Titova španska enigma-feljton Večernjih novosti

7/30/2019 Titova španska enigma-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/titova-spanska-enigma-feljton-vecernjih-novosti 1/18

Zamke crvene biografije

Borislav Lalić | 23. decembar 2012.

Stariji Španci tvrde da su se zajedno sa Titom tukli protiv Franka. I u filmu "Kaudiljo" podatak o Brozovom boravku u Španiji

Dobrovoljci su hrlili u Španiju sa svih strana sveta

SA enigmom Titove ličnosti često sam se sretao na Iberijskom poluostrvu, mada sam bio uveren, i još sam, danjega tamo uopšte nije bilo.

Za osam godina, koliko sam kao novinar proveo u Španiji, počesto sam se, u raznim prilikama, vraćao na temuTito, kopao po tamošnjim arhivama, razgovarao sa ratnicima iz Španskog građanskog rata, Titovimsavremenicima i "saborcima". Vratio sam se iz te zemlje, a da nisam našao pouzdan odgovor na pitanje - da li jetaj čovek bogate i enigmatične biografije zaista ikada bio u Španiji i da li je od njega išta ostalo pod španskimmaslinama.

Kada sam neposredno posle smrti diktatora Franka stigao u Španiju kao dopisnik, u španskim bioskopima se,izvađen iz podruma frankističke cenzure, pojavio film režisera Martina Patina "Kaudiljo", koji je imao i malo poetičniji naziv "Pesme za posle Franka".

"Otkuda vam podatak u filmu da je Tito bio u Španiji?" - zapitao sam režisera Patina, dok smo tih danarazgovarali u njegovom domu, u madridskoj ulici Arenal.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/23/feljton.jpg



PUČ FAŠISTE FRANKA ŠPANSKI građanski rat počeo je 18. jula 1936. godine kada je general FransiskoFranko, koji se tada nalazio na Kanarskim ostrvima, sa grupom generala organizovao pobunu protivrepublikanske vlade, koju su činili socijalisti, komunisti i republikanci, izabrani na demokratskim izborima ufebruaru te iste godine. Franka su u tom pučističkom poduhvatu podržali domaći fašistički generali,konzervativna desnica i Falanga. Podrška je stigla i spolja. Hitler i Musolini, koji su se spremali da pokoreEvropu i svet, stali su uz njega. To je bilo još očiglednije kad je Hitler poslao svoje vojne avione da prebace

Franka i njegove sledbenike sa Kanara u Španiju. Gotovo istovremeno, Musolini je poslao flotu na obale južneŠpanije odakle su frankisti nadirali prema Madridu.

"Pa zato što je bio", odgovorio je režiser.

"Ali, nije", insistirao sam.

"Pa to nije moguće", rekao je Patino začuđeno. "Moj stric je sa njim ratovao ovde puna tri meseca. Bili su uAlbaseteu. Praveći ovaj film, ja sam naišao na nekoliko svedoka, koji su sa Titom ovde ratovali i pričali su midetalje..."

Kada smo vodili ovaj razgovor u proleće 1976. godine, Tito je još bio u životu, diplomatski odnosi izmeđuJugoslavije i Španije su još bili zaleđeni.

Ali, tema Tito i Španski građanski rat - nije. Posle Frankove smrti 20. novembra 1975. godine, ljudi su počeli da pričaju glasnije i o građanskom ratu, pa čak i tako kontroverznoj temi kakva je bila Titovo učešće u tom ratu.

Nekako istovremeno, dok su u Španiji počinjale da se pevaju "pesme za posle Franka", upoznao sam HoseaAgilara, inženjera komunikacija iz Madrida.

"Moraću da te upoznam sa mojim starijim bratom Pedrom. On je za vreme građanskog rata vozio Tita. Sada otome svima priča..."

Pedro me pozdravio kao da smo stari znanci. Bio je to star čovek, mumificiranih crta lica, bez leve ruke.

"Tita sam upoznao 1937. godine", pričao je Pedro. "Došli su kod mene drugovi iz madridskog štaba i kažu:'Pedro, vozićeš u Barselonu jednog važnog druga iz Internacionalnih brigada. I dobro pazi, ne voziš bilo koga.'

Putovali smo u Barselonu nekoliko puta", nastavio je Pedro. "Nije bio pričljiv kakvi smo mi Španci, ali je biofin i pažljiv, lepo odeven i uredan. U Gvadalahari smo pili kafu, a tamo negde preko Aragana zaustavljali smose da ručamo."

Pedro je pričao sa puno žara. Gestikulirao je onom jednom rukom, iznoseći pojedinosti o druženju sa Titom.

Bio je sav u starim uspomenama, zanet i uspaljen, kako to obično čine i ja sam izgubio svaku volju da garazuveravam i da mu iznosim zvanične tvrdnje da Tito u Španiji nikada nije bio.

"Poznavao sam i njegovu ljubavnicu, mislim da se zvala Olga", dodao je Pedro u pola glasa, unoseći mi se ulice.

"A posle", nastavio je priču stari ratnik, "kada je naša stvar propala, a vaši partizani otišli u planine, jedan drugmi je krišom pokazao neke stare novine i u njima fotografiju partizanskog komandanta Tita. Gledam sliku ikažem - on je, sumnje ne može biti!"



U Alikanteu, na jugu Španije, jedan stariji kelner, kada je čuo odakle sam, uveravao me sa puno žara:

"Eno, za onim stolom pored prozora, sedeo je 'marishal' Tito. Ne, ne, nije onda bio maršal, ali je bio ratnik nanašoj strani."

Za vreme "velike komunističke fijeste" u Madridu, u jesen 1977. godine, kada su komunisti bili legalizovani uŠpaniji, na štandu jugoslovenskog lista "Komunist", sreo sam starijeg gospodina, koji mi se predstavio kaonovinar Radio Mursije. Reče da se zove Mario Igeras i da je stari komunista.

"Zašto u Titovoj biografiji ne piše da je bio u Španiji", zapitao me odjednom, bez okolišenja i uvoda.

"Pa, valjda zato što nije bio", kazao sam.

On se zagonetno nasmejao, dok je u živim ciganskim očima titrala neverica.

"Čoveče, šta vam je! Pa ja sam sa njim mesecima bio na ratištu ispod Gvadarame."

Nisam mu protivrečio. Nije vredelo. Potapšali smo se po ramenima u znak pozdrava, ali se Mario, iako je već bio krenuo, povrati da mi još nešto kaže:

"To što u njegovoj biografiji ne piše da je bio u Španiji, to uopšte ne znači da njega ovde nije bilo. Znam jakako se pišu komunističke biografije. Nemojte meni soliti pamet. Ja sam odavno, takođe komunista."

I otišao je Mario Igeras preko parka Kasa del Kampo sa onim zagonetnim smeškom na licu i svežnjemkomunističke literature pod miškom.

Saborci pamte Broza!


Dan posle Titove smrti, Radio Madridu se javilo 107 Španaca, saboraca pokojnog maršala. Vlasnik gostione"Kan Tito" bio je Jose Broz, Titov otac



Španski građanski rat velika tema 20. veka

U NEVEROVATNIM svedočenjima i pričama o Titovom boravku u Španiji, najdalje je, ipak, otišao Španac

Enrike Ristol koji tvrdi da je Tito bio poreklom Španac!U prvoj godini posle Frankove smrti, kada se i Tito približavao kraju svog života i svoje vladavine, oživele susvakojake priče i "svedočenja" o tome da je jugoslovenski doživotni predsednik i državnik od ne malogsvetskog ugleda, svakako, učestvovao u Španskom građanskom ratu.

Enigma tog njegovog navodnog boravka na Iberijskom poluostrvu, dobila je na težini ponajviše zbog toga štosu se pojavila "otkrića" da on tamo navodno nije bio da bi se borio protiv Franka i fašizma, nego da se prvenstveno bavio likvidacijom kadrova iz sopstvene partije - onima koji su došli u Španiju da se bore u sastavuInternacionalnih brigada.

Takva "svedočenja", kao i priče o Titovom boravku u Španiji (1936 - 1939), dobile su na intenzitetu posleFrankove smrti 25. novembra 1975. godine. Tada se o tome moglo pričati otvorenije u Španiji, a i u Jugoslaviji, jer je Titova moć vidno oslabila. I dok su jedni, isključivo Španci, svedočili o druženju sa jugoslovenskimmaršalom na španskom bojnom polju, drugi, prvenstveno domaći istraživači, počeli su da se bave njegovomtajnom ulogom, ako je uopšte bilo, u Četvrtom odseku pri Internacionalnim brigadama, koji je delovao podnadzorom sovjetskog NKVD i Kominterne.

Zadatak tog odseka je bio otkrivanje i likvidacija fašističkih agenata ubačenih u redove Internacionalnih brigada, a takođe i obračun sa trockistima, koji su bili Staljinova opsesija, tim pre što je Lav Trocki još delovaou izgnanstvu.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/24n/feljton.jpg



Ta tamna strana Titove španske enigme, retko se ranije pominjala, verovatno i zbog toga što je i on u nekolikonavrata negirao da je bio u Španiji, a takođe i zbog one kroz istoriju toliko puta dokazane istine da se o vođamadok su na vlasti ne piše cela istorija, pogotovo ne ona istina koja im ne ide u prilog.

Na tu drugu tamniju stranu Titove "španske karijere", svojevremeno se osvrnuo i poznati engleski istoričar Tomas Hjuz, koji važi za jednog od najboljih poznavalaca Španskog građanskog rata. On je u svojoj dvotomnojknjizi "Španski građanski rat", napisao da je Tito ratovao u Španiji.

Kada su novinari primetili da "Tito to ne priznaje", Hjuz je odgovorio: "Verovatno da za to ima razloga". Inaveo je da su se u ono vreme u vrhu KP Jugoslavije odigravali razni, više prikriveni nego javni obračuni.Pomenuo je i slučaj Milana Gorkića, Titovog prethodnika na čelu partije jugoslovenskih komunista, koga su bašu vreme Španskog građanskog rata pojele staljinističke čistke.

DVOJNIK POSLAT U JUGOSLAVIJU NEKAKO neposredno posle Frankove smrti, pojavila se u Madridu priča da je i ”kaudiljo” bio u vezi sa Titovom španskom enigmom. Naime, do njega je bila stigla priča da je Titoubijen u Madridu za vreme Španskog građanskog rata, da je tamo i sahranjen, a da su Rusi u Jugoslaviju poslalinjegovog dvojnika koji će kasnije postati maršal. I kad je neko zapitao Franka da li bi primio Tita ako on poželida dođe u Španiju, ovaj je odgovorio potvrdno i dodao: "I odvešću ga na njegov grob..."

U vreme kada se Španija, posle Franka, otvarala, a Tito se približavao svom kraju, onaj sentimentalnoromantični "front" prvenstveno sa španskog terena, bavio se Titovim boravkom na tamošnjim bojištima, madaniko o tome nije nudio nikakva pouzdana dokumenta, fotografije ili nešto slično.

U listu "El periodiko", oglasio se u jesen 1976. godine Narcis Birc iz Đerone:

"Bio je Tito ovde, kako da nije. Ja sam sa njim ratovao na Ebru..."

Progovorio je i istoričar iz Valensije Visente Balager, autor poznate knjige "Sećanja na teške godine". Pokušao je da bude ubedljiv: "Tito ovde jeste bio. On je sigurno imao neke svoje razloge da to krije, ali da je bio - bio je.Ja ću vam naći stotinu živih Španaca koji će vam to potvrditi".

To je umesto njega uradio novinar Enrike Rubio. On je dan posle Titove smrti, preko talasa Radio Madrida, pozvao sve Špance koji su znali Tita da mu se jave.

U roku od dva dana javilo mu se 107 Španaca. Sve lični poznanici i saborci pokojnog maršala.

Među njima je bio i Emil Gariges iz Katalonije, koji je poslao faksimil jedne stranice iz počasne knjige"Opservatorije na Ebru", u koju se Tito upisao za vreme građanskog rata.

Najuzbudljivije je, ipak, bilo svedočenje Enrikea Ristola, koji živi u mestu Manresa, kod Leride, u Kataloniji. Njegova priča je šokantna.

On kaže da postoji ozbiljnija stvar od toga da li je Tito učestvovao u Španskom građanskom ratu ili ne, da li jeradio za NKVD ili ne.

"Tito je, ljudi, poreklom Španac!", rekao je on i nastavio: "Ovde u Manresi živela je porodica Broz. Titov otacse zvao Jose Broz. Bio je vlasnik gostione 'Kan Tito', koja se nalazila u ulici San Andres, broj 10".

Ristol je zatim ispričao da je Titovom ocu posao krenuo loše, upao je u bankrot i onda se ubio.



"I znate li kako je to uradio", priča Ristol. "Stavio je maramicu na slepoočnicu i onda elegantno i bez žurbe pucao sebi u glavu. Nije hteo da mu barut sprži pramenove kose i da mu krv uprlja lice. Njegova udovica, kada je to zadesilo, nije mogla da ostane u Manresi. Pokupila je svoje dvoje dece i otišla. Zauvek. Bilo je to nasamom početku veka (dvadesetog).

Posle smo čuli da je stigla u Hungariju i da je tamo i ostala. Jedno od njeno dvoje dece zvalo se Josep Broz..."

Nošena krilima ljudske mašte i hranjena mitom Španskog građanskog rata, koji je bio opojna tema 20. veka,

priča o Titovom boravku u Španiji tako poprima dimenzije legende u kojoj je više enigme nego stvarnosti. Njuviše nije bilo moguće zaustaviti.

Jedna stvar je u svemu tome sigurna: oni koji na Iberijskom poluostrvu svedoče da su sa Titom "ratovali" uŠpaniji, u to duboko veruju

Broz daleko od fronta!


Peko Dapčević: Kad smo došli u Španiju nisam ni znao da Tito postoji. La Pasionarija:Žao mi je što nije bioovde

La Pasionarija i autor feljtona

DOK je Tito odbrojavao poslednje godine svog života, a na Frankovom grobu u „Dolini palih“, na obroncimaGvadarame, počinjala da se hvata patina prošlosti, u Španiju su počeli, kao turisti, da pristižu iz Jugoslavije preživeli „španski borci“, ili, kako smo ih zvali tokom svih posleratnih godina, „dobrovoljci slobode“.




Stigli su da posete nekamesta svojih slavnih i izgubljenih bitaka. Od onih slavnih vremena je prošlo 40 godina.Mnogi nisu dočekali da ponovo vide Španiju i da se osvedoče da Franka više nema među živima. Među sedimglavama bili su Koča Popović, Ivo Vejvoda, Peko Dapčević, Lazar Udovički, general Vojo Todorović i njih još pedesetak. Posetili su Brunete, neki su skoknuli do Ebra, Alikantea, Valensije, Albasetea.

„Nisam očekivao da ću ovo doživeti“, rekao je Ivo Vejvoda, pričajući šta mu se desilo u Alikanteu. Ušao sam utaksi, a taksista, stariji čikica me pitao odakle sam. Ja mu kažem, a on me preseca: „Oh, pa ja sam ovde ratovaosa jugoslovenskim drugovima iz internacionalnih brigada“. I ja sam, kažem. A on stade da se pozdravimo, uz

prisan zagrljaj, kao stari znanci i saborci. Bilo smo oduševljeni obojica. A kad smo nastavili put, zapevali smoiz sveg glasa, našeg staračkog, onu našu ratnu pesmo „Kinto regimiento...“

Tih dana sam odvezao Peka Dapčevića na Frankov grob u „Valle de los caidos“. Do tamo ima pedesetak kilometara. Stari diktator je sebi za grobnicu odabrao jedno brdo na obroncima Gvadarame i dao da mu sevečna kuća sagradi sto metara ispod zemlje. Do njegovog groba se dolazi tunelom!

Putovali smo preko Brunete, gde su mnogi „naši Španci“ ostavili kosti. Tu je i Peko ratovao. Tu je i ranjen uglavu.

„Tu ranu sam kasnije, u partizanskom ratu“, priča mi Peko, „koristio kao izgovor kad sam se ponekad oglušio

na neke Titove vojne naredbe. Govorio sam: Ja sam udaren u glavu...“

NEPRIZNATI FRANKO JUGOSLAVIJA je, uz Meksiko, bila jedina zemlja koja nije priznala Frankov režimsve do Kaudiljove smrti 1975. godine. Pune četiri decenije Jugoslavija je održavala diplomatske odnose sašpanskom republikanskom vladom u izbeglištvu. Proces uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Madridomzapočet je tek u jesen 1976. godine.

A onda zaćuti i setno, izgubljenog pogleda, prati talasaste predele Brunete, pritisnutog plavetnilom letnje žege.

Kad smo došli na Frankov grob, rekao mi je videvši fotoaparat u mojim rukama, da se „ne šalim glavom“, a toće reći njegovom, i da se te fotografije slučajno ne pojave u jugoslovenskoj štampi. „Šalim se“, dodao je. „Meni

se više ništa ne može desiti. Prestao sam da se pribojavam i njega, Tita... Bože, svašta pričam...“

Iskoristio sam taj momenat kada je pomenuo Tita da ga zapitam za nešto što mi se tih dana, a i kasnije, svečešće vrzmalo po glavi... da li je Tito ratovao u Španiji. Peko bi to trebalo da zna.

„I Tito se onda“, počeo sam izokola, „zajedno sa vama tukao sa frankistima. Da li ste se sretali sa njim ovde naBruneteu, ili na nekim drugim ratištima?“

Trgao se stari ratnik, valjda instinktivno na pominjanje imena njegovog maršala. Pogledao me tvrdim pogledom, i sa blagom nijansom ironije rekao:

„Ja takvog ovde nisam sretao. Koliko ja znam, on u Španiji nije ratovao ni jednog jedinog dana“.

Zaćutao je na trenutak, kao da se priseća nečega, a onda je dodao:

„Kad smo došli u Španiju, ne znam da li je iko iz naše grupe znao da Tito postoji. Ja nisam. U toj prvoj, pa idrugoj godini rata među nama se Titovo ime nije pominjalo, niti ga je bilo među nama. Ako ja nisam znao zanjega, valjda bi nam neko od „naših Španaca“, to rekao. Neko bi morao znati...“

Sedeo sam tih dana jedne noći u holu madridskog hotela „Almudena“ sa Kočom Popovićem. Pričali smo oKubi, Kastru i Če Gevari. Ostareli partizanski ratnik i slavni španski borac, u svom ciničnom stilu govorio je o



Kastru, a naročito o Čeu, kao „avanturistima“. Iskoristio sam pogodan trenutak da ga zapitam da li je Tito bio uŠpaniji, da li je i ovde ratovao.

Pogledao me iskosa svojim umornim očima, preko kojih se već navlačio pepeo starosti i rekao: „Mislim da bi bilo umešnije da to pitanje postavite njemu, Brozu, dok je još u životu!

Posle tih reči, stari cinik je zaćutao, stavljajući mi do znanja da više nema šta da kaže.

Bio sam uveren da odgovor na to pitanje zna proslavljena španska revolucionarka Dolores Ibaruri „LaPasionarija“, jedna od zastava Španskog građanskog rata koja je više od dve decenije bila generalni sekretar KPŠpanije.

Kad se vratila iz Moskve, u proleće 1977. godine, posle četiri decenije izgnanstva, posetio sam je u njenommadridskom domu, u ulici Alfonso 13, gde joj je partija obezbedila stan. U intervjuu koji je trajao dva sata,najviše je pričala o učešću „naših Španaca“ u građanskom ratu.

„O, kako su to bili divni i hrabri momci“, kazala je. „Često sam ih sretala na ratištima, a sa nekima od njih se isprijateljila. Sa Veljkom Vlahovićem sam se upoznala ovde, ali smo i u Moskvi, kasnije, održavali prijateljskeveze. I znate po čemu sam još zapamtila te vaše momke koji su ovde ratovali. Brže su od drugih progovorili

španski. Mora da su učili od naših devojaka...“

I smejala se grohotom. Prekinuo sam je ozbiljnijim pitanjem:

„A, Tito, je li se on tukao ovde, zajedno sa vama, protiv Franka?“

„Ne, on nije bio ovde, a rekao mi je, i to mislim ne jednom, da mu je žao što nije bio onda ovde sa nama“, rekla je sasvim odsečno stara revolucionarka.

Ni Santjago Kariljo, koji je La Pasionariju zamenio na položaju generalnog sekretara KP Španije i koji je uŠpanskom građanskom ratu bio na značajnim položajima među republikancima, nije mogao da potvrdi da je

Tito bio u Španiji:

„Koliko ja znam, a trebalo bi da znam, nije. Pa, ja sam se sa njim posle rata sretao više puta i nikada od njeganisam čuo ni reč prisećanja na španske ratne dane. Ne, ne, nije bio ovde“.

Posmrtni raport maršalu


Starac se upisao u knjigu žalosti u ambasadi u Madridu, a niz lice su mu se slivale suze. Ambasador Badurina:

Do kraja života želeo da vidi Španiju



Selidba Frankovog spomenika u staro gvožđe

ŠPANSKI Titovi saputnici i saborci, jednostavno veruju da je on morao tamo biti zajedno sa ona 1.664„dobrovoljca slobode“ koji su stigli iz Jugoslavije da se bore protiv fašizma.

Dan posle Titove smrti, u svečanoj sali jugoslovenske ambasade u Madridu, u Ulici Velaskez, odigravala se jedna od onih dirljivih scena koje su vezane za Titov španski mit i misteriju koja obavija njegov „španski borački staž“. Ispred Titove fotografije iznad stola, i pored zastave istaknute na pola koplja, stao je starac oštrihcrta lica. Zategao se u stavu mirno, prineo je čelu pesnicu desne ruke i progovorio odsečnim glasom: „A tusordenes mi marisjal“. Javljam se na raport, moj maršale!

Španski građani koji su čekali u redu da se upišu u knjigu žalosti i osoblje ambasade kao okamenjeni su pratilitu dirljivu scenu.

Starac je spustio pesnicu, upisao se u knjigu žalosti, a onda se uspravio. Niz njegovo lice su se slivale suze.

Otpratio sam tog čoveka do izlaza iz ambasade. Pružio mi je ruku, ali nije hteo da ode dok mi ne kaže još nešto:

„Sad bi i vaše i naše novine mogle da napišu da je Tito bio ovde. Nema više razloga da se to prikriva...“

Pošto je Tito u nekoliko navrata izjavljivao da se nije borio u Španiji, bar za njegova života u Jugoslaviji se nijeimalo šta više reći i dodati. Njegova je bila poslednja. Sem toga, on je taj koji to najbolje zna. A u Španiji, dok je Franko bio živ i na vlasti, o građanskom ratu se pisalo, kao i uvek i kao svuda, samo o pobednicima. Tita utoj zemlji tada nisu pominjali.

TADA SE ZVAO VALTER U prilog tezi da je Tito, tajno, ipak bio u Španiji za vreme građanskog rata, nekiTitovi posmrtni biografi navode i svedočenje bivšeg bugarskog predsednika Georgija Damjanova. Dok je radiou Kominterni na kadrovskim pitanjima, on se zvao Aleksandar Belov, a Tita je poznavao još iz moskovskih predratnih godina. Njegovo svedočenje je obelodanio naš ambasador u toj zemlji Mita Miljković 1953. godine.Kada je trebalo da preda akreditive, primio ga je šef države Damjanov i upitao: „A kako je naš drug Valter?“Kad mu je Miljković odgovorio da je Tito dobro, Bugarin je nastavio: „Ja se sa drugom Valterom dugo poznajem. Mi smo u Moskvi dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Mismo njega slali na razne zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se izvukao. Idruge zadatke drug Valter je dobro izvršavao.“




No, svejedno, Tito za života nije uspeo, ako se uopšte i trudio, da razreši tu enigmu - da li je bio, ili nije.

Za vreme partizanskog ratovanja u Jugoslaviji, a naročito posle oslobođenja, u zemlji su slavljeni „naši Španci“.Od oko 800 preživelih, u zemlju se vratilo njih oko 350, a 275 je zaglavilo u fašističkim logorima. Jedna grupase borila u francuskom Pokretu otpora, a popriličan broj njih se vratio u zemlje u kojima su radili kao iseljenici iodakle su kao dobrovoljci došli u Španiju.

„Naši Španci“ su u partizanskim odredima, sa ratnim iskustvom iz Španije i oreolom slave, bili, ako se izuzme

Titov najuži štab (Kardelj, Đilas, Ranković, Žujović, Hebrang, Milutinović), najpopularniji i najistaknutiji deo partizanske vojske. Koča Popović, Peko Dapčević, Danilo Lekić, Ivan Gošnjak, Blagoje Nešković, Kosta Nađ,Branko Krsmanović i mnogi drugi, rukovodili su prvim partizanskim brigadama i divizijama, bili su u svim jedinicama i na svim frontovima. Oni su činili ono jezgro Titove vojske, iz kojeg su nikli prvi narodni heroji igenerali nove vojske.

Tita, ipak, nije bilo među njima u Španiji. Niko ga tamo nije video, niko ga kao „španskog borca“ nije pominjao. I nije ni mogao. Znalo se da Tito nije bio u Španiji. Da jeste, valjda bi i sam rekao. Ne bi mu smetaoni taj oreol slave. U ono vreme, a i kasnije, sve do raspada zemlje, slava „španskih boraca“, ne samo da se nijegasila, nego je bila jedna od najblistavijih i najtrofejnijih zastava nove vojske.

Tito ni tada ni kasnije nije puno pričao o tome da li je bio u Španiji i zašto nije, ali jeste rekao, i to se znalo, datamo nije ratovao. U intervjuu američkom listu „Lajf“, u proleće 1952. godine, na pitanje da li je učestvovao uŠpanskom građanskom ratu, on je odgovorio da nije i da mu je žao što tamo nije bio.

Vladimir Dedijer, koji je u ono vreme radio na Titovoj biografiji, ispričao mi je u svom domu u Kopitarevojgradini, 1974. godine, da mu je Tito pričao da je organizovao slanje naših dobrovoljaca u Španiju, ali da tamonije odlazio, jer je „imao prečih poslova“ u Moskvi i Jugoslaviji. Pored ostalog, slao je naše borce prekoPirineja.

Razgovarao sam na tu temu i sa Berislavom Badurinom, poslednjim Titovim šefom kabineta, koji je poslemaršalove smrti poslat za jugoslovenskog ambasadora u Madrid.

„Želeo je i priželjkivao je, ispričao mi je Badurina, i u tim poslednjim godinama života da poseti Španiju. Nećustići da odem tamo, govorio mi je“.

Jedna stvar je u svemu tome izvesna. Španci koji tvrde da su zajedno sa Titom ratovali na Bruneteu, u Aragonuili na Ebru, zasigurno to ne izmišljaju, a još manje žele nekoga da obmanu. Oni jednostavno veruju da su svičuveni revolucionari onog vremena, sva leva inteligencija, morali biti u Španiji, pa i maršal Tito.

Kada su kasnije, za vreme ili posle rata, na stranicama stranih novina videli lik partizanskog komandanta Tita,oni su u njemu prepoznali nekog od svojih jugoslovenskih ili sovjetskih saboraca - „Španaca“ iz ratnihvremena. I nemojte ih razuveravati da to nije Tito, da su u zabludi. Oni vam to jednostavno neće poverovati.

Smrt komesara Parovića


Vlajko Begović na mestu pogibije Blagoja Parovića potvrdio da su ubice frankisti. „Četvrti odsek“ bio je podnadzorom Kominterne i NKVD



Vukašin Radunović, Vlajko Begović, Lazar Latinović i Franc Rozman

U PROLEĆE 1977. godine, kada Franka više nije bilo u životu i kada su ponovo uspostavljeni diplomatskiodnosi između Jugoslavije i Španije, posle prekida koji je trajao decenijama, na Iberijsko poluostrvo su počelida stižu „naši Španci“. Mnogi nisu doživeli da vide „opojnu zemlju“ svoje mladosti i svojih ideala. Posle slomaŠpanske Republike 1939. godine otišli su u neke nove bitke i na nove frontove i sada se, sa sedim vlasima, a poneko i sa štapom u ruci, vraćaju u zemlju koja je u dobroj meri odredila njihovu sudbinu.

Među prvima je stigao „Španac“ Vlajko Begović, čovek asketske figure i enigmatične zatvorenosti. On je zavreme građanskog rata bio pri štabu Internacionalnih brigada. Radio je kao obaveštajac pri „Četvrtom odseku“.U Madrid je stigao iz Moskve, odakle je u Španiju doputovala čitava jedna grupa jugoslovenskih komunista.

Taj „Četvrti odsek“, pri kojem je radio Begović, a zajedno sa njim i hrvatski komunista i kasnije i Titov generalIvan Krajačić, bio je pod nadzorom Kominterne i sovjetske obaveštajne službe NKVD. To znači da je i Begovićna toj dužnosti radio za Moskvu, ali i za rukovodstvo KP Jugoslavije, odnosno za Broza, koji kao Tito tada jošnije bio poznat. Bio je borac na frontu, borio se protiv frankista zajedno sa našim brigadistima. Bio je i ranjenkod Harame, a u Španiju je stigao među prvim „Špancima“.

Jednog letnjeg dana 1977, krenuli smo kolima iz Madrida ka Bruneteu. Sa nama je i Slavko Čolić, koji se

takođe tukao na španskim bojištima. On je među prvima stigao u Madrid u svojstvu predstavnika našePrivredne komore.

Kad smo izašli iz Madrida, pred nama su pukle zatalasane i plavetne padine Brunetea i sivi klanci Gvadarame udaljini.

Leto je. Na padinama Brunetea nema nijedne zelene travke. Jedino masline, usamljene i plavkaste, uspevaju daočuvaju zeleno ruho pod vrelim suncem Španije.

Ćutimo. Begović kontroliše svoje emocije. Zaustavili smo se u naselju Viljanueva de la Kanjada. Otišli smo doneke sasušene livade pored koje prolazi seoski put. Begović vadi iz torbe nekakve papire i mape, okreće se oko




sebe, odmerava koracima prostor između maslina, vraća se, mrmlja nešto sebi u bradu, a onda se zaustavlja ikaže:

„Evo tu, baš pored ove masline, poginuo je Blagoje Parović...“

Pogibija Parovića desila se u leto 1937. godine, u vreme bitke za Brunete. Bilo je to zapravo bitka za Madrid, jer je Franko svim silama pokušavao da zauzme španski glavni grad. Španska republikanska vojska, uz koju suse borile i Internacionalne brigade, svim silama je nastojala da zaustavi frankiste. Tih dana je kao pojačanje u

borbu uvedena i 13. Internacionalna brigada, u kojoj je bilo dosta Jugoslovena.

Nekoliko dana uoči te bitke štab Internacionalnih brigada je odlučio da Parovića pošalje na front, u borbu.Postavljen je za političkog komesara 13. brigade.

SUDBINA VLADIMIRA ĆOPIĆA UZ Parovića, Vladimir Ćopić je bio najistaknutija figura među našim„interbrigadistima“ u Španiji. On je bio stari član CK KPJ i došao je u Španiju u januaru 1937. godine da bi preuzeo komandu 15. Internacionalne brigade. Bio je popularan i uvažavan i među našim borcima i međuŠpancima. Ćopić je rođen u Senju, u Hrvatskoj, 1891. godine. Učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji, u Rusiji,gde je radio pri Kominterni u rukovodstvu KPJ. Povučen je iz Španije u Moskvu, gde je ubijen 1939. godine

Do tada je Parović radio u komesarijatu Internacionalnih brigada kao predstavnik KP Jugoslavije. To je biloznačajno i odgovorno mesto. KP Jugoslavije je tada aktivno radila da veže ljude iz Internacionalnih brigada zasvoju ideju, da jača svoje pozicije i na tom frontu. Parović je, pre Španije, bio organizacioni sekretar CK KPJugoslavije, ali je, kako se tvrdi, bio razrešen te dužnosti iz nekakvih etičkih razloga pre odlaska u Španiju. No,svejedno, bio je popularan među „Internacionalistima“ i njegov ugled je bio veliki.

„Mislim da se Parović, kaže Begović dok smo stajali na onoj livadi na Bruneteu, jako obradovao što su ga prekomandovali iz štaba na front. I ranije mi je govorio da nije došao ovde da sedi u štabu, nego da ratuje. I eto,želja mu se ispunila... Napad frankista na Viljanuevu de la Kanjada počeo je 5. jula 1937. godine. Negde u zoru6. jula Frankove jedinice su prevladale, mada brigada Blagoja Parovića nije zatajila“.

Begović nastavlja da priča o tim herojskim danima:

„Rano u zoru 6. jula pošao sam da obiđem bojište. Tek je svitalo, a leševi još nisu bili pokupljeni. Između dvarova, pored ove masline, vidim leži čovek okrenut licem ka zemlji, a ruke mu pune sasušene trave koju jeistrgao u samrtnom grču. Gledam, a muči me misao da mi je taj čovek stasom odnekud poznat. Sagnem se iokrenem ga licem nagore. Jeste, bio je on... Blagoje Parović. Kuršum ga je pogodio sa strane i prostrelio mugrudni koš...“

Kada smo se podigli sa sasušene trave ispod te Parovićeve masline, prekinuo sam tišinu pitanjem koje Begovićverovatno nije očekivao:

„Zna li se nešto više o detaljima Parovićeve pogibije. Čuo sam da se pominje da ga je neko ubio“.

Stao je i okrenuo se prema meni. Na njegovom licu se nijedan mišić nije pomerio. Nije bio ni ljut, ni iznenađen.

„Frankisti su ga ubili, čoveče, ko bi drugi. Kao što su ubili stotine naših drugova...“

Parovića su tog istog dana sahranili na lokalnom groblju Fuenkaral, kraj Madrida. Izgledalo je da se tu priča oParovićevoj smrti i završava. Mnogo godina kasnije, kad više nije bilo ni Parovićevog groba i kada Tita nije bilo među živima, zakasneli istraživači su počeli da otvaraju stare rane ratnika, koji je junački poginuo naBruneteu, u 34. godini života.



l Vrhovni sud SSSR je 1958. godine utvrdio da su optužbe protiv Parovića iz 1938. godine bile montirane i on je te iste godine rehabilitovan.

Valter brani položaj!


Broz nije krio kako se obračunavao sa svojim rivalima. Ja sam tvoga druga poslao u Španiju, u smrt

Blagoje Parović u Španiji

JOSIP Broz nije krio svoje žestoke i zakulisne obračune sa „drugovima“ iz Partije. On se time čak i hvalio. Azašto bi onda krio da je Blagoje Parović bio njegova žrtva?

U životu i kroz istoriju ne odvijaju se stvari uvek po onoj narodnoj - o mrtvima sve najbolje. Ponekad se desi iobrnuto. Pa i u slučaju Josipa Broza, pogotovo kada je reč o staljinističkim likvidacijama jugoslovenskihkomunista, u Moskvi, u vreme „priprema“ za njegov dolazak na čelo KP Jugoslavije, a takođe i o njegovojenigmatičnoj ulozi u Španskom građanskom ratu, u kojem, po svoj prilici, nije ni metka ispalio, ali je, tvrdi se,

moguće da je i tamo imao nekakvog „minulog rada“ sa kadrovima.Prva enigma je vezana za pitanje da li je Josip Broz, koga su onda zvali „Valter“ učestvovao u Španskomgrađanskom ratu, odnosno da li je on, kao i onih skoro 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca, bio na tamošnjimfrontovima. Uprkos mnogobrojnim svedočenjima španskih „saboraca“ i nekih stranih svedoka, on tamo nije bio.

Svedočenja onih koji su ga sretali i sa njim „ratovali“ na španskim frontovima su nepouzdana i kontradiktorna. Nema dokumenata, nema fotografija, a takođe nema ni svedoka među jugoslovenskim dobrovoljcima, sa kojimase morao sretati koliko god da je imao specijalnu ulogu, ako je imao, u tom čuvenom „Četvrtom odseku“ koji sukontrolisali Kominterna i NKVD.

Pojedini istraživači i autori knjiga o Titu sada tvrde da je on bio u Španiji, da je u tom odseku priInternacionalnim brigadama radio čak i na likvidacijama pojedinih drugova i to prvenstveno onih koji bi mu semogli naći na putu ka osvajanju vodeće pozicije u vrhu KPJ. Tu se konkretno navodi slučaj Blagoja Parovića, jednog od vodećih predratnih rukovodilaca KPJ. On je, naime, do pred rat u Španiji, bio organizacioni sekretar CK KPJ.

Parovića je, otkrivaju ta najnovija istraživanja, Tito likvidirao, jer je u njemu video ozbiljnog rivala za osvajanjefunkcije generalnog sekretara CK KPJ. Parović, dakle, nije poginuo u borbi na Bruneteu od neprijateljskogmetka, nego ga je neko likvidirao, pa se čak tvrdi da je fotografija mrtvog Parovića, koju je na bojištu uradioVlajko Begović, trebalo da posluži kao „dokaz“ da je zadatak izvršen.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/28n/feljton-Spaniji.jpg



Dokaz za to, ako je to uopšte dokaz, nađen je u detalju koji u knjizi „Tito - enigma 20. veka“, iznosi autor PeroSimić. On je u arhivi Vladimira Dedijera pronašao dokument koji ukazuje na to da bi Tito mogao imati nekakveveze sa Parovićevom smrću. Dedijer je, naime, u svojim zabeleškama napisao šta mu je stari jugoslovenskirevolucionar i blizak Titov saradnik Leo Mates ispričao, u septembru 1982. godine. Po Matesovom svedočenju,Tito se negde na početku Drugog svetskog rata našao u njegovoj kući, u Zagrebu. Sa njima dvojicom je bila iAnka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića.

Tito se, ispričao je Mates, odjednom okrenuo ka Anki Butorac i rekao: „Ja sam tvoga druga poslao u Španiju u

smrt!“

Da li je to pouzdana naznaka da je Tito likvidirao Parovića, ostaje na istraživačima da utvrde i da ipak potraže pouzdanije dokaze o toj tragičnoj smrti. Jer, Titove reči da je on Parovića „poslao u smrt“, čak i ako su tačno prenete, mogu se tumačiti i drugačije - da je on, kao jedan od vodećih ljudi u rukovodstvu partije, iz Moskve,Pariza, ili iz nekog drugog mesta, učestvovao u donošenju odluke da Parović, kao i mnogi drugi, ide u Madrid,tj. u rat, čime mu je potpisana moguća smrtna presuda, jer se u svakom ratu gine. Svako drugačije tumačenje jenasilno i tendenciozno.

No, svejedno, Titova španska enigma se nastavlja, bez obzira na jedno prilično logično pitanje: zašto bi Titotajio tu svoju delikatnu misiju u onom „Četvrtom odseku“, koji se navodno bavio i likvidacijama sopstvenih

kadrova? Koliko je poznato, a jeste, Tito se uopšte nije ustručavao da govori o tome kako se obračunavao sasvojim drugovima. On je u nekoliko navrata javno govorio o tome kako se nemilosrdno obračunao sa svojimrivalima Milanom Gorkićem i Petkom Miletićem. Pa sa svojim drugovima iz najužeg jugoslovenskog poratnogrukovodstva Hebrangom, Žujovićem, Đilasom, Rankovićem, Savkom Dabčević, Tripalom, Nikezićem.

On se čak jednom i javno pohvalio, ne bez prizvuka pretnje onima koji bi mogli da se ogluše o njegov autoritet,da je on već toliko puta pokazao da „zna da se obračunava sa svojim protivnicima“, i da to ne smetnu s uma.

Dakle, nije sigurno da je baš na Paroviću hteo da krije tu stranu svoje prirode i svog metoda vladavine.Uostalom, mogao se Parovića osloboditi na jednostavniji način, da ga „pojede“ mrak u Moskvi, kakav je bioslučaj Vladimira Ćopića, drugog istaknutog i vrlo popularnog španskog borca iz redova KPJ. Ćopić je, na

predlog Kominterne i naše partije, poslat u Španiju za komandanta 15. internacionalne brigade. Negde u jesen1938. godine, kada je uloga Internacionalnih brigada privedena kraju, on je pozvan iz Moskve da dođe tamo, jer treba da bude raspoređen na „novu dužnost“.

„Rasporedili“ su ga u kolonu onih koji su optuženi za „izdaju stvari komunizma“ i streljali ga.

Parovića nisu zvali u Moskvu. Pao je pod španskim maslinama, junački i časno, kao što su ginuli njegovidrugovi koje je narod Španije nazvao „dobrovoljcima slobode“, a mi „naši Španci“.

PREKOPANI GROBOVI

PAROVIĆ je sahranjen dan posle pogibije, na lokalnom groblju Funkeral, na periferiji Madrida, koji surepublikanci još držali u svojim rukama.

Posetio sam u leto 1977. godine to groblje. Stari čuvar groblja Huan, pokazujući rukom, rekao mi je:

„Evo tu, u jednom redu, bili su sahranjeni ti stranci iz Internacionalnih brigada. Čitav red su bili njihovigrobovi“.



A onda priča da su pre dvadesetak godina, a možda i više, ti grobovi porušeni i na njihovo mesto podignute porodične grobnice.

„A kosti, pitam, šta je sa njima bilo?“

„Oh, senjor, to ne bih mogao da vam kažem. Možda su negde pokopane, a možda i nisu...“

Plamen naše mladostiBorislav Lalić | 29. decembar 2012

Olga Dragić: Španija je bila velika ljubav naše generacije. Ko je tako nešto doživeo, shvatiće, a ko nije - nevredi ni pričati

Ernest Hemingvej nije bio komunista, ali je mrzeo Franka

KOLIKO god da se ondašnje rukovodstvo KP Jugoslavije, inače u rasulu, u zatvorima i u Moskvi, trudilo da podstakne i organizuje odlazak dobrovoljaca u Španiju, naši ljudi su tamo odlazili i spontano, na poklič borbe protiv fašizma, u koju je španski narod krenuo prvi u Evropi. Ubrzo se pokazalo, a to se moglo videti od početka, da je španski građanski rat bio slavna epopeja i slobodarski poklič čitave jedne generacije celog sveta, bez obzira na to kako se taj rat završio.

Prvi "dobrovoljci slobode" našli su se u Španiji slučajno. Bili su to učesnici Radničke spartakijade, koja jetrebalo da se održi u Barseloni u julu 1936, istog onog meseca kada je general Franko izveo puč. Većinaučesnika je, umesto na takmičenja, otišla u rat, svakako na strani republike.

Naši dobrovoljci su počeli da pristižu iz raznih krajeva zemlje i sveta: iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije,Bosne. Iz Dalmacije ih je, na primer, stiglo 139. A onda iz redova naših iseljenika: iz Belgije 150, iz Francuske130, iz SSSR 95, iz daleke Kanade 79, zatim iz Meksika, Argentine, Nemačke...

Kroz Internacionalne brigade, koje su formirane 22. oktobra 1936. godine, prošla je većina dobrovoljaca, mada je bilo i onih koji su se borili u sastavu španskih jedinica. Zna se da su kroz taj rat, koji je trajao skoro trigodine, prošla 1.664 dobrovoljca i da ih je pola poginulo: pod Madridom, na Bruneteu, u Albaseteu, u Aragonu,

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/29/feljton-hm12.jpg



na Ebru i mnogim drugim bojištima. Borili su se u sastavu 13, 15. i 129. internacionalne brigade, u bataljonima"Đuro Đaković", "Georgi Dimitrov", "Stjepan Radić", "Petko Miletić", "Karl Libkneht" i mnogim drugim jedinicama republikanske vojske.

Naših ljudi bi u Španiji bilo i više da ondašnja kraljevska vlada nije u martu 1937. godine donela odluku dazabrani odlazak dobrovoljaca u Španiju i da se oni koji tamo krenu kazne oduzimanjem državljanstva. Tako se idesilo da je u Budvi, pri ukrcavanju na brod, u martu 1937. godine, uhapšeno oko 300 dobrovoljaca. Slično sedogodilo tih dana i sa jednom grupom od 220 dobrovoljaca koji su hteli da krenu u Španiju iz Splita.

Šta je naše dobrovoljce vuklo ka Španiji govori Olga Dragić, i sama španski borac: "Španija je bila plamen našegeneracije sa svih pet kontinenata. Taj plamen nas je tamo doveo, nosio i nadahnjivao. Mnogi od nas su izgoreliu toj vatri. Španija je bila sinonim naših stremljenja i naše mladosti. Španija je i sinonim stradanja jednegeneracije i to ne samo u njoj, nego i u celoj Evropi. Španija je bila velika ljubav naše generacije. Ko je takonešto doživeo, shvatiće, a ko nije - ne vredi ni pričati".

Ako se za rat uopšte može reći da je bio tema za pesnike, onda je to Španski građanski rat. Uz taj rat je bila svanapredna inteligencija sveta, bilo da su se borili sa perom, kičicom, kamerom ili puškom. Svi čuveni španski pisci i pesnici, režiseri i slikari, mislioci i revolucionari, bili su uz republiku. U tom ratu su učestvovali, ili su bili angažovani na republikanskoj strani, Garsija Lorka, Rafael Alberti, Pablo Pikaso, Leon Felipe, Migel

Unamuno, Antonio Macado, Migel Ernandes. Iz inostranstva su stigli Ernest Hemingvej, Andre Malro, DžordžOrvel, Oktavio Paz, Pol Elijar, Tomas Man, Luj Aragon, Ilja Erenburg, Pablo Neruda...

Sudbina Španskog građanskog rata, kao što se to počesto dešava, nije rešena na bojnom polju, nego za stolom.Komitet za nemešanje, koji je formiran pri kraju tog rata od strane evropskih sila, a uz podršku Amerike,odlučio je da se uskrati svaka pomoć sa strane zaraćenim stranama u Španiji.

Bila je to prekasna odluka. Hitler i Musolini su prvo svojim avionima prebacili Franka sa Kanara u Španiju, aonda su mu pružili ogromnu vojnu pomoć - u oružju, vojnim avionima, ratnim brodovima i ljudstvu. I nisu senjih dvojica ni posle, kada je doneta odluka o "nemešanju", pridržavali te zabrane. A Velika Britanija iFrancuska očigledno nisu se usuđivale da "razljute" firera, jer su se još nadale da se svetski rat može izbeći.

Tako je sudbina Španskog građanskog rata rešena. Republikanska vlada, i sama se nadajući primirju saFrankom, rešila je, bolna srca, da se liši usluga Internacionalnih brigada, da poštuje "nemešanje". No, primirjanije bilo. Franko je pobedio.

Pred sam kraj 1938. godine, kada se rat bližio kraju, u Barseloni je organizovan ispraćaj Internacionalnih brigada. U stroju je bilo i oko 800 Jugoslovena. Toliko ih je još ostalo zauvek na bojištima. U ime Republike iKP Španije, od "dobrovoljaca slobode" se opraštala Dolores Ibaruri - La Pasionarija, legenda Španskoggrađanskog rata:

"Tuga me danas obuzima za vama koji odlazite. Vi ste vojnici najvećeg ljudskog ideala. Možete otići uzdignuta

čela. Vi ste istorija, vi ste herojski primer solidarnosti... Golemi bol nas danas obuzima i za onima koji zauvek ostaju na našem tlu. Dali su nam sve - svoju mladost, svoje ideale i svoju krv, svoje nade i svoje živote. Dali sunam sve, a ništa nisu tražili zauzvrat".

HITLER UZ FRANKA

U ŠPANSKOM građanskom ratu učestvovalo je između 35.000 i 40.000 dobrovoljaca, koji su stigli na španskaratišta iz 55 zemalja.

Najviše dobrovoljaca je bilo iz susedne Francuske - skoro 9.000, zatim iz Amerike i Velike Britanije - više od5.000, iz Nemačke 2.200, Italije 2.000, Poljske skoro 4.000, iz Čehoslovačke 1.900, iz Meksika 800, isto toliko



iz Argentine, 450 iz Bugarske. Iz Sovjetskog Saveza stiglo je njih više od 2.000, a među njima je bilo 230vojnih savetnika.

Na Frankovoj strani su se takođe borili "dobrovoljci" - desetine hiljada vojnika iz Italije i Nemačke, 15.000vojnika iz Salazarove Portugalije, nekoliko desetina hiljada plaćenika iz Maroka. Hitler je Franku poslao u pomoć svoju eskadrilu "Kondor", koja je sravnila sa zemljom drevnu Gerniku u Baskiji, koju će Pikasoovekovečiti na svom najčuvenijem platnu "Gernika".

Hitler je te jeseni 1936. rekao: "Bez nas Franko ne bi ni postojao".

Sve bitke naših Španaca


Slavni i već iskusni borci odmah preuzeli vodeću ulogu u partizanskim jedinicama

Tito sa svojim generalima

OD oko 800 preživelih španskih boraca, njih 275 uspelo je da se probije do Jugoslavije i da ode u novi, takođeantifašistički i partizanski rat, u kojem će, opet, polovina njih izginuti.

Kad je Španski građanski rat, u proleće 1939. godine okončan pobedom Franka, uz svesrdnu i presudnu pomoćHitlera i Musolinija, za španske dobrovoljce nastala su teška vremena.

Kuda sada? Nad Evropom se nadneo bauk fašizma, a Španijom je zavladao mrak. Oko 250.000 španskihizbeglica pobeglo je iz zemlje, a svaki dan je Franko streljao stotine građana.

Ministar u Musolinijevoj vladi, grof Ćano, posetio je te godine Španiju, neposredno posle sloma republike izapisao u dnevniku užasavajuće podatke - da je u Madridu svakog dana streljano oko 300 ljudi, u Barseloni 150,Sevilji 60. A Kaudiljo je javno pretio: „Ako bude bilo potrebno, poubijaćemo pola Španije...“

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/30/feljton.jpg



Preživeli „dobrovoljci slobode“, među kojima i naših 800, takođe su potražili spas u izbeglištvu, ponajviše ususednoj Francuskoj, gde ih nije čekala dobrodošlica, nego sabirni logori opasani bodljikavom žicom. U svojuzemlju nisu mogli da odu jer im je zakonom kraljevske vlade bio zabranjen povratak.

Sa kakvim osećanjima i sa koliko tuge su naši španci, napustili Španiju, govori i zapis Marka Oreškovića sašpansko-francuske granice: „Stegao sam srce i ćutke zakoračio preko granice. Okrenuo sam se. Doviđenja,Španijo, zemljo koja si mi prirasla srcu kao da si moja rođena domovina“.

KRALJEVO ODLIKOVANJE U PROLEĆE 1996. godine, na šezdesetu godišnjicu Španskog građanskograta, španski parlament je izglasao zakon kojim se svim španskim borcima daje špansko državljanstvo. To im je bio obećao na kraju španskog rata ondašnji premijer Negrin. Bio je to zakasneli, dirljiv akt. U tom trenutku, usvetu je u životu bilo još svega oko 400 španskih dobrovoljaca, a naših samo 17! Deset godina kasnije, španskikralj Huan Karlos odlikovao je Lazara Latinovića, predsednika Udruženja jugoslovenskih španskih boracaOrdenom za građanske zasluge, u znak priznanja svim jugoslovenskim interbrigadistima.Te godine, u Jugoslaviji, koja više kao takva nije ni postojala, bili su u životu: Lazar Latinović (91) u Beogradu,Dragutin Đurđev (93) u Beogradu i Milojko Teofilović (92) u Kaliforniji.

Drugi svetski rat je već počinjao. Neki naši španci su odvedeni u nemačke koncentracione logore, jedan broj jeostao u Francuskoj, a računa se da je njih 350, tajnim kanalima i uz puno rizika, uspelo da se domogne

Jugoslavije.

U životu te generacije mladih entuzijasta, „dobrovoljaca slobode“ i boraca protiv fašizma, počinjala je novaepopeja. KP Jugoslavije, koja je bila glavni organizator i predvodnik oslobodilačke partizanske borbe, prihvatila je oberučke španske ratnike, među kojima je bilo najviše članova partije. Od 350 španaca, koliko ih se vratilo uzemlju, 275 su otišli u partizane. Sa oreolom španske slave i ratnim iskustvom sa Iberijskog poluostrva, ti mladiljudi su činili najznačajnije i najubojitije jezgro partizanskog pokreta. Oni su bili u prvim redovima ustanka, onisu komandovali prvim partizanskim jedinicama, pripala su im prva ratna priznanja.

Nije nimalo slučajno što je za komandanta Prve proleterske brigade postavljen Koča Popović, dok je na čeloDruge proleterske došao Peko Dapčević. U mnogim mestima naši španci su bili organizatori ustanka,

komandanti prvih partizanskih odreda.

Od 275 učesnika u ratu, 129 je izgubilo živote u borbi, skoro polovina, kao što je bio slučaj i u Španiji. A od tih preživelih, 59 su proglašeni za narodne heroje, a njih 30 je dobilo čin generala! Četvorica španskih dobrovoljacasu komandovala armijskim grupama - Prvom - Peko Dapčević, Drugom - Koča Popović, Trećom - Kosta Nađ,Četvrtom - Petar Drapšin.

Naši španci su bili aktivni borci i u francuskom pokretu otpora, Ljubo Ilić, koji će kasnije biti ambasador uMeksiku, dobio je u Francuskoj čin generala. U francuskom pokretu otpora bili su i Vlajko Begović, Lazar Latinović, Lazar Udovički, Gvido Nonveiler...

Iz tog ratnog perioda potrebno je nabrojati još neka imena: Blagoje Nešković, Vlado Popović, BrankoKrsmanović, Vlado Ćetković, Ivan Gošnjak, Gojko Nikoliš, Otmar Kreačić, Veljko Kovačević, VeljkoVlahović, Vojo Todorović.

Posle rata, 20 španskih boraca postali su članovi CK KPJ, njih desetorica su bili ministri, a jedanaestorica našiambasadori u svetu.

No najveću slavu, naši španci su postigli kod svog naroda. U istoriji ratovanja, bar kada je o prošlom veku reč,nije bilo takvog slučaja i takve generacije koja svoju borbu nije vezivala ni za svoju državu, ni za svoju naciju,ni za svoju religiju. Jedino za slobodu ljudi i naroda. „Dali su nam sve - svoju mladost, svoju krv i svoj život, anisu tražili ništa sem da se bore zajedno sa nama“ - govorila je La Pasionarija

Documents

Titova španska enigma-feljton Večernjih novosti