.

Немам с ким.

О, какво благо носим, а нема ножа да ме распори и на светло

света га изнесе.

Приближићу се бићима ствари, за њих је лако умислити

остварљиво савршенство. Послаћу се некој топлој и

загушљивој стаји да ме научи да се чула не могу истрошити.

Мој замућени вид је само начин посматрања. Све је управо

тако како се јави у покушају негледања, остало је неповерење у

чула. Нека се мирисна стаја насељена у мојој глави, нека се

искрице крљушти што боје рибњаке, нека се слузави, дрхтави

језици сунцем исцрпљених керуша, нека се сви налети на

чулност обрачунају са сивилом којег је лобања препуна, са

сивилом које онемогућава да ме обоји планета, да се склупча

под косом и експлодира у екстази, у њеној непорецивој победи.

Свет од речи дубока је јама без драгог приземљења,

коме се угрувано тело ипак обрадује, без стоп-знака, без паузе

за ужину, без предумишљаја. Приземљење је мелем за

умртвљена чула, шибне одједном, као изврнути водопад, свуда

по телу, и ослобађа, једно по једно, сва изолована острва. Док

се приближавају плутајући, видим забрађене жене како трче

једне другима усусрет, видим грдне црне мушкарце како, голи

до појаса, ослобађају годинама невидљиве чамце урасле у

70

обале. Децу не видим. Шта су радили за све то време, не знам.

Спаја се лагано некакво тло и гледајући тај људски напор,

опет, проклета, помишљам, да је све то нечија лаж, да опет

варам своје. Те докле ће издржати трошни чамци, те хоће ли

бити буре, те хоће ли, видевши оне с других острва, мушкарци

опет сметнути с ума своје жене? А оне стоје на местима где је

било покидано тле и размењују сузе. Њихове шаке одају тај

узвишени посао. Не сме им испасти ниједна – подриће тек

срасло приземљење. Гледам у њихове шаке, толико

самосталне, које толико тога обављају без ичијег знања, без

остатка тела, и слутим – која би била реч коју би, несвикле на

писаљку, прву спустиле на хартију. Да ли би то било име бића

које их носи или бића које, уморне од самосталности, вечером

траже? Да ли би то била нова, добра реч? И да ли би ми

веровале довољно да ми је оставе на чување?

Понестаје ми речи, бродари моји, водите ме себи, док

сте на окупу. Нећу вам дуго веровати.

41.

Као онај пас из Коктебеља што увек иде челом на све и

свакога, попут овна који не може да се начуди што је изгубио

рогове, па их још тражи по туђим телима, као тај пас пробудим

се често. Прво у јутро гурнем чело. И одмах, претеће, заболи.

71

Јутро не љуби у чело. Дан не љуби, такође. А тек вече...

Дочекујем Вас, сваке године, изнова, нова ја, нови Ви. Има

само чела, нема пољупца. Има мојих припрема, нема долазака.

Има и одвише Соњечки. Рутавих паса, споријих од свога тела.

Чекамо.

Повремено убијемо коју, чисто да се не измешамо. Све

дође на исто, када се крене челом, нека страда. Увек иста

илузија – како имам рогове, како ћу се одбранити. И боли, боли

данима, са обе стране, празнина слепог ока. Шта да се ради – у

друго чело? Уме да помогне. Нешто се пронесе, у удару се

размакне кост. Тајни пролаз? Али не за паметно, за интелект и

знање, за да и не, за кажем ти и учим те. Туда пролазе

смехотресни џинови и густе шуме ходајуће. И то не само зато

да би прошли. Не, нема ту неког физичког преласка, предавања

од једне другој страни, то је заправо искрење. У варницама они

се препознају са обе стране и – оћуте, шта ће? Некад се нешто

запали, тепих прогори, чарапи оде петља, или се само запали

глава. Али углавном ништа.

Има под челом нека ризница. Без кључа, наравно. Ако

будем довољно лупала, можда нешто испадне. Шта друго да

чиним, чекајући? Јер, знате то добро, не умем да чекам. Док

сви мисле да чекам, ја ћу већ постати онај чекани и прерасти га

за главу. Али чекати Вас – то је друго. То је бити код куће,

бити присан са чинијама и са ватром. Чекам Вас, Марина,

72

спуштам капке у које је урезана слика празавичаја. Лавеж се

ломи на стихове, дах подрхтава пред налетима јамба.

Челом у ноћ, нека га целог обаспе сан. Нека се проспе

затамњеном сребрином.

42.

Бака моје пријатељице назвала ме је Тоња, једном приликом.

Мислим да би се Борис Леонидович жестоко разочарао таквом

Тоњком, зар не? Збунио би се и завртео главом. Али не верујем

да би забранио. Зна он да се тако не може играти. Играчке

никоме не припадају.

А онда, када сам била сасвим мала, они исто тако мали, звали

су ме – Нона. Као што деца – вешти говорници – обично воле

свет да сведу на два иста слога, да у понављању схвате корен!

Корен мог црвеног капутића и чупаве кике. Један слог да се

узвикне, јер ту је све – и очи са саћем и шаке упадљиво

избраздане крвним судовима и уопште сва гужва мисли и

хтења, све у «но» - јасно, одмах су ми рекли да ја тако некако

напола постојим! Да су слог поновили, све би било јасно. И

детету и песнику – но-но – превише значи. Неко је био

милостив. Нису ме скроз забранили, извукла сам се са једним

оклевајућим – на! Као – на ти! постоји ИПАК, кад већ мораш...

Забрана и дозвола – у једноме и спрегнуто – само мали тако

73

јасно опште. Само мали чувају тајне. И песници: они што се

плаше свога имена.

Сваки глас ме превазилази, свако слово. Риме ме избегавају.

Шапћем себи но-но док маштам о шакама-гранама са којима се

моји жилави прсти сплићу и калеме, само да бих захватила из

дубине нечијег сочног ја. Ах, када би ми неко у томе покушају

шаке здробио, случајно, својим свакодневним постојањем!

На!

Жедна, бесно и нестрпљиво жудна за снагом. Напипати,

загристи у њу, бити потпуно и неповратно збрисана њоме:

бити перо, бити своје – прашина, и лебдети на даху чисте,

непатворене воље.

Но!

Ниоткуда ни дашка ветра, морам сама да љуљушкам језеро-

колевку наше смрти. Да је призовем да смакне маске, да смакне

завесу што ми растаче кораке у свести. Љуљушкам је да не бих

себе уљуљкала пруженим но-но кажипрстом.

Стискам, свим срцем, своју шаку, и падам у црнило као

ошамарена опијумом.

43.

Беле ноћи – то колико сам се у њима угњездила,

доказује све оно што рекох о кукавичлуку; читава тона

74

спремљених играчака, док се неко још игра и, да, пожелим да

вриснем – зашто се још играш, више нема времена за игру,

само за паковање; али не, то је незамисливо, то је потпуно

непримерено и већ се две снажне шаке залећу да ми грубо

поклопе уста.

Преступна белина ноћи сједињује осећај кривице и онај

осећај због кога се капци спуштају жустро, као убијени, а

згрченим прстима се и даље са њих отире незнано

нематеријално али засецајуће → њихов љупки пород насељава

дан одељен од свога светла, ни по чему више дан, лоше је,

лоше, мешати боје, као што је лоше мешати своје прсте са

туђима – како се могу пробудити са туђим прстима и не бити

згрожена – како се, уопште, могу сачувати своји органи, када

се јуриша љубављу на некога; зар ће неко други знати како да

поступа с мојом кожом – дабоме да не – или је то ипак

могућно, али у занемарљивим % - вреди ли покушавати док се

потпуно не истањи, па је више нико и не пожели?

Како бити храбар довољно дуго да замена – хибрид –

калем опстане, а да васиона не задигне сукњу и потрчи да нас

тражи; тајно, кријући се од своје (још увек?) главе, лако

појмим: комад меса, танак, 7 cm, три-четири нежне, светле

длачице, рожнати завршетак – дуг, брижљиво заобљен,

премазан сјајем и бојом, благо накривљен на десно од

ослањања на оловку ≠ део крупне, снажне шаке прошаране

75

тамним маљама, са ноктом осуђеним на гиљотину, са једва

видљивим, застарелим трагом ножа или лима или папира (!), па

чак и да је благо накривљен на десно или лево од ослањања на

оловку.

И ноћу видети своју сенку – зар није то сама суштина

ужаса? Бела ноћ и црна ноћ – за превласт – играју се.

44.

Ово је лето, Марина, ова уковрџана лијана косе која трепти под

прстима, извија се, заноси. Бич којим ће се пробудити звер,

звер којом ће се оплеменити дах. Пошта у пети која одашиље

дебеле пакетиће пуне слатких и задиханих значења – не смем

да се окренем да их видим – пробала – нестали су – не окрећем

се – драго ми је да опстају – и то је лето.

Ништа то није, тек траг равнодушја.

Равнодушна и сама, понекад желим само да ме неко прочита.

Слово по слово, сричући као дете или слабоумник, тако и да ме

схвати – као датост суревњивих делова неспојивих у једно –

даљину која се негде указује као реченица. Генитив бића,

накривљеност свести.

Ништа то не мари, могу зазвонити, могу и препући, тај избор,

заводљив по себи, као и сваки други, мене не чини мање

изгубљеном. Нисам од часних: они режу срце на колуте, као

76

лук за месо са роштиља. Нисам од скромних: они у џепу

муљају срце међу знојавим прстима. Нисам од заносних, то

свакако нисам. Они, хм... ма није важно.

У августу се смејати, на сав глас, лудачки, још у августу. У

септембру већ спустити главу и заридати. За мртве – суза

десно, за живе – суза лево, за себе – у средини. У октобру бити

већ сасвим неупотребљива. Али у новембру – написати роман.

И заборавити на след месеци, јер се у децембру – нечијем – већ

изнова рађам. (Као у децембру 1918) Ако мора бити круг –

нека буде круг на мој начин.

Тако је и наша Соњечка – непрестано излажење из круга. Ако

мора бити круга, нека мени дају центар! Свесна сам да се

несносно смејем док то изговарам, безобразно или пркосно, у

сваком случају, апсолутистички. А само сам покушала да

заводим, мање или више успешно, као друге; залуд.

Нема догађаја, само след стања. Нисам ја увек била пасивна

јунакиња. А можда је баш у томе трик – пасивно побеђује круг,

активно му се предаје. Зато је моја прича – вечно читање Ваше.

Зато је моја прича – убијање лета. Зато је бескрајно досадно

смејати се и плакати.

77

45.

Промрзлим, дрхтурећим погледима покушати обмотати тај

кроз усне прокријумчарени језик. Ту грудвицу топловлажног,

уљуљканог у тајне унутрашњости... Несвесно прекорачење – и

кријумчарење и обмотавање – жудње. Ето, бићу жена, нећу их

примити натраг, разодевене погледе. Само први је био искрено

залепљен уз циљ и – полудео је! Даља загледања – глумим. Док

се крадом посматрамо у Вашим измишљеним собама, питам се

шта он глуми, овако, међу нама. (Лудо снажног Мартина

Идна?) Ако је Волођа савршен, како може глумити

несавршеност? Ја познајем своје мане и будно бдим над њима

да ме не изокрену пред мушкарцима, све док се од силних

комешања и сабијања не напумпају толико да себе више не

могу да видим од њих, све док не постану – потпуно ја – а

онда, дабоме, оне захтевају да се по кратком поступку прекоље

све насмешено и очекивано, да се обзнани владавина већине.

Дакле, ја умем да замислим како би се смешила савршена, како

би баратала шољицама савршена, како би се стидела савршена,

како би одмерено ходала, како би паметно говорила, како би

љупко умирала! Ах, све ја то знам! Али нема места. Зато се ја

по киши, правој, шушкавој, од које се скакуће и од које одећа

оживљава, шетам, а Волођа још чува Ваше ђаволе.

78

- мушкарац, нема ствар, мртав предмет, једини мртав

предмет у читавој граматици –

само савршен може изазвати такве речи

и остати савршен

Ма шта Вам је то требало, Марина! Има код Вас толико

величанствених, генијалних, џиновских, а само један савршен

и више не разумем откуда ја у тој галаксији. За њега нису

главне улоге – оне кваре карактер, за њега нису споредне – оне

поричу карактер, за њега сам ја осмислила већ све! Али је

Волођа ипак без аутора, он је и свога писца давно помиловао

по глави и обећао да ће га сваког преосталог дана изнова и

изнова стварати. Са читавом својом громадом живота

(назовимо то тако) креће се као језик у усној дупљи, суверени

господар говора, суверени посподар глади, суверени господар

завођења. А далеки секутић, кроз неке друге усне, некад тужне

и пуне као да су скупиле све своје сузе, некад мирне и лењо

пружене, некад нервозне, у сукобу са зубима који желе да се

виде, секутић сања да се заљуља према оној, слућеној дупљи,

дубљој но све друге, дубљој, јер је и нема.

46.

како је питка трајност те мисли –

бити самљи од планете

79

која је без бола породила самоћу

своје урушавање облепити глином

биће калуп бића

невидљивог као унутрашња страна

надлактице

биће дидаскалија

за комад о блудном сину

јер не нестаје се уистину

само се плута

из приче у причу

и заљубљује у турбуленцију

само ако нас случајна рима

у једну смути измишљотину

бићемо стреласти

и црвени као злочин из страсти

-

ова недозвољена рима

то зачудо доказује

-

бити насупрот

ту бити дуго и самостално

док у нас не утисну

обновљене прсте

80

замрле у заносу

47.

Опет се треба ухватити за неки конац. Низати док низано не

превагне над свим хијерархијама и стане да се једно у другоме

чаури. Софија девојчица, Софија мајка, Софија смрт, лепа је то

поворка. Сачекаће ме један да ме у плаво обоји и ослободи

лица. Спокојно се у устајала поподнева посветим самоубиству.

Отворим књигу и – тонем у фотељу. Знам, поново ће изаћи, ако

довољно паметно усхтем. Ох, Марина, има ли штита од себе,

има ли га бар тамо или је коначност варка? Бити мрски

Ајфелов торањ и не видети себе мрског из себе. Али, како од

своје мрскости сачинити један пребрижно упакован

рођендански поклон свему свету који Ајфелов торањ – гледа?

Како оправдати све те шрафове, кукице и квачице и преко

Месеца запалацан језик? Све сам замрсила, спетљала, али нема

приче.

Понекад, чак, отворим књигу једном руком. Другом држим

чашу. Треба омамити непријатеља. Та рука је у служби књиге,

ја јесам продужетак књиге, а књига, она можда не жели да буде

продужена. Ја сам непријатељ кога ћу укротити непродуженом

књигом. Ваша Соњечка, кристално звонка, спустиће се опет

читавом дужином по заборављеном телу, као што се мушкарац

81

у мраку пружа на нешто за шта мисли да је жена. Залебдеће на

трен, а онда ће се странице просути по поду као непотребни

подсетници. Све тањи, задрхтаће прсти напипавши у ваздуху

азбуку лишених.

Нема приче, нема сирена полицијских, нема сирена хитне

помоћи, нема крви видљиве, лепљиве, миришљаве.

Шта ће то азбука по патосу, по зидовима, по намештају, шта ће

то азбука просута саопштити? Додиром рећи – лишити се

нелишених – додиром ће рећи – опусти се, драга, почиње

испочетка.

48.

Једном шаком је везала, другом шаком је окачила, трећа шака

је тражила своја три прста. Једно око је прецртала, друго око се

замаглило, треће је за касније сачувала у џепу.

Једно ухо је зажелело бубу у себи, друго ухо је ишчекивало

повратак, треће ухо је другом позајмило бубну опну (нема то

везе са бубом, кажу).

Једна дојка је његово неисисано млеко на пут отпремила, друга

дојка се од силне жеље за додиром у орла претворила и пошла

у потрагу, трећа дојка је срце на чување добила. Једна рука се у

клупко безизлаза безотрова савила, друга рука је жалила што

82

не може до краја (сасвим лажног, испоставиће се) да се точи,

трећа рука је дуго пипала врат.

Једна нога је по води, друга нога је по ваздуху, трећа нога је по

млеку закорачила.

Тело не може без тројства. Залуд се своди, залуд му се смисао

одузима.

Једна звезда је исцурила, друга звезда је отежала када је у њој

вриснуо сјај прве, трећа је сведок занавек.

Било је лаког трзаја тројаког тела које је у себи и свог оца и

своју мајку и своје сунце надокнађивало. Прелио се у тело без

мере у којему је љубав заборавила меру. Богородица је

посведочила.

Било је лаког трзаја тросмртног тела у коме је одзвањао звон

девичанског тела лепе Циганке. Слио се у све подметнуте

свеске (како је наредио песник) као брзак што је у својој

сулудој брзини свикао на ишчезавање. Мора да је Неко

посведочио.

И смрти је потребно тројство – Ви имате само две.

Неко ће присвојити трећу, ако узмогнем ваљано да

посведочим.

83

49.

Неприметно, што неупадљивије, проћи препуном пијацом.

Погледом стећи сву ту множину људи, присвојити их. Једно по

једно загледати са гладном пажњом и учити о искључивању из

гледања и исклизавању из погледа. «Ваљда нико не гледа баш

сада у мене», мисли ситна, немирна жена и завлачи руку у кесу

да би нежно миловала шарене новчанице. И друга то мисли док

избацује лоптицу пљувачке крај своје тезге. Какве глумице без

осећаја да су посматране! Окружене публиком, а искључују је

једним кликом мозга. Волела бих то да пробам. Волела бих –

своју улогу, која остаје уз мене. После ће дежмекасти младић

иза свог парадајза гурнути прст дубоко у ноздрву са познатим:

сад ме нико не гледа – и мојим: како се не повреди? Је ли то

улога уопште, када се публика занемари и да ли је свест о

публици погубна? Тако се чини. Леп је осећај бити публика.

Крећем се између тезги, плутам у омамљености сировим,

непопапиреним постојањем и штедим тај утисак, за касније.

Наивна мисао да је могућно скрити се, забавља ме као мало

шта. То, и потпуно одсуство свести о кључаоници света кроз

коју се мало по мало увлачимо. Посматрати некога када он тога

није свестан, има ту нечега узвишеног, ипак. Делити са њим

тајне помисли, тајне радње које се кријумчаре, па то је готово

некаква блискост! Ах, ево, са ваше леве стране, љупке дамице

84

што се незграпно наслања на тезгу не би ли наместила гаћице

које се непрестано увлаче у стражњицу. Продавац је видео,

смешка се. Код куће сам у гледању. Не циљаном, не

ангажованом, него сажетом, суженом на биће. Посебно уживам

у помисли да постоји могућност да се, под оним савршеним

углом, кроз кључаоницу сретнем са другим оком. Попут

осећаја када из дугачке једначине изађете са целим бројем као

решењем, лепо је бити у праву.

50.

Руком погрешном, митотворачком, распоређујеш каблове

Искриће сваки у сусрет кратком споју у мојој правој

Бахатој, обневиделој од могућности парења блудних речи

А тако је невероватно да слова иста уснама напипавамо

Рибаримо полуудављеним језицима без вести о плену

И уместо зуба изнова каблове као прагове свести обијамо

Бичеве халуцинантне, лијане неочекиване и неоправдане

И сасвим је извесно да подојена струјом артикулација

Гласове као птиће из гнезда рано, прерано избацује

Руке, сада већ очекивано, но ипак драматично, посежу за

Истим примамљивим, пулсирајућим кабловима

Зашто нас то још чуди

Ехо унедоглед кроз испражњене праве и погрешне

85

Руке које се пружене преко вишка душа спарују

Елегије и епопеје и ситна киша преко свега

Преко наших сплетених, заборављених пупчаних врпци

51.

Могли бисмо то назвати болешћу, лудилом чак, али, што каже

неуротични Жерар, никада се нисам боље осећала.

Незаустављиво и пресласно, снатрење је надоместило радост

свега кушанога. Корак по корак ка сасвим произвољном циљу,

задатом само да се оправда подлегање искушењу остајања

насамо са собом. И подлежем неповратно. Софија ружна (она

Чеховљева) и Софија сиромашна (она Лава Николајевича)

маштају о својим неостваривим љубавима. И о мојим

умаштаним. Лажу, гнусно. Нису добре. Све се у мојој глави

уквари, као у двадесетпетогодишњем фрижидеру. Мисле: мора

да ме воли. Мисле: зар литература гаји неузвраћене љубави?

(Ма, то је нека превара, не волим онда ни ја њега.) Софија

проститутка-светица у таквом јављању у ратама звучи као диск

који прескаче, не желећи да дође до суђеног места. Често

пожелим да је мало звекнем да проради, понекад то заиста и

учиним, а онда се нагло обрем у уском кревету грознице, па

прескачем занемарљиве 37 и 38 степене Целзијуса као вијачу.

86

Убеђена да се машта као црвуљак отеловљује, посматрала сам

како нагриза и последњу завесу иза које је дуго неометан

султан, мој доброћудни, нагојени унутрашњи мир, чупкао

куглице са румених и златних гроздова. Мирно, одричући га

се.

Преслаба. Клати се с црвом? Ех, да смо само црв и ја!

Задовољство у клању, ништа револуционарно. Могли бисмо то

назвати болешћу, али тамо је тако лако. Изван себе, вући своје

конце.

Мислим на воду света преко које је као ћилим прућена

земљуштина и ми, несуђени водоземци, посејани на њој. И жао

ми је воде у сенци, која вечито чека час свога изласка и куне се

у круг, у љубљену циркулацију. Као ја, кад у шаци успем да

скријем црва и грчим се у симулацији себе, у изобличеном

огледалу ваздуха који гутам да се убедим. Мислим на све

разговоре укинуте, затрте у корену, заборављене у лету,

засумрачене жудњом, и развијам их као начете негативе, са

бесом што их је неко тако равнодушно препустио себи, да се

гложе са онима које је неко други уредно по књигама

забележио.

Јесу ли моји прсти угинули мамци за велике рибе?

Или ће сви у црвиће да се прометну? Назовимо то, најпре,

лудилом, тако ће свима бити лакше. А реченице и осмехе које у

87

ходу исијавам присвојиће дрвеће и у њима скривени

љубавници. Нећу ништа о томе да знам.

52.

Биће времена у коме ћу бити оштра. Отвараћу уста с

намером, и то пред људима, посезаћу с намером и опраштаћу

се одлучно. Или ћу нестати. Једнако су предвидљиве обе

варијанте.

После лудила. Ако има после. Трајем у свом периоду

бурне смене повампирених ликова. Више нема подлоге, нема

оне што се звала глумицом. Вашу књигу уз себе стишћем и

свугде као глувонема носим, да се са слепима лакше

споразумем. Име на корицама и слика на француском, који

неће усхтети као земаљски језик да препознају. (Petit – avec de

grands cheveux...) Попут утеклог пса, носим таблицу са именом

брижног господара. Избезумљена керуша затечена

исклизавањем оданости за коју је везала своју егзистенцију.

Као глувонема, чувам апсолутни, недирнути звук неких

речи. Волела сам реч бедра, био је у њој сабран сав ватромет

телесне љубави. Као глувонема, чезнула сам да нешто пукне

јасно међ уснама, међу зубима, и да уз то прокотрљам оно

најјаче, сневано р, разнесено по свим његовим улогама, као ја,

као ја, као ја, а ипак свесно да су сви језици/улоге ништа према

88

њему, не као ја, не, не као ја. Никада је нисам никоме рекла,

никада уметнула између бедара. Покушах с песмама. Ништа,

оне се не читају, оне се не памте у таквом тренутку. А и песме

траже риму, а с бедрима се само друга бедра римују. Значи ли

то да ничега није ни било? Јер, шта су бедра, шта сам

напослетку ја, без тих пар гласова којима се облажемо? Тужно,

тихо месо што се батрга као обесмишљени језик у топлој

дупљи.

Ићи осунчаним тротоаром и питати их све (у себи, ван

себе) зашто се наше исконске, наше од меса, наше од жила

преко костију, речи, претапају у звекет преосталих зуба

мртвачке лобање. Не застрашујуће, само досадне. И видећу сва

снена, зањихана бедра у грозне бандере заточена, у њима

заустављена. Непогрешиви пејзаж – мазда, дачија, волво – у

њима наше тужне, негдашње насушне речи забрављене.

Трошимо ли се и ми тако?

53.

Cela m’évoque plutôt le moment qui précède le coucher ; il ne

manque plus que je me lave les dents et que je m’endorme. C’est ça,

au fond, quand vous jouez, vous entrez dans un état de rêve éveillé,

proche de l’état du sommeil. C’est pareil au cinéma, vous recréez

les conditions de l’absence au monde et de la présence à soi et à

89

une histoire imaginaire, une présence très forte. Au théâtre, je ne

vois pas d’autre manière que de rentrer en moi-même tout

doucement, juste avant d’entrer en scène.* (I. Huppert)

Кућа и огроман прозор, цела једна страна (исток? запад?) –

стакло. Иза стакла, у њему урезано дрвеће успето на небо,

шибље сочно и тврдо, не превише оштро. Да не пукне стакло.

Нигде ограде, упамтити добро, нигде ограде. Нигде баштована,

то није башта. То је дом мога убице. Међу зечевима, међу

веверицама, међу змијама, извесно је и то, чека своје вечерње.

Биће и завесе. Дебеле, тешке, избледеле с једне стране – од

рефлектора. Наранџасто-црвене. Сатница произвољна, када се

слегне вечера, ако је има. Срце ван себе, као пинг-понг

лоптица, страх од избора улоге. Кратке или дуге реченице?

Како просудити у којој улози вечерас пребива он? Шта му

може бити по вољи? Важно је само да прва реченица не

одјекне пуцњем, све остало прелази у навику. (Имати пред

очима отелотворену смрт није много другачије него

замишљати је, сањарећи у празној кући.)

* То ме најпре подсећа на тренутак који претходи одласку на спавање; преостаје само да оперем зубе и да заспим. Тако је, у основи, када глумите, улазите у стање сна на јави, блиско стању уснулости. Исто је и у филму, ви стварате услове да будете одсутни из света, а присутни у себи и у једној измишљеној причи, изузетно снажно присутни. У позоришту, ја не видим други начин до да се потпуно лагано повучем у себе, таман пре него што изађем на сцену.

90

Маска, његова и моја, повећава ужитак понекад. Највише

волим када га кроз стакло видим као одраз, тада жудно скидам

маску и тежим да се одсјајима поклопимо, да га заробим.

Сигурна у његово готово тренутачно ишчезавање. И фијук

забеласаног ножа и хук међу шакама нагло затегнутог канапа,

постају препуцавања, у грању, ноћних птичица. Јер смрт, јасно,

долази изнутра.

Не окретати леђа публици! Не сипати речи неразумљиво (сем

ако је лик ментално неуравнотежен)! Зашто? Та зна он моја

леђа, ја сам таква кукавица... Гадећи ме се благо, окреће и он

леђа, и представа тада кулминира. Однекуд там-там и дисање

џина. Чекам да то буде неповратно.

Некада тражи. Намаже лице блатом, обмота врат канапом. Или

под кошуљу, на леђима, натрпа којечега. Смеје се блесаво. Па

швићне канап кроз стакло, обмотам и ја око врата, па се

натежемо. Нема ту сунца, архитектуре, литературе. Огољени

Циганчица и смрт, свуда око ње фигуре убица, умножене

преламањем жудњи. Свако своју амајлију стишће, ципелицу

својих вечно босих ногу. Тада Вас се сети, мислим, јер пушта

да склизне коноп и главом тужно клима тамо-амо. Онда ја

гледам.

Заправо је лако. Ништа необично. Ако свугде вреба убица,

зашто то не би био баш мој? Да заврши дело великог песника,

да тешким, прашњавим завесама врати живот.

91

54.

Кад ми се од самоће заврти у глави, у сукњу пуног круга, у

сукњу смућених боја света, у сукњу летећу, замотам своје јетко

постојање. Кад ми се од самоће заврти у глави – вртим се,

вртим, вртим и вртим – док ми самоћа из главе не излети. У

кругу магичном, у кругу незаустављиво заустављеном, у кругу

се, ето, са собом често сусрећем.

Плеши, плеши, празнином као мамузама подбадана, док круг

својим нестанком не пробијеш. Плеши пред циркуском

дружином што ти главу непотребно и све неповратније

насељава, плеши у шатору свога лудила, јер ће те само оно од

тишине преузети лако, као цвет. Јер ће само оно из тебе мед

исисати.

За све нежне костуре што и без музике налазе своје

усплахирене покрете, за све црве што су, прождраном музиком

гоњени, задихани стигли до темена Земље. За све сукње сиве и

црне што, поклекле у колевци, још се у њеном ритму о бутине

тару. За све чамце, тајном силом одрешене, што их они са дна,

њихови небески одрази, као марионете мичу да надокнаде

пропуштене плесове. Ускоро даме бирају...

Плеши, знајући да нема натраг!

Што било је мудро и што биће мудрије, у темену се опет

сустиче, и жртвоваћеш име своје слатком, наранџастом лудилу.

92

Сваки одложени покрет из своје шкољке ће да провали, свака

разборита мисао подаће му се без поговора.

Заборављена слико, колико правде ускрсаваш, колико тек

освета!

Врти се, врти, врти, све док звезде не постану што су, без лажи

свемогућих стакалаца. Исцурити у та надирућа језера, па

капати натраг на плесом зачарану планету, па обновити игру у

расту мирисних трава, па у преживању само наизглед тромих

крава, па више не знати ни где ни шта.

Дугиних боја сукњу, преко свемира, преко свемира, завртети.

55.

Била бих опет звоно, чигра и сунце у децембру. Била бих опет

бескорисно пожртвована и грозно зла, у сменама од по пет

минута, сасвим природно, гоњена далеким вуду чиодама. Међу

корице бих опет, веће слободе нема. Била бих опет Ваша, о

Марина, само Ваша, да ме додељујете плавима и црнима као

најљубавнију песму. Одвећ је доцкан, све наше смрти као

имеле живе, налепљене на нас. Ипак настојим, искрадам се из

себе као пламен из огњишта, мислећи да још нешто неокушано

могу да захватим. Тако сам на позорници хрлила напред да им

видим лица, само за неку људску црту да се ухватим. Јер,

слутила сам, преко свих њихових стражњица простртих по

93

тапацираним столицама, преко удова заборављених у мраку

док се не укоче од грча, лећи ће трбух-тело мога верног паука и

све ће их зачас једним плетивом премрежити. И питање: јеси

ли сада сам? Сам са огромном позорницом што те, прождирући

простор и свест, ипак чудесно заобилази. Без икакве

могућности покрета, одсликаваш се раширених, раскречених

удова, по трбуху отужног паука, и тај га крст боли више но сви

непротумачени углови, све болно празне материце ћошкова.

Сабласт си, извесно, и непојмљива је жена што је у тмасти

мрак крочила са тобом. Сад, коначно, видиш јасно, без

шољица, без столица, без полица, нећеш моћи своме телу да

помогнеш. Отишло је, а са тим одласком, истањио се глас

риђег желуца изван кога нема ничега. И уста измуљана земљом

и јагодице смежуране од топле, млечнобеле воде, слике су

непознанице која се јави каткад у сну, но одвише ретко да би се

памтило. Као мали, рушевни рудник, сам у себе си спуштен,

без канапа и светла. Више те ништа, ни наркотичка сањарења,

ни бесласна трежњења, од тупог куцкања не могу одвратити.

Разносе се ударци златним крвотоком и смирити се неће док

загушљивим, златним мраком не пониште светло, по чувењу

знано, светло извана. Као мали, рушевни рудник, унутар риђег

желуца, унутар трбуха-тела, унутар искрице, једне залутале

искрице са огњишта посред куће.

94

56.

Још једна успешно зготовљена (→ донела је славу својој

ауторки, за разлику од...)! Ево ме, ево, спремна сам да ушетам,

а ви ћете, Марина, силно одонуд да се забављате погађајући

која сам. Уњкавим гласом: Ја сам Соњечка, кћи потомка

сеоског ковача из Белорусије и његове супруге са периком,

неодређеног уплива семитске крви (Марина! Досад нисам била

Јеврејка, да ли ћу ја то умети?). Подрумским гласом,

искључите сваку могућност осмеха: Ја сам Соњечка, удајем се

за човека који ме је извео из једног и увео у други подрум, а да

ја притом нисам приметила ништа необично, све због тих

блесавих облака који ме окружују. Ја јесам кћер свога супруга.

Ја јесам (интергалактичка) безоблична маса у очима моје

кћери. Ја јесам мајка љубавнице свога мужа. У животу као на

излету – из подрума библиотеке. Како ми иде? Хајде, Марина,

па ваљда читате тамо!

Мало је – пссссст – досадна.

А шта ако у грозно предвидљиву чорбу фијукнем дебелу

црвену глисту? Шта ако у задњици облика столице пробудим

мишиће? Полако, једног по једног, као патуљке после вековног

одмора од рада у руднику, кренем да их дрмусам за рамена, па

да их штипкам за образе и, напослетку, да по спокојним

лишцима лупам шамаре... Нађем посао у казину, купим

95

контактна сочива у боји, возим малени мотор, научим да

подврискујем, на гаћице ушијем бомбоне и сасвим

неочекивано заборавим како се зовем. Хоће ли бити другачије

него на папиру, рециклираном за мене, у који се вечером

потапам до врата да не поквасим косу и никако да купим капу

за туширање не бих ли се цела целцата самерила текућем; хоће

ли бити поучније ако напрасно умрем, ето, не баш скроз, али

унутра свакако, замрзнем се чаролијом или шлогом, завежем

зенице гласним жицама, а уста пустим да лелујају балава;

разумете ли ме, хоће ли се све ипак збити ако одбијем? На

неземаљском инструменту који ме бесконачно садржи

отплесаће се – у борби и са историјом и са причом –

незаписива фуга и почистиће ме прозирном хаљином. (Паук, то

је мој паук, мора ту бити његовог удела!) И – шта ново? Ако

већ непогрешиво знам како ћу волети, како ћу патити и како ће

све то, па и бол, минути, зашто је потребна фабула? Зашто не:

склопити очи на загушљивом књишком тавану, склопити их у

возу што се не зауставља, склопити их у кревету који тоне,

склопити их ходајући, непрестано, бесциљно, бескомпромисно

ходајући, заборављених ногу ходајући... Склопити и отворити

их негде другде, право у нечије друге. Зашто не: склопити очи

и ту, где се из сопственог петомесечног гукања умесе све

могућности стиха, баш ту испричати своју историју. Посвећено

и приљежно, сирово таман колико је потребно, нажвакати се

96

свога. И никоме ништа никада НИПОШТО не рећи о томе. Не,

то је једина могућност да се очува илузија да није баш све већ

одавно свршено. Бити кћи свога мужа, а мати његове

љубавнице, и све то бити унапред и за сва времена – могу и

склопљених очију са тавана.

Могла сам волети средњовековног монаха зараженог кугом, и

то чак наглас. А Волођа је подругљиво кварио. Волим да

мислим да је био љубоморан. И не само да волим –

склопљених очију, на то имам сво право.

57.

О, Марина, ако је све моје зазивање само општепозната

стилска фигура, презрени реторички поступак, онда ми не

преостаје ништа друго до да своју мини-пецаљку, црвени штап

(истом том презреном реториком из дрвета у руке призван),

забацим у неку оближњу воду и, сасвим извесно, прибавим

себи златну рибицу. Упецаће се (зато је извесно) на

имагинарни веренички прстен који сам себи небројено пута

саливала, прстен сићушан и танак (XS). Толико златна да се

вода око ње прогруша мастилом и осамом, док све друге рибе

држе одстојање, на свој одраз ће се лако полакомити.

Помислиће, можда, да је то траг њеног претходног ропства, и

желеће да се том срећнику поново баци у шаке. Јер, упркос

97

свим заблудама, златна рибица је дисидент, свој мрак носи

свуда са собом и чезне да јој се неко обрадује.

Тако је једном, из болне, отужне исцепљености из света

небљештавих, неватрометних риба, упловила право међу мокре

боје остављеног платна. Уметнику, као дечаку пред првим

копрцавим уловом у мередову, остало је само да установи

потпуну превласт анималних настајућих и нестајућих линија

над сопственим покретима. Другог је дана са платна нестало

мокрог испупчења, само је мало, скелетно сунце сијало, чинећи

свет тамним местом. А сликар је, из своје обесвешћене таме,

дуго зурио и зевао као да ваздух у облачићима прикупља, као

да ројеве риба уместо кисеоника у плућа прима. Знајући да му

неће веровати, отварао је уста са Gold, и занесено их затварао,

гутајући оно Fisch.

Goldfisch Goldfisch Goldfisch

(Можда је Вас ипак лакше призвати.)

О, Марина, ако је и моје пецање само зазивање, како даље?

Рекла бих јој да све разумем, пробушеним језиком разумем јој

једва зараслу усну, повијеном кичмом скелет заборављен –

арматуру уметничког дела. И молила бих, не три, не, то је

сасвим неодговорно и неумисливо, молила бих једно само – да

ми из шкрга (неодредивог положаја у телу, као одсечени уд) па

кроз уста излучи се – један CO2 балончић – у коме ћу тада,

сада, бар на трен, видети себе склупчану под Вашим ратним

98

шлемом (у глави вечито присутној у телу са којим се закрвила,

у трбуху посебно; деле, као две шапутаве домаћице, своје

порођајне муке). А онда нека све – и лица на површини, и

отров изнутра – отплута под облаке, пошто ја не знам са њима

шта бих, а сликара ни од корова, да му се лепимо по платнима.

58.

Иза датог прага, у простору између Марине и онога света (било

којега, не нужно смрти, света који се не може наново

створити), нестајао је Волођа, нестала сам – за књижевност,

дакле, за саму себе – и ја. Иза прага – одмах ноћ (или дан,

свеједно) – коврџава нека ноћ (као код Ван Гога, само не са

позитивним предзнаком) – у месождерски увојак зграби и

исиса оне кључне ствари: гравитацију, навигацију, пенетрацију

и звонки смех.

Преко прага – унутра – себе – на чување. (Дораду, можда.)

Преко прага – напоље – жртва за вајни наштампани глас. Или

је то био изговор.

Чаролија прага – не Мефистофелес, не Лари, нити икона –

чаролија је изласка и уласка на сцену. Иницијација која нас

може игнорисати ако не дозволимо да нас завеје и према себи

уобличи. (Ја се никад не буним...)

99

Ипак, магија недовољна да оствари једино могућно: да станем,

призвана првом му репликом, у сенку тог гласа; црнило његово

од сенке би пену творило, неки морски комад који би играо

(назван, можда, Марина), моје одговоре би фином, ситном

крљушти поплочао. Сва она грозна ватра у мени (која Вам је,

Марина, толике невоље правила, папир гужвала, цепала и

црнила) тако би се добровољно у светлуцању крљушти, у

немирном беласању морске површине, намножила, да би се

напослетку све оно између, у савршено литерарном маниру –

парадоксално, оксиморонски, уз малу помоћ добре старе

хиперболе – поништило, па изнова настало негде другде.

Једино могућно, дакле: својом нетежином умањити му

гравитацију, учаурити му се у навигацију – не сателит, прстен

бих била – и усмерити се једном за свагда, усмерити се

смислено и беспоговорно, храбро и одговорно, на пенетрацију.

А гладним ухом смех му прождирати мушки, мушки, мушки...

59.

Можда писати с лева на десно – враћати се тако у свој рукопис

– потврдити га или шифровати. За паука, за убицу, за смрт –

читава митологија.

100

Изанђалу једну маску јутрос, поред џезвице, на истој рингли,

пржим. Мириши на Пруста, целог, и на барикаде у

Јадницима. Следи оно теже – гледати се у огледалу без тог

утешног презерватива. Између два таква – miroir de mes

mémoires – хорор.

Читати о жени која се уочи љубавног чина скинула скроз, не

само одећу, него сву, сву себе – од тада стрепети да ће то да ми

се деси. И то – без икакве љубави.

У присуству својих, чак и ја могу скинути џемпер без

далекосежних последица, али мојих је све мање, пред туђинима

се несмотрено свлаче. За један close reading – у бесцење се

продају. (Биле/и би голи просјаци, само да нама не царују.)

Зато, кажем, можда с лева на десно поново се навлачити мрким

шаловима фантастике, мирисним облацима романтике. Од оне

Соње спаљене споља до оне спаљене изнутра. А ја сам ту –

непоуздани сведок. Све раскошне љубави, Марина, сви

непредвидиви разговори и све Волођице (како га је Аља звала,

а ја никад: с лудим бесом обраћала сам му се, одједном тако

снажна јер ме у свему превазилази, јер нема потребе за

надметањем, јер сам без остатка призвана у хаос равнотеже),

сањаре о нама, неумитно. Простор је то без простора, са

мноштвом фијокица које се отварају у незнане димензије. Све

реченице су трабуњање једна с другом у поређењу и свака је

101

војска за себе. Не може се живети верношћу реченицама, као

што се не може ни умрети транспоновањем тачке.

О, Марина, тако сте ме љупком дали да не умем да се не

волим! (Као што волим апострофу, као што волим ускличник!)

Помислих да избројим Соњечкине реченице што свршавају –

или у себе укључују, као реч – ускличником, па се насмејах

себи.

Било би згодно да неко чита гласно, гласније од саобраћаја, а

тише од свемира, да се више у понору својих мисли не

огледам, да се ни о шта не оглушим.

Извајана као чен лука, нестаје. И мирис ће њен нестати из косе,

са дланова, са усана које су је дотакле. Навуците завесу, галије

царске. Нова ме улога тражи. Нови повлашћени тренуци.

Нисам особа, нисам ни лик, карактер, актер – тек мелодија што

се кроз мноштво лобања (као кроз циркуски ватрени прстен)

бацила. Кад опљачкам све фијоке – најешћу се пепела

простора. (И постати дебела, вероватно.)

60.

Да не заборавимо на коначно главну ролу златне рибице:

Желите ли да знате шта ми је одговорила? Једноставно

је: желиш ли до твоје Марине, цркни! Али, како, дођавола?!

Само реците, г-ђице Goldfisch, коју треба да убијем? Или ми

102

ипак немојте прићи, да издалека прочитам то са Ваших

сензуалних, немих усана. Као што онај не прилази, не бих ли

поверовала да постоји. Прстом дубоко у стомак, не, нисам ја

скептична, али нисам ни романтична. Не дотаћи – и веровати

да је могућно. Ни у пролазу, ни случајно, као да од тога живот

зависи. Па и зависи! Више него од корака и речи, додира и

смртоносних телесних чинова, зависим од тога другог и трећег

и деветог живота што се трву иза свести, иза маске, иза

човечанства. У Маријенбаду са вртовима од пене, са

скулптурама од сиве масе измештене из наручја косе, задати

себи нерешиву загонетку. Убедити да је свега тога било.

На хорор-постељи са балдахинима у огромној соби са

напуклим, али живим огледалима – лежим – бела спаваћица,

тешка, у неколико слојева (не заборавимо слојеве – коже,

сочног, прокрвљеног меса, ситних костију), са пауком (дебљим

но икад) угњежденим на рамену. Доћи ће женик, смешкам се,

доћи ће женик, смешка се и паук. Доћи ће женик и проћи неће

кроз балдахин. Кроз свиленкасту, лепљиву – нашу мрежу.

Нека не прилазе – јер, не узбуди ме – нека не зову – не

крећем у след – нека не насрћу и не осврћу се, кроз леђа до

срца погледом није тежак успон (како одбранити ма какву јаву

и – зашто?) зато што – не треба Орфеј да слази до Еуридике, /

ни сестре да узнемирују браћа. Хвала Вам за речи, Марина,

хвала Вам за вечна оправдања.

103

61.

И све чешће питање – где се деде та рода да ме одбаци натраг?

Суптилно, по прећутном договору, завалим се посред плећа

ваздуха као у кожу луксузног аутомобила. И путујем, коначно.

Моја слобода наспрам / против Ваше. Контрадикција

наизменичних, увек истих, положаја, контраиндикације

спирале времена: у 1919. години садржане све будуће, па и та

кобна 1937. што ме диже из мртвих помало сурово (Па, могли

су ме напросто изјести црви, неки који једу пепео! Како сад са

том не-својом смрћу, отуђеном, не-до-жив-ље-ном?). И ова

кобна година може бити било која, може бити и 1919, а и прва,

прва уопште, пре рачунања али не пре бројања. Све је већ

одиграно, моје представе су заносне репризе самих себе. У

црвеној-да-боле-очи хаљини рецитујем француске стихове,

правећи се да сам хладна према поезији. Да сам равнодушна

према поезији. Од жуди, једине временом неуништиве,

свемиром распамећене, ноктом у длану разроване – читалачке

страсти, коју сабијам док рецитујем, коју кољем док

декламујем, ах, па, зар не видите, од ње и јесте хаљина или –

хаљине и нема! С том аждајом у себи сваки дан, стрепећи да ме

– никад сита – не изједе из простора који ипак непогрешиво

окупирам, са пауком над главом, љубимцем вечним чија је

мрежа све тананија и све је неизвесније: шта ће се доиста

104

десити када ми тресне на главу? После искушавања читалачке

слободе, нема више никакве слободе. Ружна реч – слобода –

одвише експлозивна, одвише гласна да забележи један готово

неприметан рефлекс, један потез који беше случајан, а сад је

напречац натопљен смислом; напокон, један – хир. У ваздуху

је дом, у простору од ока до изоштравајућег стакла (оног што

се израђује дувањем у пену с вештичијег котла). Љубав са

папиром само је пролазна афера, сасвим календарска. Певљива.

Али нешто друго... У тренутку се светови скрцкају, велика

разобручена Ускршња јаја, једно о друго, једно другим

ослобађају се слободе плутања. У крхотинама је наш вешти

макро – лепота, у парчићима се комешамо и мамимо мозгове да

нас воде кући. А после буђења: ни своје коже, ни своје лажи.

62.

Седећи на мансарди, испод самог шпица куће, нећу довршити

ама баш ниједну мисао. Са обе стране по лавеж. Та два пса, као

два спасиоца, витлају промуклим лавежима, са куком на крају,

са обе стране за обухвате кров. У нади да ће се куке закачити за

врх куће (надоградњу моје главе), да ће га спречити да ме

пропусти, у тој нади они лају. И збиља, подређујући свој узлет

ритму лавежа, схватам: уз ту музику се не сме летети. А сме ли

се на мансарди обитавати, онако, обично, као да је дом? Ако је

105

дом дестинација – онда, да. Какав станар, такав дом. Не? Ако

се око најружнијег најлепше свило као шкољка, око

највољеније, око најмање и најусамљеније – читав ваздух,

одасвуд, згуснут над једним натрулим градом, шта може мени

– дискутабилно, проблематично (не)материјалној, бити

подобно? Кутија. Са сва четири зида тако блиска, тесно

пригрљена, са кровом који пада, који опомиње, који упозорава:

на себе, на опасност коју крије, на небо што као огледало пуца

са обе његове стране. А врата? Не. А пода? Не, нема га. Са

устремљене таванице висим и све би се тиме дало објаснити да

случајно неко жели нешто да објашњава. И зато – пси. Покушај

уземљења одозго, звуком. А нисам за живљење, сасвим већ

јасно. Никад – на окупу. А болесна залуђеност самоћом. Када

би схизофренија била – као доручак ујутру – нормална... Има

толико тога за учинити, за дотаћи, за видети, за рећи, па нека

још неко обавља мој посао док га ја обављам. Не више смена –

ис-то-вре-ме-но. Вишезначно и несравњиво: користити то тело

у кутији, на небу. Наредити му да спали све књиге тамо где оне

заиста јесу – у глави.

Најдража Марина, како ли је тек ужасно писати:

откривати постепено, са гнушањем, али коначно и неумитно да

ја – ја свих мојих ближњих, ја смеха и суза, ја додира и узмака

– да ја нисам ја!

106

63.

Abend kehrt in alten Garten;

Иста она башта – паук и убица

Бацају коцкице, деле карте

Чини се: вечночинка за два лица

И ја, у дечјој хаљини с воланима

Премалој, посвуда ноге и руке

И, уопште, превише ме има

За уморне, грубошћу оједене луке

Не мари, избледеће преслане марине

Оглувеће меланхолични морнари

Уз мој корак се лепе шине

И превозно средство што само себе вари;

Ипак, сасвим ме је довољно за покер

Тешка срца улог и нежељени згодитак

Вражији џокер – љути се паук

Плен не сме никада бити тако лак

Па убица, добре душе, сипа из рукава

Да сачува лет клацкалице

Да сабласни кантар успава

И идемо даље, мала, до зачаране преслице

Да приведемо крају

Оно што су вештице пропустиле –

107

Да вечером те слепице уткају у

Sonjas Leben, blaue Stille.

64.

Wilder Vögel Wanderfahrten;

Само још једна јесам од тужних, митских птичица епохе.

Заноћила вам у процепу између кажипрста и средњака,

укљуцала се. Принцеза од пар седмица, ипак – принцеза.

Марина, сећате ли се Ви мене уопште? Има ли одговорности

или: птиће швићнути из гнезда? Крила ми нису нешто, али пре

тла увек чека мрежа. Брине он за мене, ако сте ви заиста

уснули.

Благо закривљена линија

Процеп двеју суицидних страница

Једна нога мога маестра

И откинута чува инструкције

Увек се ка кобном усмери

Станујем у стомаку мога паука

Некад покуцам на прозор прелепљен крстом

Али не од селотејпа

Обојеним, живим, пулсирајућим крстом

Али само понекад

Шапућем тужно le-tte-ra-tu-ra

108

Климам главом лево-десно од рамена до рамена

Све што је остало од аеробика

И мелодија за загревање

У мом кутку нити ваздуха нити грејања и тако далека рука што

се игра упаљачем (девојчица са шибицама?) мислећи на

контролу и самоконтролу и све те излишне и лажне спаситеље.

Ватра је добра, чак и кад убија, од ње очи постану жеравице, од

ње очи постану очи моћне чаробнице која погледом пржи le-

tte-ra-tu-ru, ватра успешно скида високу температуру, заувек,

ватра ће се прво обрачунати са псеудо-ватрама: струјом, гасом

и оном најдрскијом – водом, а онда ће се ватра обрушити на

нас. И лаж је, чиста, идиотска лаж, да ће le-tte-ra да одоли.

О, знам ја да свега тога није ни било: од овог колачића –

мрвицу – бићеш балерина, од овог – комадић – бићеш

гусеница. А није се имало шта јести, неко (Ви?) је покупио све

мрве и умесио их у једно. Зато у себи препознајем свакога, зато

себе на високој температури искувавам да испустим све боје,

док још могу да побегнем. Без боје ко ће ме знати, ко ће

покушати да сазна? Без боје, као без лишћа, може се изнутра

бити мртав или камуфлиран. Разлику зна само оно порекнуто –

у жижи света: оса парадокса. Мрвицу тамо, мрвицу вамо –

остала би земља непокретна. И не би је завртело никакво

ипак... Одрећи се боје, постати

Kahler Baum in Herbst und Stille.

109

65.

Sonnenblume, sanftgeneigte,

утврђени у одразу или халуцинацији плутајућих зеница жртава

далеке ватре

маса спечена уз хоризонт и паролу

без ритма без ритма без ритма

никуд без ритма не окренути главу

чему сунце без сунцокрета

и глава без мреже глава

има врат виолина (има и бокове), има га гитара, па и контрабас

бубњеви и нису ништа до бокор глава

још само – главу напунити семенкама сунцокрета и

звецкати

звецкати, а семе ће се расути по телу

звецкати читавим бићем

као роб заљубљен у своје звонке окове

најежено посегнути за својим кружним полом ступити у

наелектрисани стих бити у праву у праву у праву у топлом

заједништву са мелодијом која ће испразнити главе и поново

их испунити семеном сунцокрета да открију свој пут колико је

лепо бити јутарња глава гола и мирисна толико је бедно бити

вечерња глава што је као пуж голаћ по свему плазила гнусним

110

трагом ако истрајем на понављањима – гола, гола, гола – хоће

ли неко лагане главе завитлати исту у правцу овом бити

свесна/тан материје: темена рамена драгих лопатица струка и

бедара преплетених мишића и букета костију свом снагом

залетети се у телесност текста и ударати ударати ударати док

не бризне црвено слово

Über Sonjas weißes Leben.

66.

Wunde, rote, niegezeigte,

И ето одмах читаве приче из бордо клупка: треба одлучити:

изнутра или споља: само-рањавање или само рањавање. То је,

рецимо, важно. Тако креће радња. Само што код мене никад не

креће. Гурам, али...

Узмимо да у соби (поред ране) постоји кревет. Неизоставно:

рана мора да се одмара. Затим, сто, столица, и обавезни

пригушивачи: орман, тепих и дебела завеса. Констелација по

мери, трење готово минимално, мекане ивице и шпицеви.

Инфинитив-императив обраћања самој себи – сентенце негде

на зиду белопрсто отплесане свиленкастим јагодицама –

сањати медузе, упорно, сваке ноћи, научити плутати + научити

како да се не опечеш горким сопством, начуљеном раном. Ако

већ сањаш, у сну се камуфлирај, изненади.

111

У тој соби, спава се у покрету, заправо, ништа друго се и не

ради. Да би вежбала плутање, замислиће мрежу од ћошка до

ћошка, па ће марљиво да клизи. Док безболно не исклизне из

себе.

Можда певушим на погрешном језику, па све боли још више?

Распоредити рану на једну просторију или на једну мрежу или

на један прст у рани (јер себи не верујем)?

Ништа од приче. Шта ће нам прича? Неко је отишао, зато боли.

И милијарду варијација. Најгоре: кад је отишао онај који

прича.

Је ли му певала Pars et je ferai le reste као Патрисија?

Да ли се у неверици насмешио?

Била је прича, сменила ју је завеса. А када изађе у врт, ту

подивљалу башту према којој су прозори ослепели, сакриће је

зидови: пет солидних комада. Ако он и одлучи да јој се врати –

рана ће преузети контролу. Али пакао није рана, насупрот.

Рана јесте идентитет који се не може спутати ни скрити. Зато

рана уста и уста ране сведоче о ономе који је знао све приче, па

и ову, али није хтео да их прича.

Ако сте Ви моја рана

Остаћу у презенту, у тајанственом непокрету

Од ове бих могла нешто да научим

Међу мушемама бића, тим ругобама

Она препакује прошло у будуће

112

Коначно симултане, снимиће још једном

Повратак у будућност која је заправо тек поука неке басне

Смејуљиће се до зоре разврставајући кадрове

Да разлуче

Шта се зачиње, а шта преживљава док

Једна од њих

Läßt in dunklen Zimmern leben.

67.

Wo die blauen Glocken läuten;

Гвоздене локне благо клизе челом

Молим – једном за свагда – одустајте

У коначном сопству трајаћу пепелом

Пригрлити тихост која самој себи гре

А признати јој неумитна прељубништва

Међу три трешње на језику кријумчарити грех

Прогутати и разнети до свих пристаништа

Свог малог црног острвског тела

(Ах, да је све могло без меса и крви

Без игли, зракова и скалпела)

113

Иза завесе, знам, све кључа и врви

И једно ја – нећу га упознати

Баца се у масу – неће га хватати

Однекуд са екрана тај мртви пиксел

Сручиће се натраг у изморено око

(Бранково упутство за употребу пепела

– упорно и пажљиво говорено – окруниће локот)

И звезде ће опет бити што су некад биле

Трагови у ништа завитланог пера

А планети поново (нужна и последња) мера:

Sonjas Schritt und sanfte Stille.

68.

Sterbend Tier grüßt im Entgleiten.

Ако је животиња жута, њена рана мора бити плава. Свечана.

Као пир на телу. Опипљиво пировање. Мора бити... опет

заводљивост наредбе. Не имати децу, не имати чин, не владати,

а волети наредбе – зар је то немогућно? Императив јесте моја

звездана капија из овог произвољног у онај правоугли, са

једном страном празном и пет страна лажних. О, вратите ми

мој текст, вратите га осакаћеног, у избљувцима, у ресама, само

114

га вратите. Залепићу га нежно комад по комад по телу, да се не

види да сам модра као затворено око беса. Не будете ли га

вратили, стаћу на сред среде – и то у оном произвољном! –

раширићу руке и почети да певам: Била је најлепша у граду и

звала се најлепше –

Хвала лепо! Видите, није било тешко.

Све ће се на себе свести једном, Марина, па ће патуљци меру

свога чешљића, своје шоље, свог отиска у блату, да покажу без

устезања. Пружите ми руке, а ја ћу ласом ловити рупе у небу.

Оном другом небу, са кога прстење и гривне и дијадеме, са

кога свилене инфанте пљуште. Али, са кофом ићи и

подметати, погано је. Ласом у лету – у реду је. Волођин

прстен-печатњак, сребрни. Са његовим – фатално –

иницијалима. Можда ће његов прстен са ваше руке, можда ће

са неба, на моју да склизне. Глупости.

Као и звери, ране, пауци, уметности. Глупост до глупости.

Најпростије рећи, ако је апсолутно неопходно, и црћи!

Телеграмом:

Вама: Аљочку – пољубите!

- Мој грамофон – пољубите!

- Волођу – пољубите!

Волођи: Љубим вас – преко сто

Врста које нас раздвајају!

115

С руком на челу, набраних веђа, насупрот сунцу и

метеоролошким прогнозама, пред кућом чекати одговоре.

Претворити се коначно у себе – у почетак стола, у почетак

хартије и бесмисла.

Ништа друго, само бити:

Kahler Baum in Herbst und Stille.

69.

Sonne alter Tage leuchtet

наше бешћутности, наше непостојаности, наша вражја

подразумевања...

Шта преостаје неозрачено? Утеха једне књиге, заглављене,

уместо стуба, негде посред мозга да се свод са бездном не

помири. И једна страна лица – црвена, друга – жута. Уоквирене

очи у оквиру свог видокруга. Јесам пајац... Напољу доба када

жене у излозима гледају венчанице. Из сваког одраза црвено-

жута им се исплазим, бити заточена у жени која је

непроменљива у мушкарцу, страх ме је. Моје речи јесу речи

ничије луде, оне позивају на представу. Хоћете ли гледати,

Марина, сцену немогућног поистовећивања? Ону без

лакомисленог срицања и миловања кулиса? Ружни акт

иницијације у оно сопство које преостаје након систематског

обезличавања последњег ја. Бићу одурна и то више ништа неће

116

значити. Уместо описа – консултовати Кафку – доследно.

Постаћу паук и нећете ми моћи вратити грло. Брзоплети,

анонимни паук: суверен на мрежи текста на којој ме је упецао.

Вараво проклетство пресног, усамљеног бића, проклетство

читалачко – теме свих ониричких кружница. Куда побећи од

писма, у који длан? Утеха једне књиге, заглављене... Утеха

имена, ако ничега другог. Утеха косе, коју ћу да уплетем да се

попнем до својих прозора – опет кружница, опет лаж, опет

трагање за зглобом где ће пруга искочити из лежишта. И

смешак слутње.

О, врати се, Волођа!

Ничега до труња, до огризака приче, ничега до каламбура!

О, помози ми, Волођа!

Проклета писмом, разорићу га у себи! Треба искористити своје

плетилачке способности, мноштво ножица: од приче лечити се

баљезгањем, брбљањем, трабуњањем. Још један чин, даме и

господо скрибомани. Нећете нас се тако лако решити. Овога

пута, у мени су – ја јесам – и паук и убица, зато је представа

нова. Смрт свих аутора нађубриће тле за тријумф њихових

ликова. И бићемо се за ауторска права, за ауторски примерак и

ауторски хонорар. Јер, стварност је једна, цела, хомогена.

Читајући нас, схватићете где је потка тог хорор-филма.

117

О, Марина, није Волођа савршен, јасно ми је сад, Волођа је

савршени читалац! Текст ће доказати да га жели, текст који

пишете, текст који пишемо, који нас у неповрат пише.

Нећу му више тамо у књигу персирати. Жив је Волођа и неће

дати да радим с њим шта желим. Чекам. То потоње чекање, мој

ће будни песник болдовати као боре

Über Sonjas weiße Brauen.

70.

Јер све моје чудо с њом је било – то што је она била изван

мене, а не у мени, не пројекција моје маште и туге, него

самостална ствар изван моје маште, изван мог домишљања,

што је ја нисам измаштала, нисам испевала, што она није

била у мојем срцу него у мојој соби. Што једини пут у животу

ништа нисам додала, него сам – једва савладала, то јест,

добила сам у пуној мери обухват и предају. (Марина

Цветајева, Повест о Соњечки)

118

Schnee, der ihre Wangen

feuchtet,

пахуљица што на кожи по-

крива своје претходнице,

старије белеге космичког ре-

да, јер концентричност и па-

лимпсест мера су свега. Како

надвладати центрипеталну

силу? Открих тајну, Марина,

и ништа се није променило.

Да, писати је исто што и

читати. Ужас краја књиге.

Ужас краја. Ужас. Исто је

говорити и глумити. Никад

без публике, никад у себи

сама. Са убицом на Ви, са

пауком на ти, са душом не

разговарам. Јер: толико се

плашим да је и нема, да је

отужни, беласајући симула-

крум међу осталима. Јер:

топи ли се снег или кожа?

Када се прокључало тело

текста засити свога темена,

када се распе у ружичастим

меснатим латицама по ства-

рности овој једној и јединој,

која нас равноправно садржи

и истискује, наизменично, та-

да, проговорићу на највећма

изненађујући начин, исхи-

трено и праштаво, као бели,

густи ватромет. Обратићу се

себи, ословићу се – по имену

неизговоривом, стрмом то-

богану, спустићу се, без ичега

свога. И одазваћу се без

гласа, напипавајући наједном

материјализовани жилет под

језиком. А Ваша ће имена,

Марина, бити бесана прои-

звољност, полулуда од чежње

да буду враћена у себе. И

само на тренутак вагаћу

жртве – шта саветовати себи?

Сачувати, саломити реч, пљу-

вачком њених добра и зла

тровати се, у желуцу фина-

нсирати мало издавачко пре-

дузеће, непоткупљиво... Или

119

једном, само једном, про-

говорити, изрећи до краја, па

знати да је патрљак језика, тај

самодовољни богаљ зави-

тлан у огледала разговора

будућих?

Дакле, нема силаска: чека па-

ртер, чека балкон, чека ложа.

Нема бекства. Једна је одлу-

ка, стави је у главу/на главу

као вео и посматрај како се

вуче за тобом ткање после-

дица. Довољно је једном

делати, па да се на позорници

осветли одређено место. Јер,

сви смо ми измишљени и

само нова измишљања

олакшавају балансирање на

мрежи. Питање је само:

желиш ли да признаш себе

туђу, већ нечију? И желиш ли

да у себе уплетеш свог

туђинца? Затупкаћу ногом на

том ужареном месту на

позорници и издиктираћу не-

познатим вањским гласом

(објективно! та, само сам

медијум!): Била једном једна

Марина. Писала је, час

водопадно, час ватрометно. И

волела је Соњечку. О, да.

Луди преступ њеног посто-

јања, ништећи страх да

остане сама са собом (зато јој

је дала сапутницу, и Воло-

ђицу), деминутив њених

уздаха и аугментатив корака,

рутаву златну лисицу њених

бекстава и медни стих њених

повратака, пустош њених не-

стрпљења и разарачку моћ

њених сновиђења, лепоту уз-

дрхталих безнадежних лажи,

онострану текстуру њених

плетеница, белу ноћ њеног

треперавог лица, самоста-

лност, у бескрају, њених

усница,

Und die Wildnis ihrer Brauen.

120

121

Драган Бошковић

СИМУЛАЦИЈЕ ИДЕНТИТЕТА, СИМУЛАЦИЈЕ ПЕСНИШТВА

Савремена дифузија најопштије схваћеног идентитета,

као одраз дискурзивне дифизије, обележила је Поему преко

Соње Веселиновић. Жанровски недоређени текст ове књиге −

имагинарни дијалог, поетска медитација, солилоквиј,

психопоетизована проза, опсесивна поема, итд – само је

нестабилни оквир да се још нестабилније трагање за

идентитетом објави. Онолико колико жанр/дискурс трага за

сопственом идентификацијом, и субјект ове „поеме“ на истом

је задатку; онолико колико Поема преко, константно измичући

себи, покушава да се уобличи, толико Соња Веселиновић

покушава да се самоидентификује као писац, песник, ЈА,

„Соњечка“.

Паралелно са формирањем нововековног модернитета

одвија се разградња аутономије модерног идентитета, што се

препознаје у перманентној игри коју са њим играју различити

(онтолошки, идеолошки, психолошки, метакултуролошки,

класни, расни полни, итд) дискурзивни регистри.

Трансперсоналност, као механизам формирања идентитета,

122

потврђује вишеструку „едипализацију“ модерног субјекта, па

тако његов глас, пре него што се чује, одјек је гласова који га

предодређују. Подразумевајући, дакле, прелогички процес који

се скрива иза утопијске идеје саморазумљивости, идентитет се

производи најразличитијим дискузивним стереотипима, па се

трагање за њим не може одигравати у неком неутралном

простору.

У овом вртлогу нашао се и глас Соње Веселиновић.

Суочена са изазовима песништва, са литерарном традицијом,

предрасудама језика, жанра и идентитета, Соња Веселиновић

покушава да „у овалној празнини, у округлој нули сваког

женског лика у стиховима песника“ одвоји своју територију.

Као и свака друга, и ова територија је порозна, отворена

непрестаном уоквиравању, а тако и немогућем заокружењу.

Свесна тога, Соња Веселиновић и не покушава да се одупре

гравитационој сили конвенција (језика, идентитета, писања),

она само допушта да се овај процес одвија кроз њен текст и

њен субјект. Пошто се њено схватање идентитета поклапа са

постмодернистичким схватањима, онда је идентитет за њу, пре

свега, лаж, вишак, упражњено место свих пројектовања

наших/њених жеља, „васкрснуће. Из лелујавог постојања у

глави“. Зато Соња Веселиновић поетски драматизује проблем

самоидентификације, као идентификацију посредством алтер

123

ега, имагинарног другог, а метафоре њеног опстанка су

литерарно/театарски кодиране (глума, улоге, маске):

„Открих тајну, Марина, и ништа се није променило. Да, писати је исто што и читати. Ужас краја књиге. Ужас краја. Ужас. Исто је говорити и глумити. Никад без публике, никад у себи сама.“

Оно ЈА Поеме преко, које се беспомоћно обраћа

Марини (Цветајевој), „едипализовано“ је родом, полним,

друштвеним и списатељским комплексима, оно је

многоструки, никада себи идентичан знак, несводив на једно

значење кроз које би себи прибавило легитимитет,: „Крива сам

јер сам рекла ја, а мислити ја и изрећи ја – никада није исто“.

Соња Веселиновић се утолико више неће опирати сопственој

расутости „у масу ти“, нити сањарити о унапред дефинисаном,

целовитом и коначно осмишљеном идентитету у другоме, „Јер:

толико се плашим да је и нема, да је отужни, беласајући

симулакрум међу осталима.“ Њен сан неће ни бити

еманципаторски, колико, уз ретке импулсивне изливе („јер

желим с неким да се посвађам (...) ја бих урлала, драла се

манијачки, цичала и вриштала (...) не контролисати се, само се

пустити, славити своју непромишљеност“), једно копрцање

најмањег могућег интензитета; не, дакле, борба за било који

циљ или отпор постдеридијанској игри симболичких или

124

дикурзивних скривалица, више једно упорно признавање

пораза.

Ако дискурзивне праксе писма позивају субјекте у

одговарајуће улоге, онда и писмо Соње Веселиновић можемо

препознати као оно које је већ обележено одређеним

симболичким и прелогичким простором. Зато нам Поема преко

поставља питња: да ли уопште постоји идентитет, да ли је

могућа самоидентификација, да ли можемо производити

текстове а да они већ нису произведени, и, пошто „Софија

никад не одлази, само мења глас“, коју то маску наше ЈА може

навући на лице не би ли она постала трајни знак наше

другости, наше слободе. Поема преко недвосмислено остаје

заробљена у тамници ове нихилистичке идентификације, и то

је њен неупоредиви квалитет. С обзиром да је немогуће

присвојити темеље властитог идентитета, Соњино трагање за

неким другим идентитетом завршава се у игри писања, у игри

идентитета као естетског идентитета. Тако нам она нуди један

стари, један нови идентитет преко, који се оспољава у

песништву, писању, естетском гесту.

Поема преко, наиме, себе остварује на два плана: на

поетском конструисању и деконструисању идентитета

посредованог стереотипима (род, ЈА, песништво) у корист

идентитета кога метапоетски (ре)конституише текст. Тако

заправо говоримо о једној фигури, функционалној фигури која,

125

разиграна, присваја могућност да на својим границама

успоставља и раставља идентитет. А тај процес фигурације

ужасно је болан. Он почиње трагањем за непостојећим

саговорником, „не бих ли се ослободила тортуре за вечност

складиштених речи“, не би ли се, дакле, субјект ослободио

ноћне море онога чега једино има – речи, без којих не може, не

зна, не постоји, јер „зажелела сам, најснажније, стиснутих

песница и згуснутих очију, да и ја нешто стварам“. А сам чин

стварања перетвориће се у кошмар идентитета, па ће од

имагинарног алтер ега Соњечке Марине Цветајве, настати

разлистан, интертекстуални и потпуно фиктивни обрис алтер

ега Соње Веселиновић: „Јер, сви смо ми измишљени и само

нова измишљања олакшавају балансирање на мрежи.“ Па отуда

и Софија (Парнок, Холидеј, Семјоновна, Андрејевна,

Матвејевна, Уљитина, Јевгенијевна). Све исти лик, све

самопонављајући промашај, све искључива фикција, све

измицање, све погодак. А „Соњечка“, као метафора идентитета

и стварања, интертекстуална, имагинарна и психолошка

образина Соње Веселиновић, остаје, дакле, празно место њеног

пројектовања, остаје дакле, Соња, Софија, Соњечка као

синоним за ништа, као друго име за постојање: блудница,

светица, мајка, малограђанка, „краљица Несаница»,

„стидљива“, „неуротична“, „мала мудрица“ која „презире

дечаке“, ружна, сиромашна. . . Соњечка без које се не може,

126

али која је, као сваки простор нашег идентификовања а тако и

раскривања, неподношљива: „нађите ми неког да се

расправљам! али да она оде, она ми подрива аргументе, глупа

С.“

Стварање Поеме преко и стварање идентитета остаје

један бесциљни процес у којем се потврђивање и доказивање

коси са нихилирањем:

„Али мене већ познају по оном ја што се у говору коти као зечеви, по оном упорном, пренапорном покушају да докажем да сам ту. Али то што имам ја не доказује да сам ту, већ само то да има текста у овој соби овога града, лета Господњег ко зна кога“.

Иза чињенице да постоји текст, остаје могућност да се буде

нико, као и да се увек изнова буде и не буде, да се разграђује не

би ли се самопоништењем досегла нака нова, неистражена

сенка нечега ЈА, поетике, света:

„Зато желим

дазамрљамдаразмажемдараздробимдаистеглимдаисфлекамдаижврљамдараспакујем то себе.“

Зато је разградња идентитета само симулација супротног

процеса, „Ружни акт иницијације у оно сопство које преостаје

након систематског обезличавања последњег ја.“ И један и

други процес, међутим, перманентна су борба са писањем, за

127

писмо, стварање, текст, поетику, обесмишљавање и

осмишљавање ЈА-поетике:

„А никада нећу писати ништа до бесмислица. Окречити зидове раздражујуће наранџасто и изигравати себе по читаве дане. Ја – у сцени громке свађе са ... Ја – бежим, у сузама, од ... Ја – нежно бринем о ... Ја – подлежем ... Ја не постојим, и то тако прија. Могу бити. Могу се преселити.“

Јер на позорници текста, „У животу текста као у тим снежним

полулоптама: мало дрмања, нешто снега, па пуста тишина, а

паук на хоризонту.“ То ЈА, то „бесмислено“ писање,

испреплетани су у том театру једног ЈА-текста на

најсуптилнији начин. Свако слово, сваки део текста, сам акт

писања, увек је ипак једно кријумчарење суптилне могућности

да „нисам ја“ и „ја не постојим“ буде ЈА:

„Најдража Марина, како ли је тек ужасно писати: откривати постепено, са гнушањем, али коначно и неумитно да ја – ја свих мојих ближњих, ја смеха и суза, ја додира и узмака – да ја нисам ја!“

Током ове трансмисије обриса идентитета и обриса

поетике, субјект кризира, очекивано бивајући опседнут

устаљеним симптомима фрустрирајућег стања у којем се

налази (главобоља, круг, самоћа, потреба за другим, бекство од

њега, итд). Иза суочавања са стереотипима стварања и писања,

128

Соња Веселибовић ће се суочити и са стереотипом језика −

„Промрзлим, дрхтурећим погледима покушати обмотати тај

кроз усне прокријумчарени језик. Ту грудвицу топловлажног,

уљуљканог у тајне унутрашњости...“ − који се превазилази

чежњом да се ипак једном апсолутно проговори и тако

утопијски искуси да постоји извесност: „Или једном, само

једном, проговорити, изрећи до краја, па знати да је патрљак

језика, тај самодовољни богаљ завитлан у огледала разговора

будућих?“ Али и након спознаје пораза језика, стварања,

поетике, остаје чињеница да идентитет као ни писање није

досегнуто, остаје један бајковити оквир „детињства“ расутог

ЈА. Признање да „(објективно! та, само сам медијум!)“,

повлачи за собом сумирање процеса индивидуације као већ

обављеног, као тоталног промашаја, иако мит о Соњечки остаје

интегрисан негде у дубинама тог немогућег ЈА Поеме преко,

(дис)континуирани могући имагинарни ослонац да се каже

„ЈА“, сећање на ЈА, губитак онога што се није ни поседовало:

Била једном једна Марина. Писала је, час водопадно, час ватрометно. И волела је Соњечку. О, да. Луди преступ њеног постојања, ништећи страх да остане сама са собом (зато јој је дала сапутницу, и Волођицу), деминутив њених уздаха и аугментатив корака, рутаву златну лисицу њених бекстава и медни стих њених повратака, пустош њених нестрпљења и разарачку моћ њених

129

сновиђења, лепоту уздрхталих безнадежних лажи, онострану текстуру њених плетеница, белу ноћ њеног треперавог лица, самосталност, у бескрају, њених усница.“

И када више нема Соње, Соњечке, писања, трагедије

„узрастања“ и „самоидентификовања“, остаје „Утеха једне

књиге, заглављене, уместо стуба, негде посред мозга да се свод

са бездном не помири.“ Остаје, дакле, Поема преко Соње

Веселиновић, као утеха да ће о свим њеним промашајима,

поразима и болима сведочити њени, загонетни литерарни

текстови.

130