Stefan Simić – pisac naše stvarnosti

Ovim intervjuom na stranice web magazina mojeSUNCE.com donosimo nešto što nikad prije nismo donijeli. Naime, naš razgovor sa zanimljivim sugovornikom se malo oteo kontroli :), te je prešao okvire jednog intervjua, tako da ćemo prvi put na web magazinu mojeSUNCE.com imati intervju u dva dijela. U ovom prvom dijelu mladi pisac Stefan Simić otkriva detalje oko nedavno izdane knjige Pustite nas, a u drugom dijelu okriva neke zanimljive intimne crtice i razmišljanja iz svog života. Inače, Stefan je student sociologije na filozofskom fakultetu u Beogradu, rođen je u Paraćinu, a trenutno živi u Beogradu. Sve ostalo pročitajte u nastavku članka i u drugom dijelu intervjua koji objavljujemo sutra, 15. maja. 

Koliko si do sada imao intervjua u životu? Imao sam ih na hiljade, jer je pisanje upravo intervju sa samim sobom. Svaka priča je intervju na određenu temu, tako da sam poprilično iskusan u svemu tome… Piscima nisu potrebni novinari i novine – mi dajemo intervjue svakoga dana sami sebi…

Da li je knjiga “Pustite nas” tvoja prva knjiga? Formalno jeste, mada sticajem okolnosti mogla je da bude i treća, četvrta po redu. Napisano je dosta toga, međutim male su šanse da se sve to objavi. Ova knjiga je spoj mojih najboljih priča do sada i sudeći po dosadašnjim reakcijama sve je urađeno onako kako treba...

Zašto “Pustite nas”? Vodeća priča u knjizi je “Pustite me”, napisao sam je negde oko punoletstva kada sam se, kao i svi u tim godinama, bavio samo sobom. U međuvremenu sam predmet interesovanja prebacio sa “ja” na “mi” i teme su od ličnih postale društvene. Suština je osloboditi se društvenih lanaca koji sputavaju čoveka da se izrazi i ne dozvoljavaju mu da se razvija na pravi način. Bez slobodnog društva nema ni slobodnog čoveka…

Kad si već prešao sa “ja” na “mi”, ne možemo a da ne upitamo šta misliš o svojoj generaciji, generalno mladim ljudima? Mislim da većina gubi vreme i traži rešenje problema na pogrešnim mestima. Do nedavno sam bio u svemu osrednji a sada, odjednom, postajem uzor nekome. Suština je pronaći sebe, posle je sve nekako lakše… Dobar deo moje generacije očekuje premiju sa neba ne sluteći da su oni ti koji treba da odlučuju o svojim životima. A definitivno su najgori oni koji nisu ništa uradili a ponašaju se kao da su apsolutni vladari univerzuma. Čovek treba da traga za sobom, to su verovatno i jedina prava putovanja…

Po čemu je tvoja knjiga drugačija od ostalih? Zato što sam je ja napisao. Šalim se… Mislim da je iskrenija i ozbiljnija od drugih. Godinama sam radio na njoj. Obrađeno je dosta tema na jedan drugačiji način, lako je čitljivo a opet priče nose jednu posebnu težinu koja obavezuje. Provokativno je a i misaono…

Onda odmah možemo upitati i sljedeće pitanje. Šta te razlikuje od ostalih pisaca? Pa verovatno stil, neposrednost i godine. Pitanje je kakav bi odjek u javnosti sve ovo imalo da iza toga stoji neki pedesetogodišnjak?! Pišem iz prve, bez nekih većih prepravki… Trudim se da u potpunosti prenesem sve ono što osećam a ujedno i da ga objasnim na jedan uman način. Sazrevam dok pišem, postavljam pitanje i dajem odgovore. Nemam pojma kako će nešto da izgleda, to je kao putovanje kroz nepoznate predele. A i sve ono što ne mogu ljudima da

kažem u oči prebacim na papir i iz toga nastaju priče. Mislim da nisam konfliktan ali najbolje što sam uradio u životu nastalo je iz obračuna... 

Šta te najviše inspiriše? Život u svim svojim oblicima. Što sam stariji sve sam zadivljeniji svetom koji nas okružuje… Pogledajte koliko vrsta biljaka sa jedne strane, sa druge strane film, muzika, ples. Čovek i da ništa ne stvori, samo da upoznaje kulture drugih naroda pa mu je dovoljno za jedan istinski ispunjeni život. Treba se radovati, treba živeti, treba tragati za svim onim pojavama koje afirmišu istinske ljudske vrednosti. Otuda je kritička svest značajna jer se preko negativnog najbolje dolazi do pozitivnog… 

Šta biste poručili svim mladim ljudima koji posjeduju dovoljno kvaliteta, a ne mogu skupiti dovoljno hrabrosti za korak "izdavanje knjige"? Da li je teško izdati knjigu, postoje li neke velike prepreke? Ne radi se tu o hrabrosti pojedinca već o nemogućnosti društva da to prepozna i nagradi?! Sve se manje ulaže u kulturu, naročito u afirmaciju mladih autora otuda se sve svodi na usamljeničke pokušaje pojedinaca. Međutim, isto kao što i najslabija svetlost može da razbije najgušću tamu isto tako i svaki stvaralac treba celim svojim bićem da se bori, i izbori, za ono što radi. Nekada je to uzaludna borba unapred osuđena na propast, dok se nekada isplati, u zavisnosti od slučaja do slučaja…

Koja je tvoja životna deviza? Ne očekuj ništa, uvek daj svoj maksimum i sve što dobiješ shvati kao nagradu…

Ko je izdavač knjige i gdje može da se nabavi? Izdavač je Hesperija, knjiga može da se kupi na Obilićevom vencu 26 ili preko e-mail adrese hesperiaedu@eunet.rs.

Možeš li nam na samom kraju prvog dijela intervjua otkriti ekskluzivno jedan mali odlomak iz knjige? Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u novi humani svet. Oni su dobro svesni društva u kome žive. Svesni su malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana, ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore… Njihova vera je jača od vere religijskih fanatika. Jača je jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji, a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću – oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne. Jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, dobro su svesni da mogu da ga učine humanijim i lepšim i trude se na sve moguće načine, zajedno sa drugim ljudima, to i da urade!

Pred vama je drugi dio intervjua sa piscem Stefanom Simićem. Prvi dio intervjua u kojem možete saznati sve vezano za njegovu knjigu Pustite nas možete pročitati (ovdje). U ovom dijelu Stefan govori o stvarima koje ga raduju i plaše, govori o priznanjima koja je dobijao, zaljubljivanju, djevojkama. Otkriva nam recept kako se boriti protiv onih koji nas stalno napadaju, o mladim ljudima koje podržava na javnoj sceni Srbije, o Novaku Đokoviću...

Stefane kaži našim čitaocima šta te najviše raduje? Pa ljudi generalno. Divni, plemeniti ljudi. Ne srećem ih često, ali zato kada se nađem u njihovom društvu njihovo postojanje odjekne tako jako da mi se čini da se oko njih okreće čitav univerzum. Drago mi je što i dalje postoje oni koji vešto nose svoju posebnost. Prosto su se srodili sa njom i ne možeš nikako da ih svrstaš u neki kalup osrednjosti, ili da ih navučeš na nešto od čega celim svojim bićem beže…

A šta te najviše boli? Ljudska nesreća, tuđa bol. Svi mi učestvujemo u kolektivnom bolu i naš zadatak je da ga umanjimo što je moguće više. Sve se manje opterećujem sobom tako da me i vlastiti nedostaci sve manje bole, svi smo mi društvena bića i naš napredak se ogleda u napretku svih. U krajnjem, pitanje je da li čovek može da bude srećan u nesrećnom svetu?! Jedino ako se bori protiv te nesreće. Raduje me kada radujem ljude, a i gde ćeš bolje zanimanje od toga?!

Koji su tvoji najveći porazi do sada? Da li imaš strahove? Nemam neke velike poraze mada sam se često osećao poraženo i nemoćno. A što se tiče strahova mislim da je to strah od samoće i odbačenosti. To me progoni. I sve ovo što radim je upravo pokušaj da se izigra samoća koja je neminovna i da se pronađe tajna šifra koja će otključati ljudska srca… Strah je iracionalna kategorija, nekada me nešto plaši, nekada raduje, sve zavisi. Mada mislim da je najbolji način da se prevlada strah da mu se suprostavimo i samim tim će naše najveće mane postati naše najveće vrline. Strah nije urođen, strah se stiče, doduše sve nam to ionako društvo nameće, treba samo tragati i pronaći njegove uzroke… 

Spomenuo si da se neprestano preispituješ, da li se pritom i kaješ? Kajem se stalno, svakoga dana, verovatno mnogo više nego drugi. Inspiraciju za stvaralaštvo crpim iz realnosti, vlastitog života a ne iz književnosti, tako da je sve ono što mi se desilo, ili dešava, materijal za pisanje. Kajem se što sam izgubio dosta vremena sa pogrešnim ljudima i na pogrešnim mestima podilazeći malograđanskom mentalitetu, što sam bio nesposoban da se suprostavim, kažem ono što mislim… Kajem se što sam uvredio neke ljude koji to nisu zaslužili, takođe mi je krivo što nisam uvredio neke koji su to i te kako zaslužili. U stvari, kada si non-stop nasamo sa sobom, a meni je to posao, preispituješ se mnogo više nego drugi ljudi i otuda je kajanje neminovno. A i dosta toga što sam do sada napisao je plod neslaganje, patnje, nezadovoljstva. Doduše da nije crnog ne bih naučio da poštujem ono belo koje u svakom smislu preovladava. Tako je i sa potragom za biserima u moru, ili sa zlatom, čovek mora da preživi ono najteže da bi došao do onog najboljeg i najlepšeg…

Koje je onda tvoje najveće priznanje koje si dobio do sada? Priznanje i uspjeh? Ne znam, sve manje skupljam priznanja, mada neka posebno pamtim. Sva filozofija sveta se može svesti na prosto pitanje: da li si srećan, ili nisi? Ja jesam, mada dugo godina nisam bio… Tragao sam za izvorom u sebi verujući da će on zasjati u knjigama, ili negde van granica Srbije, ili u nekim drugim ljudima. Međutim, on je sve vreme bio sa mnom, u meni, i tek kada sam ga prepoznao sve se preokrenulo. Ubeđen sam da svako u sebi ima taj izvor, treba samo da ga pronađe i posle je sve lakše. U suštini, nema tu neke posebne mistike, treba samo reći sebi – “to sam ja” i gotovo…

Šta je sa onima koji te na početku nisu podržavali? Da li imaš neprijatelje? Mislim da ih nemam. Mada ljudi mogu da budu jako sujetni, svako ima pretenzije i projektuje sebe. Vremenom sam razvio distancu i mehanizme odbrane tako da sam sada spremniji. Ne kažem da sam imun na pljuvanja ali umem daleko bolje da se postavim nego ranije i da takve smestim tamo gde im je mesto. Uglavnom, reagujem nereagovanjem i onda drugi sami upadaju u mrežu koju su skrojili... 

Smeta ti kada te ne podrže? Pa to je ljudski a i ne mogu svi da nas tapšu po ramenu. Imao sam tu privilegiju da me veliki broj ljudi u životu ne podrži, i to nije problem, problem je što sam zavisio od mišljenja tih ljudi i mislio da su kompetentni, da mi žele najbolje. Najgore je kada te drugi mere skalama svoje prosečnosti, kada u svemu traže dlaku u jajetu a ti pritom

pokušavaš da im se prilagodiš, da im se dopadneš. Tada si gotov jer gubiš sebe. Moja najveća prednost su godine, mlad sam, imam dosta prostora da učim na greškama drugih i da ne padnem tamo gde su oni zakazali. Međutim vreme neminovno prolazi i iskreno se nadam da ću biti otvoreniji prema klincima koji tek dolaze za razliku od ljudi od kojih sam ja navodno učio. Treba biti iskren, to je suština svega...

Koga bi sve spomenuo od mlađih na javnoj sceni koji po tvom mišljenju zaslužuju pažnju? Srećom sve je više pozitivnih primera. Recimo poslednje generacije divnih mladih glumaca koje su potpuno autentične i drago mi je što su dobili ovoliko prostora. Mediji su daleko od idealnog ali oseća se napredak. Ma toliko je talenata na ovim prostorima… Pomenuo bih i fantastičnog Borisa Malagurskog, mladog reditelja, koji je preuzeo na sebe veliki posao i odradio ono što niko drugi nije na ovim prostorima. Bojim se samo da i on ne završi u nekim elitističkim vodama… Poenta je da se javne rasprave podignu na najveći mogući nivo i to će podstaći ljude da rade na sebi. Recimo samo na mom filozofskom fakultetu možete pronaći stotine i stotine bisera koji po obrazovanju i ljudskosti prevazilaze sve naše političare ali za te ljude niko ne zna i pitanje je da li će ikada saznati…

A Novak Đoković, njega si zaboravio? Novak je zaista jedan od najboljih sportista na svetu, bez dileme, međutim nama nisu potrebni udarači loptica već ljudi koji će da podignu kulturni nivo nacije i da se bave stvarima od opšteg značaja za sve nas… Poznato je kako se živi na ovim prostorima, koliko ljudi gladuje i kada vidiš u novinama Noleta kako kupuje jahtu od ne znam koliko miliona evra, ili Aston Martin automobil, ne može a da ti se ne prevrne u stomaku. On je deo te šou-biznis mašinerije koja se zasniva na šarenim lažama, on je simbol tog sistema… A i da Nole kojim slučajem nije uspeo ko bi se bavio njime? Gde bi on sada bio? Uostalom ko se bavi milionima sportista širom sveta koji su uložili svoje najbolje godine u sport i nisu uspeli. Uvek treba afirmisati i onu drugu stranu i tragati za odgovorima. Bez velikih odricanja nema ni velikih rezultata a tu ponajviše trpi ljudskost i autentičan ljudski razvoj koji samo sport ne može da ponudi... 

Da li si nekada snosio posljedice zbog svojih stavova? Svi mi snosimo posledice vremena u kome živimo. Od toga, kao ni od sebe, niko ne može da pobegne… Mnogo je pametnije suprostaviti se, reći ono što imaš nego prećutati i potisnuti u sebe. Ovako bar znaš na čemu si. Sve što se gura pod tepih vremenom ispliva na površinu, čovek treba da ima jasne ciljeve u životu i da se bori za njih celim svojim bićem, sve ostalo je već lutrija…

Šta ti najviše smeta kod drugih? Konformizam, pasivnost, nedostatak empatije, nametljivost. Užasnem se naspram osobina nekih ljudi… Do njih očigledno nisu došli svi oni sadržaji koji bi ih oplemenili i razvili u njima ono ljudsko. Stravični su ti poremećaji kada se smisao traži u bogaćenju, skupoj odeći, agresivnom dokazivanju. Ljudi time prosto nameću sebi teret koji jednostavno ne mogu da iznesu i on ih vrlo brzo smoždi. Čovek treba da nauči da poštuje ono što ima i da ne podleže destruktivnom konzumerizmu koji se nameće zarad profita. Alternativa je uvek moguća, treba je samo spoznati…

Da li se često zaljubljuješ? Postoji nekoliko devojaka u mom životu koje su mi nepresušni izvori inspiracije. Isto kao što se drugi čuvaju zaljubljenosti ja se tako dajem. Doduše meni je možda lakše pošto mi je sve materijal za pisanje… Baš nedavno sam rekao jednoj devojci da nije bitno što joj se ne sviđam, bitno je da se ona meni sviđa. I zaista, ljubav je mnogo širi pojam od posedovanja. Sunce sija za sve, isto kao što i cveće miriše… Sve više žalim parove koji se vuku godinama uskraćujući jedno drugom ono najvažnije – slobodu. Ko sam ja da zabranim nekome da se zaljubi?! Doduše ne smatram ni da čovek treba da bude nezavistan od

svega, to je pogrešno, već jednostavno treba da radi ono što ga najbolje razvija kao ličnost. A gde ćeš bolji podsticaj od ljubavi?!

Koja je najluđa stvar koju bi učinio zbog ljubavi? Ostao bih sa tom osobom do kraja života, mislim da je to dovoljno ludo…

Kako izgleda djevojka iz tvojih snova? Sasvim skromno po mom ukusu ali je neskromno da govorim o tome ispašće da se hvalim. Viđam se često sa jednom takvom, videćemo kako će se sve završiti, najvažnije je da čarolija još uvek traje…

Kako vidiš sebe za deset godina? Da li bi nešto mijenjao? Pa ne puno. Relativno sam zadovoljan. Stvari teku svojim tokom. Želim da me ljudi cene kao čoveka, da inspirišem druge i da probudim u njima sve one humanističke impulse koje su drugi ljudi probudili u meni. Što se čovek više angažuje više mu se vraća. Otuda je žrtvovanje prava stvar, ali ne u nekom religioznom smislu, već u ljudskom. Ja ne očekujem nikakvu nagradu sa neba, već od ljudi. Mada, i bez nje, mi je savest čista jer sam svakoga dana sve ubeđeniji da sam na pravom putu. A to je najvažnije…

Da li je čovjekova priroda dobra ili loša? Sve zavisi u kom se smeru razvija. Da nema droge ljudi se ne bi drogirali. Isto tako je i sa ljudskim osobinama. Ambijent formira čoveka. Ako te okolina podstiče na mržnju i zlo normalno je da će takvi impulsi dominirati u tebi. Svako od nas ima šanse da uradi velike stvari, međutim neretko dolazi do kontraefekta i ljudi na drugoj strani traže ispunjenost. Nije čovek po svojoj prirodi kriminalac, ili plaćeni ubica, to sistem u njemu razvija?! Otuda je borba za humani svet jedini istinski put jer jedino tako čovek može u potpunosti da ostvari sebe. Mi ne znamo da li ćemo za njega da se izborimo, ali možemo i moramo za njega da se borimo. Humanizacija svega postojećeg je suština svega. Istorijski gledano ljudska prava su na najvišem mogućem nivou do sada a opet je toliko socijalno ugroženih. Ako to nije izazov čoveku da se bori ja onda ne znam šta jeste?!

Da si predsjednik opštine šta bi uradio :) ? Verovatno bih smenio sebe odmah prvog dana a ukoliko bih ostao odrekao bih se svih mogućih privilegija i primanja i umesto da se takmičim u bogatstvu ja bih se takmičio u skromnosti. Sve vreme bih apelovao i borio se za one vrednosti u koje verujem… Žrtvovao bih se maksimalno jer bi to isprovociralo i druge da se žrtvuju. Najvažnije je probuditi u čoveku ono ljudsko, posle je sve lakše. Vlast me generalno ne zanima, nikada nisam pripadao ni jednoj stranci, zanima me svest…

I poruka za kraj tvojim čitaocima? Da se ne naginju kroz prozor. Selma, Selma… Šalim se, da budu svesni privelegije koja im je omogućena da budu deo ovog čarobnog sveta i da svoje postojanje učine što je moguće lepšim. Treba se radovati i slaviti život u svim njegovim oblicima…

IMITACIJA ŽIVOTA

Najgore je kada moraš da se pretvaraš da voliš nekoga koga ne voliš.Da poštuješ nekoga koga ne poštuješ.

Da ti je stalo do nekoga koga ne želiš ni da vidiš…

Jer zavisiš od njega!Jer sve ti ide preko njega!

Jer, navodno, ne možeš bez njega!

U braku, na poslu, na fakultetu svuda…

Imitiraš život.Imitiraš vezu.Imitiraš sebe.

Koliko takvih koji nema gde da odu…I ako odu, nema gde da se vrate.

Koliko takvih koji ne znaju kako da prekinu…I ako prekinu, ne znaju šta posle.

Iz straha, iz gluposti, iz neznanja…

Sanjali nešto godinama, ulagali u to, sada ne znaju kako da se izvuku iz takvog sna.Sanjali nešto, davali sebe, sada nemaju kud.

Sanjali nešto, sada ne sanjaju uopšte….

Upravo mi je pala na pamet moja majka…Neki moji prijatelji.

Članovi rodbine.

Nadam se da se neću setiti sebe sledeći put kada budem čitao ovo.

(Stefan Simić, oktobar 2013.)

POBEDI VREME

Svaka priča ima svoj tok. Poput života, poput ljubavne veze... Na samom početku nastojiš da budeš što duhovitiji, da ostaviš što bolji utisak,

da uvučeš čitaoca u ono što prićaš. Želiš pažnju. Želiš osmehe, aplauze.... Hoćeš da te prihvate. Hoćeš da te vole. Vapiš za

priznanjima. Vapiš za nagradama...

Kasnije, kada sazriš, ako ikada sazriš, onda se polako odričeš svega

toga i počinješ da razmišljaš o pravim stvarima. Da ideš u pravom smeru... Dobro znaš da su prave stvari drugi ljudi i ulaganje u njih. Dobro znaš da je pravi smer borba za čoveka... borba za ljudsko... i

ništa drugo osim toga.

Sve ostalo prolazi. Sve ostalo se menja, nestaje... Ljudi se neprestano rađaju i umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno

isti. Kao i njihovi dedovi, kao i njihovi unuci... Nestaju sve njihove sreće i nesreće koje su godinama teglili na leđima. Nestaju velike

ljubavi. Nestaju male ljubavi. Nestaju sve ljubavi. Samo se gube pod naletom vremena koje besramno huči gazeći sve pred sobom. Nestaju, danas, mnogo gore, i mnogo gori, nego što su nestajali juče. Nestaju u kandžama sistema. Pojedeni. Smrvljeni. Uništeni... Sistema koji je sve

savršeniji i sve mračniji... Savršeniji za vladare a mračniji za ljude. Za običino neobične ljude...

Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Radnici idu na posao. Radnici se vraćaju sa posla. Devojke se šminkaju. Devojke skidaju šminku.

Televizije zaglupljuju ljude. Ljudi zaglupljuju televizije. Psi ujedaju gazde. Gazde ujedaju pse. Sekretarice spavaju sa šefovima. Sekretarice

ubeđuju muževe kako nikada nisu spavale sa šefovima. Budući gasterbajteri potroše pola života kako bi otišli u inostranstvo.

Sadašnji gastarbajteri jedva čekaju da pobegnu iz inostranstva kako bi sačuvali ono malo života što im je ostalo. Ako im je ostalo...

Deca se žale na školu. Roditelji na decu. Nastavnici na roditelje i na decu... Sportisti pobeđuju. Sportisti gube. Sportisti ne igraju zbog

povreda... Danas sunčano, sutra pretežno oblačno. Danas kišovito, sutra sa mestimičnim padavinama u toku noći. Danas odvratno, sutra još gore...

Novine se pišu. Novine se čitaju. Novine se bacaju. Brucoši upisuju fakultete koje vole. Brucoši se žale kako studiraju ono što ne vole.

Studenti godinama protestvuju rušeći sistem. Studenti konačno srušili sistem od naredne godine svečano počinje rušenje novog...

Predsednik ponovo izgubio na izborima. Izbori poništeni zbog krađe glasova u nekom selu. Senilni starac glasao dva puta. Predsednik ponovo

dobio izbore. Senilni starac postao premijer...

Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Ljudi se neprestano rađaju i umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno isti. Pušačiod prvog ostavljaju pušenje. Narkomani ostavljaju herion. Loši muževi ostavljaju loše brakove i loše žene. Loši đaci od prvog počinju da uče.

Loša hrana menja se dobrom. Kao i loši poslovi, drugovi, navike...

Pušači se kunu da će ipak od Nove godine ostaviti pušenje ili će ih bolest smožditi. Kao što će narkomane otrovati herion. Kao što će muževe

pojesti loši brakovi i loše žene. Kao što će loše đake ubiti izbacivanje iz škole i kuće...

Uglavnom, sve se menja od Nove godine... i loša hrana, i poslovi, i drugovi, i navike... samo će izgleda problemi ostati isti.

Radnici će i dalje ići na posao. Radnici će se i dalje vraćati sa posla.Televizije će zaglupljivati ljude. Ljudi će zaglupljivati televizije. Devojke će se šminkati. Devojke će skidati šminku. Psi će i dalje napadati gazde. Gazde će i dalje otpuštati svoje pse... Studenti će

snevati o poslu. Kada se zaposle snevaće o studentskim danima. Snevaće državne praznike, vikende, slobodne dane... i na kraju penziju. I na

kraju smrt. I na kraju ništa... dok će se devojke i dalje šminkati. Dok će devojke i dalje skidati svoju šminku...

* * *

Gomila miševa gmiže posvuda povezana poput svinjskih creva. Kopa kanale.Traži izvore. Služi pacovima i pacovicama kojekakvim... Nakotila se

horda smrdibuba čiji pev hoće da sledimo. Čiji miris traže da širimo. Svoja legla

rasprostreli svuda. Izležu se na đubrištima... Sa svih strana je isplivao roj nezasitih somova. Posebno obučavanih za život u močvari.

Ljudi postaju nemani... životinje najgore vrste.

* * *

Nekada te zanese pesma, ili neki dobar film, ili tvoj klub pobedi... i zaboraviš na sve probleme. Na trenutak zaboraviš i ko si, i ko nisi...

zaboraviš da mogu momentalno da te izbace na ulicu zato što mesecima nisi platio kiriju, zaboraviš da te devojka vara sa drugim, zaboraviš daće i žena da te vara sa drugim, ili zaboraviš da uopšte imaš devojku ili ženu... zaboraviš da fakultet nisi upisao zbog novca, zaboraviš da

nedeljama nigde nisi izlazio zato što nemaš sa kim...

Ali pazi, u tom trenutku, u tom prokletom trenutku, kada te zanela pesma, ili taj film, ili kada su tvoji pobedili... Učinilo ti se da je svet jedno savršeno mesto. Poverovao si da ti je dobro. Da ti je

odlično. Ubedio si sebe u to... da si zajebao sistem, da si zajebao celustvar, da vodiš igru, da si pobedio vreme u kome živiš i da si konačno

srećan. Jednostavno srećan...

Ali samo na trenutak...Čim izađeš napolje. Čim izađeš na ulicu nastaje tajac... nastaje muk.

Vidiš samo mrak. Vidiš samo bedu, beznađe... Gledaš ljude koji bi mogli da ti pomognu, koji bi mogli da te zaposle... ali neće. Ne zanimaš ih...

Gledaš ljude kojima bi ti želeo da pomogneš, koji bi želeli tebi da pomognu, ali ne možete...

Gledaš ženu kako radi za 100 evra, srećna što uopšte ima posao, kod gazde čiji sin za jedno najoobičnije veče potroši celu njenu godišnju platu. Gledaš tog istog gazdu kako se šunja oko prodavnice, poput

lopova, u noćnoj smeni prebacujući toj istoj ženi zbog manjka na kasi odnekoliko dinara. Ili što je otišla da piša u toku radnog vremena, ili

što je ispušila cigaretu, ili što se nije nasmejala, ili što se nasmejala a nije trebala, ili što je

jednostavno otišla da umre...

Dok se za to vreme njegov sin, i deca njegovih kumova, iživljavaju pišajući po drugim ljudima naduvani herionom, prezasićeni luksuzom... Gledaš tvoje hibridne vršnjake kako se šire ulicama. Kako naglo rastu,

preko noći, u dvadeset i nekoj... Gledaš ih kako uteruju dugove, prete... spremni da se ubiju, bez ikakvog razmišljanja, za kutiju

cigareta.

Zatim sa druge strane, preko puta, vidiš feštu nasmejanih dečaka i devojčica. Obučenih u laž. Presvučenih u iluziju... Dečake u plavim a devojčice u žutim majčicama kako mašu plavo-žutim zastavicama i

ispaljuju nabubane parole o slobodi. Posmatraš ih dok ti na silu uvaljuju upaljače sa natpisima svojih stranaka dok napaljeni govornici sa bina izriču sudbonosne parole o mladoj i zdravoj Srbiji. Posmatraš kako se smenjuju te izveštačene face... i pričaju o budućnosti i pričaju

o demokratiji... ljudima koje nikakvo sutra ne zanima i za koje je demokratija slobodna nabavka trave i piva.

Kada dođeš kući, ako uopšte dođeš kući, ako te neko usput ne ubije, vidiš i čuješ sve to isto samo ovaj put na televiziji... i to u 3D

tehnici... i to u 3D sranju... samo što reporter umesto na desetine pominje na stotine mladih pristalica nečega.

Na radiju se nekakvi reperi vrte non-stop. Samoproklamovani muzičari, vrhunski izvođači koji plasiraju vrhunske tekstove. Gomila obesmišljenihmomaka koja na primitivan način pljuje po primitivizmu pokušavajući da,

bar malo, skrenu pažnju na sebe i prikrije elementarni nedostatak obrazovanja...

Sve postaje forma. Sve postaje šablon. Čak je i vođenje ljubavi zamenjeno jebanjem. Čak su i večeri poezije zamenjene pesničenjem... dok

nam vlast, za to vreme, drži lekcije o slobodi a reperi o kulturi...

Znam gomilu tipova koji više nisu mogli da izdrže. Bili su normalni đaci, normalni ljudi... i pukli su. Doživeli su totalni fijasko. Raskol.Neki su pobegli iz zemlje. Neki su se povukli u sebe... jednostavno

poludeli. Šiznuli. Prolupali... čak su i ove normalne povukli na dno i proglasili ih ludacima...

Ne stvarno, Kami je možda bio u pravu, ne preostaje ti ništa drugo nego da se ubiješ. Ali ti i od toga odustaješ. I to ti je preskupo. I to te

mrzi... ti nastavljaš da kukaš kako nemaš devojku samo zato što nemaš para. A para nemaš samo zato što nemaš posao. A posao nemaš samo zato

što nemaš školu. A školu nemaš samo zato što te nije interesovala. A škola te nije interesovala samo zato što tvoji roditelji nisu imali da podplate kada je trebalo i koga je trebalo da te malo zainteresuje. I

gotovo... sada si tu gde jesi. Jedna ruka u gaćama, druga na daljinskom upravljaču... i drndaj jedno drndaj drugo. Neizmenično, dok se ne

umoriš. Pa posle ponovo... pa posle iz početka.

Sada, kada si konačno shvatio kako radi cela stvar, počeo si da se interesuješ za bogate devojke, u tridesetoj, u pedesetoj, u stotoj...

koje takođe kukaju kako ne mogu da pronađu normalnog momka... i svi se žale. I ti se žališ... I svako je protiv svakoga. I svakome nešto fali. I

svakome nešto smeta... I svi su sami. I svi kukaju što su sami. I niko neće da uradi ništa povodom toga...

* * *

Ljudi postaju karikature. Sve više reaguju bez reakcije. Smeju se bez osmeha. Plaču bez suza. Pokušavao sam da pomognem mnogima. I samo bih

udarao u zid... dok su mi oni potanko objašnjavali, onako prijateljski, da je pomoć potrebna meni.

Nije više stvar u prolaznosti odnosno smrti koja nas sve neminovno čeka... već u duhu vremena koje razobličava sve pred sobom. Gazi.

Razara. Snove smenjuje iluzijama. Realno virtuelnim. Slobodu kavezima...

Uglavnom, nekome su izazov navijači koji luduju po ulicama. Neko voli dakopira silikonske princeze sa televizije. Neko da se poistovećuje, ili pali, na nepismene mehaničke lutke koje satima jure po terenu za

teniskom lopticom. Neko voli da imitira udarce nabildovanih Holivudskih klovnova...

Dok za to vreme domaći pesnici pevaju o zvezdanom nebu i mesecu koji se nad njima povija. Dok za to vreme domaći pisci pišu o duksu isflekanom spermom i sarmom koji nisu skidali nedeljama. Dok ti popovi pričaju o boga. Dok ti Koka-kola objašnjava kako trebaš da budeš svoj i da slediš

svoje instinke. Dok ti devojka traži, da joj kupiš, bundu od nerca... Dok ti devojka ne traži ništa jer nemaš devojku... Dok ti ulica

objašnjava da trebaš da budeš surov i zao. Dok te stariji uče da trebaš da budeš uljudan i pošten... Dok, za to vreme, poluodrasli dečaci u

plavim i polupijane devojčice u žutim majčicama, i dalje, pevaju pesme oslobodi...

Dok ljudi umiru na ulicama, dok ti krče creva, dok si gladan, dok nemaš kome to da kažeš... gledaš celo to sranje kako se odmotava ispred tebe i

ćutiš. Malo žmuriš. Malo se umivaš hladnom vodom pošto toplu nemaš i nikada je nećeš ni imati. Tražiš opravdanja. Tražiš razloge tvoje

sjebanosti. Tražiš razloge svačije sjebanosti... Nemoćan si. Svi ste nemoćni. Važiš za humanistu, ali koga boli što važiš za humanistu. Samo ćutiš i gutaš govna koja su upakovana sa svih strana u jeftinom ukrasnom

papiru.

I naravno, na kraju, ne preostaje ti ništa drugo nego da se popneš na net. Na net koji kradeš od komšije. Na net koji je ionako jedina stvar na koju možeš da se popneš... pošto komšija... ćerku, za razliku od

neta, daleko bolje čuva.

* * *

Znaš šta, nije opasno kada drugi misle da si lud. Ne. Opasno je kada te ubede u to. Tada si gotov...

Ljudi mogu da te zamrze lako. Prelako... Mere svaku tvoju reč. Posebno ako ima šta da kažeš... Traže onu najgoru stvar na tebi za koju će se

vezati. Ako je ne pronađu onda je obavezno izmisle... Pamte sve ono što si i sam zaboravio. Čekaju te u mraku, čekaju te kada si najslabiji, čekaju te kada ti ne ide... da ti nabiju sve to pod nos. Njima je to važno. Njima je to jedino važno. Da budu u pravu. Da ti to kažu...

Koliko su samo puta, na ulici, okrenuli glavu oni koji su mi se uvek javljali, i koliko su mi se samo puta javili oni za koje sam bio siguran

da nikada više neće da mi se jave. Ali meni je ionako uglavnom svejedno. Kažem uglavnom... jer ja pišem. To je moja igra. To je moj

način. Drugačije ne umem. Drugačije ne mogu...

Ljudi mogu svakodnevno da menjaju mišljenje o tebi. Danas da ti skandiraju. Sutra da te pljuju, mrze... Neka. Mogu da se nosim i sa

jednima i sa drugima... Najgori su oni koji te podržavaju, ohrabruju te,a ubili bi te na prvom ćošku. Većina njih ne uradi ništa sa svojim

životom. Ili uradi nešto, nešto sasvim malo, ubeđena da zbog toga svi zanjih mora da čuju...

Uvek me je užasavalo da budem prihvaćen od svih. Gadilo mi se to... U sedamnestoj godini sam na silu pokušavao da izigravam socijalnog majmuna

koji se po klubovima osmehuje svima kao da radi u državnoj demokratiji.Stvarno sam se osećao kretenski... Davao sam značaj nekim ljudima od

kojih može samo da ti se povraća. Markirana odeća. Zlato oko vrata. Znašsve to...

Zanimljivo je da se asocijalno osećam na mestima gde se svi osećaju socijalno. Posebno u diskotekama, na splavovima, kafićima... jednostavnone umem da budem ono što nisam. Neretko mi se dešava da ne umem da

budem ni ono što jesam. Nema tu neke mržnje, nema tu neke zavisti... samo se boriš za društvo i ljude u koje veruješ.

Svetom tumara gomila prozaičnih likova koje, kao na pokretnoj traci, izbacuje poodavno zarđala mašina vremena. Koji bi te uništili, kada bi

to naravno mogli, jednim pritiskom na dugme. Kao na onim video igricama koje su im duhovni orjentir...

Ali igrica zvana život, srećom, isuviše je komplikokovana za njih. Nedostižna. Posebno oni nivoi za koje je, osim pukog instinkta i sirove

snage, potrebno još nešto...

Ne mogu da krivim tipove koji ne umeju da napišu priču. Ne. Ali mogu da krivim one koji ne umeju da je pročitaju. Oni su opasni. Oni su najgori.

Za njih je svako pisanje, kao i svaka umetost, ispod nivoa... valjda zato što oni ne mogu da dosegnu do tog nivoa. Ili bilo kakvog...

Svojim pričama ne samo da ne želim da izigravam majstora koji pokušava da popravi gorepomenutu mašinu. Mašinu koja je odavno zaslužila da se

promeni i da se vine sa najdalje stene vremena u najdublji ambis zaborava.

Ne. Možda sam tek jedna kapljica u nizu koja pokušava da povuče stvar nagore... na gore naspram vodopada koji se svom silinom stropoštava dole.Kap koja veruje u čoveka, kap koja veruje u ideju... naspram vodopada

koji i ne razmišlja o tome. Samo ide svojim tokom...

Čovek je, između ostalog, i biće pobune. Pobune koju nosi istetoviranu negde duboko u sebi. Pobune usmerene protiv Boga. Pobune usmerene protiv

svega što ga okružuje... Pobune protiv prijatelja. Pobune protiv neprijatelja ili bilo koga drugog... Pobune protiv sistema.

Svako se buni... Svako ima razloge da krene ili da stane... ali, nažalost, jako mali broj ljudi ima viziju budećeg sveta. Viziju humanog

sveta...

Naleteo sam na armiju pobunjenih koja svoju menjalačku energiju zalud rasipa na sve strane poput kockara. Dok navija, dok ćuti, dok mrzi...

naletao sam na armiju obezvređenih. Od samozvanih intelektualaca, genijaza sve i svašta, nadrilekara, hakera... pa do podsmešljivih

šaljivdžija, glumaca amatera, vašarskih pevačica, birokrata svake vrste.Bilo je tu i neostvarenih sportista. Neostvarenih trgovaca.

Neostvarenih ljudi... Naravno bilo je tu i ostvarenih koji bi mi svoju važnost i ostvarenost pri svakom susretu dodatno nabijali pod nos...

Bilo je tu svega. Obrazovanih i neobrazovanih. Naivnih i podmuklih. Ljudi sa najvišim funkcijama. Najskupljim automobilima... ali svima njima nedostajala je samo jedna stvar. Prokleta jedna stvar koju nigde nisu mogli da kupe. Koju nigde nisu mogli da pronađu, ili da nabave...

stvar koja može samo da se razvije. A to je kreativnost. A to je stvaralaštvo...

Bili su sterilni. Bili su aparati povezani među sobom... Proizvedeni u istoj fabrici. Plasirani na istom tržištu. Upakovani tako vešto da samo troše i proizvode... bez suvišnih pitanja, bez suvišnih odgovora. Niko od njih ništa nije stvarao. Ukoliko jeste, nekada davno, oni su se toga

obavezno stideli kao device, u šesnaestoj, svoje nevinosti. Kupovali su umetnost kao što su kupovali i sve ostalo... konzumirali su muziku kao

što konzumiraju bifteke ili lazanje u elitnom restoranu. Ili u bilo kakvom restoranu...

No, ne stvaraju se samo dela, pesme ili slike, stvaraju se i ljudi. Dobri ljudi... Sve je više mladih koji svoju starost planiraju bez dece,

bez porodice... Ne radi se tu uvek o novcu, ili o biološkim nemogućnostima partnera.. već, jednostavno, o stilu života koji lišava

čoveka svake odgovornosti. O stilu života koji je nametnut. O stilu života koji se usvaja...

Dakle, bilo je tu poraženih. Bilo je tu obesmišljenih. Svakakvih... Onihkoji umesto da se bore za sebe i za promenu svog tragičnog položaja koji zauzimaju... koji umesto da oplemene put kojim koračaju... da

pročiste vazduh koji udišu... oni su se borili protiv mene, i meni sličnih, obezvređujući ono što radim. Obezvređujući ono što radimo...

Sada ih gledam takve... nažalost promašene. Nažalost izgubljene. Potpunoneutemeljene siluete koje zatrepere i pod najslabijim bljeskom

problema. Gledam te promašene pobunjenike prepuštene valovima svakodnevnice kako se otimaju, ječe... objašnjavajući drugima, uz lažne osmehe, kako su najbolji. Najbolji u svemu... Kako ih život nije štedeo.Kako su oni, samo oni, uspeli da pobede. Da se izvuku, da se spasu...

Gledam te borce protiv svega i svačega kako se tope začaureni u svojim ograničenim ljušturama pokušavajući da privuku bar malo pažnje. Ali im

ne ide. Ali im nikako ne ide...

Nije rešenje samo u snovima. Sanjali su i oni... sanjali možda i više nego drugi. Ali, nažalost, samo tuđe snove...

* * *

Pisac može naširoko da piše o svemu i svačemu... a da ne kaže ništa. Dokmože, opet, da piše samo o jednoj stvari, i to jako malo, tek par

redova, a da kaže sve. Gotovo sve... Trivijalne stvari zanimljive su trivijalnim ljudima za čitanje. Ali trivijalno je trivijalno. Kao što je i prolazno prolazno. Čovek koji

vodi besmislen život sigurno neće uzeti u ruke knjigu koja će na bilo koji način dovesti njegov život u pitanje. Naprotiv, on će tragati za

nečim još besmislenijim od njegovog besmislenog života...

Novo doba nosi nove stilove pisanja i otvara nove prostore slobode. Da li pisci današnjice treba da postanu puki zabavljači? Nasmejane lude

zanešene populističkim ambicijama... Da pretaču i crpe iz svog talenta klovnovske izraze... ili da stvaraju i da teže novim svetovima?

Šta ima prosvetiteljsku ulogu u XXI veku? Šta je prosvetljenje? Šta je pisanje? Da li je pisac prosvetitelj, ili samo zapisničar u vremenu koje

je prošlo i koje neumorno prolazi...

* * *

O MALOM ČOVEKU Ovo

je priča o njemu. O malom čoveku. Njemu napisana, njemu posvećena... Ako ga prepoznaš ovde, među ovim redovima. Dobro je. Možeš da mu

preneseš moje reči. Ako hoćeš naravno... Ukoliko ga ne prepoznaš. Onda još bolje... znaću da sam u pravu. A i nećeš me pamtiti po zlu... Mali

čovek obično nema imena. Zapravo ima, ali ono nije važno. Imena malih ljudi su bezimena kao i oni... Nemaju titule, kao ni bilo kakve stečene

ili nasleđene dodatke. Imaju samo retardirane nadimke. Sočne, bolesne i otkačene... koji, umesto najboljeg, provociraju ono najgore u njima.

Koje, u mladosti, diskretno prećutkuju dok ih posle, u starosti, sa ponosom ističu.Sve samo ne diskretno... Mali

čovek o kome ću ti pričati... nikada nije bio u medijima, u krupnom kadru, ako jeste, mogao si da ga vidiš samo zbijenog u gomili kako čeka u

redovima za zejtin, ili visi, obešen, na ogradi stadiona. Viđaš ga, poluživog, u autobusu industrijske zone kako se vraća, u cik zore, ili pre, iz noćne smene. Vraća se sa gradilišta. Sa skele, sa njive... vraća

se odnekud, da ga pitaš, ni sam neznajući odakle. Njemunikada nije organizovano ništa u čast. Neki defile, nešto, bilo šta. Po

njemu ništa nije nazvano... osim, možda, drugih malih ljudi. On nema pesme, nema spomenike... mali čovek, u stvari, nema ništa. Tretiraju ga

kao broj, gomilu, prilepak mašini... kada o njemu govore, govore u množini. Kada se njemu obraćaju, obično se obraćaju svima. Odnosno soju

kome on pripada... Iakoti se, možda, na prvi pogled čini... da sve reke sveta teku zbog njega.

Da se voditelji u glavnim vestima obično obraćaju baš njemu, da voditeljke nameštaju dekolte... da sportisti zbog njega trče. Pevači

pevaju. Glumci glume... on se, i posred tog cirkusa, oseća do zla boga nesrećno. Neprimećeno. Tu je, sa njima, a ne postoji... Ubija

me bol malog čoveka. Nemogućnost izbora. Plaši me njegov strah. Izjeda njegova beda. Ježi apatija, bezizlaz... Srećem ga na svakom koraku.

Svuda. Na fakultetu, pored fakulteta, na ulici, na pijaci, u pošti... pradaje mi semenke. Cepa mi karte. Vozi taksijem. Dobacuje na ulici...Prepoznajem ga svuda, u svakome... prepoznajem ga u ljudima oko sebe. Prepoznajem ga i u sebi. Ponajviše u sebi...

* * * Zamisli

tu nepravdu. Čovek koji je rođen da bude mali. Sa sudbinom unapred ispisanom, sa položajem unapred pripremljenim... Predodređen da obavlja

male poslove, da tumači male uloge, da vozi male automobile. Da se bratimi, ženi i razvodi sa malim ljudima, malim ženama... Sve što uradi

veliko, ili bar pokuša da uradi, shvata se kao malo...Maličovek sa malim osećanjima. Malim potrebama i malim snovima. Na njemu je

sve malo... ma gde išao, ma šta rekao... On nema očekivanja. Iako ih ima ona su unapred određena društvom u kome živi, jatu kome pripada...

Sve je već dato. Odigrano, i pre nego što se odigralo. Kao scenario za film. Kao repriziran film... Desilo se, iako još nije. Prošlo je, iako

tek treba da počne... Čuješga, onako u prolazu, kako priča (recimo kod frizera, ili u gradskom

prevozu) o svojoj veličini. Kako se diči svojom ljubavlju prema otadžbini. Ređa priče, ređa uspehe... Imaš utisak da je pobedio gde god je zakoračio. Pominje neke velike, poznate ljude... pored njih se valjda

oseća veće. Deluje dostojanstveno, otresito... neprekidno se busa u grudi i poziva na čovečnost. On je taj. On sve odlučuje, on sve može...

Sve žene sveta obigravaju oko njegove kuće. On je prisustvovao čuvenim utakmicama. On je snimio čuvene golove. On se slikao sa idolima

mladih...On. On. On... Dokti priča, a pričanje traje neprekidno, kako vreme prolazi... osećaš da

se njegove reči nikoga ne tiču. Pa ni njega samog... Da on, dok ubeđuje tebe, u stvari, ubeđuje sebe. Da nešto znači. Da nešto vredi... Njegova reč nije udar groma, topovsko đule koje prkosi tragici svakodnevnice...

već jeftin hvalospev, ljigava žalopojka. Umesto da menja on se prilagođava. Umesto da stvara on razara... On

duboko u sebi zna da je niko i ništa. Da od života ne može da izvuče nikap više od onoga što je već izvukao. Da ga niko nikada neće pitati za

mišljenje... da će biti, kao što je i do sada bio, slučajni uzorak u anketama. Dobar dečko iz kraja. Anonimus predodređen na anonimnost. Na izborima glasački listić pod rednim brojem 3043. Na utakmici navijač. Na

koncertu gledalac (ako uopšte i dobije kartu). Na poslu najamnik (ako ga uopšte i zaposle). U braku sponzor. U životu prostitutka... Na

proslavamo gost koga obično smeštaju u ćoše, tu negde s kraja... da ne smeta. Da se ne vidi. Da se ne čuje. Gost za koga je rezervisana

pljeskavica, salata i aperitiv. Aperitiv ako preostane, ako uopšte i stigne do njega. Dok se sve ostalo plaća. Pa i muzika...

* * * Mali

čovek od malena osuđen da bude mali. U maloj zemlji, u malom svetu... mali čovek koji neprestano priča o svojoj veličini. Gladan pažnje i

uspeha... Na porođaju bez posebnog tretmana, u jaslicama prepušten samome sebi... bez

obdaništa jer se i ono plaća. Bez dodatnih časova u školi, bez ekskurzija, bez devojaka... bez devojaka, jer se i one plaćaju. Bez

škole, jer nije škola za svakoga... Prepuštenmalim učiteljicama. Još manjim nastavnicima. Gurnut u mala odeljenja.

Osuđen na najmanje ocene. Uvek sputavan. Uvek gažen. Krivac pre zločina.Glavni osuđeni pre presude... Proglašen

za socijalnog degenerika u desetoj, za debila u dvanaestoj, za imbeciladoživotno... Popravne domove je odavno prevazišao (sva preostala mesta

za njega odavno su popunjena). Za zatvore još nije. Nikakav prestup

zvanično nije počio. Osim što se rodio, ali to se ne računa... Preporučuju mu duševnu bolnicu. Preporučuju mu da se ubije. Prepisuju mu

tablete, lekove za depresiju, živce... Proglašavaju ga alkosom iako nikada nije pomirisao alkohol. Proglašavaju ga narkomanom, ludakom... A

on se samo razlikuje. On je samo drugačiji. Oseća se tako... jednostavno ne želi da se smeje kada se svi smeju. Da se oblači kako se

svi oblače. Da priča već ispričane viceve, da peve pesme koje svi pevaju... on je jednostavno On, pa ma kako gordo i arogantno to drugima

zvučalo. Mali čovek počinje da se budi. U Beogradu, u Londonu, u Riju, u mome selu... On bi želeo nešto da promeni u svom malom životu. Ne mislim na mobilni

telefon, ili na felne za automobil koji vozi... Svestan je sebe. Svestanje sveta oko sebe. Kao čovek je drag, neposredan... lako pristupačan

drugima. Ne postavlja ograde oko sebe. Ne ustručava se da kaže ono što misli. Spreman je na saradnju. Spreman je na kritike... Ipak,

hoće da učini nešto veliko, da privuče pažnju, da stvori nešto što će ostati posle njega. Neko ljudsko delo... Hoće da napiše priču, ili

pesmu. Hoće nešto da naslika. Hoće da se pobuni. Da kaže ono što misli...Ali kome da kaže ono što misli?

Kome, kada niko i ne misli? Kako... kada mu i ne dozvoljavaju da misli? Ubedili su ga, još kao klinca, da je talentovan da grbači od jutra do

mraka. Da se kloni svakog posla gde se osim fizičke snage ne koristi ništa drugo...On ne mari puno za to. Hoće

da oformi bend. Da pronađe devojku, da je zaprosi pod sjajem zvezda i mesečine uinat hotelu od pedeset zvezdica... Hoće da upiše fakultet.

Hoće da završi fakultet. Da radi, da voli, da bude srećan... da živi život dostojan čoveka. Ali kurac... on je samo on. Mali čovek stvoren za

mala dela... Tajmali čovek ne želi ništa posebno. Samo normalne stvari... Ne želi više,iznad svega, da ga nazivaju malim. Ubija ga nepoštovanje, nebriga...

odnos prema ljudima. Sve ga vređa. Pogađa. Emotivac je... Ne želi da ga niko ponižava. Stalo mu je do tradicije, do ponosa... stalo mu je do ljudi. Poverovao je, nažalost, da se i On nešto pita. Da i On nešto može. Da se neko interesuje za njega, i za njegovo mišljenje... I

sada se bori, svim silama, da to kaže. Juri na sve strane. Učesnik je svakog mitinga. Zastava slobode uvek je u njegovim rukama. Pobornik je

naprednih ideja. Ustaje protiv svega neljudskog... Rođeni je aktivista. Borac za opšta prava... Zariče se da će, ukoliko mu se ukaže prilika, očistiti svet od nemaštine, bede svake vrste... ako ne svet, onda bar

njegov grad. Mesto gde je rođen. Da će pomoći ljudima koje voli... Međutim,samo udara glavom o zid i ne uspeva. Nikako ne uspeva. Pokušao je da

osvoji neosvojivo. Da pobedi nepobedivo. Da izgovori strogo zabranjeno. Prkosio je svemu. Čak je i Don Kihota zvao za mentora... osetio se kao

svitac u paukovoj mreži. I što je njegova svetlost bila jača, mreža je

bila sve gušća... Maličovek je ušao u politiku iako mu se gadi politika. Pozvao je druge male

ljude da mu se pridruže. Prvo ih je pozvao, a posle ih prozvao... Pljuvao. Vređao. Molio. Apelovao... Ubeđen da je budućnost moguća. Da je

na dohvat ruke. Govorio je da ima nade. Da nije sve izgubljeno. Da njegove reči nisu samo jeftin pamflet... Pokušao je da ih pokrene,

motiviše... kao što su njega drugi pokrenuli i motivisali. Tajmali čovek se usudio da preuzme veliku ulogu. Da dirne u nedodirljivo.

Da sagleda nesagledivo. Pozvao se na druge velike ljude. Pročitao je velike knjige, naglas izgovarao velike reči, parole, pesme... Pozvao se na sene svojih predaka. Okrenuo istoriju u svoju korist. Ali uzalud...

to jebeno uzalud pratilo ga je u stopu. Kao da je put do vrha zacementiran. Put do promena zaleđen... Nedugo

zatim probudio se u kaljuzi pokraj puta. Polomljenih rebara. Poljuljanog ponosa. Obesmišljen... Ležao je tako satima neprimećen. Izlomljen i poražen... u gorem stanju nego što je ikada bio. U početku

se pozivao na veru, ne sluteći da se njegova vere nikoga ne tiče. U početku se pozovao na čovečnost, na borbu... ne sluteći da je čovečnost

odavno ukinuta a borba strogo zabranjena. Njegovasabraća, njegovi sugrađani... su ga, kao starom dobrom običaju,

ismevali. Smejali su mu se nazivajući ga zanesenjakom, budalom. Umesto sobom bavili su se njime... - Šta on misli? Ko je on? Šta je on? – govorili su – Šta pokušava?

Misli da je najpametniji. Kreten jedan... - Ito sve pivopije. Stranački psi. Ljudske vaške. Govna. Birokrate.

Smradovi najgore vrste... Malograđanska fela radovala se njegovim suzama. Klicala je njegovom bolu. Ispijala je, i to naiskap, u čast njegovog poraza. Iživljavala se... Iživljavala je vlastitu nesreću u

njegovoj. Pokušavajući, na sve moguće načine, da prikrije vlastiti bol ipoložaj. Pokušavala je da zaboravi da već sutra mora, ponovo, da navuče

uniformu, radni kombinezon... da već sutra mora da navuče lažni kez, veštački osmeh... i da se klanja svakome. Zarad bakšiša, opstanka na

poslu, života u skladu sa vladajućim sistemom... Tijadnici koji sriču molitve modernih gurua. Bubaju ih napamet kao psalm.

Urezuju u podsvest. Žive na silu pozitivno, na silu srećno... ti jadnici koji, kao mantru, ponavljaju sve to. Samo da bi uspeli. Samo da

bi se dokazali, bili lojalni... Da bi ušićarili nešto, bilo šta. Žive američki san na srpski način. Samo da bi zaboravili sve to. Samo da se

ne bi suočili sa realnošću, sa vlastitom propašću koja je neizbežna... * * * Mali

ljudi kao mali mravi mile svuda. Oko vrata nose titule malog čoveka. Oreole bednika. Čeka ih plug, fabrička presa... rezervisana su im mesta

na mašini, na štanc presi... mesta na kojima je radio njihov otac, njihov deda... samo što su sada noviji modeli mašina, a i prostorije su

bolje okrečene. Zavese su lepše, kao i kafe kuvarice... ali ne sve. Utradiciji im je da budu mali. Najmanji mogući. Jer samo takvi ne

smetaju nikome. Ne upadaju u oči. Samo takvi mogu svuda da se zavuku, svuda da zavire... Da se pojave kada zatreba, i da nestanu kada

zasmetaju. Mogu da završe zanat u najboljem sloučaju, ili da ne završe ništa. Sasvim svejedno. Naučeni su da se raduju malim stvarima. Da imaju

male uspomene, mala slavlja... Odavno su naučili da razlikuju one od kojih treba da se klanjaju od onih koji treba da se klanjaju njima.

Naučili su da se ponašaju, da ne pričaju ružne reči, da ne pričaju reči,da guče, da mekeću, da nariču... sve po potrebi. Sve po nalogu gazde... Mali

čovek možda nema školu, formalno, ali zato ima onu životnu. Na nju se poziva. Iza nje se krije... Ima šlifa, kao i neograničenog štofa za

obradu... odličan je materijal za vojsku, policiju... Za prve redove. Odličan je za batinaše, blatnjave rovove, kanalizacione kanale... Mali

čovek puca po svim šavovima. Raspada se... Obično je idealist do punoletstva, do mature... klinički slučaj već u dvadeset i nekoj. Do tridesete psihopada. Sanjar koji je verovao u ljude, verovao u život.

Nakon toga materijalista koji ne veruje ni u sebe... Prepušten sili kojenije ni svestan. Sili koju oseća, ali ne razume. Valu moranja,

nepisanih zakona bezakonja koje mora da ispuni... Primoran da bude ono što želi. Ono što nikada nije bio. Ali mora. On to jednostavno mora. To

se od njega zahteva, traži... Da savije grbaču i da šljaka. Zajedno sa ostalim bednicima, kobilama, stokom i ostalom marvom... drugim malim ljudima koji upregnuti uporedo sa volovima vuku plug. Grebu po njivi...

Neki nevidljivi bič odzvanja po njihovim leđima. Duh vremena tuče svom silinom... Bič poretka koji se ne vidi, koji lebdi u vazduhu. Kako juče

tako i danas, kako danas tako i sutra... Maličovek pokušava da skine okove sa vrata. Lance... cima se na sve

strane. Vuče. Otima se. Grize. Preti. Prkosi... Vapi za priznanjima. Vapi za društvom. On je vredan. On je dobar. On voli da radi. On voli da

radi ono što ga teraju, ono što mora, ali ne voli način na koji ga teraju... tretiraju ga kao bednika, kao poslednje đubre. Kao da mu je tozapisano na čelu crnim flomasterom... Za njega su rezervisani stočni

vagoni, vagoni pete klase... nevažno šta govorio, šta radio... on je uštva u očima drugih. U očima drugih koji proviruju iza zatamljenih

stakala, mašu belim rukavicama. U očima samoproklamovanih direktora za sve i svašta... Malom

čoveku ponestaje snage. Počinje da se suši. Da oboljeva. Lekove mu višene daju na recept. Nema para... pripitomili su ga kao što cigani

mečkari pripitome mečku. Naterali su ga da igra, iako ne ume da igra, iako mu se ne igra... Pripitomili su ga i ubili. Ubili su čoveka u njemu. Sahranili mu dušu, telo ionako može da čeka...Pokazali

su mu gde mu je mesto. Obezbedili raku na trinaestom spratu u bloku 54... Pripisali lekove. Ovoga puta još jače, i jeftinije... Dali mu par

dana slobodno u godini. Dali mu da otputuje, da se odmori... Dali mu bonove, čekove... Majcu i upaljač sa logom firme. Omogućili su mu par

besplatnih razgovora sa psihologom. Ako prekorači dozvoljen broj odbija mu se od plate. Kao i kada zakasni, ode pre vremena, ne ustane kome treba, ustane kome ne treba... Omogućili su mu još dosta toga čega on, još uvek, nije ni svestan. Ali polako, ima vremena... Pokazali su mu u

međuvremenu i pendrek. Pokazali prstom na armiju batinaša koji ga čekajuispred vrata. Podsetili ga na polomljena rebra. Navukli mu mundir,

izdali zaduženja... i gotovo. Dresura je uspela. Sistem je ponovo pobedio. Sistem je ponovo odradio svoje. Postao je ono što se od njega

traži. Besprekorni klimač glave. Dizač ruke. Profesionalni tapšač ramena. Potrošačka korpa. Masturbator na teniku, automobile,

gigabajte... postao je ono što je morao da postane. Ono što se od njega očekivalo. Ono što su drugi od njega tražili. Ono što nikada nije bio.

Lojalni sluga. Podanik... Mali čovek koji je konačno i zvanično postao mali. Čak mu i kolege na ulazu sriču dobrodošlicu. -

Dobrodošao u naš svet veliki čoveče. Izvoli... Samo napred. Čujem da sipravio neke gluposti na ulazu. Neka. Ne mari. Oprošteno ti je... Svi to

rade. Svima se to dešava. Sada si, vidim, dobro... Ovde, moram da priznam, i nije neki luksuz. Ali za nas bolje i nije... Ljudi su, kao

što i sam znaš, stoka. Narod je primitivan, glup... To nam je u mentalitetu. Nije za nas civilizacija... A kao što znaš ima i gore. Ja sam zadovoljan. Zadovoljan sam sve više... Ako ti nisi, ne brini...

ubedićemo te. Polako. Ima vremena. Idi se raskomoti, blago meni, pa na posao. Već kasniš dvadeset sekundi...

* * * Prošlo

je par godina od tada. Ako ne i više... Malom čoveku je krenulo. Dobio je par priznanja, nagrada... Sada je on taj koji te na ulazu dočekuje i

ispraća. Sreli smo se jednom. Nedavno. Ispričao mi je svoju priču... - Celog života misliš da si nešto posebno. Ubeđen si u to... da ljudi trebada

misle o tebi, da ti se dive... ti ne želiš ništa posebno. Male stvari. Normalnu odeću, drugove... ali kurac. Jedni te neće zato što te niko neće, dok ovi ostali imaju svoje razloge. Celog života misliš da su tvoji argumenti ubedljiviji, tvoje reči jasnije, tvoji snovi dublji...

Ne smeš ni da pomisliš da ti je život sranje kao i svima. Ne pada ti napamet... Godine se smenjuju jedna za drugom. Gledaš šta je ko uradio,

dok ti nisi uradio realno ništa... I ono što si započeo, nisi priveo kraju... Hvata te depresija. Ti hvataš lekove... tvoje najbliže za gušu.Otimaš se sa ukućanima za pilule. Nisu ti oni krivi, ali nekoga moraš

da kriviš. Inače si gotov. Mada si gotov iovako... Pogledajme sada. Pogledaj me dobro. Srećan sam. Ili bar mislim da jesam...

Živim u svom malom svetu. Imam svoj poslić. Imam svoju platu. Devojku nemam. Iskreno da ti kažem i ne treba mi. Verujem u film koji snimam.

Naravno još uvek ga ne pokazujem. Sve što je negativno odbacujem, teram od sebe... neću da se nerviram. Zamaram glavu... kao klinac gde god sam

se pojavio svi su buljili u mene, divili su mi se... nisam morao ni da govorim već bi me obasipali parama i hvalom. A sada me ne primećuju, ne

zarezuju... ti isti koji su mi se klanjali kao detetu, korumpirali me nasvakom koraku. Iskreno, i dalje gajim nadu da ću se dočepati sveta gde

ću biti poštovan. Gde će svako moje pojavljivanje, gde će svaki moj nastup, izlazak na scenu... izazvati eksploziju. Buru ovacija. Očekujem to... Zato idem u teretanu, zato igram fudbal sa klincima iz ulice. Oni bar umeju da ti se dive. Da te nagrade... Prodajem im finte. Pale se na

moje bicepse. Misle da sve znam, da sve mogu... Redovno ih rasturam na video igricama. Nekada ih namerno pustim da bismo igrali i sledeći

put... Vole me i njihove drugarice, sestre... gledaju na mene kao glavnog baju. Ne svi... Jebi ga. Samo klinke. Znam da sam mator za njih,

ali šta ću. Šta ću kada nemam kud, kada su svi ostali odavno prolupali... Nije samo moj život u kurcu. Svestan sam toga. I drugi radeu tri smene. Nose tamne uniforme kao što je ova moja. Kontroliše ih

inspekcija svakog dana. I drugi imaju pauzu dva puta dnevno po deset minuta. Između nema pišanja, nema pričanja, nema drkanja, nema ničega...

ali ima i gore. Uvek se tešim da ima i gore. Gazda mi je kreten. To ti je valjda jasno. Kreten, ali ga poštujem... Poštujem ga zato što mi je

omogućio da radim. Na stotine ovakvih kao što sam ja, ako ne i gorih... čekaju ispred firme. Čekaju da me šutne... da upadno, još tog dana, na

moje mesto. Za gore uslove, za goru platu... ma ne bune se uopšte. Samo da rade. Nešto da rade. Ljudi nemaju kud. Jad i beda. Ali šta mogu...

ima gore sigurno. Šta da sam bolestan? Da nemam posao? Nogu... I staro društvo me otkačilo. Ma ko ih jebe. Sujetni su... Kažu da sam se

promenio, predao... da ne ličim na sebe. Šta oni očekuju? Da ličim na njih. Budale. Prigovaraju mi da se više ne zalažem za opštu stvar. Ma ko

ih jebe... Dosta sam mislio na opštu stvar, previše... vreme je da malomislim na moju stvar. Ona mi je trenutno najvažnija... Zamišljam

dok radim da sam neko i nešto. Da sam neko veliko ime. Ne naučnik, nauka me ne zanima... Da sam, recimo, muzičar, ili slavni fudbaler... dasam poznata faca. Da klinci otkidaju na mene. Znaš to? Poznat ti je taj

osećaj? Kada ti se približava neko novo lice, ili kada se mi približavamo nekom novom licu... kada on očekuje, isto kao što i mi

očekujemo... da nam se taj neko divi. Da nas prepozna u masi. Da nas ceni zbog nečega. I to sve onako podsvesno... Mislim da nema ničeg lošegu tome. To je ljudski. Jeste. Koliko samo dugo čekam da me otkriju. Ali

kurac, izvini na vulgarnosti, to mi je uzrečica, nisam dovoljno dobar. Sve sam pokušao. I da pišem, i da sviram, i da pevam... godinama sam se

lomio po seoskim igralištima i ništa. Ljudi smo, nismo životinje. Tragamo za sličnima koji će da nas podrže, koji će da nam se dive... Bar

malo. Bar na trenutak... Teško je to. Znam. Najteže je što tragam po

svetu gde me niko ne poznaje. Oni koji me poznaju, osim klinaca iz kraja, ne samo da mi se ne dive... nego me otvoreno izbegavaju. Ali šta

ćeš... Sujeta čini čudo. Ma ko ih jebe... nisam im ja kriv što su nesrećni. I

tako brate. Juče sam uzeo metlu i satima sam zamišljao kako sviram na koncertu. Sam samcijat pred miliona ljudi... Zamišljam kako imam dugu

kosu, iako mi gazda ne dozvoljava da je pustim. Da sve ribe sveta svršavaju dok uzvikuju moje ime. Posle delim autograme. Rukujem se sa svima. Nikoga ne preskačem... Poziram. Ma kada bi mi se samo ukazala šansa ispoštovao bih svakoga, ako treba... ma ako treba išao bih redom

po kućama i delio moje albume i slike... Ovako ne vredi. Bar ne još... “ Razgovarao sam i sa psihologom o tom osećaju da smo neko i nešto: -

Postoji određena vrsta ludila svakoga od nas. Neki je vešto skrivaju, aneki vešto prikazuju. Način na koji se smejemo. Način na koji pričamo

viceve odaje dosta toga. Nažalost, većina ljudi, se uopšte ne smeje. Samo sede u kutu sobe i odmeravaju nas... Želja da budeš primećen

dominantna je i presudna. Zapravo sve što radimo, mi radimo upravo zbog toga. Ne svi, ali većina... I bildujemo, i gledujemo, i učimo, i ne

učimo... sve zarad nekakvog priznanja. To je opšte poznato. Zato neću o tome... * * *

Aobećavao je. Bar malo... bio je sasvim solida u školi. Dobar drug... i

puko je. Nije mogao više. Puko je kao i svi koji osećaju da mogu nešto veliko, ali su, sticajem okolnosti, ironijom sudbine predodređeni, više

primorani... za nešto malo. Najmanje moguće... Mogaoje da uspe eventualno u sportu. Tu je bio nekako najbliži zvezdanom

nebu koje se projektuje sa zemlje... sport je ionako lepaz za siromašne.Lepak baš ta takve Pogotovu danas. Nevidljiva mišolovka. Mentalna

droga. Rajski vrt za obezvređene... Mogao je da postane klovn (što je i postao posle samo u nekom drugom obliku), zabavljač širokih narodnih

masa, dvorska luda, cirkuzant, kaskader... fudbal je dobro igrao. Košarku takođe... ali ništa dovoljno dobro. Ništa dovoljno dobro da bi

prošao bilo gde... Nemaviše malog čoveka. Ubio se... iskreno, očekivao sam da to uradi mnogo

pre. Obesio se u ostavi za hranu. U dvadesetoj, u trideset i nekoj, u četrdesetoj... nevažno. Pronašli su ga kako visi između kobasica i

šunki. Na salađu gde je radio. Pronašli su ga u nabujaloj reci u zemlji snova u koju je imigrirao. Pronašli su ga u porodičnoj kući kako leži

pored WC šolje predizoran, kako je sebi rasekao vene... Pronašli su ga mrtvog, svejedno, a kao da su ga pronašli živog. Slegli su ramenima.

Pokupili šturo izjave kao cene povrća u pijačnom danu... Prokomentarisali da je samo jedan u nizu. Konstatovali smrt, i otišli... Nema

više pilula. Nema više snova, alkohola, pornića, video igrica... Nema

više šarenih laža. Nema više ničega. Mali čovek je bar u smrti bio veliki. Priznao je javno da mu je život veliko sranje. Najveće... Rekao

je to nečujno, urlajući na sav glas, bez oproštajnog pisma, bez poslednjeg pozdrava... Priznao je, tu pred svima, da mu je život govno

koje godinama teče kanalizacijskim kanalima. Sudara se sa drugim govnima. Raspada se. Truli. Bazdi i zaudara... Nigde nema sunca, reke...

Nigde obale. Samo mulj. Džinovski pacovi. I mrak... Smrtje pobuna malog čoveka. Pogrešan odgovor u pravo vreme. To je njegov

način. Prkos sistemu. Prkos vetrovima, bogu, koječemu... * * *

E,moj mali čoveče... pričam o tebi a mislim na sebe. Mislim na sve nas...Pretpostavljam, u stvari tvrdim.. da svi mi dajemo sebi neku posebnu

dimenziju. Ni sam više ne znam kakvu... Naše poraze stavljamo ispred tuđih pobeda. Naše šestice ispred tuđih desetki. Naše snove, naša nadanja, naše devojke... ali ta predodređenost, ta prikovanost za

postojeći svet, za grad u kome si rođen, za ljude koji te okružuju... taj bezizlaz. Ta nemoć... Malog

čoveka nisam izmislio. On je tu među nama. U tebi, u meni... ako sam izmislio njega, onda sam izmislio i tebe. Ako sam izmislio tebe onda sam

izmislio i sebe... Neradi se o tome. Nije to uostalom ni važno. Mali čovek je tu. Tu sa

nama. Bio je, i biće... Viđaš ga na ulici, čekaš ga da ustane u gradskomprevozu, sedi pored tebe u amfiteatru, smejete se zajedno, navijate za

isti klub, zemlju... možda vam se sviđa ista devojka. Sveje to jedan krug. Jedan začarani krug malih ljudi. Malih ljudi sa

velikim snovima. Sa velikim snovima i malim šansama... sa velikim iluzijama, ogromnim... koje blede, polako ali sigurno, zajedno sa

godinama. A to da li smo mali, ili veliki... ostaje da se vidi.

* * *

PREŠLA NA CRVENO

Dase razumemo, nikada nisam čitao crnu hroniku. A i zašto bih? Dovoljno je da izađem na ulicu i da vidim šta se dešava. Ne mora neki manijak da

pobije pola sela da bi to zadobilo medijsku pažnju, ili da neki profa siluje svoje đake. Ne. Srbija, kao i svet, postaju, sve više, crna

hronika... Trebalobi ugasiti sve ostale rubrike. Šta će nam zabava i šarene laže... kada

ljudi umiru na ulicama a prolaznici okreću glavu? Šta će nam astrološki savetnik i mišljenje psihijatra, na poslednjoj stranici, kada smo

dovoljni sami sebi? Čemu još služe ekonomija i politika... kada doktori nauka, kojih je sve više na buvljaku i sličnim mestima, jedva

sastavljaju kraj sa krajem. Otimaju se sa šibicarima za dnevni pazar... Moždabi trebalo ostaviti malo mesta za vremensku prognozu i ukrštene reči, asve ostale rubrike nazvati crnom hronikom. Od ekologije do zdravstva...

Umesto vesti iz sveta treba staviti vesti iz mraka. Umesto kulture treba staviti nekultura a umesto sporta... nasilje i primitivizam. Tek

onda bi, možda, ljudi shvatili kako žive i kuda sve to vodi. Ovako, mrkakapa... Pre

dve godine, ili nešto više... žena svojim biciklom marke „Raspad“ prešlaje na crveno. Između dva i tri sata posle ponoći. Između dva radna danakoji kod gazde traju neprekidno... Dva debila Paraćinske proizvodnje

spretno su obavila svoj posao, zaustavili su strogo profesionalno jadnu ženu na sporednom putu i bez diskusije joj odredili novčanu kaznu za taj

gnusni prekršaj. Naučili su nepristojnu ženu pameti. Naučili su je da zakon mora da se poštuje. Da je ovo pravna država. Da ovde postoje neka

pravila, da mora da se zna neki red... i sve to, naravno, u ime policijske etike i kolektivnog morala koji je, kako su rekli,

najvažniji. Preplašenažena, inače čistačica u obližnjem restoranu... koja prima nešto više odsto evra mesečno, malo u bonovima (za hleb i zejtin), malo više na

ruke... naučila je da poštuje međunarodni pravni poredak, kapitalizam, institucije vlasti iako, iskreno, ni ne zna šta je to. Žena koja uvek

redovno izmiruje račune za struju i telefon drhteći prva u redu. Žena koja je uvek najbučnija kada njena zemlja igra na nekom takmičenju.

Gubila, dobijala... potpuno nevažno. Žena koja nikada nije rekla nijednuružnu reč za svoju zemlju, koja je svoje najbolje godine žrtvovala

upravo njoj... Žena koja je ponosno ustajala i klicala na „Hej, sloveni“i „Bože, pravde“. Žena koja, po svojoj prirodi, ne može biti loša, pa i

da hoće... dobila je kaznu, ne smem ni da pomislim koliku a kamoli da vam je pomenem... Pa zar nisu prešli na crveno oni koji su nam uništili fabrike i isterali

radnike na ulicu?Onikoji su nam rasprodali zemlju kao da je tuđa, ono ostalo razdelili kao

piljarica užeglo voće na pijaci... Zar nije prekršaj to što se ekolozi bave zaštitom životne sredine iz svojih kancelarija? Zar nije prekršaj

trovati narod svakodnevno sportom, Farmama, Grand paradom? Pa zar nije prekršaj to što „vodeći“ ljudi iz kulture i umetnosti uništavaju svaku

klicu novog? Da li je prekršaj to što kojekakvi idioti potpisuju ugovoreda Srbija postane đubrište nuklearnog otpada evrope? Da li je prekršaj to što se Srbija svake godine smanjuje za po 100 000 ljudi? Zar to nije prekršaj? Zar oni koji to rade ne prelazi na crveno? Ko će njima da piše

kaznu? Ko će njima da naplati sve to? Kažite mi ko...

Netako davno, takođe pre dve godine... vozio me u svom luksuznom

automobilu jedan gradski mangup (čiji je tata Neko i Nešto). Slučajno sam se našao u njegovom vozilu ne znajući o kome se radi. Taj momak mi

je isključivo zabranio da stavljam pojas (to ga inače vređa – ugrožava njegova shvatanja o pojmu slobode), i ne samo da je prešao na crveno, usred bela dana, dok je kolona vozila stajala i čekala svoj red... nego je onako, da se dokaže, ne znam kome i ne znam zašto, prešao preko travnjaka i trotoara posred glavne ulice. Kada sam ga upitao, onako

klinački naivno, kako sme to da radi. Hladnokrvo mi je odgovorio uz plastični osmeh– „Šta me bole kurac. Ko mi šta može?“ - Šta

bole kurac nekog dvadesetpetogodišnjeg morona što žena nema odakle da plati kaznu? Šta bole kurac njega, u njemu sličnima... što narod nema posla, što narod nema šta da jede. Šta bole kurac ljude iz kulture za kulturu? Ljude iz zdravstva za zdravstvo? Šta ih bole kurac što se ukidaju državni fakulteti, dok su na onim preostalim, uglavnom

privatnim, školarine sve veće... Šta bole kurac onog dvadesetpetogodišnjeg morona za pravnu državu i poštovanje zakona? Šta bole kurac ljude za ljude? Narod za narod? Umetnike za umetnike? Šta ih

bole kurac... * * *

„Isve po zakonu. Tu su paragrafi, pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru. Sve ja to poštujem. Jer više bilo bi ubica nego ptica koje

odleću ka severu...“ Setihse Balaševićeve pesme „Ne lomite mi bagrenje“. Ali ovde se ne radi

niokakvom bagrenju, niti o zemlji... kamo te lepe reće, radi se o ljudima. Lome nas. Trse poput korova. Truju kao beskorisnu marvu

zaboravljajući da je ta marva izrodila jednog Mešu, Dositeja, Ivu, Vuka (ne mislim na Draškovića), Nikolaja, Emira, Momu, Svetozara, Vasu... jednog Ducija Simonovića... i još gomilu časnih gorostasa koji su hodali

i koji hodaju... za koje Srbija, nažalost, nikada nije čula. Niti će dačuje od kojekakvih nametnutih idiota koji, zarad estradnih i privatnih projekata, potiru sve vredno što se ikada desilo na ovim prostorima i

što bi moglo da se desi. Koji, nažalost, zaslepljeni svojom megalomanijom brišu sve vrednosti koje su stvorene i koje otvaraju

mogućnost da se bila šta dobro stvori... Kapiramda bi apokalipsa bila neizbežna da policajci nisu savesno obavljali

svoj posao i da skriveni iza babinog budžaka nisu uhvatili jadnu ženu. Ili da su joj bar oprostili kada su čuli da je išla po lekove, da je

išla po mleko nekoga da nahrani... Ali briga njih. Oni samo rade svoj posao. Oni su na dužnosti. Profesija ionako ne poznaje emocije. Sistem

niti priznaje nita zna za suze. Oni rade za državu. A za koga radi država? Da li država postoji u ime naroda, opšteg dobra... ili u ime

bitangi koje zloupotrebljavaju sve to? Koja je svrha naroda? Običnog čoveka? Osim da puni državnu kasu i da fanansira parazite koji sede po

kancelarijama. Koja? Kažite mi koja... * * *

Pozvansam više nego bilo ko drugi na ovom svetu da govorim o ovoj jadnoj

ženi. Pozvan sam jer je ta jadna žena moja majka. Moja majka Zorica... Neću da govorim o njenoj plemenitosti, o njenom poštenju, jer se ono

podrazumeva... Istinaje sve ovo, majke mi, pa ma kako nekima od vas to zvučalo prozaično. Istina je, jer se radi o njoj. Da se dogodilo nekom drugom možda ne bih

ni primetio, možda me ne bi ovoliko pogodilo... mada sumnjam, poznajući sebe. A vi

draga gospodo? Da li vi imate majke? Zorice, Marije, Jelene, Slavice? A očeve? Da li vi imate očeve? Da li vi imate zemlju? Pretke? Da li planirate da imate potomke? Da li planirate da ostavite neki trag?

Ljudski trag na ovoj zemlji? Nešto, bilo šta... makar stablo drveta, ilibar stih pesme... nečega. Zamislite

da vašu majku policija juri dve godine zato što nama para da plati kaznu? Zamislite da po vašu majku na posao dolazi policijska patrola u ime zakona, u ime pravde... Zamislite to. Zamislite šta znači u malom

gradu, u selu, u porodici... kada po nekoga jednom mesečno dolazi policija. Kada nekome mašu lisicama i prete rešetkama kao najgnusnijem

siledžiji. Možete da zamislite to... ja nisam mogao. Nisam mogao do danas, ali sam upravo to doživeo... Jebem te Srbijo, ali te i volim. Ne mogu sa tobom a ne

mogu ni bez tebe... Malopresam najiskrenije preporučio majci da se na zajmi i da im ne plati

kaznu. Ko ih jebe. Uinat neka ode u zatvor i neka leži... Neka leži sa ubicama, silovateljima, lopovima i delikventima. Neka to bude njen

prkos, njen vapaj, njena pravda... Nije stvar samo u novcu. Nema te sumekoja ne može da se skupi. Stvar je u principima. Da li znate šta su

principi? Reklami je da bi to uradila vrlo rado, da bi otišla da odleži kaznu u

zatvor, ali ne može zbog gazde. Daće joj otkaz... Da ne može ni zbog bašte. Propašće joj patlidžan i luk. Obećao sam joj, najiskrenije, da ću

ja da se pobrinem za baštu. Da ću ja da zalevam i da radim sve što treba. Da ću ja da ležim u zatvor ukoliko treba, ukoliko treba umesto

nje. Samo da im ne plati... Šta će biti, ostaje da se vidi...

NEMI SLAVUJ

- Moraš da dođeš. Požuri... Bilo bi dobro da je vidiš, da budeš bar malo sa njom. Satima spava... Pod lokalnom je. Ne znam još

koliko će da izdrži. Budila se par puta... pa ponovo utonula u san. -

- Predozirala se opet?

- Ma ne. Isekla je vene ćaletovim žiletom. Rasekla se po čitavom telu... -

- Minja. Pobogu... Gde si ti bila? -

- Zaspala sam. A i šta sam mogla? Ne mogu da bdim nad njom non-stop. Učila sam u drugoj sobi. Bile smo relativno OK danas. Dok je nisam zatekla kako leži pored kade u polusvesnom stanju. Krv je curila niz

slivnik, mešela se sa vodom... šta sam mogla? Još me preklinjala poslednjim snagama da je ostavim... –

- Ne mogu da verujem... ona stvarno nije normalna! –

- Ajde pričaj mi i ti malo o tome. Razdrala se dok su je prenosili u kola: „ubićete me ako me spasete. Ubićete me...“ Uradiće to opet.

Sigurno. Obećala je... znaš i sam da ona ne laže. –

- Jebote, skroz sam se sledio. To bre više nije ona Marija koju sam znao. A krvi, koliko je iscurelo krvi? –

- Poprilično. Sasvim dovoljno da umre... -

- Da umre? –

- Dragi moj ona boluje... ma nema veze. Sva sam u nekom kurcu. Još mi segasi ovo sranje od telefona. Prazna baterija. Dođi odmah na kliniku.

Nađi joj se bar sad. Pokušavali smo sve. Da ti ne pričam... znaš da nemanikoga. Mi smo joj sve. Ajde. Čekam te... –

- Znaš da je odavno gotovo među nama? –

- Znam. Ali odavno je gotovo i sa njom... požuri. –

Bila je strašna gužva u gradu. Satima sam se probijao do bolnice...Sećam se da se te noći igrala istorijska utakmica... kako su napaljeno

danima pre toga najavljivali sportski novinari. No, kako to obično biva... sve istorijske utakmice se pamte po tome što se brzo zaborave.

Sa Marijom se nisam video više od tri godine. Nisam mogao ni da pretpostavim šta me očekuje unutra na infektivnom odeljenju... Minja me

je pripremala, ali očigledno to nije bilo dovoljno. Marija je bila vezana za krevet, krizirala je i ne znam šta još... Sa nje je curila

mokraća, bila je u stanju raspada... sva upišana i izbljuvana neprekidnim povraćanjem. Spoj krika i nemoći. Njeni sablasni

neartikulisani urlici prostrujali su hodnikom... nisam imao snage da gledam sve to. Izleteo sam na ulicu... prisećajući se nje i našeg

odnosa.

* * *

Tada je imala samo osamnaest godina, kada smo se upoznali, ako ne i manje. Imala je sanjalački pogled usmeren negde daleko, zagledana u

daljinu daljina... Glasić tih i mio. Melanholičan. Pomalo operetski. Skoro pa nečujan. Drhtav. Rimovao se sa čežnjom, nespokojem... Pogled

isposnički nesiguran, na momente izgubljen... kao kamen žrtovovan u provaliju gubio se u ponorima beskonačnosti.

Pričala je u početku malo, premalo... kako je vreme prolazilo sve više. Oslobađala se, iako bi, gotovo uvek, ostala nedorečena. Bila je

beskrajno načitana, duhovita na vanvremenski način... njene opaske prevazilazile su sva okolna mesta koja su bazdila na sladunjave mirise

prolaznosti. Lucidno bi slikala pejzaže pred mojim očima, ređala najtoplije boje poput iskusnog estete. Nije obraćala pažnju na

svakodnevne stvari, događaje... odbacivala ih je jednim pokretom ruke kao šal usred leta. Sve je pretvarala u uspomene. Svaki detalj...

Bila je isuviše bleda, nedovoljno lepa da nekoga privuče. Nedovoljno smela da nekome prepreči put, da je neko primeti, da nekome postane

važna... Bila je samo pupoljak ruže iznikle u hladu, na betonu i u tišini.

Postojala je, a kao da nije. Smejala se, a kao da se stidi, kao da plače. Samostalna poput maslačka koji svaki klipan može da zgazi, ili da

ga iščupa u prolazu, ne trepnuvši...

Imao sam devetnaest godina tada, ako ne i više... onaj razočarani pogledinficiran od svega postojećeg. Želeo sam let bez krila, slobodu bez svesti o pravoj slobodi. Snovi o nedohvatnom gubili su na značaju.

Stvarnost me sve više uzimala pod svoje, sazrevanje... Smisao nikad jačenije zakucao na moja vrata. Na moja vrata satkana od besmisla,

promašaja u ljubavi, promašaja u pisanju... Satkana od odbijanja,

nepristajanja, nemogućnosti, nemoći. Satkana od tuge, bola i poraza...

Počeo sam ozbiljno da razmišljam o pisanju. Iako sam pisao isuviše neozbiljno. Naivno sam poželeo pažnju, osmehe, ovacije... i još naivnijesam naseo na njih. Pa i na zvižduke... Moje nagrade bile su samo moje,

nikoga se nisu ticale... dok su moji porazi bili svačiji. Moji porazi, posrebrene plakete na vitrinama neprijatelja sa kojih je strčao,

izrezbaren, moj poraženi lik...

Zanosio sam se pesništvom iako me pesništvo nije zanimalo. Hteo sam da se dokažem u intelektualnom svetu, iako intelektualnom svetu nisam imao

šta da ponudim. Bio sam samo dete u telu čoveka. Dete željno velikih stvari u najmanjem mogućem gradu...

Tada sam bio bez devojke. Što i nije neka tragedija. Bar ne za njih... Činilo mi se da su svi pesnici sveta bez devojke. Gotovo uvek, pa čak i kada su sa njima... Devojku sam tražio u sebi, na filmu, u knjigama. One

oko sebe nisam primećivao. Bile su, ili isuviše napadne, nekako agresivne, telesne... ili gotovo nepristupačne.

Nisu mi se sviđale nijedne ni druge. Ove prve zato što sam mogao da ih imam lako, kad god sam to hteo... dok ove druge zato što uopšte nisam

mogao da ih imam.

* * *

Žurio sam da je vidim. Žurio sam kao nikada do tada... sama pomisao da njen život možda nosim prikačen na vlastitim njedrima udenula mi je krila. Neopravdano, više naivno, sam osetio herojsko ključanje u meni

kao da mogu da pomognem devojci na samrtničkoj postelji. Devojci koji nisam video duže od tri godine...

Sneg je te večeri odradio mandat za celu sezonu. Nezapamćene količine ekološkog “Domestosa” pokušavale su da dezinfikuju smrad koji se širio

sa obližnjeg stadiona. Neuspešno nažalost... Sećam se samo ponekog bljeska ulične rasvete pred ponoć... koji se jedva nazirao preko brisača

koji su se klatili kao sumanuti natežući se sa snegom. Sećam se i siluete mog lica koja se ocrtavala na retrovizoru...

uočio sam sebe vidno starijeg što je, za ovu priču, potpuno nevažno.

Vešto sam se probijao do bolnice pretičući defile skupocenih automobila koji su se prostirali ispred i iza mene. Sa strane je to izgledalo kao

da sam u dilu sa svim saobraćajcima i semaforima sveta. Čak su me propuštali i oni koji nikoga ne propuštaju... kao da su potajno znali da

se radi o njoj. Da me čeka... da možda sanja kako je držim za ruku...

Ili je to bio samo maleni dašak sreće koji me pogurao svojim nevidljivimprstima u čitavom ovom haosu. Ma pronašao bih, kada malo bolje razmislim, i kružni put do zvezda samo da dođem do nje. Ili bih ga

izmislio u krajnjem slučaju...

Kada oni bogati tipovi mogu da kupuju devojkama zvezde... zašto ja ne bih mogao da ih izmišljam? Ako ništa drugo jeftinije je... a i lepše.

* * *

Živela je tamo kod škole, sećam se... pa malo iza. Zagledao sam se u nju, priznajem... u nju zavaljenu sa knjigom na terasi. Zagledao bih se u

bilo koga, priznajem još više, samo da bi, bar na trenutak, skrenuo misao sa samoće koja je bila nesnosna.

Posmatrao sam je dugo. Predugo... Više nego što je zasluživala, a opet, daleko manje nego što sam stvarno to želeo. Ne samo da sam bio u

deficitu sa devojakama, već sa ljudima uopšte...

Nije gledala u mene, ili možda jeste, malo, krajičkom oka... a da ja to nisam primećivao. Nešto kasnije, kada sam prestao da obraćam pažnju na

nju, kada sam izgubio svaku nadu... poslala mi je pismo iako su nas delile samo dve ulice. Donela ga je, verovatno, u cik zore... sama, ili

sa nekim... i ostavila da me čeka na kapiji dok se ne probudim.

Pisala je o svemu, najviše o sebi... Pisala je stidljivo, isuviše uzdržano, nekako zapleteno... ali naširoko. Nije štedela reči, kao ni

neizbežni mirišljavi roze papir po kome je bila prepoznatljiva. Naglasila je da joj imponuje što sam je svakoga dana, onako u prolazu,

pogledom tražio na terasi. Pomenula mi je da se nedavno doselila iz prestonice zajedno sa roditeljima i sa sestrom. Dodala je da njen ćale ima firmu, da joj je keva relativno poznata umetnica, ali i da pored toga, pored mnogobrojnih uspeha i priznanja, nisu bogati i da žive

poprilično skromno.

Završila je filološku gimnaziju. Bavila se i glumom. Odlično je poznavala svetske jezike. Poezijom se bavila od svoje devete godine. Izdala je dve zbirke pesama. Svirala je i klavir dosta dugo, ali je zbog

obaveza morala da prestane...

Odgovorio sam joj šrkto. U par rečenica... Kao prezauzeti bankarski službenik, međutim, i pored toga, poprilično smelo za prvi put... kakav

sam uostalom i bio.

Ali nije se bunila, naprotiv.... posebno ne što sam se preskočio preko baštanske ograde, ušunjao pored zlatnog ritrivera zvani Rex i zakačio

pismo štipaljkom za njen veš. Između donjeg veša i bluze, odlučio sam seiz krajnje praktičnih razloga za bluzu... bilo bi, priznaćete,

poprilično dripački da sam pismo prikačio za njen grudnjak, ili za gaćice ne daj bože. Pretpostavljam da vam je jasno koju sam vrstu krpica

birao svaki sledeći put... ali o tome kasnije, ili nikad.

Počela je da mi piše sve češće. Što bi rekao moj drug – primila se mala.Pisala je gotovo svakodnevno... Saznao sam šta je privlači, šta

odbija... saznao sam, čini mi se, i više nego što je trebalo da znam. A opet, razume se, mnogo manje nego što sam stvarno to želeo...

Volela je, kako je rekla, dva puta. Jednom stvarno, na način na koji se uostalom i voli, dok je drugi put bilo više platonski. Kao na filmu.

Međutim, nikada nije bila u vezi. Kako zbog roditelja, tako i zbog sebe.Nikada nije bila sa muškarcem, čak ni nasamo, osim u prolazu... ali to

se ne računa.

Plašila se, očigledno, našeg susreta koji je bio neizbežan. Odbijala je moje pozive, navodila neke smešne razloge, a opet, želela je više od

svega da se vidimo, da ostanemo u kontaktu. Plašila se ljubavi, sasvim sigurno, iako si sa njom mogao o tome i sličnim temama mogao da teoretišeš danima. Plašila se ljubavi, a opet je nekoga želela da voli.

Pogađate koga...

A onda, jednom... posle mesec ili dva natezanja preko poruka, pisama i telefona... pojavila se iza mene. Pojavila se kao u onim crno-belim filmovima koji se ne gledaju bez papirnatih maramica... koji se, u

stvari, uopšte više ni ne gladaju.

Bila je u onoj bluzi pored koje sam prikačio pismo prvi put (za gaćice igrudnjak nisam bio siguran). Na sebi je imala slameni šešir, lakovane

sandale sezona ’iljadu devetsto i neka, i ogromne količine drvenog nakita, ogrlica i narukvica... na kome bi joj pozavidele i devojke iz

nekih afričkih plemena.

Gledali smo se setno, kao da se znamo oduvek, kao stari poznanici... Zagrljaj smo izveli krajnje nespretno. Sa strane se činilo kao da smo touradili namerno... Krenuo sam da je zagrlim, široko sam raširio ruke a

ona se stidljivo izmakla. Skroz slučajno... Kada je shvatila šta je uradila pokušala je da se izvadi pa je isto tako, ake ne i srdačnije,

krenula ka meni. Međutim, onda sam se ja izmakao. Takođe slučajno...

- Vidiš, nije nam suđeno... – rekla je

- Ma šta ima veze – odgovorio sam iz prve – sudećemo sami sebi. Naša ljubav, naša stvar... – teotralno sam je privukao uz

sebe a ona me poljubila ovlaš kao da mi dodeljuje ručni sat za dvadeset godina rada u kompaniji.

Mislim da sam tada po prvi put imao tremu zbog drugog a ne zbog sebe. U stvari, nije to bila prava trema, više neka vrsta nelagodnosti izazvana

strahom da ne ispadne sve onako kako treba...

Želeo sam da prvi susret bude poseban, da bude nešto stvarno drugačije... zato sam se trudio više nego ikada pre. Njeni receptori

savršenosti skenirali su svaki detaljčić. Ništa nije moglo da joj promakne. Takvim ljudima, impresionistima kao što je bila ona, dovoljan

je nepun minut da provedu sa nekim da bi ispisali čitav tom knjiga o tome...

Međutim, nešto razmišljam, s obzirom da ona nikada ranije nije bila sa muškarcem... bojim se da bi je uzbudio bilo ko, pa i neki najobičniji gradski mangup koji bi joj udelio par komplimenata... kao bogalju

milostinju... a zamislite kako joj je bilo tek sa mnom. Podsećao sam u to vreme na pokretni cirkus koji je od svake situacije pokušao da napravi čaroliju. Bio sam pun iznenađenja, trikova... sve sam to smišljao mnogo pre iako bi posle delovalo kao da je smišljeno u

trenutku.

Sve sam bio u životu sa devojkama. I dečko, i brat, i drug, i drugarica... bio sam i ljubomoran, i sladak, i razmažen, i drzak, i

nežan, i očajan... samo nikada nisam bio običan. Moje reakcije nikada nisu bile reakcije većine. Gadim se osrednjisti. Sve što odiše na prosek

izaziva mučninu u meni...

Smatram da nije frajer onaj, kad već moram da upotrebljam tu reč, koji kupi devojci stotinu ruža i pošalje ih preko nekoga na njenu adresu. Ne.Već onaj koji pred njom, onako iznenada, ubere jednu i nazove je po toj

devojci. Klekne, spusti se malo niže, ili je odvede na najviše mesto u gradu i odatle joj kaže sve ono što parama, ipak, ne može da se kupi...

Smatram da romantika nije mrtva iako me stvarnost opako demantuje svakoga dana. Horda primitivaca pljuje i gazi po uzvišenostima kao po

opušcima cigareta. Ako, ne dao bog, potpuno izgubim svoju bitku pronaći

ću jednu devojku, ili ću je izmisliti... i odvešću je negde daleko, po mogućstvu nakraj sveta, odakle ću je štititi, voleti i učiti romantici

isto onako kako su druge devojke učile mene. Ako ne i bolje...

* * *

Kada ti umire neko drag, najdraži, imaš utisak kao da umire ceo svet. Dase sve raspada u sitne delove. Da sve nestaje. Ali kada izađeš napolje,

ili kada uključiš televizor... onda shvatiš da umirete samo vi. Ti i ona...

Ona umire zato što mora. A ti, valjda zato, što umire ona...

Nisam mogao da znam šta me očekuje u bolnici. Da li me neko uopšte očekuje. Uleteo sam unutra razularen, što je samo blaži oblik

izbezumljenosti... pokušavajući da oborim bolnički rekord i da pomerim sve granice u brzini pronalaženja njene sobe.

Ali uzalud... samo besomučna tišina uredno raspoređena na sve strane i prazan prostor koji se, činilo mi se, prolivao do beskraja.

Posvuda...

Znao sam da je tu negde. Ali gde...Znao sam da smo tu negde.

Ali gde...

* * *

Zaustavljao sam je na svakom koraku smišljajući, u trenutku, na stotine načina kako da je nasmejem, kako da otklonim nelagodnost koja je bila i

više nego prisutna. Pridavao sam značaj svakom kamenu pokraj puta, stablu drveta... objašnjavajući joj, više ubeđujući je, da ceo univerzumpostoji samo i jedino zbog nas. Da smo ona i ja, i niko drugi, centar

sveta. Dve najvažnije tačke u kosmosu. Onda sam je uhvatio za ramena, nežno privukao ka sebi i lagano počeo da je tresem izvodeći scenu iz

poznatog filma uz konstataciju (i šarmerski osmeh) da će doći do sudara svetova. Čak sam oterao i jednog psa, koji nas je u stopu pratio, uz

komentar da je to sigurno neki radoznali paparaco...

Primala se na moje reči. Primala se kao niko drugi. Imali smo, očigledno, istu žicu za smešno. Meni nije trebalo puno da se odvežem,

njoj još manje da se unese u bujicu mojih reči... Volela je moje izmišljotine, duhovite koještarije bez ikakvog smisla. Bile su baš takve, neposredne i detinje kakve su, ostalom, bile i njene prve

pesme...

Kako je vreme prolazilo ona je počela, sve više, da preuzima glavnu reč.Od glavnog glumca postao sam epizodista koji se sporadično nadovezuje i

klima glavom. Ne samo da mi je nedostajalo znanja iz pojedinih oblastli, gde je ona suverene vladala, već mi je nedostajalo i

samopouzdanja. Tamo gde bih ja promrmljao reč ili dve ona bi izvezla čitavu priču. Moje rečenice su plitke, površne... tek puko praznorečje

naspram njenih akademskih govora sa detinjim prizvukom.

Otprilike u to vreme sam počeo da pišem, između ostalog i njoj, ili sam bar pokušavao. Moj pogled bio je uvek takav. Setan, nostalgičan... kao da se rastajem sa celim svetom. Činilo se da breme planete nosim na

vlastitim leđima, bolela me svačija tuga... Ali njen, zašto je i njen pogled bio takav? Kao da su svi nemiri sveta nastanjeni u njemu? Za kim ona pati? Šta nju tišti, proganja? Kakva to nesreća nju obuzima? Zašto?

Zašto kada je mlada? Premlada? Prepametna? Dovoljno lepa da ne možeš da kažeš da nije. Dovoljno pametna da mereći po njenoj pameti možeš da

izmeriš svačiju glupost...

Nisam imao pojma da je bolesna. Da boluje od...

Sećam se, u prvom telefonskom razgovoru nismo progovorili ni reč. Ona jednostavno nije umela, ja jednostavno nisam hteo... najlepše reči sveta

ionako čuvam za papir, teško ih izgovaram... sebičan sam. Jesam. Dodušei kada pokušam nešto da kažem, to ne zvuči ni približno lepo kao dok pišem. Retki su oni koji ih stvarno zaslužuju, malobrojni, doduše još ređi su oni koji ih stvarno čuju. Dok ih ne shvata, nažalost, niko. Još

uvek...

* * *

Već sledećeg trenutka bio sam tu. Sam sa njom... bez nje. Gledao sam je budnu kako spava. Zatekao sam i ondašnjeg sebe. Doduše pomalo starijeg,

daleko ozbiljnijeg... kako se pravdam, više ispovedam sadašnjem sebi nasukanom pored ivice njenog kreveta. Voleli smo je obojica... samo što je onaj pređašnji Ja mogao da je voli kada je hteo dok je ovom sadašnjem

Ja to onemogućeno.

Visila je razapeta na uzanom trapezu vremena čija se vrpca sve brže i brže kidala uokvirena plamenom vatre koja je pretila da je sagori.

Da je sagori jednom zauvek...

Zatvarala se nedeljama u kući i čitala Kiša.

- Čitam Kiša i kada ne pada kiša. Čitam ga uvek – jednom mi je rekla i smejala se.

- Nikada nisam čitao Kiša – nadobudno sam joj odgovorio – niti planiram - ćutala je. Smejao sam se samo ja. Kratko...

Čitala je i Miljkovića i još neke nepoznate pesnike čija imena kao da jeizmislila samo da bi mene zadivila. Za većinu ne samo da nisam čuo, nego teško da bih mogao i da izgovorim njihova imena a kamoli da ih

zapamtim...

Čitala je originale na Ruskom, Francuskom i Engleskom... a ja, jadnik, kako je umela da mi prebaci, nisam čitao originale ni na Srpskom.

Rođena je u pogrešno vreme, definitivno, kao i svi mi... zakasnila jepar vekova, ili nešto više. Senzibilna do bola. Senzibilna a nesrećna...Dostojanstvena, uzvišena... a opet, preplašena poput košute. Gorda a

plaha. Krhka i nežna...

Violina nepogrešivosti iskomponovala je ponovo, po ko zna koji put... još jedan prefinjeni ritam koji je klizio po tankoj žici života. Ritam

koji niko nije primećivao, koji niko nije voleo... ili bar umeo da voli.Za koji niko, nažalost, nije ni znao da postoji. Ritam koji se gasio u

gradskoj memli, u seoskom truležu... božanstvo koje je nestajalo. Njena crna kosa, njeni uvojci... mladeži rasuti svuda po telu i licu ostali su

zauvek neotkriveni, nepoljubljeni...

Video sam je par puta kako prolazi selom, vukla se nečujno poput senke. Momci bi samo prolazili pored nje. Kao pored spomenika, kao pored utvare... i na bezimene prosjake više se obraćala pažnja nego na nju.

Niko ne bi dobacio ništa, ni pogled, ni osmeh, ni kamen... Neki je čak ne bi ni odmerili... kao da su znali nešto što ja ne znam, a znali su...

kao da su znali nešto što ni ona sama nije znala. A znala je...

Bila je to žena u telu devojke, ali potpuno neostvarena i kao žena i kao devojka...

* * *

Soba je bila mala. Premala čak i za dobre duhove koji su me okruživali te noći. O lošima ne smem ni da pomislim... Prostor me podsetio na

manastirsku keliju po skučenosti zidova. Umesto crne prelivala se bela. Umesto mirisa kandila i voska gorčio je onaj sablasni miris joda izmešan

sa njenim ugrušcima krvi. Pa onaj neprijatni zadah smrti koji je vijorio svuda po sobi. Pretio. Prizivao. Plašio...

Odzvanjali su stihovi smenjujući se sa tišinom sablasti koja je ispunilasvaki ugao sobe. Natremice se javljao i Šerbedžijin glas koji je

izgovarao Miljkovićeve reči. Budili smo je svi... Okupio sam sve dobre anđele sveta da je probude. Prizvao sam i Boga, po privu put u životu, gurajući pod tepih čitav asortiman štoseva koje sam izrekao na njegov

račun. Ali uzalud... pribojavao sam se da Marija ne odsvira svoj poslednji sonet prikovana za morbidni krevet ove bezdušne sobe.

* * *

Marija mi je posle mesec dana dosadila. Ako ne i pre... Pronašao sam jednu daleko atraktivniju i običniju devojku kojoj sam ja, opet, dosadio

jako brzo. Bio sam ponovo sam...

Uporno sam odbijao Marijine pozive, na poruke nisam odgovarao... Kada bime pozvala pravio bih se važan pred nekim potpuno nevažnim svetom. Glumio sam frajera pred frajerima ne sluteći da odbijajući njene pozive

odbijam nju...

Samoća je najgora bolest. Samo zatreperi našim životom, obesmisli i pretvori u nesklad i ono malo posebnosti koje smo uspeli da sačuvamo pred naletima beznađa. Nagoni nas na zavist, na blud, na požudu. Ne

volim samoću, iako mi je bila sve što sam imao...

Učinilo mi se da je i ova devojka kao i sve druge. Da je luda od rođenja, ili od nedavno... da je samo žrtva nekih viših sila... da je

bezvredna i ništavna. Da mogu da je iskoristim i upotrebim... kao i svaku drugu, kao i nijednu drugu do sada.

Počeo sam da je doživljavam sve više kao telo a sve manje kao devojku. Kao telo koje me uopšte ne privlači. Ali, opet... kao telo. Žensko

telo...

Ubeđivao sam sebe da je i njoj potrebno sve ono što je potrebno svakoj normalnoj devojci. Ona stvar. Prokleta ona stvar... koju svi imamo, ali je baš svi tako rado i ne prikazujemo. Stvar oko koje, i zbog koje, se

dešavaju sve prljavštine ovoga sveta. Doduše i čistote, ali ko još govori o njima...

Sa mene se, iznenada, otrgo onaj oreol humanosti koji sam svim silama pokušavao da privežem. Želeo sam da je iskoristim, da spavam sa njom,

nošem iracionalnostima koje su me naterale da je pozovem, da joj kažem da je volim iako je ne volim, da joj prećutno kažem... da želim da je

volim na onaj najniži mogući način na koji žene mogu samo da se mrze...

Nikada mi, do tada, nije bilo važno nekoga da imam, uvek mi je bilo važnije da sam u nekoga zaljubljen, da nekoga volim... međutim, te noći,

sve je bilo drugačije.

Ta devojka nije imala ništa na sebi u tom trenutku, kao ni u sebi, što me privlači... ali bila je devojka. To mi je te noći, u devetnaestoj, u

selu, bilo najvažnije. To mi je te noći bilo potrebno, i više nego dovoljno... kao što bi mi bilo dovoljno i u noćima pre toga, kao i u

noćima posle toga. Samo da sam je imao. U stvari, samo da sam mogao da je imam...

Pristala je odmah. Pristala bi, bojim se, i na goreg od mene... umela jeda se grli i ljubi. Za razliku od mene svi to umeju... Nažalost nije umela ništa više. Ali mi ništa više, kao što rekoh, nije ni trebalo...

Dok sam neprestano pričao o vođenju ljubavi, ubeđen da sam najveći ljubavnik na svetu, dirnut njenom posvećenošću... ona me je neprestano

volela. Na sve moguće načine. Radila mi je sve ono što bi mi radila i neka druga, daleko običnija... vodila je ljubav celim svojim bićem. Do kraja, kao da joj je poslednji put, kao nijedna druga... doduše u mom

životu, do tada, nijedne druge nije ni bilo. Nijedne druge na taj način...

Dok sam ja, sve vreme, samo pričao kako umem... i umeo sam zaista. Da pričam...

Bila je čulna, sva satkana od čežnje, nežnosti... kao danas sećam se njenih proširenih zenica. Umela je da se preda. Ništa drugo joj u tim

trenucima nije bilo važno. Samo osećanja, dodiri... Uvijala se kada bih prošao rukama preko nje, mazila se, drhtala... Dok sam ja bio samo usamljen, neprihvaćen i neprilagođen. I ljubio sam je kao da mi je

sasvim svejedno...

Vraćala mi je veru u ljubav, u žene... vraćala mi je veru u sebe. Znao sam da naša veza neće trajati večno. Znao sam da naša veza neće trajati

uopšte. Znala je to naravno bolje od mene. Valjda mi se zato toliko i dala, prepustila... kao da sam jedini muškarac na svetu. Što je najgore i

bio sam za nju...

* * *

Te noći, dok se gasilo i ono malo što je ostalo od Marije, dok je nada prepuštala mraku svoje kormilo... momci sa severa jurnuli su na ekipu sa

juga. Deca iz grada udarala su po deci iz sela, i obrnuto. Blokovi na blokove, predgrađa na predgrađa, ciganke na grobarke, sirotinja na

sirotinju... drugarski skroz. U ime sporta i mladosti...

Sve ono lepo što je trebalo dugo da miriše počelo je odmah da zaudara. Da bazdi gorčinom poraza i da se razliva po ulicama poput tečnosti iz

kanalizacijskih cevi... I smrad je valjda nekakav miris. Ne znam. Možda,ali, uglavnom navijači koji su iz milošte nazvani huliganima odradili su po završetku meča i onih preostalih par izloga koji su im, kada su polazili na stadion, slučajno promakli. Čuvari reda i mira zatvorili su par nedužnih dečaka koji su svoju tek zarađenu zrelost trampili za par godina robije. Kažem nedužnih ne zbog nepravde koju sada čine... već

zbog nepravde koju je sistem svakodnevno činio nad njima.

Treći dnevnik je sa pažnjom propratio izjave glavnih aktera, promašaje, golove, šanse... dok je moja mala ptica, moja Marija, bila bez ikakvih

šansi. Samo je ležala, kao da spava, poluzatvorenih očiju pored poluotvorenog prozora koji je gledao na Dunav. Koji se naslanjao na tu veliku reku koja potekla u meni dok sam poraženo smišljao izgovore

umesto nje. Umesto za nju...

- Ko se još tobom bavi Marija? – šaputao sam u sebi - Ko? Koga briga što ti umireš? Koga briga što ti nestaješ, što se raspadaš u govnima, mokraći i bolu... Ko još mari za to? Gde je tvoja generacija?

Na stadionu, u diskoteci... Gde su oni? Šta rade...

Zašto srećne trenutke obavezno doživimo sa drugima, a one nesrećne, možda i poslednje, u najgoroj samoći. Zaboravljeni. Izmoreni. Otrgnuti

od vremena i sveta kao ranjeni vojnici, povratnici, iz izgubljenog rata...

Dok sam napuštao bolnicu gledao sam taksistu kako istovaruje nepomično telo kraj trotoara, daje gas i odlazi. Pogledom sam tražio portira,

doktore... nije bilo nikoga. U ogromnoj sali sam ih zatekao kako gledajuutakmicu, raspravljaju oko nekih banalnosti ispijajući litre piva ne

sluteći da nekome ispijaju život. Stidljivo sam zamolio dvojicu čuvara da se pobrinu za telo... koji su, istovremeno, kao da su se unapred dugovorili, hladnokrvno okretali glavom, i bezvoljno, zastajkući i

predomišljajući se usput, otišli po telo...

Počeo sam da bežim, da bežim koliko su me noge nosile, ali ne iz straha već iz nemoći da pomognem. Da uradim bilo šta dobro. Da se suočim sa

nevidljivom silom koja se nadvila nad nama, ili da joj bar pobegnem, da joj uteknem, jednom za svagda, kao moja Marija.

Ko još pominje ljude? – pitao sam se dok je sve buktalo u meni – obične,male, nikakve... ovakve i onakve, svejedno... ali ljude? Božija bića.

Kosmička. Zemaljska... Ljude što se međusobno tuku i ubijaju po ulicama poput pacova... ljude što se žrtvuju ko zna kome i ko zna zašto. Ko još

pominje duhovite, naivne, blesave... Ljude koji se vole, ne vole, zaljubljuju... ali žive. Ko ih još pominje? Kome su oni potrebni? Ko

može da dođe do reči od bagre poslušnika koji sahranjuju svaku mogućnostnovog i drugačijeg? Ko još pominje celovečernje protestne šetnje?

Urlike promene i slobode? Glad. Bedu. Nesreću. Ko još pominje poštenje, hrabrost, plemenitost... ko još pominje maturske konfete koje se obično krajem juna vinu u nebo. Raznobojne konfete koje simbolizuju mladost, raznovrsnost melodija i mirisa... Ko još pominje nebo, proleće, pesmu...ko još pominje devojke, silovane i obesmišljene zalud žrtvovane ko zna kome i ko zna zašto... devojke koje poziraju najmračnijim tipovima po ćoškovima dok odrađuju satnicu zarađujući za život. Ko još pominje

narkomane, te žive hodajuće leševe, kako crkavaju ostareli u dvadeset i nekoj... ko? Ko se još bavi malim ljudima koji su svojim primerima

zaslužili status velikih, možda najvećih... ko? Ko se bavi profesorima, piscima, pesnicima... decom koja jure leptire po livadi. Ko se bavi

leptirima koji beže od te dece. Ko se bavi livadama, cvrčcima, mravima...

Koga briga za tebe Marija? Za tvoj život i za tvoje pesme? Otići ćeš kaoda nikada nisi ni bila, kao da nikada nisi ni postojala. Koga briga za

to. Otići ću ja. Otićićemo svi mi... uz zvuke pobedničkog marša neke navijačke pesme ili političkog tima.

Nekom ludaku je važnije da polupa pola grada nego da se okrene za zgodnom devojkom, ili za bilo kakvom devojkom. Nekoj nafuranoj šmizli

privlačnije je da odmeri i najbanalniji detaljčić u izlogu nego da odmeri, bar jedanput, gorepomenutog ludaka koji odmerava sve drugo osim

nje. Kada bi onako, bar u prolazu, u pauzi, dobacili nešto jedno drugom,dok se spremaju za nove ture ludila i sebičluka... možda bi svet bio

bolji.

Ko još brine za sve Marije sveta koje nečujno pevuše svoje mirne živote ubolničkim posteljama? Koje umiru, koje se rađaju... Zavijene u

poderanim pidžamama zaborava. Ogrnute maglama tišine, nespokoja... Ko još brine za njih? Koliko je takvih devojaka sada po parkovimna,

iznajmljenim sobama, klupama... Daleko zdravijih i daleko nesrećnijih odtebe Marija? Daleko nesrećnijih jer ti spavaš. Samo spavaš. Dok su one

budne... samo budne. Ni ne znajući to...

Kako da ti pomognem kada ne mogu da pomognem ni sebi? Kako da ti pomognem kada ne mogu da pomognem nikome. Kako. Kaži mi kako...

* * *

Čuo sam posle, u međuvremenu... da je bolovala od neizlečive bolesti... od leukemije. Da su je doveli u selo da umre. Na miru. Na čistom

vazduhu... možda se spasi. Možda ne. Ali su joj ipak, za svaki slučaj, da ne brine, rekli da se još niko nije spasio...

Mariju nikada više nisam video. Te noći sam proveo pola sata sa njom. Pola sata koji su trajali večno... Više nisam mogao a nisam ni želeo. Vratili su je nakon toga par dana u selu, gde je i umrla. Na terasi. Na miru. Na čistom vazduhu... sama. Umrla je potpuno mlada, ostarela,

izmorena, u najlepšim godinama. Potpuno mlada i potpuno neostvarena...

Bio sam deo njene priče. Nažalost, ili na sreću... ne znam. Postala je iona deo moje priče... nažalost, ili na sreću... takođe ne znam.

Znala je da umire. Iako se tek rodila, iako se tek pripremala za život... znala je da umire, ali nije htela to da mi kaže. Zbog mene, zbog nje... Starost u devetnaestoj. Smrt u dvadesetoj. Strašno da

strašnije ne može biti...

Od tada jeza zatreperi mojim telom kada me vihor sećanja spusti kraj postelje tog posrnulog i posustalog anđela. Kraj njenog odra koji nisam

video, ali ga gledam neprekidno u mislima svakoga dana... Kada zazviždi neki nemi, zalutali slavuj u seni, kada zazviždi nečujno... baš onako kakva je uostalom bila i ona. Kad zazviždi i utihne jednom zauvek...

- Laku noć Marija. Ovaj put te ljubim bez pravog poljubca. Žao mi je. Moralo je tako, što kažu, drugačije nije moglo. Oprosti što nisam bio bolji. Bila si, verovatno, najbolja od svih najboljih. Voleo

sam te, iako ti to nijednom nisam rekao na način na koji ti to zaslužuješ... Hvala ti što si mi dopustila da budem najveći u tvojim

očima. Što si cenila neprocenjivo. Možda se sklopimo nekada tamo, kada ovde već nismo, i konačno poverujemo, tamo, ili ko zna gde, u ono što

smo pisali jedno drugom. Ko zna. Ali to je sada nevažno...

Pouzdano znam, naučila si me, da nisam sam na ovom svetu. Ubedila si me da moji snovi nisu samo moji. Svaka tvoja sitnica bila je moja suština.

Svaki tvoj pokret moja preokupacija. Izvini što nisam bio bolji... a

mogao sam, a trebao sam.

Pisao bih verovatno i bez tebe, ali ne bih pisao ovako... odnosno ne bihimao kome da pišem ovako. Kome bih se obraćao, kome bih težio... ako ne

tebi plemenita i lepa ženo. Hvala ti što si mi to omogućila.

Jednom sam ti rekao, sećaš se, da su drugi ništa naspram tebe. Nisam biou pravu. Drugi su daleko manje od ništa naspram tebe... Ti si očiglednota mera posebnosti, taj kriterujum po kome treba da pišem ostale priče u

životu. Tvoje reči postaće moje uspavanke. Tvoj osmeh moja amajlija. Tisi taj čičak koji sve sreće sveta privlači. I ostaćeš, zapamti to

dobro, zauvek moj nemi slavuj koji će mi onako s ramena došaptavati najlepše reči i pokazivati pravi put. Nečujno, kao i do sada...

Hvala ti još jednom što si mi to omogućila. Stvorila si boljeg čoveka od mene, a i bolji svet. Amin.

Ehh, DA SAM SAMO ZNAO... -

Postoji neka sila koja nas neprekidno gura napred. Da učimo, da jedemo, da radimo, da se borimo protiv besmisla koji je svuda oko nas... samo da

se ne predajemo. Da stvaramo ukoliko smo umetnici, ukoliko nismo to da postanemo, makar u tišini, makar samo za sebe... Da poverujemo u idealnu

ljubav, u prijateljstvo iako ga, realno, nikada nismo doživeli...

Postoji i život koji vodimo, neki to zovu stvarnost, koji nas stalno sputava. Koja nam uskraćuje snove o onome što nemamo... Razapeti smo između te dve nespojive sile, između onoga što želimo i između onoga što

imamo. Ono što osećamo plamti u nama, ljubav, principi, odanost... i ono što nam ide u susret. Osrednjost, promašenost, učmalost...

Naše biće, naša priroda, stoji naspram celog sveta. Naš svet bojažljivo ponosan i stidljivo smeo naspram poniznog sveta. Koga izdati, kome poverovati...

Da li sebi da bismo zadržali ideal koji imamo o sebi, i o stvarima i o ljudima do kojih nam je stalo, ili svetu... da bi nas taj isti svet

prihvatio. Prihvatio onakve kakvi nismo. Ili da se šlihtamo, kao drugi, kao većina, sa oba istovremeno. Pa kako bude...

Ne znam, dovoljno sam puta do sada izdao sebe tako da više neću.Više ne mogu, niti mi pada na pamet...

A što se tiče sveta, neka ga, neka ide... Takav mi ni ne treba. Mada, verovatno, ni ja ovakav

nisam potreban njemu. Ja ga ovakvog ne želim. A on me ovakvog sigurno neće. Ne planiram da se menjam, ni po koju cenu, a njega da menjam ne mogu. On mene još gore...

Natezaćemo se pa ko duže izdrži.

* * *

Bila je jesen neka rana, ili zakasnelo proleće... ne sećam se. Negde okoosamnaeste, ili koji dan pre, shvatio sam da moram nešto da menjam.

Sebe, ili svet...

Odlučio sam se za sebe iz sasvim sebičnih razloga. A i volim izazove... Ukoliko mi to uspe, onda će mi uspeti i sa svetom... Ukoliko ne, onda...

Uglavnom, još su maštarije bile na ceni. Prvlačenja u svim oblicima. Biosam dete presvučeno u dečaka. Neprekidni osmesni, cmakanja, rastanci

bez rastanaka... čak su i problemi, iako samo moji, bili svačiji. I to bez obaveze, bez ikakve odgovornosti... Svi smo ionako znali sve, iako

nas ništa naručito nije zanimalo. Sve se moglo tih dana, baš sve, pa i da se ništa ne uradi...

Nisam puno razmišljao o životu, samo sam ga živeo. Ali gde ćeš bolja razmišljanja o životu od samog života?

Živeo sam sam samcijat zajedno sa drugima. Logorovao sam svuda, gde god sam to poželeo, moja šatra nije imala adresu. Dokazivao sam se u

pogrešnom smeru, nekim pogrešnim ljudima... doduše u odnosu na mene svi su bili pogrešni. Bilo mi je važno da ubacim horok sa trojke pre svih, da uradim što više sklekova u minuti, da oborim svakome ruku, pa i

devojku... da podrignem u trenucima kada je bilo sramota i kinuti. Cena koju sam platio bila je astronomska. Ali vredelo je. Vredelo je još

kako... Bio sam lud, što i nije neka novost, jer svi smo bili ludi.

Malo sam čitao, još manje pisao... i to što bih napisao ne bi imalo nikakav značaj. Kako za mene, tako i za druge... Staze kojima sam hodao

bile su prohodne, dobro utabane... ali tuđe. Prokleto tuđe... Sve sam znao. Iako sam znao jako malo... Više mi nije ni trebalo, a više nisam

ni mogao.

Društvo te jednostavno ograniči, priveže za sebe... odrediti mesto i gotovo. Bio sam žrtva sredine, loših navika, spleta okolnosti koje su me

kreirale. Mene, kao i sve ostale...

Devojke su umele lepo da se obuku, što ne znači da su i one bile lepe.

Sve su mogle, al’ ništa nisu umele... Mera osrednjosti. Školu su uglavnom napuštale zbog društva, društvo zbog momaka. Momke zbog drugih

momaka. I tako u krug...Zaljubljivao sam se i odljubljivao u njih više iz moranja nego iz

stvarne potrebe nekoga da volim. Više zbog drugih nego zbog sebe. Zato sam se uostalom i tukao, bežao od kuće i radio koješta. Poklanjao sam pažnju ljudima kojima je moja pažnja bila najmanje potrebna. Pridavao sam važnost nevažnim stvarima i osim toga, osim nevažnih stvari, ništa

drugo mi nije bilo važno. Ništa sveto, ništa milo... između boga i đavola, dobra i zla, nije bilo nikakve razlike. Sve sam posmatrao kroz

šarene naočare naivnosti čija dioptrija je bila identična dioptriji većine. Samo promašaji uokvireni lažnim osmesima, lupkanja po ramenu i odobravanja kojima sam se ponosio umesto da ih se stidim. Umesto da ih

se stidim kao što ih se stidim danas...

Čekao sam, kao i svi, da se dogodi nešto veliko. Neka promena koja će dame pokrene, da mi ulije dodatnu snagu... Princeza koju ću da upoznam,

još tada sam verovao u bajke, ili filozofski pravac koji ću da sledim. Stidljivo sam negovao plamičak u sebi koji se gubio pred naletima

najobičnijeg povetarca. Znao sam da mogu puno, ali nisam znao tačno šta.Niži društveni status, kako to obično biva, priziva u pomoć višu silu.

Poverovao sam da je sudbina ispisana na nekom pergamentu, ili u rečima nepoznate osobe koju tek trebam da upoznam. Drugovi su sve više bežali u

brak, neki u alkohol. Povlačili su se u sebe, dok je većina bežala od sebe...

- Ehh, da sam samo znao – govorio sam neprekidno posle novih saznjanja koja su bila, kako se kasnije ispostavilo, mnogo gora nego ona stara.

Da sam samo znao... a nisam znao nikada.

* * *

Oduvek sam osećao neku putanju, neki smer... to valjda osećaju svi. Nekošesto čulo koje mi je govorilo kuda da idem. I nikada, naravno, nisam

išao tim putem. Bar ne do skoro... Nisam umeo. Nisam mogao. Ili, jednostavno, nisam smeo... Nije bilo nikoga oko mene da mi to kaže, da

me uputi... Oni koji su to mogli, koji su imali sposobnost da oslušnu munjevite bljeske talenta, koji su mogli da prepoznaju različitost... nisu obraćali pažnju. Jednostavno ih nisam zanimao, osim, možda, ponekad, kao objekt koji su trebali da ismeju, da naprave od njega

budalu... Bavili su se samo svojim sebičnim svetom koji su napuštali samo onda kada su trebali od nekoga nešto da izvuku. Njihov svet je bio

naizgled veliki, ali okrenut isključivo ka sebi... nikako ka drugima.

Težili su ka spoljašnjoj raskoši, ka estetici koja dominira u medijima, ka prividnoj lepoti koja se nameće. Najobičniji malograđani koji se ježemalograđanstva. Potrošački orijentisani. Veliki na rečima, ali mali na

delu. Ljudi su im bili puko sredstvo, ali ne i cilj. Podsmešljivi. Podmukli. Proračunati. Bez osećaja i smisla za opšte dobro.

Glasnogovornici mondijalizma i privatne svojine. Konformisti. Kvazi umetnici, kvazi demokrate i kvazi ljudi. Takvi su nažalost i danas, ako

ne i gori...

Ehh, da sam samo znao... a nisam znao nikada.

Da sam samo znao da se klanjam pogrešnim bogovima, da sam prepušten pogrešnim vetrovima, pogrešnim istinama... Da sam samo znao da sam klovn

klovnovima žrtvovan ko zna kome i ko zna zašto. Da veličam tuđe snove robujući tuđim svetovima. Da sam samo piun u rukama bolesnog sistema

koji razara i degeneriše sve pred sobom.

Da sam samo znao... a nisam znao nikada.

Tako, otprilike, počinje svaka životna priča. Moja, tvoja, svačija... i ova moja priča je takva. Životna priča bez života, priča bez priče i

istina bez prave istine. Istina prepuna gorčine i sete. Podupreta porazom...

Ehh, da sam samo znao...

* * *

SAMOUBISTVO

Sasvim slučajno znam devojku koja je skočila sa sedmog sprata. Sasvim slučajno je znam isto onako kao što je i ona sasvim slučajno preživela. Nju je zaustavilo drvo u prolazu između dve zgrade. Valjda zato što mu

se svidela... I ja sam je isto tako, samo nešto ranije, zaustavio u prolazu između te dve zgrade. Takođe zato što mi se svidela... Mene je

mogla da odbije lako, i odbila me. Kurva jedna. A drvo nije... Da je pošla sa mnom definitivno ne bi imala posla sa tim drvetom. Mada, ko

zna, možda bi isto to drvo spašavalo mene od nje... Godinamarazmišljam kako da prevarim smrt, da je deklasiram kao niko drugi do

sada, dok ovi ostali razmišljaju kako da prevare život. Ljudi su baš budale. Prete drugima svojim samoubistvom. Ubijaju i ono malo od života

što im je ostalo. Pa ako im ne ide na poslu, ili sa ženama... neka beže odatle što pre. Neka pobegnu pa kud puklo da puklo. A oni se odmah penju

na mostove, potežu pištolje i konopce... Ma

jebeš samoubistvo, što kaže jedan moj prijatelj, ima milion pametnijih stvari. Recimo pisanje o tome... Doduše i ja sam razmišljao da se ubijem. Jednom, ili dva put, ne sećam se. Kažem razmišljao a ne

pokušavao... Život te satera u ćošak i nemaš kud. Đavo je došao po svojei gotov si...Najgore je tu negde oko

punoletstva, oko osamnaeste... kada te šutne riba, recimo, posle tri godine zabavljanja, ili u godinama, oko penzije, kada i nema ko da te

šutne. Šta onda? Gde onda?Pogubiš sve kompase, tvoji fazoni više nikoga ne zanimaju... Nastane kriza

identiteta i strah što ne znaš ko si, odnosno strah što niko ne zna ko si.... Svaki

čovek ima dovoljno razloga da se ubije. Ali kada to reši... uvek ima dovoljno razloga da odustane od toga. Život na granici. Spašavanje

života od smrti i smrti od života... I čovek uvek na kraju preživi, veruj mi, ako se pre toga ne ubije naravno... Najveći

problem kod samoubistva, ali ne i jedini, je to što se plašiš da preživiš. Isto sve kao i u normalnim situacijama, samo obrnuto... Šta

onda? Kako da objasniš ljudima oko sebe da je sve to bio samo trip? Znaškevo ja sam hteo malo da letim sa zgrade kao Supermen. Znaš ćale ja sam

mislio da sam besmrtan, i upravo sam se uverio u to. Ili zoveš bivšu devojku, kao moj ludi ortak, i kažeš joj da bi skočio sa zgrade samo zato što te ostavila. Ali kurac... Ti nisi kao moj ludi ortak. Ti nemaš

bivšu devojku. Tebe nema ko da ostavlja. Ti nemaš nikakve izgleda da imaš bivšu devojku, niti buduću, niti bilo šta drugo što podseća na

devojku... Samoubistvoje još gore sranje od života. Samo bacaš familiju na nepotreban trošak.

Ne znaš šta je skuplje, da li sahrana, ili lečenje u ludnici? Kako se stvari odvijaju kroz par godina biće više ludnica i groblja nego

slobodne zemlje za nas preživele. Setih se Hitlera i drugih nacističkih psihopata... Ako ništa drugo dobiće bar Nobelovu nagradu za gasne

komore. Kolektivna sahrana. Zamisli. Svetkovina poremećenog sveta. Pa da...

* * *

BOG I ČOVEK

Gledaosam vesti juče. One oko podneva... Postoji realna šansa da nas Ameri

kolektivno sahrane. Bog je očigledno zatajio. Šmugnuo među oblake. Imam utisak da je i on seo u džip kao i ovi popovi što jurcaju po gradu... i

zbrisao na neku drugu planetu. Nego lako je popovima i Bogu, imamo mi mnogo većih problema nego da razmišljamo gde je oni sada... Pade

mi nešto na pamet. I nemoj molim te ovo da shvatiš kao bogohuljenje... slab sam ti ja kandidat za antihrista veruj mi. Zamisli recimo da si

Bog. Da se svi kunu u tebe. Da ti se svi klanjaju. Da si svuda prisutan,na svakom koraku, na svakoj reklami... kao centarfor prvaka evrope. Da možeš da hodaš po vodi, po nebu... da možeš da ne hodaš uopšte...Možešda gledaš koju god hoćeš devojku dok se kupa tj. možeš da proveriš da

li se ta devojka uopšte i kupa?! Ti si Bog. Za tebe zemaljski zakoni ionako ne važe. Možeš da premlatiš sve one dripce koji su te

maltretirali u osnovnoj školi. Možeš da lečiš bolesne. Da rastužuješ srećne. Da bacaš munje i gromove. Ako si devojka možeš besplatno da

ugradiš silikone, ako si muškarac možeš besplatno da pronađeš devojku sasilikonima... Možeš da nameštaš izbore za mis, izbore za predsednika mesne zajednice u tvom selu... da izrežiraš da tvoj kvart bude najbolji

tim u evropi. Možeš da tučeš Tajsona jednom rukom, da pobediš Džordana sa povezom preko očiju u basketu jedan na jedan. Da saznaš da li te je ikoliko puta prevarila devojka. Da mazneš pare lokalnom mafijašu i da ih

daš sirotinji. U stvari, zašto bi ih uopšte davao sirotinji kada si ti ceo svoj život sirotinja... Čudno

je sve to oko Boga. Nego nešto razmišljam... možda sam ja taj Bog. Ne stvarno. Ko bi ga znao... Ili moj pijani komšija Lukić, od preko puta,

što svake noći tuče ženu, ili moj stric Čeda, ili moj pas, ili moja buduća žena. Svašta je danas moguće. Što da ne. U Bibliji piše da svi mi

imamo božansku iskru u sebi. Tačno tim rečima. Doduše baš i nisam neki optimista što se toga tiče... možda neki ljudi stvarno imaju, ali ekipa

koja je bila spremna da me obori na maturi, ili par devojaka koje su me odbile ne trepnuvši, ili one koje su me bezdušno ostavljale. Čisto

sumnjam... Uglavnom,recimo, ti si Bog. Da baš ti. Tako je odlučio univerzum, Papa, masoni, ili ne znam ko... međutim, mali problem je što ti niko ne bi verovao.

Znaš ono – svi veruju u Boga, klanjaju mu se i mole, a kada im kažeš da si ti taj Bog... oni ti se samo nasmeju u facu i proglase te ludakom.

Ukoliko mi ne veruješ siđi neki dan do grada i počni da ubeđuješ ljude po ulici kako si ti On. Ma slobodno. Ne mogu ti ništa osim da te strpajuu ludnicu... Videćeš. Niko te neće zarezivati ni dva posto. Zašto? Zato

što ljudi ne veruju u Boga. Ne. Njih Bog kao takav ne zanima. Oni veruju u neku silu, u neko sranje, u nešto... ubeđeni da to nešto

upravlja njihovim životima. Da ih je to nešto povezalo sa bivšim momcimai devojkama. Da će im to nešto doneti uspeh na poslu, ili eventualno sedmicu na lotou... nevažno što većina nikada nije ni igrala loto. Ne

znam. Pisanje nije ništa drugo nego igranje sa Bogom. Sa nekim svojim Bogom koji ti došaptava sve ovo kao kolegenica tačne odgovore pomoću

bubice na ispitu... Što se tiče Boga kao kolektivne tvorevine. Iskreno, sumnjam u celu tu priču. Po prirodi sam jako skeptičan. Možda isuviše...Doduše još uvek se, kao i većina iz moje generacije, krijem iza svojih

godina... koje, čini mi se, opravdavaju sve gluposti koje sam do sada činio i koje možda još uvek činim. Sa druge strane, nezrelost nije

nikakvo opravdanje, ali je za sada sasvim pristojan izgovor... ako se setite nekog boljeg obavezno mi javite. Nikada

nisam verovao u Boga. Više kao u neku ideju, a manje kao nešto realno. Međutim, kapiram sve one ljude koji gladuju sredom i petkom. Pate u

danima kada je propisano da se pati. Krste se. Klanjaju. Mole. Odbijaju mlečne sladolede po najvećoj vrućini kao i sve ostalo što im se jede...

Međutim, kapiram i one koji žderu šta god stignu, psuju i pljuju se međusobno kako im se prohte. Kapiram poprilično i jedne i druge. A

poštujem samo ove prve... Svimi živimo za ideju. Za neki svoj komunizam, za neko svoje

hrišćanstvo... Znam devojku koja je u ranim tridesetim taman toliko uspešna da ne možeš da kažeš da nije. Završila je fakultet. Našla muža,

posao... čujem i dete joj je na putu. Ali čoveče toliko je isfrustriranada nemam reči. Vidiš, ona veruje u Boga i za sve dobre stvari koje je uradila u životu, po njoj, zaslužan je upravo Bog, dok za sve loše što

joj se dogodilo krivi su drugi ljudi... Neznam. Kapiram da su ljudima potrebna bekstva, da se isprazne, luduju...

i pisanje je na neki način bekstvo. Ali pisanje je i put koji svi mogu da prate. Pisanje ostaje. Ostaje doduše i kada se ispovraćaš po tepihu,

ali to nije to. Mada, ko zna, možda i jeste. Ovo su relativna vremena... Ljudisu sujetni uglavnom. Pogledaš ih jednom popreko i otpišu te za sva

vremena. Traže razloge da bi nekoga mrzeli, da bi bili u pravu. Ali to je njihov problem... Kada bih znao šta se mota u njihovim glavama

oprostio bih svakome pojedinačno za svaku ružnu reč poslatu na moju adresu, pa da... bez ikakvog razmišljanja. Imao

sam sreće da upoznam i tzv. akademsku sveru i onu drugu... neakademsku,za ovo malo godina koliko imam. Naleteo sam na gomilu sjajnih likova.

Bilo je tu raznih. Ponajviše budala što je i normalno... Bilo je onih koji pokušavaju da te ponize na prvom koraku, kao i onih koji nastoje da

te vinu u nebesa... iako su te tek upoznali. Najbolji kontakt ostvariš sa onima koji te poštuju. To je jasno. Doduše problem je što te gotovo niko i ne poštuje... Malo je onih koji te razumeju, a još manje je onih

koji mogu stvarno da ti pomognu. Takve ljude srećeš retko. Možda jednom godišnje, možda jednom u životu... ko zna, možda i nikad. Nažalost,

sasvim je moguće, da i taj koji ti se predstavlja kao prijatelj preko noći preobuče kostim naklonosti i postane ti smrtni neprijatelj. Ali

nema veze... Svako igra svoju igru na svoj način. Kako zna i kako ume. Dok većina, nažalost, ne igra uopšte... stopira kraj prašnjavog druma

očekujući da ih neko poveze i da im reši sve životne probleme... Uzgred,one koji te nepoštuju srećeš svakoga dana. Na poslu. Na ulici. U školi.

Gotovo svuda... Dobro znaš da bi te ubili, ali još bolje znaš da to nikako ne mogu. Ta činjenjica te smiruje... Sreo

sam gomilu ludaka u životu. Što i nije neka naručita cifra s obzirom nasvet u kome živimo. Loša stvar je što epitet ludila može svaki kreten da ti prilepi u prolazu. Prosečni vladaju svetom, što je opšte poznato. Ne praštaju ti ništa. Sve pamte, sve vide... mere svaku tvoju reč. Iako,

sve vreme, u stvari, ti radiš za njih, oni to izokrenu i smisle 1001 način da ti podvale. U lice ti naravno ne govore ništa. Kao da ih se ne

tiče. A iza leđa sve... kao da si im ti osnovno zanimanje i puko sredstvo da prežive. Postaješ glavni krivac njihove promašenosti i

osrednjosti... Imaši normalne ludake. Oni su najgori. Oni koje se skrivaju. Oni koji glume

dobre drugove, članove tvoje uže rodbine, savesne žene... kad ono, ispod skuta nazovi nevine devojke, porno zvezda. Jebiga... Najgore je

kada čovek ne ume da se izrazi. Godinama sam se osećao sputano. Oni kojime znaju to odlično znaju. Društvo ti nehotice stavi povez na oči i na usta i govoriš samo kada ti se pruži prilika, govoriš samo ono što se očekuje od tebe. I pored toga svi misle da su svoji, da su originalni,

drugačiji... a u stvari svi grabe istim pohotnim stazama u nadi da će daugrabe što više i da će zauzeti što bolju poziciju za pljačku. Ne

znam da li ovo što pišem ima nekakve veze sa umetnošću, briga me uostalom... ali znam da ima veze sa mnom, i sa svima nama. Umetnost treba da bude angažovana, kao i ljudi... Nema pojedinačnog uspeha bez

opšteg uspeha. Sve ostalo je krađa, sve ostalo je privid... Žaomi je onih jadnih karatista koji se maltretiraju pored reke

uvežbavajući kate, ili onih jadnica koje ispred ogledala i televizije traće svoju mladost koju će oplakivati i proklinjati već koliko sutra.

Žao mi je onih neiživljenih majmuna na matorima za koje u rezervi imam pripremljen čitav asortiman psovki kada zareže glavnom ulicom... kao i za njihove pit-bul terijere u paketu. Ali šta ćeš. Svako teži nekom svom

smislu, traži terene na kojima je najbolji. Zato sam uostalom i ovde. Duboko sam uveren da je to pravo mesto... Uglavnom,

kako stvari stoje, o Bogu ćemo lako. A o samoubistvo, nadam se, nećemo uopšte. A o ljudima, eh o ljudima... sa njima je ipak najteže.

* * *

KAŽI MI DA ME VOLIŠ

Mila, kaži mi da me voliš. Nevažno je što ne misliš tako. Kaži mi. Kaži mi bilo šta. Samo mi kaži. I javi se već jednom... Još

uvek osluškujem ritam svog postojanja na tvojim bedrima. Po tebi merim svaku svoju reč, svaku svoju priču... Tačno znam na kojim mestima bi se

nasmejala, gde uvredila, a gde rasplakala. Još uvek rušim nesrušivo. Osvajam neosvojivo. Diram u nedodirljivo. I patim, beskonačno patim...

Sa svetom sam odavno u raskoraku. Kao i sa tobom... Većina me ne razume.

Znaš već mene. Većina me ne shvata. Ali bilo bi još strašnije da me takvi shvataju... Samoća

je nesnosna. Putevi skoro pa nikakvi. Dok smo hodali zajedno po mraku bilo mi je daleko lakše. Samo bih se skrio iza tebe kada boli, a bolelo

je, i ne bih govorio ništa... a zamisli kako mi je danas? Uveksi me razumela, svaku moju reč, svaki moj pogled, možda i više nego što

je trebalo, možda više nego bilo ko drugi... A danas. A danas i kada govorim glasno ništa me ne razumeš... Hteo

sam samo da se igram umetnosti. Ništa više. Da dosegnem do harmonije reči koja će se obrušiti na nesklad svakodnevnice koji osećam, koji me

sve više tišti, proganja... Težio sam, kao i svi, nekakvoj celini... alimoja celina je, bojim se, samo još jedan nedokučivi ritam koji se

polako nadvija nad ponorom i stišava se. Hteo sam da odgonetnem ko sam, iko sve nisam, i da u par pokreta, kao kroki u slikarstvu, nacrtam svojulegendu. Ali nažalost nije uvek tako. Umetnost me je uzela pod svoje.

Neka moja umetnost koja nema ni pravac ni smer. Umetnost koja mi daje mnogo više nego što mi uzima. Ali ono što mi daje u ovom svetu je

potpuno neupotrebljivo... Bilomi je daleko lakše sa tobom lepa moja. Bila si sunđer koji sve upija. Cvet koji krasi svaku ikebanu, miris koji nikoga ne odbija... Bila si

odgovor na svako moje pitanje. Budila si plamen u meni kada je bio na izdisaju, gasila ga kada je trebalo, palila ga bolje od svih... Tobom sam pravdao sve svoje

nesavršenosti, kao i nedostatke celoga sveta... Dokdanas, pronalazim rupe čak i na ravnom betonu, letim po stazama na

kojima se mirno hoda, nestajem iako sam u godinama kada se sve stvara. Umirem iako se u meni sve tek rađa...

* * *

Ivečeras, kao i mnogo puta do sada, ispisujem lozinke savršenosti. Pre svega zbog sebe, ali i zbog tebe mila... kako bi inače razumela moj bol,

moju patnju i moj očaj. Moja simbolika ti je, kako si jednom rekla, dobro poznata, iako je, čini mi se, ne poznaješ baš najbolje čim si se

udaljila od mene... Ispisujemkodove posebnosti, reči, rečenice, slova... koje šaljem daleko u svet.

Koje šaljem ljudima koje ni ne poznajem, kojima ne znam ni imena... U nadi, u iščekivanju da to neko prepozna, da to neko ceni i razume...

Tragam za sličnima u moru različitih. Budem uspavane. Treznim se kraj otrežnjenih. Vapim za trenucima pažnje kao i svi. Čeznem za zagrljajem, za pesmom, za ljudima. Ali uzalud... Ponovo to prokleto uzalud koje me

prati na svakom raskršću, u svakoj priči... Kome? Kome je još stalo do toga? Ljudisu odavno umrli. Ljudi su mrtvi. Hodaju samo živi leševi, duhovni

bogalji, mentalni degenerici... šta da tražim sa njima? Šta da tražim u

njima? Smisao? Ljubav? Podršku? Ma daj... Šta da tražim sa karikaturama,kopijama kopija, zombijima... Tamo gde oni izlaze ja ne mogu ni da

uđem. Ono što je za njih sloboda za mene je najgori zatvor. Ono što njihuspavljuje mene budi. Ono što njih leči mene razboljeva... Za

ljude koji ne stvaraju, koji nemaju razvijeno estetsko čulo, umetnost je čista prozivka. Kao i uzani mantil oko struka za debeljucu... Misle

da se zajebavam sa njima. Da sam lendov koji ne zna ništa drugo, koji, ustvari, ni ne zna da piše, ali se još niko nije pojavio da mi to kaže,

da mi to kaže u lice... a oni navodno to ne žele. Zanjih je umetnost šarena laža, puko praznorečje, način da ubiju vreme i

depresiju... Dok se oni, u stvari, u dubini duše plaše. Plaše se zato što nemaju snage da se suoče sa životom onakvim kakav on jeste. Nemaju

snage da vole, da se prepuste rečima... samo obezvređuju ono što ne razumeju... do njih umetnost ne dopire, ili oni jednostavno ne žele da

do njih dopre...Pre bi se obesili nego da me podrže, da mi kažu neku lepu reč... tu su, prate svaki moj korak, a

kao da nisu... kao da ih ne zanima. Okreću glavu, skreću pogled u stranu, prelaze ulicu... Džabe

ti sposobnost pisanja draga moja kada ljudi nemaju sposobnost čitanja. Džabe ti provokacija i sve ostalo kada nemaš koga da provociraš. Džabe

ti najlepše reči sveta, ili prenošenje tvog osmeha na papir, ili opis načina na koji zabacuješ kosu u stranu... kada nema ko to da podrži.

Džabe ti i Dostojevski sa jedne i Selimović sa druge strane kada nemaš sigurno tlo pod nogama kao ni krov nad glavom... Šta

će mi inspiracija mila kada ne primam nikakvu akontaciju. Došaptavam sesa zidovima, nagađam sa tišinom kao sa babama na pijaci, pišem tebi takvoj, nepostojećoj... umesto da te volim. Iako te dobro znam, znam

bolje od svih, kao da ne želim da te poznajem takvu. Takvu kakva jesi...Kakva jesi sve više. Proračunata do zla boga, kao berzanski špekulant. Na pogrešan način gorda. Lažno nedostižna kao umišljena zvezda na

estradi. Zvezda za koju niko ne zna, niti će ikada da sazna, zvezda kojusam ja izmislio, izmislio samo zbog sebe... Ti

nisi ti mila, iako sve više misliš da jesi. Iako neprekidno pričaš o tome... Ponestaje ti mladosti, duha, one lepršavosti i lakoće kojom si

me godinama osvajala. Ponestaje ti sve to i još mnogo toga drugog, iako tek uranjaš u dvadesetu. Kao i svi oni koji su sa nama jednom krenuli,

početkom devedesetih, kao i svi oni koji su za nama ostali... Štati zapravo hoćeš devojko? Da budeš kao oni, da ispisuješ šablone osrednjosti na svakom koraku, da snevaš tuđe snove a svojih da se

stidiš... Da umesto dnevnika popunjavaš loto i sportsku prognozu, da se smeješ tuđim štosevima samo zato što nemaš vlastite, da sve što radiš

radiš zato što drugi to očekuju od tebe a ne zato što misliš da tako treba... Ili

da budeš svoja? Beskonačno svoja kao ptica. Kao ptica raširenih krila za

koju je svaki kutak stanica a svaki delić kosmosa otelotvorenje neizrečenog. Žena koja je odraz vremena a istovremenu i prkos i prezir tom istom vremenu... Spoj čednosti i bluda, detinje naivnosti i mudrosti

sredovečnih. Dabudeš svoja kao nekada. Kao nekada sa mnom. Sećaš se... Kaži. A u

pauzi, ako stigneš, da budeš i pomalo moja... samo moja. Neću se buniti... Nego,

jebeš sve to lepa ženo. I pisanje, i život... kada sve polako izumire. Ljubav pogotovu... Ideali su promenili planetu. Iščezli su poput barica u

letnjoj sezoni. Najbolji drugovi uveliko menjaju pol i zanimanje. Postaju zajedljivi kalkulanti, račundžije najgore vrste, prznice... Imamsve više inspiracije, ali ona mi sve manje treba. Postidim se kada joj

okrenem leđa, kao ubogim prosjacima koji vape za pažnjom... jer ne mogu.Ne mogu više da se nosim sa njom. Prejaka je. Ubiće me... Život nije

samo pisanje. Daleko od toga... Doduše,kada dugo ne pišem, imam utisak kao da nikada nisam ni pisao, da uopštei ne umem da pišem... da je sve ovo do sada samo stvar sreće, neki moj

neizbežni maksimum koji sam morao kad tad da dostignem. Međutim, kada mekrene, kada me uhvati vihor nadahnutosti... pljujem po svetu i čudim se

kako već nisam dobio Nobelovu nagradu za sve ovo. Suludo je, naravno, ijedno i drugo. Mada ovo drugo možda i nije... Zato

mi kaži da me voliš. Nevažno što ne misliš tako... Kaži mi. Kaži mi bilo šta. Ovaj svet će verovatno postajati i posle nas kao što je

postajao i pre nas. Ljudi će se zaklinjati u večnu ljubav a sutradan raskidati u modricama i suzama. Smišljaće zavete a posle će se ih

odricati... Neznam zašto ti uopšte i pominjem sve ovo kada to, ionako, nema veze sa nama. Mi nismo kao drugi, mi smo kao mi, ali i to nam očigledno nije

bilo dovoljno da ostanemo zajedno...

* * *

Pisaobih samo tebi mila. Pisao bih ti danima... Najlepše reči, najlepše

pesme... sve slike sveta prilagodio bih tvom liku. Sve melodije tvom glasu. Odbacio bih sva kosmička verovanja i ostavio samo jedno. Verovanje u tebe... Sva učenja, sve religije, sve nauke... sve bih

krojio po tebi, po tvojim usnama i po boji tvoga glasu. Sve bih uradio zbog tebe, sve bih ti dao majke mi... dok bi ti, verovatno, uradila sve

to isto, ako ne i više, samo, nažalost, ne za mene već za nekog drugog...Kao što uostalom i radiš... Bila

si božanstvena. Jesi. Bila si najbolja od svih, a opet, ne mogu da kažem i jedina... Bilo je drugih. Jeste. Priznajem. Ovakvih i onakvih. I

varao sam te... Jesam. Pa šta, i ti si mene...Bilo

je drugih. Bilo je. Ali takvih kao ti... ne. To je nemoguće. Obično bi mi dosadile posle par dana. Podgrejale bi mi dosadu i vraćale me tebi...kao prvoj učiteljici, kao prvoj ljubavi, kao prvom i jedinom bogu. Znao

sam da takva devojka ne postoji. Devojka kao ti. I bio sam u pravu. Nije postojala. Jer sam je ja izmislio... Mislio sam da si jedinstvena,

savršena, kao bogom dana... znao sam zbog tebe da prevarim svet, da izvrgnem ruglu čitav sistem, da prevarim čak i moju razrednu koju je,

čini mi se, bilo nemoguće prevariti. Samo da bi me pustila, samo da bih te video... A koga si ti prevarila mila? Koga si prevarila. Koga, osim mene... Uništen

sam. Ti to znaš. Ti to hoćeš. Ostavila si me samog da tragam za najuzvišenijim rečima koje postoje. Koje bi svojom lepotom zasladile

gorčinu koja me ispija. Koje bi ispunile prazninu nastalu tvojim odlaskom... Znam

da si u godinama kada ti je svačiji pogled važniji od mog dodira, od moje ljubavi. Znam da te sloboda ispunjava, pa i samoća... Ali i ja sam u

godinama kada me samo ti ispunjavaš. Samo ti... tvoje telo, tvoj dah, tvoje reči. Tvoja... Kako

idealizovati ljubav kada je prevaziđeš, kako se uzdići još više kada jemoguć samo pad? Kako preleteti ponor kada si deo njega... Ne

mogu više. Nedostaješ mi i ove noći, skroz drugačije nego pre, a opet, potpuno isto... Nedostaje mi tvoje tiho koračanje po stanu, tvoj

zagrljaj, čežnjiv pogled usmeren ka budućim danima, nesigurne reči koje mute nespokoj u koji sam poodavno zapao... Nedostaješ mi lepa ženo... Mislim

da si najvrednija stvar moje prošlosti i najbezvrednija stvar moje budućnosti. Ali opet, budućnost se svakodnevno pretvara u prošlost... A

tvoja silueta u maglu.Gubim te... Gubim se... Blistajmoj svevišnji cvete, pleni svojom vanvremenskom lepotom, osvajaj tim

plemenitim sjajem... Koliko je toga zarobljenog u meni spremno da poletisamo na pomen tvog imena. Volim te draga moja... i opet, po ko zna koji put, ti oproštam

iako, ovoga puta, nije imalo šta da se oprosti... -Halo, ćao, Stefan je… Kaži mi molim te da me voliš. Nevažno je što ne misliš tako... Dobro. Razumem te. Nismo više zajedno. Njegova si pa šta?! Nemoj samo da mi prekidaš vezu kao prošli put. Ćuti. Samo ćuti. Volim da te slušam kako ćutiš. Tako se najbolje razumemo. To nam je

ionako jedino što imamo, i jedino što nam preostaje... - Prekinula je naravno vezu. Prekinula

je obe veze. Baš bezveze. Baš bezveze...

O NJOJ...

Umela je tako vešto da mi seumuva u snove. Da se zavuče tiho i neprimetno i da ćuti. Dugo da ćuti.

Da se skrije u seni poput uspomene, da neprekidno podseća, da neprekidnonagoni i da neprekidno ne daje ništa… Znao

sam da je tu negde. Znao sam to dobro. Znao sam to bolje od drugih. I tražio sam je. Tražio sam je svuda. Oko mene, u meni… što sam joj bivao bliži bivala mi je sve dalja. Kao i one predhodne, kao i one buduće… Sve

više osećam melodiju njenog glasa kako teče u meni. Kako se, gotovo nečujno, spušta ritam njenih koraka. Kako samo klizi. Uranja. Kako samo

prodire kroz tanane kanaliće nespokoja. Kako doziva nedozivo. Kako izgovara neizrečeno, otkriva skriveno. Kako me budi, osvaja… opasno

osvaja, iako me ima. Iako me zauvek ima… Zatimnestaje. Predpostavljaš. Nestaje kao da je nikada nije ni bilo. Kao da

je nikada više neće ni biti… Neznam. Kažem ti. Haos godinama letuje u mojoj glavi. Samo dodatno muti zamućeno. Potpiruje odavno prigušeno. Teško pronalazim i sebe u silnoj

toj gužvi, u reci bezizlaza, poetici patnje, u nemogućnostima prožetim apsurdom… a o njoj, a o njoj i da ne govorimo… Samo

bi mi izmešala dane, pomutila iluzije i nestala. Nestala bi isto onako nečujno i nenajavljeno kao i kada je dolazila. Kao i kada je dolazila

svaki put. Najjednostavnijejedinstvena. Najstvarnije nestvarna. Najobičnije neobična... I

taman kada sam mislio da je moja. Da je konačno imam. Da mogu da je šetam po mesečini, pokazujem svima kao sastavni, kao neizbežni, kao najlepši deo mene… samo bi se izvukla i nestala. Šmugnula bi poput senke. Zamakla bi iza ćoška. Izgubila bi se. Izgubila bi se kao da je

nikada nije ni bilo… Krenuobih za njom. Krenuo bih za njom uvek. Krenuo bih za njom i bez nje. Ali

uzalud… To prokleto uzalud koje me istovremeno dočekuje i ispraća. Kojeme raduje, plaši, rađa i ubija… Ma

ako odem od nje otići ću od sebe. Od najboljeg sebe. A opet, ako je pronađem, da li ću pronaći i sebe… I

sustigao bih je na kraju. Na javi. Kada bi zadremala na oknima jutra. Ili kada bi se saplela u mimohodu među zvezdama i lupila glavom o

zemlju… Sustigao bih je. Da. Ali to ne bi bila ona. Ona ista. Ona koju znam. Ona koju volim. Ili to bar pokušavam… Ne.

To bi bila neka druga. Neka potpuno druga devojka koju bih satima budionajglasnijim ćutanjem, koju bih uspavljivao najbučnijom tišinom.

Uzdasima koji bi samo klizili po mesečini. Po mesečini koja se sve više pretvara u maglu. A magla u uspomenu i nespokoj… Na

javi bih je sustigao isuviše lako. Toliko lako da bih je odmah izgubio.Dok sam uspevao da je zadržim samo u snovima. Da je zadržim onakvu.

Onakvu kakvu volim… Onakvu kakvu sam je voleo u sedamnaestoj, osamnaestoj, do pola devetnaeste… i kako mi se tada činilo… mnogo godina

posle. Ali uzalud. Ponovo to prokleto uzalud… Alineću više o njemu. Dok o njoj moram…

** *

Znaš,realno, da se ne lažemo… nije bila ona najlepša. Ne. Daleko od toga. Bilo je i lepših, ovakvih i onakvih… bilo je zgodnijih. Boljih. Pa da.

Ali ova moja je bila, znaš… bila je moja. Zvuči prosto, ali nije… veruj mi. Samo ona

je umela dosadne puteve da načini zanimljivim. Ispričane priče novim. Ona me naučila da se osećam važno pred svetom. Da ne spuštam pogled dok

koračam gradom. Ona je pronašla najlepše delove mene. Jeste majke mi. Volela ih. Pokazivala svima. Ona… po čijem sam liku merio sve druge. Ona… koja je negovala moje snove. Hranila iluzije. Samo ona. I nijedna

druga… Neću dase hvalim. Ne teraj me. Odnosno neću nju da hvalim. Ne pada mi napamet.

Ali da si je video, da si je video samo jednom… sve bi ti bilo jasno. Sve bi bilo drugačije. Dok ovako. Sumnjam. Ma

samo se ti smej budalo. Briga te. Za tebe je svaka ista i svaka završava na isto. Znam tu teoriju. Naučio sam je pored tebe napamet. Ali

nije tako… Ti voliš rukama. Ja volim rečima. Ti doživljavaš. Ja izmišljam. Tvoje dolazi češće, ali moje ostaje duže… Ti živiš život. Ja razmišljam o njemu. Ti možda znaš više. Ali ja to umem da predstavim

bolje… Nećeš me ubediti. Kažem ti. Nemaš ti pojma kakva je to bila devojka. Šta je

sve umela. Mogla je da bude nežna kao niko, pa mila, pa gruba. Mogla je da prašta, da voli… Ali,nažalost, ne i mene….

* * * Bila je

sva nekako svojeglava. Svoja. Razumeš. Ne znam kako da ti objasnim. Višetvrdoglava. Mogla je da se ubeđuje satima. Sve je ona znala. Znaš već

kako to ide… Pričamti namerno o njoj u prošlom licu. Samo zato što sam siguran da je

nikada viće neću imati u budućem. Al’ ne mari… Ej,a nisam ti rekao… pušila je kao ludak. Iako ne volim cigarette njoj je to baš pristajalo… Bila je ravna ko daska. Tanka ko prut, da ne kažem

mršava... Bila je i niska. Preniska. Kada bi nas posmatrao sa strane pomislio bi da sam joj ja stariji brat, ili mlađi otac. A kada bi nas video izbliza, čuo kako razgovaramo, zaključio bi da mi je ona, ili

starija sestra, ili mlađa majka. Onaje uvek bila ispred mene, pa i u trenucima kada sam pokušavao da je

ostavim... Bilaje sva u svom nekom fazonu. Model – ne znam ni sam. Oblačila se jednostavno, kao da ide do prodavnice… a opet sve to što bi obukla

delovalo je tako savršeno kao da svi dizajneri sveta stoje iza nje. Zvala se čudno. Prezivala još čudnije. Ni dan danas ne znam šta joj je

ima a šta prezime... Imala

je lepe crte lica. Mada ništa posebno… Nosila je svoju različitost smelo. Nije se oblačila upadljivo. Ne. Ali to joj nije ni trebalo zato što se ponašala upadljivo. Bila je uvek u centru pažnje. Bila je uvek tu. Nikad po strani. Igrala je na emocije. To je bila njena formula.

Njen način. Dok sam ja igrao na nju. Ona je bila moja formula. Moj način. Moje sve…

* * * Umela je

da bude graciozna plešući na krilima svoje posebnosti. Umela je da bude iplaha strepeći od sopstene senke. Neretko velikodušna, topila se pred

drugima, u želji da pomogne... Umela je da bude i neprijatna, više bezobrazna... samo bi bezosećajno preturala po dijamantima, kao po hrpi

bezvrednih koještarija, koje bih ređao pred njom. Samo bi nezasito odmahivala rukom, potpuno nezahvalna, iščekujući nešto drugo. Uvek nešto

drugo obezvređujući ono što ima... Najčešćeje bila nezainteresovana, nedostupna... kako za mene tako i za ostale. Samo bi nestala pred naletima tišine obavijena velom prošlosti koju je nazivala svojim utočištem. Svojom tvrđavom... iz koje se branila, iz

koje je napadala... držeći me, kao uostalom i ceo svet, na distanci… Tadane bih mogao dalje. Tada ne bih imao kud... ostao bih da je čekam. Da prebiram po mislima razdvajajući grešku od greške. Poraz od poraza.

Predpostavljao sam da me ostavlja. Ostavljala me je ionako hiljadu puta to sada. Predpostavljao sam to i ranije kada je nisam imao ni približno

onoliko koliko sam je imao posle. Predpostavljao sam da odlazi... u strepnji, bojeći se da je ovoga puta stvarno. Da njeno skrivanje više ne

predstavlja onu smešnu igru nadmenosti koju smo često igrali pokušavajući da odbijanjem još više privolimo sebe uz ono drugo. Predpostavljao

sam da odlazi. Da me ostavlja. Čim mi se ne bi javila, odgovorila na poruku... zaricao bih se da je kraj. Nisam znao da je njeno skrivanje

deo neke njene intimne pobune. Neka njena mala opomena. Neki njen tajni znak, ili poziv da nešto menjam. Da nešto menjam ne menjajući nju... Većnaredne noći bi pokupila sve važne stvari koje ima. Sve nevažne bi ovaj

put ostavila kod kuće. Probleme, druge momke kao i sve ostalo... Pojavila bi se na mojim vratima, onako iznenada, sa crvenom kariranom

torbom, crvenim kompletom – srećom nekariranim, kosom prebačenom u stranu. Šnalicom u obliku leptira i osmehom koji je tu nestravno

čaroliju činio još nestvarnjom i savršenijom... * * *

Razišli smo se u međuvremenu jednom za svagda. Morali smo. Ona više nije mogla.

Ja više nisam umeo. I nije mi krivo što me ostavila. Ostavljale su me i druge. Morala je jednom da ode. Znao sam to.... nema veze. Na

kraju ti uvek ostane ono uzalud. Kao uteha i kao izgovor... Da se tešiši pravdaš istovremeno. Da smišljaš bezbroj razloga zašto je tako moralo

da se desi... da smišljaš i da ne smisliš ništa. Vadiš se da je sve to jednom moralo da prođe...Naručito ono što

si mislio da nikada neće... Neznam.Izgleda da su stare ljubavi kao i nove. Potpuno iste. Identične.

Jedne nemaš a druge ćeš tek da izgubiš...

REDOVI ISPISANI BESMISLOM

DAN PRVI:

Predaš se mislima. Zapisuješ. Nisi pametniji od drugih. Nisi ni gluplji. Samo pišeš. To je tvoja terapija. To je tvoj način. Pisanje bez cilja. Čim se cilj postavi on postaje prepreka. Posebno

danas kada su sve značajne nagrade dodeljene, sve statue postavljene, sve veličine istrošene... Teče vreme bez vremena. Istorija bez istorije. Nikada ranije u danu nije bilo više događaja i

nikada oni nisu bili manje značajni. Sve se polako gasi. Čak ni priče ne pronalaze svoje čitaoce... Čak ni srednjoškolke više ne veruju u suđenjo, niti u ljubav, niti u reč. Sve je zadato,

sve je unapred odigrano... iako tek treba da se odigra.

Pisanje je hod po vatri. Dobra stvar je što hodaš. Loša stvar je što goriš. Dobro je što si još uvek živ, što se boriš... Loše je što nećeš moći još dugo. Ako ti je za utehu niko neće moći još

dugo...

Hodaš gradom, na svakom koraku se mimoilaziš sa besmislom, razmenjuješ tamne poglede sa promašajima, sklanjaš se u stranu poraženima, rukuješ se sa izgubljenima... uhvati te talas

nesklada pa nisi nizašta. Samo ređaš misli kao piškote po filu rođendanske torte. Dobro znaš da ćeš već sutra uživati u njenom čarobnom ukusu. Sam sa drugima. Ali sada, dok se peče u

rerni, umireš gladan i raspadaš se u samoći...

DAN DRUGI:

Besmisao proviruje iz svake pore. Nemam koga da volim. Nemam sa kim da se svađam... nemam ni razloga da se svađam. Sve stoji. Ništa se ne dešava. Niko se ne javlja. Nikoga ne

zovem. Nema prijatelja. Nema devojke. I one koje su bile ja sam ih oterao... Poezija je odavno umrla. Mrtvi su živima rekli sve što su imali. Živi čekaju smrt pa da konačno bude priznato

njihovo postojanje. Osećam kako umirem u dvadesetprvoj. Tiho. Polako. Neprimetno. Mada, mi je ionako svejedno... Osećam kako otičem poput reke. Kako se svaka moja sekunda

pretvara u večnost. A večnost u zaborav...

Šta mi sada vrede uspomene kada mi život ne vredi ništa. Šta mi vrede pobede kada obraćam pažnju samo na poraze. Sve se završilo iako ništa nije ni počelo, iako se ništa nije dogodilo... Svaki dan je siv. Svaki dan je žut. Više ni ne znam koji dan je od gori od koga. Pokrene me, doduše, neka ideja, ili neki film... Ali ubrzo, kada se setim ko sam, i ko sve nisam, zavlada

tajac. Obuzme me mrtvilo. Smisao počne da se gubi po sobi, da nestaje... Da sam malo mlađi pa da pojurim za njim. Kao nekad, kao juče... Da ga potražim ispod komšikinog brusa koji me

je proganjao do nedavno. Ili do njenih grudi, kolena, trbuha... Ili do njene...

Do pre godinu dana, ili manje, umeo je da se skrije u predelu vrata jedne devojke. Da se razbaškari na onom mestu pored uha, prekriven kosom, gde sam je ljubio ne sluteći da ljubim

njega. Sada ga više nema, kao ni nje...

Šetam gradom. Srećem sebi slične. Razmišljam kako se besmisao sudara se besmislom... Iako niko neće da ga prizna, kao vanbračno dete, kao polnu bolest, svi znaju da je tu. Leka nema.

Kao što nema ni nas. Sve nestaje, sve se gasi. Kao da nepostojimo...

Pisanje, pogotovu ovo moje, besmislenije je od samog besmisla jer pomoću njega samo opravdavam i podstičem besmisao. Svaki kvadratni metar planete postaje besmislen. Odvojen od mene. Šta ja imam sa ljudima kada oni nemaju ništa sa mnom, niti žele da imaju... Gradovi besmisla na sve strane. Ljudi se smeju, ljudi plaču, ljudi umiru... ljudima je svejedno. Rvem se sa besmislom. Deklasiran sam u svakoj rundi, ali se ne predajem, još uvek se držim, na

nogama sam. Besmislu ne možeš ništa. On je takav kakav jeste. Neuhvatljiv. Menja oblike. Dok on tebi može sve. Malo jači udarac i gotov si...

Sedim naspram besmisla. Evo ga preko puta mene, gledamo se oči u oči... Nudim ga čokoladom i mlekom... odbija me. Njemu je sve besmisleno, kao i hrana... Pokušavam da se dogovorim sa njim. Da se nagodimo. Ma kakvi. Ne zarezuje me uopšte. Tera po svome. Na

sve ozbiljno što mu kažem on se samo neozbiljno nasmeje. Sve moje ismejava, mene ismejava...

Kako da ubijem besmisao u sebi a da ne ubijem sebe?

DAN TREĆI:

Postoje dani kada nemaš nikakvu ideju, nikakav cilj... ništa. Ustaneš i nemaš koga da zoveš, nema ko da te zove... samo u buljiš u plafon. Ideš da se isprazniš do WC-a mada si ionako

godinama već prazan.

Ćutiš...

Čekaš da se nešto desi iako znaš da neće ništa da se desi, da se nikada ništa nije ni desilo... Da se vratiš u prošlost ne možeš. Nemaš prošlost. Da se vineš mislima u budućnost još gore. Ti

nemaš budućnost. Niko nema budućnost...

Kapiraš poredak u svetu, stanje stvari... svestan si da si niko i ništa, svestan si da su i drugi niko i ništa, ali šta možeš. Jebe ti se za sve. Postoje i dobre stvari u životu. Nažalost, trenutno, ne možeš da se setiš nijedne. Dovoljno si obrazovan da ne moraš više ništa da čitaš, dovoljno

poznaješ ljude da ne moraš više nikoga da upoznaješ... Žene ti ne trebaju, ionako su sve

kurve.

Čitao sam Kamija i njegovu filozofiju apsurda. Kami mnogo sere. Ako je zaista život toliko apsurdan kao što kaže, a jeste, zašto je toliko razvijao svoju filozofiju. Mogao je sve to da

kaže u tri reči. Život je apsurdan. Ali kurac. On hoće da se kurči na hiljadu strana. Svi hoće da se kurče. Da pokazuju da su neko... eto, ja im za inat pokazujem da sam niko. Ma ko ih jebe

bre...

Kapiram da svako hoće da bude važan. Znaš ono, imaš milion oblasti gde postoji neki poredak... ovaj je najbolji kuvar, ovaj frizer, ovaj jebač... i tako dalje. Ja nikada nisam hteo da budem najbolji. Nije me to privlačilo. Čitao sam Bukovskog i bežao sam iz škole... imao sam par ortaka koji nisu čitali Bukovskog i isto tako su bežali iz škole. Bukovski nije bitan, ali bar

nije obavezna literatura... Zanimalo nas je sve, ali ništa dovoljno da bismo se time bavili. Svako od nas je imao neku devojku. Neko nije. I to je to... Život je sranje. Kao i ove moje

reči. Još ako to ne ukapiraš na vreme onda je još veće sranje. Pa ti vidi...

DAN ČETVRTI:

Večeras nema nikoga kome bih rekao da ga volim. Listam po imeniku mobilnog telefona, tražim, prisećam se... samo promašaji. Na stotine promašaja. Moji drugovi znaju da ih volim. Ništa im neće značiti da im to kažem, jer im to stalno govorim. Moje devojke, ili su otišle, ili ih još nisam osvojio. Bilo bi apsurdno da pišem onim devojkama koje su otišle da ih volim. Prekasno je... A još apsurdnije da pišem onim devojkama koje će tek da odu. Prerano je...

Dođu dani kada svuda oko sebe vidiš samo praznine. Srećeš poraze. Dodiruješ promašaje... Osećaš reči. Sa tobom su... prate te u stopu. Ali šta ćeš sa njima. One večeras nikome nisu

potrebne. One večeras nikome ne trebaju...

Ti si majstor pisane reči. Ali tvoja majstorija ne treba nikome... Ti si virtuoz koji može sve, bar u sebe ubeđuješ u to, ali tvoja virtuoznost u ovom svetu ne znači ništa. Radnici sezonci se bolje kotiraju na tržištu od tebe. Ti si bednik, propalica, jadnik... ti si pesnik koji smišlja uvek

nove pesme. Uvek nove i uvek otpevane...

I ove noći, kao i do sada, ispisujem redove nekome u inat. Više ni sam ne znam kome. Dođu dani kada ti se čini da je sve uzaludno. I posao, i život, i ljubav... Sve se raspada pred

nepoznatim. Pred budućim...

Voljena devojka je do juče sedela za stolom. Moja poetesa. Moja balerina. Smejala se dok sam se smejao. Volela me je dok sam je voleo. A sada je nema... Sada je sa njim. Sada je sa

celim svetom. Nema veze. Ionako bih je oterao svojom tišinom. Svojom tišinom koja je nepodnošljiva. Koja je gora od svake buke...

Nikada se nisam zatvarao u sobu. Bežao od sveta. Isključivao telefone... oduvek mi je bilo suludo sve to. Međutim, sada, ovog trenutka... ne osećam potrebu da bežim već jednostavno

da legnem u krevet i da danima posmatram jednu tačku. Ali to je nemoguće. To mi nikada ne bi uspelo... uvek se setiš neobavljenih poslova, nenaučenih lekcija... i odeš da ih završiš.

Nema odmora. Nema predaha... Najviše mi sveta to što ti ritam života ne dozvoljava da se opustiš, da se prepustiš mislima... da negde odeš i da posmatraš. Da tumačiš viđenjo, da

beležiš to u sebi i da ga posle pretačeš u priče i impresije...

Da živimo u vremenima gde svi pišu ubeđen sam da ne bih zapisao nijednu jedinu reč. Ovako, jednostavno osećam potrebu da prenesem na papir sve to što vidim... ljudi više ne shvataju da je moć književnika, za razliku od recimo psihologa ili sociologa, ne samo da dočara istinu već i da te unese u nju. Da te uvuče u taj božansvetni svet lažne realnosti i da te ubedi da si i ti deo

njega...

Neprekidno osećam kako reči klize, nadiru... poput oluje, poput bujice koja se spušta kroz lavirinte nedohvatnog. Nemaju svoju poentu. Nemaju svoj tok. Ali pravac se sam nameće, kao

što voda pronađe svoje utočište... tako pronađu i reči. Bilo mi je teško da se izrazim. Da prenesem sve to na papir... gotovo nemoguće. Uglavnom sam ćutao a ono što bih rekao

nikako nije zanimalo. Svi oko mene pričali su neku svoju priču, dok sam ih ja danima slušao, godinama... vrteli su sve jedno isto u hiljadu verziju. Slušajući njihove priče nisam stigao da

proživim svoju a kamoli da je ispričam...

Slušao sam studente, njihove roditelje... o svakom njihovom ispitu pojedinačno. Bavio sam se ispovestima promašenih sportista. Gušio se pokraj samozvanih šampiona u svemu i svačemu. Slušao sam, morao sam, jer bi se uvredili da ih ne slušam... Svi su želeli nešto da mi kažu, baš meni, a niko nije želeo nešto da čuje, baš od mene. Svi su imali svoja mišljenja o svemu, svi

su znali sve a nikoga nije zanimalo šta mislim. Ja, ili bilo ko drugi...

Počeo sam da pišem sebi, zbog sebe... Zvuči pomalo sebično, ali nije. Biti pisac, ili težiti tome, biti umetnik, hroničar palanke ili epohe, kolekcionar vlastitih reči, portretista vremena,

patnik... koji nosi tragiku svih posred čela. Obdaren da vidi a naučen da ćuti. Spreman da uzdigne a savetovan da se smiri...

PUSTITE ME LJUDI. PUSTITE ME…

Pustite me da izgovorim sve one reči koje vi nikada niste mogli, koje vi nikada nećete. Pustite me da osetim slast, da osetim gorčinu, da osetim nešto, bilo šta – samo me pustite. Pustite me samog u noć. Samog u mrak. Samog u ništa. Samo me pustite…

Znam da mi želite sve najbolje. Znam, ali vaše najbolje je moje najgore. Sve vaše slobode su moji zatvori. Svi vaši počeci moji krajevi. I zato prestanite više da mi pričate o životu – proživite malo. Prestanite već jednom da mi pričate šta da radim – uradite vi nešto. Prestanite više da mi pričate o umetnosti – stvorite je vi?!

Znam da najviše nerviraju oni koji ne nerviraju uopšte. Znam da vam smeta ovo što radim. Ali i meni smeta to što vi ne radite ništa. Da nije poštara ne biste znali ni kako se zovete. Da nije televizije zaboravili biste u kojoj zemlji živite. Da nije interneta ne biste imali gde, van vaše kuće, da pronađete vaše slike – da pronađete vaše slike koje ste sami postavili…

Sve vi znate o svemu, prvaci ste sveta u tome, samo ne znate druge ljude da ostavite na miru. Zašto to radite? Umesto prema meni, za promenu, budite iskreni prema sebi. Tako je najbolje, ali i najteže…

Znam da me volite, shvatio sam to odavno, ali nemojte da me volite tako. Volite me pesmom. Volite me igrom. Volite me snovima, a ne mržnjom i podsmehom… Lako je ismejati, teško je nasmejati. Lako je odbaciti, teško je razumeti. Volite me kao što volim i ja vas. Volite me rečima. Volite me pažnjom. Volite me ljubavlju, ili nemojte da me volite uopšte. Samo me pustite…

* * *

Pusti me i ti oče, sad, iako nisi nikad. Pusti me da letim bar malo. Pusti me da sanjam. Pusti me da volim. Pusti me da živim svojim životom, tvoj sam ionako živeo do sad, pa znaš i sam da nije išlo. Samo me pusti. Ja nisam kao ti. Ja ne mogu kao ti. Ja neću kao ti…

Ne vređam te. Ne vređam te majke mi. Ali nemoj ni ti mene… Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude… Pusti me, čoveče, šta ti je? Pusti me. Skloni se. Idi. Beži. Zaboravi. Samo me pusti. Pusti me da pobegnem u visine, u oblake, u večnost. Da se oprobam, da se dokažem, ako treba i da se sakrijem. Pusti me u ime puštenih, u ime svih nas. U ime vremena, u ime istorije, u ime čoveka. Samo me pusti…

Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica… Pusti me bar malo. Pusti me da na trenutak odletim tamo gde drugi nisu mogli. Pusti me da raširim krila, da oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam… Da se borim za ljude. Hej, za ljude! Za robove. Za sve nas… Da otmem bičeve. Da spalim stege. Da pokidam lance. Da potpalim vatre poodavno ugasle. Da pretim i prkosim. Samo me pusti. Samo me pusti da im to kažem glasno. Samo me pusti da im sve to saspem u lice. Samo me pusti molim te…

A pusti me i ti lepa ženo. Ti, koju sam oduvek voleo. Ti, koju ću uvek voleti. I kada jednom odeš, i kada se jednom vratiš, i kada se ne vratiš… Pusti me mila. Pusti me moj aristokratski cvete. Pusti me moj nedohvatni bršljenu. Tvornice uspomena. Ljubavnice. Knjiginjice. Sestro…

Hoću da pomirišem neki drugi cvet, da udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleća, da čujem neke drugačije zvuke… Ti si lepa, najlepša, sve što vredi satkano je u tebi, ali ne mogu više draga. Ne mogu. Pusti me, ljubavi. Pusti me u ime ljubavi. Pusti me ako me voliš. Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas. Samo me pusti. Pusti me da plačem. Pusti me da vrištim, da se smejem, da ćutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem drugi beže. Veštica u kostimu lutke zavodi. Nesreća seva iz očiju. Umesto reke krv teče. Pusti me to da promenim i ne zaboravi da te volim…

A pustite me i vi, drugovi moji – znani i neznani. Pustite me da cvetam, da venem, da se dižem, da padam. Pustite me da živim. Dozvolite mi da sanjam, da dišem… Omogućite mi to. Pustite me da se vinem u visine, među oblake, među bogove. Vratiću se kod vas, vratiću se zbog vas, ali prvo me pustite. Prvo moram da odem, da se sklonim, da budem sam. Bar jedan trenutak, bar jednu večnost…

Ako ne sada, kada? Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite…

Moram da osetim taj svet. Moram. Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom… Da spasem što se spasiti mora. Spasenjem svoje duše spasiću i vašu. Pa iako nestanem? Pa šta iako nestanem? Tamo sam i nastao, u mraku. Neću biti ni prvi ni poslednji koji je pao. Koji je pao za ideju, koji je pao za čoveka…

* * *

Pobogu ljudi pustite me više, ili će me ova nemir ubiti. Pustite me, ili ću sagoreti. Pustite me, ili ću se ugušiti od tuđih laži. Ne mogu više mirno da spavam. Ne mogu više da ćutim. Gledam gladne i izgubljene. Na sve stane samo porazi. Plač i očaj. Iluzije, zablude, koješta. Nigde radosti. Nigde smeha. Nigde ljubavi. Samo tuga, jad i nesreća. Samo beda i promašaji. Samo suze – moje, tvoje, svačije…

Tamo gde vi hitate ponosno, ja odatle stidljivo bežim. Tamo gde vi dišete punim plućima, ja se gušim. Tamo gde vi plivate, ja se davim. Gde se vi smejete, ja crvenim. Pomoćićete mi ako mi ne pomažete uopšte. Poguraćete me ako me ne dodirujete. Daćete mi krila ako mi ih ne odsečete…

I sklonite se već jednom. Odlazite. Idite dođavola. Bežite od mene. Zaboravite me. Ne mogu više ovako. Neću više ovako. Samo me pustite ljudi i osluškujte moje poruke. Ili se, jednostavno, borite zajedno sa mnom…

Drugačije ne može…

ČEKANJE SRODNE DUŠE

Zanimljivo je to čekanje srodne duše koja nikako da se pojavi. Čekanje da nas neko prepozna, da se zaljubi u nas i da nam promeni život… Slušao sam jednom razgovor dve devojke, dve najbolje drugaricei tema je bila kako da se što bolje udaju. Jedna je htela nekog obrazovanog, nekog dovoljno pametnog sa kim bi moglo i da se priča. A ova druga se na to samo nasmejala, njoj to nije bilo važno – bitno je da tip ima para a za ostalo ćemo lako. I zaista, u toj rečenici „za ostalo ćemo lako“ staju sve tragedije ovoga sveta. U tom prividu mogu da se

smeste svi loši brakovi, maltretiranja, ucene, promašeni životi… Već vidim ovu devojku kako priprema klopku za muškarca, kako planira da mu usisa i poslednju kap slobode, da ga obavije svojim sebičnim pipcima i da ga u potpunosti uvuče pod svoje. A vidim i njega kako oduševljeno naseda na sve to i kako se hvali okolo idealnom devojkom koja ga bezinteresno voli. Biće na početku najbolji prijatelji, a kasnije, kada isplivaju sva ona odvratna prećutkivanja, najgori neprijatelji koji neće moći da smisle jedno drugo… Uglavnom, svi mi čekamo tog nekog, samo što taj neko nikako da se pojavi. Onda počinjemo da ga izmišljamo, kreiramo njegove osobine, zamišljamo ga sa nama na letovanju, ili kako radimo neke obične stvari. A te osobe nema, nikako da dođe… Doduše prepoznajemo je na trenutak, negde, u nekome, zavaravamo se mesec, dva ili duže a onda se još više razočaramo, shvatimo da to nije to i bude nam još gore. Pitamo se da li treba da pristanemo na one koji nam se nude, koji hoće sa nama, ili da čekamo i dalje pa šta bude. Godine neumorno prolaze. Što si stariji sve je teže jer više hoćeš i znaš a realno sve manje možeš. Nisi načisto ni sa sobom a o drugima i da ne govorimo. Vreme protiče pored nas a mi stojimo ukopani u mestu i čekamo. Naša generacija se u međuvremenu poženila, udala, podiže decu, ispraća ih u školu, dočekuje ih iz grada dok mi i dalje čekamo pravu priliku. Tešimo se kako je samoća bolja od lošeg braka. Delimo ljubav sa kim god stignemo, spuštamo kriterijume, prilagođavamo se, pristajemo na ono na šta ranije ni u snu nismo… Upravo smo saznali da se naša najveća ljubav udala. Zovu nas na 15 godina mature. U pozorištu prestajemo da igramo ljubavnike i sve više počinjemo da igramo teče i očeve. Umesto glavnih aktera u životu postajemo savetnici, dobre komšije. Sve više posmatrači, sve manje učesnici. Menja nam se i telo, počinjemo da osećamo prve znake starosti. Gledamo tuđu decu kako rastu pored nas, krstimo ih, slavimo njihove rođendane a u dubini duše osećamo prazninu jer dobro znamo da ništa od toga nema veze sa nama… I zaista, da li treba pristati na ono što nam se nudi, ili treba sačekati pravu priliku i izboriti se za nju?Ne znam kako je sa vama, ja i dalje čekam…

Stefan SimićPUSTITE NAS

Oblast: Proza i esejistikaEdicija: Vero VeriusRecenzija: Maruška Drašković, Svetlana FucićUrednik: Zorica Stablović BulajićFormat: 140x205 mmObim: 247 strana Povez: broširanISBN 978-86-7956-049-0

Knjiga autentične proze Stefana Simića PUSTITE NAS nateraće vas da se osvrnete oko sebe i, možda, ono što budete videli, više neće biti isto kao pre njenog čitanja.  Književna forma za koju se ovaj mladi autor odlučio je kratka priča u čijem središtu je čovek, sa svim svojim vrlinama, manama, porocima, zabludama i predrasudama. Knjiga  u tri

tematska ciklusa: OGLEDALO NAŠIH JUNAKA, GLASNE TIŠINE i STUDIJE ŽIVOTA,  u 27 priča, odslikava grupni portret naše aktuelne društvene stvarnosti.

O KNJIZI

Satiričar koji na podjednako dobar način skida velove sa naše svakidašnjice i jednostavnim jezikom slika životne prilike i neprilike, koje su zajedničke nama ljudima bez obzira na kojoj geografskoj širini ili meridijanu živeli.

Svetlana Fucić, književnica

Zadivljena sam snagom  Stefanovih priča, poruka i jakih vibracija koje nam odašilju. Njegova svjesnost o sebi i drugima u aktuelnim društvenim previranjima, njegov pokušaj da utiče na mijenjanje ljudi oko sebe svojom britkom a blagom mišlju, punom empatije i ljubavi za čovjeka, je upravo specifičan način protesta onome što ga žulja i njegov, ne mali doprinos razvoju humanijeg društva, za kojim vapimo.

Maruška Drašković, psihološkinja