ATENTATI, ZAVERE I TAJNE SLUŽBE Izvod iz postpetooktobarskih dešavanja u Srbiji

1. avgust 1952. – 12. mart 2003

21. februara 2003, TV Dveri, Čačak

"Očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta,

najkasnije jeseni, s određene koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez

obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: "Ne, imam

poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate je igranka, ja to razumem i

poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća

obaviti"... Ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da

ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja... Ne treba ispustiti istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili taj princip nepromenljivost

granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina... Mislim da je to jedan konstruktivan pristup, koji je u Sarajevu izazvao

vrlo neopravdane i nervozne reakcije, koje je, naravno, izazvao Vašington, a ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina. mnogo sam više izgubio

lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno... Ja sam onaj svoj kredit koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za

jednu stvar za koju mislim da je od nacionalnog interesa... O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije

priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi su prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u

našim medijima. Čudim se kad to čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to

ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada

strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao

da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem,

zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa,

mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi

mogla ni slučajno da uradi."

Page 1 of 57

Page 2 of 57

Biografija Zoran Đinđić

http://users.teol.net/~stevopfc/pod%20strane/Politika/biografija%20%20zorana%20djindjica.htm

Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Datum rođenja predsednika Demokratske

stranke bio je, kako je voleo da kaže, "dovoljno kasno da ne upadne pod iluziju titoizma".

Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. godine. Studirao je filozofiju, 1974. diplomirao je na

Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstanci. Govorio je da je

studirao filozofiju 20 sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i

ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki

Marks ne da nije najveći, već uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom

zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam

putovao po celoj Jugoslaviji". Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, čak se i Vili Brant, nemački

kancelar, zauzimao za njega pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi

"Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" kod Jirgena Habermasa.

Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva

tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Bio je

profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Napisao je sledeća dela: "Subjektivnosti i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao

nedovršena država" i "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu". Preveo je mnoga filozofska dela i autor je

velikog broja novinskih prikaza. Nikad nije bio član Saveza Komunista. Ipak, politikom se bavio sve

vreme, aktivno od 1989. kada je sa još dvanaest intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske

stranke, a na Skupštini Stranke 1990. bio je jedan od osnivača. Septembra 1990. je izabran za

predsednika Izvršnog odbora, a onda, januara 1994. postaje predsednik Demokratske stranke.

Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje,

pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, "a to mogu biti plakat, poruka, kritika,

nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan". Objašnjavao je ko može da

bude političar: "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da

preseče, da se zameri, kaže "ne" i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje

simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu

stranku".

Page 3 of 57

Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno"

koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji.

U sudskom sporu sa predsednikom Vlade republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20.

septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula

1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.

Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. godine uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih

političara trećeg milenijuma. U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom

postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su

održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika

Skupštine SRJ. Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. godinu u oblasti politike.

Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim

parlamentarnim izborima u decembru 2000.

Đinđić je avgustu 2002. godine u Pragu primio nagradu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju

demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovođenju demokratskih i

ekonomskih reformi u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Voleo je takmičenja i provere. Bio je veoma

strpljiv, obrazovan i pragmatičan. Trudio se da se ne ponavlja, birao bi jednu sliku, poruku, rečenicu i

oko toga gradio priču. Priznavao je da nema pretenzija da kaže nešto epohalno, ali je smatrao da će

ostati upamćen po velikim stvarima. Život nije mogao da zamisli bez ljudi jer - ljudska komunikacija

mu je bila potrebna kao uslov za proveru ideja i sposobnosti. Kod sebe je cenio spremnost da uči i

priznaje greške, kao i spremnost da ih ispravlja, a kod drugih je cenio pouzdanost. Govorio je da nema

poroka.

Dr. Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade republike Srbije, zato

što je pokušao da Srbiju oslobodi prošlosti i odvede je u budućnost.

Đinđić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.

Profil br. 46

STEVAN ZEC: METAK OD LEDA – ROMAN KOJI SE ZAISTA DOGODIO 1

http://www.profil.co.yu/prikazitekst.asp?Tekst=362

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,10 sati

Prvi koji je, izvan uskog kruga obezbeđenja premijera, saznao da predsednik Vlade neće pre

podneva ići na posao, odnosno da kolona automobila pod pratnjom, od Tolstojeve ulice na Dedinju, do

zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj neće krenuti pre 12 časova, bio je dežurni operator u sobi za

informisanje gradske saobraćajne policije u Beogradu. Njemu je javljeno iz Šeste uprave MUP Srbije,

koja se bavi obezbeđenjem državnih funkcionera i zgrada institucija, da ulicom Kneza Miloša sve do

iza 12 časova neće biti kolone automobila pod pratnjom i sa prioritetom. Dakle i premijer će na posao,

što bi rekli Srbi, onako po Crnogorski, krenuti okolo podneva - pa kad stigne. Može mu se, on je

glavni šef Srbije, njega i nema ko da pita kada dolazi u kancelariju.

Šesta uprava MUP Srbije, inače, najavila je da će između 13 i 14 časova kolona automobila pod

pratnjom i u kojoj će biti strana državna delegacija proći ulicom Kneza Miloša od petlje na "Mostaru"

do Nemanjine, odnosno zgrade vlade Srbije. Delegaciju predvodi švedska ministarka spoljnih polova

Ana Lind, koja je inače visoki funkcioner Evropske zajednice za pitanja bezbednosti.

Dežurnom operateru u sobi za informisanje saobraćajne policije u Beogradu ovakve

informacije su bile važne za posao jer je on preko tv kamera raspoređenih po gradskim ulicama pratio

intenzitet saobraćaja u gradu, određivao dužinu "zelenog talasa" semafora u glavnim saobraćajnim

transverzalama i menjao pomoću saobraćajne svetlosne vertikalne signalizacije smerove pojedinih

traka u određenim ulicama. Operator je na velikim TV bimovima neprestano imao direktan prenos,

naprimer saobraćaja u Miloša Velikog. Ova saobraćajnica je za bezbednost države najvažnije ulice u

Beogradu, jer tu su pored drugih, zgrada glavne pošte, Savezna Skupština, zgrada predsedništva Srbije,

Zavod za statistiku, zgrada Vlade Srbije, Ministarstvo spoljnih poslova, centralna zgrada državne

policije...

Tu su i zgrade ambasada važnih stranih država, zatim zgrade uprave vojske, generalštaba i

savezne policije. Mnoge od ovih zgrada su teško oštećene u bombardovanju Beograda od strane

NATO snaga 1999. godine i neke još nisu popravljane.

Pošto je dobijene informacije uneo u kompjuterski dnevnik rada dežurni operater saobraćajne

policije je odlučio da srednju kolovoznu traku, od ukupno pet koliko ih ima u Miloša Velikog, zatvori

za svaki saobraćaj tačno u 10,25 sati i tako zaustavi kretanja automobila u toj traci iz pravca

"Mostarske petlje" prema "Londonu". Odlučio je da tu, srednju traku otvori za saobraćaj pet minuta

kasnije ali za kretanje automobila u suprotnom smeru od Nemanjine prema "Mostaru".

Page 4 of 57

Page 5 of 57

Kada je premijer išao na posao u zgradu vlade Srbije u uobičajeno vreme, oko 11 časova,

zatvaranje te srednje trake za bilo koji saobraćaj u Miloša Velikog, obavezno se uklapalo u vreme

prolaska kolone njegovih automobila iz pravca Topčiderske zvezde prema Nemanjinoj. Tako bi

premijerov automobil od Zavoda "Rudo", do zgrade Vlade u Nemanjinoj, tu razdaljinu prelazio za

manje od dva minuta.

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,20 sati.

Sledeći čovek koji je shvatio značaj informacije što ju je prosledila VI uprava MUP Srbije

gradskoj saobraćajnoj policiji zvao se Dominikanac i upravo je pio jak "milfordov" čaj od jabuka sa

cimetom u jednoj vili na Senjaku. Informaciju je dobio preko prenosnog "lap topa" računara koji je bio

direktno povezan sa kompjuterskim centrom marke "Epl Mekintiš", a nalazio se u podrumu jedne

luksuzne vile u najskupljem delu Lisabona. Elektronski centar iz Lisabona zvani "Dominik" je

jednostavno javio "lap topu" koji se nalazio pored pomenute šolje čaja od jabuka sa cimetom, marke

"milford", u vili na Senjaku, ono što je saobraćajni operativac koji reguliše semafore u ulici Miloša

Velikog zapisao u dnevnik rada, odnosno da pre 12 časova ni jedna kolona pod pratnjom neće proći

tom ulicom iz pravca Dedinja prema zgradi Vlade Srbije.

Zbog ovoga je Dominikanac odlučio da krene tačno u 11 sati i 30 minuta.

Da li je bilo više atentatora

On je bio neobičan čovek za koga su u vojsci Hrvatske smatrali da je major specijalnih

formacija engleske armije poznatih kao SAS, u Lisabonu su ga poštovali kao vrlo bogatog proizvođača

i trgovca na veliko svilom, i drugim finim tkaninama, koji je imao fabrike i predstavništva od Hong

Konga na Istoku, do San Franciska na zapadu. Vatikan ga je poštovao kao velikog dobrotvora i

darodavca benediktinskih samostana po Dolomitima. U Škotskoj su ga opet držali kao manje poznatog

i sposobnog advokata, ali suvlasnika i apsolutnog naslednika najmoćnije i najbogatije advokatske

tvrtke iz Edinburga.

Dominikanac je bio nadimak pod kojim je bio poznat u skoro svim obaveštajnim službama

sveta i sinonim za smrt. On je bio asasin, plaćen ubica koji kada se iznajmi onda meti više nema

spasa!Iz vile na Senjaku, koja je, inače bila iznajmljena na ime jednog holandskog trgovačkog

predstavnika u Beogradu, asasin Dominikanac odlučio je da do odabranog mesta krene žutim

skuterom, obučen u uniformu firme "Ekspres kurir", čiji su ljudi raznosili poruke, pakete i druge važne

stvari po sistemu "od vrata do vrata" širom Beograda.

Page 6 of 57

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,50 sati.

U kancelariji 55 na drugom spratu u Gepratovoj ulici broj 14, gde se nalaze prostorije Instituta

za fotogrametriju firme "Geoinženjering" sedela su trojica ljudi u plavim radničkim kombinezonima.

Oni nisu bili zaposleni u "Geoinženjeringu", jer su sva trojica u naručjima, baš kao da drže bebe, držali

puške. Dvojica - automatske puške tipa kalašnjikov. A treći, koji je sedeo na jedno metar od otvorenog

prozora, obgrlio je automatski karabin marke "Heckler i Koh", sa snajperskim nišanom. Na simsu

prozora, sa unutrašnje strane prostorije, bilo je postavljeno ćebe, koje će poslužiti kao oslonac za

pušku. Ispod otvorenog prozora, jedno pet metara niže, bila je trščana nadstrešnica – krov bašte kafića

iz prizemlja. Kafić se zove "Hrabro srce".

Trojica ljudi, u plavim radničkim kombinezonima, bili su tu da bi pucali na premijera Srbije,

kada se on doveze u dvorište zgrade Vlade Srbije, i kada od vrata automobila bude prelazio razdaljinu

ne dužu od dva metra do ulaznih vrata broj pet u zgradu Vlade Srbije. Premijer će ta dva metra

prelaziti skoro 10 sekundi, jer se kretao jako sporo, pošto mu je noga bila u gipsu. Kretao se pomoću

štaka.

Pomoćnici ove trojice atentatora bili su raspoređeni po okolnim ulicama i duž cele ulice Miloša

Velikoga, a imali su zadatak da jave dolazak kolone sa premijerom, i da docnije, nakon pucanja na šefa

Vlade Srbije, obezbede odstupnicu na sigurno grupi neposrednih atentatora.

Čovek koji je držao snajpersku pušku i bio određen da puca na premijera imao je nadimak

"Smuk", i bio je vrhunski profesionalac za pucanje iz ručnog naoružanja. Samo je on, pored

komandanta cele operacije, pukovnika Legije, znao da je njegovo pucanje lažno, kao i ceo atentatat.

Zaverenici, sve pripadnici Jedinice za Specijalne Operacije (JSO) koja je pripadala Resoru državne

bezbednosti RMUP Srbije, serijom navodno slučajno neuspelih atentata želeli su da premijera Srbije

nateraju da podnese ostavku. Pukovnik Legija, "Smuk" i svi ostali zaverenici dobili su naime pouzdane

podatke da je predsednik Vlade Srbije odlučio da pukovnika Legiju i skoro sve oficire JSO-a isporuči

Haškom sudu za ratne zločine počinjene na tlu bivše SFRJ.

Zbog toga su Legija i "Smuk" već tri puta kobajagi pokušali da ugroze život premijera, ali je on

tvrdoglavo ostajao na čelu vlade. Ovo je trebalo da bude četvrti pokušaj, pa ako se sada ne uplaši, i ne

podnese ostavku, onda... Kao krajnja opomena premijeru bilo je u planu da "Smuk" danas snajperom

teško rani, ali i ne da ubije šefa ličnog fizičkog obezbeđenja predsednika Vlade Srbije, Milana

Veruovića. Ovaj telohranitelj se kretao uvek tik uz premijera, ne nikada na većoj udaljenosti od jednog

metra. Naročito sada, od kako se premijer kretao na štakama, jer mu je desna noga bila u gipsu.

Prvi pokušaj ubistva premijera Srbije dogodio se 16. februara 2003. godine na auto putu

Beograd-Niš na prilazu glavnom gradu zvanom Bubanj potok, i to u trenutku kada se kolona

automobila u kojoj se nalazio i Premijer vraćala sa Kopaonika, gde je skoro cela vlada provela vikend.

Page 7 of 57

Namera je bila da se sa dva kamiona prepreči put koloni, u kojoj je bio predsednik vlade, tako da

automobili moraju da stanu, a onda da zaverenici zoljama gađaju automobil sa premijerom. U

poslednjem trenutku, od ovoga se odustalo zbog velike frekvencije saobraćaja u to vreme na auto putu

kod Bubanj Potoka. Drugi pokušaj ubistva premijera dogodio se 21. februara 2003. na auto-putu

Beograd - Zagreb, u Novom Beogradu, kod sportske hale "Limes", a trebao se odigrati po istom

scenariju kao i pokušaj pet dana ranije. Ovoga puta kamion je preprečio put automobilu, u kome se

nalazio premijer, ali je čistom igrom slučaja, i prisebnošću šofera, automobil predsednika vlade

izbegao zasedu ručnih bacača tipa "zolja". Posle ovog pokušaja vozač kamiona je uhapšen, ali je posle

nekoliko dana pušten iz zatvora, iako je i štampi i obezbeđenju i samom premijeru bilo jasno da je u

pitanju organizovani atentat.

Samo pet dana ranije, dakle 7. marta 2003. godini isti ovi atentatori čekali su premijera

sakriveni u kombiju parkiranom na krovu garaže na početku ulice Miloša Velikog, gde je nekada bila

kafana "Tri lista duvana". Odlučili su da predsednika Srpske vlade gađaju, kada se polako, uz

korišćenje štaka, bude peo od automobila, stepenicama do velike aule Savezne skupštine. Naime, toga

dana je potpisivana takozvana "Beogradska deklaracija", prema kojoj je raspuštena Savezna

Republika Jugoslavija, a promovisana je nova država koja se sada zvala Srbija i Crna Gora.

Ubica je profesija

Atentator sa snajperom, "Smuk" bi još tada pucao, da novinari nisu iznenada i neplanski pušteni

da okruže premijera, i praktično ga doprate do ulaska u Skupštinu. Da ne bi došlo do nepotrebnih

žrtava, a i zbog velike teškoće izvlačenja atentatora sa mesta odakle su trebali da pucaju, od ovog

pokušaja se odustalo.

Sada, 12. marta 2003. čekali su da se pojavi blindirani BMV i da iz njega išeta premijer Srbije.

Elektronski daljinomer je pokazivao da je meta trebalo da se pojavi na svega 132 metra od sjajnog

strelca, zvanog "Smuk". Sa puškom i optičkim nišanom, premijera je sa te razdaljine mogao da ubije i

šeprtljaviji đak gimnazije, koji još nije bio na pokaznom gađanju iz predvojničke obuke, a kamoli

najbolji snajperista JSO-a.

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 11,25 sati.

Poslednjih pola sata provedenih u vili na Senjaku, Dominikanac je posvetio spremanju svojih

stvari i pospremanju prostorija, koje je koristio u poslednjih nekoliko dana. On je bio krajnje uredan i

pedantan čovek. Prvo je, po unapred napravljenom spisku spremio sve svoje stvari, trudeći se da ništa

ne prepusti slučaju. A onda je, opet po nekom svom razrađenom sistemu, sve prostorije očistio od

svojih otisaka prstiju, kupatilo detaljno obrisao jakim dezinfekcionim sredstvom. Nije se plašio da

Page 8 of 57

sledećem korisniku stana ne ostavi smrad svoje pišaće, koliko nije želeo da iz te tečnosti neko docnije

izoluje njegov DNK!

Tačno u 11 sati i 30 minuta ostavio je glavni ključ od vile, prema dogovoru, u poštansko

sanduče, a onda, obučen u plavo-žutu i fluorescentnu antikišnu uniformu, uzjahao je takođe žuti skuter

i krenuo Suvoborskom ulicom prema Bulevaru Vojvode Putnika. Kada je žuti skuter, na kome je bio

logotip "Ekspres kurir" službe minuo pored Zavoda "Rudo", pivare BIP i posle pored zgrade RMUP-a,

slučajni prolaznici koji su ga primetili pretpostavljali su da u nekom državnom nadleštvu, ili nekoj

ambasadi možda, očekuju važnu poštansku poruku po sistema "od vrata do vrata". Onda je vozač

žutog skutera skrenuo iz Miloša Velika desno i uzbrdo u Višegradsku, pa potom ulevo Ulicom

Generala Ždanova, prošavši pored britanske ambasade, ponovo skrenuo levo u Birčaninovu.

Dominikanac je očigledno bio savršeno savladao saobraćajnu geografiju ovog dela Beograda.

Spuštajući se pored srušene zgrade Generalštaba, pa presekavši Miloša Velikog provezao se pored

zgrade MIP-a, da bi skuter zaustavio ispred broja 6 u Biračaninovoj ulici.

Pogledao je na ručni sat: bilo je 11 sati 43 minuta. Stigao je skoro minut i po ranije nego što je

planirao. Polako je skuter priterao uz saobraćajni znak koji je obeležavao da u daljnjem toku

Birčaninove sa te strane nije više dozvoljeno zaustavljanje i parkiranje motornih vozila. Iz spremišta

ispod sica izvadio je debeli lanac proturio ga kroz zadnji točak i skuter ogromnim katancem osigurao

od krađe, vezavši ga za šipku znaka.- Ovaj srpski izum alarma i nije tako loš - pomislio je. - Ako se

neko bude pitao zašto je skuter vezan, možda pomisli da je vozač skoknuo kod ljubavnice na

prepodnevnu infuziju dok njen muž dirinči na poslu.

Onda se liftom popeo na šesti sprat i kalauzom otključao vrata na kojima je pisalo: Pavlović.

Znao je da samica Vera Pavlović radi kao poslovni sekretar i prevodilac u jednoj eksportnoj firmi, čije

je sedište u Centru Sava, i da nikada ne dolazi u svoj stan pre 17 i 30 minuta. A ako slučajno danas i

dođe, iznenada u sledećih pedesetak minuta, biće to njena sudbina i životna greška. Moraće da je

smesta neutrališe...

Dominikanac je seo u fotelju, uključio televizor, pa otvorio lap-top kompjuter, koji je bio u

neposrednoj i stalnoj vezi sa "Epl Mekintošom" u Lisabonu. Ta računska stanica poslednje generacije,

nazvana od milošte "Dominik", koja još nije mogla da se kupi u slobodnoj prodaji, već više od dva

meseca neometano je imala pristup svim aktivnim i arhiviranim fajlovima u kompjuterskim sistemima

policije, vlade, BIA, MIP i drugim institucijama u Beogradu, i u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.

"Dominik" nije uspeo da provali jedino u centralni kompjuter Vojske SCG. Sve informacije o

premijeru Srbije, koje bi se pojavile u bilo kom kompjuterskom sistemu u Beogradu, lisabonski centar

"Dominik" odmah bi prosleđivao "lap topu", koji je bio neprestano u dometu ruku i očiju

Dominikancu.

Na TV kanalima nije bilo skoro ništa što bi Dominikanac razumeo, ili bi ga interesovala samo

slika, pa je ugasio TV prijemnik.

Page 9 of 57

Roletna na prozoru, koji je gledao na severoistok, bila je polomljena, i visila je zaglavljena,

nekako, do pola prozora. Pogled je dosezao kroz uski prolaz između dve zgrade nekakvih nadleštva,

sve do betonskog dvorišta koje je interesovalo Dominika.

Uzeo je elektronski daljinomer da još jednom proveri razdaljinu između ragastova donje daske

prozora stana gospođice Vere Pavlović i kvake na vratima broj pet, koja su vodila iz betonskog

dvorišta u zgradu Vlade Srbije. Razdaljina je iznosila tačno 182 metra i 34 santimetra.

Ko je sve učestvovao u zaveri

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,05 sati

U rezidenciji predsednika vlade Srbije na Dedinju u Tolstojevoj ulici niko nikuda nije žurio.

Supruga premijera je supruga zadirkivala zbog toga što je obukao najskuplje, najlepše i najelegantnije

odelo koje ima. - Danas imam Anu Lind. Šveđanku, važan štih iz Evropske unije. Moram da ostavim

ekstra utisak - odgovorio je premijer.U 12 sati i 16 minuta blindirani BMV u kome je sedeo premijer

Vlade Srbije krenuo je sa Dedinja ka centru grada.

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,18 sati

Dvojica zaverenika, iz poveće grupe atentatora, koji su imali za cilj ne da ubiju premijera, već da rane

njegovog telohranitelja, a premijera toliko time uplaše da odmah podnese ostavku, stajali su ispred

kioska kod glavne kapije Zavoda "Rudo", koji pravi nove i opravlja stare proteze za ruke i noge.

Čim su uočili da se kolona BMV pojavila odozgo od Topčiderske zvezde, javili su tamo gde

treba, da je premijer krenuo od kuće. Sačekali su da kolona pređe petlju na "Mostaru", i da slučajno ne

skrene na autoput prema Novom Beogradu, pa kada su videli da tri sivoplava velika auta zamakla u

Ulicu Miloša Velikog javili su preko mobilnog:- On stiže za otprilike dva-tri minuta!

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,20 sati

Milan Veruović, šef ličnog fizičkog obezbeđenja premijera, sedeo je na prednjem desnom sedištu

pored šofera blindiranog BMV.

Čim su krenuli sa Dedinja, on je radio vezom, "motorolom", nazvao zgradu Vlade tačnije

Milana Koprivicu, šefa obezbeđenja zgrade Vade Srbije. "Motorola" je samo krčala, a niko se nije

javio.

Taman kada su prolazili pored zgrade Nemačke ambasade u Ulici Kneza Miloša, Veruović je

ponovio poziv.

Page 10 of 57

Bila je to uobičajena procedura kada bi Premijer dolazio u zgradu Vlade. Veruović bi

"motorolom" javio da stižu za koji minut, i Koprivica bi izašao iz zgrade na vrata broj pet, otvorio ih

širom, sišao u betonsko dvorište i tu sačekao BMV, i premijeru lično otvorio vrata automobila.

Opet se, ni na drugi poziv, Koprivica nije javljao!

Kada ga je treći put pozvao, kolona automobila sa premijerom prelazila je raskrsnicu

Nemanjine sa Birčaninovom i spremala se da skrene levo u Nemanjinu ulicu.- Ima li kakvih problema,

Milane? - pitao je premijer šefa svog obezbeđenja Veruovića, shvativši da on već po treći put nekoga

zove na "mototorolu", a da se taj ne odaziva.

U tom trenutku "motorola" je prestala da krči i čuo se priličan nejasan glas pozvane radio

stanice:- Ovde petica...Ovde broj pet! Razumeo da stižete...!

Glas kao da je poticao od čoveka koji trčao pa se malo zadihao. Veruović je znao da je "petica"

njegov čovek iz obezbeđenja koji stalno stoji ispred vrata kabineta premijera. Nije više bilo mesta za

razmišljanje. Automobili su ušli u hladno betonsko dvorište zgrade Vlade Srbije.

Veruoviću je bilo neobično i to što u dvorištu nikoga nema, što su vrata broj pet bila zatvorena.

To je bilo krajnje neuobičajeno.

Pogledao je u instalirane TV kamere u dvorištu zgrade vlade Srbije koje su neprestano i

automatski snimale svakoga ko bi ulazio, kretao se, ili izlazio na vrata ovog dvorište, ali se onda setio

da je još pre tri dana dobio obaveštenje sekretara vlade Srbije, da su bezbednosne kamere isključene,

jer se soba gde su kontrolni kompjuteri-kreči!

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,23 sati

Dominikanac je bio spreman. Već deset minuta, on je ispred sebe imao sastavljenu rasklopivu

pušku, neobičnog oblika. Oružje ručne izrade, imalo je, u stvari, samo dugu cev, metalni sklopivi

kundak, nožice za naslon od rostfraja, prigušivač dug skoro pola metra i krajnje neobičan mehanizam

za okidanje, kao i magacin za samo jedan metak.

Tek kada je video da je kolona sivo-plavih BMV-a ušla u dvorište zgrade vlade Srbije,

Dominikanac je otvorio malu metalnu kutijicu iz koje se oseti smrad amonijaka i poteče plavičasti dim

hladnoće.

Ni malo se ne libeći, on je poljubio čauru metka, čije je zrno bilo od leda!

Page 11 of 57

Dva, tri ili - metak od leda

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,24 sati

"Smuk" je takođe bio spreman. Njemu je još pre deset minuta javljeno da će danas morati

konačno da dođe do poslednje opomene premijeru Vlade Srbije. Od samog trenutka, kada su

automobili ušli u dvorište vlade, "Smuk" je svoj pogled usredsredio na Milana Veruovića, šefa

obezbeđenja predsednika Vlade. Kada su automobili stali, Veruović je izašao na prednja desna vrata, i

krenuo sa štakama prema zadnjim desnim vratima.

Premijer je čekao da telohranitelj otvori vrata, i da mu doda štake, te da mu pomogne da se

osloni na noge, od kojih je desna bila u gipsu.

"Smuk" je čekao, iako je neprestano u okularu imao ukrštenog Veruovića. Nije još želeo još da

puca. Sada je premijer krenuo od vrata automobila prema dva stepenika iznad kojih su vrata broj pet.

Veruović je stalno bio između snajpera strelca "Smuka" i tela premijera. "Smuk" sada još nije smeo da

puca, sve iz straha da metak ne probije Veruovića i ne pogodi i predsednika vlade Srbije.

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,25 sati

Dominikanac je čekao da čovek sa štakama bude u raskoraku između dva jedina stepenika koji

su ga delili od vrata u zgradu.Osetio je blag trzaj metalnog kundaka u desno rame i kroz okular video

da se pogođeni čovek na vratima Vlade Srbije okrenuo oko svoje ose, kao balerina, od siline udara

metka, i potom, da je upao kroz vrata u samu zgradu...

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,25 sati

"Smuk" u trenutku nije ni shvatio šta se sve dešava u okularu njegovog snajpera i kada je video

kako Veruović gura telo premijera, koje se neobično okretalo oko svoje ose, mahinalno je pritisnuo

oroz. Milan Veruović je prvo klekao, a onda nemoćno legao pred stepenište i vrata broj pet na ulazu u

zgradu Vlade. Potpuno zblanut neočekivanim raspletom situacije u dvorištu zgrade Vlade Srbije,

"Smuk" je opalio još jednom. To zrno je uletelo kroz vrata u hodnik zgrade Vlade...

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,27 sati

Čovek, u uniformi firme "Ekspres kurir", mirno je otključavao katanac što je osiguravao lanac

obmotan oko saobraćajnog znaka, pa provučen kroz točak skutera, ispred zgrade broj 6 u Birčaninovoj

ulici. Ni malo ne žureći, on je lanac i katanac brižljivo spakovao u spremište za to ispod sedišta

Page 12 of 57

skutera. A onda, ne paleći motor, koristeći skuter kao bicikl povezao ga je nizbrdo, prema Sarajevskoj

ulici.

Tek kada je došao na ravno, upalio je motorče skutera i u suprotnom pravcu od dozvoljenog za

saobraćaj poterao motor Sarajevskom ulicom u pravcu "Mostarske petlje". Vozio je, ni brzo, ni

polako...

Prošao je raskrsnicu Sarajevske sa ulicama Vojvode Milenka, pa sa ulicom Miloša Pocerca, i

onda naglo skrenuo u jednu garažu sa leve strane, koja je imala poluotvorena vrata. Trenutak kasnije

vrata su se bešumno zatvorila...

Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 15,27 sati

Dominikančev metak je premijeru prosto razneo srce i on je na mestu pao mrtav, mada neki

tvrde da je stigao i da jaukne, što je, ipak, malo verovatno. Sve što se dešavalo posle u bolnici, pa pre i

kasnije u zgradi vlade Srbije, imalo je isključivo političke razloge.

Sve u svemu, samo tri sata pošto je smrtno pogođen na vratima zgrade vlade Srbije njen

premijer, Vlada je predložila v.d. predsednici republike Nataši Mićić, da ona odluči o uvođenju

vanrednog stanja. Istovremeno je već saopšteno da su atentat na premijera organizovali i izvršili

kriminalci iz Zemuna, u sprezi sa JSO-om, odnosno naoružanim i militantnim delom Resora državne

bezbednosti, odnosno BIA.

Niko brže nije rešio slučaj atentata na nekog visokog političara od srpske policije, a da još nije

ni počeo da juri, a kamoli da je uhapsio organizatore, ili počinioce.

I baš nekako u isto vreme dok je v.d.predsednica države čitala kako je odlučila da zavede

vanredno stanje, na graničnom prelazu između Srbije i Hrvatske kod Bogojeva na Dunavu, jedan crni

džip marke "grand čiroki", sa zatamnjenim staklima i registracijom za diplomatska vozila u Republici

Hrvatskoj, prešao je most i graničnu rampu...

Za volanom džipa sedeo je neobičan čovek, za koga su u vojsci Hrvatske smatrali da je major

specijalnih formacija engleske armije poznatih kao SAS, u Lisabonu su ga poštovali kao vrlo bogatog

proizvođača i trgovca na veliko svilom i drugim finim tkaninama koji je imao fabrike i predstavništva

od Hong Konga na Istoku do San Franciska na Zapadu. Vatikan ga je poštovao kao velikog dobrotvora

i darodavca benediktinskih samostana po Dolomitima. U Škotskoj su ga opet držali kao manje

poznatog i sposobnog advokata, ali suvlasnika i apsolutnog naslednika najmoćnije i najbogatije

advokatske tvrtke iz Edinburga.

Dominikanac je bio nadimak pod kojim je bio poznat u skoro svim obaveštajnim službama

sveta i jednostavno sinonim za smrt. Asasina, plaćenog ubicu, koji kada se plati, onda meti više nema

spasa!

Page 13 of 57

Reakcije na ubistvo najmoćnijeg političkog čoveka Srbije počele su da stižu po protokolu, kao

unapred pripremljena saopštenja.

Uostalom važni ljudi u Vašingtonu, Moskvi, Londonu, Parizu, Berlinu, Tel Avivu, pa čak i u

Johanesburgu, još od početka januara 2003. godine znali su da će jedna važna ličnost za politiku

Balkana, biti ubijena pre 15 marta.

No, pođimo, redom....

Ubiti po viđenju

Južna Afrička Republika, Johanesburg, subota, 11. januar 2003.godine, lokalno vreme 21,30 sati

"Mercedes" je brzo, ali tiho klizio po autostradi Plejn, ka istočnom delu Johanesburga. Sunce je

još uvek zalazilo, ali jara spolja nije dopirala do putnika. Tako šta, nije dozvoljavao klima uređaj. Auto

je vozio Lesli Markovič, ćelavi, mišićavi četrdesetogodišnjak, koji je obožavao da nosi košulje za

jedan broj manje, pa je divlja, prosta i sirova snaga jednostavno kipela iz njega. Kolege su ga zvale

Kodžak, zbog čega se on nije ljutio. Na jeziku njegovog oca, a naročito u okolini Leskovca, "kodžak"

je šatrovački naziv za "onu mušku stvar" i to mnogo pre nego što se pojavio film i TV serija o ćelavom

detektivu, sa Teri Savalesom u glavnoj ulozi. I kada bi neko od drugara dreknuo pozdrav: "Helou,

Kodžak", on bi tiho, na srpskom, znao da kaže: "More, popušiš ti meni kodžaka!".

Na mestu suvozača bio je dr Voren Simonski, a pozadi su sedeli Franc Boske i major Hendi

Šulc. Bila je to četvorka iz samog vrha obaveštajne i kontraobaveštajne služba Južnoafričke Republike.

Njih četvorica su praktično bila zadužena za celu Evropu, osim Rusije, i rukovodili su složenim

poslovima (kontra)obaveštajaca, kako u samoj Južnoafričkoj Republici, tako i sa saradnicima u

Evropskim državama, kada su bili na terenu.

- Zašto li nas matori Burke zove na večeru - reče glasno Markovič, dok su prolazili pored parka u

kome je bila poznata Hermonolim klinika. - Kada Burke sprema roštilj kod svoje kuće onda mora da je

nešto važno. Mene je pozvao pre sat vremena. A vas ostale?- Bukvalno me je skinuo sa moje nove cure

Lizi pre otprilike 45 minuta - odgovori Franc Boske - ali s obzirom na brzinu poziva za sastanak, šifru

hitnosti, i sastav pozvanih, izgleda da se nešto opet zagovnava u staroj dobroj Evropi. Nadam se da

nije u mom, Zapadnom, sektoru, jer iz ovog leta - ići u snežnu Evropsku zimu - neće biti baš prijatno...-

Biće da je opet nešto puklo na onom tvom Balkanu, Kodžak - dodade major Hendi Šulc. - Opet su ti

tvoji Srbi nešto zamutili...

Ili, možda Hrvati?- Šta je, da je, nije sitno, gospodo šefovi - mudro zaključi Voren Simonski,

kada je "mercedes" skrenuo sa Plejna u široku ulicu Njuton, koja je ovaj kraj Johanesburga, poznat kao

Spartan, cepala na dva dela, istočni i zapadni. Kada su stali ispred jednih velikih metalnih vrata na

visokoj ogradi u ulici Stil, i kada je Lesli Markovič mahnuo rukom u TV kameru, vrata se, uz škripu -

Page 14 of 57

klizanjem, otvoriše, auto uđe na put od belog tucanog kamena. Bilo je to imanje veliko nekoliko

hektara i prostiralo se na sever, sve do ulice Derik. Svaki aktuelni šef službe nacionalne i državne

bezbednosti JAR-a ga je koristio manje viši kao lično nasleđe, ali samo dok je na funkciji, pa tako i

sada penzionisani artiljerijski general Van Daj Burke.

Kada je na sto iznesena velika hrpa mesa, gomila raznih salata sa prelivima, i ogromne količine

piva, a pošto se crnačka posluga diskretno povukla na pristrojnu udaljenost između rastinja, u brižno

negovanom vrtu, Van Daj Burke, obučen u havajsku košulju i široke bermude istog dezena, poče da

govori tiho, i skoro ne pomičući usne. Ovakav način govora je savladao na špijunskim kursevima, i

služio je uglavnom zbog toga da se može komunicirati na otvorenom prostoru, gde je teško audio

snimanje i prisluškivanje, a ako vas neko i snimi video kamerom, posle je čitačima sa usana gotovo

nemoguće dešifrovati šta je zapravo kazano. Burke je skoro uvek tako govorio. Čak i na ovom mestu,

koje je bezbednosno gledano, svakako bilo najsigurnije mesto u ovom delu sveta. Osim ovog imanja, i

svi komšijski placevi bili su vlasništvo tajne službe, a kada su održavani sastanci ovakve vrste, bar dva

helikoptera su iz vazduha strogo nadzirala osam kvadratnih kilometara oko imanja.

- Gospodo, pre nego što počnemo da jedemo, reći ću vam osnovne činjenice zbog čega sam vas

pozvao. Tokom večere želim da razmislite kako da iskoristimo informacije kojima raspolažemo, pa

kada se dogovorimo šta nam valja činiti, od jutra da krenemo na realizaciju... Da ne napominjem da je

sve ovo večeras, što će biti rečeno, nivo tajnosti Alfa crveno...

Van Daj Burke, bivši obaveštajni oficir još iz doba belog režima aparthejda, preživeo je sve

"demokratske" promene u Južnoafričkoj Republici i već je tri godine bio glavni šef vrlo efikasne

obaveštajne i kontraobaveštajne službe JAR-a. Pravi profesionalac u svom poslu i naravno već

četrdeset godina vrlo važan čovek engleskog MI-6 za ovaj deo sveta.

- Dakle, gospodo, danas u četiri časa popodne primio sam pouzdanu poruku iz Karakasa da je Asasin

dobio zasad anonimnu ponudu vrednu 15 miliona evra za likvidaciju jedne važne političke ličnosti sa

Balkana. Uz novac, ako uradi posao, garantovana mu je bezbednost izlaska iz države u kojoj obavi

atentat. Treba da odgovori na ponudu u roku 48 sati, jer je krajnje vreme za konačno obavljanje

atentata, fiksirano na period između 9. i 15. marta ove godine - izgovori Burke. - Naravno, London

sam obavestio, i džentlmenski nam je ostavljeno punih sedam dana da ovu informaciju, kao ekskluzivu,

prodamo kome i za koliko možemo. Od informacija, koje je neophodno, još za sada da znate, mogu

vam reći da London smatra da su kao mete, najverovatnije u pitanju, predsednik Hrvatske ili premijer

Srbije..."

- Duguješ mi piće dragi Kodžak! Bio sam u pravu kada sam rekao da su ti tvoji Srbi, ili Hrvati, opet

napunili nošu, a nisu pripremili tariguz - ne izdrža major Hendi Šulc, da ne dobaci Lesliju

Markoviču.- Lokalne viceve, dragi majore, ostavite za docnije...

Page 15 of 57

Želim da stvar shvatite jako ozbiljno, jer nam je London ostavio sedam dana da što više para

zaradimo na vesti koje smo dobili od Asanina iz Karakasa... A sada, gospodo, prijatno, preporučujem

reš pečene jagnjeće kotlete...

Šta će reći Amerikanci

Sjedinjene Američke Države, Vašington D.C., subota, 11. januar 2003.godine, lokalno vreme 19,30

sati

U restoranu "Čemp", na severzapadnom delu skvera, koju su činili Ulica Kej, što se Zapada

centralnim delom Vašingtona, frontalno probija na Istok i 19. ulice, koja srlja sa Severa na Jug

američke prestonice, bio je samo jedan gost. Ovaj omiljeni restoran, gde su dolazili advokati sa Kej

strita, i njihova bogata klijentela, odavno je ispratio vreme ručka, a za večeru je bilo još rano. Napolju

je proletao redak sneg i bilo je studeno. Subota i onako nije neki prometan dan, jer svako ko drži do

sebe u Vašingtonu, bio je u porodičnom krugu, ili na pikniku, sa sankanjem, skijanjem i grudvanjem.

Subotom je restoran "Čemp" imao često grupe turista, koje su na obilnu, skupu ali dobru večeru,

dovodili lokalni gradski turistički vodiči.

Jedini gost je sedeo za šankom, i pio suvi škotski viski, dakle bez leda ili sode. To je Roj Kob,

viši savetnik u međunarodnoj korporaciji za vojni i bezbednosni konsalting, poznatoj po skraćenici

MICC. Kob je skoro došao iz Sarajeva i Zagreba, gde je boravio više meseci i gde njegov MICC daje

vojne i bezbednosne savete armijama mladih država, kao što su Republika Hrvatska i Bosanska

federacija. MICC je, u stvari, komandovao novom organizacijom profesionalnih armija malih

balkanskih državica, a Roj Kob je imao iskustva u tim poslovima. Kao mlad inženjer, dobrovoljno se

prijavio za vijetnamski rat, i od tada je to bila njegova profesija. Godinama je radio u CIA, a kada ga je

pozvao MICC, nije ni trepnuo: plata je bila bogovska. Okrugla i lepa cifra od milion dolara godišnje!

Naravno vremenom je shvatio da između CIA-e i privatne kompanije MICC i nema velike razlike,

osim veće plate i, naravno, još prljavijih poslova.

Kada ga je mobilnim telefonom pozvao Džek Poling, bivši klasić iz Vijetnama i docnije kolega

iz CIA, odmah je prihvatio poziv na piće u "Čempu". Prvo, jer mu je restoran bio u komšiluku, a drugo

i važnije, bila je to prilika da, bez griže savesti, pobegne od žene i dece, koji su se upravo žestoko

svađali: da li večeras da idu na hokejaški derbi, ili na premijeru - u operu.

Džek Poling zastade ispred ulaznih vrata, gde mu uniformisani ulični vratar malom metlicom

otrese sneg sa kaputa i šešira, a onda krenu prema šanku.

- Izvini što te cimam za vikend, ali takva je zgoda - reče Poling, sedajući takođe za šank i od

dremljivog barmena naruči "bloody Merry", sa dosta bibera.

Page 16 of 57

- Ma nema veze...I onako sam razmišljao gde da zbrišem od one moje porodične menažerije. Znaš

Džek, izgleda da sam se odvikao od slatkog toplog doma. Nerviraju me i sinovi i žena...

Kada barmen ode do samog ćoška unutrašnje strane bara i, sede na nisku stolicu, tek toliko da

mu iznad pulta izviri rundava proseda kosa, karakteristična za punije crnce u godinama, Džek Poling

se naže prema desnom uvetu Roja Koba i dosta tiho, ali savršeno razgovetno, reče:

- U ponedeljak ćeš biti pozvan na sastanak borda direktora u firmu...

Kupili smo informaciju od Johanesburga da se na Balkanu sprema atentat na nekog lokalnog

političara. Tebe zovu kao eksperta za taj deo slavenskog Balkana. Stekao sam utisak, da i pored

plaćanja podatka, da je Asanin iz Karakasa dobio ponudu od 15 miliona evra da kokne koga treba,

glavni bos firme ne želi direktno da se meša u tu stvar... Verovatno po naređenju samog velikog belog

poglavice iz Vašingtona. Mislim da će MICC-u uslediti ponuda da vi umesto nas poradite šta bude

trebalo...- A šta misliš da će trebati? - Upita Roj Kob svog starog pajtaša Džeka Polinga.

- Iskreno nisam siguran šta se želi kao finale, ali ti savetujem da budeš pametan i hladan. Reci im da si

upravo stigao sa Balkana, da je tamo permanentno sranje, da stalno neko na nekog sprema atentate, i

da je tvoja procena da se asanacija sprema nad predsednikom Hrvatske...

Kao uzgred, reci bordu direktora firme, da su brzopleto platili Johanesburgu za vest iz

Karakasa, jer je i Dominikanac ovih dana dobio ponudu od 15 miliona evra za jednu glavu na

Balkanu...- Dominikanac? - Tiho zviznu Roj Kob. - Onda toj meti nema spasa! Dominikanac je

najsigurniji solo atentator za koga znam... Je li on stvarno dobio ponudu, ili je to neka tvoja igra

unutar firme? I šta ja imam od svega toga?" - Imaćeš 30 odsto od tri miliona dolara, koliko će firma

platiti MICC-u, da uđe u posao, a ako bude sve kako treba, od mene, iz mog fonda, imaš još ceo milion

i to bez poreza - gledajući prijatelja u oči izgovori Džek Poling.- Za te pare - da li treba meta da

ostane cela, ili da pustim Asasina iz Karakasa i Dominikanca da zarade svoje pare - srknu viski Roj

Kob.- E, to ćemo još da proučimo drugar - nasmeja Poling.

Čiji su interesi ugroženi

Izrael, Tel Aviv, nedelja, 12. januar 2003.godine, lokalno vreme 9,30 sati

Hotel "Kfar Makabioh" je najluksuzniji i najskuplji u Tel Avivu. Do njega je najlakše doći, ako

se prate saobraćajni putokazi koji upućuju na Safari park i Nacionalni park, koji se nalaze u ulici

Bernštajn. Ako se ide od međunarodnog aerodroma "Ben Gurion" prema centru Tel Aviva, na jako

komplikovanoj petlji Geha rouda sa Aluf Sade bulevarom valja skrenuti prvo desno, a onda levo. "Kfar

Makabion" se onda ne može promašiti, jer je to impozantna građevina. Sedmi sprat hotela se već

godinama ne izdaje, a liftovi staju samo ako znate šifru zaustavljanja, ili još bolje, ako imate otisak

dlana u memoriji kompjutera hotela. No svega desetak ljudi ima tu priliku - članovi "Lige Gideona".

Page 17 of 57

Svake nedelje, tačno u deset časova, članovi "Lige Gideona" dolaze na sedmi sprat hotela "Kfar

Makabion", da u miru rekapituliraju proteklu sedmicu, i pretresu šta je od važnosti u njihovom poslu

sledeće nedelje. U "Ligu Gideona" ulazi se jednostavno. Njeni privremeni članovi su šefovi svih

civilnih i vojnih obaveštajnih službi Izraela, od "Mosada" do "Šin Beta". Tek ako časno dočekaju

penziju na tim položajima, Jevreji od poverenja nacionalne bezbednosti Izraela, postaju i stalni članovi

"Lige Gideona", naravno dok ne posenile, ili ih drugi starački nedostatak ne spreči da svake nedelje u

10 sati dolaze u "Kfar Makabion". U praksi nikada nije bilo više od 17 članova "Lige Gideona", a na

nedeljni sastanak najčešće ih je dolazilo između 9 do 15 džentlmena. Zvanično, "Liga" je bila

neformalna grupa, ali su nedeljni razgovori i dogovori na sedmom spratu "Kfar Makabion", imali

dalekosežne posledice po sve građane Izraela, skoro po sve Jevreje širom celog sveta, a još češće po

Palestince i druge neprijateljski raspoložene Arape, a ponekad i za pripadnike ostalih naroda širom

planete. Danas se prvi dogegao Ben Jakšar, zvani Dik, sa svojim bambusovim štapom koji je imao

dršku od slonove kosti optočenu zlatom. On je bio prvi čovek "Šin Beta", još iz doba premijera Moše

Dajana i prvih uspešnih ratova Izraela sa Egiptom. Njegova ideja je bila da dve tenkovske brigade

Izraela, ofarbane kao da su egipatski, 1968. skoro uđu i okupiraju Kairo, a, naravno, usput osvoje ceo

Sinaj...

Za njega se govorkalo da je posle Olimpijade u Minhenu 1972. predvodio operaciju Mosada,

"Mač osvete", koja godinama sistematski likvidirala jednog po jednog, sve arapske teroriste upletene u

ubistva izraelskih sportista u minhenskom Olimpijskom selu. O njegovim tajnim poslovima, pričalo su

se prave legende...

- "Šalom Dik" - reče Danijel Kišun aktuelni šef nacionalne bezbednosti Izraela, i sede kraj starog Ben

Jakšara.

Kad, kašljući, starac otpozdravi, iako su bili još sami u apsolutno bezbednoj prostoriji, koju je

nemoguće prisluškivati, skoro šapatom Danijel Kišun reče:- Treba mi tvoj savet Dik. Da li su čuo za

beogradske ugovore? I red je da tebi prvom kažem i da me posavetuješ šta da tražim od Lige. Četiri

profesionalna asasina su unazad 72 sata dobili ponudu, svaki od po 15 miliona evra da ubiju

premijera Vlade Srbije, a to je sve zajedno 60 miliona evra, skoro 70 miliona dolara...- Lepa para -

odgovori starac i podiže obrvu. - Da li je među tom četvoricom i Jozef iz Kambere?- Da! Osim Jozefa

iz Kambere, Asassina iz Karakasa, ponude su primili još i Dominikanac i Mali Džo iz Njujorka...

Starac poćuta, podiže guste obrve pa procedi:- Ako hoćeš moj savet, Danijele, on glasi: ni jedan

Jevrejin na svetu ne treba da se meša u taj posao... Do kada ugovori treba da se ispune?Tog časa, u

salu bučno uđoše četvorica članova "Lige Gideona", smejući se nekom masnom vicu. Danijel Kišun

prošaputa:- Najkasnije između 9. i 15 marta... - a onda se pozdravi sa vođstvom vojnih obaveštajnih

službi Izraela.

U deset sati i pet minuta sedmi sprat hotela "Kfar Makabiah" bio je kompjuterski zabravljen u

svakom pogledu. Ko je došao, došao je. Što je od hrane i pića uneseno - uneseno je...

Page 18 of 57

Kompjuter će opet otključati sedmi sprat u 12,30 časova, automatski, jer je tako programiran.

Do tada je jedino Danijel Kišun znao šifru da otvori iznutra vrata "sigurne sobe" i to u slučaju

krajnje nužde. Na primer, ako nekom od staraca pozli, ne daj bože, ili - da im jave da je počeo

iznenadni vojni napad na Izrael...

Pošto su pretresli pitanja oko uspešne tajne operacije u Gazi, od pre dva dana, odali poslednju

poštu trojici tajnih agenata i dvojici policajaca, koji su poginuli unazad sedam dana, svo ostalo vreme

je posvećeno saznanju i raspravi zbog informacije da su četvorica poznatih profesionalnih atentatora

primili ponude, vredne ukupno 60 miliona evra, ukoliko ubiju srpskog premijera u prvoj polovini

marta 2003. godine.

- Mene interesuje šta kaže naša analitika? Ko je sve, teoretski mogao da naruči atentat - žvaćući

grejpfrut iz Jafe upita sedi i bradati general Avram Rabinovič, glavni vojni kontraobaveštajac izraelske

armije.- Imam taj podatak - brzo odgovori Kišun - potencijalnih, a finansijski sposobnih, naručilaca

atentata na srpskog premijera, praktično ima više: članovi uže porodice Slobodana Miloševića - da se

osvete što je doskorašnji predsednik Jugoslavije uhapšen u Beogradu i kao paket poslat u Hag,

ekstremni krugovi povezani sa istomišljenicima iz srpske vojske, radikalnim političarima i

monarhistima kojima smeta proevropska, tačnije pronemačka politika srpskog premijera, zatim

lokalna mafija u sprezi sa ljudima koji su na haškoj listi za ratne zločine, a od spoljnih faktora tu su

šiptarski krugovi sa Kosova, povezani sa Al Kaidom, pa onda protivnici ujedinjenja Evrope iz

establišmenta SAD-a, koji su, između ostalog, besni na srpskog premijera, zbog hapšenja generala

Momčila Perišića, kao špijuna CIA, pa, onda...

Kad za stolom nasta tiha graja i čavrljanje prisutnih, ču se novi glas:- Predlažem da se odmah

od naših ljudi iz Holivuda naruči svaka vrsta mogućeg scenarija: šta sve može da se dogodi kada

premijer Srbije bude ubijen - upade u reč Danijelu Kišunu, matori Ben Jakšar, i drškom svog štapa od

slonove kosti resko udari po stolu punom košer hrane...

Na kraju sednice, Danijel Kišun reče malo veselije:- Gospodo, podsetite svoje sekretarice, da je

sutra uveče doček Srpske nove godine i da pošalju čestitke kome god treba u Beogradu.

Nemci pokušavaju kontraakciju

Nemačka, Berlin, ponedeljak, 13. januar 2003.godine, lokalno vreme 7,30 sati

Lenhart fon Herbert, sa urođenom preciznošću za arijevski čistokrvne Pruse, umarširao je u

kancelariju svoje sekretarice tačno pola minuta, pošto je zidni starinski sat otkucao sedam časova i 30

minuta. Blago se naklonio prema izblajhanoj plavuši, sa velikim naočarima male dioptrije, i

promrmljao: "Frojlajn Helga...". Pokupio je ličnu poštu iz njenih negovanih ruku i kroz već otvorena

vrata ušao u svoj kabinet. Dok je frojlan Helga zatvarala vrata za njim, on naredi:- U osam i deset,

dođite kod mene bez poziva.

Page 19 of 57

Tokom celog vikenda, on je preko specijala u svojoj kući u Potsdamu primao uznemiravajuće

poruke iz raznih odeljenja složene CSBD - Centralne službe bezbednosti Nemačke, da agenti sa svih

kontinenata šalju informacije "kako su upravo doznali da se na predsednika Republike Hrvatske, ili na

premijera Srbije, sprema atentatat". Takvih alarma od subote uveče do jutros u 6 časova, bilo je ravno

65, a dolazili su ne samo iz cele Evrope, obe Amerike, Azije, Afrike i Australije, nego i iz obaveštajnih

"tunguzija", kakav je naprimer Madagaskar...

Hladan, plav, mršav, koščat i kao motovilo od preslice, vitki 53-godišnji glavni šef CSBD je

želeo detaljno da pročita obaveštajne poruke koje je u kroki izdanjima čuo na kućnom specijalu. Isprva

je hteo da jutros, za osam časova, sazove kolegijum cele Službe, ali posle telefonske konsultacije sa

Kancelarom lično, odustao je od bilo kakvog talambasanja oko ovih informacija. Odlučeno je da sam i

lično povede kontraakciju, svestan da vest nije samo atak na živote tih političara sa Balkana, već da je

to otvoreni i frontalni udar na CSBD, a samim tim i na najvitalnije interese Nemačke u Evropi i svetu.

Pruska plemićka porodica fon Herbert, permanentno i tradicionalna je, još od vremena

Bizmarka, faterlandu davala vrsne obaveštajce i katoličke sveštenike. Unazad šest generacija predaka

fon Lenharta, već su četiri kardinala i dva velika šefa vojnih ili civilnih službi obezbeđenja Nemačke

bdeli nad dušama ili nacionalnim interesima svih Nemaca. Ti njegovi vrsni preci, ne samo da su visili

u skupim i pozlaćenim ramovima, ovekovečeni u uljanim bojama na zidovima njegovog kabineta, već

su dominirali i u njegovim genima. Još u materinom stomaku on je znao da je "Nemačka iznad svega",

da je Nemcima uvek mali životni prostor, da su Nemci ibermenši, i da je od sudnje budućnosti po

faterland "prodor na Istok" i izlaz na toplo more Mediterana... Naravno, da se nikada nije javno

deklarisao kao nacista, jer nije budala. Ali, zar plan o Ujedinjenoj Evropi koja bi bila jaka kao čelik iz

"Krupa", precizna kao snajpersko sočivo iz Jene, čista i uredna kao park Baden-Badena - nije bila i

najveća želja i htenje Adolfa Hitlera?!

Kada je ponovo i pomno pročitao svih 67 depeša, jer su od šest sati do pola osam stigle još dve:

iz Petersburga i Kijeva, a sve su govorile isto, Lenhart fon Herbertu je ostalo još tačno sedam minuta

do ulaska sekretarice koju je naručio u osam i deset. Uze papir, nažvrlja nešto kitnjastom goticom, i

mirno sačeka vreme dolaska odane frojlajn Helge. Her Lenhart nije verovao nikada nikome i imao je

bezbroj fobija. Ponajviše se plašio od tehnika prisluškivanja. Nije želeo nikada važne vesti da

saopštava glasom, već ih je pisao...

Tačno u osam i deset, frojlajn Helga je ušla, Herbert joj je ćuteći dao u ruke svoj aparat

mobilnog telefona i papir na kome je pisalo: "Idem! Biću dostupan tek u 12 časova. Za sve koji zovu ja

sam kod Kancelara, a ako zove kabinet Kancelara, recite im da ću mu se javiti u 12,05 časova."

Frojlajn Helga je uzela telefon i papir. Pročitala poruku i kao automat otišla do aparata za uništavanje

papirne dokumentacije, ubacivši papirče kroz tesan prorez. Ćuteći, izađe iz kabineta fon Lenharta, i

zaključa vrata sa spoljne strane, a ključ stavi sa telefonom, koji je predhodno isključila, u džep žaketa

od crno-žutog tvida.

Page 20 of 57

Još juče je Lenhart fon Herbert zaključio da su poruke o mogućem atentatu na Balkanu ozbiljne

i da se odnose svakako na srpskog premijera, a ne hrvatskog predsednika. Naći novog Hrvata koji je

odan Nemačkoj i njenim interesima, pa ga dovesti za vodećeg političara u toj zemlji, i nije bio nikakav

problem. Ubistvo hrvatskog predsednika i nije bilo produktivno po nemačke neprijatelje. Pa ko je još

spevao pesmu "Danke Dojčland", osim Hrvata? Sa premijerom Srbije bila je sasvim drugačija stvar.

Jer, naći zaista odanog germanofila u Srbiji, a pritom da je sposoban i pametan, kakav je bio taj čovek,

bilo je ravno premiji na bingu. Isuviše je on lično uložio u tog bivšeg studenta, a sada doktora

filosofije, odškolovanog u Nemačkoj, da bi dozvolio da ga - tek tako - smaknu. Lenhart fon Herbert

imao je samo jednu dilemu: da li iza svega toga u senci stoje Amerikanci, ili Englezi?

On uopšte nije imao dilemu ko bi mogao da stoji iza ovog naručenog atentata, već šta je

mogući, a pravi razlog. Da li je Amerikancima i Englezima stalo da u prvoj polovini marta 2003.

spektakularnim ubistvom srpskog premijera, bar na par dana, celom svetu poklone medijsku zvečku,

dok oni ne udare na Irak i Sadama Huseina? Ako je to tačno, onda su pravi nalogodavci iz Londona,

jer su Englezima Srbi tradicionalni trojanski konji. Zar nisu engleski masoni organizovali atentat u

Sarajevu 28. juna 1914. na Franca Ferdinanda? Ko je drugi nego "Intelidžens Servis" izazvao

demonstracije i vojni puč u Beogradu 27. marta 1941?

Lenhart fon Herbert nije mnogo cenio pamet Vašingtona i definitivno je smatrao da večito

polupijanim kaubojima stalno manipulišu londonski lordovi i serovi držeći i SAD i ceo svet u uverenju

kako je Amerika glavna svetska sila, a da su Britanci samo bivši gospodari carstva - u kome sunce

nikada ne zalazi. Pa ipak, sada kada je analizirao zašto i kome smeta njegov čovek u Beogradu, šef

CSBD-a nije mogao da odbaci mogućnost kako su kauboji, ipak, porasli i da možda već znaju, bez

znanja Londona, da organizuju jednu ovako opasnu asanaciju. Možda je nekome u Vašingtonu pala na

pamet kurvinska ideja o trampi: SAD - Arapi, odnosno muslimani. Vi nama date Iran i Sadama

Huseina, a mi vama obezbedimo ZETRU ("zelenu transverzalu") na Balkanu, od Turske preko

Bugarske, Makedonija, Kosova, Sandžaka sve do reke Une!? Da li je moguće, pitao je sam sebe

Lenhart fon Herbert, da su Amerikanci tako munjevito reagovali na njegov luft balon pušten pre

desetak dana preko "Špigla"?

Kada je srpski premijer u intervjuu "Špiglu" rekao da "ukoliko Albanci na Kosovu nastave da

insistiraju na nezavisnosti, onda će Srbija tražiti novu Dejtonsku konferenciju i zahtevati preraspodelu

granica na Balkanu"- to je izazvalo vrlo burne reakcije Sarajeva, Prištine, Brisela... Zvanično

Vašington je još ćutao, ali da izda tajnu narudžbenicu za atentat tako brzo, to fon Herbert nije mogao

da shvati. Čak i za brzoplete i instant pameću ograničene Amere, bilo je to, po njegovom rezonovanju,

prebrzo. Ili, možda nije?

Kada je frojlajn Helga tačno u 12 časova otključala vrata njegovog kabineta, Lenhart fon

Herbert već je doneo odluku:- Svim pripadnicima CSBD-a prosledite naređenje: od ovog trenutka za

Page 21 of 57

sve zemlje Balkana i Jugoistočne Evrope uključujući Italiju, Austriju, Mađarsku, Rumuniju, Moldaviju

i Tursku, važi stanje "Abdula". Istovremeno za premijera Srbije - šifra je "Rubin".

Francuzi su ravnodušni

Francuska, Pariz, ponedeljak, 13. januar 2003.godine, lokalno vreme 22,30 sati

Telo je našao noćni čistač Žorž Paskal. Prvo, kada je u 20,35 ušao da pospremi kancelariju,

videvši gospodina Lavanša kako nonšalantno sedi u fotelji iz vremena Luja XVI, pomislio je da spava.

Drugi put je ušao u istu kancelariju u 22,06 i video isti prizor, osim što se boja lica gospodina Lavanša

bila promenila. Postao je malo ljubičast u tenu...

Kroz deset minuta, bio je tu već dežurni lekar, tri šefa odeljanja, zamenik sada pokojnog

Lavanša i glavni inspektor unutrašnje kontrole FOS-a, Francuske obaveštajne službe, poznatije kao

"Desijen biro"...

Nije mala i uobičajena stvar da u kancelariji FOS-a nađu leš šefa francuskih obaveštajaca za

Balkan. U ovom slučaju, bio je to dr Fransoa Lavanš, star 47 godina, vrlo sposoban operativac koji je

bio arhitekta bukureštanskog scenarija: pobune Rumuna, streljanja Nikolae Čaušeskua i rušenja

socijalističkog sistema u toj zemlji.

Istraga je trajala ravno 17 minuta, a onda je generalu Alenu Fašeu javljeno da je gospodin

Fransoa Lavanš sam sebi oduzeo život, progutavši "službenu pilulu" sa otrovom, kakvu dobijaju svi

pripadnici FOS-a onoga dana kada potpišu papir gde piše da "od ovog trenutka njihovim životom

raspolaže isključivo Francuska i niko drugi".

Gospodin Lavanš se zaista sam otrovao. Potrudio se da oko toga nema nikakvih dilema.

Interna, službena, TV kamera sa video i audio zapisom aktivirana je njegovom rukom u 20,10 časova.

Na snimku se videlo kako je gospodin Lavanš je nasuo konjak u trbušastu napoleon čašu, otvorio sef,

izvadio crvenu kutiju sa "službenom pilulom", seo u fotelju iz doba Luja XVI, i kratko rekao u kameru:

- Obaveštajci i električari greše samo jednom u životu... Živela Francuska!

Onda je progutao pilulu uz srk konjaka. Stigao je još samo da spusti čašu na stočić pored

prazne crvene kutijice. TV kamera se samougasila tačno u 20,15 časova, pošto se tri minuta više ništa

nije pokretalo u sobi šefa obaveštajaca za Balkan. Aktivirala se ponovo u 20,35, pa potom u 22,06,

kada je ulazio noćni čuvar Žorž Paskal.

General Alen Faše je saslušao telefonski izveštaj glavnog inspektora unutrašnje kontrole FOS-a

i hladnokrvno rekao:- Bog neka se smiluje njegovoj duši - a onda resko dodao - Ako je gospodin Žan

Žak Trever, doskorašnji zamenik šefa za Balkan, prisutan, a verujem da jeste, saopštite mu da je on od

sada šef tog odelenja.

Page 22 of 57

Pet minuta kasnije, general Faše je obavestio ministra bezbednosti, o nemilom događaju u

njegovoj službi, obećavši da će biti pokrenuta opsežna i detaljna istraga ne samo u odeljenju za

Balkan, već i u celom FOS-u. Tako je okončan jedan tegoban dan za "Desijen biro", koji je počeo

pravim skandalom još od ranog jutra...

General Faše se još brijao kada ga je "cimnuo" preko celularnog telefona ministar zadužen u

francuskoj vladi za bezbednost i pitao ga šta on, šef FOS-a, zna o pripremama za atentat na premijera

Srbije.- Gospodine ministre, kao i svakog ponedeljka u 10 časova imamo kolegijum i do sutra ujutro

dobićete...

- Moj generale, do sutra ujutro mogli bi da budete ražalovani! Zar mene Nemci treba da obaveštavaju

o stvarima koje su Vaš posao Faše!? Dosije o pripremi atentata na srpskog premijera, moj generale,

hoću do podneva, ili sami možete da strgnete epolete sa svoje uniforme!

General Alan Faše je došao u uniformi generala francuskog vazduhoplovstva, što je bilo

neuobičajeno, u salu za sednice kolegijuma FOS-a. U minut do 10 časova naredio je da se vrata

zaključaju. Četiri člana kolegijuma ostala su van sale, u hodniku, potpuno frape i zapanjeni. Modar u

licu, Faše je tmurno ćuteći, gledao lica devetorice prisutnih šefova odelenja, a onda je kazao:

- Gospodo, budite spremni da zapisnik sa ovog sastanka, posle njegovog okončanja, svaki od Vas lično

potpiše...

Šef odelenja za Balkan, dr Fransoa Lavanš je mirno odgovorio, na direktno postavljeno pitanje

generala Fašea, da o najavama za atentat na srpskog premijera zna samo toliko što ga je juče oko

podne, dok je, on Lavanš, bio na pecanju, njegov zamenik Žan Žak Trever, lakonski obavestio da ima

nekih šuškanja u obaveštajnim krugovima, o navodnom atentatu, da li u Beogradu, ili u Zagrebu - nije

sigurno - ali da stvar nije hitna i da mogu o tome da se detaljnije informišu u ponedeljak, dakle danas,

popodne na redovnoj referadi o bezbednosnoj situaciji u državama eks SFR Jugoslavije.

- Gospodine Lavanš, po svoj prilici, od sada će te imati dovoljno vremena za pecanje! Do sutra izjutra

imate još samo jedan zadatak prema Francuskoj, a to je da pripremite primopredaju dužnosti šefa

odelenja za Balkan. Vašeg naslednika odrediću tokom dana... Sastanak je završen!

Reči generala Alena Fašea bile su hladne kao brid giljotine, a odmah je, čim su ostali hitro

napustili salu, naredio da mu privedu Žan Žak Trevera.Kao da je čekao pred vratima sale za kolegijum

Trever je ušao mačijim hodom, noseći u ruci žuti fascikl na kome je pisalo "Dosije: Žaklina". -

Gospodine generale, ovo slobodno možete da prosledite ministru za bezbednost i Vladi. Smatram da će

biti zadovoljni...

Imate dovoljno vremena do podneva. Ako insistirate, ja ću lično odneti...- Otkud Vi Trever

znate kome ja i šta do podneva treba da predam? - zgranu se general Faše.- Moj je posao, moj

generale, je da služim Francuskoj i Vama... I da znam, naravno, sve ono što je potrebno...

Kada je, dvanaest sati kasnije, generalni inspektor unutrašnje kontrole FOS-a čestitao Treveru

na unapređenju, i dok je ekipa za čišćenje odnosila beživotno telo Fransoa Lavanša na obdukciju, novi

šef odelenja obaveštajaca za Balkan, u mislima je nameštao kancelariju koja će od ujutro biti samo

njegova. Bio je zadovoljan što je danas sačuvao generalske širite Alenu Fašeu, ali je bio još

zadovoljniji što je tvrdo odlučio da to bude poslednji put. Ambicioznost Žan Žak Trevera nije imala

granica. Baš kako i dolikuje jednom potpukovniku francuske Legije stranaca!

Page 23 of 57

Profil br. 46

STEVAN ZEC: METAK OD LEDA – ROMAN KOJI SE ZAISTA DOGODIO 2

Englezi guraju stvar

Velika Britanija, London, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 10,00 sati

Lord Oliver Smitli pio je svoj čaj sa mlekom malim srkutima, posmatrajući saobraćajnu gužvu

na Vaterlo Bridžu i duž Vaterlo Rouda koji je išao ka severoistočnom Londonu. Zavesa na prozorima

nije bilo. Neprobojno staklo, čak i za projektile bazuke, bilo je zatamnjeno spolja. Fotelja za pijenje

čaja u njegovom kabinetu bila je nameštena tako da lord Smitli može odjednom, samo uz mali otklon

glave, posmatrati i kroz istočni i kroz južni prozor. Kad nije bilo kiše iz niskog oblaka, magle ili

kakvog smoga, pogled iz te fotelje bio je veličanstven, a lord se zaista osećao kao gospodar sveta. Kroz

levi prozor video se ceo Istočni London, sa svojih pet mostova nizvodno na Temzi: od Vaterloa do

Tauer Bridža. Kad bi lord izvoleo iz fotelje da pogleda desno, kroz južni prozor, uz Temzu, video se

čak most na Lambert Roudu.

Ovakav pogled bila je već 174 godine privilegija svih šefova britanskog SIS-a, tajne

obaveštajne službe Velike Britanije poznate i kao "Intelidžens servis", koja je objedinjavala rad MI-5 i

MI-6, unutrašnje i spoljne bezbednosti, najmoćnijeg ostrva na svetu. Već 15 godina, lord Oliver Smitli

bio je na čelu SIS-a zahvaljujući ponajviše lejdi Meri En. Lejdi Meri En bila je njegova žena već 42

godine. Takvoj ćutljivoj, poverljivoj i nadasve pametnoj, lukavoj i sposobnoj spletkaruši nigde nije

bilo premca. Lord Oliver je redovnije podnosio izveštaje o svom svakodnevnom radu svojoj ženi, lejdi

Meri En, nego što je referisao u Dauning strit broj 10, dakle premijeru Vlade Njenog Veličanstva ili

Bakingemskoj palati, odnosno kruni. Za uzvrat, lejdi Meri En je kao lopatom smelim idejama zasipala

lorda Olivera: šta, kako i gde on da nešto uradi, a sve za dobrobit krune. Praksa je pokazala da je lejdi

Meri En sposobnija, brža i savetodavnija od glomaznog odelenja analitike SIS-a. Prošli bi dani dok

savetnici lorda Smitlija ne bi zvanično nešto predložili kao njegovu odluku, a to je lejdi Meri En kazala

još pre oho-ho...

Sve velike stvari: plan za dovođenje Gorbačova na čelo SSSR, a time i rušenje Berlinskog zida,

poslovi na tome da pravi britanski suveren već deset godine ne bude kraljica Elizabeta, već princ Čarls,

kao i operacije šifrovane pod imenima "Orleanka" i "Osvald" bile su ideje smišljene u glavi lejdi Meri

En. Naravno, za to su znali samo njih dvoje, a za ostale malobrojne i upućene u poslove SIS-a, sve je to

smislio i odradio i bio zaslužan lord Smitli. Operacija "Orleanka", tačnije atentat saobraćajnom

nesrećom na teritoriji Francuske, odnosio se na eliminaciju jednog ljudskog embriona koji je teoretski

u doglednoj budućnosti mogao da postane britanski suveren, morala je da se odradi, jer je dotični

Page 24 of 57

Page 25 of 57

embrion imao pola poluplave krvi nižeg engleskog plemstva, a pola čisto muslimanskih crvenih krvnih

zrnaca. Nosilac embriona, takođe žrtva atentata, bila je kolateralna šteta, koja na žalost nije mogla da

se izbegne. Čovek pod nadimkom Dominikanac odlično je uradio posao, pa je lord Oliver Smitli

njemu poverio i operaciju pod šifrom "Osvald" koja je počela pre tačno 68 časova, a odvijala širom

celog sveta, i već pokazivala zapanjujuće rezultate. Jutros, za doručkom, lord Oliver je svojoj ženi,

lejdi Meri En, morao da isplati 150 funti akonto tri njihove međusobne opklade, a vezane za

dosadašnje događaje, izazvane operacijom "Osvald". Lejdi Meri En je tvrdila da Južnoafrikanci neće

više od jedanput uspeti da prodaju informaciju iz Karakasa, da je Assassin dobio ponudu da za novac

likvidira "nekoga sa Balkana", a da će jedini kupci biti iz Vašingtona. Zatim da će Lenhart fon Herbert

šef nemačke obaveštajne i kontraobaveštajne službe pokrenuti kontrakciju "Abdula" u jugoistočnoj

Evropi, čiji je cilj sprečavanja Al Kaide i ostalih ekstremnih muslimanskih organizacija da dublje uđu

na teritoriju Balkana, pre svega Bugarsku, Albaniju, Grčku, Makedoniju i ostale srpske zemlje,

uključujući Bosnu i Hercegovinu sa Hrvatskom. Lejdi Meri En je predvidela i da CIA neće želeti da

direktno nadgleda moguću asanaciju u Beogradu, već da će za tu priliku zakupiti privatnu kompaniju

MICC koja i onako za njen račun nadgleda i praktično komanduje armijama Hrvatske i Bosanske

federacije...

Kako su se svaki put kladili u po pedeset funti, a sva tri puta je lejdi Meri En dobila, lord Smitli

je sa zadovoljstvom, i uz smešak, isplatio dug časti. To, da će operacija "Osvald" izazvati samoubistvo

u "Dezijen birou" i smenu u odelenju za Balkan nije mogla da predvidi čak ni maštovita lejdi Meri

En...

Lord Smitli je visoko cenio FOS, smatrajući Francuze jedinim dostojnim protivnikom

"Intelidžens sevisa". Pitao se da li će i koliko samoubistvo dr Fransoa Lavanša, i postavljanje njegovog

zamenika, kome nikako nije mogao da zapamti ime, uticati na daljni tok operacije "Osvald". Samog

generala Fašea, lord Smitli nije mnogo cenio, smatrajući ga grubom i prebrzom vojničinom,

nesposobnom za filigranski špijunski rad. Lord Smitli nije imao visoko mišljenje ni o Lenhartu fon

Herbertu, kao ni o ostalim Nemcima, smatrajući ih genetskim piromanima i rođenim gubitnicima, koji

svaki put zapale Evropu, a onda na kraju i sami u njoj izgore.

Amerikance je, opet, držao za ortodoksne budale, koji zaista kao i zla maćeha u bajci o Snežani

i sedam patuljaka, poveruje ogledalu da je, baš ona, najlepša na svetu. Zna se da bi maćeha bila

najlepša da nema Snežane, pa tako i Amerika nije najjača, jer još uvek postoji Ujedinjeno kraljevstvo

Velike Britanije i on, lord Oliver Smitli, njegov glavni čuvar!

Pijuckao je već mlak čaj sa mlekom i često pogledavao u Big Ben, kada će izbiti jedan sat po

podne, pa da ode u svoj Klub "L" na prvi dnevni viski. Kao svi pravi i čistokrvni Englezi i lord Oliver

Smitli nije mogao da uradi samo dve stvari: da izda interese britanske krune i da viski popije pre jedan

sat iza podneva.Pošto je svojoj ženi isplatio 150 funti za izgubljene opklade, on je jutros prihvatio

novo klađenje. Moskva će, tvrdila je lejdi Meri En, vest o mogućem atentatu na premijera Srbije

Page 26 of 57

primiti hladno, nezainteresovano i ćutke, odlažući dosije o tom hipotetičnom ubistvu tek u

trećerazredni "žuti nivo", a da će za glavnog analitičara tog slučaja biti postavljen, u vrh glave, neko sa

činom potpukovnika. Lord Oliver je smatrao da je Moskva životno zainteresovana za događaje u

Beogradu i da...

Računao je da će ga izveštaj iz Rusije čekati na stolu kada se u pola tri vrati u kabinet, i da će

večeras povratiti bar 50 od već izgubljenih 150 funti.

Big Ben otkuca jedan sat popodne, pa lord Oliver Smitli krenu ka svom Klubu "L", u Old

Bond Stritu, na svoj prvi viski tog dana.

Rusi su zbunjeni

Ruska Federacija, Moskva, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 11,00 sati

Telefon je zvonio dugo i uporno... Mihail Mojsijevič Tintov ne bi odgovorio na njegovu

zvonjavu, da ga nije bolela glava od mamurluka. Ovako, zvuk dosadne sprave, pretvarao je njegovu

lobanju u unutrašnjost najvećeg zvona na tornju Preobraženjske Crkve. Proturio je ruku ispod debelog

jorgana do slušalice telefona, podigao je i naglo spustio. Ako je to Ninočka, shvatiće poruku i neće

zvati bar još sat-dva...

Noćas je Mihail Mojsijevič slavio Novu godinu kao i većina pravoslavnih i tradicionalnih Rusa,

koji poštuju i obeležavaju dolazak novog leta po julijanskom kalendaru. Lumperajka je bila kod

Smirnovih, uz mnogo votke i šampanjca. Nije on neki zatucani pravoslavni vernik, ali, kao i sve

neženje voleo je neobavezan provod. Uostalom, on je dolazak pravoslavne nove godine u ponoć 13. na

14. januar slavio i u doba komunizma, pre "Perestrojke", kada to i nije baš dozvoljeno. Tada je na

privatne žurke i tulume odlazio po službenoj dužnosti, da kao oficir NKVD, da osluškuje šta se priča

među intelektualcima u Moskvi. A sada, kada je to postalo više moda, nego nastavak tradicije, još iz

carskih vremena, Mihail Mojsijevič Tintov je išao da pije, jede i da se veseli - za svoj groš. Morao je

priznati da glava podjednako, od puno alkohola, šuplje zvoni, ujutro nakon buđenja, bilo da je pijanka

službena ili privatna...

Telefon opet zazveča. Sada ga nije pustio da klepeće dugo. Brzo diže slušalicu:- Ninočka imaj

milosti, još spavam... A i sama znaš da radim tek od tri...- Mili moj, nije Ninočka. Ovde Sašenjka...

Mojsijevič, major Ruske informativne agencije, RIA-e, negdašnjeg NKVD-ea, skoči iz kreveta, sa sve

telefonskom slušalicom. Sašenjka je bila lepa i mlada sekretarica Genadija Vasilijeviča Rodina,

direktora Sektora "B" pri RIA. Mesecima se Mihail udvarao vitkoj Sašenjki, pa kada mu se učinilo da

je to pogrešna crkva gde se uzalud moli, on je bio i prestao...

- S novim godom... - jedva promuca zbunjeni Mojsijevič.- S novim godom, s novim godom, mili

moj - cvrkutala je sekretarica direktora Rodina, pa dodala nešto zvaničnije:- Gospodin direktor želi i

Page 27 of 57

lično da ti čestita. Zakazuje ti viđenje za 15 časova u njegovoj kancelariji. Budi tačan, jer on ide na

neki sastanak u Kremlj, koji počinje u 16...

Par sekundi nasta muk u žicama.- Mihail, jesi li razumeo šta sam rekla?- A što? Zašto me zove

gospodin direktor? Milije bi mi bilo da me zoveš ti, golubice moja...- Flert je za flert, a služba je

služba majore... I ko ti je ta Ninočka, a...? Znam jedino da je poziv služben. I da ne zaboravim, dobro

se obuci jer je od jutros minus 18... Tako kaže Radio Moskva... Ako si se probudio i razumeo, znači da

se vidimo u pet do tri... Do viđenja, mili moj.

Sekretarica Genadija Rodina je spustila slušalicu.

Mihail Mojsijevič Tintov je direktora Genadija Vasilijeviča Rodina video samo jednom - i to

izdaleka. Video ga je i na jednoj grupnoj fotografiji, a već je tri godine u analitičkom odelenju sektora

"B", što je smatrao dosadnim i čisto činovničkim poslom. Podiže žaluzine i sa prozora razgrnu zavese,

koje su bile taman toliko prašnjave i prljave, kako dolikuje samcu i zakletom neženji. Napolju je bilo

tmurno i padao je sneg. Ulica Snežnaja u moskovskom naselju Staroe Sviblovo bila je, naravno,

neočišćena i sredinom pločnika videla se prtina, posledica probijanja pešaka kroz suvi celac koju je

sneg ponovo zatrpavao. Do najbliže metro stanice trebaće mu bar 10 minuta. Pola sata vožnje i još

deset minuta pešice od metro stanice Kropotkinskaje do Buleva Znamenki i zgradurine RIA-e gde je

kancelarija direktora Rodina.- Brat bratu, sat, sat i petnaest minuta...

Dakle moram da krenem odmah posle pola dva" reče sam sebi pa uključi televizor. Prijema

slike a ni tona, nije bilo. Mora da je antenu ulomio sneg, ili se kabl jednostavno smrzao. Uključi zato

tranzistor...

Vrlo brzo sazna da je temperatura zaista 18 stepeni ispod nule celzijusove skale i da ima

tendenciju pada. Spiker još reče da se očekuje povećanje snežnog pokrivača koji je u centru Moskve

debljine oko 35 centimetara.- Moram da krenem i pre pola dva - pomisli Tintov, uključi ringlu da

skuva kafu, a onda popi "Eferalgan" tabletu aspirina s vitaminom C koji se uz šuštanje rastopi u

hladnom čaju od juče...

Dok mu se u glavi umirivao zemljotres od sinoćne pijanke, pokušavao je da se seti gde su jutros

Ninočka i on završili. Kod njega nisu, jer ona ne bi otišla sledećih bar sedam dana. Da li je on bio kod

nje? Ili, su se možda posvađali još kod Smirnovih, pa je svako otišao na svoju stranu? A to im se sve

češće dešavalo od onoga dana kada je ona počela da postavlja pitanja o udaji? No, o Ninočki će posle...

Zašto li ga zove Rodin? Da je nešto zabrljao u službi, zvao bi ga na ribanje njegov

prvopretpostaljeni pukovnik Lednikov...

Srknu vrelu kafu bez šećera u koju je kanuo pet-šest kapi naceđenih rukom iz limuna. Ukus je

bio odvratan.

Page 28 of 57

Smrt na Dunavu

Sve do svoje 28 godine Mihail Mojsijevič Tintov bio je na službi u kontraobaveštajnom

odelenju moskovske armijske grupe divizija, a onda je uz, čin kapetana, dobio raspored u NKVD, u

petu upravu koja se bavila obezbeđenjem značajnih ličnosti. Godinu dana bio je zvanično vratar

ambasade SSSR u Beogradu, pa su ga povukli opet u Moskvu i poslali na Krim. Čin majora dobio je,

kako je voleo sam sebe da zajeda, zbog toga što je uspešno šetao pudle gospođe Raise Gorbačov i bio

šef njenog ličnog obezbeđenja, kada bi supruga, flekavog po čelu arhitekte "Perestrojke" ,

blagoizvolela da dođe u toplije krajeve. Dolazila je samo gospođa Gorbačov. Tri pudle su uvek

ostajale na Krimu. Gospođa Gorbačov je u Kremlju imala druge pudle...

Fuj, major kerovođa pudli za svaku klimatsku zonu, znao je da sam sebe sekira. Posle završenih

raznih internih kurseva u RIA, prebačen je u sektor "B", u analitičko odelenje koje se bavilo procenom

situacije u pravoslavnim zemljama Balkana koje su bile van NATO bloka, dakle: Rumunijom,

Bugarskom, Makedonijom, Srbijom sa Crnom Gorom, Bosnom sa Hercegovinom i Hrvatskom.

Hrvatska je tu potpadala, da li po birokratskoj zaboravnosti, možda slučajno, a možda i namerno...

Valjenke, tešku bundu, kapu od krzna i ostalo od spasonosne opreme potrebne za moskovske

zime, ostavio je u garderobi centralne zgrade RIA u 14,25, a pet minuta kasnije prijavio se Sašenjki, uz

obećanje da će biti u kafeteriji na istom spratu. Zvao je i nju, ali sekretarica direktora Rodina samo

odmahnu rukom, kao da je htela da kaže: - Da li si ti normalan?! Pa kada bi me tražio Rodin, a ja sa

tobom bila u kafeteriji, sutra bi već bila kondukterka trolejbusa u Vladivostoku!

U deset do tri, opet je proturio glavu kroz ragastov kancelarije sekretarice Sašenjke, a ona brzo

prošaputa:- Ulazi odmah, rekao je da te pustim u kabinet čim dođeš...

Jednim dugmetom ispod brida stola Sašenjka elektrikom otvori tapacirana vrata i Tintov uđe u

skromnu kancelariju nešto veću od Sašenjikine. Za stolom koji je bio uz najdalji zid ugleda jednog

uniformisanog pukovnika. Bledunjava spodoba, sa bojom tena kao kod bolesnog glodara, mrzovoljno

prozbori:- Pukovnik Jurkov šef kabineta generala Genadija Vasilijeviča Rodina. Jamačno, Vi ste

major Tintov iz analitike? I ne čekajući odgovor, otvori vrata, pa kroz još jednu odaju, gde nije bilo

nikog, povede Mihaila Mojsijeviča prema dvokrilnom hrastovim izrezbarenim vratima, visokim preko

tri metra, iznad kojih je bila instalirana bezbednosna tv kamera širokog okulara.

Tu su obojica čekali ćuteći, bar pola minuta, dok se vrata uz tiho zujanje sama ne otvoriše.

Pukovnik Jurjev umaršira i dreknu:- Major Mihail Mojsijevič Tintov, po Vašem naređenju gospodine

generale! Prisutan!

Tintov uđe u raskošno opremljen kabinet šefa sektora "B".- Sedite majore - reče prijatnim

baritonom Genadij Rodin, kad se pukovnik munjevito povuče.- Čuo sam da ste do jutros bančili

slaveći pravoslavnu novu godinu u stanu kolege Smirnova... Baš Vam zavidim. Ja, na žalost, već 15

godina ne pijem. Ne daju lekari, zbog povišenog šećera... No, kako Vaše zdravlje junačko?

Page 29 of 57

Major Tintov nije znao šta bi rekao. To je Rodin i računao pa nastavi monolog:- Na preporuku

pukovnika Lednikova, a po odobrenju sa najvišeg mesta, i mom naređenju, od danas ste u novoj

kancelariji, na novoj dužnosti, sa novim računarom... U ovoj koverti je šifrovano Vaše korisničko ime i

kompjuterski password, a u dva fajla naći ćete sve što je potrebno...

Sve nove informacije u vezi dotičnog slučaja kontinuirano će elektronskom poštom dolaziti u

Vaš računar, onog trenutka kada ih Centar primi. General Rodin zaćuta, otvori vrata povećeg bifea,

nasu punu čašu gruzijskog konjaka, donese je do stočića ispred Tintova.- Ja sam sada alkoholičarski

voajer. Popite ovo u Vaše i moje zdravlje i za sreću novog posla. Uostalom, klin se klinom izbija...

Major Mihail Mojsijevič Tintov je i dalje ćutao.- Ukratko majore, postaćete pukovnik za mesec

dana ako pronađete odgovor ko i zašto želi da likvidira premijera Srbije. Mene lično više interesuje

zašto, a tek onda, ko bi to mogao uraditi. O ovome ćete informisati isključivo mene svakog utorka

tačno u 15 časova. Ako bi u međuvremenu, između dva utorka, bilo nešto hitno, što ja moram da

odmah da znam, Sašenjki će te se prijaviti šifrom "Dunav" i ja ću Vas primiti odmah...

Ne brkajte muške hormone i procenu situacije na poslu. Znam da ste se udvarali Sašenjki i to

bezuspešno. Moj Vam je savet da nastavite, jer nema te koja na kraju ne padne... No, što ja Vas

matorog neženju da učim.

Tintov popi konjak naiskap i muški. Potom po ruski obrisa dlanom usne i bradu.- Za najhitnije

izveštaje, tokom noći, u ovoj koverti je broj mog mobilnog telefona... Koristite ga samo u ekstremnim

situacijama...

Da, da ne zaboravim, sve je to "žuti", treći nivo. Taman poslić za majora koji želi paletuške

pukovnika. Ako korektno obavite posao, imate moju reč, moći će te da birate vrstu službe u RIA!"Tako

je general Genadij Vasilijevič Rodin u Moskvi zaradio još 50 funti sterlinga za lejdi Meri En Smitli,

suprugu lorda Olivera u Londonu.

Dominikanac kreće na srpskog premijera

Škotska, Glazgov, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 21,00 sati

Gregori Mak Milan, osnivač, većinski vlasnik unosne glazgovske advokatske tvrtke"Mak Milan

i sin" večerao je sa Džejmsom Mak Milanom, ne baš sjajnim, pokazalo se u praksi, stručnjakom za

pravo, ali potpredsednikom firme, jer je on bio ono "...i sin". Gospodin Gregori, nije bio krvni otac

Džejmsa Mak Milana, pošto je sudski usvojio Džejmsa kada je dečak imao pet godina. Gregori je svog

posinka voleo više nego što mnogi Škoti vole svoje stvarne potomke. Džejms je, iako prosečan

advokat u Glazgovu, firmi "Mak Milan i sin" zaradio skoro 10 miliona funti sterlinga unazad osam

godina, a starac je znao da je njegov naslednik bar još duplo toliko ima na svojim ličnim bankarskim

računima širom sveta. Sva ta enormna zarada dolazila je od ekskluzivnog ugovora o pravničkom

Page 30 of 57

zastupanju Džejmsa Mak Milana i portugalske baronese, a brazilske državljanke Marijom Dos Šantos

de la Dolores, verovatno najbogatijom vlasnicom plantaža kafe, banana i drugih egzotičnih plodova

Južne Amerike. Džejms je do sada svega četiri puta putovao za Lisabon i Brazil, na tim putovanjima je

ostajao od mesec dana do tri meseca, ali svaki put je donosio gomilu novca i stari Gregori, kao i svaki

škrti Škot, zbog toga je obožavao posinka. Uostalom, portugalska Baronesa, inače udovica, iako samo

pet godina starija od Džejmsa, uvek je plaćala sve troškove puta unapred. I to sve u prvoj klasi, kako

aviona, tako i hotela. Ta Dolores je do dna bila mozga zaljubljena u Džejmsa, a đavo bi ga znao zašto,

rezonovao je Gregori Mak Milan.- Koliko ćeš dugo, ovoga puta ostati u Lisabonu, Džejms? - upita

stariji Mak Milan.- Ukoliko budem morao da putujem i u Rio, pa onda u glavni grad Braziliju,

računam da ću do kraja druge sedmice u martu stići da se vratim u Glazgov - odgovori, pa štedeći

starcu naredno pitanje unapred kaza: - Nadam se da će zarada biti ne manja od 1,5 do 2 miliona funti!

Živelo to majmunsko voće, mislim banane baronese Marije Dolores. Srećan put ti želim sine! - podiže

čašu gustog crvenog portugalskog vina Porto.

Ujutro je advokat Džejms Mak Milan na glazgovskom aerodromu ušao u er-bas "Britiš

Ervejsa". Tri i po sata docnije na lisabonskom aerodromu iz istog aviona izašao je isti čovek, ali sa

drugim imenom i drugim pasošem. Sada je bio Don Šantoš Korteš, veletrgovac svilom i drugim finim

tkaninama koji je ekspoziture svoje firme "Internejšenel Lisboa Silk Trejd" imao od Hong Konga do

San Franciska.

Senjor Korteša je na aerodromu čekao sluga - vozač - baštovan i batler Pablo u sjajno

ispolitiranom "rols rojsu", boje najkvalitetnijeg srebra.Tek kad je "rols- rojs", prošao raskošnu marinu

Dok de Santa Amore, i iz Avenije Indija, ušao u još širu Aveniju Braziliju, putnik sa zadnjeg desnog

sedišta upita vozača:- Pako, kako je senjora Barbara?- Hvala na pitanju, Don Korteš, moja žena je

bolje nego ja. Barbara je deset godina mlađa, a to puno znači, zar ne?

Srebrni auto kliznu udesno, i uzbrdo prema najluksuznijem delu Lisabona, gde je u Estrada do

Peneda, široke i šest kilometara duge i tihe ulice, bilo svega 50-tak kućnih brojeva vila sa ogromnim

imanjima, koje je svako imalo veličanstven pogled na dobar deo grada i Atlantik.- Koliko ostajete u

Lisabonu, ovoga puta, Don Korteš - usudi se da upita Pako. - Senjora Barbara i ti ste slobodni od

danas, pa bar nedelju dana. Ali u martu ću opet doći na kratko. No, javiću ti na vreme, kao i uvek.

Kad god je dolazio u svoju vilu "Santa Marija" u Lisabonu, Don Šantoš Korteš je odmah

otpuštao poslugu, Barbaru i Pabla. Tražio je apsolutni mir i samoću, jer je, od Don Korteša, on tada

postajao Dominikanac, jedan od najskupljih profesionalnih ubica na svetu u ovom vremenu.

Prvo se presvukao, zatim pojeo sendviče koje je pripremila Barbara, a onda sišao u garažu.

"Laptop", od kog se nije odvajao nikada, bio je uključen i on ukuca šifru. Zapadni zid garaže se spustio

bešumno i Šantoš Korteš uđe u tajnu prostoriju, koja bila klimatizovana, prepuna kompjutera, stolova

sa tablama za crtanje, kakve obično imaju arhitekte, malom, ali bogatom hemijskom laboratorijom, sa

bezbroj bočica u raznim bojama...

Page 31 of 57

Svi kompjuteri mogli su da se uključe jedino preko glavnog, najmoćnijeg "Epl Mekintoša"

poslednje generacije, koji još nije mogao da se kupi u slobodnoj prodaji. Korteš ga uključi, i kada se na

ekranu pojavi animirani simbol ključa, Korteš progovori svojim engleskim sa škotskim naglaskom:-

Dobar dan gospodine Dominik... Danas je sreda 15. januar 2003. godine. Trebaće mi Vaša pomoć...

Kompjuter prvo zazuja tri sekunde a onda se ču prijatan bas:- Stojim Vam na usluzi, gospodine

Dominikanac. Naravno, sve što je u mojoj moći...

Istovremeno, upališe se ekrani svih ostalih kompjutera. Ceo sistem je stavljen u funkciju.

Gospodin Korteš priključi svoj "laptop" na centralni kompjuter "Mekintoša", koji se odazivao na

njegov glas... Računao je da ima manje od minuta pre nego što "Mekintoš" primi komande sa "lap

topa", pa ode da naspe limunadu iz termosa koji je poneo.- Na svih 9 upita, gospodine Dominikanac,

odgovaram pozitivno. Jedan: Vaš konto u banci "A" iz Lozane povećan je za 15 miliona evra unazad

17 sati uplatom sa računa čije poreklo na Kajmanskim ostrvima, ali je pošiljalac apsolutno nepoznat,

dva: prebacio sam odmah milion evra na "Banku Romana Katolika" iz Rima i jedan milion evra na

"Rajshavsen banku", ekspozituru u Zagrebu, tri: rezervisao transportnu kartu za železnicu na liniji

Lisabon- Trst za automobil "Džip - Čiroki", koji će prema potvrdjenoj rezervaciji biti u Trstu, na

centralnoj železničkoj stanici, u petak, 17. januara 2003. godine, sa vremenom prispeća u 02,35 sati

po lokalnom vremenu. Četiri: poslat je e-mejl kojim se zakazuje sastanak sa gospodinom dr Marijom

Facom u njegovm birou, u Via Brofeto broj 72 u Trstu, u četvrtak 16. januara 2003. godine, a potvrdu

vremena sastanka očekujem za najviše pola sata. Pet: u ime Lovačkog društva Lisabona obavešteni su

Lovački savezi Severne Italije, Slovenije i Hrvatske da će te tokom naredne nedelje učiniti lične

zvanične kontakte sa njihovim Savezima tokom sledeća 72 sata...

Paralelno sa glasom u centralnom kompjuteru "Mekintoš" je to direktno ispisivao u na ekranu

"laptop-a".- ... Šest: nažalost nema direktne avionske linije Lisabon-Trst, pa sam obezbedio kartu za

Vas, gospodine Dominikanac, sa presedanjem u Rimu. Letite "Al Italijom", broj leta I-243 na dan 16.

januar 2003. godine u 6,30 časova ... Predviđeno sletanje u Rimu je 8,45, a u Trstu oko 11,30 časova...

Na aerodromu "Fjumićino" u tranzitnoj zoni imate 45 minuta vremena između sletanja i

poletanja. Sedam: prikupljeno ukupno 27.253 teksta u kojima se pominje trenutni premijer Srbije, a od

toga na poseban zahtev, sa pet odabranih karakterističnih reči, skrećem pažnju na podfajl od 876

tekstova koje sam izdvojio. Osam: uspeo sam neidentifikovano da se umrežim sa svim kompjuterima

koje ste zahtevali, osim sa Centralnim računskim operatorem Vojske Srbije i Crne Gore...

Nastaviću da tražim mogućnosti da ovu moju manjkavost ispravim. Devet: sva tražena

dokumenta na zadata imena biće pripremljena na originalnim formularima u sledećih 87 minuta...-

Hvala Dominik, odlično ste obavili posao, baš kako se to od Vas i očekuje - reče ozbiljno Korteš, a na

ekranu "Mekintoša" pojavi se veliki lepi žuti "smajl". Na verbalnu pohvalu, mašina je reagovala

smeškom.- Pobogu zar su ih već doveli do emocija - pomisli, ali mašina nije više imala reakcija, što

odobrovolji Korteša:- Hvala bogu, još ne mogu da čitaju misli!

Page 32 of 57

Pope se na sprat, malim ključićem otključa veliku staklenu vitrinu sa oružjem i u kofer od

aluminijuma složi stručno probrane puške: dva karabina različitih kalibara, dve sačmarice tipa boker,

sa "pumper" repetiranjem, klasičnu dvocevku kundaka okovanog srebrom i jednu malokalibarsku

vinčesterku. Pored toga, spakova i četiri snajperska uređaja i aparaturu za skenersko obeležavanje cilja

u noćnim uslovima infracrvenim snopom navođenja. Popuni carinske deklaracije, i sve overi pečatom

Lisabonskog saveza lovaca. Kovčeg sa oružjem smesti u "Džip Čiroki" crne boje sa zatamnjenim

staklima. Auto je bio posebne izrade, blindiran, sa neprobojnim staklima za municiju do kalibra od 10

milimetara. U prtljažnik džipa, po koga će doći vozač iz železnice, stavi i jedan lap-top starijeg tipa sa

jakom metalnom kutijom srebrne boje.

Siđe u podrum, pa ponovo pozdravi mašinu:- Pretpostavljam gospodine Dominik da ste završili

uspešno sav posao, što me svakako raduje.- "Mekintoš" opet na ekranu odslika "smajl", a glas mašine

je prosto sijao zadovoljstvom:- Sve je urađeno kako ste naredili. Sve dopune, potvrde vremena i

ispravke su unesene, sva dokumenta su odštampana, molim Vas, gospodine Dominikanac, da

pregledate dokumenta i proverite da se slučajno nije potkrala greška.

Na trima štampačima raznih formata stajala je gomila falsifikovanih papira: pasoša,

dokumenata, potvrda, iskaznica, dozvola i bankovnih kartica na tri različita imena.- Nema potrebe,

prijatelju moj, imam u Vas puno poverenje!- "Mekintošov" smajl je pulsirao u različitim bojama.

Mašina je zaista bila srećna.- Sve dok se ponovo ne vidimo, gospodine Dominik, komuniciraćemo

preko "lap-topa" - reče Korteš.- Biće mi zadovoljstvo... Na žalost još nisam ušao u Centralni računski

operater Vojske Srbije i Crne Gore, ali nastaviću i dalje sa pokušajima...

Ko je Rusima ukrao formulu za metak od leda

Italija, Trst, četvrtak, 16. januar 2003.godine, lokalno vreme 15,00 sati

Kiša je padala u mlazevima i naletima. Trst je bio poklopljen tmastim oblacima. Veliki talasi su

drmali kamenu obalu. U hotelu "Savoj" šefu recepcije morao je da tutne u džep sto evra kako bi dobio

apartman "Viena", najluksuzniji moguću hotelski smeštaj. Kada su ga obavestili da je poručeni "taksi"

spreman sišao je u lobi starog i otmenog hotela obučen u teget sako, svetlo sive pantalone i crne cipele

na kojima kao da je stajala etiketa sa cenom od 500 evra. Želeo je da ostavi utisak. Nigde odelo i stil

oblačenja ne ostavljaju utisak kao ovde. Na zgradi koja ima broj 62 u Via Brofeto stajala je mala

mesingana firma koja je obaveštavala da je tu sedište Konstrukcionog biroa za izradu raritetnog oružja

ručne izrade, vlasnika dr Marija Face, puškara eksperta. - Čime mogu da Vas uslužim gospodine

profesore - posle teatralnog pozdrava odmah pređe na stvar dr Mario Faca uplićući svoje debele i

kratke prste šaka.

Page 33 of 57

Umesto odgovara, došljak mu dade iz džepa izvađeni urolovani paus papir sa tehnički do

savršenstva urađenim performansama i vrstama materijala za jednostavnu jednometnu pušku, tešku

svega 2,2 kilograma. Prema crtežu oružje je imalo cev, mehanizam za okidanje, prelomni neobični

kundak, i snajperski nišan sa jednim neobičnim dodatkom. Svi delovi su se rasklapali, tako da su mogli

da se postave u metalnu tašnu na primer jednog "lap topa". Uz taj papir, dr Mario Faca dobi još jedan

paus sa tehničkim nacrtom municije, kao i hemijskim sadržajem zrna, i poručenom količinom.

Skoro pet minuta bila je grobna tišina. Dotore Faca obilato se znojio po ćeli i čelu...

A onda prošaputa:- Ja sam impresioniran, sinjore profesore. Ako ste ovo Vi smislili, i nacrtali,

onda ste genije za vatreno oružje. Ovo je prosto savršeno! Nadam se da ću moći da odgovorim Vašim

željama!

Francuska, Pariz, nedelja, 19. januar 2003.godine, lokalno vreme 8,30 sati

Roj Kob, specijalni savetnik američke firme MICC-a, na svom putu od Vašingtona do Zagreba,

svratio je u Pariz.

Nije on želeo samo da čestita svom starom znancu Žan Žaku Treveru, napredovanje u službi,

već je želeo da mu ponudi jako važnu informaciju koju francuski FOS nije mogla nikako da ima.

Naime, pošto je unutrašnja kontrola i kontrašpijunaža NATO snaga provalila unazad godinu dana, više

francuskih oficira, koji su za ljubav, ili novac, odavali važne NATO tajne srpskoj strani, Briselska

centrala Severnoatlantskog pakta je Pariz skoro potpuno odsekla od važnih informacija.

Roj Kob i Žan Žak Trever upoznali su se u JSOgonu, sredinom sedamdesetih, kada je Francuz

kao poručnik bio oficir za vezu Pariza u američkom štabu intervencionističkih snaga u Vijetnamu. Nije

to bilo neko bog zna kako veliko prijateljstvo, jer Kob je, u stvari, morao da nadzire rad i saznanja

francuskog vojnog obaveštajca, ali lični kontakti nisu prekidani. Ko zna: ko sve može i kada, dobro da

dođe u tako mutnim, opasnim i nepredvidljivim poslovima kao što je špijunaža, smatrali su obojica.

Sreli su se, sada u Parizu, u sali za doručak hotela "Grand Palas", gde je Kob odseo na jedan

dan. Pošto su se ispozdravljali, ispričali jedan drugome kako su im familije, Roj Kob pređe na stvar:-

Mon ami, ti dobro znaš šta moja firmi radi u Bosni i Hrvatskoj. Imam pouzdanu informaciju da je u

Hagu spremna, javno još neobjavljena optužnica protiv hrvatskog generala Ante Gotovine. Koliko

znam on je tvoj čovek, ili bi bar po logici stvari trebalo da bude, pošto je bio oficir i u Legiji stranaca.

Odmah da budemo jasni, mogu da mu obezbedim u samoj Hrvatskoj. zvanični nestanak, ako je to tebi

u interesu...- Ima li Hag na jelovniku još koga bivšeg legionara iz tog regiona? - Odgovori pitanjem

vrlo zainteresovan za ove vesti novi šef FOS-ovog odelenja za Balkan.- Ima... Traže i nekog Milorada

Lukovića zvanog Legija. Čini mi se da je do skora taj bio komandant specijalaca policije Slobodana

Miloševića... Njega, ako te interesuje, na žalost, ne mogu da zaštitim. Koliko sam saznao, aktuelne

vlasti, i u Zagrebu i u Beogradu, spremne su da ovu dvojicu bez mnogo buke isporuče Karli del Ponte.

Page 34 of 57

Predsednik Hrvatske i premijer Srbije, dali su lično časnu reč, da će to uraditi vrlo brzo. Izgleda da

tvoji ljudi sve slabije stoje na Balkanu, mon ami! - žvaćući kajganu sa slaninom, reče Roj Kob.- Neću

da krijem, ovo su mi vrlo važne informacije. Ako možeš, pomogni generalu Gotovini da nestane, a ja

ću se sam pobrinuti za sudbinu Legije...

Šta je cena ove usluge Kob, da se ne foliramo?- Priča se da ti imaš najviše uvida u pripremanje skorog

atentata na nekog važnog političara na Balkanu... Da bih bio u toku stvari, kaži mi koliko možeš nešto

o tome...- Reći ću ti sve što znam - slaga, naravno, Žan Žak Trever. - Prema mojim saznanjima, atentat

na predsednika Hrvatske je varka, jer je prava meta u Beogradu premijer Srbije. Moji ljudi su čak

došli do jedne e-mail adrese, za koju pretpostavljaju da je negde na Pirinejskom poluostrvu i koju

kontroliše čovek za koga se tvrdi da je već akontirao 15 miliona evra za ubistvo šefa vlade u Srbiji. Ja

sam poslao poruku na tu internet adresu, ali već tri dana nema odgovara. Možda je adresa lažna ili

možda čovek jednostavno ne želi kontakt sa mnom.

Italija, Trst, nedelja, 19. januar 2003.godine, lokalno vreme 17,00 sati

Čim se vratio iz posete samostanu "Sveti Bonifacije", Domikinac je za petnaest minuta

spakovao stvari, izmirio hotelski račun, seo u svoj "džip čiroki" i odvezao se do puškara Marija Face.

Porudžbina je bila gotova.- Sinjor dotore, veći ste stručnjak od mene! Odajte mi tajnu šta je

bilo u onoj termos flašici, za koju ste mi rekli da je otrov... Ja nisam budala i znam kao i svaki učenik

srednje hemijske škole da metak od leda, zbog specifične težine materijala, ne može na 400 metara

daljine da se ponaša isto kao olovno tane...

Probali smo pušku i municiju koju smo napravili po Vašem planu i uputstvima. Stvar funkcioniše

savršeno. Neću da krijem, napravili smo kvalitativnu i kvantitativnu hemijsku analizu one tečnosti, za

koju ste rekli da je otrov, ali nismo otkrili u čemu je štos... Odajte mi tajnu, plaćam svaku cenu!- Cena

je: milion dolara! U kešu, naravno, dotore Mario - mirno odgovori Dominikanac.

Mario Faca se ukočio:- Ako se ne šalite, onda zaboravite na moju znatiželju.

Dileri droge i tajne službe destabilizuju Srbiju

Hrvatska, vojnopomorska baza Veruda, kod Pule, ponedeljak, 20. januar 2003. godine, lokalno

vreme 7,00 časova

Poručnik bojnog broda hrvatske mornarice, Ivan Tulić, pio je u kantini baze "Veruda" čaj i

čitao pismeni izveštaj dežurnog oficira od noćas:- Po dojavi i naređenju iz Obaveštajnog centra HRM

u Splitu, torpedni čamci hrvatske ratne mornarice "Smjeli" i "Hitri" presreli su italijanski gliser

tršćanskih oznaka "TS - 0459" oko 03 sata i trideset pet minuta dana 20. januara 2003. godine, na tri

Page 35 of 57

milje zapadno od Velikih Brijuna i prisilom ga sproveli u ratnu luku Veruda. Takođe, po naređenju iz

Obavještajnog centra HRM u Splitu, vlasnik glisera, italijanski državljanin Đankarlo Amoreto

pritvoren je. Saslušan, potpisao je iskaz u kome tvrdi da se tokom noći pogodio sa portugalskim

državljaninom, Miolo Sančezom pomorskim časnikom trgovačke flote, da ga za 1.500 evra noćas

preveze svojim gliserom do pomorske luke Pula. Novac nađen kod Amoreta je uz potvrdu oduzet.

Miolo Sančez, sa dokumentima portugalskog državljanina, takođe je pritvoren, ali mu prtljag i

stvari nisu oduzeti, po posebnom naređenju iz Splita. On nije saslušavan jer niko od naših časnika ne

govori portugalski. Dok je išao prema Centru veze, Tulić je razmišljao ko bi to u Puli mogao dobro da

zna portugalski.- Gospodine, poručniče bojnog broda imate na specijalu Glavni stožer HV iz Zagreba

- reče dežurni telefonista i pruži mu slušalicu.- Poručnik Tulić? Ovdje je admiral Lovrak! U potpunosti

sam izvješten o događajima od jutros. U vezi prisilnog uplovljanja glisere iz Trsta, u bazu "Verudu",

naređujem: odmah oslobodite tog talijana, vlasnika glisera, vratite mu njegove stvari i plovilo, te mu

dozvolite isplovljavanje u pravcu koji on to želi. Drugo, naređujem: prema gospodinu Miolo Sančezu

ponašati se krajnje uljudno. Zrakoplovom iz Zagreba za Pulu, već leti gospodin Roj Kob, američki

savjetnik pri našem Glavnom stožeru Hrvatske vojske koji će preuzeti svu dalju skrb nad dotičnim

portugalskim pomorcem trgovačke flote. U sobi za odmor dežurnog oficira vojnopomorske baze

"Veruda", kod Pule, Dominikanac je spavao, ili se pravio da spava. Na šum otvaranja vrata kroz malo

otklopljene zenice ugleda jednog civila koji mu se polako približava.- Ja sam Roj Kob, prijatelj iz

JSOgona, a ako ste Vi...- Elena, naravno - odgovori odmah Dominikanac.

Ruska federacija, Moskva, utorak, 21. januar 2003.godine, lokalno vreme 14,55 sati

Sašenjka, sekretarica generala Genadija Vasilijeviča Rodina, je dobila, crvenu kao krv, ružu.

Jednu, ali prelepu, skupu i uvoznu. Rekla je samo:- Ah, mili moj, nisi trebao... - pa dodala - a šta će

reći ona tvoja Ninočka!? Major Mihail Mojsijevič Tintov je držao žutu fasciklu i pitao:- Kako je danas

raspoložen Rodin?- Izgleda da nije dobre volje!

Kad je ušao kod šefa odelenja "B" Ruske informativne agencije, negdašnjeg NKVD-ea,

general Rodin majora Tintova ne ponudi da sedne, već suvo reče:- Da čujem izveštaj!- Gospodine

generale, sve sam napisao u raportu...- Nisam tražio da čitam majore, već da čujem i to ukratko. Ako

bude potrebe, čitaću...

Dakle, slušam! I zašto ste preimenovali šifru akcije praćenja koja Vam je poverena? Iz šifre "Dunav" u

šifru "Kenedi"? Izgleda da ste mnogo gledali filmovi o Džemsu Bondu...- Gospodine generale, po

mojim saznanjima premijer srpske vlade biće ubijen snajperskim metkom - i to leda! Mislim da pravi

ubica nikada neće, zbog toga, biti otkriven, što mi je dalo ideju i podsećanje na atentat u Dalasu pre

četrdeset godina.- Kakav metak od leda, šta to bulaznite, čoveče?- Puška jednometka, neobično duge

Page 36 of 57

cevi, ručne izrade, kupljena je od jednog proizvođača raritetnog oružja u Trstu, pre nekoliko dana,

kao i 50 specijalnih metaka koji umesto klasičnog olovnog taneta imaju odlivke od leda.

Kada žrtva bude pogođena takvim metkom, onda...- Ne uči pope vladiku - dreknu general

Rodin. Atentati sa mecima od smrznute vode su poznati, ali ta stvar funkcioniše samo iz neposredne

blizine, na metar-dva razdaljine...

Puška i snajper podrazumevaju, naravno, veće razdaljine asasina i mete, a već na deset metara

metak od leda ima sasvim drugu putanju, posle 50 metara gotovo nepredvidljivu i sasvim

nepouzdanu...- Gospodine generale -mirnim, ali odlučnim tonom major prekide šefa i nastavi. -Možda

su propustili da Vas izveste, ali već tri meseca naši hemičari iz RIA - laboratorije raspolažu

hemikalijom koja pomešana sa vodom uz određeni pritisak, ledenom metku daje specifičnu težinu

olovnog zrna!

General Rodin je na to već besno vikao:- Hoćete da kažete Tintov, da je budući atentator na

premijera Srbije iz redova RIA? Kako se usuđujete? - Nisam to ni rekao, ni pomislio, ali, ili su

hemičari na primer, laboratorije MI-6 došli do istog saznanja, ili je formula hemilije ukradena,

provaljena i prokrijumčarena bez našeg znanja na Zapad!

Malo se smirivši general Rodin spusti glas:- Dalje, grofe Minhausen... Šta ima dalje?- Jedan

Portugalac, tačnije čovek koji se prestavlja kao veletrgovac svilom i drugim finim tkaninama, koji je

naručio i debelo platio puškaru iz Trsta, da po njegovim nacrtima napravi oružje i municiju, trošio je

mnogo novca u malo dana po Italiji. On nije stradao u raketiranju automobila tipa "džip čiroki" koji je

njegovo vlasništvo. Iz hrvatske vojnopomorske baze "Veruda" kod Pule, naš čovek je izvestio da je isti

Portugalac preuzet od strane MICC-a i da mu se od tada gubi svaki trag.- Dalje... Sada već

zainteresovano nastavi general Rodin.- Naša mreža u Francuskoj javlja da je jedna grupa

organizovanih srpskih krijumčara, trgovaca i rasturača droge, koja se inače bavi i otmicama bogataša

u Srbiji, instruisana da pripremi atentat na srpskog premijera...- Ko je dao instrukcije!? - Upita

Rodin.- Potpukovnik legije stranaca Žan Žak Trever, i to još dok je bio samo zamenik šefa

obaveštajaca FOS-a. Od kako se Fransoa Lavanš ubio, Trever je došao na njegovo mesto, ali

instrukcije nisu povučene.- A Beograd? Kako reaguju službe bezbednosti u Beogradu na sve to? - Šef

sektora "B" u RIA, sad je već vrlo pažljivo i smireno slušao izveštaj majora Tintova.- Gotovo da imaju

sve informacije, kao i mi. Ali, preovladava zaključak da je sve to kamuflažna igra, jer smatraju, da ako

neko zaista želi da ubije njihovog premijera - ne bi to oglašavali na sva zvona. Vrh kontraobaveštajnih

službi u Srbiji, kao što i sami znate, pun je duplih agenata, i umirujuće analize o spremanju navodnog

atentata, koje serviraju i samom premijeru, plod su opšte pometnje i izbušenosti u službi nacionalne

bezbednosti Srbije.

Page 37 of 57

Legija stupa na scenu

Bugarska, Vitoša iznad Sofije, petak, 24. januar 2003.godine, lokalno vreme 20,30 sati

Milorad Luković, zvani Legija, kitio je novčanicama od po pedeset evra svirače ciganskog

orkestra iz Vranja. Trpao je evre u grla truba i trombona, violinisti za gudalo, harmonikašu lepio za

čelo... Pevačici je strpao celu stotku među sise, kada je posle pesme "Moj Milane kad, u vojsku

pođeš...", zapevala "Srpska se truba s Kosova čuje..."

Žan Žak Trever je bio nezadovoljan ovakvim ponašanjem, pa kada je Milorad konačno seo za

sto i prihvatio se čaše, šef FOS-a za Balkan reče:- Mišel, ovakvim ponašanjem nepotrebno skrećete

pažnju na nas... To je protivno svakom pravilu konspiracije! Ja protestujem i napustiću restoran

smesta, ako ne prekinete!- Sereš Žak kao foka - reče na srpskom Legija, pa nastavi na francuskom: -

Možda ste Vi, šefe, svetska faca u svom poslu, ali oprostite, o Srbima i njihovom mentalitetu malo toga

znate. Oko nas ima i braće Bugara, ali oni su Vam mnogo slični Srbima. Moglo bi se reći da su isti

Srbi. Baš ovakvim ponašanjem u kafani, ja skidam svaku sumnju sa nas! Ko bi pomislio da ovako

zagrejani i polupijani kafanjerosi vode važne urotničke razgovore o tome kako da skenjaju jednog

prem...- Mišel, tiše, zaboga! - stavi svoju šaku preko Legijinih usta Trever.- Idi, bre, begaj - reče srpski

Legija, pa nastavi sasvim ozbiljno na francuskom: - Od kelnera, muzike, gostiju, pa do onog što po

kafani prodaje ruže ukradene sa groblja danas popodne, sve su moji ljudi. Kao i straže napolju, na

kilometar oko hotela. U životu šefe niste bili na sigurnijem mestu! Osim toga, ako me onaj sa

minđušom u uvetu pošalje u Hag, kako ću u Ševeningenu moći muzici da platim da mi peva: "Ko to

sinoć kroz Topolu prođe?" ili "Ide Mile Lajkovačkom prugom". Kako!?- Muzika tuš! - Neredi srpski i

dodade. - Onu našu, pravu...

Na te reči svi ustadoše od stolova, mnogi iz džepova povadiše crvene beretke i staviše ih na

glavu. Čak su i kuvari izašli iz kuhinje, pa kad Cigani iz Leskovca odsviraše prve taktove grmnu

složna pesma. Od siline glasova, kod refrena "...zbogom leto, jeseni i zimo, odlazimo da se ne vratimo"

- luster od kristala se zanjihao. Kada pesma prestade odjednom, kako je i počela, Trever upita:- Šta je

ovo bilo Mišel? Kakva je ovo pesma?- To je pesma srpskih vojnika Kneza Lazara kada su polazili u

Kosovski boj protiv Turaka 28. juna 1389. godine! - Reče Legija, a kada šef obaveštajnog i

kontraobaveštajnog odelenja FOS-a za Balkan opet mahnu rukom:- Dežavi. Opet srpska patetika koja

ništa ne dokazuje...

Milorad Luković, zvani Legija, unese mu se u lice:- Ovo je patetika, taman koliko i Vaša

"Marseljeza", gospodine Trever!- Šta pričate Mišel, pa "Marseljeza" je himna.- I ovo je himna,

gospodine Trever! - I dalje se Legija unosio u lice Francuza.- Čija himna, kakva himna?- Zvanična

himna JSO-a, Specijalne antiterorističke jedinice MUP Srbije, iz milošte zvanih "crvene beretke",

najelitnije, najspremnije i najbolje naoružane vojne formacije te veličine u ovom delu sveta...

Page 38 of 57

A tom jedinicom ja komandujem! Ja i Bog!- Pa, zar Vi niste smenjeni sa tog položaja, Mišel?-

Videli ste i sami koliko sam smenjen. Ovi što su stajali i pevali su sve moji odani momci. Vi ste

potpukovnik Legije stranaca. Imate li moći da 50 francuskih legionara odvedete u Španiju, i da tamo u

javnom lokalu otpevate himnu Legije stranaca?

Trever se zamislio, jer ga je njegov glavni čovek u Srbiji uverio da je, ipak, moćan.- Kako će te

da rešite svoj glavni problem Mišel? Kako će te da izbegnete da Vas, i dobar deo ovih momaka, Vaš

oficijelni šef, premijer srpske vlade, ne pošalje u Ševeningen? - Upita direktno Francuz.- Nateraću ga

da podnese ostavku - odgovori mirno Legija. - Kako? Videćete i sami...

Neće "crvene beretke" da izvrše avanturistički državni udar, iako bi takav potez verovatno

uspeo, pošto bi nas u tome sigurno podržao i dobar deo vojske. Neće pripadnici JSO-a ni da ubiju

premija, jer mi smo se svi zakleli i potpisali da niko od nas nikada neće proliti srpsku krv! Mi ćemo

kobajagi organizovati atentate sve dok on iz straha sam ne podnese ostavku.- Pa kako je to moguće u

državi, gde postoji još bezbednosnih snaga, osim Vaše jedinice, gde postoji sud i sve ostalo... - čudio

se Trever.- Skoro sve političare na vlasti u Srbiji, na ovaj ili onaj način, ja držim pod direktnom

kontrolom. Tako je i sa ministarstvima policije i sudstva. Tako je i sa većim delom sadašnje političke

opozicije... Svi su se oni kupali u bazenu u Šilerovoj ulici... Svi su slikani kako se brčkaju! Svi su

snimljeni kako ulaze i kako izlaze iz Šilerove...- Šilerova ulica? Gde je to? Šta je tamo, Mišel? -

Interesovao se Trever, sve više verujući ovom grmalju od čoveka da on jeste stvarni gospodar Srbije.-

Šilerova je jedna mirna ulica na periferiji grada. Tu je pravi glavni štab JSO-a. Odatle ja komandujem

Srbijom. Jednom rečju, gospodine šefe, premijer je moja briga. Neće on, ni mene, a ni moje ljude slati

u Hag! Ja sam ga, kao što znate, doveo na vlast, ja ću ga i skinuti! Kao što sam uhapsio i odveo u Hag

i - Miloševića!- Koliko mislite da će biti dovoljno tih lažnih atentata na premijera, pre nego što on ne

podnese ostavku?- Ne više, od dva ili tri... Svi su ljudi, na kraju, kukavice! Svi će to biti javni i odmah

objavljeni u beogradskoj štampi, koja je većim delom, takođe pod mojom kontrolom. Sve će početi

tako, a to će te i lično pročitati u novinama, da se premijer povredio na rekreaciji, igrajući fudbal...-

Ne znam, da li ste čuli, ali Hag od Hrvata traži isporuku generala Gotovine, a čujem da je tamošnja

vlada spremna da ga preda - okrenu temu Trever.- Da, čuo sam...

Poručite Gotovini, da ako nije siguran u Hrvatskoj, da dođe kod mene u Srbiju! Ja ću ga

zaštititi!

Izrael, Tel Aviv, nedelja, 26. januar 2003.godine, lokalno vreme 10,30 sati

U hotelu "Kfar Makabioh", na sedmo spratu, posle dužeg perioda svi članovi "Lige Gideona"

bili su prisutni na redovnom sastanku.Već skoro pola sata Danijel Kišun je kao priče iz starog Zaveta

čitao sižee scenarija koje su napisali najvrsniji pisci filmskih storija iz Holivuda. Stiglo je devet priča,

a sve na temu šta bi moglo da se dogoditi u Srbiji, Evropi, pa i u svetu, kada bude asasiran premijer

Page 39 of 57

vlade u Beogradu. Stari Ben Jakšar, zvani Dik, pošto se dobro iskašljao, iskoristio je svoj nesumnjivi

autoritet u "Ligi Gideona" i prekinuo Danijela Kišuna aktuelnog šefa Nacionalne službe bezbednosti

Izraela:- Dosta je tog holivudskog sranja, Kišun! Pročitaj nam krajnje i ozbiljno predviđanje naše

službe analitike na osnovu tih filmskih maštarija.- U redu...

Ako se ostala gospoda slažu, hipotetična priča je sledeća: premijer je ubijen snajperskim hicem

u Beogradu. Vlada Srbije je zbog toga uvela vanredno stanje u državi koje su podržali ambasadori

zapadnih zemalja. Vrlo brzo, posle nekoliko sati, tamošnje službe bezbednosti su otkrile da iza ubistva

premijera stoji organizovana zavera oficira, policajaca, dela podzemlja i ljudi koji su se plašili

izručenja međunarodnom sudu u Hagu zbog ratnih zločina... Za nekoliko dana, biće uhapšeno na

stotine, ako ne i hiljade poznatih ličnosti, biće pohapšeni direktni izvršioci atentata, ali pravi

organizatori ostaće nedostupni.- Tipično za Srbe - prostenja Dik Jakšar - tamo se nikad nije znalo šta

se zapravo dogodilo! Ima li krajnjeg zaključka analitike?

- Ima... Prijem Srbije u Evropsku Uniju odgođen je na neodređeno vreme, dolazi do rasprodaje

nacionalne ekonomije i prirodnih resursa, Kosovo se osamostaljuje i otcepljuje u narednih tri do četiri

godine, zajednica sa Crnom Gorom se raspada, žestoki nemiri i sukobi u Raškoj oblasti, odnosno

Sandžaku, gde je većinsko muslimansko stanovništvo, ozbiljne autonomaške pretnje u Vojvodini...-

Neka se Jehova smiluje tom narodu! - gotovo uglas rekoše nekoliko članova "Lige Gideona".

- Još mogu da Vas izvestim - nastavi dalje Danijul Kišun - da je venecijanski kardinal Cecilio

Boniventura obavestio nemačku CSBD da je plaćeni ubica, poznat pod imenom Asasin iz Karakasa,

prošle nedelje iz Italije prešao na teritoriju Balkana i da se približava Beogradu. General fon Herbert

organizovao je brojne zasede i sačekuše na italijansko - slovenačkoj granici. Boniventura je Nemcima

dostavio fotografiju i video zapis sa likom dotičnog ubice iz Karakasa. Jedan džip-čiroki je po

zvaničnoj istrazi iz nepoznatih razloga odleteo prošle nedelje uveče u vazduh čim je prešao na

teritoriju Slovenije. Identifikacija dva leša je bila nemoguće, jer je upotrebljeno oružje i eksploziv

razorne snage...

- Koliko je meni poznato Asasin iz Karakasa je već dve godine mrtvo poštansko sanduče londonskog

MI-6 - reče mlađani Isak Sabat, odskora šef "Šin Beta".

- Da, da, prepredeni vatikanski špijuni su opet sprečili stvar. Biće da je to "Dominiknac", ili što je još

verovatnije, Josef iz Kambere - zaključi Dik Jakšar dodavši - što opet znači da predviđanja naše

analitičke službe ne vredi ni pola lule duvana! Na tog nesrećnog srpskog premijera obrušio se neko

mnogo ozbiljniji od lokalnih Srba, koji jesu spremni na urote i atentate, ali ovo je, gospodo, nešto

krupnije... Mnogo krupnije. Daj Bože, da jedan od ta dva leša u Sloveniji neko od asasina, ali sevanje

u desnom ramenu mi govori da to nije tako.

Kada je Danijel Kišun prestao da govori, stari Jakšar opet uz kašalj, reče:- Zapamtite, ako smo

pametni, ni jedan Jevrej ne sme da se meša u ovu rabotu! Amin!

Page 40 of 57

Još jedan atentator, preko Tirane, kreće na srpskog premijera

Hrvatska, selo Lončarica kod Virovitice, nedelja, 26. januar 2003.godine, lokalno vreme 19,45 sati

Dominikanca je, Roj Kob, specijalni savetnik MICC-a, smestio u bivši motel, "Lovačka kuća",

u ataru sela Lončarica, udaljenom 8 kilometara od Virovitice, gradića tik uz hrvatsko-mađarsku

granicu na Dravi.

Dominikanac je isprobavao svoju pušku i municiju kupljenu u Trstu. Ispalio je pored ostale

municije i 15 metaka od leda, snajpersko-nišansku opremu dovodeći do savršenstva. Ni jedan metak

dotorea Face iz Trsta, zasad nije slagao.

Srbija, Novi Beograd, ponedeljak, 27. januar 2003.godine, lokalno vreme 9,00 sati

Milorad Luković, zvani Legija, bez pratnje i obezbeđenja hitao je do jednog od onih solitera u

Novom Beogradu koji su ljudima sa strane izgledali bezlični i svi isti. Nosio je plavu platnenu torbu u

kojoj je bilo više desetina novih mobilnih telefona. Do ovog solitera, dovezao se zelenim automobilom

marke "jugo". Šiptaru i Kumiću zakazao je sastanak u stanu broj 87. na osmom spratu ovog solitera.

Stan je bio nedeljama ranije unajmljen za debele pare i bio je to samo jedan od skoro 100 stanova koje

Legija koristio u Beogradu i po okolnim naseljima, a služio je za ovakve nejavne zgode.

Kad je otključao konačno vrata i stupio nogom u stan, Legija oseti prislonjenu cev pištolja na

potiljak.- Drugi put bi bilo pametnije da pozvoniš. Pa, pošto te mi prepoznamo kroz špijunku, onda te

lepo pustimo da uđeš - Kumić je bio ozbiljan, a Šiptar, drugi čovek koji je bio u stanu, se samo

smeškao. Šiptar i Kumić su bila dva žestoka momka sa beogradskog i srpskog asfalta, odnosno

pripadnici novokomponovane i okrutne mafije. Oni su preživali silne sačekuše i pokušaje likvidacije,

samo tako što su blagovremeno poubijali više desetina, isto tako okrutnih kriminalaca, koji su žarko

želeli njih da ubiju, ali su, ipak, bili sporiji. Nije bila nikakva tajna ni da je država Srbija, još dok je

njom upravljao Slobodan Milošević, Kumića i Šiptara, a preko Legije, ili drugih policajaca, direktno ili

indirektno unajmljivala da nekog smaknu, koknu, ili "overe u glavu u sred podne i na sred Terazija" -

što se kaže. Zauzvrat, ta ista država je preko policije dozvoljavala Šiptaru i Kumiću da obavi poneki

posao u trgovini drogom i za svoj račun ili groš. - Od danas smo u dubokoj ilegali! - Legija je govorio

polako i razgovetno, znajući da će ga Šiptar odmah shvatiti, jer je to bistar momak, što se za Kumića

nije baš moglo reći, pa je sve tokom ove konverzacije sve bilo prilagođeno njemu.- A što smo u

dubokoj ilegali? Zar tvoji ljudi iz MUP-a više ne mogu da nas štite - interesovao se Kumić.- Ćuti, bre,

Kumić! Ti si glup da to shvatiš! - Intervenisao je i Šiptar. - Pa šta ćemo mi to od sada da radimo?- Da

ubijemo predsednika vlade, budalo! - Ne izdrža da se ne izleti Šiptar.- Koga da ubijemo? Predsednika

Vlade? Naše vlade? Pa, Vi niste normalni! Ko će onda da nas štiti od pajkana i suda?! Nije on mislio

Page 41 of 57

ozbiljno - da se obračuna s nama! Kumić se bio jako uplašio i jako uzbudio, na šta je Legija morao da

reaguje i da urazumi obojicu:

- Prvo i prvo, Šiptare, ko je ovde glavni? Ko izdaje naredbe i ko objašnjava poslove? Ja ili ti? Drugo,

Kumiću, nije tačno da hoćemo da ubijemo, predsednika naše vlade! To se Šiptar samo šalio. Mi

hoćemo Kizu samo da, kao šatro, pokušavamo da ubijemo, pa da se on od toga uplaši i da podnese

ostavku na mesto predsednika vlade... Nemamo puno vremena, Šiptare. On ozbiljno preti da nas sve

isporuči Hagu! To ne smemo da dozvolimo. Moramo da ga uklonimo sa tog mesta, da podnese

ostavku, ali da se zna da je ostavku podneo, jer smo hteli da ga koknemo. Dakle, i onaj što dođe na

njegovo mesto, posle njega, ima da ima zort od nas i da mu ne padne na pamet da nas sprema za

Hag...

Ruska federacija, Moskva, utorak, 28. januar 2003.godine, lokalno vreme 11,00 sati

I danas je major Tintov ponovo proučavao izveštaje ruskog agenta iz SAD koji se potpisivao

šifrom "žurnalista BBC-a", kada mu se na ekranu kompjutera pojavi najava da mu je na raspolaganju

najnovija informacija sa terena vezana za dosije "Kenedi".Obaveštajni centar RIA sa sedištem u

albanskom zgradu Skadru, javljao je sasvim pouzdanu i proverenu vest da je u Tiranu, avionom iz

Damaska sleteo, u svetu poznati atentator za novac - Jozef iz Kambere! Centar RIA-e iz Skadra smatra

da će asanin, Jozef iz Kambere, preko Kosova i Metohije odmah krenuti za Beograd da ubije

predsednika Vlade Srbije!- E, vala danas, imam s čime pred Rodina izaći! - Pomisli Tintov i odluči da

pre 15 časova zbriše u grad da bi kupio žutu ružu za Sašenjku.

General Rodin prodorno pogleda majora iz analitike, koji je pretendovao da postane pukovnik

RIA-e, ako odgovori na ključno pitanje: ko i zašto želi smrt predsednika srpske vlade pre polovine

marta 2003. godine.- Onda hoćemo li već danas da trebujemo epolete pukovnika za Vas? Znate li

konačan odgovor majore? - Upita Rodin.- Dajte mi još nedelju, dve, gospodine generale, stvar je

mnogo zapetljanija nego što izgleda, a bojim se da srpski premijer neće biti jedina žrtva istog

nalogodavca, i istog razloga i cilja.

Umro Stevan Zec – 18.07.2004

2004. - Umro Stevan Zec, novinar i publicista (Zagreb, 1951- Beograd, 17. 07. 2004)

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/74443/Vremeplov+%2817.+jul%29.html

BEOGRAD (Tanjug) - Novinar i publicista Stevan Zec preminuo je juče u Beogradu posle duge i teške

bolesti. Kao profesionalni novinar stalno se zaposlio u listu "Večernje novosti" početkom 1973.

godine. Zec je bio urednik i novinar u "Ilustrovanoj politici", "Tempu", dnevnom listu "Politika"

redakciji "Borbe", Ju info kanalu, a objavljivao je tekstove, feljtone, reportaže i izveštaje iz

inostranstva u svim dnevnim i nedeljnim listovima u Beogradu. Bio je i ratni izveštač.

Page 42 of 57

Zoran Đinđić - Poslednji intervju:

http://www.youtube.com/watch?v=PB7GLqWXS4U&feature=related

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu

Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako

treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti s koliko je

državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik

i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

Ključna tema za Srbiju je status Kosova i Metohije, 4. februara je proglašena državna zajednica SCG.

Koliko to utiče na budući status KiM, mislim tu na Rezoluciju 1244?

- Samo proglašenje zajednice ne utiče mnogo, jer ona u potpunosti preuzima sve ono što je

imala SRJ, ali ono što se događa na terenu utiče puno. Znači, ta rezolucija SB je, prosto i jednostavno

rečeno, Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i

pitanje bezbednosti. Mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda

ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da

je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali

na tu rezoluciju, i mi smo pristali na tu rezoluciju i rekli smo „to je u redu, privremeno će

međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu“. I šta se u međuvremenu dešava? Oni su

otvorili taj depo, taj trezor, i počeli su te atribute da prenose na lokalne strukture. Iako je to sada

zakonodavna delatnost, ona se potpuno suvereno obavlja u Prištini. I zakoni se donose. Pogledajte

izvršnu vlast, imaju vladu koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju, onda sudsku, pogledajte

bezbednost, i čitav taj proces ide u pravcu da će jednog trenutka svi atributi državnosti biti preneti na

lokalne albanske institucije, a onda će međunarodna zajednica da kaže „hajde da vidimo kako će

Beograd i Priština da sarađuju. Imali smo dva potpuno nezavisna pravna, ekonomska i politička

sistema, e sada ih vi harmonizujte.

Ako ne možete, evo vam pet godina, pa se dogovarajte. Deset, pedeset, ali ste za to vreme izvan

evropskih integracija“. I kada smo mi shvatili da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa

do jednog trenutka kad će to moći mirno da se uradi, za to vreme se dižu standardi, određeni

kriterijumu se sprovode tamo na Kosovu i Metohiji, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a

iza paravana se stvara država. I onda sam ja podigao prašinu i paniku oko toga. Vi u svetu ništa ne

možete da uradite ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio

krizu. Rekao sam: „Hoćemo da se taj status odmah zna“. Oni kažu: „Nije vreme“. Kako nije, što ga

onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da

Page 43 of 57

odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na

Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate

Beograd? Pa, kao, „dobro to“. Nije dobro, to ne može da bude dobro. Znači, prva faza je stvaranje u

svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim

svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno. Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija

Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni

narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali

vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele

da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da

vidimo šta. Moramo vrlo otvoreno da govorimo o tome, kao kad imate gangrenu. Svet nije raspoložen

za to, a ja sam veoma zadovoljan zato što sam u Srbiji video da su ljudi mnogo raspoloženiji nego što

sam očekivao. To jeste kontroverzna i vruća tema, ali mislim da lideri moraju da otvaraju tu temu. Ne

da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme i da kažu tu i tu imamo problem. Deficit

spoljnotrgovinski, to nam je problem. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo

za dve, tri godine da uđemo u veliku dubiozu. Kosovo nam je problem. Ne možemo da zatvaramo oči

pred javnošću. Ja očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog

odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta, najkasnije jeseni, s određene

koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo

odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da

ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: „Ne, imam poštovanje za vaše prioritete, za

vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate je

igranka, ja to razumem i poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i

vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća obaviti“.

Uvažavajući ovo što ste rekli, postoji li ipak realna mogućnost da se Kosovo ipak otcepi od Srbije?

- Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga

onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste

odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva

vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da

albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete

da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi,

ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama

koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono

što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije

na Kosovu i Metohiji reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba

Page 44 of 57

kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno

pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije

nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se

vrate proterani Srbi i da oni malobrojni koji još nisu proterani imaju bezbednost. Ali, takođe, država

Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti

kaže „nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu“. Mi nećemo voditi rat sa SB,

ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore. To znači - bela smrt, u snegu ste, mislite

da vam je lepo, a u suštini postepeno umirete. I morate da se probudite, jer tog trenutka kažete ne, ja se

nalazim u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može

da vam iscuri i poslednja kap krvi. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno,

maksimalno povoljno za sebe, ali spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one

druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.

Kosovska ofanziva počela je zapravo proširenjem pitanja Kosova na regiju. Vaša izjava za Špigl o BiH

izazvala je mnogo reakcija.

- Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne

zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže - u redu, sve te

republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće

važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam,

jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz

bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike

Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja

suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada

državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je

opis stanja.

Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji me često

optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog

sistema je kao zakon gravitacije, posledica. Ako zakon gravitacije ni u jednom slučaju ne bi postojao,

ako imate čašu i stavite i ona ostane da visi u vazduhu, mislim da je poništen zakon gravitacije u celini.

To je upozorenje onima koji misle da na primeru Srbije mogu da sruše jedan princip koji je logično i

na štetu Srba sproveden, i koji su Srbi prihvatili.

Ne treba ispustiti istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili taj princip

nepromenljivosti granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina...

Mislim da je to jedan konstruktivan pristup, koji je u Sarajevu izazvao vrlo neopravdane i nervozne

reakcije, koje je, naravno, izazvao Vašington, a ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina.

Page 45 of 57

Oni su postavili pitanje motiva. Neko je rekao - to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog

trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora niti ja mogu dobiti međunarodnu podršku za to.

Naravno, mnogo sam više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit

koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za jednu stvar za

koju mislim da je od nacionalnog interesa.

Dakle, koliko sam vas razumeo, i dalje smatrate da u Srbiji odlučujete vi, a ne neko spolja?

- Apsolutno. O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni.

Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi su prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na

bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Čudim se kad to

čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava

Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji.

Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance

uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi tu bolest još imamo u Beogradu. Imamo

ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na

izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem,

zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi

mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja.

Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi

mogla ni slučajno da uradi.

Ali mi moramo sami kao građani, ali i kao ljudi, da zauzmemo taj stav. Poštujemo sebe,

poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se niko sa strane meša u naše

odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Da imamo ministre koji na takav poziv hladno

kažu - izvinite, nemam vremena za to, posle dva-tri puta bi odustali.

Pošto još imamo taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu

situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim

zemljama, kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju

nego što su druge zemlje.

Page 46 of 57

Zvonimir Trajković

politički analitičar

Beograd 14. april 2003.

http://www.trajkovic.rs/komentari/14.04.2003.html

Ubistvo Đinđića iz drugog ugla

Posle ovog tragičnog događaja izgleda kao da su svi krivi dok Srbija klizi stranputicom. Sve mi se čini

da su ovo dobro isplanirani završni taktovi definitivnog razbijanja Srba.

Mozaik definitivnog razbijanja Srba na vetrovitom Balkanu dobija poslednje obrise a zapadni

planeri kao da ubrzano sprovode dobro isplaniranu i koordiniranu akciju. Mi smo kao uvek iznenađeni,

preokupirani ličnim i uskostranačkim interesima i izvođači sitnih prljavih poslova na sopstvenu štetu.

Danima me proganja misao kome je u ovom momentu bilo potrebno ubistvo premijera Đinđića? Biću

slobodan da vam ponudim neka svoja razmišljanja koja će možda i istrazi pomoći da dođe do nekih

drugačijih zaključaka.

Malo je verovatno da neki »Zemunski klan«, obični narko dileri i u suštini sitni krimosi, imaju

potrebu i želju da ubiju premijera Vlade. Oni svakako znaju da bi jednim takvim ubistvom samo

navukli gnev policije na sebe a to im sigurno nije potrebno. Toj strukturi je potrebno da se što manje

talasa, kako bi »posao« išao u miru. Malo njima, malo policiji i ostalima u lancu i svi zadovoljni. Kao i

svuda u svetu, mogu da ubiju nekog novog konkurenta koji se ubacuje na njihovu teritoriju ali

premijera nikako. Mislim da se to donekle potvrđuje i sa dosad uhapšenim profilom ljudi. Policajci,

sudije, tužioci, advokati, poveća grupa narko distributera i uličnih pljačkaša.

Neke iznete insinuacije o organizovanom kriminalu povezanom sa političkim strankama i

ostacima Miloševićeve vladajuće ekipe su isuviše prozirne i neubedljive. Ti SPS-ovi vodeći kadrovi su

se povukli u mišije rupe zbog gomile putera koje nose na glavi, pa nit zbore nit romore. Nema u toj

Miloševićevoj »slavnoj gardi« junačine koji bi čak i pomislio na neko pučističko organizovanje a

kamoli tako nešto organizovao. SRS i Šešelj su od samog početka uporno dosledni u tome da se

uličnim i pučističkim metodama ne treba osvajati vlast. Ne zato što vlast ne vole, već zato što su od

sveta i ovako satanizovani pa im je potpuno jasno da vlast osvojenu vanparlamentarnim metodama

nikako ne bi mogli i da zadrže. SSJ i neke neformalne gupe ne treba ni pominjati jer je više nego

iluzorno pomišljati da njihova snaga može uzdrmati zemlju ili čak izvesti puč. Ako već govorimo o

puču, tako krupnu operaciju može jedino da izvrši vojska jer je to jedina ozbiljna, brojna i naoružana

grupacija u jednoj državi. Policija, pojedine specijalizovane jedinice ili neke neformalne grupe to nisu

u stanju jer bi se našle na udaru upravo te dominantne sile kava je vojska svake zemlje pa i naše.

Page 47 of 57

O iznetim budalaštinama, ne mogu to nikako drugačije nazvati, gde se DSS-u i Koštunici

sumnjiče kao inspiratori ili čak organizatori takve jedne akcije nema ni govora. Gospoda iz ostatka

DOS-a, svakako znaju da je Koštunica takvog mentalnog sklopa, da mu tako nešto ni u snu ne bi palo

napamet. U ostalom on je mogao sasvim legalno, zbog svega što su mu priređivali, zbog svih okolnosti

koje su vladale, zbog razbijanja zemlje, kršenja ustava i svih zakona, uvesti vanredno stanje, koje bi

svet odobrio. Tada bi kao predsednik i vrhovni komandant oružanih snaga, mogao da raščisti sa svima,

pa i sa samim Đinđićem i njegovom vladom. Ako je neko svakog dana »kukumavkao« da je Vlada

korumpirana i u sprezi sa organizovanim kriminalom onda je to sigurno on. Iz Vlade su stizale

odbranaške izjave da predsednik Koštunica izađe sa dokazima, kao da je predsednik istražni sudija ili

policijski organ. Prema tome napadati Koštunicu i DSS u ovom kontestu je čista loša propagandno-

tračarska igra koja će samo Koštunici doneti poene koje je na drugim poljima delovanja izgubio.

Moram se vratiti već prokazanim »pučistima« zemunskog klana Miloradu Ulemeku, i ubijenim

Spasojeviću i Lukoviću. Onaj koji naručuje i organizuje jedan takav atentat, u vreme njegovog

izvođenja obično je na Bahamima kako bi imao besprekoran alibi a ne beži u poslednjem trenutku i ne

krije se po Beogradskim stanovima i vikendicama u Barajevu. Osim toga ako su to lica osumnjičena za

organizaciju i finansiranje atentata oni se ni u kom slučaju nisu smeli likvidirati jer je onda nemoguće

dokazati stvarne motive atentata i ko ga je naručio. Optuživati jedinicu JSO kao saučesnik u atentatu sa

namerom stvaranja haosa, odnosno državnog udara, je krajnje neozbiljna pričica. Ti ljudi su vrlo

iskusni profesionalci i dobro znaju kako se takva akcija izvodi. Pokrenula bi se cela jedinica upala u

Vladu i pohapsila sve, istovremeno bi pohapsili ili pobili još tridesetak značajnih državnih funkcionera

i stvar je gotova. Ova jedinica je u stanju da to izvede ali je njima takođe sasvim jasno da tu u Vladi

neće moći i da ostanu, niti će moći da takvim pučem preuzme vođenje zemlje, kako bi izbegli

odgovornost za počinjene zločine. Stoga DOS-ovci nemojte od ovog naroda praviti debile ili ste

umislili da će uvođenjem vanrednog stanja narod prestati i da misli...?

Ubistvo premijera Đinđića jeste političko ubistvo i tu se sa vama iz DOS-a u potpunosti slažem,

ali se po mom mišljenju naručioci tog zločina ne nalaze u grupama i strankama koje nam vi

prezentirate. Normalno da nemam egzaktne dokaze za ovu teoriju, ali vas ovim želim da navedem na

razmišljanje, jer mi sve ovo liči na dobro proverenu englesku metodu: Ukloni ga, pa mu onda priredi

pompeznu sahranu i odaj mu velika priznanja. U ovakvoj postavci pojavljuje se i jedno veliko pitanje

zašto?

Đinđić je završio gotovo sve što su njegovi zapadni mentori od njega očekivali. Prevaren od

strane zapada, uviđao je da tim načinom vladanja ne može dalje opstati. Počeo je da menja kurs,

pominjući osmogodišnji nerešen status Srba iz Hrvatske, problem Kosmeta koji se sve više udaljavao

od Srbije a zapad mu u rešavnju tih problema nije hteo da pomogne. Obećana mu je znatno veća

finansijska pomoć od one koju je dobio a ni strana ulaganja nisu išla potrebnim, odnosno obećanim

tempom. Nije više mogao tako bezuslovno i servilno da izvršava zahteve zapada pa je upravo tom

Page 48 of 57

zapadu postao smetnja. Pogotovo što je to bio čovek koji je mnogo znao o svim nagodbama pre i posle

05. oktobra na relaciji zapad-DOS.

Beograd i Srbiju je trebalo nekim krupnim događajem ponovo gurnuti na prve stranice svetskih

listova kako bi se otvorile mogućnosti za ubrzano zapadno »raščišćavanje terena« uz potvrđivanje već

davno plasirane slike o devijantnoj i ekscesnoj srpskoj naciji. Ubistvo premijera je svakako vrlo

pogodan događaj koji pruža neslućene mogućnosti kombinovanja u oba ova pravca. Pa da ukratko

počnemo da nižemo šta su zapadni »planeri« time ostvarili:

U cilju spašavanja DOS-ove marijonetske vlasti munjevito je uvedeno vanredno stanje sa

veoma širokom lepezom zabrana. U neorganizovanoj zemlji u kojoj se odluke donose mesecima,

posao oko V.S. je odrađen munjevito i vrlo precizno, pa se nameće utisak da je već sve mnogo ranije

pripremljeno.

Blokirani su svi mediji pa samim tim i sve učestalije kritike Vlade i njenih rezultata. Uz

otvaranje mogućnosti jednostranog izveštavanja i usmeravanje pažnje građana na drugim problemima

mimo njihove svakodnevnice. Usput su zabranjeni neki malo slobodniji listovi i pohapšeni neki

novinari ali je mnogo veća »korist« što je došlo do novinarske samocenzure koja ja najefikasniji metod

u sprovođenju novog oblika »demokratske diktature«.

Onemogućeni su najavljivani masovni štrajkovi otpuštenih radnika, Borskih rudara.... Kao i

radnika ostale zaustavljene srpske privrede. Blokiran je i opšti socijalni bunt koji je bio na pomolu.

Ostvareno je potpuno potiskivanje patriotskih snaga uz otvaranje mogućnosti odstrela pojedinih

ličnosti, pa i celih stranaka. Medijsko i svakojako kompromitovanje stranaka patriotskog bloka na koje

zbog V.S. nije moguće adekvatno odgovoriti, a sve u cilju priprema za predstojeće izbore. I zapad je

imao vrlo tačnu procenu da ovakav DOS može da pobedi samo ako direktno iz V.S. istrči na teren

»demokratskih i slobodnih izbora« na svim nivoima.

Rasformiranje JSO kao vrlo efikasne i iskusne jedinice u cilju opšteg slabljenja naše

odbrambene moći.

Ubrzano »reorganizovanje« (čitaj razbijanje) Vojske Jugoslavije a posebno njene službe

bezbednosti. Zbog čega je naš »prijatelj« Solana ovih dana dotrčao da taj »gorući vojni problem reši«.

Svakako ne prema potrebi naše zemlje i njenom neprijateljskom okruženju već prema potrebama

zapada.

Hapšenje generala Tomića dok se Perišić šepuri kao poslanik novoformirane Savezne skupštine

može se jedino tumačiti kao psihološko uterivanje Srba u jaram. Za ovakvo sramno ponašanje VJ treba

odati posebno »priznanje« načelniku GŠ Krgi, koji će zbog svog servilnog ponašanja verovatno biti na

toj funkciji još koji mesec.

Page 49 of 57

Posle razbijanja atributa sile otvara se širok prostor za hapšenja Mladića Karadžića,

Šlivančanina.....kao i za nove optužbe od strane haškog tribunala, koje naš ministar IP Svilanović sa

»osobnim zadovoljstvom« svesrdno najavljuje.

Odmah je »utvrđena povezanost« Vojske Republike Srpske sa atentatom i njegovom

organizacijom pa je Pedi Eš Daun raspustio Vrhovni savet odbrane RS (ukinuo vojsku RS)

I to je bilo malo pa je dotični gospodin ukinuo i samu RS time što su iz Ustava RS izbrisane

reči suverenitet, integritet, kao i sve reči koje potvrđuju državnost RS.

Smenjen je i predsednik Mirko Šarović tako da su preko noći poništeni ceo Dejtonski sporazum

i odluke Mirovne konferencije u Parizu.

Srbija kao garant svih tih sporazuma nije reagovala jer Nataši Mićić koja bi institucionalno

morala da reaguje zapadni mentori to nisu napisali. Za reagovanje ostali su bili zauzeti hapšenjima i

pljuckanjima po svojim političkim protivnicima, jer ovi sada nemaju pravo ni da uzvrate.

Na ovaj spisak tačku na i je postavio Štajner, nonšalantno odbijajući predloge novog premijera

Živkovića i »spasitelja« kosmetskih Srba Čovića, da se bar odloži prenošenje ovlašćenja sa UMNIK-a

na kosmetske institucije iako je takvo prenošenje u direktnoj suprotnosti sa rezolucijom UN 1244.

U ovaj spisak nisam uključio potpuno razbijanje (čišćenje) BIA, policije i ostalih službi od

»zaostalih prosrpskih elemenata« jer taj proces će punom snagom tek biti nastavljen. Mislim da nije

potrebno spominjati da smo među retkim zemljama sveta koja nije protestovala protiv rata u Iraku,

iako smo samo pre četiri godine bili izloženi istoj takvoj agresiji. Ne treba spominjati ni da se u

Beogradu priprema otvaranje odeljenja FBI, normalno, »sve u cilju borbe protiv organizovanog

kriminala«. Jedino se u ovaj crni milje ne uklapa da Šiptari sa juga Srbije nisu iskoristili policijski

vakum na tim prostorima za svoje nove akcije ili su im zapadni izvršioci radova na ovim prostorima

došapnuli da se malo strpe dok Beograd ne raščiste pa će onda u drugoj etapi i jug Srbije ići mnogo

lakše.

Za sada su ovo najvažniji »uspesi« zapadnih planera u razbijanju Srpstva na ovim balkanskim

prostorima a ako ova DOS-ova vlast opstane biće ih još. Sve mi se više čini da je ubistvo premijera

Đinđića bilo samo neophodna kolateralna šteta kako bi se ceo ovaj spisak krupnih antisrpskih zahvata

mogao da realizuje. Za samo mesec dana bitno su izmenjene pozicija Srbije a RS je dovedena u

poziciju ukidanja.

Ovim tekstom sam hteo da vam ponudim neka drugačija viđenja, ne pretendujem da su

ispravna, pa vi zaključak donesite sami. Što se mene kao analitičara tiče, zapadnim stratezima moram

nevoljno odati priznanje na perfektno urađenom poslu, a naše domaće pomagače u čisto srpskom

pravoslavnom duhu mogu jedino da zapitam: gde će vam duša.

www.trajkovic.co.yu

Atentat na Koštunicu 05.07.2008.

http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-05-07-2008/atentat-na-kostunicu

Operacijom „Bandit“, u kojoj je 15. jula 2002. tadašnji predsednik SRJ trebalo da bude ubijen

snajperskim hicem u Sarajevu, rukovodili delovi zapadnih obaveštajnih službi

BEOGRAD - Vojislav Koštunica trebalo je da bude ubijen snajperskim hicem 15. jula 2002. godine u

Sarajevu, pred sam početak trojnog samita šefova država SRJ, BiH i Hrvatske! Iza atentat stajali su

delovi zapadnih obaveštajnih službi, a cela operacija imala je naziv „Bandit“. Međutim, čitava akcija

je provaljena i atentatori koji je trebalo da stignu iz Hrvatske nikada nisu došli do Sarajeva.

Bezbednosne strukture Srbije i Republike Srpske „uhvatile“ su susret dvojice ključnih obaveštajaca u

Srbiji u to vreme, Entonija Monktona i Dejvida Bleka, koji su razgovarali upravo o operaciji „Bandit“.

Kurir ekskluzivno prenosi transkript njihovog razgovora, koji je vođen u restoranu jednog

beogradskog hotela 7. avgusta 2002. godine.

Monkton: Dejvide, nije mi jasno kako je akcija otkrivena. Odabrani su najpoverljiviji ljudi.

Blek: Izgleda da je logistika podbacila. Muslimanima se jednostavno ne može mnogo verovati.

Monkton: Ko je bio uključen od obaveštajaca iz Sarajeva?

Blek: Naši ljudi. Provereni.

Monkton: Da li je planirani atentator bio solista ili je postojalo još nekoliko ekipa za pokrivanje?

Blek: Jedan čovek, ali je za svaki slučaj naša ekipa iz Zagreba trebalo da ga pokriva. Ne znam gde je

greška.

Monkton: Ko je obezbeđivao cilj?

Blek: BIA je do sada obezbeđivala predsednika Koštunicu, ali u okviru dubinskog obezbeđenja

moguće je da su se uključili i neki obaveštajni centri Državne bezbednosti Republike Srpske.

Page 50 of 57

Page 51 of 57

Monkton: Krga i Tomić su bili pod prismotrom neprekidno pre samita Ešdauna sa predsednikom

Mesićem, Koštunicom i članovima predsedništva BiH. Odgovorni iz BIA su takođe bili u obradi. Naši

operativci sa terena u Bosni su referisali da su njihovi obaveštajni centri pod kontrolom.

Blek: Da, ali je obaveštajna služba Vojske RS još uvek jaka i očigledno nije pod kontrolom.

Monkton: Greška je napravljena sa Biljanom Plavšić. Dok je ona bila tu, stvari su se brzo postavljale

na svoje mesto!

Blek: Da li je Ešdaun znao za operaciju „Bandit“?

Monkton: To je bila tajna operacija i za nju su znala samo tri čoveka.

KO SU U STVARI ENDRJU MONKTON I DEJVID BLEK

Endrju Monkton (puno ime Entoni Kolijer Leopold Monkton) je bio šef engleske obaveštajne službe

MI6 za Balkan. Monkton je u Beograd došao neposredno pre petooktobarskih promena 2000. godine, a

najbitniji zadatak bio mu je izručenje Miloševića u Hag, koji je uspešno obavio.

Bio je blizak sa Vladimirom - Bebom Popovićem, Čedomirom Jovanovićem i posebno Dušanom

Mihajlovićem, tadašnjim ministrom policije. O tome svedoči i bivši zamenik načelnika RDB Srbije

Zoran Mijatović u knjizi „Opelo za državnu tajnu“. O danu izručenja Miloševića u Hag piše:

„ ... Javlja mi se gospodin Monkton, savetnik iz britanske ambasade u Beogradu, kaže da će kasniti jer

se nalazi u Crnoj Gori... Iz razgovora sa Monktonom vidim da je ceo posao oko transfera Miloševića u

Hag bio na relaciji gospodin Monkton, britanski vojni ataše i ministar Mihajlović. Ko je kakvu ulogu

imao, kako je izgledao plan u globalu, meni je bilo apsolutno nepoznato... Već činjenica da je u akciju

uključen gospodin Monkton mirisala mi je na maler iz sledećih, malo neobičnih razloga. Monkton,

zvanično savetnik britanske ambasade, bio je obaveštajac, a u dobro obaveštenim krugovima njegovo

ime vezivalo se i za smrt ledi Di“...

Monkton je napravio još jedan presedan. Kako upućeni tvrde, engleski obaveštajac je bio izuzetno

dobro povezan sa srpskim podzemljem, pa je tako o aktivnostima „zemunskog“ i „surčinskog klana“

znao mnogo više nego šefovi javne i državne bezbednosti Srbije.

Dejvid Blek je bio čovek koji je zajedno sa Džonom Nejborom kontrolisao rad srpskih obaveštajnih

službi, s tim što je on bio zadužen za DB, a Nejbor za vojne obaveštajne strukture. Posle hapšenja

Nejbora postaje šef CIA za Balkan.

Page 52 of 57

Marko Lopušina

http://www.serbianna.com/columns/lopusina/044.shtml

DA LI SU RUSI UBILI ĐINĐIĆA?

Bivši šef Vladinog Biroa za komunikacije Vladimir Beba Popović optužio je rusku obaveštajnu službu

da stoje iza ubistva Zorana Đinđića. Koje tajne službe još deluju u Srbiji

Vladimir Beba Popović javno tvrdi da je informaciju o umešanosti Rusa u ubistvo premijera Zorana

Đinđića 12. marta 2003. godine dobio od ambasadora jedne velike zapadnoevropske države još u

septembru 2002. godine.

- U septembru 2002, sedam ili osam meseci pre ubistva Đinđića, na ručak me je pozvao ambasador

jedne velike zapadnoevropske države. On je rekao da se to priprema i da je u to umešana vojska, ali ne

tako da je u to umešana zvanično, da to rade neki nezadovoljnici tzv. Miloševićeve patriote, frakcije,

struje... Rekao je da Rusi i ruska obaveštajna služba, a kada to kažem ne mislim na zvaničnu, nego na

neke delove ruske obaveštajne službe, oko toga vrlo aktivno učestvuju i rade. To je bilo sedam-osam

meseci pre ubistva Đinđića... - rekao je Vladimir Beba Popović u televizijskoj emisiji “Insajder” B-92.

Istovremeno pre nekoliko nedelja bivši načelnik vojne tajne službe general Aco Tomać je izjavio da u

Srbiji vršljaju strani špijuni i da su naša ministarstva puna stranaca.

Bez jednog špijuna

Ministar odbrane SCG Prvoslav Davinić nam je rekao šta se dešava u Vojnoj-bezbednosnoj agenciji i

kada će VBA dobiti novog direktora?

- VBA nije uhapsila nijednog špijuna prošle, a ni ove godine. Niti je razbila ijednu stranu vojnu

agenturu u Vojsci SCG. Poslednjeg špijuna je, verovatno, uhvatio sam general Aca Tomić. To je ono

što ja znam. Za poslednjih pedeset godina lista neprijatelja armije se u mnogome promenila. Nemamo

više spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, i neprijatelje u svojim redovima, imamo samo jednog

neprijatelja. I zadatak VBA je da nas štiti od tog i takvog neprijatelja... VBA funkcioniše dobro i ja

nemam posebnih primedbi. Mislim da će Vrhovni savet odbrane već na prvoj sledećeoj sednici da

imenjuje novog direktora VBA, a i novog načelnika Obaveštajne službe VBA. Ja vam ne mogu reći ko

Page 53 of 57

su kandidati za te funkcije, dok to VSO ne odluči i ne potvrdi. Mogu samo da vam kažem da je

kandidat nedavano kao vojni zastupnik baš na sednici VSO unapređen u generala.

Pre mesec dana, međutim, ni direktor BIA Rade Bulatović na referisanju u srpskom parlamentu nije

priznao koliko je ova naša tajna služba otkrila špijuna i uništila stranih agentura.

I sam Aca Tomić nam je demantovao izjave Bebe Popovića. Naime, u razgovoru bivši načelnik

Uprave bezbednosti Vojske SCG nam je otkrio detalje nepoznate javnosti o ubistvu premijera Zorana

Đinđića:

- Na osnovu saznanja do kojih je došla moja služba ja sam ukazivao još u decembru 2002. godine,

dakle, nekoliko meseci pre atentata, da će se Đinđiću nešto desiti, da mu je ugrožena bezbjednost i da

ima propusta u njegovom obezbeđenju. Upravu bezbednosti armije, a i MUP- Srbije obavestio sam da

bezbednosne procene službe na čijem sam čelu ukazuju na potencijalnu opasnost za Đinđića. Od njih

nikada nisam dobio odgovor. A čini mi se i da su tragovi o mojim upozorenjima uništeni, za šta bi

neko morao da snosi odgovornost – otkrio nam je genera Aco Tomić.

Poslednjih godina u Srbiji su otkriveni aktivni špijuni Australije, oficir Džon Prat, zatim iz Francuske,

tajna grupa »Pauk«, iz Engleske, novinarka Anđela Smit, iz Hrvatske, poručnik Bela i grupa, iz Rusije,

potpukovnik Dragoljub Živković. Svi su oni predstavljeni kao pojedinačni slučajevi.

Za poslednjih deset godina u Jugoslaviji su državna i vojna bezbednosti podneli 14 krivičnih prijava

protiv 28 lica koja su se bavila špijunažom. Neke od tih predmeta Uprava bezbednosti VJ, poznatija

kao Kontraobaveštajni sektor ili KOS, radila je zajedno sa RDB Srbije, a neke samostalno. Tako su se

pod udar vojne bezbednosti i vojnog pravosudja našli 1995. godine u jednog grupi Zuban Benjamin,

Kovač Zoltan i Enver Čavkušić, a u drugoj grupi Marin Marić, Branko Marušić i Željko Drašković. I

1996. godine Marijan Čop. Svi su oni osudjeni kao agenti hrvatske tajne službe.

Politička nameštaljka

Potpukovnik Dragoljub Živković je bio obaveštajac u Generalšabu VJ kada je uhapšen u leto 2003.

godine pod optužbom da je radio za rusku tajnu službu. Proveo je 4 meseca u pritvoru. Kada je izašao

iz zatvora odmah je izjavio da je sve to bila najobičnija namestaljka.

- Jos od oktobra 2001. grupa politicara, koja se tada nalazila u vrhu vlasti, uzela me na zub.

Raspolagao sam nekim kompromitujucim materijalom, odnosno obavestajnim podacima, gde su oni

Page 54 of 57

bili akteri. Na njihovu zalost, sve je bilo potkrepljeno fotografijama, na kojima se jasno mogla videti

njihova umesanost u pojedine kriminalne aktivnosti i afere. Dva coveka koji su mi dali taj materijal

bili su vec duze pod pratnjom i merama prisluskivanja. Na osnovu toga, ovi iz vrha su saznali da su

podaci dosli do mene. Tako sam se nasao na njihovom udaru – tvrdi potpukovnik Dragoljub Živkovic.

Prema njegovim recima, od tog momenta krece hajka na njega. Poceli su da mu podmecu i umesanost

u neka ubistva.

- Kada je bio protest "crvenih beretki", krajem 2001, pokusali su da mi nametnu da sam, uz pomoc

jednog prijatelja, pripremao atentat na ministra policije Dusana Mihajlovica. Prijatelj je tada uhapsen,

a mene su poceli da progone. Sve je bilo smisljeno kako bi me diskreditovali, i kao obavestajca i kao

licnost. Uplasili su se da ce sav kompromitujuci materijal koji posedujem dospeti u javnost, i da ce

mnoge stvari biti obelodanjene. A bilo je dosta toga, pocevsi od veza nasih politicara sa surcinskim

klanom, pa nadalje. Zeleli su da mi prikace i pokusaj ubistva surcinskog bosa Ljubise Buhe Cumeta. U

to vreme dobijao sam i pretece poruke. S tim u vezi, pozvan sam na razgovor, ali je, na moju srecu,

odmah ustanovljeno da je u pitanju greska, i da mi je sve to podmetnuto – kaže potpukovnik Dragoljub

Živković.

Ideju da su neki odmetnuti ruski agenti, zajedno sa julvocima isprlanirali i organizovali ubistvo Zorana

Đinđića javno je izrekao novinar Stevan zec, koji je napisoa roman «Ledeni metak». U njemu je

objasnio kako je bivši KGB angažovao plaćenog ubicu iz Južne Amerike da likvidira srpskog

premijera. Ta priča je objavljena u časopisu «Profil», ali je u krugovima DS prihvaćena kao «vojna

teorija» o ubistvu Zorana Đinđića. Kako je autor Steva Zec preminuo od raka, a njegova supruga ne

uspeva da objavi ovaj roman, priča o ruskom «ledenom metku» je samim tim iščezla iz javnosti.

Nju podgrevaju samo priče poput ove Bebe Popovića, da su rusi umešani u likvidaciju srpskog

premijera, što se opet iz daleka povezuje sa činjenicom da Mira Markvoić, supruga Slobodana

Miloševića, kog je Zoran Đinđić izručio Hagu, živi inkognito u Moskvi.

Slučaj Perišić

Poznato je, međutim, da je i potpredsednik srpske vlade general Perišić optužen za špijunažu u korist

američke službe, tj. u korist onih koji su nam postali novi saveznici i strateški partneri. Ta optužnica je

nelogična jer smo mi smo tražili bezbednosnu i obaveštajnu saradnju sa Zapadom. A Perišićev tajni

agent i saradnik Džon Nejbor iz američke ambasade u Beogradu je bio zvanično zadužen za tu

saradnju. Nejbor bio čest gost na svim vežbama, proslavama, manifestacijama naše policije,

Page 55 of 57

uključujući i te neke stručne seminare koje smo imali, pa savetovanje u Vrnjačkoj Banji kad smo

pretresali vrlo važna pitanja u vezi sa daljom reformom policije i službi bezbednosti u našoj zemlji.

O susretu sa njim govorio nam je Dušan Mihajlović, bivši ministar policije:

- Nejbora sam ja odmah na prvom susretu upozorio da se smo iz sfere bezbednosti, u SAD, i u Srbiji,

nalazimo u promenjenim odnosima, odnosno da smo sada saradničke službe, koje ne bi trebalo da rade

jedna protiv druge. Zamolio sam ga, ali i upozorio, da želimo sve američke obaveštajne operacije u

Srbiji treba da budu poznate našoj službi:

- To bi bilo ne samo kolegijalno, već i korisno iz prostog razloga što se mi nalazimo u procesu

tranzicije, u jednom burnom prelomnom vremenu, kada nismo stavili sve delove tog sistema

bezbednosti pod civilnu, demokratsku kontrolu – rekao sam Džonu Nejboru.

Na neki proročanski način sam ga upozorio da mi ništa ne znamo šta radi vojna obaveštajna ili

kontraobaveštajna služba, kao ni neke druge strukture na ovom prostoru, i da, ako misli da ima našu

podršku i zaštitu, onda mi treba znamo o tome šta Amerikanci rade na našem prostoru. U u suprotnom

nećemo moći da snosimo odgovornost ako se Amerikancima dese neke neprijatnosti u Srbiji.

Nejbor je vrlo korektno prihvatio ovo moje upozorenje. Posle toga je ta naša poslovna razmena

podataka tekla sasvim normalno. Nikome u MUP-u Srbije i BIA ni na kraj pameti nije padalo da Džon

Dejvid Nejbor vrbuje za agente CIA članove Vlade Srbije. Jer, svi njegovi službeni kontakti odvijali su

se upravo u zgradi vlade, u Nemanjinoj Ulici broj 11, u Beogradu, kao i na drugim službenim mestima.

Tu se susretao i sa generalom Momčilom Perišićem, pa zato ti razgovori nisu nikom bili sumnjivi iz

prostog razloga što smo mi znali šta general Perišić ima da ispriča Džonu Nejboru i američkoj CIA –

kaže Dušan Mihajlović.

Afera Hadžić

Međutim, u skorije vreme pokazalo se da tajne službe stranih država aktivno i dalje deluju unutar

Srbije. To su ponajbolje pokazali tužioci Tribunala u Hagu koji su javno pokazali svoje tajne snimke

optuženika Gorana Hadžića.

Milorad Mirčić, predsednik Odbora za bezbednost srpskog parlamenta je tim povodom bio ogorčen na

ponašanje Vlade Srbije, BIA i MUP-a Srbije, jer dozovoljavaju da strane agenture i agenti vršljaju po

našoj zemlji:

Page 56 of 57

- Tribunal u Hagu i njegov glavni tužilac nema pravo da krši ljudska prava i privatnost građana Srbije,

tako što ih tajno prati i snima u našoj zemlji. I nema pravo da pravi policijski dosije o našim

građanima, pa bio to i Goran Hadžić, optuženik tog međunarodnog suda ili neko drugi. Mi imamo

kontraobaveštajne službe u BIA i u VBA, ali one očigledno ne rade svoj posao i nisu uspele da spreče

špijune Karle del Ponte da deluju unutar Srbije.

Od kako su demokrate došle na vlast one primenjuju neko svoje nepisano pravilo da su SAD, Britanija

i Nemačka naši saveznici, a da su njihove tajne službe «prijateljske agenture». I da njihovi agenti

mogu nesmetano da rade po Srbiji. Tako smo došli u situaciju da su naši građani predmet trostruke

obrade stranih tajnih službi. Po meni, ako su tajni agenti SAD, Velike Britanije i Nemačke ušli u Srbiju

da prate Gorana Hadžića, oni su spremni i da ga uhapse. A za to im je potrebna logistika. A to znači da

pored stranih tajnih službi i njihovih špijuna u Srbiji kao njihova logistika deluju i strane specijalne

jedinice za hapšenje građana Srbije.

Novi šef VBA

Vojna tajna služna nalazi se van civilne kontrole. Savezni parlemnt je planirao da kao kontrolora

imenuje profesora Zorana Dragišića, sa Fakulteta civilne odbrane u Beogradu, ali taj proces još nije

pokrenut. U međuvremenu, već šest meseci vojna tajna služba nema svog prvog čoveka. Naime, od

kako je proletos smenjen prvi direktor VBA, tako što je pukovnik Momir Stojanović unapređen u

generala, za zastupnika ministra odbrane u Vojnoj-bezbednosnoj agenciji postavljen je pukovnik

Sretko Kovač. Dok je general Milan Zarić kao pomoćnik ministra odbrane zadužen da koordinira rad

Kontraobaveštajne i Obaveštajne službe unutar VBA.

Naime, početkom 2004. godine, nekadašnja Uprava bezbednosti GŠ VSCG, posle gotovo 60 godina

postojanja, transformisala u Vojno-bezbednostu agenciju. Tada je za prvog direktora VBA imenovan

pukovnik Momir Stojanović, ali su posle samo nekoliko meseci predstavnici Crne Gore zatražili

smenu prvog čoveka vojne bezbednosti.

Crnogorci su smatrali da je pukovnik Stojanović svojim izjavama, da je «na prostorima Kosmeta, Crne

Gore, Sandžaka, ali i susednih zemalja, VBA registrovala prisustvo radikalnih islamskih grupa», naneo

veliku političku štetu ovoj republici.

U leto 2004. godine ministar odbrane Prvoslav Davinić je predložio dvojicu mladih visokih oficira za

šefove Kontraobeveštajne i Obaveštajne službe vojne bezbednosti, i otvorio pitanje prvog čoveka

Page 57 of 57

VBA, ali VSO te predloge nije razmatrao, jer je Crna Gora tražila da bira i direktora VBA. Izgleda da

je posle najnovijih promena u vojnom vrhu Crna Gora odustala od svojih tvrdih zahteva.

Kako nezvanično saznajemo Vrhovni savet odbrane će na prvoj narednoj sednici u februaru 2005.

godine da bira novog, drugog po redu direktora Vojno-bezbednosne agencije. Glavni kandidat za tu

funkciju je general Sretko Kovač, visoki oficir bezbednosti i karijerni vojni kontraobaveštajac, koji je

jako malo poznat javnosti. Njegove službene podatke Ministarstvo odbrane skriva od javnosti, barem

dok ga VSO ne imenuje za šefa vojne tajne službe.

General Sretko Kovač je rođen 1953. godine u Srbiji. Završio je Vojnu akademiju u Beogradu i Školu

bezbednosti u Pančevu. Početkom osamdesetih je u tadašnjoj Upravi bezbednosti Generalštaba JNA

započeo karijeru profesionalnog vojnog kontraobaveštajca.

Njegovi kritičari iz Crne Gore tvrde da je general Sretka Kovač bio desna ruka generala Aleksandra

Vasiljevića, savetnika za vojnu bezbednost Slobodana Miloševića, predsednika Jugoslavije. Jedno

vreme je Sretko Kovač je bio i šef bezbednosti u Ministarstvu odbrane, kada je ministar vojni bio

Velimir Radojević. Tokom 2001. godine pukovnik Sretko Kovač je u Beogradu završio Školu

nacionalne odbrane kao najbolji diplomac 45. klase ove komandne škole, koja u našoj armiji oficirima

otvara vrata ka generalskim funkcijama i činovima.

Da VSO u načelu prihvata kandidaturu generala Sretka Kovača, ponajbolje govori činjenica da ga je

Vrhovni savet odbrane upravo na svojoj poslednjoj sednici 23. decembra prošle godine unapredio. Na

toj sednici VSO, naime, imenovan je novi načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore general-

major Dragan Paskaš, koji je unapređen u čin general-potpukovnika. Penzionisano je 11 generala

starijih od 55 godina i unapređen je veći broj visokih vojnih oficira, među kojima su čin general-

majora dobili pukovnici Milan Stanimirović, Ljubisav Todorović, Vladimir Stojiljković, Dragan

Milosavljević, Milorad Perić, Mile Stojković, Petar Trkulja i Sretko Kovač.

Kako nezvanično saznajemo na narednoj sednici VSO će razmatrati i imenovanje načelnika

Obaveštajne službe u VBA.

Biće to verovatno prilika da VSO i samo Ministarstvo odbrane odgovore na optužbe Vladimira Bebe

Popovića o umešanosti ruske obaveštajne službe i same srpske armije u ubistvo Zorana Đinđića. Za

sada to je demantovao bviši načelnik GŠ VSCG general Branko Krga, a sadašnji načelnik GŠ VSCG

Dragan paskaš i ministar odbrane Prvoslav Davinić su rekli da sa tim nemaju ništa, odnosno da nisu

upoznati o čemu se radi.