Србија у источној кризи 1875 – 1878

ТОПОЛСКА БУНА

Војна побуна која je избила 25.новембра (7.децембра) 1877. на Становљанском пољу крај Крагујевца, a завршила се 29.новембра (11. децембра) у Тополи била-jg бунт једног јединог батаљона народне војске који je отказао послушност и одбио да иде на фронт. И поред тога, побуна je представљала жив и драматичан израз незадовљства које се нагомилало у народу за последњих годину-две дана, a нарочито током и после првог српско-турског рата. Побуна je избила у петак 7.децембра кад je тек мобилисана и образована Крагујевачка бригада Друге шумадијске дивизије изведена и постројена да би положила свечану заклетву. У том тренутку су се побунила 283 војника II лепеничког батаљона, напустила зборно место и упутила се у Тополу, због чега je овај догађај и био назван „тополска буна“. Војнике су иначе наговорили на побуну и предводили их водници Милован Живић и Ранко Радивојевић.

Побуњеници су били сељаци из Тополе и околних шумадијских села: Жабара, Јунковца, Чумића, Копљара, Трнаве, Божурње, Ратара и других, a у буну су кренули охрабрени Живићевим обећањем да ће им се у Тополи придружити војници из бригада и дивизија окупљених у Београду, Смедереву и Крагујевцу, да he им се на чело ставити Петар Карађорђевић и да ће после тога садашњи кнез и влада бити протерани, a рат избегнут. Ha путу за Тополу, побуњеничка Живићева група се осула. Око стотину војника разбежало се кућама или се чак вратило у Крагујевац. У побуни су остала 183 човека, али се уз побуњеничког коловођу до краја задржало само стотинак војника.

Тополска буна била je дело карађорђеваца који су покушали да искористе народно незадовољство, да збаце Милана Обреновића и доведу на власт Петра Карађорђевића. Међутим, то je све било слабо организовано, покренуто у неповољном тренутку и чак с неродољубивим побудама, дело локалних династичких кортеша и малих сеоских букача и демагога, попа Панте Поповића из Тополе и свињарског калауза Михаила Беговића из Азање. Зато je све и морало остати издвојено и лако пропасти.

Државна власт je ипак озбиљно схватила ову буну. Већ од тренутка побуне на Становљанском пољу, све војне и полицијске власти у Крагујевцу стављене су у стање највеће приправности, a да би се спречио могућан продор побуњеника у град, на положаје je извучена и артиљерија. У Београду се највише узрујао кнез Милан, na je у недељу 9.децембра сазвао ванредну седницу владе на којој je усвојен указ о завођењу ванредног стања у лепеничком и јасеничком срезу. Затим je наредио да се састави јак војни одред под командом пуковника Милутина Јовановића, са задатком да што пре и што одлучније угуши побуну. Два дана доцније, П.децембра, Тополи се приближавала војска под командом пуковника Јовановића. Знајући колико су његове присталице слабије, наоружане само пушкама, Живић се није усудио да у самој Тополи пружи одсудан отпор. Повукао се на вис „Бокања“ крај Жабара и ту je услед снажног притиска

војске настало расуло побуњеника. Није им успело ни да се спасу бекством; били су похватани за само неколико дана. У знак одмазде и „триумфа“, пуковник Јовановић je наредио да се варварски поруши стари тополски град („кула“), који je већ у то време представљао значајан културно-историјски споменик.

По угушењу тополске буне започела je истрага која je требало да разјасни све оно што je условило њену појаву. Да би се судило побуњеницима, њиховим вођама и подстрекачима установљен je посебан војни суд. Истрага je имала лак посао што се тиче разјашњавања места свих непосредних учесника у побуни; није имала тешкоћа ни са улогом подстрекача буне попа Панте Поповића и Михаила Беговића. Међутим, за истрагу je као и за кнеза Милана и целокупну јавност у Србији било главно питање ко стоји иза ових локалних бунџија. Што je најважније, она je no сваку цену настојала дапокаже да неко доиста и стоји. С најчвршћом решеношћу да нађе те „скриване мајсторе“, полиција их je потражила међу познатим карађорђевцима, na je установљено да су двојица нешто виђенијих међу њима, иначе трговци из смедеревског округа, Ђорђе Деметровић Голобочанин и Дамјан-Дача Спасић, одржавали чеете личне и политичке везе са истакнутим опозиционарима Аћимом Чумићем и Јевремом Марковићем, као и са старим Илијом Коларцом, чувеним карађорђевцем, трговцем и народним добротвором. Сем Марковића, који се налазио на фронту и управо тада својим јунаштвом и способностима стекао ратну славу, одмах су сви били похапшени. У истрази се показало да су и конзервативац Чумић и радикал Марковић шуровали с карађорђевцима против садашње владе, да у разговорима нису штедели ни кнеза Милана, a да су повремено долазили у непосредну или посредну везу и са самим претендентом Петром Карађорђевићем. Али ни истрага ни војни суд нису успели да докажу да су имали било какве везе, сем можда моралне, са тополском буном. To суду није сметало да свима изрекне смртне казне у априлу 1878; на смрт су била осуђена укупно 23 лица. Међутим, на савет чланова владе, руског конзула и војног изасланика Бобрикова, затим истакнутих правних стручњака и других људи, кнез je већину смртних казни (Чумићу, Голобочанину и тринаесторици других) заменио временским казнама робије, затвора и заточења. За једну личност, за чију je кривицу у вези са тополском буном било најмање доказа, или тачније речено није их уопште било, кнез Милан није имао милости упркос свим саветима и посредовањима. Реч je о пуковнику Јеврему Марковићу, брату Светозара Марковића, једном од вођа радикала, официру-полџтичару којег се кнез веома плашио. Да би се обрачунао са таквим људима, млади кнез није презао ни да пролије крв. Он je то осудом Јеврема Марковића и показао у најстрожем виду, предочавајући свима да међу официрима неће трпети противнике. Тако je јунак другог српско-турског рата Јеврем Марковић стрељан у Аранђеловцу З1.маја 1878. заједно са Милованом Живићем, Ранком Радивојевићем, Пантом Поповићем, Михаилом Беговићем, Милутином Ристићем и Александром Гигићем.