ŠPANSKA KNJIŽEVNOST 3 (Srednjovekovna španska književnost)

1° predavanje

UVOD

Celokupno pisano stvaralaštvo u Španiji može se podeliti prema: I) Teritorijalnom aspektu (prva polovina XIX veka) ­ sva dela nastala na prostoru određene države (Španije) bez obzira na kom jeziku napisana (savremena Španija, konkretno, nastaje u XVI veku, dok su pre toga postojale: Franačka država, Hispanija, Al­Andalus). Predstavnici: Marcelino Menéndez y Pelayo (španski estetičar i istoričar umetnosti) i Ramón Menéndez Pidal (medievalista; živeo 99 god; 1869­1968) II) Jezičkom aspektu (danas na snazi) ­ određuje ga jezik na kome je neko delo napisano (español ≠ castellano). Predstavnici su: Juán Luis Alborg, Américo Castro, Francisco López Estrada, Guillermo Díaz­Plaja Istorijski i književni srednji vek u Španiji se ne poklapaju. Istorijski traje od V do XV veka (pad Rima 476. g. ­ pad Carigrada 1453. g.). Književni je kraći i deli se; rani (XI ­ kraj XIII veka) i kasni (XIV ­ polovina XV veka). Literatura de lengua española ­ hispanoameričke književnosti (pisci povezani i sa HA i sa Španijom) ­predstavnici: Juán Ruiz Alarcón (dramski pisac XVII v; rođen u Meksiku stvarao u Španiji);

Sor Juana de la Cruz (samouka pesnikinja; rođena u Meksiku; stvarala u Španiji). Literatura española ­ španska književnost (pisana na španskom jeziku na teritoriji Španije) Literaturas españolas no castellanas ­ literatura Basca, Gallega, Catalana, Valenciana Literatura española del exilio ­ književnost posle građanskog rata (krajem 30­ih godina prošlog veka do 1975. g, Španci stvarali van Španije) ­predstavnici: Jorge Semprún (pisac francuskog jezika sa španskom tematikom; ministar kulture u Španiji krajem 80­ih godina; umro 2011. g.)

LITERATURA ESPAÑOL MEDIEVAL/ DE EDAD MEDIA (XI­XV vek) Jezici na kojima su, u središnjoj Španiji, nastajala dela: el castellano, el leonés, el navarro­aragonés Ostali: el gallego­portugués (jezik lirske poezije), el catalán, el mozárabe (romanski dijalekat juga) Uspon Kastilje do glavne pokrajine i kraljevine na Iberijskom poluostrvu potpomogli su njen centralni položaj na Poluostrvu, kao i otkriće Amerike. Tako Kastilja postaje ekonomski, društveni i kulturni “vođa” Španije. Glose: 1) Emilianenses ­ komentari iz manastira San Millán de la Cogolla (Rioha); X vek

2) Silenses ­ zapisi iz manastira Santo Domingo de Silos Glose su predstavljale, pored komentara i zapisa, kratke forme sačinjene na narodnom jeziku na marginama tekstova pisanih na latinskom jeziku.

1

Kastiljansko društvo u feudalnom dobu

Engleski hispanista Alan Deyermond, proučavajući hispansko društvo uvideo je da postoje tri osnovna sloja u drušvu. De facto, kralj i kraljevska porodica. Na samom vrhu piramide nalazilo se sveštenstvo/ los oradores (šp. orar ­ moliti se). Centri obrazovanja su bili manastiri, dok su jedini obrazovani ljudi bili klerici/ los clérigos. Klerici su živeli svetovnim životom (nisu bili monasi), a jedna od najvećih zasluga jeste stvaranje kleričke pesničke škole (veštine) ­ mester de clerecía. Vlastela (branioci)/ los defensores ­ vitezi (los caballeros) su imali glavni zadatak ­ odbrana države (teritorije). Gospodarili su na tvrđavama (plemići), živeli na feudu. Bili su vojnici, grubi i neobrazovani. Jedan od glavnih motiva srednjovekovnog romana jeste viteški ideal usled koga nastaje najstariji tip evropskog romana ­ viteškog. Takođe, bili su protagonisti junačkih epova (cantares de gesta ­ XIII vek), koji su nastali dosta pre viteškog romana. Zavisni seljaci (kmetovi)/ los labradores ­ običan narod koji se nalazio na dnu lestvice, koji je živeo na posedu gospodara koji je obrađivao i za koga se vezuje nastanak narodne književnosti (la literatura tradicional). Sem toga, povezuju se sa folklorom i narodnom lirikom, kao i smišljanjem umotvorina, poslovica i izreka. Krajem XV veka, dolazi na svet novi sloj ­ buržoazija (nem. burgos ­ grad). Formira se tokom stvaranja gradova. Čine ga zanatlije i trgovci. Gradovi se razvijaju tokom XII i XIII veka. Kastilja je, međutim, imala još jedan sloj nastao od pripadnika crkve radi odbrane vere. U pitanju su vojni redovi (las órdenes militares). Isprva su pokušavali da potisnu Arape iz Španije, da bi vremenom postali vojne formacije. Na čelu vojnih redova nalazio se starešina ­ maestre (meštar). Najznačajniji redovi: La Órden de Santiago

La Órden de Calatrava La Órden de Alcántara

Uloga Crkve u književnosti (kulturološki značaj) bio je izuzetan i ogledao se u tome da su manastiri bili centri i stecišta kulture i pismenosti. Takođe, intenzivno počinje razvoj prevođenja sa klasičnih na narodni jezik. Prvi univerziteti nastajali su pri crkvama: Palencia 1212. godine (prvi univerzitet u Španiji). Današnji naziv za katedru potiče od latinske reči catedrala gde su nastajale prve učionice i škole. Univerzitet u Salamanki je naredni u otvaranju. Camino de Santiago (camino francés) ­ hodočasnički put do Santjaga de Compostele, gde su pohranjene mošti sv. Jakova. Uz Rim i Jerusalim, glavno hodočašće u Evropi. Istovremeno, ovaj put predstavlja putanju kuda je kultura iz Evrope (tačnije, Francuske) došla u Španiju. Devedesetih godina, UNESCO je proglasio Camino de Santiago nematerijalnim dobrom. Ova maršruta počinje da se razvija u XI veku, dok u XII i XIII veku doživljava vrhunac. (peregrinos ­ hodočasnici; ruta de peregrinaje ­ hodočasnički put) Sinonimi: Camino francés; Ruta Jacobea

2

2⁰ predavanje KASTILJANSKA NARODNA LIRIKA

Narodna lirika u Kastilji se deli na: 1) Lirica primitiva (prvobitna, rana) castellana 2) Lirica castellana de tipo popular Vremenska odrednica nastanka nije poznata, budući da se stvaraju, prenose i saznaju usmenim putem. Pismenim tragova o narodnoj književnosti, uopšte uzev, ranije (u prošlosti) nije bilo. Zapisivala se tek od XV veka. S tim u vezi, znamo za fenomen pod nazivom “teorija latentnog postojanja” (prepričavanje tj. prenošenje književnosti od usta do usta). Prve skupine pesama nastale i oblikovane u zbirke poezije nazivale su se rukopisnim zbornicima (pesmaricama) ili na šp. Cancioneros. Jednu takvu, skupio je Manuel Alvar pod nazivom “Poesía española medieval”. Klasifikaciju narodne kastiljanske lirike dala je Margit Frenk Alatorre, nemačka hispanistkinja: 1) Ljubavne pesme (canciones de amor) 2) Pesme o radu (canciones de trabajo) 3) Šaljive/ humorističke (canciones humoristicas) Ljubavne pesme jesu najbrojnije. Njih dalje čine: 1) jutarnje (albadas) ­ melodične i lako pamtljive 2) paganske (canciones de abril y de mayo) ­ vezane za smenu godišnjih doba i prirodu, uopšte 3) hodočasničke pesme (canciones de romería) 4) svadbene (canciones de boda) 5) o nesrećno udatoj ženi (canciones de mal casada) Pesme o radu i podela: 1) žetelačke (canciones de siega) 2) mlinarske (canciones de molineros) 3) praljske (canciones de lavanderas) 4) preljske i veziljske (canciones de hilanderas y bordadoras) 5) pastirske (canciones pastoriles) 6) drvosečarske (canciones de leñadores) Šaljive pesme koje ismevaju likove iz svakodnevnog života, ali i likove: uobražene devojke, nedolične udovice i sl. VERSIFIKACIJA NARODNE LIRIKE ­ lak vokabular, proste reči, stilske figure jednostavnije forme (eksklamacije, retorička pitanja, ponavljanja); metafore retke. METRIKA ­ kratke pesme, pisane kraćim stihovima. Dužina stihova nejednaka i varira od strofe do strofe, nekad i samoj strofi. Obično, dužina stiha ide od šest do deset slogova. Ovakva pojava naziva se ANIZOSILABIZAM (anisosilabismo), a stihovi anizosilabični (šp. versos anisosilábicos). Suprotna pojava je ISOSILABISMO i ostvaruje se u 40% narodne kastiljanske lirske tradicije. Osnovna odlika prve književnosti jeste nepravilnost u pogledu današnjih pravila pisanja i stvaranja. Stih kod najtipičnije pesme španske lirike tj. ROMANSE jeste osmerac (octosílabo), iz razloga što je osam slogova mera idealnog, ali i najprirodnijeg za stih. RIMA u španskoj poeziji: ­rima consonante (total, perfecta); predstavlja potpuno podudaranje svih fonema u stihu, počev od poslednjeg naglašenog vokala u njemu, pr. romería, compañía; amaba, cantaba; esposa, rosa. ­rima asonante (imperfecta); podudaranje samo vokala od poslednjeg naglašenog sloga u stihu, pr. sierra, leña.

3

Dalje, stihovi se grupišu u strofe tj. glosas, kako su se nazivale u narodnoj lirici srednjeg veka Karakteristika tadašnjih strofa jeste istovetna struktura. Riper (refren) ili na španskom estribillo vrlo često započinje pesmu. Podela pesama po metrici: ­villancico (najčešći oblik pesme) ­ broji 7/8 strofa sa refrenima. U pitanju je kastiljanska tradicija koja postoji i danas­dan; ­zéjel ­ srodna villancicu, iako sa jednom specifičnošću: autohtona alandaluska pesma, arapsko­andaluzijskog porekla, koja se širila po poluostrvu; ­canción paralelística (consante) ­ pesma sastavljena od niza distihova, dok se na kraju svakog nalazi stih koji je u funkciji refrena i koji ulančava celu pesmu. Vreme kad počinju da se skupljaju i objavljuju u celinama (zbirkama) ove pesme jeste period humanizma i renesanse. Pesmarice: 1) Cancionero de Baena iz XV veka (sadrži i narodne i umetničke pesme) 2) Cancionero de Herberey des Essarts (Nikolas Erbere Dezesar, francuski plemić; narodne pesme) 3) Cancionero musical de Palacio (najbrojnija pesmarica koja sadrži 300 listova i čuva se u Madridu) 4) Cancionero de Úppsala (pronađena 1556. godine i sadrži 54 narodna stiha. Čuva se u švedskoj biblioteci) 3⁰ predavanje

TEORIJE O POREKLU NARODNE LIRIKE NA IBERIJSKOM POLUOSTRVU

Veoma dugo, sve do XX veka, verovalo se da poreklo lirike na Iberijskom poluostrvu dolazi iz Provanse, a da su prvi tvorci lirske poezije provansalski trubaduri. (Ion iz Akvitanije/ Ion Akvitanski ­ prvi pesnik!) To se verovalo sve dok nisu pronađene harće sredinom XX veka, što je pomerilo nastanak narodne lirike: u vremenu; vek ranije, u prostoru: sa juga Francuske na jug Iberije Teorije o nastanku lirike: ­tésis provenzalista

­tésis mediolatina (litúrgica) ­ iz latinskog ­tésis arábico­andalusí ­tésis castellanista ­tésis galleguista ­tésis folclórica, koja je najsveobuhvatnija i najneutralnija; foklorno nasleđe

veoma slično od svih gorepomenutih, pa i poreklo narodne lirike treba tražiti u narodnoj baštini, što je ujedno i najmodernija i najaktuelnija hipoteza. Ramón Menéndez Pidal u svom delu “La primitiva poesía lírica española” iznosi Teoriju o latentnom stanju iz 1919. godine (Teoría del estado latente). Ne može se utvrditi tačno vreme nastanka narodne lirike, jer nije bila zapisivana, tako da se dobar deo fragmenata gubi u vremenu, što svedoči o latentnom postojanju. Razlozi postojanja i prihvatanja, na kraju, ove teorije jesu: ­delo je anonimnog autora (narodnog pevača) koji publici prepuštaju svoja dela (svest o autorstvu nije postojala) ­prenosi se usmenim putemm sa kolena na koleno ­tekstovi su promenljivi i skloni varijetetu ­pesma je deo kolektivne umetnosti koja živi u narodnoj tradiciji

4

HARĆE ­ mozárabe ­ narodni jezik (romanski) na teritoriji pod mavarskom okupacijom; romanski jezik sa primesama arapskog. Na području Al­Andalusa nastaju autohtone književne vrste, kakva je i harća. Veruje se da je nastala u X veku i direktno je povezana sa muvašahom, književnom tvorevinom koju je stvorio Mukadam ben Muafa, alandalužanin iz Kabre kod Kordobe. EL CIEGO (Mukadam de Kabra) ­ višestrofična pesma, pisana na književnom arapskom jeziku. Na njenom završetku, kao poslednja strofa, nalazila se harća. Ovakva vrsta pesme je pisana sve do XIII veka. Zanimljiva je i činjenica da su postojale i hebrejske muvašahe koje su preuzele formu arapske, a imale su, baš kao i alandalužanske, harće na krajevima. Harća je narodna pesma od jedne strofe (nekoliko stihova); ima obeležja narodnih pesama, što će reći da je anonimna, u varijacijama. Termin harća je arapskog porekla i označava “završetak/ kraj”. Prvo su nastale harće, pa su na njih kalemili muvašahe, budući da su harće bile poznate od pamtiveka. Hebrajista Mikloš Šteru je 1948. god. u Kairu u jednoj sinagogi pronašao 20 harći na kraju 20 hebrejskih muvašaha. Šteru je svoje otkriće učinio poznatnim naučnoj javnosti objavivši ga u časopisu “Al­Andalus”. Četiri godine kasnije, 1952, Emilio García Gómez, španski orjentalista, pronašao je čitavu seriju arapskih muvašaha sa harćama na kraju. Danas, nauka raspolaže korpusom harći od 70 do 80 (i arapskih i hebrejskih). U harćama dominira mosarapski jezik; za hispaniste, značajne su one koje imaju 50% romanskih elemenata. Harće su, pre svega, ljubavne pesme. Ljubavna tematika dominira, iako pevaju i o vinu, prijateljstvu ili su, pak, prigodne (pohvale ličnostima, događajima...). Dominantna strofa: katren (preko 50% slučajeva), znatno manje terceta. Zanimljiva stvar u vezi sa harćama jeste ta da je utvrđena izuzetna tematska i motivska sličnost između kastiljanskih narodnih pesama i harći; kao i sličnost sa galisijsko­portugalskim pesmama. Tema i tok radnje: devojka protagonista tuguje zbog dragog; obraća se, najčešće, ženskoj osobi iz svog bliskog okruženja (majka, sestra, drugarica) i iznosi svoj jad, tugu, čežnju. Česta pojava dragog (HABIB) na karakterističan način; glagolsko vreme ­ prezent. Sastavljane na arhaičnoj formi jezika, kao i zastarelom ortografijom. Stil i jezički izraz: eliptičnost, nedorečenost (misao nije u potpunosti/ do kraja iskazana, pa se dozvoljava čitaocu da sam zamisli završetak), česte su eksklamacije, nedorečene. Prisutno je i direktno obraćanje; prirodno, jednostavno, svakodnevno i u prezentu. Učestalo se pojavljuju i upitne reči i rečenice, ali i retorička pitanja, deminutivi, vokativi u imperativu, dok je leksika najviše ljubavne prirode (voleti, želeti, ljubiti, bolovati, umirati). Njihovo poreklo je semitsko (jevrejsko), dok je slobodniji prikaz ljubavi sa elementima erotskog prisutan. Takođe, u samom tekstu, između muvašahe i harće, postoji jasna granica. Naime, pre nego krene harća, ona se stihom ili dva, uvodi, jer se mora preći sa učenog na narodni jezik.

GALISIJSKO­PORTUGALSKA LIRIKA (LÍRICA GALLEGO­PORTUGUESA)

Galisijko­portugalska poezija predstavlja negovanu, i narodnu i učenu, poeziju. Budući da je jezik ove poezije smatran pogodnim i idealnim za stvaranje lirske poezije i iskazivanje osećanja, čak su i kastiljanski pesnici pisali pesme na ovom jeziku (zbog svoje melodičnosti). Na Iberijskom poluostrvu, lirika na jeziku gallego­portugués cveta tokom XII i XIII veka. Ovaj jezik nazivan je još i lengua­género (jezik roda/ lirike). Razvoj poezije na ovim prostorima, direktno je povezano sa provansalskom poetskom tradicijom. Iz Provanse je pristizala poezija preko hodočasnika, trubadura i huglara. CANCIONEIRO ­ rukopisna zbirka na galisijsko­portugalskom jeziku.

5

Zbirke: ­Cancioneiro Colocci­Brancuti Nacionalna biblioteka u Lisabonu: ­Cancioneiro da Ajuda ­Cancioneiro da Vaticana ­Cancioneiro Martín Codax (galisijsko­portugalski pesnik)

4⁰ predavanje Podela galisijsko­portugalske lirike: ­Cantigas de amor (prve pesme na galisijskom) ­Cantigas de amigo ­Cantigas de escarnio ­Cantigas de maldecir =CANTIGAS DE AMOR= Muški lik govori o ljubavi. Žali se na odsustvo svoje drage ili se nada novoj ljubavi. Dvorska (kurtuozna) ljubav ­ amor cortés. Vitezi i dame (XII, XIII, XIV vek). Ostvaruje se platonski odnos viteza i dame koja je daleka i nedostižna. Ljubav kojoj se teži i nastoji. El caballero služi damu i obasipa je stihovima, poklonima, a ona ne odgovara. =CANTIGAS DE AMIGO= Ženski lik. Posvećene nekom dragom. Sličnost sa harćama! Snažna subjektivnost, lirizam. Razlike između cantigas de amigo i harći: ­na severu, more je odvelo dragog (i ono je saučesnik u bolu glavne junakinje) ­ ova podgrupa cantigas de amigo se zove barcarolas; ­u harćama srećemo izraz habib, dok u cantigas de amigo imamo reč amigo; ­galisijsko­portugalske pesme pripadaju i narodnoj i umetničkoj književnosti, dok harće spadaju samo u narodnu; ­tipičan instrument koji je korišćen za izvođenje cantigas jeste gaïta gallega; ­stih u cantigas je jedanaesterac (endecasílabo de gaïta gallega), dok je harćama reč o šestercu/ osmercu.

Tipična forma galisijko­portugalske pesme jeste dužina od IV­V strofa. Od stilskih figura pojavljuju se retorička pitanja, uzvici, ponavljanja, apostrofe.

Metrički oblik ove poezije jeste leixaprén (ostaviti i uzeti) i predstavlja tipičnu odliku cantigas de amigo. Ovaj oblik se ogleda u ponavljanju poslednja dva stiha jedne strofe kao prva dva stiha naredne strofe. =CANTIGAS DE MALDECIR= Rugalačke pesme prema društvu. Tipična metrička forma ovih pesama jeste canción paralelística (nizanje po dva stiha), uz leixaprén.

POJAVA UMETNIČKE LIRIKE U KASTILJI

XIII vek. Tri rukopisa koja nam svedoče o ovom fenomenu: 1) Nastarija zapisana pesma datira iz 1201. godine ­ Disputa del alma y el cuerpo (37 stihova, sačuvan samo odlomak); Disputa predstavlja poetsku raspravu gde se pojavljuje kao metrička forma (naš naziv je PRENJE). Ova pesma nema potpisanog autora, a tema, ukratko, predstavlja proklinjanje tela od duše dok ga ova napušta u trenutku smrti. Duša, u ovim stihovima, predstavljena je kroz obnaženog dečačića (kroz realni prikaz). Takođe, u okviru ove pesme imamo motiv UBISUNT (gde su?), latinsku frazu kojom se pitamo kuda odlaze oni koji više nisu sa nama živima; situacija kada smrt odnosi ovozemaljski prestiž. 2) U prvoj polovini XIII veka, od anonimnog autora, nastala je pesma Razón de amor con los denuestos del agua y el vino sastavljena iz dva dela: I) Razón de amor; II) Los denuestos del agua y el vino. Prvi deo predstavlja ljubavnu priču, a estetski je uspeliji i bolji. Ovo je, posle harći, najstarija lirska pesma na kastiljanskom. Ovom pesmom začeto je “idilično mesto u poeziji” u španskoj književnosti ili locus amoenus (večito proleće gde nema lošeg vremena).

6

3) Elena y María ­ u odlomcima. XIII vek; anonimni pisac. Dve sestre raspravljaju ko je bolji “udvarač” ­ klerik ili ratnik. Delo obiluje satirom i realističkim elementima, pa imamo slikovite opise i oradoresa i defensoresa. 5° predavanje

EPIKA

Epika opisuje celokupne događaje i legende verskog karaktera vezane za prošlost jedne nacionalne zajednice, uz mnoštvo opisa, detaljnost i opširnost. Tema: sticanje časti savlađivanjem prepreka teškoća i opasnosti. Podela tema: 1) istorijska (junački spevovi)

2) neistorijska (religiozna, novelistička, poučno­didaktična i alegorijska) Cecil Bowra je definisao epiku rekavši: “Es un género literario dedicado a ensalzar en verso la 1 2

actividad de unos seres superiores ­ dioses, héroes ­ cuya única meta es recuperar el onor mediante las más nobles acciones y arriezgados esfuerzos ”. 3

Podela epike: 1) junačka (heroica); namenjena narodu i na narodnom jeziku

2) učena/ književna (culta, erudita); potiče iz starorimske književnosti, pa je sveprisutna na latinskom jeziku u srednjem veku. Postojala je i u pisanom tragu, za razliku od junačke. Španska srednjovekovna epika nastaje u XI, a odumire u XIV veku. Narodna (junačka) epika vodi poreklo iz mitskih vremena (daleke prošlosti) odn. herojskog doba. Prema Ramonu Menendes Pidalu, španska književnost nastaje nakon pada Rima. Za tu teoriju, on iznosi nekoliko hipoteza: ­Nakon pada Rima (Hispanije), dolaze Vizigoti sa svojim uticajem na starosedelačko stanovništvo; ­Upad Mavara (711. godine), ali i gotovo istovremeno; ­Organizovanje Rekonkiste; ­Sticanje nezavinosti Kastilje u odnosu na Leon Istoričari su u srednjem veku bili poznati pod nazivom hroničari. Oni su za svoja dela tj. kao izvore za njih, koristili junačke spevove. Razlozi za to su: ­Špansku epiku odlikuje velika doza realističnosti (dela nastajala ubrzo nakon nekog velikog događaja ­ bitke, rata, smrti određenog junaka i sl.); ­Karakterističnost španskog mentaliteta (slabo fantastike i dosta realistike!); ­Velikom broju španskih epova se gubi trag zbog usmenog puta kojim su prenošeni. Svojevremeno, znalo se da je, zahvaljujući hronikama, bilo poznato blizu 100 epova, a da danas imamo samo četiri sačuvana, i to nepotpuna. Primera radi, Francuska danas ima stotinu junačkih epova. U četiri najkompletnija epska speva spadaju:

1) El myo Çid 2) Las mocedades de Rodrigo (1160 stihova) 3) Cantar de Roncesvalles (100 stihova) 4 5

4) Poema de Fernán González 6 7

1 Na španskom ova reč ima višestruko značenje, pa ćemo je, u zavisnosti od konteksta, koristiti da označimo književni rod, vrstu, podvrstu i žanr; ređe, subgénero. 2 veličati 3 Ovde: smelih nastojanja (poduhvata) 4 Ovde: spev 5 Ovaj ep peva o bitki u Pirinejima. 6 Termin poema nam govori da je autor bio učen te da je, najverovatnije, u pitanju bio klerik. 7 Prvi kastiljanski knez.

7

Sva ostvarenja španske srednjovekovne epike se dele: 1) Mester de juglaría (XII­XIV vek) EPSKE ŠKOLE 8

2) Mester de clerecía (nastaje u XIII, u XIV se gasi)

HUGLARSKA PESNIČKA ŠKOLA (VEŠTINA) Naziv huglar (juglar) potiče od latinske reči ioculator (zabavljač). Mnogi narodi su ih imali u svojim redovima. Histrioni su bili rimski zabavljači, dok su germanski bili skopi. U svojoj knjizi studija Poesía juglarezca y juglares, Menendes Pidal identifikuje istorijski neke od najznačajnijih huglara u Španiji. Huglari su, naime, bili oni koji su i pevali i recitovali pesme; ali i akrobate. Zarađivali su svoje parče hleba ovim umećima. Što su bili umešniji, to su bili traženiji. Neki od huglarskih nadimaka bili su: Alegret, Saborejo, Pedro Agudo i sl. Pidalova definicija huglara: “Juglares eran todos los que se ganaban la vida actuando ante un público, para recrearle con la música o con la literatura o con charla tañería o con juegos de mano, de 9

acrobatismo, de mímica etc.” Odlike huglarske veštine (juglaría): ­narodni jezik (el idioma romance); ­anizosilabizam; ­podela stihova na polustihove (kod epova: predugački stihovi su deljeni cezurom na nejednake stihove); ­grupisanje stihova u rukoveti (tematske celine) odn. nepostojanje strofa; 10

­asonantska rima; ­teme su iz istorijske tradicije. KLERIČKA PESNIČKA ŠKOLA (VEŠTINA)

Nastaje u XIII veku. Začetnici ove škole su učeni i pismeni ljudi u srednjem veku. Odlike: ­narodni jezik!

­pravilnost stihova odn. izosilabizam (najveća novina ove škole) ­stih → 14erac (alehandrinac) ­grupišu se u strofe (cuaderna vía) od 4 stiha; tetrástrofo monorrimo alejandrino 11

­stihovi simetrični (7+7) → cezura uvek na istom mestu; posle sedmog sloga! ­teme su verske prirode, ali i istorijske, međunarodne i hagiografske (žitije)

6° predavanje REČNIK STRUČNIH POJMOVA

manuscrito=códice → rukopis folios → strane/ listovi (iz neštampanih knjiga) Izdanja književnog dela:

1) faksimil izdanje (edición facsímil) ­ snimljeno izdanje, izdanje verno originalu u svim pojedinostima 2) paleografsko izdanje (edición paleográfica/diplómatica) ­ izdanje prerađeno savremenim karakterima

koji važe trenutno u jeziku i gramatici

8 lat. ministerio (posao/veština) 9 neformalna priča 10 šp. tirada de verso; dužina: 10/15­100 stihova 11 rima consonante

8

3) komentarisano izdanje (edición comentada) ­ za stručna istraživanja i analizu, priprema ga ekspert za datu oblast, komentari o autoru, nastanku dela, jezičkim specifičnostima datog doba i sl. Idealno izdanje za filologe i studente

4) kritičko izdanje (edición critica) ­ ozbiljniji pristup delu od komentarisanog; može imati više priređivača. Kritički aparat: beleške, fusnote, objašnjenja, predgovori, pogovori, bibliografije, karte, mape i sl.

EL POEMA DE FERNÁN GONZÁLEZ

Pripada rodu junačke epike. Fernán González je bio istorijska ličnost i predstavlja prvog kastiljanskog kneza iz X veka. Borio se protiv Mavara i okolnih hrišćanskih država (Navarra y León). Jedini rukopis ovog dela ima i svoju specifičnost koja se ogleda u tome da ovo delo prema formi pripada kleričkoj, a po tematici huglarskoj pesničkoj školi. Nastaje u XIII veku po uzoru na prvobitnu huglarsku verziju dela. Manastir San Pedro de Arlanza, zadužbina istorijskog kneza Fernana. S ciljem da se čuje više o tom manastir, nepotpisani klerik prerađuje prvobitnu verziju speva. Danas jedini sačuvani rukopis je iz XV veka i čuva se u El Escorialu (u veoma oštećenom stanju; nedostaju listovi na kraju, a spev je nedovršen). Podela speva (po tematici):

1) uvodne strofe (1­13.) → klerikovo obraćanje Bogu 2) 14­172. strofe → pregled istorije Španije u tri etape (Vladavina Vizigota; Mavarska okupacija;

Oslobađanje od Mavara) 3) 173­752. strofe → uvođenje ličnosti Fernana Gonsalesa i opis podvigâ, što predstavlja suštinu dela

Delo je pisano arhaičnim kastiljanskim jezikom, a nit speva čine ratna dešavanja (hrabrost, junaštvo, veština). I ovaj spev je namenjen za izvođenja na narodnom jeziku, sa narodom kao publikom. Stil: epske formule; formule > epiteti. Formule su služile za: ­veličanje junaka i dodatno opisivanje u delu

­predah i odmor kazivačima u toku izvedbe U delu prisutan i verski momenat; izuzetnost vere i svemogućeg Boga (cilj: širenje hrišćanstva preko dela) Knez je i ratnik i vernik, jer sve posvećuje Bogu. Iako se kod Sida, starijeg epa od ovog, Mavari pojavljuju u ulozi prijatelja (Almazor ­ mavarski kralj), u ovom spevu Mavari su predstavljeni kao isključivi neprijatelji. Još jedan od motiva u delu je i patriotizam (lokalnog tipa) veličanje Španije (Kastilje) i naroda. El ogio de España (Pohvala Španiji) u deset strofa.

CANTAR (POEMA) DEL MYO ÇID (MIO CID)

Delo pripada kastiljanskoj epici, epski je spev (cantar de gesta). Nastao u huglarskoj pesničkoj školi. Ovo je najveći i najpoznatiji kastiljanski junački spev. Delo nastaje u prvoj polovini XIII veka. Nažalost, originalnog rukopisa (manuskripta) nema. Jedini pronađen jeste Manuscripto de Vivar iz XIV veka (1307. god). Tvorcem dela se smatra Per Abat. Delo sadrži 3730 stihova. Spevu nedostaje prva i dve stranice unutar rukopisa. Čuva se u Nacionalnoj biblioteci u Madridu od 1960. godine. Za delove koji nedostaju, kao izvor rekonstrukcije poslužila je Crónica general Alfonsa X. Godine 1779. je objavljeno prvo štampano izdanje. Najboljim savremenim izdanjem ovog speva smatra se ono koje je priredio Ramon Menendes Pidal.

9

Godine 1975, prvi put izlazi kritičko izdanje u Srbiji u prevodu Vlade Draškovića. Ovo izdanje čini i diplomatska transpozicija (paralelno praćenje originala i prevoda). Sid kao istorijska i kao epska ličnost: ­Rodrigo Ruy Diaz de Vivar ­ pravo Sidovo ime u istoriji Živeo od 1026. do 1099. godine. Rodio se kao infanzón u Vivaru, umro u Valensiji. Istorijski poznat i kod 12

Arapa i kod Latina. Cid je bio gospodar, ali i vazal. Zadobio je poštenje od Arapa. Vazalni odnos je imao kod Sanča II. Nakon Sanča II, na vlast dolazi Alfonso VI koji sa Sidom nije imao gladak odnos. Sid je proteran 1081. godine, a 1094. osvaja Valensiju. Spev se deli na tri pevanja: I) El destierro del Çid II) Las bodas de las hijas del Çid III) La Afrenta de Corpes Ono što je glavna namena poeme jeste da ima za cilj i da pouči i prenese informaciju. Na kraju teksta, pojavljuje se deo o novostima o Sidu pod nazivom Las nuevas del mio Çid. Saraceni (muslimani) u različitim državama Evrope (Španija i Francuska, recimo) prikazivani su na različite načine. Što se stihova tiče, različite su dužine (9­22 sloga) što predstavlja anizosilabizam. Jednu rukovet (tirada) čine 3­30+ stihova. Rima je, uglavnom, nagomilana asonantska. Stihovi su podeljeni cezurom, a najčešći polustihovi jesu sedmerci (heptasílabos). Stilske figure vrlo skromno zastupljene, uz jednostavan i uzdržan stil. Slabo postojanje metafora i kitnjastih izraza, dok su lirski elementi povremeni. Od epskih epiteta i formula primeri su El quien buen hora nazco; çinxo espada; barba velida; el mio brazo (diestro), ardida lanza (ubojito koplje). Pojava dosta pleonazama, ponavljanja, sinonima. Likovi: Sid, porodica njegova (Himena, Sol, Elvira; poslednje dve su u istoriji zabeležene kao Kristina i Marija), kralj Alfonso, mavarski kraljevi. 7° predavanje

GONZALO DE BERCEO

Rođen u La Riohi, a živeo u manastiru San Millan de la Cogolla. Bio je sekularni klerik, pa je živeo krajem XII veka. Tematika njegovih dela: I) Marijanske teme (Milagros de Nuestra Señora) II) Hagiografija (poetska obrada žitija) III) doktrinske poeme Najznačajnije delo je Milagros de Nuestra Señora. Pisano je sredinom XIII veka; 1236­1246. god. Sastoji se od uvoda, kojeg je sastavio Berceo i 25 narativnih pesama. One pripadaju lirskoj i epskoj vrsti, jer pripovedaju i jer sadrže osećanja. Od 25 pesama, 24 je preuzeo iz latinske, a jednu iz španske tradicije. Jedina pesma iz španske tradicije je La iglesia robada. Osnovni kult i mantru u pesmi predstavlja kult Device koji je, vremenom, postao internacionalizovan. Naime, kako se legenda o Devici širila Evropom, narodni pesnici i pevači su prevodili na jezik svoje nacije pesme ovog tipa praveći zbirke poput ove. Svaka od pesama predstavlja pojedino bogorodičino čudo. Ipak, svaka od njih ima istu trodelnu strukturu: ­prve strofe (cca. 4 strofe) ­ uvod u radnju; ­centralni deo → srž problema i bogorodičin odgovor na problem (pomoć) ­epilog (zaključak) ­ Berceo poziva slušaoce da veruju Mariji i njenoj velikodušnosti.

12 sitniji plemić

10

Likovi: šarenoliki; i mladi i stari, i muški i ženski, i crkveni i svetovni. Raznih nacionalnosti. Srećan kraj u pesmama. Ono što je bilo zajedničko svim književnim delima srednjeg veka jeste jezik koji je bio starokastiljanski do XVI veka. Međutim, nikako nije bio jednoobrazni. Što se leksike tiče, mahom je bila crkvena sa primesama narodnih izraza, koji su bili zamenjivani svojim dubletima kod stručnih reči. Stil kod Gonzala je dinamičan i živ usled dijaloga. Prikazuje situaciju kao trenutnu radnju. Kroz upravni govor i manje scene praćenja, možemo pratiti scene sa Bogorodicom u pesmi gde biva predstavljena kao majka, baka, sestra, zaštitnica i sl. Dvojna uloga Bogorodice: ­majčinska figura;

­bogorodičinska ­ ideal ženske lepote, čestitosti i čednosti Odlika Berceovog pisanja je svakako uticaj huglarske pesničke škole (obraćanje publici, epski epiteti...), kao i upotreba stilskih figura.

JUAN RUIZ, ARCIPRESTE DE HITA

Živeo u XIV veku. Bio visoki crkveni predstavnik iz mesta Ita (arcipreste de Hita ­ protojerej). Najznačajnije delo mu je Libro de buen amor koje predstavlja delo iz reda didaktičko­novelističke i alegorijske epike. Naziv dela je nastao znatno kasnije, u XIX veku, preko Ramona Menendesa Pidala. Hispanista Antonio Prieto je dao predlog za naziv: Libro de arcipreste de Hita Sve do 1790. godine, kada delo prvi put izlazi iz štampe, ono je prepisivalo u dosta primeraka. To dovodi do činjenice da je delo bio veoma čitano i uticajno na potonju špansku književnost i tadašnju čitalačku publiku. Delo je u potpunosti u stihu i sadrži preko 7000 stihova. Obrađene teme su raznorodne i heterogene. Od pesama imamo: narativne, lirske; kao i basne (većina arapskog porekla), ali i ostale starošpanske književne forme. Lirski elementi pomešani sa epskim, pa se stvara utisak alegoričnosti. Libro de buen amor predstavlja kombinaciju kleričke i huglarske pesničke škole. Oblik cuaderna vía u XIV veku zastareva, kao i škola. Centralni lik u delu jeste narator (pripovedač), pa to pripovedačko JA održava čitavo delo na okupu. Njega ponekad predstavlja sam pisac, nekad je to huglar, a nekad lik iz dela. Teme koje ovo delo obrađuje jesu dogodovštine nekog od likova kroz zasebne epizode za svakog lika, ali i kritika španskog društva (sveštenstva, sudija, advokata), kao i kritika svemoći novca. Jedna od alegorijskih tema u ovom delu svakako je odnos Don Carnal y Doña Cuaresma, što predstavlja večiti sukob između lude (telesne) i dobre (duhovne) ljubavi. Fraza buen amor ne odnosi se samo na ljubav prema Bogu kao jednoj jedinoj inspiraciji i spasu, već i na ljubav prema deci, porodici, prijateljima, ženi. Fraza loco amor odnosi se na erotsko ludilo koje čoveku pomuti mozak i dovodi do toga da ovaj nepromišljeno postupa. Analizom zbirke, postavljaju se mnoga pitanja, ali svakako jedno je posebno zanimljivo jer se njime pitamo da li je ovo delo isključivo didaktičkog ili je didaktičko­zabavnog karaktera. Na osnovu popularnosti samog naslova, lako je zaključiti da je da je potonja opcija tačna. Sem toga, kroz ovu zbirku oseća se izuzetan uticaj Andaluzije kroz likove (Mavari) i teme. Zanimljivo je i to da se kroz delo provlači prožimanje hrišćanske i muslimanske kulture. Takođe, jedna od formi koju autor koristi jeste zéjel. I dok se naracija ostvaruje cuaderna vía­om, lirske pesme su sastavljane kraćim stihom. Vrste lirskih pesama u zbirci: ­cántigas (pobožne; šest ih ima) ­gozos (na marijanske teme; četiri ih ima) ­cantares de ciegos ­trobas ­cantares de escolares (dijačke pesme) ­cántigas de serrana (pesme pastirice; četiri); potiču iz Provanse iz XI/ XII veka.

11

Lik podvodačice (svodilje) tj. njen arhitip → Selestina; a u ovom delu se pojavljuje kao Trotaconventos (stare, pametne žene, sa dosta životnog iskustva, koje su obilazile “parohiju” i sklapala brakove između mladih). Njen lik je izuzetno živo predstavljen, dok joj je pre smrti, pesnik posvetio žalopojku. Predstavlja trajan lik u španskoj književnosti. Drugi naziv joj je: alcahueta. Iz ovog dela potiču likovi iz naroda sa raznim profesijama što će udariti temelje za pikarski roman u XVI veku. Lajt­motiv dela jeste čovekova težnja: I) prema Bogu; II) da se sjedini sa ženom. 9° predavanje

STVARANJE PROZE U KASTILJI

ALFONSO DÉCIMO (EL REY SABIO) ­ Kastiljanski kralj iz XIII veka. Ovaj vladar, jedan od najzaslužnijih ljudi za širenje kastiljanske kulture po Poluostrvu u srednjem veku. Bio je poznatiji po kulturološkim promenama u društvu nego li političkim. Kao veliki organizator i sposoban čovek i vladar, na dvoru u Toledu okupio je mnoge učene ljude sa Iberijskog poluostrva, ali i drugih zemalja koji su se pročuli po svojoj stručnosti. Sve do Alfonsa X latinski je bio jezik administracije i države. On uvodi narodni jezik koji istiska latinski kada se kastiljanski afirmiše i u učenoj književnosti i umetnosti, uopšte uzev. Naučne discipline koje su mu posebno privlačile pažnju jesu istorija, pravo, prirodne nauke (astrologija , 13

geografija, mineralogija, gemologija (o dragom kamenju) i mnoge druge) i, neizostavno, književnost, u okviru čijeg proučavanja otvaranja Toledsku prevodilačku školu. On je koordinisao radom ljudi koji su pisali dela. ISTORIJA Uz ambiciozno i nedovršeno delo Estoria de España, kralj je žele da opiše celokupnu istoriju Španije sve do njegovog doba. U okviru rukopisa, nalazi se 616 poglavlja. Današnji oblik ova knjiga je dobila preko Menendes Pidala 1906. godine kada joj je i promenio naslov u Primera crónica general de España. Izvore koje je Alfonso koristio pri izradi ovog dela, pre svega, jesu junački epovi (njih 13 ­ los cantares de gesta), ali i Biblija i drugi spisi dosputni u ondašnje vreme kralju. Jedno od poglavlja nosi naslov “del loor de España” (pohvala; šp. loar ­ hvaliti). Osim ovog dela, Učeni je imao ideju i da ispiše istoriju svih naroda sveta pod naslovom General estoria, delo koje je, takođe, ostalo nezavršeno. PRAVO Od svog oca, Fernanda III dobio je ideju da sve kastiljanske zakone pretoči u jednu knjigu. Ta knjiga nosi naslov Las siete partidas ili Libro de las leyes što predstavlja i najznačajniju Alfonsovu pravnu knjigu. Nastajala je između 1256. i 1265. godine. Ovaj naslov jeste dragoceno svedočanstvo o pravu onog doba i uređenju kastiljanskog društva u njegovo doba, ali i kao književno delo, budući da i u ovu sferu ljudskog delovanja uvodi narodni jezik. Ovim zakonikom regulisao je život u Kastilji po mnogim pitanjima, kao što je pitanje vere, braka i slično.

13 Za razliku od današnjeg pseudonaučnog tumačenja astrologije, u srednjem veku su je dosta više proučavali učeni ljudi.

12

PRIRODNE NAUKE Astrologija je nekada bila vrlo popularna tema, premda se danas tretira kao pseudonauka. Dela vezana za astronomiju: Tablas alfonsíes gde autori razmatraju Ptolomejeve teorije Siete libros del saber de astronomía Lapidario gde se autori bave gemologijom (drago kamenje) i, na posletku, Libro de axedrez, dados e tablas

TOLEDSKA PREVODILAČKA ŠKOLA (LA ESCUELA DE TRADUCTORES DE TOLEDO)

Njen osnivač je, zapravo, kralj Fernando III, Alfonsov otac. Ono čime je Alfonso uzdigao ovu školu jeste to što je okupio učene ljude raznih vera, nacija, stručnjaka iz mnogih oblasti života i koji su, po pozivu, dolazili, radili u školi, dobijali platu, ali i zadatke koje je trebalo odraditi. Isprva, u školi su se stari spisi prevodili sa starogrčkog, arapskog, hebrejskog na latinski. Potom se 14

Alfonso dosetio da bi ciljni jezik trebalo da bude narodni jezik. Ovom novinom, kastiljanski dobija na gipkosti, a i bogatio se sintaktički. Najviše uticaja na školu imali su jevrejski naučnici koji su učestvovali u radu, dok je najviše elemenata jezičke kulture dolazilo sa Orijenta. U mračnom evropskom srednjem veku, Bliski istok je sijao u punom jeku. Kralj Alfonso X se proslavio i kao pesnik. Sastavio je, shodno vremenu, zbirku pesama na galisijsko­portugalskom jeziku na marijanske teme pod nazivom Cantigas de Santa Maria. Ovu zbirku čini 429 pesama sačuvanih u rukopisima. Jedan od rukopisa sadržao je minijature (šp. miniar ­ ukrasiti rukopise), a zbirke su ukrašavale i neume . Ono što odlikuje ove pesme lirskog žanra jeste kraći stih i forma zéjel. Jedan 15

od rukopisa, vrlo raskošan i ukrašen, nalazi se u biblioteci El Escoriala. Sem toga, preko Alfonsa Učenog književna proza dobija na snazi, pa nastaju prozne vrste. Svakako jedna od najtipičnijih vrsta u srednjovekovnoj španskoj književnosti jeste fábula. Ova vrsta se, u srednjem veku, pojavljuje kod nekolicine autora kakvi su Alfonso X i Huan Ruis. Značenja ove reči u srednjovekovnoj terminologiji su bila: kraća priča, basna, savet i izreka/ poslovica. Arhaični oblik ove reči 16

glasio je fabla, a deminutiv fabliella. U značenju “basna”, fábula se javlja, kod Alonsa X, godine 1251. kada u španskoj književnosti dolazi do prekretnice prevođenjem sa arapskog dela Calila y Dimna čije poreklo dolazi od staroindijske zbirke 17

Pančatantra iz III veka PNE pisanе na sanskritu. Ovo je jedna vrlo popularna zbirka u kojoj su likovi i ljudi i životinje, a prevod na kastiljanski predstavlja prvi evropski prevod na narodni jezik. Naš prevod (sa grčkog) datira iz XIII veka i nosi naslov Stefanit i Ihnilat. Pored značenja basne, u ovom delu, fábula znači mit (legenda). Danas, premda, basna se na španskom kaže apólogo, a fábula ima i značenje fabule (glavnog toka priče), dok, kolokvijalno, označava gluposti, koještarije.

14 naučni spisi 15 stare note 16 sastav od nekoliko redova teksta 17 staroindijska zbirka basni i pripovedaka

13

10º predavanje Cuento (lat. computo, computare) ­ danas označava i pripovetku i račun. Pojavljuje se u XVI veku u španskoj književnosti, dok se pre ovog, javljaju oblici koji joj liče, ali nisu skroz pripovetke. Juan de Timoneda ­ prvi uvodi termin u svom delu “Cuento” na kastiljanskom jeziku. Zbirka iz 1563. ­ Sobremesa y alivio de caminantes. Bavio se i pisanjem i izdavanjem knjiga. Iz Valensije je poreklom te se njegovo ime izgovaralo Žoan/Huan. Tokom XVII veka, na vrhuncu španske kulture, pripovetka je bila veoma negovana. U tom veku, Servantes neguje novelu (opsežniju vrstu; na pola puta između pripovetke i romana). U realizmu, ona doživljava svoj vrhunac. Značenja: umetnička pripovetka ­ cuento;

narodna pripovetka ­ cuento/ relato tradicional bajka ­ cuento (para niños, fantástico)

ŠPANSKO POZORIŠTE U SREDNJEM VEKU

U datom periodu, teatar se stvara. Tokom XVI veka, antički pisci bivaju otkriveni. Uz italijansku, španska drama je bila najznačajnija u XVII veku. Dok je drama predstavlja književnu aktivnost, pozorište jeste glumište i sve što ima veze sa scenografijom i sl. Folklorna teorija vezuje početke pozorišta za narodne proslave (smena godišnjih doba, svadbe, verske proslave, svetkovine). Huglarska teorija tvrdi da su huglari zaslužni za prva dramska predstavljanja. Teorija o liturgijskom poreklu danas je najzastupljenija i verodostojnija. Ona kaže da se iz mise počeli izdvajati dijalozi koji su bili zgodni za izvođenje. Isprva su bili pevani da bi kasnije bili prošireni i izgovarani. Najmanji izdvojeni deo ­ tropo ­ kratki pevani dijalozi izdvojeni iz mise koja je bila na latinskom, a vremenom zamenjena latinskim. Sačuvani primerci u Silosu (Saragosa, Toledo). Drama litúrgico predstavlja drugu fazu u razvoju pozorišta u Španiji, gde se razvija tropo. U njegovom izvođenju učestvuje više klerika, a pokatkad i hor. Vremenom, pojavljuju se i kostimi (kožuh ­ prsluk). Treću fazu predstavlja drama semilitúrgico gde se radnja još više razvodnjava, a narodni jezik sve je više zastupljen. U misama su se prvo izdvajale biblijske priče o Božiću. Prva liturgijska pozorišta (začeci) javljaju se u XII veku u severnim delovima Španije. Prve dramske vrste, nastale u XIV i XV veku, još uvek su vezane za crkvu. AUTO: ­najpopularniji autohtoni oblik

­jednočinka verskog sadržaja, uz elemente hrišćanske dogme Juegos de escarnio (svetovne igre) ­ vode poreklo od šaljivih narodnih rugalačkih pesama. Predstavljaju mini scene u kojima ismevaju ljudske mane, poroci. Izvođene su na ulici. Juegos de escolares (vijačke igre) ­ jedini sačuvani dramski tekst je Auto de los reyes magos iz kog je sačuvan samo fragment od 150 stihova. Izvorno bez naslova, ovaj naziv dobija od Pidala 1900. godine. Tekst iz XII veka, pronađen u katedrali u Toledu. Postoje mišljenja da je bolje ovaj komad nazivati representación nego li auto, budući da potonji u XII veku još uvek nije bio zaživeo. Osnovu ovog dela čini Jevanđelje po Mateju: priča o sveta tri kralja Gáspar, Melchor y Baltazar koji otkrivaju novu zvezdu na nebu i slede je. Čini ga pet celina: ­razgovor njihov (kralj Irod, mudraci/ kraljevi idu u Vitlejem jer je rođen novi kralj Judeje; Irod poludi, pa je prikazan kao tiranski kralj)

­odlazak kod kralja ­Irodov bes

Autor ovog dela je nepoznat, ali je učen. Zastupljenost humora i psihologije.

14

U XV veku javlja se svetovno pozorište (teatro profano). Isprva, preplitalo se duhovno i svetovno u predstavama. Juan de Encina ­ padre del teatro español Gómez Manrique (XV vek) ­ stric Jorge Manriquea. Dramski tekst: Representación del nacimiento de Nuestro Señor, nastao povodom Božića; 180 stihova. Pored toga što je dubina karaktera plitka, književna vrednost ovog dela vrlo je mala. 11º predavanje

PREDRENESANSNA UMETNOST

Prerrenacimiento ­ period koji u Španiji počinje u XV veku i traje u okvirima srednjeg veka. Predstavlja svojevrsnu sponu dva perioda. U stvaralaštvu, vidljivi su i elementi srednjovekovnog i novog. Pozorište: ­crkveno vezano za praznik Corpus Christi (Telovo), nastao u srednjem veku od strane rimskog pape kojom se simbolično veliča sveta tajna pričešća (eucaristía; acción de gracias).

­svetovno vezano za predstave (prikazanja) koja su se dešavala u domovima aristokratije. Glumci su bili, najčešće, dvorjani, dame i gospoda. Prikazivane su u formi momos­a (kratkih scena pantomime). U ovom periodu javljaju se i prvi dramski pisci. JUAN DE ENCINA (Fermoselle mu je bilo pravo prezime; Encina je mesto odakle je rodom): ­živeo od 1468. do 1529. godine ­nazvan Ocem pozorišta, ostavio za sobom 14 dramskih ostvarenja ­student Univerziteta u Salamanki ­pretpostavlja se da mu je profesor bio i Antonio de Nebrija ­bio je prvi španski dramski pisac ­pisao je i poeziju, a i komponovao muziku ­14 dela: 10 ekloga, 3 prikazanja i 1 auto =Églogas su bile, kao i prikazanja, na svetovne teme. Najčešće teme su pastoralne, u poeziji; ređe u prozi. U ovom periodu predstavljale su vrstu dramskog dela. =Representaciones jesu bili nedovoljno profilisani oblici drame toga doba. =Auto je predstavljao jednočinku. Dva perioda njegovog stvaranja: ­rani period i ­stvaranje po povratku iz Italije; gde su ga novi renesansni vetrovi obogatili i otvorili mu nove vidike u stvaranju. Narečje u njegovim delima je pastirsko, iz okoline Salamanke. Žargon je seoski, tzv. el sayagués. El auto de repelón, svetovno delo, komično. Prevod bi glasio Auto o čupanju. Na sceni je reč o studentskim pošalicama. Seljani u njegovim delima su prikazani kao neiskvareni ljudi daleko od urbanih, grešnih krajeva. Égloga de Placida y Victoriano ­ nastala u Rimu, 1513. godine predstavlja najuspešniju eklogu Huana de Ensine i svojevrsna je oda renesansnoj ljubavi. U ovom delu, nagoveštava se začetak dramske tehnike. Odlike Ensininog stvaralaštva: ­svetovne teme na sceni ­pastoralni svet u drami ­nagoveštavanje renesanse u delima

15

LUCAS FERNANDES (rođen u Salamanki) ­bio je Ensinin naslednik i rival ­muzičar (kantor u katedrali u Salamanki; salamantino ­ pridev!) ­heterogena dramska dela Godine 1514, stvara “Farsas y églogas al modo y estilo pastoril y castellano” koju čini sedam dela (tri svetovnog i četiri verskog karaktera). Svetovna dela su imala ljubavni karakter i odlikovala ih je neveštost (elementarnost) dramskog dela. Verska su bila na temu jevanđelja. Novi elementi u pastoralnim temama: ­ponos zbog porekla (el orgullo genealógico) ­dramski tipovi (hvalisani vojnik ­ el soldado fanfarrón), koje je kasnije koristio i Servantes 12º predavanje (vežbe)

METRIČKA FORMA SIDA (analiza sa 28. strane XXIII pevanje)

UVOD: Dvadeset treća rukovet u prvom pevanju El destierro de Çid, određivanje mesta radnje u odnosu na čitavo delo, reč­dve o piscu…, METRIKA: stihovi (brojnost, kombinacija polustihova, dužina, vrsta stiha)

rima (asonantska, velikim slovom A se obeležava) nagomilana rima ­ iz stiha u stih (odlika i klerika i huglara)

+ brojanje slogova (pr. u 445 stihu imamo 16 slogova; cezura ga deli na 6+10 slogova) ODLIKE JEZIKA: 1) fonetika: ortografska neujednačenost (rrey­rey; çelada­celada), odsustvo dijakritike, skraćenice (C. za cientos) Nakon pročitanog odlomka, radi se: prepričavanje odlomka u prozi, određivanje teme u odlomku (sažetak prepričanog; važni elementi priče) i određivanje strukture. Obavezno za određivanje teme: motivi! STIL: naracija (pripovedanje); deskripcija (lirsko opisivanje Kastedžona) =figure: eksklamacija, apostrofa, epska formula/ epiteti (koplje ubojito, u dobar čas mač pripasaste), Campeador (megdandžija) OPIS/ POSTUPAK: realističan (opsada grada...)

16