Sudsko Veće: Vesko Krstajić (predsednik veca), … · Web viewSvedok je naveo da je bio pripadnik 204. brigade, u jedinici za specijalne namene, a da je pored toga bio blizak saradnik

Suđenje za ratni zlocin protiv ratnih zarobljenika pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu - Ovčara

Okružni sud u BeograduVeće za ratne zločine

Sudsko Veće: Vesko Krstajić (predsednik veca), Gordana Božilović – Petrović (sudija) i Vinka Beraha – Nikićević (sudija)

Optužba: zamenik Tužioca za ratne zločine, Dušan Knežević

Optuženi: Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Jovica Perić, Ivan Atanasijević, Predrag Madžarac i Milan Vojnović

Branioci okrivljenih: za okrivljenog Miroljuba Vujovića, advokati Nenad Petrušić i Zaklan, za okrivljenog Stanka Vujanovića, advokati Miroslav Perković i Dragana Kušar, za okrivljenog Jovicu Perića, advokat Zoran Jevrić, za okrivljenog Mirka Vojinovića, advokat Stevo Kačar, za okrivljenog Ivana Atanasijevića, advokat Vojislav Vukotić, za okrivljenog Predraga Madžarca, advokat Slavko Pereski, za okrivljenog Milana Vojnovića, advokati Milan Vujin i Slaviša Prodanović, za okrivljenog Milana Lančužanina, advokati Đorđe Kalanj, Milan Stanić i Savo Štrbac, za okrivljenog Marka Ljuboju, advokat Đorđe Dozet, za okrivljenog Predraga Milojevića, advokati Bojan Stanojević, Đorđe Kalanj i Savo Štrbac, za okrivljenog Zlatar Vuja, advokati Rajko Jelušić i Vladimir Đurđević, za okrivljenog Gorana Mugošu, advokati Ilija Radulović i Slobodan Stašević, za okrivljenog Đorđa Šošića, advokat Vladimir Beljanski, za okrivljenog Miroslava Đankovića, advokat Rajko Jelušić, za okrivljenog Slobodana Katića, advokat Aleksandar Bojkov, za okrivljenu Nadu Kalabu, advokat Miroslav Perković, za okrivljenog Milana Bulića, advokat Branko Munižaba i za okrivljenog Predraga Dragovića, advokati Đorđe Kalanj, Ljubomir Apro i Zoran Levajac.

Punomoćnici oštećenih: Nataša Kandić, Izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, Dragoljub Todorović, advokat u ime FHP, Rajko Danilović, Nikola Barović i Tomić Slobodan u ime Ministartsva pravosuđa Hrvatske.

Posmatrači: Suđenje prate posmatrači Regionalnog tima – predstavnici Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka, Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva, posmatrači NVO iz Srbije i Crne Gore, predstavnici misije OEBS-a u SCG, predstavnici Vlade Republike Hrvatske, predstavnica Veleposlanstva RH u Beogradu, članovi udruga “Vukovarske majke”, rodbina i prijatelji optuženih i predstavnici medija.

Predmet Optužnice: Pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu 9. marta 2004 godine otvoren je glavni pretres K.V. br.01-2003 po otuznici Tužilaštva za ratne zločine od 4 decembra 2003 godine u predmetu za krivicno delo ratni zlocin protiv ratnih zarobljenika.iz clana 144 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tužilaštvo je potom podiglo još dve optužnice za isto krivično delo, i to protiv Lančužanin Milana i dr. 24 maja 2004 godine i protiv Dragović Predraga 25 maja

2004 godine. Rešenjem suda spojen je postupak po dve nove optužnice sa već započetim postupkom protiv Vujović Miroljuba i dr.

U optužnom aktu navodi se da su optuženi na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara, u tadašnjoj Republici Hrvatskoj, kao pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovara, koja je bila u sastavu tadašnje Jugoslovenske Narodne Armije, odnosno dobrovoljačkog odreda “Leva supoderica” u vremenu od 20 novembra do 21 novembra 1991 godine od popodnevnih do ranih jutarnjih časova kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba koji nije imao karakter međunrodnog oružanog sukoba, protivno članu 3 stav 1 tac A i C i clana 4 stav 1. 2 i 4 III Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949 godine, ratifikovane od strane Narodne Skupštine FNRJ 1950 godine i Dopunskog Protokola uz Ženevske konnvencije iz 1977 godine o zašiti žtava nemeđuarodnih oružnih sukoba, organizovali i naredili, odnosno izvršli prema pripadnicima oružnih snaga i drugim licima koja spadaju u oružne snage, odnosno prate oružne snage iako neposredno ne ulaze u njihov sastav, ubistva i nečovečna postupanja kojim se vređa lično dostojanstvo 192 lica i time direktnim umišljajem lišili života i zakopali na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara čime su izvršili krivično delo zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 Krivičnog zakona. Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Glavni pretres: 9. mart 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Predsednik veća upozorio je okrivljene da pažljivo slušaju šta ko govori i predočio im njihovo pravo da daju komentare a potom je izvestio prisutne da je telefonskim putem obavešten da je jedan od okrivljenih, Mirko Vojinović preminuo u novosadskom Kliničkom centru. Tuzilac za ratne zločine predložio je da se postupak protiv Vojinovića izdvoji, što je njegov branilac, advokat Perković prihvatio. Nakon toga, Sudsko veće donelo je rešenje o razdvajanju postupka u odnosu na postupak protiv ostalih okrivljenih.Pre početka saslušanja optuženog Miroljuba Vujovića, zamenik tužioca za ratne zločine pročitao je optužnicu, navodeći imena 192 žrtve, koje su ekshumirane i identifikovane na lokalitetu masovne grobnice Grabovo, kod poljporivrednog dobra Ovčara.

Prvooptuženi Miroljub Vujović rekao je da su optužbe protiv njega čiste izmišljotine. Predložio je da se u svojstvu svedoka pozove istražni sudija Miroslav Alimpić, na okolnost njihovog razgovora prilikom saslušanja u istrazi. Po njegovim rečima, Alimpić mu je tada rekao da mu je jasno da okrivljeni Vujović nije bio komandant Teritorijalne odbrane (u daljem tekstu TO) i da ta formacija nije postojala, ali da to nije zapisnički konstatovano. Okrivljeni Vujović predočio je sudskom veću kartu Vukovara, pokazujući da je Petrova gora obična ulica u Vukovaru, od koje se sada želi stvoriti jedinica TO Petrova gora. Optuženi je naglasio da je u oktobru 1991. godine u Vukovar došla Gardijska brigada Jugoslovenske Narodne Armije (u daljem tekstu JNA), sa svoje četiri čete, u čiji su sastav automatski ušli pripadnici teritorijalne odbrane. Po njegovim rečima, on je raspoređen u četu kapetana JNA Milana Radića, koja je došla u ulicu Petrova gora, dok je drugooptuženi Vujanović bio u četi kapetana JNA Bojkovskog. Optuzeni Vujović je rekao da je ranjen u borbama kod Bogdanovaca, nakon čega je prebačen na

Vojnomedicinsku akademiju (u daljem tekstvu VMA), gde je bio do 14. novembra 1991. godine, a 19. novembra se morao javiti na kontrolu.

U pogledu okolnosti koja se odnose na prestanak borbi u Vukovaru, optuzeni Vujović je istakao da mu je neko 18. novembra rekao da je “oslobodjen” Vukovar i da su se svi predali, pa je on sa ostalima krenuo prema bolnici. Optuzeni Vujović naveo je da je zločin na Ovčari [poljoprivredna farma u blizini Vukovara] počinjen 19 novembra, a ne kako je navedeno u optužnici 20. novembra 1991. godine. Optuženi je rekao da je samo jednom bio na Ovčari i naglasio da se ne može setiti da li je toga dana prvo otišao do kasarne ili do Veleprometa [sabirni centar] , ali je siguran da su u kasarni bili zarobljenici i da se na oba mesta zadržao 15 minuta ili pola sata. Optuzeni Vujović istakao je da je kod kasarne video dva, tri ili četiri autobusa, ispred kojih su stajali vojnici i da je odatle otišao kući, da bi se potom ponovo vratio u kasaranu. Po njegovim rečima, tamo više nije bilo autobusa, vojske, meštana i dobrovoljaca, a Milan Vojnović [nije optuženi] mu je rekao da su zarobljenici prebačeni na Ovčaru. Nakon što je u bolnici izvadio konce, otišao je na Ovčaru, sa namerom da vidi ko je protiv njih ratovao. Kada je stigao na Ovčaru, oko 16:30 sati, video je nekoliko praznih autobusa i ljude u hangaru u koji se nije moglo ući zato što je tamo stajala vojska. Bio je naoružan automatskom puškom, ali nije mogao pucati. Na Ovčari se zadržao oko pola sata kada je na sredini hangara video sto za kojim je neki vojnik u SMB uniformi vršio popis. Ispred hangara bilo je puno ljudi, meštana i doborovoljaca, a među zarobljencima nije video žene. Optuženi Vujovic je naglasio da je za zločin na Ovčari čuo nakon desetak dana. On je rekao da su neki, koji su ostali duže govorili kako su meštani i dobrovoljci ulazili u hangar da bi prepoznali zarobljenike i da su videli neki traktor ili kamion. Po njegovim rečima, 21. novembra zajedno sa Mrkšićem otišao je na prijem kod generala Veljka Kadijevića [načelnik Generalštaba JNA] u Beograd. Smatrao je da je pozvan na pr i jem zbog toga š to je predlagao ef ikasan način oslobađanja Vukovara. Par dana nakon njegovog povratka iz Beograda, u Vukovar je došao Radovan Stojčić Badža [ načelnik resora Javne bezbednosti Republike Srbije] i da je tada predložen za komandanta TO.

Zapazanje posmatrača

Početak suđenja Miroljubu Vujoviću i dr. za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika izvršen na poljoprivednom dobru Ovčara privukao je veliku pažnju opšte i stručne javnosti u Srbiji i Hrvatskoj.


Optuženi Vujanović Stanko u potunosti je negirao navode optuzenice i naveo da se njemu stavlja na teret da je bio zamenik komadanta TO, iako ona sve do 1992. godine nije postojala. Istakao je da nije ubio deset lica pred hangarom na Ovčari, niti je video bilo kakvu jamu, a da je tek nakon završetka rata 1992. godine postao zamenik komandanta TO. Optuženi Vujanovic je rekao da je na početku borbi u Vukovaru Dušan

Jakšić koordinirao između teritorijalaca i vojske JNA. Po Vujanovićevim rečima, u njegovoj kući je bio smešten štab kapetana Radića, u koji su dolazili teritorijalci, dobrovoljci i vojska. On je najmanje boravio u kući pošto je bio vodič pripadnicima JNA. Govoreći o optuženom Vujoviću, Vujanović je istakao da ga je u tom periodu sretao veoma retko, možda dva-tri puta na sastancima kod Tešića, i dodao da je Vujović bio ranjen dva puta, jednom za vreme, a drugi put nakon prestanka borbi. Optuzeni Vujanović istakao je da je na Ovčari bio samo jednom, 19. novembra 1991. godine, oko dva-tri sata posle podne, i na osnovu toga zaključuje da je zločin počinjen tog dana. Po njegovim rečima, on je tamo otišao sa Stevom Zorićem, «Ćevom», i Željkom Petrovićem. Ćevo ga je zamolio da ga odveze na Ovčaru da bi potražio rođake i prijatelje i izbavio ih od odlaska u Sremsku Mitrovicu. Vujanović je naglasio da se na Ovčari zadržao najviše sat-dva i dodao da je nosio maskirnu uniformu, koju mu je dao major JNA Veselin Šljivančanin, da je na glavi imao šešir, koji je povremeno skidao, dok je od oružja imao jedino škorpion. Optuzeni Vujanović naveo je da je na Ovčari video pripadnike JNA, civile, pripadnike teritorijalne odbrane, zarobljenike u hangaru, kao i tri-četiri prazna autobusa. Vrata hangara bila su otvorena, a zarobljenici su bili smešteni s leve i desne strane. Optuženi Vujanovic istakao je da je na sredini hangara bio sto za kojim su jedan oficir i jedan vojnik vršili popis. Po njegovim rečima, zarobljenici su bili pretežno u civlnoj odeći, a bilo je je i onih vojnim uniformama. Za razliku od iskaza koji je prethodno dao pred istražnim sudijom, optuženi Vujanovic je sada izjavio da nije ulazio u hangar, pošto to nisu dozvoljavali pripadnici JNA. Po njegovim rečima, on je među zarobljenicima prepoznao Boru Janjića, koji je bio pretučen i kojem je bacio paklu cigareta, kao i izvesnog Sinišu , koji je radio u Radio Vukovaru. Optuzeni Vujanović je istakao da se potom vratio u Vukovar zajedno sa Željkom Petrovićem, dok je Ćevo ostao na Ovčari. Na kraju, optuženi je naglasio da nikog od optuženih nije video na Ovčari, a da je od nekog čuo da je tamo bio optuženi Vujović

Optuženi Jovica Perić negirao je navode optužnice i istakao da sa zločinom na Ovčari nema ništa. Optuženi je potom naglasio da ostaje pri iskazu iz istrage uz napomenu da nije tačno da je video optuzenog Vujovića i optuzenog Vujanovića kako se raspravljaju sa nekim, što piše u jednom pasusu, pošto ih on ni u jednom momentu nije video zajedno. Optuzeni Perić rekao je da se u Vukovar vratio 18. novembra, a ne kako je tvrdio u istrazi, 16. ili 17. novembra 1991. godine. Po njegovim rečima, 14. septembra 1991. godine je ranjen njegov brat, pa je on sa njim otisao helikopterom za Beograd. Optuzeni je istakao da do 14. septembra kada je napustio Vukovar nije postojala TO. Govoreći o svom odlasku na Ovčaru optuzeni Perić je naglasio da je tamo otišao da bi potražio roditelje svoje snaje, Antu i Boju Rajić i dodao da se ne seća da li je to bilo 19. ili 20. novembra, ali da je siguran da je to bilo oko 17-18 časova i da se tamo zadržao između 30 i 40 minuta. Po njegovim rečima, on je u hangar ušao bez ikakvih problema i tamo je video zarobljenike, koji su stajali sa leve i desne strane, ograđeni kanapom. Optuzeni Perić je istakao da je među njima neke prepoznao i da je razgovarao sa bivšim kolegom, Zlatkom Blaževićem. Optuženi je rekao da su zarobljenici uglavnom imali žute čizme i civilnu ili polucivilnu odeću, a da niko nije imao uniformu. Po njegovim rečima, on je u hangaru video sto za kojim je jedan starešina popisivao zarobljenike. Naglasio je da je optužene Vujovića i Vujanovića video prilikom dolaska na Ovčaru ispred hangara, ali nije primetio da izdaju neka naređenja. Ispred hangara je

bilo dosta vojnika u šarenim i SMB uniformama, a bilo je i vojnih policajaca, koji su imali bele uprtače a na proširenju ispred hangara primetio je traktor.

Optuženi Ivan Atanasijević negirao je izvršenje krivičnog dela i istakao da će svoju odbranu izneti do određene mere. Potom je rekao da sve što se dešava predstavlja zaveru protiv njega i da je njegov iskaz pred istražnim sudijom namešten, pošto ga je dao pod lekovima i dodao da je njegova pošta blokirana već 8 meseci. Po njegovim rečima, njegov branilac po službenoj dužnosti mu je pokazala papir da je on već osuđen na 40 godina zatvora. Optuzeni Atanasijević je istakao da je po dolasku u Vukovar otišao na Petrovu Goru, a da se 14. novembra pridružio dobrovoljačkoj jedinici kojom je komandovao Milan Lančužanin, Kameni. Po njegovim rečima, u toj jedinici je postojalo više grupa, a on je raspoređen u onu koju je vodio Milojević, sa nadimkom Kinez. Govoreći o događajima nakon oslobodjenja Vukovara, optuzeni je istakao da mu je neko 19. novembra na Veleprometu rekao da se njegov brat nalazi u bolnici među zarobljenicima da bi se potom dogovorio sa Goranom Mugošom čiji je brat takođe bio u bolnici da idućeg dana odu tamo i pokušaju da ih izbave. Idučeg dana, 20. novembra ujutro Mugoša i on zajedno su krenuli u bolnicu. Pošto je put bio blokiran krenuo je peške i uz put video kolonu autobusa (5-6 ili 7-8), od kojih su dva bila vojna. U drugom autobusu bio je njegov brat i on je krenuo za autobusima koji su otišli za kasarnu. Uz pomoć Steve Zorića uspeo da izbavi brata i odvede kući. Pošto je od brata saznao da se među zarobljenicima nalazi i njegov prijatelj Stanoje Čuplina, optuzeni Atanasijević otišao je do Veleprometa gde je saznao da su autobusi otišli na Ovčaru. Nakon toga je u večernjim časovima sa trojicom nepoznatih ljudi otišao na Ovčaru. Kada su stigli, ušao je bez ikakvih problema u hangar, gde je video između 200 i 300 zarobljenika i doborovoljaca. Pošto nije pronašao Čuplinu, nakon pola sata-sat vratio se u Vukovar. Optuzeni Atanasijević je istakao da nije video da se u hangaru vrši popis zarobljenika i dodao da je među njima bilo dosta civila i ranjenika u zavojima i gipsu. Takođe, među zarobljenima je video i Ružicu Makrobašić koja je bila trudna. Optuzeni je istakao da na Ovčari nije video nikog od optuženih, osim preminulog Mirka Vojinovića i dodao da je primetio kada je iz hangara izvedena grupa od tridesetak zarobljenika.


Optuženi Predrag Madžarac rekao je da ne priznaje izvršenje krivičnog dela i optužbe koje mu se stavljaju na teret. Istakao je da je tokom borbenih dejstava bio kod svog strica u ulici Petrova gora u Vukovaru. U septembru 1991. godine bio je ranjen pa je jedno vreme proveo na lečenju u bolnici u Negoslavcima, a potom se vratio na Petrovu goru. Kada mu se stanje malo poboljšalo priključio se ljudima koji su davali stražu u ulici. Ovo mu je bilo jedino zaduženje sve do sredine decembra 1991. godine i on se u tom periodu nije udaljavao iz ulice. Optuzeni Madžarac istakao je da je neka vrsta komandanta u ulici Petorva gora bio Ilija Galović i dodao da TO Vukovar nije postojala u tom periodu. On je nakon završetka rata u Vukovaru upoznao Nikolu Dukića, zvanog Gidžu, sa kojim nije u zavadi, niti sukobu. Madžarac je istakao da ga je iz tog razloga iznenadilo kada je video spis u kojem piše da ga je Dukić video na

Grabovu, pošto se on nije nigde kretao. Optuzeni je naveo da je ubeđen da ga je Nikola Dukić s nekim zamenio. Istakao je da je u zapisniku sa saslušanja pred istražnim sudijom pogrešno zapisano da Milana Bulića Bulidžu nije viđao tih dana tamo na Ovčari i u gradu pošto on uopšte nije bio na Ovčari, pa Bulića nije ni mogao videti tamo.

Optuženi Milan Vojinović negirao je navode optužnice i istakao da nije bio prisutan izvršenju zločina, niti je bilo koga ubio. Po njegovim rečima, on je kao meštanin Vukovara tokom rata bio raspoređen na straži kod kapetana JNA Zirojevića, dok je raspored pravio Pera Miljanović. U to vreme TO Vukovar nije postojala i dodao da su oni bili u jednoj isturenoj ulici na periferiji kojoj je pridruženo još nekoliko ulica koje su nazvane Petrova gora. Nakon što mu je predočen deo njegovog iskaza kod istražnog sudije u kojem kaže da je 14. septembra 1991. godine dobio poziv za mobilizaciju i da je raspoređen u jedinicu TO, čiji je starešina na neki način bio Pera Miljanović, Vojinović je rekao da je jedinica nazvana TO pošto su svi pripadnici bili sa te teritorije. Nakon prestanka borbi u Vukovaru 18. novembra 1991. godine počeo je da traži ćerku koja je bila zarobljena u centru Vukovara. Istakao je da je 19. novembra ujutro na Veleprometu saznao da su autobusi sa zarobljenicima otišli u kasarnu. Kada je otišao do kasarne vojnik mu nije dozvolio da potraži ćerku pa se vratio kući. U večernjim časovima došao je kod njega komšija Rade Bakić i rekao mu da su ljudi iz kasarne prebačeni na Ovčaru, nakon čega su zajedno otišli tamo. Po rečima optuženog, na samom ulazu je bio jedan, a ispred hangara su bila dva vojna policajca koja su ga pustila da uđe unutra. Optuženi je istakao da su u hangaru sa desne strane bili zarobljenici, a sa leve vojska. Pošto nije pronašao ćerku, optuzeni Vojinović se nakon 15 do 20 minuta vratio u Vukovar. Prema nvaodima optuzenog, zarobljenici su bili u belim mantilima, šarenim vojnim odelima i u civilu, a među njima nije video žene i decu. Istakao je da su naoružana lica na Ovčari imala maskirne uniforme i dodao da na Ovčari nije video nikog od optuženih. Na kraju, Vojinović je rekao da je tamo video neke oficire JNA, kao i jedan parkirani beli kombi.

Glavni pretres: 28.april 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Slobodan Ciganović rekao je da ostaje pri onome što je naveo u istrazi. Po njegovim rečima, on je bio mobilisan u jednu jedinicu, a pretpostavljeni mu je bio Jovica Kresojević. Svedok Ciganović istakao je da je njegovo zaduženje bilo davanje straže i dodao da u vreme kada je izvršen zločin na Ovčari nije vozio buldožer ult. Svedok je potom rekao da od optuženih poznaje Vujovića iz viđenja, Madžarca i Vujanovića. Naveo je da ne veruje da je postojala TO pošto je u Vukovaru bila Gardijska brigada JNA. On je zajedno sa Milanom Vojnovićem išao po buldozer ult na Ovčaru i preuzeo ga nakon mesec dana od tadašnjeg direktora Luke. Istakao je da ne zna za šta se koristio ult na Ovčari i dodao da je za streljanje koje je tamo izvršeno čuo mesec do dva nakon pada Vukovara. Nakon što mu je predočen deo iskaza iz istrage u kojem je rekao da su optuzeni

Vujović i Vujanović bili komandanti TO svedok Ciganović je rekao da on nije dao takvu izjavu.

Svedok Dragan Cvijanović je na početku istakao da poznaje sve optužene i da je u srodstvu sa optuzenim Vujovićem i Madžarcem, ali kako nije bilo osnova za oslobodjenje od duznosti svedocenja zbog srodstva sa optuzenima, pristupilo se njegovom ispitivanju. Svedok Cvijanović je istakao da je na početku borbi ranjen, nakon čega je otišao za Srbiju i u Vukovar se vratio tek 19. novembra, dan posle završetka borbi. Po njegovim rečima, nije postojala TO Vukovar ili TO Petrova Gora. Svedok je istakao da je na Ovcaru otišao 19. novembra oko 18:00 ili 19:00 sati i da se zadržao oko pola sata tražeći članove svoje porodice. Ispred ulaza u hangar video je vojno vozilo, pinsgauer ili bof, i jednog ili dvojicu pripadnika vojne policije, a u samom hangaru sto i veliki broj ljudi. Svedok Cvijanović naglasio je da je tamo bilo vojnika u raznim uniformama i dodao da je i on imao uniformu i bio naoružan. Svedok je potom rekao da je u hangaru među zarobljenicima video Sinišu Vebera i Šindilja i da je odmah nakon razgovora sa njima otišao. Veber i Šindilj nisu bili povređeni, a ne seća se kako su bili obučeni. Negirao je deo iskaza pred istražnim sudijom u kojem je rekao da su osobe sa kojima je pričao bili civili i da su neki od zarobljenika imali zavoje na glavama. Istakao je da na Ovčari nije video ni jednog od optuženih, niti je video traktor, a da je za streljanje čuo posle pola godine ili godinu dana.

Svedok Darko Fot naveo je da poznaje sve optužene. Po njegovim rečima, on je tokom borbi u Vukovaru bio komandir trećeg voda IV vukovarske čete, kojom je komandovao njegov brat Siniša. Svedok je istakao da je u toj četi bilo oko 110 ljudi i dodao da je ona bila u sastavu TO Vukovar, koju je vodio Duško Jakšić, a koja je bila pod komandom JNA. Ostale čete su, po rečima Fota, vodili pokojni Pejić, Miroljub Vujović i Stanko Vujanović, a kasnije je formirana dobrovoljačka jedinica Srpske radikalne stranke kojom je komandovao Milan Lančužanin, Kameni. Fot je potom rekao da je 18. novembra bio na Veleprometu, gde je bilo puno ljudi i dece, izvučenih iz podruma. Zarobljenici su se nalazili preko puta, u zadruzi, a među njima je bilo i ljudi iz bolnice.Video je Karla Crka sa kojim je razgovarao. Svedok je istakao da su bili odvojeni muškarci od žena, da je izvršena pretraga da li neko ima oružje i da se ispitivalo ko je učestvovao u zločinima kako bi se odredilo ko će biti pušten, a ko će ići u zatvor u Sremsku Mitrovicu. Po njegovim rečima, major Šjivančanin je pričao kako sve njih treba odvesti u zatvor, sprovesti istražni postupak i napraviti suđenje slično nirnberškom da se pred kamerama vidi šta se dešavalo u gradu.

Svedok Fot istakao je da je nakon prestanka borbi na Veleprometu našao kopiju Mrkšićeve naredbe o njegovom postavljanju za zamenika komandanta opštinskog štaba za civilne poslove i obuku i postavljenju Miroljuba Vujovića za komandanta, a Stanka Vujanovića za načelnika Štaba TO Vukovar. Na kraju, svedok je naglasio da nije bio na Ovčari i da je kasnije čuo za streljanje koje je tamo izvršeno.

Svedok Dragan Dukić je rekao da od optuženih ne poznaje nikoga i dodao da je nakon tri dana ranjen i više nije učetvovao u borbenim dejstvima.

Svedok Borislav Bogunović je na početku rekao da poznaje neke od optuženih. Po njegovim rečima, on je od kraja juna ili početka jula 1991. godine bio ministar unutrašnjih poslova u Vladi SAO Krajine, [SAO - srpske autonomne oblasti] čiji je predsednik bio Goran Hadžić. Svedok Bogunović istakao je da je TO postojala, da je u početku bila samoorganizovana, a da su kasnije na sastancima birani ljudi koji će biti na njenom čelu. Dolaskom JNA na područje Vukovara u septembru 1991. godine TO je bila potčinjena JNA, a njen komandant je u to vreme bio Dušan Jakšić. Svedok je rekao da je bio prisutan na sastanku Vlade SAO Krajine na Veleprometu, ali je istakao da je to bila samo poseta Vukovaru, koja je trajala sat vremena. Po njegovim rečima, tada je objavljeno da Jakšić i Antić više nisu u TO i da su za komandanta i zamenika komandanta postavljeni Miroljub Vujović i Stanko Vujanović. Bogunović je dodao da je tu odluku doneo major Šljivančanin koji je kratko prisustvovao sastanku. Po sećanju svedoka, ovaj sastanak je održan 19. novembra i na njemu su prisustvovali: Goran Hadžić, Miodrag Crnogorac, Slavko Dokmanović, Vojin Šuša, a bio je prisutan Zeljko Raznatovic Arkan. Svedok je istakao da je u trenutku njihovog dolaska na Velepromet, pet, šest civilnih autobusa napuštalo Velepromet. Na kraju svog izlaganja svedok je naglasio da se na sastanku predlagalo da se suđenja za zločine počinjene u Vukovaru održe na prostoru Slavo nsko-baranjske oblasti, ali su to predstavnici JNA odbili.

Svedok Dušan Jakšić istakao je da poznaje sve optužene. Po njegovim rečima, meštani srpske nacionalnosti su se nakon početka borbenih dejstava u Vukovaru samoorganizovali u delu Vukovara koji se zove Petrova gora. Svedok Jakšić istakao je da je TO Vukovar postojala pre rata, a da je on bio načelnik bezbednosti u njoj. Pred oslobađanje kasarne, Mile Uzelac je oformio štab TO koja je bila potčinjena JNA. Po njegovim rečima, u jedinici je bilo 170 ljudi, a među meštanima Vukovara je odlučeno da on postane komandant TO. Na početku su postojale tri čete, a kasnije je formirana četvrta. Prvu, najbrojniju četu vodio je Miroljub Vujović, drugu Stanko Vujanović, a treću Siniša Fot. Od 2.oktobra TO je bila potčinjena Gardijskoj brigadi JNA i od tog dana je on primao naređenja direktno iz komande Operativne grupe jug. TO je delovala u sadejstvu sa I jurišnim odredom JNA, čiji je komandant bio major Tešić, a zamenik Sijaković. Svedok je naveo da je major Veselin Šljivančanin pre prestanka borbi u komandi I jurišnog odreda odlučio da Miroljub Vujović postane komandant TO Vukovar. Svedok Jakšić je na kraju svog izlaganja naglasio da nije video zarobljenike iz vukovarske bolnice pošto nije bio tamo, i dodao da je o streljanjima na Ovčari čuo nakon izvesnog vremena.

Glavni pretres: 29.april 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Ilija Galović je istakao da poznaje većinu optuženih. Svedok Galović je u svom iskazu više govorio o teškom položaju Srba iz Vukovara tokom 1991. godine nego o samom predmetu suđenja. Po njegovim rečima, on je tokom borbi

u Vukovaru bio u pozadini sa optuženima Milanom Vojnovićem i Predragom Madžarcem i nije imao direktnog pretpostavljenog. Istakao je da je 19. ili 20. novembra, kada je išao kod oca optuženog Madžarca, video optuženog kod kuće. Za ubistva na Ovčari saznao je nakon 8 do 10 dana.

Svedok Milan Filipović naveo je da odlično poznaje optužene Miroljuba Vujovića i Stanka Vujanovića. Po njegovim rečima, on je u Vukovar došao sa grupom dobrovoljaca, koja je bila raspoređena kod kapetana Radića, a čiji je komandant bio Milan Sofronijević, Guto. Svedok Filipović je istakao da ne zna u kojoj su jedinici bili optuženi Vujović i Vujanović, ali da su bili pod komandom kapetana Radića čiji je štab bio u Vujanovićevoj kući. Napomenuo je ne veruje da su Vujović i Vujanović komandovali i dodao da mu je drago što ih je upoznao. Po njegovim rečima, grupa dobrovoljaca kojoj je on pripadao je 21. novembra 1991. godine vraćena kući u Smederevo. Svedok je istakao da je tražio prevoz od kapetana Radića kojeg je pronašao u komandi, a potom rekao da su pre odlaska razdužili automatske puške. Tih dana niko nije spominjao Ovčaru, niti on uopšte zna gde je Ovčara i na kraju dodao da danas i papagaji znaju šta se tamo desilo. Svedok Stevan Miščević naveo je da od optuženih poznaje Miroljuba Vujovića i Stanka Vujanovića. Po njegovim rečima, on je na dan oslobođenja Vukovara, 18. novembra 1991. godine bio u Borovom selu, gde je otišao po ženu i decu. Svedok je istakao da se u Vukovar vratio 19. novembra i dodao da je tada bilo preko 10 000 ljudi na Veleprometu, u poljoprivrednoj zadruzi, u Modateksu i na Ovčari. Po njegovim rečima, ti ljudi, među kojima je bilo žene, dece i starijih, izlazili su iz podruma nakon prestanka borbi . Njih je obezbeđivala vojska i oni su čekali autobuse koji su ih prevozili za Srbiju ili Hrvatsku. Istakao je da misli da je 20. novembra oko 14 ili 15 sati otišao na Ovčaru da potraži tetku i njenog sina. Po sopstvenim rečima, on je na Ovčaru otišao u civilu. Tamo je video četiri ili pet praznih civilnih autobusa, vojna vozila, veliki zeleni kamion, puno automobila, kao i puno ljudi i vojnika. Na ulazu u hangar stajala su dva vojnika, ali da nisu branili ulazak unutra. U hangaru je bilo veoma mračno tako da se nije moglo puno videti. Sa desne strane hangara bila je vojska, dok su sa leve strane bili civili. U hangaru je video bivšeg opštinskog inspektora Emila Čakalića, koji ga je upitao: «kuda mi idemo», na šta mu je svedok odgovorio da ne zna i da je čuo da će jedni ići za Hrvatsku, a drugi za Srbiju. Pored Čakalića, video je i Vladimira Dudasa. Po sopstvenim rečima, zadržao se na Ovčari oko 20 minuta i tamo je video Stevu Zorića i Peru Miljanovića dok ostala uniformisana lica nije poznavao. Ljudi koji su bili u unutrašnjosti hangara bili su izmučeni, a među njima je bilo žena i dece. Svedok je istakao da je o streljanju na Ovčari dobio prvu informaciju u aprilu 1992. godine od načelnika policije Dragana Đukića, iako se i pre toga svašta pričalo po Vukovaru.

Svedok Jovan Radan je na početku rekao da poznaje sve optužene osim Jovice Perića. Govoreći o svom učešću u borbenim dejstvima, Radan je istakao da je nakon 10 dana, koliko je boravio na Petrovoj gori, prebačen na Velepromet gde je davao obezbeđenje. Po njegovim rečima, on je na Veleprometu ostao sve do prestanka borbi kada je na Veleprometu bilo između 10.000 i 12.000 civila koji su izašli iz podruma i

koji su odvoženi dalje autobusima. Optuženi Vujović i Vujanović su bili komandanti četa i on ih je povremeno viđao na Veleprometu. Svedok je istakao da je nakon 5, 6 do 10 dana, saznao šta se desilo na Ovčari. Na kraju, Radan je naglasio da je na Veleprometu bilo razdvajanja muškaraca od žena i dece i dodao da su izdvajani oni koji su bili sumnjivi. Razdavajanje su vršili bezbednjaci među kojima je bio Žigić.

Svedok Siniša Lakić je na početku rekao da poznaje sve optužene i da je majka optuženog Vujovića njegova tetka. S obzirom da to nije stepen srodstva koji bi ga oslobodio dužnosti svedočenja sudsko veće je pristupilo njegovom ispitivanju. Svedok je istakao da je iz Beograda sa grupom od 20 rezervista došao u Vukovar početkom oktobra 1991. godine. Oni su tamo pripojeni četi kapetana Radića, a neposredni nadređeni mu je bio izvesni Đorđe. Svedok je potom rekao da je optuženi Vujović bio sa njim u četi i da je pošto je dobar poznavalac terena bio koordinator pri štabu. Dodao je da Vujović nije komandovao nijednom jedinicom. Svedok je istakao da se u periodu prestanka borbi u Vukovaru nalazio na Petrovoj gori i dodao da je za događaje na Ovčari cuo posle otprilike pola godine. Na kraju svedočenja, svedok Lakić je istakao: “Jedino znam da u drugim patriotskim zemljama po ovakvim ljudima (misleći na optužene) se ulice glavne zovu, a ovde eto.”

Svedok Goran Valjarević, sa nadimkom Džo ili mali Džo, je na početku rekao da poznaje sve optužene i dodao da mu to predstavlja čast i zadovoljstvo. Po njegovim rečima, on je otišao u Vukovar kao dobrovoljac preko Srpske radikalne stranke i priključio se odredu Leva supoderica kojim je komandovao Milan Lančužanin, Kameni. U tom odredu bilo je između 140 i 150 ljudi i da je odred delovao zajedno sa vojskom. Valjarević je rekao da je 17. novembra ranjen i prebačen prvo u Negoslavce, a potom za Beograd, da bi se u Vukovar vratio početkom decembra 1991. godine. Na kraju,Valjarević je naglasio da o događanjima na Ovčari ima saznanja samo iz novina i dodao da mu nije poznato da su optuženi Vujović i Vujanović imali neke komandne funkcije.

Svedok Mihajlo Katalina je na početku rekao da poznaje sve optužene i da su mu oni dobri prijatelji. Katalina je istakao da je 19. novembra 1991. godine otišao u Beograd po članove svoje porodice i dodao da je za događaje na Ovčari čuo 1992. ili početkom 1993. godine. Katalina je potom rekao da poznaje Gorana Ivankovića, zvanog Džo, koji sada živi u Kanadi i koji je svašta pričao protiv optuženih. Nakon što mu je predsednik veca predočio izjavu koju je dao radnicima MUP-a, kada je rekao da je po prvi put za ubistvo zarobljenika na Ovčari čuo 1994. godine od Gorana Ivankovića, koji mu je saopštio da neće prijaviti onoga ko mu bude dao 1 000 000 DM, Katalina je naglasio da je to čuo u Novom Sadu, možda i od Ivankovića.

Svedok Ranko Madžarac, stric optuženog Predraga Madžarca odrekao se prava da ne svedoči, s obzirom na blisko srodstvo sa optuženim. Svedok je naglasio da su njegov brat Milan i optuženi Predrag bili u njegovoj kući u ulici Petrova Gora sve do pada Vukovara. Po njegovim rečima, optuženi Predrag Madžarac je davao stražu i nakon

ranjavanja u ruku i nogu svaki dan je morao ići na previjanje u bolnicu. Svedok je istakao da su Milan i Predrag Madžarac i nakon pada Vukovara bili u njegovoj kući i davali stražu, a da su nakon dva, tri dana otišli da obiđu svoju kuću i vratili se uplakani, pošto je bila potpuno srušena. Na kraju svog izlaganja svedok je naglasio da nije bio na Ovčari i dodao da je za događaje na Ovčari čuo 1992. godine.

Zapazanja posmatrača

Svedoci koji su saslušani na suđenju 28. i 29. aprila 2004. godine veoma malo su govorili o zločinu izvrsenom na Ovčari. Njihov iskaz bio je pre svega usmeren na dogadjaje u Vukovaru pre 18. novembra i događaja na Ovčari. U dosadašnjem toku suđenja dešavalo se da strane u postupku po nekoliko puta postavljaju ista pitanja svedocima,dok je predsednik veća intervenisao tako što je upozoravao da je to pitanje već postaljeno, ponavljajujći odgovor. Upadljiva je kvalifikacija određenih događaja. Često su ne samo svedoci i optuženi, već i tužlac i predsednik veća upotrebljavali termin «oslobođen Vukovara».

Glavni pretres: 29. jun 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Optuženi Milan Lančužanin, Kameni [komandant dobrovoljačke jedinice sastavljene od pripadanika Srpske Radikalne starnke] je pre iznošenja odbrane obavestio sudsko veće da je pre sedam godina imao moždani udar i da se otežano kreće, pa je predsednik veca dozvolio da mu se donese stolica. Lančužanin je govoreći o navodima optužnice istakao da «sem što je bio na Ovčari, sve ostalo su izmišljotine» i dodao da stoji iza onoga što je rekao u istrazi. Po njegovim rečima, on je nakon dolaska u Vukovar 18. oktobra 1991. godine, postao komandant jedinice «Leva supoderica» i svake večeri je odlazio kod majora Tešića iz Gardijske brigade JNA radi davanja raporta. Optuzeni Lančužanin je potom rekao da su sve jedinice u Vukovaru bile podređene Gardijskoj brigadi JNA, a da je neposredno nadređeni optuženom Vujoviću i njemu bio kapetan Radić. Optuženi je dalje istakao da je Vujović komandovao nekom grupom, dok je Vujanović vodio manju grupu boraca zajedno sa kapetanom Bojkovskim. Po njegovim rečima, Dušan Jakšić je bio komanadant Teritorijalnog odreda Petrova Gora. Optuženi je istakao da je 19. novembra 1991. godine bio u Beogradu i da kada se uveče vratio video naređenje da treba da ode na Ovčaru. Po njegovim rečima, on uopšte nije znao da su zarobljenici odvedeni na Ovčaru i tamo je otišao automobilom marke «Pasat» zajedno sa Maretom, Cecom, Kinezom i još jednom osobom, pošto su oni bili u njegovom obezbeđenju. Kada su stigli, zatekli su puno Vukovarčana i pripadnika vojske, a optuženi je lično izdvojio petoro ili šestoro ljudi da bi ih vratio na Velepromet i sproveo istragu, dok je neke od njih želeo da spase. Odgovarajući na pitanje, da li se nekome javio, Lančužanin je rekao:«Ako je bio Miroljub, javio sam mu se».Optuženi je naglasio da su zarobljenici, koji su bili u civilnoj odeći i belim, bolničkim uniformama, sedeli u hangaru u polukrugu i dodao da niko nije branio ulazak u hangar. Optuzeni Lančužanin je rekao da je jedan aktivni ili rezervni kapetan sedeo tu za stolom i vodio evidenciju. Po njegovim rečima, dok je on na ulasku u hangar razgovarao sa Miroljubom i Stankom, jedna osoba koja je imala čin pukovnika ili potpukovnika je rekla: «izađite svi van», nakon čega su zarobljenici izasli

iz hangara i usli u traktorsku prikolicu, dok je Boro Krajišnik rekao: «Ovde svi moraju da idu». Optuženi je istakao da mu je neko od ljudi koji su bili tu rekao: «Ajde Kameni za prikolicom», pa je on zajedno sa pomenute četiri osobe krenuo za traktorom. Lančužanin je istakao da nije nikoga pitao kuda se odvoze zarobljenici, koji su bili u traktorskoj prikolici i dodao da je znao da će se desiti nešto loše. Kada je traktor nakon 150 metara skrenuo levo kola su se zaglavila u blatu. Nakon tri, četiri minuta optuženi je sa pomenutim licima uspeo da izvadi automobil iz blata, a potom su otišli za Vukovar. Lančužanin je naglasio da se pre povratka javio optuženom Vujoviću, koji je ostao na Ovčari. Nakon što mu je predočen deo njegovog iskaza iz istrage gde stoji da mu je jedan od optuženih rekao: «Ne možeš Kameni sada da ideš», Lančužanin je istakao da mu je to rekao Vujović. Po proceni optuženog sve ovo se dešavalo oko 20 časova uveče 19. novembra 1991. godine, a ne 20 novembra kao što piše u optužnici. Kao prilog toj tvrdnji, Lančužanin je naveo da se seća da je te večeri sa Maretom, Kinezom i Cecom po povratku sa Ovčare otišao kod tetka Radojke.

Optuženi Marko Ljuboja, Mare, je na početku rekao da razume tekst optužnice, da ne priznaje izvršenje krivičnog dela, niti krivičnu odgovornost, s obzirom da sa zločinom na Ovčari nema ništa. Po njegovim rečima, on je na dan kada je izvršen zločin oko 17:30 časova otišao da potraži optuženog Lančužanina. Optuzeni Lančužanin rekao mu je da kao njegovo obezbeđenje, treba da ide na Ovčaru, pa je on sa Kinezom, Cecom i Lančužaninom automobilom otišao tamo. Ljuboja je istakao da je u istrazi greškom rekao da je sa njima u automobilu bio i Goran Valjarević, mali Džo. U povratku sa Ovčare, po rečima optuženog, u automobilu je bila još jedna osoba. Ljuboja je u nastavku naglasio da su se na Ovčari zadržali ukupno oko 15 minuta, da je tamo video mnogo zarobljenika, među kojima nije bilo žena i dece i da je sve vreme bio u hangaru, ali nije video da je u tom periodu neko od zarobljenika zlostavljan i maltretiran. On je potom dodao da je na Ovčari bilo puno naoružanih lica u maskirnim uniformama. Ušao je u hangar da bi video pripadnike hrvatske vojske protiv kojih su ratovali, pošto je čuo da među zarobljenicima ima pripadnika elitnih jedinica hrvatske vojske. Nakon toga se pojavio optuženi Lančužanin i rekao: «idemo odavde». Ljuboja je istakao da kada je izašao iz hangara nije video nikakvu kolonu, niti traktor sa prikolicom. Krenuli su automobilom nekih 100 metara napred, a onda se zaglibili u blato. Nakon izvesnog vremena su uspeli da izvade automobil i krenuli nazad prema Vukovaru. U povratku su se zaustavili kod hangara na Ovčari gde se Kameni žučno raspravljao sa nekim, ali on ne može da se seti sa kim. Dok su se vraćali neko je u automobilu rekao nešto u smislu: «biće zlo», a Ljuboja nije siguran da li je neko rekao i «ubiće ih». On je istakao da je tada rekao da postoje Ženevske konvencije i da će mnogi odgovarati zbog toga. Ljuboja je potom naglasio da je čuo priču kako je ispred hangara došlo do rasprave između njegovog komandanta, Kamenog i optuženih Vujovića i Vujanovića. Na kraju, istakao je da mu je u kancelariji nadzornika u zatvoru u Novom Sadu izvesno službeno lice nudilo da reši svoj problem i predloži neko lice za svedoka saradnika. Pored toga, on je dodao da je izvesno lice prilikom njegovog ispitivanja kod istražnog sudije reklo njegovoj supruzi da ga čeka 40 godina u šteku ukoliko ne sarađuje.


Optuženi Predrag Milojević, Kinez izjavio je da razume optužnicu, ali da ne priznaje izvršenje krivičnog dela niti krivičnu odgovornost. Optuzeni Milojević istakao je da je saznao da su istražni sudija i upravnik zatvora pritiskali jednog čoveka da ga optuži i dodao da on dva meseca uopšte nije znao ko ga je optužio i doveo u vezu sa ovim zločinom. On je izrazio nadu da će se tokom postupka saznati istina i da će za zločin odgovarati prave ubice, a da će tome doprineti i prisustvo punomoćnika oštećenih Nataše Kandić. Po njegovim rečima, on je tokom borbi u Vukovaru bio pripadnik odreda Leva supoderica, u kojem je bilo najviše dobrovoljaca SRS-a, ali i ljudi iz Vukovara, Mađara itd. Optuženi je istakao da zločin na Ovčari nije izvršen 20, već 19. novembra 1991. godine. On je tog dana u večernjim časovima krenuo na Ovčaru zajedno sa Kamenim, Maretom i Cecom. Tamo su zatekli mnogo ljudi, a optuženi većinu njih nije poznavao. Iako nije ulazio u hangar video je unutra zarobljenike u civilnoj odeći, kako sede, a tu je bilo i puno lokalnih Vukovarčana. Optuzeni Milojević naglasio je da na Ovčari nije video majora Šljivančanina, kapetana Radića i kapetana Mrkšića, niti bilo koga iz Gardijske brigade JNA. Po rečima optuženog, oni su se na Ovčari zadržali između 30 i 40 minuta, a prilikom odlaska im se priključila jedna osoba, koja se sa njima vratila za Vukovar. Pre odlaska, on je po gestikulacijama video da se njegov komandant Kameni raspravlja sa optuženima Vujovićem i Vujanovićem. Nakon te rasprave, Kameni im je rekao: «Ajmo odavde, upadajte». Po rečima Milojevića, ispred njihovog automobila je bio traktor sa prikolicom punom zarobljenika, a svuda okolo je bila vojska. Ljudi koji su «tovarili» zarobljenike u traktorsku prikolicu bili su civili koje je optuzeni Milojević prvi put video i koje ni nakon toga nije upoznao. Nakon što su krenuli za traktorom i prešli stotinak metara zaglibili su se u blato, a traktor je skrenuo sa puta. Po rečima optuzenog, nakon 10 – 15 minuta uspeli su da izađu iz blata, okrenu se i vrate nazad u štab. Optuzeni je naglasio da je atmosfera na Ovčari bila paklena i nepredvidiva. Tamo je bilo oko 100 vojnika sa belim oprtačima i optuženi nije mogao da veruje da će se desiti to što se desilo. Optuženi je dalje rekao da su nakon nakon povratka sa Ovčare, oko 19 časova, otišli kod tetka Radojke na večeru, gde su se videli sa kapetanom Radićem. Kapetan Radić im je tom prilikom rekao da ne treba da brinu o tome šta će se desiti na Ovčari pošto je tamo vojska. Kada je sutradan video kapetana Radića, ovaj je psovao i vikao: «Svo vreme ga čuvam, a on se okrvavio», misleći na prvog svedoka saradnika. Govoreći o funkcijama optuženih Vujovića i Vujanovića, optuzeni Milojević je istakao da su oni bili komandiri četa i dodao da je Vujović bio pod komandom kapetana Radića, dok je Vujanović bio pod komandom kapetana Bojkovskog. Optuzeni je potom govorio o svojim kontaktima sa ostalim optuženima i prvim svedokom saradnikom. Po njegovim rečima, on se dva puta sastao sa optuženim Lančuižaninom i svedokom saradnikom, dok je jednom zajedno sa svedokom saradnikom otišao kod Marka Ljuboje. Istakao je da svedoka saradnika poznaje od 1991. godine da nisu išli zajedno u akcije i da ga nije video na Ovčari. Dodao je da je svedok saradnik imao «maniju gonjena i smatrao je da ga svi cinkare». Nakon što se pojavio feljton «Istina o Ovčari» svedok saradnik je došao kod njega i rekao mu da nije umešan u zločin, ali da se plaši Vukovarčana i da misli kako će mu smestiti. Tada je rekao optuženom kako: «treba potopiti sve Vukovarčane, Stanka, Nadu, Miroljuba, Kresojevića i dr» Takođe mu je rekao kako: «će se osvetiti ako Stanko progovori».

Optuženi Predrag Dragović, zvani Ceca, izjavio je da razume za šta se tereti, ali da ne postoji nijedna osoba koja bi u odnosu na njega mogla da potkrepi navode optužnice. Dragović je istakao da je na Ovčaru otišao sa Ljubojom, Kinezom i Lančužaninom i da se tamo zadržao 10 – 15 minuta ispred hangara. Pošto je bio ranjen, ostao je u automobilu i izašao je samo da zapali cigaretu i mokri. Po njegovim rečima, tamo je bilo vojnika u raznim uniformama, a nakon 10 do 15 minuta Lančužanin im je rekao da kreću, pa su krenuli za traktorom sa prikolicom, ali im se automobil zaglibio u blato. Na traktorskoj prikolici je bila cirada, tako da nije mogao videti da li su unutra bili ljudi, a na levom blatobranu je sedeo jedan čovek. Lice koje je krenulo sa njima je izašlo iz automobila i pošlo u pravcu gde je otišao traktor kako bi pozvalo nekog da im pomogne da se izvuku iz blata. Optuzeni Dragović je istakao da je pošao za njim mada i sam ne zna zašto. Tada se začula rafalna paljba iz automatskih pušaka, a to lice ga je upitalo: «šta ćemo sada»? Nakon što su izvadili automobil iz blata, vratili su se za Vukovar. Optuženi je naglasio da na Ovčari nije video optužene Vujovića i Vujanovića i dodao da mu je poznato da je njegov komandant Lančužanin imao sukob sa Vujanovićem. Optuženi je potom izjavio da na Ovčari nije video nikoga od oficira JNA i dodao da zna da je major Šljivančanin izdao naređenje da nijedan zarobljenik ne sme da se strelja, zbog informacija koje je potrebno dobiti. Na kraju, optuzeni Dragović istakao je da je odmah, vec nakon dan-dva saznao šta se desilo na Ovčari.

Glavni pretres: 1. jul 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Optuženi Zlatar Vujo je rekao da, iako ima puno nejasnoća razume tekst optužnice i da ne priznaje krivično delo koje mu se stavlja na teret, niti krivičnu odgovornost. Optuzeni Vujo je istakao da je nakon jedne akcije 30. oktobra 1991. godine ranjen, nakon čega je prebačen na VMA u Beograd gde je boravio do 18. novembra. Posle toga je prebačen u banju u okolini Mladenovca gde je boravio sve do 18. decembra 1991. godine. Istakao je da nikada nije bio na Ovčari, niti mu je poznato gde se ona nalazi. Po izlasku sa VMA mogao je hodati samo uz pomoć štaka, pa je tokom boravka u banji svakodnevno imao posete. On je dodao da o svom boravku na VMA i u banji ima potrebnu dokumentaciju. Optuženi Vujo je istakao da je čuo kako je prvi svedok saradnik rekao da će mu se osvetiti, ali da ne želi da nešto više priča o tome, pošto će tražiti suočenje sa njim.

Optuženi Đorđe Šošić, sa nadimcima Žorž i Čiča, istakao je da ne priznaje izvršenje krivičnog dela, niti krivičnu odgovornost. Po njegovim rečima, on se po dolasku u Vukovar kao dobrovoljac pridružio odredu Leva supoderica, a naoružanje koje je dobio nije bilo nigde evidentirano. Nakon oslobodjenja Vukovara on se 19. novembra 1991. godine ujutru razdužio u komandi Leve supoderice i zajedno sa Ivicom Andrićem, zvanim Đetić otišao za Novi Sad gde su prespavali kod jednog saborca. Nakon toga su 20. novembra Đetić i on otišli u Kruševac, gde su celu noć šenlučili i slavili oslobođenje Vukovara. Šošić je istakao da nikada nije bio na Ovčari i da i dan danas uopšte ne zna gde se Ovčara nalazi.

Optuženi Goran Mugoša, zvani Kuštro rekao je da ne priznaje krivično delo koje mu se stavlja na teret i da želi da iznese svoju odbranu. Po njegovim rečima, on je 15. septembra 1991. godine pristupio Štabu TO u Vukovaru na Veleprometu, od kada je nosio uniformu vojne policije, a nije bio pod ničijom komandom. Optuzeni Mugoša je naglasio da je 18. novembra 1991. godine, kada su prestale borbe u Vukovaru, bio na Veleprometu, gde je vršio pretres civila uz prisustvo majora Žigića. Idućeg dana, 19. novembra 1991. godine, Mugoša je otišao do grada kako bi potražio svoja dva brata, koji su bili pripadnici Zbora Narodne Garde [u daljem tekstu ZNG]. U bolnici, gde je prvo otišao, jedan policajac mu je rekao da je glavni, major Šljivančanin i da može ući unutra, ali na sopstvenu odgovornost. Po sosptvenim rečima, optuženi je uspeo da iz bolnice izvuče ranjenog brata Zorana i još jednog zarobljenika, koje je odveo kod Gorana Stevića. Idućeg dana, 20. novembra, optuženi je otišao u kasarnu, gde su bili prebačeni zarobljenici iz bolnice, da pokuša da pronađe drugog brata. Tamo je video puno vojske i pet ili šest autobusa. U jednom od autobusa je prepoznao svog druga iz detinjstva Luku, koji mu je dao narukvicu i prsten. Major Šljivančanin je tada počeo da viče, pošto je strogo zabranio uzimanje bilo kakvih predmeta od zarobljenika. Optuženi je istakao da je tada majoru Šljivančaninu rekao da je došao da potraži brata. U tom trenutku je čuo da se ide na Ovčaru i krenuo je automobilom, koji je išao ispred autobusa, zajedno sa optuženima Milanom Bulićem, Bulidžom i Milanom Vojnovićem, Ćapalom. Prilikom polaska, major Šljivančanin ga je upitao da li zna gde je Ovčara, na šta mu je optuženi odgovorio da ne zna. U nastavku iznošenja odbrane, Mugoša je istakao da je sa Bulidžom vršio pretres zarobljenika koji su izlazili iz autobusa i dodao da su im tom prilikom oduzimali lične stvari,koje su odvajali i stavljali na jedno šatorsko krilo. Optuženi je napomenuo da je pretresanje zarobljenika naredio jedan pukovnik ili potpukovnik u maskirnoj uniformi, a ne major Šljivančanin, pošto njega nije ni video na Ovčari. Govoreći o špaliru kroz koji su prolazili zarobljenici, Mugoša je naglasio da je on bio sastavljen od naoružanih ljudi, ali je napomenuo da nije video da bilo ko od njih tuče zarobljenike, osim što je čuo da je Josip Kožul dobio par šamara. Autobus sa zarobljenicima je bio udaljen desetak metara od hangara i kada bi se ispraznio odmah bi dolazio drugi. Po njegovim rečima, došlo je ukupno pet autobusa sa zarobljenicima, koji su ostali tu. Optuženi je dalje istakao da je ispred hangara bilo između 150 i 200 pripadnika aktivne vojske u maskirnim uniformama, a pored toga i kolona civilnih vozila i BOV [borbena oklopna vozila]. Nakon što su zarobljenicima oduzete stvari došla je vojska JNA i kompanjolom ih odnela. Po njegovim rečima, on je bio na Ovčari sve do završetka pretresa zarobljenika koji je trajao između sat i po i dva, tj. do 15:30 časova, nakon čega je zajedno sa optuženim Bulićem otišao za Vukovar. On je istakao da je među zarobljenicima prepoznao dosta ljudi i naveo imena: Josip Kožul, Došen, Vulić, Aleksandar Perković, Saša Đurđev i Ružica Makrobašić. Optuzeni Mugoša je potom rekao da nikoga od njih nije pokušao da spase, s obzirom da su oba njegova brata bili pripadnici ZNG. Pre nego što je otišao sa Ovčare, optuženi ušao u hangar da bi video kako su zarobljenici smešteni. Unutra je bilo puno zarobljenika koji su pitali jedni za druge, dok je oko hangara bilo pripadnika vojne policije sa belim oprtačima.

Mugoša je u nastavku iznošenja odbrane istakao da je od optuženih na Ovčari video Dragovića, Milojevića i Vujanovića, dok za Miroljuba Vujovića nije siguran. On je potom napomenuo da više nije siguran da je na Ovčari video optuženog Katića, kao što je

to rekao prilikom ispitivanja kod istražnog sudije, dok je u potpunosti siguran da Lančužanina nije video na Ovčari, već u kasarni sa Šljivančaninom, Vujovićem i Vujanovićem. Po njegovim rečima, on je za zločin na Ovčari saznao tek krajem 1992. godine. Objašanjavajući razliku u odnosu na iskaz koji je dao pred istražnim sudijom, optuženi je naglasio da je prilikom davanja iskaza pred istražnim sudijom želeo da prebaci odgovornost za zločin na Ovčari na JNA. To je po njegovim rečima bio razlog zašto je u istrazi rekao da je video majora Šljivančanina na Ovčari i da je bio siguran da će zarobljenici biti streljani.

Glavni pretres: 5. jul 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Optuženi Miroslav Đanković je rekao da ne priznaje izvršenje krivičnog dela i krivičnu odgovornost i da smatra da se radi o smišljeno organizovanoj kampanji. Optuzeni je rekao da ne želi da iznese svoju odbranu u potpunosti, sve dok ne čuje iskaz svedoka saradnika broj dva, pošto se boji da mu se ne dogodi ono što se vec dogodilo, da bude u pritvoru, a da ne zna ko ga tereti i za koje delo. Pošto je optuzeni Đanković ostao pri tome da ne želi da iznese svoju odbranu, predsednik veća je doneo rešenje u smislu člana 321 stav 2 ZKP-a da se pročitaju iskazi optuženog iz faze istrage od 26. decembra 2003. godine i 18. maja 2004. godine.

Optuženi Slobodan Katić, sa nadimkom major Katić je upoznao sudsko veće da ima problema sa glasom usled kancera grla. Rekao je da nije kriv i da ne priznaje krivičnu odgovornost za delo koje mu se stavlja na teret. Naglasio da želi da iznese svoju odbranu, ali da ne zna šta još da kaže osim onoga što je već rekao u fazi istrage. Katić je istakao da je u Vukovar otišao 18. oktobra 1991. godine kao dobrovoljac iz Šida zajedno sa Kamenim, Cecom i Kinezom, koje je i upoznao u Šidu. Nalazio se u odredu Milana Lančužanina i bio je neformalno zadužen za nabavljanje cigareta, pića, hrane itd. Njegov odred je bio pod komandom majora JNA Tešića, a komandir je bio kapetan Radić.

Optuzeni Katić je rekao: «Čuo sam za Ovčaru mnogo kasnije, kada su ovi iz Haga počeli da prozivaju Mrkšića, Radića i Šljivančanina.» Rekao je da je 17. novembra 1991. godine odvezao u Negoslavce u bolnicu Gorana Valjarevića, Džoa koji je bio ranjen. Nakon što ga je ostavio u bolnici vratio se u jedinicu, a idućeg dana 18. novembra 1991. godine je otišao za Beograd. U Vukovar se vratio 22. novembra. Tokom svog boravka u Beogradu, 19. i 20. novembra, obišao je Valjarevića u beogradskom urgentnom centru. Dana 20 novembra je bio na proslavi slave u jednom kafiću u Zemunu, gde su ujedno slavili i oslobodjenje Vukovara. Rekao je da nije znao gde se nalazi Ovčara, nije bio tamo, a u Vukovaru je živeo do 1997. godine. Od naoružanja imao je automatsku pušku i škorpion.

Optužena Nada Kalaba je izjavila da razume optužbe protiv nje i da nije izvršila ništa, a potom dodala: «Ja sada ne bih htela da iznesem svoju odbranu, pošto me jedini terete zaštićeni svedoci, tj. svedoci saradnici.»Optuženi Milan Bulić, zvani Bulidža, rekao je da razume navode optužnice i da ne priznaje krivično delo i krivičnu odgovornost. Rekao je da je u junu 1991. godine napustio Vukovar zajedno sa porodicom. Nakon dva i po meseca koliko je proveo u

Borovu selu, vratio se u Vukovar i priključio jednici Teritorijalne odbrane na Veleprometu čiji je komandir bio Ljube Stojanović, to je bilo oko 20. septembra. Njegovo, kao i zaduženje ostalih pripadnika jedinice bilo je davanje straže i čuvanje Veleprometa. Rekao je da je četiri-pet dana pre pada Vukovara napustio jedinicu i vratio se na Petrovu goru gde je učestvovao u prevoženju leševa i čišćenju zgrada. Dan, dva nakon oslobodjenja Vukovara, tj. 18. novembra 1991. godine, vratio se na Velepromet pošto je čuo da su uhapšeni neki ljudi među kojima je bila i doktorka Bosanac. Pošto je saznao da su odvedeni u kasarnu, otišao je tamo. Kada je stigao do kasarne, a to je oko 10, 11, 12 sati, video je pet - šest vojnih autobusa u kojima su sedeli, kako su mu rekli uhapšeni borci i radnici iz bolnice. Vojska je obezbeđivala autobuse. U krugu kasarne je bilo i teritorijalaca i civila. Nakon izvesnog vremena, možda sat do dva, neko je rekao da krenu i da će zarobljenici ići u Mitrovicu na razmenu. Optuženi je, zajedno sa Goranom Mugošom i Mirkom Vojnovićem, Ćapalom krenuo automobilom na poljoprivredno dobro Ovčara. Ispred njih je išlo neko vojno vozilo i kada su stigli na Ovčaru formiran je špalir, a on je zajedno sa Mugošom i još nekima pretresao zarobljenike. Optuzeni Bulić je naglasio kako mu je Mugoša rekao da je lično major Šljivančanin naredio da oni stanu u špalir i pretresaju zarobljenike. Njih desetak vršili su pretres na taj način što su kontrolisali da li zarobljenici imaju nešto od oružja, nož ili nešto slicno, a nakon toga su ih puštali da ulaze u hangar. Kada je završio sa pretresanjem, otišao je u hangar gde se zadržao oko 15 – 20 minuta. U hangaru je video jednog oficira JNA kako pravi popis zarobljenika, a nije video da ih bilo ko tuče. Nakon toga je oko 5 –5:30 otišao sa Ovčare na Petrovu goru kod Branka Miljanovića gde je i prespavao. Kolonu vozila, koju je predvodilo vojno vozilo kada su dolazili na Ovčaru činilo je dosta civilnih vozila. Kada su stigli na Ovčaru, tamo je već bilo vojske, po njegovoj proceni stotinak vojnika, a i civila koji su radili na samom poljoprivrednom dobru. Optuzeni Bulić je naveo da je bilo vojnika i u maskirnim i u SMB uniformama, a ovi koji su pratili autobuse su imali bele oprtače. Naglasio je da je na Ovčari video oficire JNA, ali da ne poznaje nijednog od njih. Po njegovim rečima, zarobljenicima nisu uzimani lični dokumenti, novac i dragocenost, niti ih je bilo ko tukao. On je istakao da je mnoge od zarobljenika prepoznao, npr. Ćaleta Zvonimira, Mandić Mileta, Zeljka Josipa, Zvonka Varenicu i Tomu Pravdića. Od ostalih optuženih na Ovčari je video Miroljuba Vujovića i Stanka Vujanovića, dok je Kamenog video kada je pošao kući Takođe video je i optužene Đankovića i Miću Medonju, kao i Darka Fota i Boru Krajišnika. Na kraju, Bulić je istakao da je po njegovom sećanju, pored Ružice Mrkobašić, na Ovčari bila još jedna žena, ali ne može biti siguran u to.

Zapazanje posmatrača:

Članovi porodica i prijatelji okrivljenih su tokom ova četiri dana suđenja burno reagovali kada god bi pitanja okrivljenima postavljali punomoćnici oštećenih, Dragoljub Todorović i Nataša Kandić. Osim pogrdnih reči, veoma često im se video i podsmeh na licima. Predsednik veća i predstavnici sudske policije na ovo nisu reagovali. Prilikom davanja iskaza optuženog Vuja u delu publike gde su sedeli članovi porodica optuženih i njihovi prijatelji čuli su se komentari da je Vujo lud.

Napomena:

Dana 31 avgusta 2004 godine u nastavku izvođenja dokaznog postupka predsednik veća zatražio je od pristune javnosti da napusti sudnicu obzirom da će se sprovesti saslušanje svedoka saradnika. Izvođenje dokaza saslušanjem svedoka saradnika obavljeno je pored 31 avgusta, i 1,2, 3,27,28,29. i 30. septembra 2004 godine.

Glavni pretres: 1. oktobar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Jovan Dulović istakao je da je tokom jeseni 1991.godine bio ratni izveštač «Politike ekspres». On je tada zajedno sa 10-15 novinara boravio u Vukovaru, kući porodice Pajić, koja se nalazila preko puta kuće oca optuženog Stanka Vujanovića. Kako je naveo, u kući optuženog Vujanovića veoma često je bio kapetan Radić, a povremeno je dolazio i major Šljivančanin, nedaleko od te kuće bila je smeštena i formacija koju je vodio optuženi Lančužanin, a koju su svi nazivali «šešeljevci.»

Svedok Dulović veoma često je u toku davanja iskaza koristio svoju beležnicu, pa je tako pročitao iz nje da je Vojislav Šešelj 13. novembra 1991. godine bio u kući optuženih Stanka Vujanovića i Nade Kalabe i da je tom prilikom rekao da su JNA, teritorijalci i dobrovoljci jedna armija i da «nijedan ustaša ne sme da izađe živ iz Vukovara». Po mišljenju svedoka Dulovića, ta izjava dosta je uticala na ponašanje teritorijalaca i dobrovoljaca. Svedok je istakao da je 20. novembra 1991. godine oko 11:30 sati bio ispred vukovarske bolnice, u bolnicu nije ulazio. Tamo je zatekao stravičnu sliku i stotine ranjenika i bolesnika. Njega je zajedno sa kolegama do bolnice odveo Štuka, redovni vojnik u jedinici kapetana Radića. Tamo je video Šljivančanina i «Lekare bez granice». Major Šljivančanin je tu održao govor u kojem je rekao da se JNA trudi da spreči ubijanje, da je više od 60-70 naoružanih ljudi sa bombama u bolnici, kao i da se lekarima i medicinskom osoblju neće desiti ništa loše. U bolnici se zadržao oko 45 minuta i video kada su iz bolnice izvedeni ljudi koji su kasnije odvedeni u kasarnu ili na «Velepromet». Svedok je naveo, mada nije lično video, već po kazivanju drugih, da su s druge strane bolnice neki ljudi bili izvedeni iz bolnice i smeštani u kamione. Po rečima svedoka, za idući dan, u njegovoj beležnici piše: «U noćima između 19. i 20. i 21. novembra teritorijalci Vukovara, Stanko, Daca, kapetan Rale i ostali, noću izvodili i streljali zarobljenike, zarobljene Hrvate koji su osumnjičeni za ubistva. Mesto likvidacije bila je Ovčara, u zagradi zapušten salaš u naselju Petrova gora.» Svedok je naveo da je o ovim stvarima naročito pričao jedan krupni bradonja iz Smedereva po imenu Slaviša Pavlović, koji je svedoku rekao 21 novembra u jutarnjim časovima, kako su : «sinoć od 17:00 do 01:00 sati ubijali, od sedam do jedan noću ubijali na Ovčari i mole, plaču, tvrde da nisu pucali u naše.» Svedok je naveo da je 21 ujutru bio u kući Nikole Pajića kod koga je spavao sa fotoreporterom Tomislavom Peternekom. Sudsko veće zatražilo je da svedok Dulović razjasni svoje navode o vremenu kada su se po rečima Slaviše Pavlovića desila ubistva na Ovčari, obzirom da je u svom iskazu naveo nekoliko vremenskih perioda. Svedok Dulović nije u prvom momentu mogao da se tačno seti vremenskog perioda kada je razgovarao sa Slavišom Pavlovićem, da bi potom isakao da je to bilo 20 novembra u jutarnjim časovima obzirom da je isto to jutro negde između 08.00h i 10.00h

razgovarao sa dobrovoljcem Dragicom iz Novog Sada koja mu je pričala detalje o zločinima na Ovčari. Međutim, predsednik veća podsetio je svedoka na njegov iskaz dat pred Vojnim sudom 2000 godine u kojem on navodi datum 21 novembar kada je u jutarnjim časovima razgovarao sa Slavišom Pavlovićem. Svedok Dulović naveo je da ne bi mogao biti siguran oko tačnog datuma, da je prošlo mnogo vremena od tad i da je iskaz koji je dao pred Vojnim sudom 2000 godine najverovatnije zasnovan na sećanju koje je tada bilo svežije. U toku svog iskata svedok Dulović istakao je da je dobrovoljac Dragica rekla da je brine što se svi koji su učestvovali u tom ubijanju hvale time i svuda pričaju. Ona mu je još rekla da je na Ovčari bager iskopao grobnice i da su dobrovoljci i teritorijalci uzimali od zarobljenika vrednije stvari. Svedok je istakao da mu je dobrovoljac Dragica rekla da je u ubistvima učestvovao i major Šljivančanin, koji je tražio da ubije poslednjeg zarobljenika. Svedok je istakao da u taj deo njene priče nije poverovao. Nakon razgovora sa Slavišom i Dragicom, istog dana je sreo optuženog Vujanovića i u pitao ga šta se desilo na Ovčari, na šta mu je ovaj rekao: «Nisam imao dovoljno dobrovoljaca, pa sam morao da uzmem ove pijane šešeljevce koji će sad da pričaju svuda i to neće na dobro da ispadne».Iste večeri svedok je sreo i kapetana Radića koji je samo odmahnuo rukom i rekao: «ma pusti, sranje je veliko.» U nastavku svedočenja istakao je da je pored ljudi iz Tribunala o događajima na Ovčari pričao i sa Aleksandrom Vasiljevićem, koji je navraćao u redakciju «Vremena». «Moj zaključak, koji ne mora da bude tačan, je na osnovu svega tamo što sam video i svega, da nikada niko nije dao naredbu, pogotovo ne vojska koja je tamo formalno vodila glavnu reč, a u stvari, nije. Vojska je po meni tada bila tamo u vrlo podređenom položaju jer je, ako se sećate, mobilizacija bila neuspela, nije bilo ljudstva, tako da su tu glavnu reč vodili teritorijalci, dobrovoljci i paravojska.» Svedok je istakao da nikada nije povodom toga što su mu ispričali Slaviša i Dragica obavestio vojsku ili policiju i da je po prvi put pričao o tome po povratku iz Vukovara svojim kolegama. On je istakao da je o događajima u Hrvatskoj davao izjavu i jednim hrvatskim novinama, ali se ne seća kada i kome.


Svedok Emil Čakalić je u svom iskazu rekao da je dva, tri dana pre pada Vukovara otišao u vukovarsku bolnicu gde se nalazilo dosta Vukovarčana, koji su napustili svoje domove i otišli u bolnicu iz razloga bezbednosti. Tokom boravka u bolnici, svedok Čakalić je video kada su došli major Šljivančanin i još jedan kapetan JNA, kojem nije znao ime, uhapsili dr. Vesnu Bosanac i Marina Vidića i nakon toga ih odveli u nepoznatom pravcu. Svedok je istakao da mu se čini da je ovom događaju prisustvovao i Vens, ali da u to nije u potpunosti siguran. Čakalić je naglasio da su tog jutra kada je u bolnicu došao major Šljivančanin, svi ljudi koji nisu bili medicinsko osoblje morali da napuste bolnicu i dodao da je njih bilo oko 200. Kada su izašli, vojnici koji su bili ispred bolnice su počeli da ih vređaju i psuju «mater ustašku», a potom im naredili da izvade sve što su imali kod sebe. Nakon pola sata do sat vremena su odvezeni sa pet autobusa u vojarnu (kasarnu), pošto su iz bolnice izvedeni na sporedni izlaz. U kasarni je video Radivoja Jakovljevića, za koga je rekao da je bio mali debilček, Vladu Kosića, koji mu je

rekao: «Svi su jednaki», kao i «Topolu», o čemu bi kasnije nešto detaljnije govorio, ukoliko za to bude bilo prilike. Nakon pola sata, sat u kasarnu je došao i šesti autobus sa zarobljenicima, koji je ostao u kasarni nakon što je prvih pet otišlo na Ovčaru. Po rečima svedoka Čakalića, on nikada nije saznao šta se sa zarobljenicima iz tog autobusa dogodilo, ali je čuo od majki hrvatskih branitelja da su svi pobijeni i pokopani kod Novog groblja u Vukovaru, a da se to doznalo nakon što su izorane kosti, koje su nakon toga, 1997. godine negde odvežene. Svedok je potom rekao da su kod kasarne bili u periodu od 9,30 sati do 14,00 sati, 18 novembra, kada su krenuli na Ovčaru, i da za svo to vreme nisu izlazili iz autobusa. Iz autobusa su jedino mogli izaći medicinski radnici, koji su imali legitimaciju i to tek nakon što su na majora Šljivančanina izvšile pritisak žene koje su bile zaposlene u bolnici. U autobusu u kojem je bio bila su dva vojnika, jedan Musliman i jedan Srbin, ovaj prvi psovao majku i Tuđmanu i Miloševiću i oduzimao nakit od zarobljenika, dok je drugi bio miran i ćutao. U vezi sa dogadjanjima na Ovčari, svedok je naveo da su kada su tamo stigli, pri izlasku iz autobusa morali proći kroz dvored ljudi u civilu. Vršeno je pretresanje, a stvari su bacane na jedan travnjak. Pre dvoreda je stajao jedan čovek u odori kapetana sa četiri zvezdice, koji je svedoku zgazio naočare. Svedok je istakao da je u dvoredu bio i Slavko Dokmanović, gradonačelnik Vukovara i nekadašnji svedokov dobar prijatelj. Svedok je rekao da su svi koji su bili pred hangarom tukli zarobljenike i da su bili u civilnoj odeći. Kada je došao do ulaza u hangar na njega je naleteo Miloš Bulić, zvani Bulidža i tri puta ga je udario letvom po glavi, a potom sramotno pobegao. Nakon toga, svedok je video kada je Bulić tom istom letvom ubio osobu sa imenom Kemal i Damjana Samardžića, čiju je smrt lično utvrdio. Kada je to video svedoku se «okrenuo želudac». Svedok je potom zapazio jednu osobu, koja je ušla u hangar i koja je imala "sva obilježja četnika", za pojasom je imao nož i razgovarao je sa jednim oficirom JNA, za koga je svedok rekao da misli da je bio major. Po rečima svedoka Čakalića, taj "četnik" je izvadio nož da bi zaklao jednog zarobljenika, ali je u tom trenutku neko "uleteo" i viknuo: «Ide pukovnik Mrkšić sa dva potpukovnika». U vreme kada je on bio u hangaru tamo je već bilo 60 – 70 ljudi, bili su okrenuti licem prema zidu i rukama naslonjeni na zid. Tokom njegovog boravka u hangaru nije primetio da je neko pravio red niti je čuo pucnjavu. Čakalić je potom rekao da je njega iz hangara izbavio Zorić Stevan, sa nadimkom Ćevo. Pred hangarom je proveo oko sat vremena, a osim njega još šest osoba je izvedeno ispred hangara, a kada su tu došli pukovnik Mrkšić i dva potpukovnika, popisana su imena zajedno sa imenima osoba koje su ih spasile. Po rečima svedoka, tu je pored njih bio i Stevan Miščević «Bato», koji je bio u uniformi JNA i koji im je rekao: «neće vam se ništa dogoditi.» Od njih šestorice koji su izvedeni iz hangara, u hangar je vraćen Gačić koji je imao 16 godine i koji je ubijen, kao i Veber. Odgovarajući na pitanje u koje vreme je izveden iz hangara, svedok je rekao da je to bilo oko 16,00 sati i da je tada došlo jedno vozilo u kojem je bilo desetak osoba u uniformama koji su ušli u hangar. Jedan od njih je davao znak pištaljkom da počne tuča bezbol palicama, a sve to je trajalo nekih pola sata, nakon čega su ovi vojnici seli u auto i otišli. Svedok je istakao da je u hanagaru video puno zarobljenika koji su ležali i za koje nije znao da li su mrtvi ili onesvešćeni. Po svedokovim rečima, dok je bio pored hangara došao je drugi svedok saradnik koji je pričao sa njim i hvalio se da je upravo ubio «25 ustaša», a da ih je ubio mnogo više. Pre nego što su napustili Ovčaru, svedoku je prišao Ćevo i pitao je li sve u redu, na šta mu je svedok odgovorio: «za sada je dobro». Ćevo je, po rečima svedoka tada otišao i on ga više nije video. Po

njih sedmoricu je potom došao kombi Citroen, koji je vozio Mile Bakić i koji ih je između 17, 30 i 18. 00 časova odvezao na Velepromet. Čakalić je napomenuo da su u toj grupi zarobljenika pored njega bili Berghofer, Vilim Karlović, Kojić Žarko, Gunčević, dok Hajdar Dodaj nije bio sa njima.

Čakalić je u nastavku svedočenja rekao da su iz Veleprometa svi ubrzo prebačeni u Modatex, gde su proveli dva dana i dve noći i gde su tučeni. Kada su stigli u Modateks neko od uniformisanih lica je rekao: «Sklanjajte se, sada idu najveći koljači.» Nakon Modateksa su ponovo preveženi u Velepromet, i odvedeni ka "sobi smrti". Čakalić je naglasio da je tamo ispred te sobe bilo više od trideset zarobljenih i da je nakon otprilike pola sata u sobu pozvan Karlo Crk, koji je sedeo pored njega. U jednom trenutku se samo čuo jak udarac nakon kojeg je Crk preminuo. Nakon toga su Golca izveli iz sobe i on je posle toga nestao. Tihomira Perkovića su tri, četiri puta izvodili iz sobe i tukli, dok su Vilimu Karloviću gasili opuške po stomaku i rukama, od čega je zadobio opekotine. Čakalić je istakao da je na vratima te sobe video dr. Marića, koji je odmakao glavu da ga ne bi video, a da je pored njega video i „Topolu“ po drugi put, koji je nokautirao jednog zarobljenika. Po rečima svedoka, oko ponoći je autobusom došao kapetan KOSA-a koji im je rekao da će ih spasiti, ušli su u autobus i otišli sa Veleprometa u kasarnu, gde su ih ponovo tukli. Svedok Čakalić je istakao da je jedan mladić bio dva dana vezan sajlom i da je pod prinudom progutao dva metka, nakon čega je prebačen u Sremsku Mitrovicu gde je proveo 88 dana. Svedok je potom napomenuo da je na Ovčari video Ružicu Makrobašić koju nije poznavao, ali je čuo za nju, i Pucar Dmitra, Srbina, koji je takođe ubijen na Ovčari. Svedok je naveo da je bio pripadnik 204. brigade, u jedinici za specijalne namene, a da je pored toga bio blizak saradnik Marina Vidića. Svedok Čakalić je na kraju rekao da od trenutka kada je došao pukovnik JNA sa dva potpukovnika niko od nepoznatih osoba više nije mogao ući u hangar.

Glavni pretres: 25. i 26. oktobar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Dragutin Berghofer je na početku rekao da je u bolnicu došao 17.novembra 1991. godine uveče, a da su ga sa ostalim zarobljenima 20. novembra ujutro odveli iz bolnice. Svedok je istakao da je u bolnicu došao kao pripadnik 204. vukovarske birgade, da nije imao uniformu, a da je imao automat, koji je dobio pred sam pad Vukovara. Berghofer je naglasio da je u bolnicu došao sa položaja, nakon što je pokušan proboj grupe u kojoj je bio i on. Tokom boravka u bolnici bilo je reči da će se organizovati konvoji, rečeno im je da se oni koji su uniformi presvuku i da ostave naoružanje, pa je on ostavio automat ispod jednog auta. Svedok je naglasio da su 19. novembra 1991. godine, oko 16,00 sati u bolnicu ušli rezervisti, da je on celu noć proveo sa sestrama i doktorima, i da je u bolnici bilo "pola" grada. Po njegovim recima, 20. novembra ujutro u bolnicu je došao Šljivančanin i svi koji su bili u bolnici su morali da izađu van. Medicinsko osoblje je išlo na jednu stranu, dok su ostali išli na drugu. Jedan rezervista ih je pregledao, nakon čega su otišli u autobuse. Naglasio je da je bilo šest autobusa sa zrenjaninskim registarskim tablicama i da su njima u 8 časova ujutro prebačeni u kasarnu gde su se zadržali do 13-15 časova. Iz njegovog autobusa je jedan rezervista izveo Hideka, Kolesara i Ličinu oko 11,00 sati i odveo ih u vojni autobus gde su tučeni, a potom je taj

autobus negde otišao i za njim jedan jugo, u kojem je bilo pet osoba sa palicama i vatrogasnim aparatima. Autobuse su čuvali mladi vojnici i niko nije smeo ulaziti i izlaziti iz autobusa. Nakon tri sata provedenih kod kasarne prebačeni su autobusima na Ovčaru. Opisujući situaciju kada su stigli, svedok Berghofer je rekao da je sa desne strane video svog komšiju, optuženog Gorana Mugošu koji je bio u civilu i pretresao zarobljenike. Po njegovim rečima, Mugoša mu je izvadio novce koje mu je dala medicinska sestra u bolnici, a tu sa strane je bila gomila kofera i tašni. Pored Mugoše, svedok je video i Miloša Bulića, koji je rekao Damjanu Samardžiću: “skidaj mantil”, pa je potom zajedno sa drugima počeo da udara i Samardžića i njegovog sinovca. Svedok Berghofer je potom rekao:“Jedan od Zorićevih sinova je mene udario štakom” i dodao da je pre nego što je otrčao u hangar dobio još udaraca. U hangaru je, po mišljenju svedoka Berghofera bilo oko 250 ljudi, a on je tamo video Ružicu Makrobašić, Dragicu Tušan, Čakalića, kome se Dokmanović koji je bio u plavoj, avijatičarskoj uniformi obratio, nakon čega je ovaj dobio udarac. Svedok je rekao da je osoba po imenu Kemo tukla jednog dečka, koga je nakon toga Dokmanović udario makazicama. Svedok Berghofer je rekao da je video kada je u hangar ušao i Siniša Glavašević koga su takođe prebili. Svedok je naveo da ga je iz hangara izvukao Goran Ivanković, sin dr. Ivankovića i da je nakon toga on je zajedno sa još nekim zarobljenicima belim vozilom prebačen na Velepromet, a odatle u Modateks. Svedok Berghofer je kasnije napomenuo da je pored njega Ivanković iz hangara izvukao i Gunčevića i dodao da se niko nije protivio tome. U nastavku svedočenja Berghofer je rekao da su iz Modateksa vraćeni na Velepromet, gde su bili u sobi smrti. Do Veleprometa ih je otpratio Jezdimir Stanković, a tamo je Pero Krtinić počeo vikati da ih treba sve pobiti.

Svedok Hajdar Dodaj je na početku svedočenja govorio o tome šta se dešavalo tokom leta i jeseni 1991. godine. Naime, svedok je u tom periodu bio na odsluženju redovnog vojnog roka u JNA. Po njegovim rečima, on je u vojsci proveo tri meseca. Nakon što je pobegao iz Petrovca na Mlavi, uhvaćen je u Zemunu, nakon čega mu je određen pritvor u kojem je bio 35 dana, a potom je prebačen na Bijelo Brdo kod Osijeka gde nije dobio bojevu municiju. Dodaj je potom rekao da je na Bijelom Brdu bio 21 dan i da su u tom periodu gađani ciljevi u Sarvašu i Dalju. Nakon toga je ponovo vraćen u Petrovac, a potom u Sremsku Mitrovicu, gde je zadužen bojevom municijom. Tamo ih je postrojio jedan pukovnik i rekao im da idu u rat u Vukovar gde treba pobiti 20 000 ustaša, Kurda i Rumuna. Po rečima svedoka Dodaja, krajem avgusta ili početkom septembra 1991. godine su došli u Negoslavce i stacionirali se u Dubravi kod Vukovara. Svedok je naglasio da je 24. septembra 1991. godine, tačno u 12 časova, napustio položaj zajedno sa još četiri vojnika i pobegao na deo, koji niko nije držao. “Sve je bilo spaljeno, sve je bilo uništeno… Koga smo štitili, koga smo branili, nije mi bilo jasno”. Nakon što su se predali nekim ljudima, prebačeni su u policijsku upravu u Vukovaru, gde su ispitani, i gde im je rečeno da ne mogu izaći iz grada zbog blokade. Svedok je napomenuo da je u gradu vladala panika i da u njemu nije video 20 000 ustaša, već se radilo o civilima, koji su se naoružali da bi se zaštitili. Svedok je rekao da je uzeo automatsku pušku i da je bio u policijskoj upravi sve do 17. novembra, kada je oko 23,00 sata otišao u bolnicu. Po njegovim rečima, vojska je došla u bolnicu 18. novembra, ali njega lično niko nije dirao do 20.-og, kada su ih sve postrojili, a potom odvojili žene, decu i starce na jednu stranu, dok su ostali bili na drugoj strani. Major Šljivančanin im je tada rekao: “Nemojte se ništa

bojati, biće sve u redu.” Nakon toga su ih gardisti pretresli i uzeli im sve vrednije stvari, a potom su smešteni u autobuse gde su morali držati ruke na leđima i spuštene glave. Iako im je rečeno da mogu odlučiti ko želi ići za Zagreb ili za Beograd i da će biti tamo odveženi, sve su ih odvezli u kasarnu. Svedok Dodaj je naglasio da je kod kasarne video veliki izliv besa, uzimali su lopate sa tenkova i udarali po autobusima. U jednom trenutku u autobus je ušao jedan vojnik i rekao jednom doktoru, koji je sedeo 4 – 5 mesta ispred njega: “Ti si najviše Srba zaklao, pošto znaš da kolješ.” Nakon toga ga je izveo iz autobusa, gde su bili Beli orlovi, TO, Arkanovci, [paravojne formacije] koji su ga prebili. Posle par sati, koliko su proveli kod kasarne, odveženi su autobusima na Ovčaru, a za njima su išli oni koji su tukli. Na Ovčari je formiran špalir u kome je bilo deset ljudi sa jedne i deset ljudi sa druge strane. Po rečima Dodaja, jedna osoba je ušla u autobus i pitala, ima li u njemu Albanaca, uz pretnju da ako se ne jave da će svi stradati. Kada se albanac javio, ta osoba mu je rekla: “Ti si moj kad budeš izašao van.” Prilikom izlaska iz autobusa jedan mladić, koji je izašao ispred svedoka je rekao: “Nemojte mene, mi smo JNA”, nakon čega su ih izdvojili, a dva pukovnika JNA koji su bili pored ceste počeli su da ih ispituju. Opisujući atmosferu ispred hangara, svedok Dodaj je rekao da je bila velika vriska i galama, a da je on ispred hangara video žuti bager. Nakon toga je došao jedan oficir i pitao: “Gde su ti vojnici”, a potom su njih četvoricu odvezli prema Negoslavcima. Ispred jedne kuće su im stavili povez preko očiju i vezali im ruke, a nakon toga stavili u podrum gde su bili civili. Svedok je rekao da su na Ovčaru došli oko 15,00 ili 16,00 sati, kada je bio dan. Svedok Dodaj je istakao da se na Ovčari zadržao do zatvaranja vrata, tj. jedan do dva sata i dodao da je video kad su zarobljenici ulazili u hangar i kada su se zatvorila vrata od hangara. Po njegovim rečima, oko hangara je bilo 30-ak ljudi, a dok vrata nisu zatvorena video je kako u hangaru tuku zarobljenike držalicama i štapovima. Svedok je naglasio da su svi iz kasarne došli na Ovčaru i da je tamo bilo pripadnika JNA, vojnika u tigrastim uniformama, Belih orlova i dr. Dodaj je potom rekao da je poznavao jednog policajca Horvata, koji je sedeo s njim i koji mu je pokazao sliku žene i dece.

Svedok Rade Bakić je istakao da je na Ovčaru otišao sa optuženim Milanom Vojinovićem, koga je odvezao tamo da bi potražio ćerku i sina. Optuzeni Vojinović je otišao do hangara i pošto ih nije našao vratili su se. Svedok je rekao da su na Ovcaru otišli kada je počeo da pada mrak, oko 16, 00 sati, a da su se tamo zadržali između sat i sat i po. Vojska je bila na cesti i nije dozvoljavala da se civilnim vozilima ide prema hangaru, tako da je on ostao oko 150 metara od hangara. Tamo nije bilo rampe, ali je bilo 7 -8 ljudi s oružjem u SMB i maskirnim uniformama. “Ja nisam video ništa… bilo je mračno… ljudi je bilo kod hangara, a bilo je i vojske sa svih strana.


Svedok Nikola Dukić je na početku rekao je da je u jesen 1991. godine bio u Vukovaru, u ulici Petrova Gora, sve do 15. ili 16. novembra 1991. godine, kada je došlo do napada na Vukovar. Po njegovim recima oni su bili pod vojskom i dan pre napada na Vukovar su od Mitrovačke brigade JNA dobili SMB uniforme. Dukić je istakao da nije siguran ko je komandovao teritorijalcima, ali misli da je to bio Dušan Jakšić. On je potom rekao da su

optuženi Vujović i Vujanović bili na drugoj strani grada i da su kada je došla Gardijska brigada JNA potpali pod njenu komandu i postali vodiči na terenu. Po njegovim rečima, optuženi Lančužanin je doveo dobrovoljce u Vukovar i potom komandovao tom grupom. Svedok je istakao da zna gde je Ovčara, pošto je bio tamo «kada je to bilo». Objašnjavajući kako je otišao na Ovčaru, svedok Dukić je rekao da se zatekao kada su došla dva oficira sa puhovima i tražila put do bolnice. «Ja sam ih odvezao tamo... tamo su bili zarobljeni civili». Major Šljivančanin je rekao: «Ko je učestvovao u borbama, sudiće mu se», dok će ranjenici i medicinsko osoblje biti transportovani, koliko je svedok čuo, u Hrvatsku. Svedok je rekao da je kod bolnice sreo Damira Gunčevića i njegovu majku, da je pričao sa Damirom, pošto je mislio da je jako dobra osoba i odveo ga do autobusa za koji je čuo da ide prema Zagrebu. Po njegovim rečima, on je na Ovčaru otišao sa jednim vodnikom, čijeg imena ne može da se seti, i sa još dva, tri vojnika. Kada su stigli, parkirali su automobil i videli dva, tri autobusa i pripadnike vojne policije. Ispred hangara je bilo puno ljudi, a dva vojna policajca nisu dozvoljavala ulazak u hangar, tako da je samo sa vrata hangara uspeo da vidi da su zarobljenici bili u civilu i da su sedeli na podu i ćutali. Ispred hangara svedok je video optužene Mugošu i Bulića. Dok su tu stajali, dva policajca su se skolnila sa ulaza. Tada je došao crveni traktor sa prikolicom i zarobljenici su počeli ulaziti u u prikolicu. Dukić je istakao da mu se učinilo da je jednog od zarobljenih prepoznao, pa je kada je traktor krenuo seo na kabinu traktora. U traktorskoj kabini je, po rečima svedoka, bio optuženi Lančužanin i jedan mali niski čovek, za koga nije u potpunosti siguran da je bio Mali Džo. Kad je traktor skrenuo sa ceste levo u atare Dukić je po sopstvenim rečima znao «da nešto neće valjati». Nakon pet minuta su stigli na Grabovo, gde je svedok video veliku grupu ljudi (40 – 50). Po njegovim rečima, Lančužanin i on su stali sa starne, zarobljenici su izlašli iz prikolice, zapucalo se i zarobljenici su popadali. Svedok Dukić je istakao da je na Grabovu bilo dosta nepoznatih ljudi i da je on okrenuo glavu kada je počela pucnjava. Nakon što se pucnjava završila, svedok se zajedno sa Lančužaninom vratio traktorom na Ovčaru, a Lančužanin je tada rekao: «Ovo neće valjati». Kada se vratio na Ovčaru, svedok je rekao da je tamo ostao između pola sata i sat, koliko mu je trebalo da pronađe prevoz. Za to vreme su sa njim bili Savić i Kresović, a video je i Štuku, koji je izveo jednog zarobljenika i pucao mu u potiljak, nakon čega je ta soba pala u kanal. Video je još četiri, pet puta da se zarobljenici iz hangara «tovare» u prikolicu traktora i odvode ka Grabovu. Nakon Ovčare, svedok je po sopstvenim rečima otišao na Velepromet sa Savićem i Kresovićem, a potom u Negoslavce. Svedok je dodao da je Kresović bio sa njim i u trenutku dolaska na Ovčaru. Tog dana bilo je suvo i sunčano vreme, na zarobljenike na Grabovu pucalo se rafalno, iskopana rupa bila je iza zarobljenika, pucano im je u lica i većina zarobljenika pala je u rupu.


Svedok Jovica Kresović, je na početku svedočenja rekao da je pre rata živeo u Vukovaru, gde je imao lokal, koga su Hrvati tokom maja i septembra 1991. godine gađali. Kresović je naglasio da je pored toga hapšen, pa je sa Petrove Gore pobegao u Negoslavace, a potom za Šid, gde ga je mobilizovala Mitrovačka brigada. Pošto je bio rezervni oficir veze, postavljen je na mesto komandanta Negoslavačkog bataljona sa 19

godina. Svedok je istakao da su pripadnici tog bataljona bili «ljudi iz sela i izbegli Vukovarci» i da je ukupno bilo između 380 i 400 ljudi. Svedok Kresović je dodao da su niže formacije u bataljonu bile čete. Nakon što je smenjen sa mesta komandanta bataljona na nekom zboru građana, svedok je, po sopstvenim rečima, ostao u komandi Mitrovačke brigade.

Svedok Kresović je rekao da je na Ovčaru otišao na dan pada Vukovara, 18.11, ili dan nakon tog, da bi potražio roditelje. Po njegovim rečima, on je tamo otišao sa Dukićem, a verovatno i sa Božičkovićem, Ćapom i Krivim.Opisujući situaciju koju je zatekao na Ovčari, svedok Kresović je rekao da je kada je stigao tamo još uvek bilo sunce, da je sa desne strane video prazne autobuse, jedne iza drugog, dok su iz poslednjeg autobusa još uvek izlazili zarobljenici. Pored toga, rekao je da je vidio špalir kroz koji su prolazile osobe iz autobusa i nakon toga odlazile u hangar. Po njegovim rečima, na Ovčari je bilo dosta ljudi, vojnih i civilnih automobila. Na ulazu u hangar su stajali vojnici, koji nisu dozvoljavali da bilo ko uđe, a ljudi koji su bili ispred su bili u različitim uniformama. Istakao je kako je kada se približio hangaru, video unutra zarobljenike, okrenute leđima prema zidu, kako prilaze stolu gde ih upisuju. Svedok je rekao da je video optuženog Vujanovića s leđa, da je bio u kožnoj jakni ili uniformi, a da iz druge priče zna da je imao šešir. Kresović je istakao da je video i optuženog Lančužanina, dok je za Bulića rekao da ga je video na Veleprometu, a verovatno i na Ovčari. Naglasio je da je u hangaru među zarobljenima prepoznao Sinišu Glavaševića, koji je bio okrenut licem prema zidu, i dodao da je u špaliru bilo pet ljudi sa jedne i pet sa druge strane, da su se čuli povici i da je video šamare. Svedok je rekao da poznaje svedoka Dukića, da ga je video na Ovčari i razgovarao sa njim. Po njegovim rečima, svedok Dukić se potom negde izgubio, a kasnije ga je koliko se seća povezao do Veleprometa. Na pitanje da li poznaje drugog svedoka saradnika, svedok Kresović je rekao da ga poznaje, ali da nemože sa sigurnošću reći da ga je video na Ovčari. Dodao je da mu je taj svedok saradnik rekao kako će kazati da ga je video na Ovčari. Svedok je rekao da je na Ovčari video vojna vozila, pitzgauere i vojne policajce, ali da nije video oficire JNA.

Svedok Predrag Šapić je na početku naveo da je u jesen 1991. godine bio rezervista u četi vojne policije 80. motorizovane brigade, koja je bila smeštena u Negoslavcima od 07. ili 08. oktobra 1991. godine, a da je komandant njegove jedinice bio potpukovnik Vojinović, dok je komandir čete bio kapetan Dragan Vezmarović. Objašnjavajući kako je došlo do toga da ode na Ovčaru, svedok Šapić je rekao da je tog dana bio u Njemcima sa Trifunovićem i jednim kapetanom. Po povratku u komandu zatekli su samo dežurnog i primili poruku da odmah krenu na Ovčaru, pošto se tamo “nešto događa.” Po njegovim rečima, na Ovčaru su otišli Trifunović i on nakon što im je to naredio kapetan Vezmarović. Svedok Šapić je naglasio da su, kada su stigli na Ovčaru, videli veliki broj ljudi, teritorijalce, zarobljenike, vojnu policiju. Kapetan Vezmarović je naredio da svi osim vojnih policajaca izađu iz hangara, što je i učinjeno, da bi ubrzo nakon toga (15-20 minuta) došlo naređenje da se vojna policija povlači u Negoslavce. Šapić je rekao da je na Ovčari bilo njegovih starešina, i istakao da su tamo bili kapetan Dragi Vukosavljević i kapetan Dragan Vermazović. Naglasio je da se jako uplašio na Ovčari, s obzirom da je tada imao 20 godina. Po njegovom sećanju, Trifunović i on su na Ovčari stali uz kapetana Dragog Vukosavljevića, pošto je takva bila procedura, iako nije bilo potrebe za njegovim

obezbeđenjem. U vezi njegovog ranijeg iskaza datog pred istražnim sudijom, da je bilo svađe i guranja između teritorijalaca i vojske, Šapić je rekao: “Tako je nešto bilo… jedan teritorijalac ga je (Vukosavljevića) odgurnuo rukom i rekao: “Šta je matori, čiča? Da ih nisi ti zarobio? “ Vukosavljević se nakon toga, po rečima Šapića, povukao. Svedok je rekao da je zajedno sa Trifunovićem stajao na vratima hangara, da je okolo bilo gužve, a da su unutra bili zarobljenici i teritorijalci. Nastavljajući svoje svedočenje, Šapić je rekao da nije siguran da li su posle Ovčare prvo otišli za Negoslavce, pa potom u LARD, ali su uglavnom poslati da obezbeđuju zgradu te jedinice i tamo proveli celu noć. Po njegovim rečima, zgrada LARD-a se nalazila 150 metara od hangara. Naglasio je da je prilikom boravka u toj zgradi, dva ili tri puta čuo vozilo za koje je zaključio da je traktor, a da je nakon određenog vremena čuo i tihu pucnjavu. Kada je ujutro došlo vozilo po njih, svedok je video da u hangaru nije bilo nikoga, dok je preko puta hangara, ukoso, video jednu žutu čizmu. Svedok je rekao da je na Ovčari bilo 15, 20 ili 30 ljudi koji nisu bili pripadnici JNA, koji su nosili brade i imali šarene uniforme. On je istakao da se seća kako je jedan od tih imao kožni šešir na glavi. Svedok Šapić je potom rekao da je sa Trifunovićem poslat na obezbeđenje LARD-a, zato što je to tražio komandant te jedinice Marček, koji se plašio da njega neko ne napadne


Svedok Novica Trifunović je rekao da je u septembru 1991. godine mobilisan u četu vojne policije, koja je bila u sastavu 80. motorizovane brigade iz Kragujevca. Istakao je da je sa delom ove čete smešten u Negoslavce, desetak dana pre događaja na Ovčari. Govoreći o tome kako je došlo do toga da ode na Ovčaru, svedok je rekao da je “kritičnog dana” otišao sa kapetanom Vezmarovićem, Šapićem i još nekoliko vojnih policajaca na zadatak van Negoslavaca. Kada su se vratili, u popodnevnim časovima, nisu zatekli nikoga iz vojne policije. “Tom prilikom sam video potpukovnika Vojnovića, koji je bio komandant 80. motorizovane brigade, koga sam znao odlično, jer je jedan od mojih zadataka bio da ga obezbeđujem sa vremena na vreme…Zapitali smo se gde su, gde je ljudstvo, onda je neko od prisutnih vojnika, čini mi se, rekao da su na Ovčari… da ih neko ubija.” Vojnović je bio veoma uznemiren, a oni (vojni policajci, koji su došli u Negoslavce) su sa Vezmarevićem na čelu odmah otišli na Ovčaru pitzgauerom. Po njegovim rečima, Ovčaru je poznavao, pošto su dva dana ranije tamo osiguravali vojnike hrvatske vojske, celu noć, nakon čega su autobusima negde transportovani. Govoreći o situaciji koju je zatekao na Ovčari, svedok je rekao: “Tu je bilo jedno haotično stanje… niko nije imao neku izvršnu vlast da nešto tu komanduje. Tamo sam video pripadnike moje čete, poveći broj civila, u civilnoj garderobi i video sam da ih teritorijalci muče, pojedini su dobijali batine… u smislu ćuški… Znam sigurno da je kapetan Vezmarević naredio da svi koji nisu pripadnici naše čete, odnosno naše jedinice, moraju da izađu iz hangara… Teritorijalci su izašli uz određeno negodovanje, ali nije došlo do potezanja… Ja sam dobio zadatak da sa Predragom Šapićem budem na vratima tog hangara i da onemogućim ponovni ulazak tih teritorijalaca koje su ostali pripadnici jedinice izveli iz hangara.” Trifunović je naglasio da ne može da se izjasni koliko je to vremenski trajalo, ali je on uočio da na par metara od njega i Šapića stoje Vezmarović i kapetan Dragi. Svedok je potom istakao da mu se čini da je Dragi rekao Vermazoviću da treba da se

povuku, i ubrzo nakon toga jedinica čiji je pripadnik bio svedok se povukla u Negoslavce. Svedok je rekao da je bilo kasno popodne kad su otišli na Ovčaru, ali da je još uvek bilo prisutno dnevno svetlo. Po njegovim rečima, u hangaru je vršen popis zarobljenika i to su činili jedan vojnik i jedan rezervni starešina, Joca. U nastavku svedočenja, rekao je da su se teritorijalci bunili kada im je naređeno da napuste hangar. On je istakao da je među teritorijalcima zapazio jednog čoveka crne kose koji je u to vreme imao između 25 i 30 godina i visinu od oko 175 cm, a koji je bio specifičan po tome što ga je pratio neki buckasti čovek koji je nosio škorpion sa prigušivačem. Po rečima svedoka, u hangaru je bila žena koja je imala između 45 i 50 godina i koja je bila sa sinom ili unukom, a pored nje i jednu trudnica na ulazu u hangar. Kada su se vratili sa Ovčare u Negoslavce već je bio mrak. Tamo je kapetan Vezmarević naredio Šapiću i njemu da se vrate i obezbeđuju komandu jedinice koja je bila u sastavu njihove brigade. Šapić i on su otišli i obezbeđivali komandu celu noć, da bi se ujutro vratili u jedinicu u Negoslavce. Kada su stigli u komandu LARD-a bio je mrak, a svedoku se učinilo da se nešto događa kod hangara i video je svetlo koje se pomera. “Samoinicijativno sam otišao na Ovčaru , odnosno na hangar gde smo bili pre toga…video sam ispred hangara, čini mi se teritorijalce…niko me nije ometao da uđem, kroz otvorena vrata i dalje sam uočio civile unutra u samom hangaru… Čini mi se da sam ušao u hangar, par koraka i tu sam video sledeće: jedan od teritorijalaca je prišao ženi, pozvao je po imenu i rekao joj da ona i njen rođak (sin ili unuk), da dođu do ulaza u hangar. Na pitanje, šta će tamo, on je izjavio: “vodim vas na bezbednije mesto.” Po rečima, svedoka, na ulazu sa leve strane je već stajalo sedam – osam ljudi. “Tog trenutka tu se pojavio traktor sa prikolicom, okrenut zadnjim delom ka ulaz u hangar. Nakon toga ovi civili su uvedeni, sprovedeni do prikolice i onda su ušli u tu prikolicu.” Svedok Trifunović je dodao da je nakon toga traktor krenuo suprotno od pravca od koga je on došao, a on se vratio u komandu LARD-a, koju su Šapić i on obezbeđivali. Svedok Trifunović je istakao da je u komandi ostao da jutra. Svedok je naglasio da mu se čini da je ujutro čuo rad buldožera, koji je nešto zatrpavao i dodao da je zajedno sa Šapićem otišao ponovo do hangara. Po njegovim rečima, tamo nije bilo nikoga, a na delu sa koga je čuo rad buldožera, Trifunović je video taze nasutu zemlju iz koje je virila noga u žutoj čizmi. Nakon toga su se vratili u Negoslavce. Svedok Trifunović je istakao da mu se čini da je tokom noći čuo i rafalnu paljbu, ali u to nije siguran.

Svedok Dragan Vezmarović je istakao da je u jesen 1991. godine kao rezervni oficir mobilisan i postavljen za komandira čete vojne policije 80. motorizovane brigade iz Kragujevca. Svedok je rekao da je njemu neposredno nadredjeni bio Dragi, «bezbednjak» Njegova četa bila je stacionirana u Negoslavcima, a nakon prestanka borbenih dejstava su prebačeni u vukovarsku kasarnu. Svedok Vezmarović je naveo da je posle pada Vukovara njegova jedinica dobila zadatak da osigura 200 ljudi koji su se predali. Drugog jutra, nakon toga došli su predstavnici humanitarnih organizacija, Crvenog krsta, i otišli u pratnji zarobljenika u Sremsku Mitrovicu. Na pitanje zašto je baš Ovčara izabrana za mesto gde će biti smešteni zarobljenici, svedok Vezmarović je odgovorio da su jedan oficir i on tražili mesto koje bi odgovaralo potrebama, pošto su drugi objekti bili uništeni. Taj hangar na Ovčari je donekle zadovoljavao potrebe, nije prokišnjavao, mogao se zatvoriti, ali su morali staviti bale sena. S jednim delom svoje čete je obezbeđivao vojnike koji su se predali i bili su upozoreni na odredbe Ženevske konvencije o

postupanju sa ratnim zarobljenicima. Nakon što je sačinio popis tih zarobljenika, idućeg jutra je otišao u Negoslavce da ga prepiše na mašinu, a kako su zarobljenici već odveženi u Mitrovicu otišao je za njima da preda spisak. Po povratku iz Mitrovice je čuo od dežurnog da je nova grupa zarobljenika na Ovčari, pa su on i vojni policajci iz njegove čete otišli tamo, kada je već padao mrak, iako nisu dobili nikakvo naređenje. Tamo je video različite ljude, u različitim uniformama kako se šetaju kroz hangar. Po njegovim rečima, on je izdao naređenje da svi osim vojne policije napuste hangar. Ubrzo nakon toga je stigla naredba da se vojna policija povuče i da se osiguranje zarobljenika prepusti Teritorijalnoj odbrani Vukovara, a on je to naređenje dobio od Karanfilova, koji je tada bio na Ovčari i koji je nakon povlačenja vojne policije ostao tamo. Svedok je istakao da je od starešina na Ovčari video samo Jocu Kafića iz Kragujevca, a da se ne seća da li je video nekog od svojih preptostavljenih. Od njegovog dolaska na Ovčaru nije video da je bilo ko tukao zarobljenike. Teritorijalci su bili naoružani, i rekao je da je bilo potrebno smiriti situaciju i osigurati mir. Opisujući zarobljenike, svedok je istakao da su bili sa zavijenim glavama, rukama, a da je među njima bila i jedna žena koja je sedela u uglu, dok se ne seća da je bilo dece. Nakon što je stigla naredba da se povuku, on i ostali pripadnici čete koji su bili na Ovčari su sa tri vozila i picgauerom otišli nazad u Negoslavce. Svedok Vezmarević je rekao da je čuo, kako je Lančužanin bio glavni za Vukovar i da se sreo dva puta s njim, jednom na obezbeđenju trezora u Vukovaru, a jednom rešavajući ponašanje jednog mladića. Svedok je istakao da je u blizini Ovcare bili smestena vojna jedinica kojom je komandovao Marček. Svedok je rekao da nije video leševe u hangaru ili ispred hangara, a potom da nije video ni traktor, niti bager. Obezbeđenje zarobljenika na Ovčari u trenutku povlačenja njegove čete svedok je rekao da je predao ljudima koji su bili oko Karanfilova i napomenuo da im je govorio kako treba da se ponašaju u skladu sa Ženevskim konvencijom. Odgovarajući na pitanje, da li je imao neko pismeno naređenje, svedok je rekao da su sva naređenja bila usmena i da nije imao nikakvu pismenu naredbu.

Zapažanje posmatrača

Tokom ovih pet dana sudjenja postupak je usao u prelomnu fazu. Nakon što su tokom septembra saslušani svedoci saradnici, u ovih pet dana suđenja saslušana su trojica svedoka oštećenih iz Hrvatske, koji su za sada jedini preživeli zarobljenici sa Ovčare koji su se pojavili pred sudom. Sa druge strane, u ovom epriodu saslušani su kao svedoci i dvojica pripadnika čete vojne policije 80 motorizovane brigade JNA, kao i njhov nadređeni, koji su izneli bitne činjenice o ulozi vojne policije u događajima na Ovčari. Pored toga, evidentno je da su svedočenjima svedoka iz Hrvatske i svedoka Dukića, Šapića, Trifunovića i Vezmarevića odbrane nekih od okrivljenih u velikoj meri dovedene u pitanje. Kod svedoka Dukića i Šapića je bila veoma vidna nesigurnost, koja je očigledno prouzrokovana strahom od eventualnog krivičnog gonjena. Cini se da je dobro što je u publici došlo do razdvajanja porodica oštećenih od porodica okrivljenih, s obzirom da je bila uočljiva napetost u trenucima svedočenja svedoka iz Hrvatske, ali i svedoka Dukića, koji je prvi svedok koji je javno svedočio o streljanju zarobljenika na Grabovu. Predsednik sudskog veća, Vesko Krstajić za sada vrlo dobro vodi ovaj težak i naporan postupak. Na ročištima održanim od 25.do 29. 11. 2004. godine po prvi put je

izrekao opomene advokatima, što je bilo nužno s obzirom na njihovo nedolično ponašanje. Pored toga, sudija Krstajić je zabranjivao pitanja koja nisu imala veze sa predmetom postupka i koja očigledno služe za odugovlačenje saslušanja svedoka i prenošenje pažnje na neke druge događaje.

Glavni pretres: 22. novembar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Mirko Gavrilović rekao je da je 6. novembra 1991. godine mobilisan i pridodat jedinici LAD PVO, koja je do 17. ili 18. novembra 1991. godine bila smeštena u jednoj kući u Negoslavcima. On je naglasio da je 17. ili 18. novembra u jutarnjim satima njegova jedinica premeštena na novi položaj, na Ovčari, u zgradu mesne zajednice. U popodnevnim časovima, kada je već počeo da pada mrak, na Ovčaru su počeli da stižu kamioni, autobusi i automobili, a pripadnici jedinice su shvatili da je pao Vukovar. Narednog dana, popodne, Joca je došao po njega i preneo da je Marček rekao da odu do hangara i vide šta se dešava sa zarobljenicima koji su tamo. “Ispred hangara je bilo 10–15 ljudi, svi naoružani, i kada smo hteli da uđemo unutra, rekli su da ne možemo… da je naređeno da nikog unutra ne puštaju.” Po njegovim rečima, Joca i on su se vratili u komandu, Joca je otišao u kancelariju da izvesti Marčeka o ovome, a on je te večeri bio na straži. Svedok Gavrilović je istakao da više nije odlazio do hangara i dodao “da se te noći desilo to što se desilo.” Gavrilović je potom rekao da su oni tek ujutro saznali šta se desilo, da im je bilo veoma neprijatno što se to desilo dok su oni bili tu i da su svi tražili da se premeste sa Ovčare na neku drugu lokaciju. Dodao je da ne zna da li je kapetanu Marčeku bilo poznato tokom noći šta se dešava na Ovčari. Svedok je potom rekao da su ljudi koji im nisu dozvolili ulazak bili u civilu i da su to, po njegovom mišljenju, teritorijalci. Svedok Gavrilović je potom negirao tvrdnje Marčeka da je on popisivao zarobljenike i dodao da je Marček verovatno zamenio ime, prezime i ličnost. On je potom istakao da se tokom noći čula pucnjava, kojoj on nije pridavao veliki značaj, pošto se nakon prestanka borbenih dejstava dosta pucalo i mislio je da se radi o “šenlučenju.” Pored toga, on je, dok se nalazio na stražarskom mestu, od 8 do 10 časova uveče čuo rad neke mašine, ali ni na to nije obraćao pažnju. Na kraju je rekao da je tokom dana kada je izvršen zločin na Ovčari bilo vojnih policajaca pred hangarom, ali da ih nije bilo kada je on bio tamo.

Glavni pretres: 23.novembar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Borčo Karanfilov, aktivni oficir Vojske Srbije i Crne Gore u činu pukovnika, je na početku rekao da je u jesen 1991. godine bio referent u Službi bezbednosti Gardijske brigade JNA, u činu kapetana. On je tokom sukoba u Vukovaru bio odgovoran za funkcionisanje kontrolno-propusnih stanica u Negoslavcima, kao i kontraobaveštajni deo zaštite komande. Po njegovim rečima, on je na dan pregovora o predaji mitničke grupe imao zadatak da vrši fizičko obezbeđenje Pavkovića i grupe koja je vodila pregovore. “Nakon predaje, oni su smešteni u jedan hangar do sutradan ujutro kada su predati u Sremsku Mitrovicu.” Posle ovoga imao je zadatak oko preuzimanja i dovođenja Marina Vidića Bilog u Negoslavce, a nakon toga je angažovan na prebacivanju opreme iz

skloništa komande u Vukovaru za Beograd. Kada je predsednik veca predočio da je Dragan Vezamrović izjavio kako mu je svedok naredio da novu grupu zarobljenika koja je bila na Ovčari prepusti pripadnicima Teritrijalne odbrane, svedok je rekao: “Nelogično.” Svedok Karanfilov je potom dodao da je Vezmaroviću morao neko da izda naređenje da vrši obezbeđenje i da je jedino taj neko mogao i da ga povuče. Sa druge strane, po rečima svedoka Karanfilova, tog dana o kome govori Vezmarović on je bio zadužen za prihvat i obezbeđenje Marina Vidića Bilija. Svedok je istakao da uopste nije bio u poziciji da izdaje naredbe komandiru cete vojne policije, pošto su naređenja mogli da izdaju samo komandanti. Predsednik veca je predočio svedoku Karanfilovu deo iskaza svedoka saradnika koji je u to vreme bio kurir kapetana Radića, u kojem se kaže da je te večeri kada je izvršen zločin na Ovčari, tamo video Karanfilova koji je došao sa Vukašinovićem, Šljivančaninovim zamenikom, i da se Vukašinović svađao sa pripadnicima TO i doborovoljcima. Svedok Karanfilov je međutim, ostao pri tvrdnji da je tog dana od preuzimanja pa sve do idućeg jutra bio na obezbeđenju Marina Vidića Bilog i dodao da su prethodne večeri na Ovčari bili svi oficiri. Svedok je potom naglasio da je o zločinu na Ovčari saznao nekoliko godina kasnije. Na molbu da pojasni deo iskaza koji je dao pred istražnim sudijom Vojnog suda u kojem govori o autobusima, gužvi i njegovom viđenju da teritorijalci hoće da preuzmu ljude iz autobusa, svedok je rekao da se to dešavalo tog dana kada je preuzet Marin Vidić u krugu kasarne. Po njegovim rečima, u krugu kasarne je bilo nekoliko autobusa sa civilima, a oko njih je bilo puno civila koji su izražavali revolt. O ponašanju ovih ljudi oko autobusa obavestio je Lukića, komandanta kasarne i majora Šljivančanina po povratku u Negoslavce. Svedok je potom rekao da su ti ljudi oko autobusa psovali, vređali i maltene došli u kontakt sa vojnom policijom, koja je obezbeđivala autobuse i koja im nije dozvoljavala da priđu autobusima. Svedok Karanfilov je potom rekao da je bilo više od tri autobusa u krugu kasarne i naglasio da je majora Šljivančanina obavestio o situaciji u kasarni iz razloga što je bilo “neuobičajeno da se jedna grupacija suočava sa pripadnicima policije koji su oko autobusa.

Svedok Jan Marček je na početku saslušanja izjavio da je po Naredbi Personalne uprave Saveznog sekretarijata za narodnu obranu raspoređen na privremeni rad na mesto komandanta lakog artiljerijskog raketnog diviziona (LARD). On je istakao da je imao neugodnosti s prezimenom, koje se mešalo sa prezimenom Merčep. U njegovoj jedinici je on bio jedini aktivni vojnik, a sve ostalo su bili rezervisti. Po njegovim rečima, on se sa jedinicom premestio na Ovčaru 18. novembra, a sa Ovčare su otišli 22. novembra 1991. godine. Po dolasku na Ovčaru on je smestio komandu u "žutu kuću", a ostale grupe u okolne objekte. Po njegovim rečima, na Ovčari je boravila zarobljena grupa sa Mitnice i to u noći između 18. i 19. novembra. Ovu grupu zarobljenika, koja je 19. novembra ujutru prevežena u Srbiju obezbeđivala je četa vojne policije 80. motorizovane brigade. Dana 19. i 20. novembra je po njegovim rečima na Ovčari bio konvoj autobusa sa ženama, decom i starijim osobama. Po Marčekovim rečima, njega je pozvao Vojinović i tri predstavnika Evropske zajednice, pošto ljudi nisu želeli da izađu iz autobusa i uđu u hangar. Nakon dugotrajnih pregovora oko 8 sati ujutro 20. novembra 1991. godine konvoj je krenuo u pratnji pripadnika 80. motorizovane jedinice i međunarodnih posmatrača. Oko 14 sati, 20. novembra 1991. godine, kada se vratio iz obilaska jedinica, svedok je video autobuse na Ovčari. Njegovi stražari su ga informisali da su tamo potpukovnik Vojinović i zarobljenici. On je otišao tamo i stao na 100 – 150 metara od

hangara. On je video kako zarobljenici izlaze iz autobusa u kojima su bila po dva vojna policajca, kako im dobrovoljci oduzimaju stvari i prozivaju ih. Po njegovim rečima, s leve strane su stajali gardijski oficiri JNA, a komandant Vojinović je svojim telom pokušao da zaštiti ljude od batina. Na jednom brežuljku on je vidio potpukovnika Milorada Panića. Pored toga on je video i špalir kroz koji su prolazili zarobljenici, a u kojem su bile naoružane osobe koje su zarobljenike tukle palicama, rukama i šamarima. Nije prilazio, pošto formacijski nije tu pripadao, ali je pretpostavio da će to oficiri odraditi. Rekao je da je Vojinoviću, nakon što mu je prišao, prigovorio da se primopredaja zarobljenika ne odvija po propisima. Po njegovim rečima, tek kasnije je došla četa vojne policije kragujevačke brigade. Nakon toga on je otišao na sastanak i vratio se u komandu oko 18,00 sati. Kada je došao do komandnog mesta video je veliku gužvu pred hangarom. Otišao je tamo i prišao komandantu Vojinoviću, koji je od njega zatražio "ispomoć oko pravljenja reda". Svedok je odredio dva vojnika i jednog starešinu, za ispomoć, a to su bili Vukašinović, Mirko Gavrilović i Jovan Novković, starešina. U hangaru su po njegovim rečima zarobljenici sedeli i stajali uz zidove, a teritorijalci su im prilazili i psovali ih, a poneko bi ih i udario. Marcek je istakao da je u hangaru bilo 20 vojnih policajaca, tridesetak teritorijalaca i dobrovoljaca i nekoliko starešina Gardijske brigade JNA. Po njegovim rečima, Vezmarović je pokušao da napravi red, postavio je konopac, zarobljenici su prebačeni na desnu stranu i počelo je popisivanje. Svedok Marček je istakao da su zarobljenike ispitivali teritorijalci i starešine, a potom dodao da je nakon 10, 15 minuta otišao sa Vojinovićem u svoju komandu, gde su neki oficiri i dva teritorijalca tražili intervenciju za neku grupu zarobljenika. Po njegovom mišljenju, radilo se o grupi koja je izvedena i odvežena na Velepromet. Između 21 i 22 sata u komandu su se vratili njegovi vojnici i izvestili ga da će se vojna policija, koja je obezbeđivala zarobljenike, povući i da obezbeđenje prelazi na TO Vukovar. Ova vest ga je iznenadila pa je otišao do komandnog mesta kragujevačke brigade u Negoslavce kod komandanta Vojinovića, koji mu je to potvrdio. Svedok je rekao da je upozorio Vojinovića da se pogoršava sigurnost zarobljenika i da je njegova jedinica u vrlo teškom položaju. Kako nije naišao na razumevanje, insistirao je na dodatnom pojačanju njegovog komandnog mesta i nije želeo da se vrati nazad dok ne dobije vojnike za obezbeđenje. Nakon sat vremena, koliko je proveo u Negoslavcima, sa četiri vojna policajca 80. motorizovane kragujevačke brigade vratio se na komandno mesto. Tamo je dobio informaciju da su se svi njegovi vojnici povukli iz hangara i vratili na komandno mesto. Svojim vojnicima i vojnim policajcima koji su došli naredio je da nikoga ne puštaju u komandu. Nakon toga više nije odlazio do hangara. Svedok je potom istakao da je tokom noći čuo sporadične i rafalne pucnjeve, kao i buku mašina iz smera Grabova. Ujutro je od svog obezbeđenja čuo da su zarobljenici nekud odvedeni i možda "likvidirani". Po njegovim rečima, on nije tražio proveru toga šta se dogodilo, pošto niko od njega to nije tražio. Nakon što je čuo tu vest, otišao je u Negoslavce i tražio da se njegova jedinica izmesti. U komandi brigade je naišao na "zaveru ćutanja", pošto niko nije želeo da priča o tome što se desilo na Ovčari. Svedok Marček je istakao da je nakon povratka iz Vukovara imao psihičke smetnje, a da mu je 1992. godine utvrđena dijagnoza posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Svedok je istakao da je po prvi put bio ispred hanagara zajedno sa Miladinovićem iz njegove jedinice. Kad je došao drugi put, išao je u pratnji dva vojnika. Nakon što mu je predočeno da Mirko Gavrilović negira da je bio na ispomoći u hangaru i da je pravio popis zarobljenika, svedok Marček je rekao da je u 18 sati ušao u hangar i da je iza stola video,

kako mu čini, Mirka Gavrilovića, ali ne može da se seti da li je sedeo ili stajao. Potom je istakao da misli da je papir s popisom zarobljenika, u čiji sadržaj nije ulazio, donesen na njegovo komandno mesto. Po njegovim rečima, on je svom zameniku naredio da se taj papir dostavi komandi kragujevačke brigade u Negoslavce. Svedok Marček je potvrdio deo iskaza iz istrage u kojem je rekao da se seća jednog "markantnog čoveka", kojeg je zapazio po bradi šeširu i visini. Po njegovim rečima, taj čovek je stajao u hangaru po strani i ćutao, a svedok ga je posle video na Petrovoj gori. Dodao je da je ta osoba bila opasnog pogleda. Istakao je da je Mirku Gavriloviću prilikom popisa zarobljenika pomogao Jovan Novković i dodao da on nije Novkoviću izdao naređenje za popis, ali je možda nešto preporučio. Svedok Marček je potom pojasnio da je u istrazi tražio zaštitu poput one koje je video u Hagu, pošto on već tri godine govori, iznosi imena i priča o događajima.


Svedok Dragi Vukosavljević je rekao da je tokom 1991. godine bio načelnik bezbednosti 80. motorizovane kragujevačke brigade. Po njegovim rečima, njemu je neposredno bio nadređen komandant brigade Vojinović, a po liniji bezbednosti major Šljivančanin. Svedok Vukosavljević je istakao da su ratne operacije u Vukovaru prestale 16., 17., ili 18. novembra 1991. godine. Naglasio je da misli da je 16. i 17. novembra bio na obezbeđenju zarobljenika sa Mitnice. Po njegovim rečima, on je od komandanta brigade dobio naređenje da sa četom vojne policije obezbedi te zarobljenike. Na obezbeđenju su bili oficiri iz komande njegove brigade i potpukovnik Danilović. Po drugi put je bio na Ovčari kada mu je komandant brigade Vojinović dao nalog i štabno vozilo i rekao mu da ode na Ovčaru, pošto je tamo delikatna situacija. Vojinović mu je još tom prilikom rekao da su tamo deo čete vojne policije njihove brigade i grupa teritorijalaca iz Vukovara. Po dolasku na Ovčaru razgovarao je sa kapetanom Vezmarevićem koji mu je rekao da nema uslova za obezbeđenje pošto ne može da udalji teritorijalce iz hangara. Još par ljudi mu je potvrdilo da se ne može uspostaviti obezbeđenje zbog teritorijalaca, koji su govorili da su zarobljenici njihovi i tražili su da im se predaju. Po njegovim rečima, u hangaru je jedna grupa zarobljenika bila na desnoj strani iza konopca, a na sredini je bila druga grupa okružena teritorijalcima, vojnim policajcima i oficirima. Nije bilo sukoba između čete vojne policije i teritorijalaca i dodao da je otišao do komandanta Vojinovića da ga izvesti šta se dešava i da se nešto preduzme. Svedok Vukosavljević je istakao da mu je Vezmarević u načelu rekao da je bilo tuče izmedju teritorijalaca i vojne policije. Kada se vratio u komandu brigade nije pronašao Vojinovića, pa je otišao picgauerom kod Mrkšića, gde je ovaj bio na sastanku. Pošto je sastanak bio u toku, Vukosavljević je sačekao sat vremena i kada je Vojinović izašao, upoznao ga je s događajima na Ovčari. Vojinović ga je pozvao da zajedno odu kod Mrkšića, kako bi ga izvestio o situaciji. Međutim, nakon što su objasnili Mrkšiću kakva je situacija, ovaj im je rekao da ga više sa tim ne gnjave, pošto ima preča posla. Vukosavljević je istakao da je, iako je Vojinović razgovarao sa Mrkšićem, odlučeno da se vojna policija povuče i prepusti zarobljenike. Kad su se vratili na Ovčaru, vozila vojne policije su već bila pripremljena za izvlačenje, a Vezmarević je obavestio svedoka da mu je Karanfilov rekao da se vojna policija povuče iz hangara. Svedok Vukosavljević je istakao da je o tome sačinio izveštaj, koji se sada

nalazi u arhivi Kragujevačkog korpusa. On je dodao da je taj izveštaj pisao u tri primerka, od kojih su dva ostala kod njega, dok je jedan predat kontraobaveštajnog grupi u Šidu. Po njegovim rečima, on se sa Ovčare vratio zajedno sa Vezmarevićem i vojnim policajcima. On je potom naglasio da se sve vreme njegovog daljeg boravka u Vukovaru pričalo o tome šta se desilo na Ovčari. Po rečima svedoka, kada je drugi put ušao u hangar, video je da je tamo više ljudi iz Vukovara, a da su pripadnici vojne policije potisnuti. On je dodao da je bilo preko 60 teritorijalaca i da je situacija bila delikatna. Svedok Vukosavljević je istakao da je o događajima na Ovčari razgovarao sa Karanom i Karanfilovim. Opisujući razliku između pripadnika JNA i TO, svedok je naglasio da su teritorijalci imali šarene uniforme, dok su pripadnici JNA imali formacijske uniforme.

Glavni pretres: 9. 24. i 25. novembar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Milorad Vojinović je rekao da je u jesen 1991. godine bio komandant 80. motorizovane kragujevačke brigade, koja je došla u Vukovar između 7. i 11. novembra 1991. godine. Po njegovim rečima, brigada je bila rezervnog sastava i nije učestvovala u borbama, a komanda je bila smeštena u Negoslavcima. Govoreći o događajima 20. i 21. novembra 1991. godine, svedok Vojinović je istakao da je 20.-og otišao do Jana Marčeka da vidi kakvo je stanje, a potom je trebalo da ide na sastanak kod Mrkšića. Kad je došao na Ovčaru, primetio je dva, tri autobusa, koji su stajali zaustavljeni kod hangara, i video je da iz njih izlaze ljudi. On je istakao da je ispred hangara bio špalir, u kojem su bile njemu nepoznate osobe. Po njegovim rečima, on je video da se te nepoznate osobe nekorektno ponašaju prema ljudima koji su izlazili iz autobusa, da im oduzimaju dokumenta i šutiraju ih. Svedok Vojinović je istakao da je pokušao da ih zaustavi, ali su ga oni gurali. U svemu tome mu je pomagao Marček. Naglasio je da nije znao da će na Ovčari biti toga dana nova grupa zarobljenika. On je tu video Dragija Vukosavljevića i predložio mu da nešto preduzme, kako se ne bi maltretirali ljudi. Po rečima svedoka, predloženo je da interveniše vojna policija, a ubrzo je došao komandir čete vojne policije Vezmarević koji je čuo u komandi brigade da se nešto događa. Svedok je potom rekao da je ušao u hangar, gde je video da su zarobljenici odvojeni užetom od ostalih, kao i da se radi spisak. U hangaru je bio i major Vukašinović, zamenik majora Sljivancanina, a stanje se polako normalizovalo. On je nakon toga otišao u Negoslavce, a potom sa Vukosavljevićem kod Mrkšića na sastanak. Vojinović je istakao da je obavestio Mrkšića o tome što se događa na Ovčari i kako se nekorektno ponašaju prema zarobljenicima, na šta je Mrkšić odgovorio: "Nemoj o tome da mi govoriš". Vojinović je potom naglasio da se ubrzo vratio u Negoslavce i dodao da je narednog dana čuo što se dogodilo na Ovčari. U hangaru je video optužene Stanka Vujanovića i Miroljuba Vujovića, ali nije video optuženog Lančužanina. Svedok je naglasio da nije bilo pripadnika JNA na Ovčari kad je formiran špalir i dodao da u autobusima nije video vojne policajce. Po njegovim rečima, on se na Ovčari zadržao između 30 i 40 minuta. Istakao je da je sa Vukašinovićem stajao na 5 do 6 metara od užeta, da je tu bio zeleni sto i da je na njemu vršen popis. Po njegovom mišljenju, ljudi koji su stajali oko Vukašinovića su bili vojnici i starešine JNA. Vojinović je potom rekao da je u hangaru bilo između 20 i 30 naoružanih teritorijalaca, za koje je kasnije čuo da su tukli vojnike. On je napomenuo da je među zarobljenicima video jednu ženu, koja se žalila da joj je suprug bolestan, pa je on nju i njenog supruga

prevezao u bolnicu. Nakon što mu je predočeno da je u iskazu pred Vojnim sudom rekao da je u hangaru video optužene Vujovića i Vujanovića, da je Vujović bio komandant i da ga je on upozorio da se ne može tako postupati sa zarobljenicima, svedok Vojinović je potvrdio da ih je video, da je od ljudi tražio da ne tuku zarobljenike i dodao da je stekao utisak da su optuženi "glavni u grupi". Svedok Vojinović je takođe potvrdio deo iskaza da mu je neko od teritorijalaca rekao da su to njihovi zarobljenici i da on nema šta da traži. Napomenuo je da mu je pred hangarom, kada je hteo da zaštiti zarobljenike, jedan teritorijalac rekao: "Nemoj čiča da se mešaš". O događajima na Ovčari nije napisao izveštaj, pošto nisu bili tamo. Govoreći o pomentom sastanku kod Mrkšića tog dana, svedok je istakao da su na njemu bili komandanti bataljona i dodao da je on došao pred kraj, kada su već svi ustali, tako da je samo izvestio Mrkšića o stanju na Ovčari. Svedok je naglasio da je video da je situacija složena, ali da niko u tom trenutku nije verovao da bi se tako nešto moglo dogoditi. On je ponovo naglasio da tvrdi da su Vukosavljević i on zajedno otišli kod Mrkšića i da je on prvi rekao Mrkšiću za stanje na Ovčari, a da je Vukosavljević samo ponovio da je situacija složena, da se teritorijalci nekorektno ponašaju i da može biti opasna situacija. Svedok je naglasio da misli da je Ovčara bila u zoni odgovornosti njegove brigade, ali da to ne može potvrditi. O događajima na Ovčari nije izvestio vojne pravosudne organe, s obzirom da njegova brigada nije sudelovala tamo. Na pitanje, da li zna protiv koga se vodi postupak, svedok je odgovorio: "Protiv Mrkšića, Šljivančanina i Radića". On je istakao da je čuo da je zločin izvršen na Grabovu narednih dana, ali nije siguran da li je o tome izvestio Mrkšića.

Glavni pretres: 25. i 26. novembar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Mile Bakić je istakao da je u Vukovaru živeo do 1998. godine, a da je tokom borbi bio angažovan pri Gardijskoj brigadi JNA kao vozač. Po njegovim rečima, starešina mu je bio pokojni Pero Miljanović. Svedok je istakao da je od oružja imao pištolj škorpion i dodao da je bio zadužen za prevoz hrane kombijem bele boje. Govoreći o Ovčari, svedok Bakić je istakao da je tamo otišao da bi potražio ćerku od strica, koju je našao drugog dana na Veleprometu. Po njegovim rečima, on je došao na Ovčaru kada je bio mrak. Ispred hangara je bilo dva, tri, četiri autobusa iz kojih su još uvek izlazili zarobljenici koji su potom odlazili u hangar. Svedok je istakao da nije znao ko su ti zarobljenici i dodao da je samo tražio sestru. Od optuženih koje poznaje kod hangara video je Vujovića i Vujanovića, Đankovića i Bulića. U jednom trenutku neki kapetan naredio mu je da odveze teretnim kombijem trojicu zarobljenika u Modateks. Svedok Bakić je rekao da su ta trojica stajala na vratima i da je među njima prepoznao Emila Čakalića. Nakon što ih je ostavio na Modateksu, on se zajedno sa dvojicom vojnika, koja su takođe išla kombijem vratio na Ovčaru. Po njegovim rečima, on se na Ovčaru vratio da bi dovezao vojnike i zadržao se tu oko jedan sat, stojeći u mraku. Sa Ovčare je otišao pre ponoći sa Jovicom Novoselcom. Kada se vratio iz Modateksa nije bilo više autobusa na Ovčari. On je istakao da mu se čini da je u prolazu video kako optuženi Vujović i Vujanović razgovaraju sa vojskom. Svedok je potom rekao da se ne može izjasniti da li mu je neko naredio da dođe na Ovčaru. Za zločin na Ovčari čuo je kroz priče kasnije. Po njegovim rečima, pred hangarom je bilo oficira, a bio je i major Veselin Šljivančanin. Svedok je naveo da mu je poznato da je optuženi Zlatar Vujo ranjen u oktobru, a da se

vratio s lečenja u decembru 1991. godine. Nakon toga izjavio je da mu je poznato da je prvi svedok saradnik dolazio kod optuženog Zlatara u kafić nakon rata i dodao da su postojale priče da su se njih dvojica posvađali. Na kraju, odgovarajući na pitanje da li mu neko preti, Bakić je rekao:"da li mi se preti ili ne preti, to će se tek čuti. Znam da mi familija nije mirna".

Svedok Miodrag Panić rekao je da je tokom borbi u Vukovaru bio načelnik Štaba Gardijske brigade JNA, kojom je komandovao Mile Mrkšić. Svedok je istakao da mu je žao što se ovo dogodilo gardijskoj brigadi, pošto je odrađen jedan profesionalan posao i pošto je ona korišćena kada više nije bilo drugog načina za deblokiranje kasarne. Po njegovim rečima, borbe u Vukovaru su okončane 18. novembra 1991. godine, kada se predala mitnička grupa koja je idućeg dana transportovana za Sremsku Mitrovicu. Svedok Panić je istakao da je hangar na Ovčari, u kojem je bila mitnička grupa, izabran za smeštaj zarobljenika, pošto je bio u dobrom stanju. On je potom rekao da se 19. novembra vršila evakuacija bolnice, nakon što su 18. novembra u nju ušli prvi i drugi bataljon vojne policije. Po rečima svedoka evakuacija je trajala i 20. novembra u prepodnevnim satima, kada se održavala i sednica "Vlade RSK". Svedok Panić je tvrdio da su se u bolnicu sklonili ljudi koji su nešto zgrešili i dodao da su se ti ljudi umotavali u zavoje i stavljali gips. Kako bi znali o kome se radi JNA je koristila i lokalne ljude. Govoreći o svojim aktivnostima 20. novembra, svedok je istakao da je bio u kasarni kada je zatraženo da se javi Mrkšiću, pošto je bio određen da ode na sednicu "Vlade RSK" i da prenese pozdrave od Mrkšića. Kada je stigao sednica je već trajala i vodila se žestoka diskusija. Po njegovim rečima, čule su se uvrede na račun JNA i to da se neće dopustiti da zarobljenici iz bolnice budu transportovani u Sremsku Mitrovicu. Istaknuto je da je uspostavljena vlast, da funkcioniše pravna država i da će se suditi zarobljenicima iz bolnice. Donesen je zaključak da se formira privremeni zatvor na Ovčari. Svedok je naglasio da je sastanak vodio Hadžić, a potom dao na uvid svoje beleške sa tog sastanka. Svedok je potom istakao da je obavestio Mrkšića telefonom o odlukama Vlade i da se Mrkšić s tim složio. Pored toga, svedok je napomenuo da mu je Mrkšić i pre sastanka rekao da će najviše reči biti o zarobljenicima iz bolnice i da mu je naznačio "neka bude onako kako oni odluče". Svedok je potom rekao da je sastanku prisustvovao i Željko Ražnatović Arkan, ali nije zapazio da je diskutovao. Nakon sastanka, svedok je otišao u kasarnu gde je zatekao autobuse sa zarobljenicima. Oko autobusa su bili ljudi koji su pokušavali da prepoznaju one koji su ubili njihovi, ali vod vojne policije to nije dopuštao. Svedok je rekao da je na Ovčaru otišao puhom popodne, između 15 i 16 sati. Kada je došao, vrata hangara su bila otvorena, a ispred su bili vojni policajci iz čete kragujevačke brigade koji su obezbeđivali. Po njegovim rečima, on je tamo našao komandanta kragujevačke brigade Vojinovića, a sreo je i majora Ljubišu Vukašinovića. On je istakao da nije video niti Karanfilova, niti majora Šljivančanina. Svedok Panić je potom rekao da je tamo proveo 15 do 20 minuta, video je da ljudi stoje i mislio je da se čeka suđenje. On je istakao da je po povratku s Ovčare predložio Mrkšiću da tamo ode neko iz organa bezbednosti i dodao da je poslao Božića iz bataljona vojne policije. Međutim, svedoku je ostalo nepoznato da li je Božić kasnije referisao o tome. Istakao je da je o zločinu na Ovčari saznao tek po povratku u Srbiju iz medija i dodao da je čuo da se lokacija na kojoj su izvršena pogubljenja zove Grabovo. U nastavku svedočenja, svedok je naglasio da je TO Vukovar dolaskom Gardijske brigade JNA potpala pod njenu kontrolu. Svedok je

potom rekao da zna da je jedno vreme na čelu TO bio Jakšić, a da ga je nakon smenjivanja zamenio optuženi Miroljub Vujović. Po njegovom sećanju, već 18. novembra 1991. godine optuženi Vujović je bio komandant TO Vukovar. Svedok Panić je potom naglasio da mu je poznato da je Vujović išao kod generala Veljka Kadijevića na prijem i dodao da od optuženih poznaje i Vujanovića, a seća se nadimaka "Kinez" i "Kameni". Svedok je potom rekao da je Gardijska brigada bila zadužena za zarobljenika do predaje u hangar. On je potom istakao da je nakon prestanka borbi u Vukovaru stiglo naređenje I vojne oblasti da se jedinice TO vrate u svoje matične okvire. Govoreći o trijaži u bolnici, svedok Panić je istakao da je ona urađena pod kontrolom organa bezbednosti i dodao da je na tome radio major Šljivančanin sa svojim ljudima. Svedok je potom rekao da je u periodu od 18. do 21. novembra 1991. godine najodgovorniji starešina u Vukovaru bio Mrkšić. Po rečima svedoka Panića odluka Vlade odnosila samo na zarobljenike iz bolnice.

Zapažanja promatrača

Tokom ovih pet dana suđenja saslušani su svedoci, među kojima je bilo nekih koji su bili vrlo visoko pozicionirani u bivšoj JNA.

Takođe, tokom ovih pet dana po prvi put su prikazane i fotografije, na jednoj je okrivljeni Stanko Vujanović, a na drugoj okrivljeni Zlatar, svedok Bakić, i još neke osobe.

Ono što je uočeno kao problem, jeste međusobni razgovor između svedoka i njihov razgovor sa rodbinom, prijateljima optuženih i braniocima Mrkšića, Radića i Šljivančanina u Hagu, na pauzama suđenja. Ovo u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet svedoka i ukazuje na neprofesionalnost sudske straže. Pored toga, tokom praćenja suđenja branioci haških optuženika Šljivančanina i Radića, advokati Lukić i Borović su glasno komentarisali tok postupka.

Glavni pretres: 15. decembar 2004. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Borivoje Tešić, zaposlen u Žandarmeriji MUP-a Srbije istakao je da je tokom borbi u Vukovaru bio komandant I bataljona Gardijske brigade. Po rečima svedoka Tešića, nakon 24 časa, koliko su proveli na poljoprivrednoj ekonomiji levo od puta Negoslavci – Vukovar, vodiči, meštani Vukovara, su ih odveli na komandno mesto u Vukovaru u ulici Svetozara Markovića u kuću izvesnog Jagetića. Svedok Tešić je naglasio da su u sastavu njegovog bataljona bile četiri čete, čiji su komandiri bili Bojkovski, Zirojević, Radić i Kovčić, dok je u pozadinskoj četi bio Stančić. Komandno mesto treće čete, kojom je komandovao Radić, nalazilo se u neposrednoj blizini u kući optuženog Vujanovića. Odgovarajući na pitanje, kakav je bio sastav bataljona kojim je komandovao, svedok je odgovorio da je tu bio redovan i rezervni sastav, a oba su bila odabrana po kriterijumima za popunu Gardijske brigade. Prema Tešićevim rečima, tokom borbenih dejstava u sastav bataljona su ušli i pripadnici drugih jedinica, pa su tako u sadejstvu sa bataljonom u borbama delovale i jedinice TO Vukovar, čiji je komandant na početku bio Jakšić. Svedok Tešić je naglasio da je na početku imao na raspolaganju oko 80 pripadnika TO, a da ih je kasnije bilo i više. Svedok je istakao da je TO imala vodove

koji su imali svoje komandire i naglasio da o tim ljudima ne može reći ništa loše. Na desnom krilu na pravcu prve čete komandir je bio Stanko Vujanović, na pravcu druge čete nisu imali komandira, dok su kod treće čete bili « neki Đani, Crnogorac i Miroljub Vujović». Sredinom oktobra u Vukovar je došao Milan Lančužanin sa svojom jedinicom «Leva supoderica». Zaadatke su dobijali pismeno, putem zapovesti, a da sastanci su održavani periodično. Na njih su dolazili «neki Kinez, Đani, Stanko Vujanović, kasnije Lančužanin, Dule Jakšić». Po rečima svedoka, sredinom oktobra došlo je do smene na čelu TO i umesto Jakšića na mesto komandanta postavljen je Miroljub Vujović. Po njegovim rečima, borbe u Vukovaru su prestale 18. novembra, kada je njegova jedinica došla do mosta na Vuki, a 19. novembra je dobio naređenje od Mrkšića da pređu most i krenu prema bolnici «da se ne dogodi masakr». Po Tešićevim rečima, sa njim je tada bio Bojkovski. Oni su došli do bolnice sa dva transportera, jedan je bio postavljen kod ulaza, a drugi okrenut prema Borovu, kako bi se sprečio prodor u bolnicu. Na glavnom ulazu je bilo desetak ljudi u belim mantilima. S obzirom da je od Mrkšića dobio zadatak da dovede u Negoslavce na razgovor dr. Vesnu Bosanac, svedok Tesic ju je pronašao u bolnici i nakon toga je sa njom i još jednom osobom otišao u Negoslavce. Tešić je naglasio da je sastanak trajao oko 45 minuta i da se na njemu razgovaralo o evakuaciji ranjenika i bolesnika iz bolnice i pravcima te evakuacije. Na kraju je zaključeno da se radi na pripremi evakuacije, a da se naknadno odluči o pravcu. Mrkšić je tom prilikom naredio da spoljno obezbeđenje bolnice vrši vojna policija Gardijske brigade, a da Tešićeva jedinica obezbedi hranu i vodu i da se povuče nakon toga. Tešić je istakao da se nakon sastanka vratio sa dr. Bosanac u bolnicu, gde je već bio kapetan Simić, zamenik komandanta vojne policije Gardijske brigade sa jednom četom. Nakon što je obezbeđena hrana i voda, Tešićeva jedinica se povukla. Svedok Tešić je rekao da je sutradan, 20. novembra, kada je otišao do bolnice video da je evakuacija već počela i da su tamo «lekari bez granica». Po njegovim rečima, on je nakon toga otišao do svog komandnog mesta, gde je okupio komandire četa i podelio im zadatke. Te večeri oko 18 – 19 sati, otišao na sastanak kod Mrkšića, gde je obavešten da sutradan, 21. novembra, treba da ode u Beograd na prijem kod saveznog sekretara za odbranu generala Veljka Kadijevića. Nakon sastanka, koji je trajao do 20 časova otišao je na svoje komandno mesto i obavestio o tome komandire. Idućeg jutra, 21. novembra oko 7,30 sati zajedno sa Miroljubom Vujovićem i dva – tri ranjenika, helikopterom iz Negoslavaca odleteo je za Beograd na prijem. Na prijemu su jos bili Mrkšić, Bijočević, Petrović i još jedan vojnik u SMB uniformi, za koga je pretpostavio da je pripadnik TO. Svedok je istakao da nikada nije čuo za Ovčaru i dodao da je saznao šta se tamo desilo od dr. Zorana Stankovića, posle godinu i po do dve. Po njegovim rečima, on je upitao Stankovića da li su možda leševi na Ovčari u stvari leševi koji su bili preko puta kasarne, na šta mu je Stanković rekao da nisu i da su na Ovčari zaista ubijeni ljudi. On je potom istakao da Ovčara nikada nije bila u njegovoj zoni odgovornosti. Svedok Tešić je potom rekao da je TO izašla iz sastava Gardijske brigade JNA odmah nakon prestanka borbenih dejstava i da je Mrkšić izdao usmeno ili pismeno naređenje 18. ili 19. novembra da se TO vraća u svoj redovni sastav. Po rečima Tešića, on zna da je pronađen dokument od 20. novembra, koji govori o tome. Nakon toga, 21. novembra, u 6 sati ujutro, izdata je pismena naredba koju je potpisao načelnik Štaba Gardijske brigade Panić. Prema toj naredbi, čiju je fotokopiju je svedok Tešić pokazao sudskom veću, jedinice TO Vukovar se pretpočinjavaju 80.

motorizovanoj kragujevačkoj brigadi, koja je ostala u Negoslavcima nakon povratka Gardijske brigade u Beograd 24. novembra 1991. godine.

Svedok Marko Marić istakao je da je tokom borbenih dejstava u Vukovaru bio u Gardijskoj brigadi na položaju pomoćnika komandanta za moral. Svedok je istakao da nije imao nikakvu komandnu funkciju i da mu je nadređeni komandant bio Mile Mrkšić. Na pitanje, da li je imao neke ingerencije nad vojnom ili saobraćajnom policijom, svedok Marić je rekao da nije. Svedok je istakao da zna gde se nalazi poljoprivredno dobro Ovčara i dodao da je ona bila u zoni odgovornosti Gardijske brigade JNA..


Svedok Srećko Borisavljević, penzionisani oficir Vojske Jugoslavije je na početku rekao da je tokom borbi u Vukovaru bio referent organa bezbednosti II jurišnog odreda Gardijske brigade i Operativne grupe «Jug». Svedok Borisavljević je potom istakao da misli da su borbe u Vukovaru definitivno prestale 18. novembra 1991. godine. On je nakon deblokade, bio smešten u kasarni. Na dan 18. novembra bio je veliki priliv civila, žena i dece, a njegov zadatak je bio «operativno nadgledanje» kako se među njima ne bi našli «ekstremi». Radio je i na obezbeđenju transporta ovih civila autobusima za Srbiju ili Hrvatsku. «Ti poslovi su obavljani na Veleprometu, gde je bio sabirni centar. Tu su došli autobusi i kasnije je odatle organizovan prevoz, a on se starao da sve bude u redu. Na pitanje, da li je poznavao Željka Ražnatovića, Borisavljević je odgovorio da ga je upoznao kada je ovaj došao u krug Veleprometa. «On se pojavio sa nekoliko svojih vojnika. Tada sam ga video prvi i poslednji put.» Po rečima Borisavljevića, njegov razgovor sa Ražnatovićem nije bio toliko problematičan. Naime, Ražnatović je tražio da se zarobljenici predaju njemu, dok mu je svedok, po sopstvenim rečima, odgovorio: «Ko si ti da ti ja dam zarobljenike?» Ražnatović je potom rekao da njima treba da sudi narod i dodao: «Daćeš ti njih». Svedok je naglasio da je razlog za njegovo odbijanje da preda zarobljenike bila činjenica da su 99% tih ljudi bili civili i dodao da se sve ovo dešavalo po njegovom sećanju na dan 19. novembra. Svedok Borisavljević je rekao da je na dan odrzavanja sednice Vlade istocne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema na Velepromet došao Goran Hadžić sa pratnjom i da su želeli da tu održe sednicu Vlade. Svedok je istakao da je bio iznenađen kada je saznao za to, a Natko Petrović mu je rekao da je odobreno da se ta sednica održi. Po njegovim rečima, Bogdan Vujić ga je izvestio da su i oni pozvani na sednicu, ali je svedok odbio da prisustvuje. Istakao je da je kada je sednica završena, između 14 i 15 časova, došao Vujić i rekao mu:«Bolje što nisi bio. Svašta su rekli. Ispljuvali su nas». Svedok je naglasio da je znao da će se to desiti, pošto je više puta čuo Hadžićevo mišljenje o oficirima JNA i samoj JNA. Vujić mu je tada rekao da je odlučeno da se zarobljenici predaju teritorijalcima. Pošto je to svedoku bilo nepojmljivo, upitao je Vujića ko je to odlučio, na šta mu je ovaj odgovorio:«Oni od gore». Svedok Borisavljević je dodao da su tom razgovoru prisustvovala i dva pukovnika i tri potpukovnika JNA iz resora bezbednosti. Svedok je rekao da je nakon ovog razgovora otišao u kasarnu kako bi obavio svoje redovne aktivnosti. Sutradan, 20. novembra, su po rečima svedoka došli autobusi u kasarnu. Istakao je da je tada bio na Veleprometu i da mu je jedan pripadnik TO rekao: “Pobiće ih tamo kod kasarne“, pa je on odmah otišao.

Po njegovim rečima, tamo je zatekao tri autobusa puna ljudi u zavojima i sa šavovima, a okolo je bilo puno pripadnika TO i meštana Vukovara koji su želeli da uđu u autobuse. Borisavljević je istakao da je čuo povike teritorijalaca i meštana kao što su: "ubiću te" i "ja ću da ti vratim za." Po rečima svedoka, jedan rezervista mu je rekao da se u kasarni nalazi načelnik štaba Gardijske brigade, Miodrag Panić. Svedok je pozvao Panića, koji je bio zajedno sa majorom Lukićem, i rekao mu “da smiri te ljude”, nakon čega se vratio na Velepromet. Svedok Borisavljević je istakao da je bilo pedesetak teritorijalaca kod autobusa, a da on nikoga od njih nije znao po imenu, već samo iz viđenja. Krajem oktobra za komandanta TO postavljen je Miroljub Vujanović. Svedok je u nastavku rekao da je na Veleprometu imao velikih problema sa Topolom, pripadnikom Leve supoderice, koji se napio i hteo da se iživljava na ljudima koji su bili u sabirnom centru. Svedok Borisavljević je istakao da je Topola tražio od stražara da ga puste kako bi ubio nekog, pa su morali da ga pijanog izbace sa Veleprometa. Svedok je istakao da poznaje osobu sa nadimkom Kinez, koji je bio pripadnik "Leve supoderice", koji je bio visok, crn i imao tada oko 27 godina. Nekoliko dana pred kraj borbenih operacija, Peđa, pripadnik TO i stražar na Veleprometu, je izvestio svedoka da je došao Kinez sa jednom grupom oko ponoći i da su izveli 13 ljudi iz hangara. Svedok je istakao da nije mogao da proveri tačnost ove informacije, ali je zbog bezbednosti oko 200 ljudi, koji su se tada nalazili na Veleprometu, organizovao njihov transport u kasarnu. Po njegovim rečima, ovi ljudi su sutradan vraćeni na Velepromet, kada je došla vojna policija sa Nenadom Bajićem na čelu, a o celom slučaju je obavesten major Šljivančanin. Svedok je rekao da je nakon povratka u Beograd čuo da su na Ovčari izvršena masovna ubistva. Na pitanje predsednika veca da li poznaje Lazara Savića svedok je rekao da poznaje jednog Vukovarčanina, koji je bio pripadnik TO i poznavao mnogo ljudi i koji mu je dosta pomogao tokom borbenih dejstava. Svedok Borisavljević je naglasio da mu je, koliko se seća 20. novembra uveče posle onog sastanka, ovaj čovek rezignirano rekao: "Ovi ludaci izgleda da će da pobiju one ljude." Na pitanje koje ljude će pobiti i ko su ti ludaci, svedok Borisavljevic je odgovorio da je razumeo da se radi o zarobljenicima koji su predati, dok su ludaci pijani teritorijalci. Po Borisavljevićevim rečima, ovaj razgovor je bio oko dva sata posle ponoći, a on je nakon povratka u Beograd pitao Šljivančanina i Vukašinovića da li znaju šta se desilo. Oni mu nisu mogli ništa reći, pošto nisu imali ta saznanja. Svedok je potom rekao da je bio u stalnom sukobu sa teritorijalcima, pošto je jedan deo pripadnika TO bio veoma nedisciplinovan, pili su i kretali se gde je ko hteo, pa je on tražio da se dovedu u red. Svedok Borisavljević je potom dodao da su teritorijalci masovno nosili kokarde i da je on rekao Mrkšiću da je to nedopustivo. Po njegovim rečima Mrkšić mu je rekao: "Neka nose šta hoće samo neka se bore". Svedok je rekao da sa optuženima Vujovićem i Vujanovićem nije bio u sukobu. On je potom prepoznao u sudnici Vujovića, Vujanovića i Milojevića, za koga je rekao da ga prepoznaje, ali da ne zna kako se zove.

Svedok Ljubiša Vukašinović, aktivni oficira Vojske Srbije i Crne Gore, na početku je rekao je da je Gardijska brigada JNA u kojoj je on bio na položaju pomoćnika načelnika bezbednosti, majora Veselina Šljivančanina došla u Vukovar 28 ili 29. septembra 1991. godine. Komanda brigade je bila smeštena u Negoslavcima. Po rečima Vukašinovića, kasnije je formirana Operativna grupa "Jug". Po njegovom sećanju, Vukovar je oslobođen 17. novembra, a Gardijska brigada je otišla iz njega 23.novembra 1991.

godine. Svedok je potom napomenuo da je početkom novembra postao komandant na komandnom mestu u Negoslavcima i da je njegova funkcija bila obezbeđenje komande. Govoreći o događajima nakon pada Vukovara, svedok Vukašinović je istakao da ostaje u potpunosti pri ranijim iskazima iz istrage, s tim što je iz razgovora sa kolegama i uvidom u dokumente zaključio da evakuacija bonice nije bila 19.-og, već 20. novembra. Kao prilog toj tvrdnji svedok je rekao da je 19. novembra u poseti bolnici bio Sajrus Vens. Vukašinović je potom naglasio da ga je 19. novembra, oko 20 časova, pozvao na referisanje načelnik bezbednosti u komandu Operativne grupe "Jug" i naredio mu da sledećeg jutra organizuje prebacivanje ljudi iz bolnice u kasarnu, odakle je trebalo da budu transportovani za Sremsku Mitrovicu. “Nigde se nije spomnjala Ovčara.” Idućeg dana, u 6,00 sati ujutro, svedok je došao u bolnicu, a tamo je prema njegovim rečima, već bilo dosta teritorijalaca, građana i ljudi izvučenih iz bolnice. Vukašinović je naglasio da je major Šljivančanin ulazio i izlazio iz bolnice, gde je pregovarao sa osobljem, nakon čega su ljudi iz bolnice ušli u tri autobusa. Po rečima Vukašinovića, ti ljudi su bili u civilnoj odeći, bilo je nekih sa povijenim rukama i glavama, ali su svi bili pokretni. Nakon što su smešteni u autobuse, u kojima je bilo po dva vojna policajca, prebačeni su u kasarnu, gde su već bili teritorijalci i meštani koji su pre toga bili ispred bolnice. Vukašinović je istakao da je video kako su teritorijalci i meštani ljuti i da žele ući u autobuse, ali im je on rekao da to ne smeju. Nakon toga se situacija smirila. U međuvremenu, jedan vojni policajac je svedoku doneo spisak sa imenima dvadesetak ljudi, koje je po nalogu majora Šljivančanina trebalo da vrati u bolnicu. Iako je bilo veoma teško, pošto su teritorijalci i meštani negodovali, svedok je uspeo da ove ljude vrati u krug bolnice. Svedok Vukašinović je naglasio da je tom prilikom rekao majoru Šljivančaninu da to više ne radi, pošto nije bezbedno, i dodao da se potom sa tri autobusa vratio u kasarnu, dok je major Šljivančanin ostao u krugu bolnice. Kada se vratio, autobusa više nije bilo, a Mladen Predojević ga je izvestio da je iz komande stiglo naređenje da se zarobljenici prebace na Ovčaru i da bi i on trebalo da ode tamo. Po sopstvenim rečima, svedok je na Ovčaru stigao oko 13,00 sati i tamo zatekao načelnika Štaba Panića, koji je ubrzo nakon toga otišao. Svedok je rekao da je video puno teritorijalaca, prazne autobuse i ljude u hangaru. Po njegovim rečima, hangar je bio otvoren i nakon što je ušao unutra video je nered, tragove krvi, ljude koji su bili pretučeni i teritorijalce koji su u rukama imali oružje i drvene motke. Tamo su bili Vujović, Vujanović i Kameni i da je on “insistirao kod Miroljuba da se napravi red”, ali da nije imao nikavu podršku od njih. Vukašinović je potom dodao da je zajedno sa vojnim policajcima uspeo da iz hangara ukloni teritorijalce, nakon čega je uveo u hangar i ljude iz ostala tri autobusa. Po rečima svedoka, on je nakon smirivanja situacije napustio Ovčaru i oko 17:00 ili 17:30 otišao u komandu da vidi “ko je to naredio” i da kaže majoru Šljivančaninu šta se dešavalo na Ovčari. Kako major Šljivančanin nije bio u komandi, svedok Vukašinović je rekao Miletu Mrkšiću: “Da je sada dobra situacija, da je bilo puno problema sa teritorijalcima, da se može ponoviti i da bi trebalo pojačati obezbeđenje.” Po rečima Vukašinovića, Mrkšić je to saslušao, a on je Šljivančaninu predočio šta se dešavalo na Ovčari tek oko 21 čas, kada ga je video u komandi. Svedok Vukašinović je istakao da mu je major Šljivančanin, nakon što ga je saslušao rekao: “Vukašine, znao sam da ćeš ti to rešiti.” Na pitanje kome je ostavio na obezbeđenje zarobljenike iz hangara, Vukašinović je odgovorio da ih je ostavio vodu vojne policije 80. motorizovane kragujevačke brigade i dodao da je na Ovčari nakon njegovog odlaska ostao i

komanadant tog voda Vezmarović. Svedok Vukašinović je istakao da su tokom njegovog boravka na Ovčari bili i neki vojni policajci iz Gardijske brigade, koji su se vratili u kasarnu sa šest autobusa. Odgovarajući na pitanje, koju su ulogu imali optuzeni Vujović, Vujanović i Lančužanin, svedok je rekao da su oni bili komandanti jedinica koje su bile integrisane u sastav I jurišnog odreda Gardijske brigade JNA i naglasio da su se Vujović i Vujanović na početku smenjivali na položaju komandanta TO Petrova gora, dok je Lančužanin bio komandant Leve supoderice. U autobusima je bilo oko 250 ljudi. Trijažu u bolnici je vodio major Šljivančanin i kod bolnice je video Miroljuba i Stanka, koje je kasnije video i na Ovčari. Objašnjavajući ponašanje optuzenih Vujovića i Vujanovića na Ovčari, svedok je rekao da su oni stajali, da se nisu se puno mešali, niti su bilo koga tukli. Svedok Vukašinović je potom potvrdio da je moguće da mu je Vujović odgovorio ispred hangara “Nije to vaše”, što je tvrdio svedok saradnik. Svi zarobljenici su bili živi, dok je on bio na Ovčari, a za ubijanje ljudi na Ovčari svedok je odgovorio da je idućeg dana kada se pripremao da preda komandno mesto čuo glasinu kako su ti ljudi nestali i pobijeni.


Svedok Branislav Lukić, oficir Vojske SCG, je rekao da je na početku bio pomoćnik načelnika Štaba Gardijske brigade, a da je od 3. oktobra do 14. oktobra 1991. godine bio komandant II jurišnog odreda i kasarne. Po njegovim rečima, on je nakon 14. oktobra bio na položaju pomoćnika u štabu za nastavne delatnosti na isturenom komandnom mestu operativne grupe ”Jug”. Svedok je istakao da su borbe u Vukovaru završene 18. novembra 1991. godine, u popodnevnim časovima, i dodao da je on bio u kasarni do 23. novembra. Svedok Lukić je istakao da mu je u sećanju ostalo pet autobusa koji su stigli u kasarnu 20. novembra. Po njegovim rečima, u kasarni se tada okupilo dosta teritorijalaca i meštana Vukovara, koji su pokušavali da uđu u autobuse i izvuku iz njih civile da bi ih tukli. Kod autobusa je video pokojnog Predojevića i Božića, komandire vojne policije, i rekao im da ne dopuste ulazak u autobuse. Odgovarajući na pitanje, da li je kod autobusa video Srećka Borisavljevića, svedok Lukić je rekao da ga je možda video. Svedok je potom rekao da mu je prišao Kameni, koga je prepoznao po promuklom i hrapavom glasu, i pitao: “Hoćemo li i ove ustaše da pustimo?” Na pitanje, kada se ovo dešavalo, svedok Lukić je odgovorio da je to bilo rano poslepodne, između 13 i 13:30 časova. Lukić je potom naglasio da ne zna kako se Kameni zove, ali da zna da je njegov nadređeni bio Stanko Vujanović, koji tada nije bio kod kasarne. Kada mu je predsednik veca predočio da je ime Kamenog, Milan Lančužanin, da je on u ovom postupku jedan od optuženih i da je on u svojoj odbrani naveo da je toga dana bio u Beogradu, a da se vratio u Vukovar tek uveče, Lukić je ponovio da je siguran da ga je video kod kasarne između 13 i 13:30 časova. Odgovarajući na pitanje, da li poznaje još nekog od komandira TO, svedok Lukić je odgovorio da je 3. oktobra upoznao Miroljuba Vujovića, koji je tada bio smešten u kasarni sa minobacačkim odeljenjem. Potom je rekao da je kasnije saznao da su autobusi iz kasarne otišli na Ovčaru, ali da nije saznao razlog. O sednici "vlade" svedok je istakao da mu je major Šljivančanin 19. novembra rekao da se brigada vraća za Beograd, i da će biti održana sednica Vlade i da će lokalne vlasti preuzeti kontrolu.

Svedok Lukić je dodao da je moguće da je sednica Vlade održana 20. novembra 1991. godine.

Svedok Bogdan Vujić, pukovnik u penziji, naglasio je da je u jesen 1991. godine od strane organa bezbednosti angažovan na utvrđivanju bitnih činjenica i podataka o ratnim zarobljenicima. Istakao je da su u operatvnom timu, u koji je pristupio po službenom pozivu Radovana Radojevića, bili Tomić, Korica, Kijanović i Stošić, a da je od 21. oktobra do 19. novembra 1991. godine bio u logoru Begejci. Odgovarajući na pitanje kada je sa svojim timom došao u reon Vukovar, Vujić je rekao da su 19. novembra oko 20 časova došli u Negoslavce gde je trebalo da se jave Miletu Mrkšiću, pošto im je pre toga saopšteno da će ratni zarobljenici iz Vukovara biti prebačeni u novoformirani logor u Sremskoj Mitrovici. Svedok Vujić je naglasio da ih je Mrkšić primio i rekao im da ima puno ratnih zarobljenika koji su izmešani sa ženama i starcima, a da se nalaze na Veleprometu i na Ovčari u hangaru. Nakon toga, major Šljivančanin im je predočio da ima oko 2000 zarobljenika pomešanih sa starcima, ženama i decom, a svedoku je dat zadatak da koordinira razdvajanje muškaraca od staraca, žena i dece na Veleprometu. Po Vujićevim rečima, major Šljivančanin im je tom prilikom rekao da će bolnica biti pražnjena sutradan, 20. novembra i da će on rukovoditi tom operacijom. Svedok Vujić je u nastavku svedočenja istakao da je na Velepromet došao oko 22 časa i da se tu javio Borisavljeviću kome je rekao da nađe prostoriju gde će održati sastanak. Po rečima, Vujića, on je tokom sastanka primetio “da proviruju neke brade” i tada je saznao za tu jedinicu koju su zvali “četnici”. Svedok je dodao da mu je zastavnik Milošević rekao: "Oni su sa nama." Tokom obilaska prostorija došli su do jedne ispred koje su stajala dva "četnika" i dva vojna policajca s puškomitraljezima. Vujić je naglasio da mu "četnici" nisu dozvoljavali da uđe unutra i da su se pojavila dva pripadnika TO, jedan koji se predstavio kao Marko Crevar i drugi koga su zvali Topola. Po Vujićevim rečima, Topola je imao u rukama krvavu kamu i rekao mu: "Ti pukovniče nećeš uspeti da odvedeš ove ljude, to su sve ratni zločinci, ustaše, mi njih znamo, oni su klali i ubijali Srbe". Nakon što je otvorena žaluzina, svedok Vujić je u toj prostoriji video ljude koji su bili fizički maltretirani i krvavih glava. Svedok je potom rekao da je u prostoriji koja se zvala ambulanta video čiste i krvave čaršafe, da je upitao lekara šta se tu dešavalo, a da mu je ovaj odgovorio da je pružao lekarsku pomoć. Po rečima svedoka, on je shvatio da će i dalje imati problema sa "četnicima" i pripadnicima TO, pa se ponovo obratio Crevaru i Topoli i pokušao da im objasni kako je formiran logor u Sremskoj Mitrovici i kako se svi zarobljenici moraju transportovati tamo. Međutim, oni to nisu želeli da razumeju i počeli su verbalno, a potom i fizčki da prete svedoku, kako oni neće predati zarobljenike iz te prostorije i kako oni znaju ko su ti ljudi. U međuvremenu su došli autobusi i počeo je ulazak zarobljenika. Po rečima svedoka Vujića poslednji autobus je bio predviđen za zarobljenike iz te prostorije pa su uz protivljenje četnika i teritorijalaca, pripadnici vojne policije uspeli da iz nje izvedu oko 45 zarobljenika. Svedok Vujić je naglasio da je Topola upao u autobus, dok je on popisivao imena zarobljenka, stavio mu kamu pod vrat i počeo da se bori sa njim govoreći mu da neće odvesti te ustaše. Tek kada su vojni policajci ušli u autobus, Topola je izašao. Odgovarajući na pitanje, koliko je bilo autobusa, Vujić je rekao da ih je bilo 6 – 7 i dodao da je još desetak autobusa sa ženama i decom ranije otišlo. Vujić je potom istakao da ga je Branko Korica upozorio da su Crevar i Topola odvodili zarobljenike u kukuruze, nakon čega su se čuli rafali, i da su bili

spremni da ubiju i njega. Pored toga, Korica mu je rekao da su Crevar i Topola i prethodnih večeri na isti način ubijali zarobljenike. Na pitanje, kada je napustio Velepromet, svedok je odgovorio da su sa Veleprometa otišli na komandno mesto 20. novembra oko 1,00 sat. Kada su stigli na komandno mesto, major Šljivančanin im je rekao da je razgovarao dr. Njavrom, dr. Vesnom Bosanac i Bilim o tome da sačine spiskove sa imenima ljudi koji su u bolnici. Vujić je dodao da mu je major Šljivančanin tada rekao da pođe sa njim ujutro u bolnicu, pa su 20. novembra, oko 6,30, major Veselin Šljivančanin, Branko Korica i on otišli tamo. Na pitanje sudije Krstajića, koji je bio njegov zadatak, svedok Vujić je odgovorio da nije imao konkretan zadatak, ali da je sebi dao zaduženje da utvrdi stanje u bolnici sa stanovišta međunarodnog ratnog prava. Svedok Vujić je istakao da je zajedno sa dr. Mirkom Stanojevićem i Koricom, u pratnji dva policajca, obišao sav prostor i izvršio uvid. Po njegovim rečima, prvo su ušli u prostoriju gde su bili ranjenici, bolesnici, jedna časna sestra i osobe koje su se maskirale u ranjenike. Nakon toga je počelo pražnjenje bolnice. Istakao je da mu je u jednom trenutku prišao jedan teritorijalac sa crvenom kićankom iz jedinice "Jakšićevci" i skinuo povez sa očiju jednom zarobljeniku, koji nije bio povređen. Svedok Vujić je rekao tom teritorijalcu da vodi zarobljenika u autobus. Odgovarajući na pitanje kada je napustio bolnicu i koje su bile njegove dalje aktivnosti, Vujić je rekao da je iz bolnice otišao na Velepromet nešto posle 12 časova, kada su autobusi već napustili krug bolnice. Na Veleprometu je zatekao Branka Koricu koji mu je predao jednu tašnu i rekao: “Ovo su dali četnici da vam predam.” Po Vujićevim rečima, unutra su bili dokumenti Vladimira Vodopije, direktora vukovarskog vodovoda, a on je shvatio da se radi o materijalnom dokazu šta su četnici radili. Nastavljajući svoje svedočenje, Vujić je istakao da ga je oko 12,30 časova vojni policajac obavestio da je na Velepromet došao Arkan, a da je nakon toga došao i pukovnik Starović i rekao mu da Arkan traži da on podnese raport. Po Vujićevim rečima, Arkan mu je rekao da će odgovarati za 2000 ratnih zločinaca koje je pustio i da on ne priznaje postojanje ratnih zarobljenika. Nakon Arkanovog odlaska, pozvan je na sastanak "vlade", gde je otišao oko 13,00 sati. Odgovarajući na pitanja, ko je sve bio na sednici "vlade" i o čemu se raspravljalo, svedok Vujić je rekao da je na sednici bilo dvadesetak ljudi, među kojima su bili Ilija Končarević, Goran Hadžić, ministri, Ljuban Devetak, komandanti štabova i Vladimir Dabić, načelnik za informisanje, a da nije bilo službenog zapisničara. Svedok je naglasio da se na početku javio za reč ministar pravde, Goran Šušak i rekao: «Neka nam pukovnik objasni, kuda je noćas odveo 1500 ustaša, zločinaca", na šta je on odgovorio da je oformljen logor u KPD u Sremskoj Mitrovici, da je to savezna ustanova, da će postupak voditi vojni pravosudni organi po ZKP i da ga čudi da neko ko je pravnik ne zna razliku između zločinaca i ratnih zarobljenika. Po rečima svedoka Vujica tokom cele sednice se pričalo veoma ružno o JNA, a Hadžić je pokušavao da umiri strasti. Vujić je istakao da su u jednom trenutku rekli da se njemu da dva sata kako bi vratio zarobljenike, na šta je on rekao da je to nemoguće. Nakon toga su mu pretili i on je u jednom trenutku pomislio da neće izaći živ iz te prostorije, pošto tu nije bilo nikoga iz JNA. Istakao je da je sednica završena kada je došao potpukovnik Panić sa službenom beleškom i papirima. Odgovarajući na pitanje, da li je nešto odlučeno na toj sednici, Vujić je rekao da je zaključeno da oni mogu formirati preki sud na Ovčari, pošto imaju dovoljno pravnika, da neće dozvoliti da se ustaše koljači iz bolnice odvedu, kao oni sa Veleprometa, i da neće dozvoliti da autobusi sa tim zarobljenicima napuste kasarnu. U nastavku svedočenja Vujić je rekao da je sa

Veleprometa, oko 15 časova, otišao u kasarnu gde nije bilo nikoga osim majora Lukića. Nakon toga je predveče otišao u Negoslavce, gde je zajedno sa ostalim članovima ekipe dosta dugo čekao prevoz za Šid. Po rečima Vujića, Tomić mu je tada ispričao kako je Mrkšić rekao da “treba progledati kroz prste za ekscese kod kasarne”. Odgovarajući na pitanje da li je među zarobljenicima u autobusima bilo pripadnika JNA, svedok je rekao da mu je Kijanović ispričao kako je uspeo da iz autobusa izvadi četiri vojnika JNA, koji su kasnije bili ratni zarobljenici u Sremskoj Mitrovici. Svedok Vujić je potom rekao da su se u periodu dok su čekali prevoz čuli rafali za koje je zaključio da dolaze iz smera Ovčare. Njegovo razmišljenje je, po sopstvenim rečima, bilo da se sprovodi odmazda prema ratnim zarobljenicima.

Zapažanja posmatrača

Oficiri JNA, koji su svedočili tokom ova tri dana, dodatno su razjasnili položaj TO Vukovar u odnosu na JNA za vreme i nakon borbenih dejstava. Svedoci Tešić, Borisavljević, Vukašinović i Lukić potvrdili su da su Vujović i Vujanović bili na čelu TO pre prestanka borbenih dejstava. Pored toga, iz svedočenja Borisavljevića i Vujića proizilazi da je na sednici vlade zvanično doneta odluka da teritorijalci preuzmu kontrolu nad zarobljenicima iz bolnice, uz saglasnost vojske. Takođe, iskazi Borisavljevića i Vujića su u velikoj meri razjasnili i dešavanja na Veleprometu neposredno nakon prestanka borbi.Interesantno je bilo svedočenje Ljubiše Vukašinovića, pomoćnika Veselina Šljivančanina u periodu kada je počinjen zločin. Naime, iako je na saslušanju kod istražnog sudije rekao da je onoga dana kada je izvršen zločin bio sa Šljivančaninom na Ovčari oko 21, 30 časova i da su se tada kod okrivljenog Vujovića ili Vujanovića raspitivali kakva je situacija sa zarobljenicima u hangaru, Vukašinović je to na suđenju negirao i dodao da toga dana Šljivančanin uopšte nije dolazio u reon Ovčare. Pored toga, Vukašinović je promenu u svom iskazu u odnosu na datum kada je počinjen zločin, objasnio time što je izvršio uvid u ratni dnevnik Gardijske brigade nakon saslušanja kod istražnog sudije 2003. godine, dok je sud od Gardijske brigade dobio informaciju da je ovaj dnevnik uništen tokom bombardovanja 1999. godine. S obzirom na ovo, evidentno je da bi ponovo trebalo ispitati da li je ratni dnevnik Gardijske brigade zaista uništen i ukoliko jeste trebalo bi razmotriti podizanje optužnice protiv Vukašinovića za lažno svedočenje. U suprotnom trebalo bi ispitati odgovornost onih koji su blokirali dostavljanje ovog dnevnika sudu, s obzirom da bi njegovo uvršćivanje u dokazni materijal bilo veoma značajno za predmet suđenja. Iako bi se moglo zaključiti da su svi svedoci potencirali odgovornost pripadnika TO Vukovar za zločin počinjen na Ovčari, svesno ili ne, oni su svedočili i o odgovornosti oficira JNA. U delu publike gde se nalaze prijatelji i porodice okrivljenih tokom pojedinih svedočenja moglo se čuti glasno komentarisanje i smeh, ali na to sudski stražari nisu reagovali sve do pred kraj trećeg dana suđenja.

Glavni pretres: 9. 24. januar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Jovan Novković je na početku istakao da je tokom borbenih dejstava u Vukovaru bio na položaju pomoćnika za moral u jedinici kragujevačjke brigade, LAD PVO, kojom je

komandovao Jan Marček. Po njegovim rečima, u jedinici su vladali strah i nedisciplina, a jedini aktivni vojnik je bio komandant Marček. Po dolasku u Vukovar, prvo su bili smešteni u nekoj poljoprivrednoj zadruzi, da bi se nakon pet, šest do deset dana prebacili na Ovčaru. Uz njihovo komandno mesto, koje je bilo u jednoj zgradi na Ovčari, bila je smeštena kuhinja, a moguće je da je u blizini bilo baterija. Po rečima svedoka, tamo je bilo više skladišta (hangara) koja su bila udaljena 100 do 200 metara od njhovog komandnog mesta. Novković je istakao da su se jedine aktivnosti pred tim hanagarima dešavale kada su zarobljenici autobusima doveženi na Ovčaru. Naime, jednog dana nakon prestanka borbi, oko podneva su stigli na Ovčaru autobusi sa zarobljenicima, a tu je bila i grupa vojnika. Svedok je iz znatiželje krenuo ka tom hangaru i zaustavio se na 20 do 30 metara. Video je izlazak zarobljenika iz autobusa i njihov ulazak u hangar. Po njegovim rečima, u grupi vojnika su bili pripadnici redovne vojske, grupa oficira, kao i grupa pripitih ljudi, koji su bili obučeni kao nevojska. U jednom trenutku svedoka je pozvao komandant Marček, koji je već bio u hangaru, i rekao mu da nastavi sa pravljenjem spiska zarobljenika iz hangara, koji je započeo neki vojnik. Spisak zarobljenika je pravljen tako što je on redom pozivao zarobljenike da priđu, a jedan vojnik je upisivao njihova imena. Nakon izvesnog vremena, jedan, dva ili četiri sata, došao je njegov kolega i Novković se vratio u komandu. Novković je u nastavku svedočenja rekao da misli da je i komandnat 80. motorizovane brigade, potpukovnik Vojnović bio na Ovčari. Po njegovim rečima, naoružana lica koja nisu bila pripadnici redovne vojske su pretili i nekorektno se ponašali prema zarobljenicima. Novković je dodao da je u hangaru bilo između 150 i 200 ljudi, da su vrata hangara bila otvorena i da mu ništa ne znači ime Mirko Gavrilović, pošto ne pamti imena. Svedok Novković je istakao da mu je Marček naredio da popisuje zarobljenike i dodao: «Čoveče, da me nisu pozvali, što bih ja bio tu? Novković je u nastavku svedočenja rekao da je za streljanje zarobljenika čuo sutradan, ali da niko o tome nije rado pričao. U tom periodu se stalno čula pucnjava, šenlučilo se i pucalo bezveze, tako da niko na pucanje više nije obraćao pažnju. Svedok je potom istakao da je optužene upoznao nakon završetka rata u Vukovaru, na proslavama oslobođenja, na koje je vozio potpukovnika Vojinovića. On je na tim proslavama upoznao Vujanovića i ostale komandire četa. Svedok Novković je dalje rekao:«Ja te koje sam upoznao u Vukovaru, oni su bili gospoda», a potom dodao da ne može da kaže da je bilo koga od njih video na Ovčari i da ih prosto ne može povezati s Ovčarom. Po dolasku vojne policije u hangar unutra su ostali samo vojni policajci i zarobljenici, a svedoka je Marček uzeo «pod mišku» i pozvao ga da izađu. Objašnjavajući kako su bili obučeni ljudi nevojničkog izgleda, Novković je istakao: «Ličili su mi na četnike», a potom dodao da ih je bilo između 20 i 30, da nisu imali vojničke kape, da su imali puške i nosili duge kose i brade. Svedok je istakao da je u hangaru bila jedna žena, ali ne zna da li je bila mlađa ili starija pošto je bila licem okrenuta prema zidu. Ispred hangara je bilo jedan, dva ili tri autobusa. Po njegovim rečima, u trenutku kada je on počeo da učestvuje u popisu, bilo je popisano pet do šest zarobljenika. Na Ovčari je bilo vojnih vozila u pozadini gde je bila kuhinja njihove jedinice i dodao da je bilo i civilnih vozila, koja su čuvali pripadnici njegove jedinice. On je dodao da nije nosio šešir u tom periodu i da ga nosi samo uz civilno odelo.

Svedok Marko Crevar je istakao da je 1. aprila 1991. godine sa još dvanaest srpskih kolega napustio policiju nakon što je došlo do sukoba u Borovu između civila i policije.

Nakon izvesnog vremena, koje je proveo u Negoslavcima, vratio se u Vukovar u avgustu 1991. godine, i to u ulicu Petrova gora. Po njegovim rečima, on je sa ostalim Srbima iz Vukovara bio u jedinici koja se „vodila kao TO Petrova gora“ i dodao da je ta jedinica delovala u okviru JNA. Svedok Crevar je istakao da je njih u početku bilo između 70 i 80, a da se kasnije taj broj povećao. Teritorijalci su išli sa vojskom, pošto vojska nije poznavala teren, a svedok je konkretno bio sa kapetanom Lukićem i održavao vezu između dve jedinice. Kasnije je prešao u štab Gardijske brigade JNA kod majora Tešića. Po njegovim rečima, teritorijalcima je komandovao Dušan Jakšić, kojem je bio nadređen Tešić, a potom Mrkšić. Komandiri četa TO su bili optuženi Vujović i Vujanović. Nakon prestanka borbi u Vukovaru, 18 i 19. novembra 1991. godine, počelo je da se radi na formiranju policijske stanice, a svedok je u tom periodu bio na Veleprometu i pokušavao je da prikupi informacije o nestalim Srbima iz Vukovara. U tom smislu, svedok Crevar je naglasio da je 18. i 19. novembra 1991. godine obavljao razgovore sa ljudima koji su dovoženi na Velepromet i dodao da je to činio samostalno i da mu to niko nije naredio. Svedok je istakao da je pored njega razgovore na Veleprometu obavljao Žigić, koji je pre rata bio inspektor za krvne delikte u vukovarskom SUP-u, pa je obavio i više razgovora. Objašnjavajući proceduru na Veleprometu, istakao je da su ljudi dolazili na Velepromet iz centra grada autobusima, a da su nakon izvesnog vremena sa Veleprometa transportovani za Srbiju. Svedok je razgovore sa njima obavljao u dvorištu, ali i u kancelariji koju je koristio. Po njegovoj proceni tamo je tih dana bilo nekoliko hiljada ljudi. Naglasio je da je na Veleprometu bilo puno pripadnika vojske. Svedok je naveo da je imao saznanja da su ljudi iz vukovarske bolnice prebačeni u kasarnu, pa je iz znatiželje otišao tamo da vidi ko su ti ljudi. Po njegovim rečima, zarobljenici su bili u autobusima koje je obezbeđivala vojska i niko nije mogao niti da izađe iz autobusa niti da uđe u njih. On nije ni sa kim komunicirao i jedino je čuo pogrdne reči. Svedok je istakao da poznaje optužene koji su iz Vukovara i dodao da misli da nikoga od njih nije video kod kasarne. Svedok je potom rekao da je nakon godinu, dve saznao da su zarobljenici iz bolnice završili na Ovčari, gde su kasnije i pronađeni njihovi leševi. Po njegovim rečima, u vukovarskom SUP-u nikada nije pokrenuta istraga o tim događajima. Svedok je naglasio da mu je nekoliko dana pre pada Vukovara Jakšić rekao da je smenjen sa mesta komandanta teritorijalaca, a već idućeg dana je čuo da su na Jakšićevo mesto postavljeni optuženi Vujović i Vujanović. Po njegovim rečima, on je kasnije čuo da je major Šljivančanin smenio Jakšića, ali ne zna da li je to tačno. Nakon što mu je predočen deo iskaza iz istrage u kojem je rekao da je na Veleprometu rađena trijaža i da su neka lica za koja se sumnjalo da su činili zločine odvođena u hangar broj II, svedok je rekao da je to tačno, da su Žigić i on određivali ko će ići u taj hangar i da su nakon razgovora ta lica transportovana za Srbiju. Svedok je istakao da je tih dana imao sukob kod hangara broj II sa nekim pukovnikom, koji je pitao zašto odvajaju zarobljenike u hangar. Svedok je istakao da je teritorijalac Pero Miljanović ubio dvojicu zarobljenika sa Veleprometa. Nakon toga svedok je potvrdio deo iskaza iz istrage u kojem je rekao da se kod kasarne obratio Šljivančaninu rečima: «Šljivo, nije to bolničko osoblje», misleći na zarobljenike iz bolnice koji su bili u autobusima, na šta mu je ovaj odgovorio da će te zarobljenike voditi u Srbiju i da su oni u nadležnosti JNA, a ne TO. Svedok je istakao da nije viđao Vuju tih dana na Veleprometu, pošto je Vujo bio ranjen krajem oktobra, a on ga je lično posetio u Beogradu na VMA u novembru.

Glavni pretres: 9. 26. januar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Aleksandar Vasiljević je na početku rekao da je u jesen 1991. godine obavljao funkciju načelnika Uprave za bezbednost JNA i naglasio da je na toj funkciji bio od 1. juna 1991. godine do 8. aprila 1992. godine. Vasiljević je istakao da je prvi put za ime Ovčaru i za to što se desilo na njoj čuo u januaru 1993. godine od kapetana Zjaje Murisa, koji je u to vreme bio komandir protivterorističkog voda vojne policije Gardijske brigade. Po njegovim rečima, razlog da se sretne sa Murisom je bio taj što je izašao iz pritvora i očekivao suđenje pred Vojnim sudom u Beogradu zbog afere «Opera», po kojoj je svedok prisvojio veliki novac iz Vukovara. Muris mu je tada rekao da nema saznanja o tome šta se dešavalo sa novcem, pošto je tada bio na Ovčari. Kada ga je Vasiljević upitao, kakva Ovčara, Muris mu je odgovorio: „Druže generale, Vi za taj deo ne znate, kada bude bilo vremena, ja ću Vam ispričati.“ Prilikom idućeg susreta u aprilu 1993. godine, nakon završetka suđenja, Muris mu je ispričao da ga je 20. novembra 1991. godine u popodnevnim časovima major Vukašinović (pomoćnik majora Sljivancanina) poslao na Ovčaru da zavede red, pošto su se tamo nalazili zarobljenici i trebalo je izvršiti selekciju, da li se radi o civilima ili pripadnicima ZNG. Muris je krenuo sa četiri puha i kada je u večernjim časovima stigao u neposrednu blizinu Ovčare čuo je pucnjeve i o tome radio vezom obavestio Vukašinovića. Vukašinović mu je rekao da se vrati nazad, pošto «oni više nisu naš problem.» Muris je kao počinoce zločina na Ovčari spomenuo dobrovoljca Topolu koji je bio visok preko dva metra, nosio riđu bradu i imao raskopčani šinjel koji je smrdeo na usirenu krv, kao i njegovog pratioca sa nadimkom Kinez. Svedok Vasiljević je istakao da je krajem 1993. godine ili početkom 1994. godine dostavio ove podatke Upravi bezbednosti. U daljem toku svedočenja, Vasiljević je istakao da je tačno 13. oktobra 1994. godine stupio u kontakt sa novinarom Vremena, Jovanom Dulovićem i da su razgovarali o kriminalu u Vojsci Jugoslavije. Tokom razgovora se spomenuo Vukovar i Dulović je ispričao da je bio tamo i da je video «svega i svačega.» Svedok Vasiljević je rekao da je tokom tog razgovora kojem je prisustvovalo još trojica ili četvorica novinara Dulović izvadio svoju novinarsku beležnicu i počeo da čita pojedine delove iz onoga što je zapisivao dok je bio u Vukovaru. Po Vasiljevićevim rečima, Dulović je prvo pročitao deo koji se odnosi na 14. novembar 1991. godine u kojem je zapisao da je oko 17, 30 u kuću Stanka Vujanovića došao Vojislav Šešelj [predsednik Srspke radikalne stranke] sa svojom pratnjom i da su uz njega bili Šljivančanin i Radić. Novinar Dulović je između ostalog pročitao da je Šešelj tom prilikom rekao kako se vojska pročistila, kako u njoj više nema izdajnika, da sada predstoji oslobađanje Vukovara i «da iz Vukovara nijedan ustaša ne sme da izađe živ.» Sledeći deo koji je Dulović čitao iz beležnice se odnosio na njegova zapažanja iz noći 19. na 20. i 20. na 21. novembra. Dulović je pročitao da se ponovo nalazio u kući Stanka Vujanovića, da tu dolaze pijani doborovoljci i da se hvale kako su od 17 časova 20. novembra do 1 sat noću 21. novembra likvidirali zarobljenike koji su bili na Ovčari. Dulović je još pročitao da mu je to ispričao neki doborovoljac visokog rasta, koji je po poreklu bio Crnogorac. Po rečima svedoka, Dulović je ispričao da je glavni komandant teritorijalaca bio optuženi Vujanović, dok je glavni komandnat četnika bio optuženi Lančužanin. Po rečima Vasiljevića, Dulović je naglasio kako mu je optuženi Vujanović rekao da nije imao dovoljno ljudi za streljanje zarobljenika, pa je morao da uzme i doborovljce. «Oni su

pričljivi, hvale se time i izaći će grdni problemi, jer se to neće sačuvati u tajnosti.» Svedok je naveo da je drugi put razgovarao sa novinarom Dulovićem 15. novembra 1995. godine u redakciji lista «Vreme» i tada se interesovao da li je neko od oficira JNA učestvovao u tom zločinu. Dulović mu je rekao da oni nisu učestvovali u tome i da je to uradila «šarena vojska.» Dulović je još dodao da kod te vojske nije postojala nikakva disciplina i da je kapetan Radić imao problema sa teritorijalcima i dobrovoljcima, kao i da su se oficiri bojali ljudi iz TO i dobrovoljaca. Svedok Vasiljević je tom prilikom savetovao Dulovića da napiše članak o zločinu na Ovčari, a ovaj je to prihvatio. Nakon toga je objavljen članak «Vukovar, krvava priča» u kojem Dulović nije spomenuo imena komandanata i učesnika u zločinu. Dulović je tada svedoku rekao: «Pa imam i ja glavu.» Međutim, on je kasnije u nekom hrvatskom listu objavio da su za te likvidacije odgovorni optuženi Vujanović i Vujović. Tokom 1995. godine, svedok je naveo da je stupio u kontakt sa Srećkom Borisavljevićem, koji je tokom borbi u Vukovaru bio na položaju referenta za bezbednost u Gardijskoj brigadi. Borisavljević mu je ispričao da su 20. novembra 1991. godine u kasarnu, gde se nalazio i načelnik štaba Gardijske brigade, Miodrag Panić, došli autobusi sa ljudima iz vukovarske bolnice. Teritorijalci, koji su došli u kasarnu, želeli su da izvedu zarobljenike iz autobusa i da ih tuku. Po rečima svedoka, Panić je odučio da se zarobljenici hitno prebaci na Ovčaru, a naknadno se čulo da su oni streljani. Svedok je dalje naglasio da se 1997. godine sastao u službenim prostorijama VJ sa majorom Šljivančaninom, a da je razgovoru prisustvovao i Tumanov. Po rečima Vasiljevića, Šljivančanin mu je tada rekao da je naknadno čuo da su zarobljenike likvidirali teritorijalci i dobrovoljci. Šljivančanin je dodao da su neki teritorijalci želeli da otmu zarobljenike još u bolnici, pa je zbog toga došlo do njihovog prebacivanja u kasarnu. Na kraju, Šljivančanin mu je rekao da je 17 osoba izdvojeno iz autobusa i vraćeno iz kasarne u bolnicu, što je razbesnelo teritorijalce, koji su zabranili dalje izdvajanje, te je moralo doći do prebacivanja zarobljenika na Ovčaru. Nakon što je u januaru 1998. godine saznao da je na Ovčari bila četa vojne policije 80. motorizovane kragujevačke brigade, svedok se sastao u hotelu Balkan sa komandirom te čete Vezmarovićem. U razgovoru sa njim svedok je saznao da je Joca popisao sve zarobljenike iz bolnice i da je ubrzo stiglo 30-tak teritorijalaca iz Vukovara, koji su bili bahati, odmah su krenuli tući zarobljenike u hangaru, a glavni su bili neki Mirko sa zavojem na ruci, i visoka osoba sa šeširom. U jesen 1998. godine, svedok Vasiljević je istakao da je sreo Mrkšića na kvantaškoj pijaci i uspeo mu je postaviti dva pitanja. Na pitanje šta se dogodilo na Ovčari, Mrkšić mu je odgovorio: «Dece mi, da sam znao šta će da bude nikad ih ne bi predao». Na drugo pitanje zašto je o tome ćutao, Mrkšić mu je odgovorio da su se dogovorili da se o tome ćuti. Govoreći o svojim odlascima u Vukovar tokom borbenih dejstava, Vasiljević je istakao da je tamo odlazio tri puta i da je treći put bio 19. novembra 1991. godine, kasno uveče, oko 19,00 ili 20,00 sati. Zajedno sa Tumanovim je bio u Negoslavcima i čuo je da ima velikog broja civila koji se šalju prema Šidu, da se vrši trijaža i da se pripadnici ZNG šalju u KPD Sremska Mitrovica. Svedok Vasiljević je istakao da je iz lista Politika saznao da je održana sednica Vlade na Veleprometu i da je na njoj doneta odluka da se svi zarobljenici stave pod njenu jurisdikciju. Svedok Vasiljević je istakao da mu je Borisavljević rekao kako je, po rečima Natka Petrovića, Mrkšić naredio predaju zarobljenika. Svedok je istakao da je 22. novembra 1991. godine u Saveznom sekretarijatu za narodnu obranu bio prijem kod generala Kadijevića, na kojem su bili Života Panić, Mile Mrkšić, Veselin Šljivančanin, on

i «jedan od teritorijalaca sa zavijenom rukom», koji je verovatno bio komandant štaba TO Vukovar ili neko iz komandnog sastava TO.

Glavni pretres: 9. 27. januar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Svetolik Bukić je na početku istakao da je tokom borbenih dejstava u Vukovaru bio na položaju načelnika ABHO 80. motorizovane brigade. Svedok Bukić je potom rekao da je na Ovčari bio u dva navrata. Po njegovim rečima, po prvi put je otišao 18. novembra popodne, nakon prestanka borbi, nakon što su mu oficiri preneli da tamo treba da se formira logor za zarobljenike. U zgradi u kojoj je trebalo da budu smešteni zarobljenici povučen je konopac od zida do zida. Nakon što je sve pripremljeno, zarobljenici su doveženi vojnim kamionima. Istakao je da je njihov komandant odredio dve grupe ljudi koji su čuvali zarobljenike te noći, a on je bio u prvoj. Nakon završetka njegove smene, vratio se u komandu u Negoslavce, gde je sutradan čuo da je grupa zarobljenika bez ikakvih problema prevežena za Sremsku Mitrovicu. Svedok Bukić je istakao da je drugog dana (ne zna tačno da li dan nakon prvog odlaska na Ovčaru ili drugog dana) oko 17:00 sati, kada je već pao mrak, došao major Dušan Janković, načelnik štaba njihove brigade i pozvao njega i Dačića da idu na Ovčaru. Po njegovim rečima, Dačić i on su reagovali, pošto nisu želeli da idu, ali su ipak krenuli. Zajedno sa njima krenula je i manja grupa vojnika. Kada su stigli, u hangaru su zatekli isti onaj konopac, a unutra su bili zarobljenici sa zavojima, koji su pretrežno stajali uz zid. S druge strane konopca su bili vojnici u maskirnim uniformama. Kada su pronašli komandanta, ovaj im je rekao da treba da se jave izvesnom majoru, što su oni i učinili. Pošto im je major rekao da sačekaju, oni su stajali sa strane i posmatrali šta se dešava, da bi nakon izvesnog vremena upitali majora da li mogu ići, što im je on odobrio. Po Bukićevim rečima, oni su se na Ovčari zadržali oko sat vremena i posle toga se vratili u Negoslavce.

Glavni pretres: 28. januar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Saša Miljić je na početku istakao da je tokom borbenih dekstava u Vukovaru bio vezista u LAD PVO, kojim je komandovao Jan Marček. Svedok Miljić je naglasio da je bio u istom vodu sa svedokom Petkovićem i dodao da su oni prvo bili smešteni na Sajmištu, da bi posle prestanka borbi u novembru 1991. godine bili prebačeni na Ovčaru. Po Miljićevim rečima, komandant Marček je jedne večeri između 18 i 19 časova pozvao Petkovića i njega da odu do hangara. Svedok je naglasio da ih je Marček uveo u hangar gde su zatekli preko 100 zarobljenika i između 30 i 40 naoružanih i uniformisanih lica. Svedok je naglasio da su zarobljenici sedeli u jednom delu hangara na slami, dok su se naoružane osobe u uniformama šetale okolo. Unformisana lica po njegovim rečima nisu imala oznake i nisu bila pripadnici JNA. Svedok je potom naglasio da Petković i on nisu imali konkretno naređenje, osim što je trebalo da budu tu. Svedok se prisetio da je u sredini hanagara bio sto za kojim je jedan vojnik pravio spisak i dodao da je u hangaru radila sijalica. Po njegovim rečima, u jednom trenutku se pojavio Marček i rekao im da odu na spavanje, nakon čega se zajedno sa njima vratio na komandno mesto. Naveo je da

je po povratku legao da spava i da nije čuo pucnjavu. Po njegovim rečima, dan ili dva nakon toga su se vratili na Sajmište, gde su i čuli da su zarobljenici sa Ovčare streljani.

Svedok Milan Petković je na početku rekao da je tokom borbi u Vukovaru bio vezista u četi LAD PVO, koja je bila smeštena pri komandi ove jedinice. Po njegovim rečima, dan ili dva nakon 18. novembra 1991. godine, kada su prestale borbe u Vukovaru, njegova jedinica se prebacila na Ovčaru, gde se zadržala dva do tri dana. Svedok Petković je istakao da su oni bili smešteni u jednoj zgradi, dok je komanda bila smeštena u zgradi preko puta. Desno od njihovog smeštaja se nalazio hangar koji je bio udaljen između 50 i 200 metara. Petković je dalje istakao da je jedne večeri, kada je kapetan Marček odredio Miljića i njega da stražare do odlaska zarobljenika u Sremsku Mitrovicu, bio u hangaru. Po njegovim rečima, došao je kurir i odveo ih tamo. U hangaru su bili oko dva sata, a zajedno sa njima bio je i jedan rezervni oficir iz njihove jedinice. Opisujući situaciju u hangaru, Petković je naglasio da su zarobljenici ulazili u hangar, dok su teritorijalci i dobrovoljci stajali sa strane. Zarobljenici su bacali vrećice na stranu, a ispred hangara je bilo puno civilnih vozila. Po njegovoj proceni bilo je između 150 i 200 zarobljenika i između 15 i 20 teritorijalaca i dobrovoljaca, koji su stajali sa strane u špaliru i tukli zarobljenike prilikom ulaska. U samom hangaru zarobljenici su sedeli, dok su se dobrovoljci i teritorijalci šetali levo, desno. Na sredini je bio sto, za kojim je neko iz njegove jedinice vršio popis. Po njegovim rečima, zarobljenici su bili u civilu, a bilo je i zavijenih glava, dok je jedna osoba imala amputiranu nogu. Među zarobljenicima je bila i jedna mršava žena, stara između 35 i 40 godina. Svedok je istakao da su teritorijalci i dobrovoljci psovali i vikali i dodao da je razgovarao sa trojicom ili četvoricom njih. Po njegovim rečima, 90 posto teritorijalaca i dobrovoljaca je bilo uniformisano, dok su neki imali civilne jakne, vojničke kape, a jedan je nosio i šubaru. Istakao je da su nakon pola sata u hangar došle tri, četiri osobe, od kojih je jedna mlađa, koja je imala 20-ak godina, prišla jednom zarobljeniku i pitala: «zašto si mi ubio brata», nakon čega ga je udarila nogom u grudi i otišla. Po njegovim rečima, izvan hangara se čula u daljini pucnjava, ali se tada stalno pucalo i šenlučilo. Svedok Petković je potom naglasio da su Miljić i on davali neko obezbeđenje i da je on video izvođenje jedne ili dve grupe od 8 do 10 zarobljenika iz hangara, za koje ne zna gde su odvedeni, a čuo je da će se traktorskom prikolicom prevesti do nekog drugog hanagara. Svedok je istakao da su zarobljenici izlazili jedan za drugim i dodao da je po njih došla grupa lica koja se do tada nije pojavljivala u hangaru. Po svedokovom mišljenju, zarobljenici nisu odvođeni po spisku, pošto je popis bio još uvek u toku. U tom periodu je neko došao i preneo im informaciju da je kapetan rekao da se povuku. Svedok je istakao da u periodu kada su oni bili u hangaru nije bilo aktivnih vojnika, niti oficira, ali je možda bilo vojnih policajaca. Svedok Petković je istakao da je pucnjavu čuo sa udaljenosti od 200 do 300 metara od hangara, da je bilo nekoliko pojedinačnih pucnjeva, ali da na to nije obratio pažnju. Prilikom izlaska iz hangara, Petković je na 10-ak metara od ulaza video prazan traktor s prikolicom. Pored toga, svedok je istakao da sa njim niko nikada nije razgovarao o događajima na Ovčari.

Zapažanja promatrača:

Tokom protekla četiri dana suđenja sudska straža je usmeravala posmatrače na galeriju, insistirajući da posmatrači ne smeju sedeti u samoj sudnici. Kao razlog, oni su naveli da je Nataša Kandić tražila da svi iz Hrvatske budu na galeriji, a naknadno smo saznali i da su se članovi porodica optuženih žalili da ih novinari uznemiravaju. Ročište koje je održano 26. januara 2005. godine, kada je svedočio Aleksandar Vasiljević, pratili su sa galerije i branioci haških optuženika Mrkšića, Radića i Šljivančanina. Iako su sve vreme veoma glasno komentarisali iskaz svedoka, sudska straža nije reagovala.

Porodice oštećenih veoma su teško podnele dugotrajno saslušavanje svedoka Aleksandra Vasiljevića od strane optuženoga Vujanovića.

Glavni pretres: 9. 10. februar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok dr. Ranka Krunić Protić, fizijatar, je na početku istakla da je u novembru 1991. godine radila u Selters banji u Mladenovcu pri Institutu za rehabilitaciju. Po njenim rečima, u ovu banju se smeštaju bolesnici kojima je potreban odgovarajući rehabilitacioni tretman, a ona je radila u delu u kojem su bili smešteni bolesnici u lakšem stanju. Nakon što joj je predočena otpusna lista optuženog Zlatar Vuje, Krunić-Protić je potvrdila da se na njoj nalazi njen potpis, da su tako u to vreme izgledali formulari za otpusne liste i dodala da se ne seća konkretno slučaja optuženog Zlatar Vuje. Svedok je potom istakla da je to jedina dokumentacija optuženog iz Selters banje, pošto je banja kasnije poplavljena. Svedok je dodala da je uz otpusnu listu je trebalo da bude i prateća dokumentacija. Po njenim rečima, optuženi se verovatno nalazio na trećem spratu, s obzirom da je bio pokretan i sa štakom. Svedok Krunić-Protić je rekla da su se pacijenti mogli primiti i drugih dana, pored cetvrtka, ukoliko je postojalo slobodno mesto i naznačila da je moguće da je optuženi primljen 18. novembra 1991. godine. Ona je potom naglasila da nije bilo moguće da u dukumentima piše da je prijem bio u ponedeljak, a da je u stvarnosti pacijent primljen u četvrtak. Po njenim rečima, pacijenti su mogli izlaziti za vikend, ali su se morali pojaviti na viziti u nedelju uveče. Nakon što joj je predočena tvrdnja optuženog da mu je nakon nekoliko dana boravka u banji pukla rana, pa je na jedan dan vraćen na VMA, Krunić-Protić je rekla da je teorijski to moguće i dodala da se iz nalaza optuženog vidi da je rana curila i da je postojala mogućnost da on zbog toga ode na dodatnu obradu. Svedok Krunić-Protić istakla je da je režim poseta u banji bio veoma fleksibilan. Objašnjavajući kako je došlo do toga da svedoči, ona je rekla da ju je pozvao advokat Zlatar Vuje. Po njenim rečima, otpusnu listu za optuženog je ona uradila, a potpisivala ju je zajedno sa šefom odeljenja i šefom bolnice. Ona je istakla da je moguće da je oba potpisa na otpusnoj listi optuženog stavio dr.Uljarević. Po njenim rečima, pacijenti su mogli da napuste banju, ukoiko su morali nešto da kupe, ili da odu na poštu, ali samo u krugu od 1 km. Svedok Bogdan Miljanović je na pocetku rekao da je tokom borbi u Vukovaru bio pri kuhinji na Petrovoj gori. Po njegovim rečima, on je nosio uniformu i imao automatsku pušku, a pretpostavljeni mu je bio Pero Miljanović. On je potom rekao da nije učestvovao u borbama i dodao da poznaje sve optužene. Svedok je naglasio da mu je optuženi Vujo bio prvi komšija, koji je živeo preko puta njegove kuće. Vujo je po njegovim rečima ranjen krajem oktobra 1991. godine, a vratio sa lečenja par dana pre Nove godine. On je naglasio da je Vujo bio prvo u Beogradu na lečenju, a potom u banji. Kada ga je video

pred Novu godinu, optuženi je hodao uz pomoć dve štake. U nastavku svedočenja Miljanović je rekao da je pre ranjavanja optuženog Zlatar Vuja viđao svaki dan. Svedok je potom izjavio da je za događaje na Ovčari čuo znatno kasnije. Nakon što mu je predočen deo iskaza optuženog Vuja iz istrage u kojem je rekao da je u decembru 1991. godine išao bez štaka, svedok je ostao pri svojim navodima da je optuženog video sa štakama.

Svedok Stevan Kovačević je na početku rekao da poznaje neke od optuženih, a da najbolje poznaje Zlatar Vuju sa kojim je bio komšija. Po njegovim rečima, on je po povratku u Vukovar saznao od brata optuženog Vuje da je optuženi ranjen 30. oktobra 1991. godine. Svedok je istakao da je optuženog po prvi put nakon ovog saznanja video nekoliko meseci kasnije. Govoreći o događajima na Ovčari, svedok je istakao da mu je nakon tri -četiri dana jedan vojnik rekao da se tamo desilo nešto strašno, a detalje je čuo nakon dva, tri meseca. On je na kraju naglasio da je tom prilikom čuo da je vojska na Ovčari pobila Hrvate iz bolnice, koji su se preobukli u lekarske uniforme.

Glavni pretres: 9. 11. februar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

Svedok Đorđe Veličković je na početku rekao da od optuženih poznaje samo Slobodana Katića. Po njegovim rečima, on se sam ponudio Katićevoj supruzi da svedoči kada je saznao da je ovaj optužen, pošto je optuženi bio kod njega na krsnoj slavi te 1991. godine. Veličković je istakao da je njegova slava Sveti Aranđel 21. novembra, koju je 1991. godine slavio u svom restoranu sa 40 – 50 gostiju. Svedok je naglasio da je optuženi Katić došao kod njega 20. novembra oko 12:00 sati sa dvojicom ljudi u maskirnim uniformama sanitetskim vozilom vukovarske registracije. Ostali su zajedno celu noć, a sutradan ujutro je došao sveštenik da preseče slavski kolač. Dvojica uniformisanih, koja su došla sa Katićem, su toga dana otišla, a optuženi je ostao sa njim i ceo taj dan. Svedok je istakao da ne zna odakle je došao Katić kod njega, kao što ne zna ni kuda je posle otišao. Po njegovim rečima, optuženi nikada više nije dolazio kod njega na slavu, a seća se da ga je sreo 1995. ili 1996. godine pred zgradom zemunske opštine. Opisujući izgled optuženog, svedok je rekao da je Katić na glavi imao beretku, da je nosio maskirnu uniformu, da je imao malo dužu kosu i da se nije brijao par dana. Po njegovim rečima, optuženi je ranije dolazio jednom ili dva puta nedeljno na piće i kafu. Veličković je potom rekao da je zajedno sa optuženim gledao 20. novembra uveče TV emisiju o oslobođenju Vukovara i da mu je tom prilikom Katić rekao: «bolje da ništa ne pričam šta je sve tamo bilo». Veličković je naglasio da je tokom noći 20. na 21. novembra sa Katićem i njim bilo između 10 i 15 prijatelja, Mihajlović Beli, Damjanović i dr., a da je njegova supruga otišla.

Svedok Živko Naić je na početku istakao da optuženog Katića poznaje od malena, da je odrastao uz njega i da su stanovali ulaz do ulaza. Po njegovim rečima, on je u vreme rata 1991. godine imao 16 godina i išao je u srednju školu «Zmaj», ali je u vreme kritičnog događaja (od 18. do 22. novembra) bio izbačen iz škole, tako da uopšte nije išao na nastavu. Naić je istakao da taj period pamti po oslobođenju Vukovara i po tome što se optuženi Katić tada vratio u Zemun. U daljem svedočenju Naic je izjavio da je Katić

došao kombijem i da su zajedno otišli kod auto mehaničara. Po njegovim rečima, optuženi je sa Mićom Slonom 19. i 20. novembra išao u posetu «malom Džou» u bolnicu. Nakon posete 20. novembra, vratili su se u Zemun, a potom su Mića i Katić ostavili svedoka i otišli. Svedok je rekao da je Katić tada bio u maskirnoj uniformi, da je imao beretku, da mu je kosa bila malo zapuštenija i da je bio neobrijan. Po njegovim rečima, 18. na 19. novembar optuženi i on su bili u Katićevoj kući, gde su gledali emisiju o padu Vukovara. On je dalje istakao da se sa Mićom i Katićem rastao u Zemunu 20. novembra oko podne i da se nakon toga sa Katićem video idućeg dana popodne. Po njegovim rečima, Katić je tada bio mamuran, rekao je svedoku da je bio u kafani i spominjao je neku slavu. Dodao je da se Katić zajedno sa Bakićem 22. novembra vratio u Vukovar.


Svedok Branislav Preljić je na početku istakao da je u periodu borbenih dejstava u Vukovaru bio novinar “Politike ekspres”. Po rečima Preljica, njegov kolega Jovan Dulović je imao dozvole za ulazak u Vukovar, pošto je bio izveštač. Svedok je istakao da je Dulović u novembru 1991. godine pitao ko ima vozačku dozvolu, s obzirom da je trebalo da ide u Vukovar, i on je krenuo sa njim. U Vukovaru su se zadržali četiri do pet dana i bili su smešteni u kući porodice Pajić ili Pejić. Preljić je potom rekao da je Dulović poznavao dosta ljudi i dobrovoljaca i naglasio da su jednog jutra automobilom otišli do bolnice, gde je bio i Šljivančanin, koji nije dopustio ulazak u bolnicu. Po njegovim rečima, tamo je bilo puno ljudi i pripadnika JNA, a on je video da ljudi izlaze iz bolnice i ulaze u autobus. Svedok je potom rekao da je Dulović uzimao izjave od teritorijalaca i pripadnika JNA i dodao da su se tih dana po Vukovaru širile svakakve informacije. Jednog jutra, možda dva dana nakon odlaska do bolnice, Dulović je razgovarao sa ljudima i u jednom trenutku se zaplakao i rekao:«nešto se strašno dogodilo na nekoj Ovčari». Po svedokovim rečima, on je o događajima na Ovčari saznao iz medija, pošto u Vukovaru tih dana nije bilo puno razgovora, niti detalja o tome šta se tamo dešavalo. Svedok Preljić je istakao da se seća da je Dulović razgovarao sa nekim ljudima, ali je on sedeo na udaljenosti od dva metra i nije čuo taj razgovor. Svedoku je predočeno da je Dulović rekao da je o događajima na Ovčaru razgovarao u štabu kapetana Radića, koji se nalazio u kući preko puta kuće u kojoj su bili smešteni, i da je njemu i Duloviću o tome detaljno pričala izvesna dobrovoljka Dragica. Svedok Preljić je nakon ovoga izjavio da se seća da su se u kući preko puta okupljali i dobrovoljci i vojnici, da je tu bilo priča sa ratišta, ali se ne seća da se razgovaralo o Ovčari. Seća se da je Dulović razgovarao sa jednom ženom u uniformi, da je koristio beležnicu, ali se ne seća detalja, pošto nije čuo razgovor. Svedok je izjavio da nije razumeo kako se nešto tako moglo dogoditi na Ovčari pored prisutnosti JNA i dodao da u nešto tako nije mogao verovati. Po njegovim rečima, on je u Radićevom štabu čuo komentar «šta uradiše!». Preljić je naglasio da se iz tog vremena jedino seća Stanka, koji je nosio šešir sa obodom i u čijoj je kući bio Radićev štab. Međutim, svedok nije prepoznao optuženog Vujanovića. Svedok je potom naglasio da se seća nadimka “Štuka” i da misli da ga je Dulović upoznao sa tim mladićem, koji je po njegovom mišljenju bio u grupi dobrovoljaca. Na kraju, svedok je istakao da se seća i Stankove supruge, optužene Nade Kalabe, koja, po njegovim rečima, nije nosila oružje.

Svedok Tomislav Peternek je na početku stavio primedbu da nije primereno pozivati novinara za svedoka, da je on sada došao dobrovoljno, ali da se idući put neće odazvati pozivu suda i da će doći jedino uz privođenje. Svedok Peternek je izjavio da na svu sreću nije bio sa Dulovićem. On je bio fotograf i nije slušao ono što se priča, već je samo fotografisao. On je istakao da je 18. novembra 1991. godine zajedno sa Novakom iz “Politike”otišao na Ovčaru, pošto je saznao da se vode pregovori o predaji. Tamo su sa desne strane videli hangar, dok su sa leve strane bili pregovori o predaji. Svedok je kasnije pokazao fotografiju koju je napravio tamo, a na kojoj se vidi kolona i odlaganje oružja. Svedok je potom naglasio da je prvi ušao u bolnicu, gde je napravio više fotografija i dodao da se tamo zadržao celo prepodne. Po njegovim rečima, on je u bolonicu išao zajedno sa Živkovićem i tamo je video dosta oficira i vojnika. On je u Vukovaru bio od početka borbi i upoznao je mnoge borce po nadimicima. Naveo je nadimke: Đani, Kina, Kameni, Ceca, Topola i Cetinje. Po njegovim rečima, dobrovoljačke jedinice su bile pod komandom Gardijske brigade i on poseduje njihove snimke u svojoj dokumentaciji. Nakon predočavanja Dulovićevog iskaza da su svedok i on spavali zajedno u jednoj kući i da je Topola tu pričao šta se dešavalo prethodne noći na Ovčari, svedok Peternek je rekao da je to laž i da pred njim nisu pričali o događajima na Ovčari. Petrenek je odbijao da preda fotografije boraca koja je slikao, kako bi se prikazale na dokument kameri, i pozvao predsednika veca da dođe u njegov atelje i pogleda te slike. Kao razlog tome svedok je naveo da su lica sa fotografija za njega nacionalni heroji. Međutim, Peternek je kasnije ipak dopustio da se neke fotografije prikažu. U nastavku svedočenja, Peternek je istakao da je poznavao Štuku koji je bio aktivni vojnik Gardijske brigade JNA. Na pitanje koga poznaje iz Vukovara iz tog perioda svedok Peternek je istakao da poznaje Kamenog, Stanka i njegovu suprugu Nadu, Miroljuba Vujovića i Katića. On je potom naglasio da o događajima na Ovčari nije imao nikakva saznanja i dodao da je po prvi put čuo da se tamo nešto desilo u vreme Klajna, ali nije saznao niti ko je ubijen, niti ko je ubijao. Po njegovim rečima, on nije u zavadi sa Jovanom Dulovićem, ali mu se ne sviđa da neko pravi popularnost na tuđim mukama. Na kraju, Peternek je istakao da je protiv toga da se njegove fotografije koriste, dok se ne razjasni da li novinar mora da svedoči.


Svedok Ilija Dujaković je na početku rekao da je kao pripadnik III čete Gardijske brigade JNA, kojom je komandovao kapetan Radić, došao u Vukovar 30. septembra 1991. godine. Pošto su pripadnici jedinice bili raspoređeni po kućama, on je bio raspoređen u kuću optuženog Vuje Zlatara sve do 24. novembra 1991. godine kada su se vratili u Beograd. Dujaković je istakao da poznaje Štuku, sa kojim je bio u istoj jedinici, i dodao da su u Vukovar došli zajedno. Međutim, nisu se viđali, pošto su bili raspoređeni na različitim stranama. Po njegovim rečima, Štuka je imao automatsko naoružanje, SMB uniformu, s tim je nosio i šarenu uniformu. Svedok Dujaković je istakao da je bio prisutan kada je optuženi Vujo ranjen 29., 30. ili 31. oktobra i dodao dam u je poznato da je odmah prebačen u Negoslavce. Po njegovim rečima, on je optuženog idući put video 19. decembra 1991. godine u Beogradu, kada ga je optuženi obišao. Tom prilikom, Zlatar Vujo je hodao uz pomoć dve štake i rekao je svedoku da je bio u banji. Nakon što mu je

predočen deo iskaza prvog svedoka saradnika, u kojem je ovaj rekao da je Dujaković bio u dobrim odnosima sa oficirom Markom Marićem, on je pojasnio da se radi o poznaniku njegovog oca, koji mu je pomogao da dobije odsustvo tokom služenja vojnog roka na Topčideru. U daljem toku svedočenja Dujaković je izjavio da ne zna kada su prestale borbe u Vukovaru, da nikada nije bio na Ovčari i da je za događaje na njoj čuo u Srbiji.

Svedok Mirko Ljubišić je na početku rekao da se u Vukovar vratio iz Borova sela zajedno sa optuženim Atanasijevićem 12. novembra 1991. godine. Iako je prvobitno raspoređen kod Zjaje Murisa, prebačen je kod Lančužanina, gde je zadužio oružje. Po njegovim rečima, on je za pad Vukovara saznao pri povratku iz Petrovca 18. novembra 1991. godine, odakle se vraćao zajedno sa Cecom, Kinom i Kamenim. Opisujući šta se se dešavalo 19. novembra, svedok Ljubišić je istakao da je tražio roditelje i da je otišao do bolnice oko 7:30 sati, gde se zadržao 10 – 15 minuta. Pošto je čuo da su mu roditelji na Lušcu i dobio od Peterneka džip, otišao je tamo da ih potraži. Nakon što se vratio u komandu, optuženi Lančužanin ga je poslao da pronađe automobile za potrebe jedinice, pošto su čuli da su se Hrvati predali i da su doveženi automobili na Ovčaru ili Jakubovac. Ljubišić je zajedno sa tri osobe oko 16:15 sati otišao u Negoslavce, a odatle na Ovčaru, gde je za potrebe jedinice uzeo jednog plavog Yuga i smeđi kombi. Po njegovim rečima, pred hangarom je bilo oko 40 vojnih policajaca, dok su u hangaru bili zarobljenici, pripadnici ZNG koje je većinom poznavao. Svedok je istakao da mu je dozvoljeno da uđe u hangar bez oružja i dodao da je razgovarao sa zarobljenicima. Uz odobrenje oficira izveo iz hangara oca Stjepana Gunčevića i dodao da je pored njega među zarobljenicima prepoznao Čakalića, Karlovića, Perkovića i Čaletu. Po njegovim rečima, pričalo se da će zarobljenici biti odatle prebačeni u Sremsku Mitrovicu. Svedok Ljubišić je naglasio da je optuženi Vujović izveo Perkovića iz hangara i rekao Ivankoviću da ljude koji su izvedeni odveze na Velepromet gde je sigurnije. On je istakao da je sa leve strane hangara stajalo 60 – 100 ljudi u maskirnim uniformama koje nije poznavao. Nakon izvesnog vremena došli su optuženi Lančužanin, Milojević, Ljuboja i Dragović, a svedok ih je upitao da li se može vratiti u Vukovar. Ljubišić je istakao da je optuženi Vujanović tražio da se još neki zarobljenici odvezu na Velepromet i da je izveo dvojicu zarobljenika iz hangara, dok je Lančužanin izveo Čaletu i još dve osobe. Po njegovim rečima, ispred hangara je bio traktor sa prikolicom u koju su ušli izvedeni zarobljenici, a on je pomislio da su krenuli za Vukovar. Optuženi Lančužanin, Milojević, Ljuboja i Dragović su zajedno sa svedokom krenuli za traktorom, a nakon toga je traktor naglo skrenuo. Po njegovim rečima, njihovo vozilo se zaglibilo u blatu i pošto nisu uspevali da ga izvuku, on je sa Dragovićem ili Kinezom krenuo za njim. Nakon što su čuli rafalnu paljbu, vratili su se do automobila, uspeli da ga izvade iz blata i potom se vrate u Vukovar. Kada su u povratku došli do hangara, Kameni je rekao da ne želi da učestvuje u tome. Ljubišić je istakao da se tek kasnije čulo da su neki stradali na Ovčari. Svedok Ljubišić je napomenuo da je u hangaru među zarobljenicima video Krešića, koji je imao zavijenu glavu, Gudelja, kojem je bila zavijena ruka i dve osobe sa štakama. Po njegovim rečima, u hangaru su bili pripadnici vojne policije, a on je od nekih zarobljenika čuo da je bilo batina «po dupetu i leđima». On je dodao da su u hangar kasnije ušli dobrovoljci, ali ne iz njegove čete, i da su tukli jednog zarobljenika štakom sve dok to nije zaustavio vojni policajac. Po njegovim rečima, vojni policajci su ostali u hangaru i nakon odlaska traktora. Svedok je potom istakao da su Lančužanin, Milojević, Ljuboja i Dragović došli na Ovčaru oko

17,30 ili 17, 45 sati. Istakao je da da ne zna odakle je Lančužanin došao na Ovčaru, ali da je siguran da mu je tog dana oko 11, ili 11:30 sati izdao naređenje da nađe automobile.


Svedok Dušanka Katić, kojoj je optuženi Vujo Zlatar brat od ujaka, na početku svog izlaganja istakla je da je u jesen 1991. godine živela u Rušnju kod Beograda i da ju je 30. oktobra 1991. godine pozvala sestra Zlatar Vuje da sa njom ode na VMA, pošto je Vujo ranjen. Ona je naglasila da se seća tog datuma po slavi Sveti Luka. Po njenim rečima, ona je optuženog posećivala na VMA skoro svakog dana do 18. novembra 1991. godine, kada je prebačen u banju kod Mladenovca. Katić je istakla da je optuženog posetila u banji po prvi put 19. novembra 1991. godine, a po drugi put 21. novembra, kada je otišla zajedno sa ocem. Pred sam kraj rehabilitacije optuženi je, po njenim rečima, dolazio na vikende kod njih. Istakla je da je prilikom prve posete u banji optuženi ležao i da se nije osećao dobro. Ona je istakla da su ona i suprug otišli po optuženog prilikom njegovog izlaska iz banje i dodala da je ona preuzela otpusnu listu. Po njenim rečima, optuženi se prvih dana po odlasku u banju veoma teško kretao, uz pomoć dve štake, a kasnije je išao s jednom. Katić je istakla da se optuženi posle Nove godine vratio iz Rušnja u Vukovar.

Svedok Rade Samardžija, otac prethodnog svedoka Dušanke Katić, je na početku rekao da je 1991. godine živeo u Rušnju kod Beograda. On je naglasio da u jesen 1991. godine optuženi Vujo Zlatar nije dolazio kod njih i dodao da zna da je optuženi ranjen 30. oktobra 1991. godine. Po svedokovim rečima, optuženi je bio na VMA sve do18. novembra 1991. godine, kada je prebačen u Selters banju kod Mladenovca, a svedok ga je tokom boravka na VMA obilazio skoro svakog dana. Sutradan, 19. novembra svedok je zajedno sa ćerkom Dušankom otišao u posetu Vuji u banju. Nakon ovoga, idući put je obišao optuženog 21. novembra, kada mu je odneo sve što je naručio. Po njegovim rečima, Vujo se tada nije mogao kretati. Samardžija je istakao da je često odlazio u posete optuženom i dodao da se njegova kćerka obično zadržavala duže, pošto je bila emotivno vezana za optuženog još od detinjstva. U nastavku svedočenja, Samardžija je, iako je bio nesiguran, rekao da je optuženi izašao iz banje 18. decembra 1991. godine. Po njegovim rečima, 19. novembra, prilikom prve posete u banji, optuženi je ležao, a noga mu je bila zavijena. Nakon toga, svedok je napomenuo da se stanje optuženog vremenom poboljšavalo, ali se dešavalo da rana prokrvari, što se i desilo prvih dana u banji. On je dodao da mu je optuženi ispričao da je zbog krvarenja rane morao ići na VMA. Na kraju, svedok je napomenuo da je optuženi Vujo obilazio vojnika Dujakovića u Beogradu i dodao da je optuženog u posetu odvezao njegov zet.

Svedok Mile Nišević je na početku istakao da je optuženog Zlatar Vuju upoznao u banji u Mladenovcu. On je naglasio da je poznavao oca optuženog Bogdana iz perioda kada je Bogdan živeo na Kordunu. Objašnjavajući kako je saznao da se optuženi nalazi u banji, Nišević je rekao da živi u Mladenovcu, da su tu dolazili autobusi sa Korduna i da je on od Pere Stanojevića čuo da je optuženi ZlatarVujo u Mladenovcu. Po njegovim rečima, Pero ga je odveo kod optuženog na III sprat i upoznao ga sa njim. Optuženi mu je rekao da je u banji od 18. novembra 1991. godine. Po njegovim rečima, on je kod optuženog navraćao

često, skoro svake večeri kada završi s poslom. U nastavku svedočenja, Nišević je istakao da je optuženi kada ga je video po prvi put ležao, dok je nakon dva dana takođe ležao u sobi, a imao je i dve štake. Po njegovim rečima, Vujo je nosio pidžamu i gore je imao džemper, a kasnije je nosio rolku i trenerku. Nakon pet, šest dana optuženi je mogao polako sa štakom izlaziti do lifta. Svedok je potom istakao da je poslednji put video optuženog Vuja 15. ili 16. decembra 1991. godine, kada mu je optuženi rekao da uskoro izlazi. Na kraju, Nišević je istakao da je svedoke Radeta Samardžiju i Dušanku Katić upoznao u banji i dodao da ga je pokojni brat optuženog Vuje pozvao i pitao da li bi svedočio u ovom slučaju.


Svedok Nebojša Petković je na početku rekao da je u jesen 1991. godine bio mobilisan u jedinicu, kojom je komandovao kapetan Velimir Telalović. Svedok je istakao da je imao čin vodnika i dodao da je u njegovom vodu bilo 32 osobe. Po njegovim rečima, oni su u Vukovar došli oko 10 novembra 1991. godine, a nakon 10-ak dana su prebačeni na Ovčaru, gde su bili smešteni u zgradi svinjogojstva koja je bila udaljena više od 300 metara od hangara. Petković je istakao da nisu smeli da se kreću i dodao da nije čuo za smeštaj civila u hangaru, već je viđao samo one koji su dolazili na farmu. Nakon toga, svedok je istakao da ne zna ništa o događajima na Ovčari. Nakon što mu je predočeno da je u istrazi rekao da je jedne noći na Ovčaru dovežena grupa zarobljenika, da obezbeđenje, u kojem su bili naoružani ljudi sa bradama, nije dozvoljavalo prilaz rezervnim starešinama, da su im rekli da se ne pojavljuju do ujutro i da vojska treba da radi svoj posao, a oni će svoj, svedok je napomenuo da se ne seća da je ikada dao takvu izjavu. Svedok Petković je rekao da su oni na Ovčari boravili 20-ak dana i da je on za zločin na Ovčari saznao iz medija nekoliko meseci nakon povratka iz Vukovara.

Svedok Zoran Krstić je na početku rekao da je u jesen 1991. godine mobilisan u jedinicu PVO, u sastavu kragujevačke brigade JNA i dodao da je je bio nišandžija na topovima 20/3. Po njegovim rečima, on nije imao nikakav čin i bio je kod Petkovića u vodu na prvom topu. Nakon desetak dana boravka u Vukovaru, jedinica je prebačena na Ovčaru gde su se zadržali manje od 15 dana. Po njegovim rečima, nije bilo hangara u blizini njihovog položaja, a jedini ljudi koje su viđali na Ovčari su bili radnici sa farme. Svedok je istakao da je tokom jednog celog dana i noći čuo rad neke mašine, bagera, iza njihovog položaja u polju. Pored toga, tada je čuo i rafalne pucnje, što mu je ostalo kao noćna mora. Svedok je potom potvrdio deo iskaza koji je dao pred istražnim sudijom kada je rekao da je za vreme njegove smene na straži čuo rafalnu paljbu, a potom i pojedinačnu. Po njegovim rečima, dan nakon toga su vojnici iz njegove jedinice pričali da nema ljudi koji su bili u nekom hangaru i da su to uradili dobrovoljci. Svedok je istakao da je pre nego što je čuo rad mašine i rafalnu paljbu video da su kamionima dovezeni ljudi, koji su potom ulazili u autobuse. Po njegovim rečima, prvo su dovežene žene i deca, a potom i zarobljenici, a on je čuo da su sa Ovčare prebačeni u Sremsku Mitrovicu. Nakon što mu je sudija Krstajić predočio deo njegovog iskaza iz istrage u kojem je rekao da je viđao naoružane teritorijalce, koji su se «tu motali». Svedok Krstić je rekao da su svaki dan dolazili ljudi koje nije poznavao i koji nisu bili u njihovoj jedinici.


Svedok Lazar Savić je na početku rekao je da je u jesen 1991. godine bio u kasarni u Vukovaru, pošto je njegova kuća bila preko puta i pošto se u njoj osećao nesigurno. On je istakao da mu je nakon dolaska Gardijske brigade Srećko Borisavljević bio neposredni starešina. On je potom rekao da je Vukovar 19. novembra oslobođen od Hrvata, a da se Gardijska brigade vratila za Vukovar 24. novembra. Savić je istakao da nema nikakvih saznanja o evakuaciji bolnice i dodao da je u kasarni video autobuse i prepoznao dr. Njavru i dr. Vesnu Bosanac, koje je čuvao Karanfilov. Po njegovim rečima, on je video četiri ili pet autobusa sa civilnim tablicama, u kojima je bilo po 10 do 20 ljudi. Te ljude su čuvali vojni policajci i niko nije mogao prići autobusima. On je istakao da kod kasarne tom prilikom nije bilo nikakvih problema i dodao da se ne seća da je tamo video bilo koga od optuženih. U nastavku svedočenja, Savić je istakao da je za događaje na Ovčari čuo u periodu kad se počeo obnavljati Vukovar i dodao da se pričalo kako su «potučeni neki Hrvati na Ovčari». Svedok je potvrdio deo svog iskaza radnicima UBPOK, u kojem je rekao da je čuo da su optuženi Vujović i Vujanović, Boro Krajišnik i Topola ubijali ljude na Ovčari, i dodao da je to pričao ceo Vukovar. U nastavku svedočenja rekao je da je pored Karanfilova oko autobusa u kasarni video Šljivančanina, Lukića i Bajića, koji su bili na svom komandnom mestu. Svedok je napomenuo da je prilikom ispitivanja od strane radnika UBPOK u Šidu bilo povišenih tonova, ali nije bilo fizičkog pritiska. Po njegovim rečima, oni su ga pitali kako se seća šta su Hrvati radili Srbima, a ne seća se šta su Srbi radili Hrvatima.

Svedok Mioljub Dačić je na početku rekao je da je tokom borbi u Vukovaru bio u sastavu 80. motorizovane kragujevačke brigade u činu rezervnog kapetana I klase. Po njegovim rečima, on je na Ovčari bio dva puta Prvi put je zajedno sa 10-ak vojnika i oficira čuvao zarobljenike, pripadnike ZNG, koji su idućeg dana odveženi autobusima za Sremsku Mitrovicu. Svedok Dačić je po drugi put bio na Ovčari zajedno sa Bukićem par dana kasnije, kad je došla nova grupa zarobljenika. Kada su došli bio je mrak, a Bukić se nekom javio i rečeno im je da tu sačekaju. Pošto su stajali dva sata i nisu dobili nikakvo zaduženje, odlučili su da se vrate u Negoslavce. Svedok je istakao da se ne seća da je na Ovčari video Vezmarovića, komandira čete vojne policije njegove brigade, i Vojinovića, komandanta brigade. Opisujući situaciju u hangaru, Dačić je istakao da nije bilo svetla i da je neko vozilo osvetljavalo unutrašnjost. Zarobljenici su u hangaru bili smešteni iza konopca, a neki od njih su bili u zavojima. Pored toga, neki su imali civilnu, a neki vojnu odeću. Sa druge strane, bilo je vojnika, koji su bili naoružani i različito obučeni. Po njegovim rečima, vojnici su razgovarali pojedinačno sa zarobljenicima. Dačić je istakao da je još video i traktor bez prikolice koji je stajao napolju, na kanalu za popravljanje. Svedok je potom istakao da Jana Marčeka, komandanta LAD PVO nije vidio u hangaru. On je potom naglasio da je nakon tri dana čuo da su streljani zarobljenici sa Ovčare.

Branioci su izneli svoje dokazne predloge i to da se pribave izveštaji i naredbe komande Gardijske brigade; da se saslušaju svedoci Slobodan Hranj, Željko Milovanović, Radojka Vučković, Branka Bančević i Vilem Karlović [pripadnik MUP Hravtske koga je neko od

Srba izveo sa Ovčare]; da se od ekspertske Komisije UN zatraže nalazi iz tima forenzičara, koji je bio na Ovčaru 1993. godine, da se pribavi spis Županijskog suda u Osijeku br. K-1/94, optuženi Vuletić Ivica, koji osuđen na 20 godina zbog ubijanja 50 do 250 osoba, kao i da se pozovu u svojstvu svedoka: Tomislav Merčep i Marin Vidić; da se pročita iskaz svedoka Vilema Karlovića, koji poseduje MUP RH u Vinkovcima, i pribavlanje video kasete, ukoiko postoji, sa snimcima masakra na Ovčari.

Glavni pretres: 19. april 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

U nastavku dokaznog postupka, saslušani su svedoci Milovan Miladinović i Milivoj Vukić. Pre početka saslušanja, sudija Krstajić ih je upozorio na prava i dužnosti svedoka.

Svedok Milovan Miladinović je na početku rekao da je u jesen 1991. godine pripadao Lakom divizionu PVO i da je n jegova jedinica u novembru 1991. godine došla u Negoslavce. Svedok je istakao da ne zna tačno kada su prestale borbe u Vukovaru i dodao da je jedna jedinica, odnosno jedna baterija prebačena na Ovčaru. Po njegovim rečima, on je na Ovčari bio zajedno sa Janom Marčekom, komadantom diviziona. Tamo su bili smešteni u jednoj zidanoj kući, levo, prema Svinjarevcima. Na pitanje, da li je video nešto karakteristično tih dana, svedok je rekao da je video jedan broj ljudi, koji su se predali. Po njegovim rečima, on je video kada su ti ljudi dovoženi autobusima, kolima i kamionima. Miladinović je rekao da je na jednom obližnjem platou video da su teritorijalci, ili ne zna ko, ispitivali te ljude gde će ko ići, a da su neki od njih odgovoarali da će ići u druge delove Republike Hrvatske, dok su se neki izjasnili da žele ići u Srbiju. Posle 2 – 3 dana svedok je video par autobusa punih ljudi koji su želeli ići u druge delove Republike Hrvatske, koje hrvatska strana nije prihvatila i koji su ponovo vraćeni na taj obližnji plato na Ovčari. Rekao je da je zapamtio jednu ženu koja je tražila pomoć lekara, pošto joj je dete alergično na penicilin. Za tu grupu ljudi, svedok je rekao da su prespavali u autobusima, a idućeg jutra su dobili doručak, nakon čega su oko 7 ili 8 sati ujutro otišli prema hrvatskoj teritoriji. U nastavku svedočenja, Miladinović je istakao da se seća dva autobusa puna ljudi, koji su došli u poslepodnevnim satima. Po njegvoim rečima, ti ljudi su smešteni u hangar preko puta, koji je bio udaljen 100 – 200 metara od njihovog položaja. Svedok nije mogao da se seti da li su autobusi bili vojni ili civilni. Rekao je da su pored ljudi koji su izlazile iz autobusa, bile osobe u nestandardnim uniformama, koji su ih usmeravali da uđu u hangar. Svedok je rekao da u hangaru nije bio, da je došao najviše do 30 – 40 m od hangara, nije video puno. Rekao je da je video da su od ljudi, koji su ulazili u hangar, uzimane isprave, da su iz džepova vadili stvari. Osobe, koje su pratile zarobljenike, bile su naoružane. Rekao je da je od te grupe zarobljenika, koji su dovezeni na Ovčaru, 3 – 4 bilo smešteno kod njih, rečeno je da sačekaju da će neko doći po njih. Jedan mladić je rekao da je vozio sanitet, jedna žena je bila, profesor, jedan čovjek iz bolnice, koji je rekao da mu je sin u JNA. Svedok je rekao da je primetio da troje ljudi ne rado komunicira sa tim mladićem i da su se pomalo odvojeno držali od njega. Rekao je da se videlo da su tih troje ljudi bili bolesni. Rekao je da su ti ljudi kod njih dovedeni poslije ručka, da se toga seća. Po te ljude je došao jedan teritorijalac, niži od njega, s bradom, i odvezao ih u Vukovar. Svedok je rekao da ih je Marček vratio kad

je video ljude oko hangara. Na pitanje da li je poznavao komandanta Vojinovića, svedok je rekao da ga je poznavao, da nije video da li je on nekoga sprečio da ne tuku zarobljenike. Rekao je da ga je kratko video, možda na 5 do 10 minuta, kad su zarobljenici izlazili iz autobusa. Svedok je rekao da se seća da mu je neko rekao da je neko od pisara, njihovih vojnika, popisivao ljude u hangaru. Rekao je da je na njihovom komandnom mestu, ujutro, na stolu, video taj spisak. Kad je, mesec dva kasnije, bio na vojnoj vježbi u Kragujevcu, pokušao je u arhivi njihove jedinice naći spisak ali ga nije našao. Svedok je rekao da se seća jedne scene, koja mu se urezala u pamćenje, a to je jedna žena koja je stajala u grupi civila koja se tu naglo našla. Čuo je jednu rečenicu koju je ta žena rekla osobi, koja je, po njegovom mišljenju, izašla iz autobusa: «Božo, gde će ti duša!» Svedok je rekao da je za streljanje čuo drugo jutro, da je odmah potom otišao kod Vojinovića u štab i tražio da njegove ljude maknu sa Ovčare. Kad se vratio već je Jan Marček pripremio vojsku za povlačenje. Svedok je rekao da je Jan Marček malo preterivao s disciplinom, da je rezervistima bilo najvažnije da «sačuvaju živu glavu».

Svedok Milivoj Vukić, poznat pod nadimkom „najstor Mile“, rekao je da niti u jesen 1991. godine, a niti kasnije nije bio na Ovčari, niti u Vukovaru.


Veštak prof. dr. Davor Strinović, specijalista sudske medicine, radi u Zavodu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, stalni sudski veštak. Predsednik Veća upoznao je veštaka pravima i obvezama veštaka o toku krivičnog postupka, i pozvao ga da pročita zakletvu, s obzirom da pred Specijalnim sudom u Beogradu nije stalni sudski veštak. Dr. Strinović je predao u spis tri primerka svoj nalaz i mišljenje. Rekao je da je Zavod za sudsku medicinu u Zagrebu vršio identifikaciju leševa sa lokaliteta Grabovo, iz grobnice. Prvi postupak identifikacije vršen je od stručnjaka iz Haga, koji je dostavio delove protokola. Rekao je da su stručnjaci Zavoda za sudsku medicinu iz Zagreba sakupili popise nestalih osoba, radili su na prikupljanju antimortalnih podataka od rođaka. Potom su radili upoređivanje protokola iz Haga i antimortalnih podataka, pozvane su porodice. Upoređivanjem, dakle klasičnom metodom, identificirane su 93 osobe, dok je 99 osoba identificirano DNK metodom. Veštak Strinović rekao je da su identificirane 192 žrtve, od 200 osoba ekshumirano iz grobnice Grabovo. Veštak dr Strinović je rekao da je rađeno tako da je svaka žrtva, kako je bila vađena iz grobnice, dobijala redni broj. On je bio monitor na ekshumaciji.Predočio je tablicu iz koje se vidi tok klasične metode identifikacije (podaci o prepoznatoj osobi na temelju obdukcije i antimortalnih podataka koje je dala porodica: starost, visina, dlake, lični podaci, zavoji, ranjavanje, odeća, dokumenti, nakit. U tablici su navedena imena svih osoba koje su identificirane klasičnom metodom, s naznakom karakterističnih obeležja po kojima je vršena identifikacija. Veštak je rekao da je u nekim slučajevima bilo dovoljno 2 – 3 čvrsta podatka, naveo je da je jedna osoba prepoznata još na ekshumaciji na osnovu zubne proteze, jer je osoba 6 meseci pre smrti išla kod zubara, rađena je ugradnja, koju je supruga slučajno sačuvala. U drugim slučajevima bilo je potrebno 6 – 7 elemenata na temelju kojih se vršila identifikacija. Veštak dr. Strinović je

rekao da je ostalo 8 neprepoznatih slučajeva, da klasična metoda u konkretnim slučajevima nije bila moguća, da će morati raditi DNK analiza.

Veštak prof. dr. Milovan Kubat, specijalista je sudske medicine, radi u Zavodu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Stalni je sudski veštak, ali kako pred Specijalnim sudom u Beogradu nije veštak, položio je zakletvu. Veštak dr. Kubat rekao je da u slučaju kada klasična metoda ne daje rezultate mora se raditi DNK, i to genomska i mitohondrijska. Objasnio je da genomsku nasleđujemo od majke i oca, a mitohondrijsku od majke. Koja će se metoda raditi zavisi od kog se srodnika može uzimati krv i uporediti s ostacima žrtve. Rekao je da su u 99 slučajeva radili DNK analizu. Rekao je da je DNK u skeletima bila razorena, ali dovoljna za identifikaciju. Genomska analiza radi se na način da se kod skeleta radi na kostima, a kod srodnika na krvi. Stručnjaci su radili s 18 lokusa, što je više lokusa analiza je sigurnija. Pojasnio je da su tokom rada poštovane međunarodne preporuke.

Veštak prof. dr. Miloš Tasić, specijalista sudske medicine, radi na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, stalni sudski veštak. Veštak dr. Tasić rekao je da su od istražnog sudije Alimpića dobili nalog za rad. Od Haga su dobili podatke, bili su monitori pri radu na ekshumaciji i autopsiji. Dobili su 199 autopsijskih naloga, nakon čega su dali pismeni nalaz i mišljenje, svoje zaključke i obrazloženje. Nalaz i mišljenje su dostavljeni Tužilaštvu za ratne zločine i braniocima, koji su postavljali pitanja. Nakon toga rađena je nova analiza, njegov tim je dao novi nalaz i mišljenje. Veštak je govorio o nalazu, navodio je neke primere: rane od vatrenog oružja nađene su na 198 tela, u 192 slučaja uzrok smrti su bile prostrelne rane od vatrenog oružja, 41 skelet je imao zavoje ispod kojih se nisu videli znaci prethodnog povređivanja, u 1 slučaju uzrok smrti, osim strijelnih rana, bio je ubadanje oštrim predmetom (rezna rana) sa zadnje strane vrata. Nadalje, veštak dr. Tasić je rekao da je pronađeno 540 projektila u telima, dva skeleta OVČ 71 i OVČ 75 utvrđeno je da su ženski skeleti. Skelet OVČ 71 se radi o ženskom skeletu, ranije je bila odstranjena materica, nije bila trudna. Skelet OVČ 75 je pogođen u predelu karlice s nizom projektila, nisu našli fetus, jer je uništen taj deo tela, mogla je osoba biti trudna. Skelet OVČ 15 glava je odvojena od trupa. Veštak dr Tasić je rekao da su u 42 slučaja našli celi skelet, ostali skeleti su nađeni parcijalno (udovi i grudni koš, samo grudni koš, samo udovi,….), u 32 slučaja su našli da je osobi pucano u potiljak.


Svedok Jovanović dr Bratislav, rekao je da je 1999. godine saslušavan kod vojnog istražnog sudije, u jesen 1991. godine bio je načelnik sanitetske službe Gardijske brigade. Rekao je da je njegova sanitetska četa radila u Negoslavcima u školi, gde je bila organizovana hirurška ekipa i operacijska sala, tu su ležali ranjenici do evakuacije na VMA. Rekao je da su u Negoslavcima imali bolesničke liste i protokole, nije bilo otpusnog pisma za one koji se zbrinu u Negoslavcima. U vrijeme evakuacije bolnice u Vukovaru, 16. i 17. novembra 1991. godine, nije bio u Vukovaru, otpratio je bolesnike u Beograd. Svedok je rekao da on nije ulazio u Vukovar, ne zna da li je četa imala naredbe o evakuaciji bolnice u Vukovaru.

Veštak dr. Jančić Miloš, specijalista opšte hirurgije i traumatologije na KBC «Dragiša Mišević» u Beogradu, stalni sudski veštak, rekao je da je dao pismeni nalaz i mišljenje o prirodi povreda, zdravstvenoj sposobnosti i opštem stanju optuženoga Vuje Zlatara za period 20. i 21. novembra 1991. godine. Rekao je da e bio na VMA, proverio je medicinsku dokumentaciju. Rekao je da je utvrdio da je optuženi zadobio dana 31. oktobra 1991. godine višestruku ranu desnih genitalija i desne noge, te gornjeg dela leve natkolenice. Istoga dana primljen je na VMA, dok je rana primarno obrađena u Negoslavcima. Na VMA je napravljena dijagnostika, povreda je bila takva da je vena podvezana bez trajnih posledica za vitalnost ekstremiteta, ali postojao je bolni otok, što doprinosi opštoj traumi toga dana. Optuženik je na VMA ostao do 18. novembra 1991. godine, kada je prebačen na rehabilitaciju u banju Selters kod Mladenovca. Rekao je da je dana 18. novembra kod prijema u Mladenovcu utvrđena hipotrofija muskulature u predelu reza na lijevoj natkolenici, što ukazuje da je osoba do tada ležala ili je bila imobilizirana. Vještak je rekao da je iz dokumentacije utvrdio da je optuženik na rehabilitaciji bio od 18. novembra do 18. decembra 1991. godine. Rekao je da, uzimajući u obzir sve povrede, po njegovom mišljenju optuženik u periodu od 18. do 21. novembra 1991. godine nije se mogao aktivno i samostalno kretati bez pomoći drugih osoba, bio je pasivno pokretan uz ortopedsko pomagalo. Dana 18. novembra 1991. godine rana je i nakon ušivanja bila otečena, bolna, otok s vremenom prolazi, no opterećuje ranu. Veštak je rekao da do vađenja konaca na rani moglo biti oko dana kada je optuženik otpušten sa VMA (8 do 10 dana nakon šivanja), ali to nije konstatovano u medicinskoj dokumentaciji.


Svedok Radoje Paunović, rekao je da je u jesen 1991. godine bio u Gardijskoj brigadi kapetan I klase, komandant II bataljona vojne policije. Dana 19. novembra 1991. godine dobio je zadatak da osigurava bolnicu. Taj zadatak su imali do 24. novembra 1991. godine, a dobili su ga od načelnika Štaba Panića. Njihov zadatak konkretno je bio zaustaviti svaki ulazak i izlazak iz bolnice nepoznatim osobama. Dana 19. novembra je tu došla IV četa, a 20. novembra 1991. godine je pojačana s još pola čete. U trenutku kada su došli do bolnice tu je bio 1. motorizovani bataljon na čelu s Tešićem, nakon čega je njegova vojna policija preuzela obezbeđenje. Rekao je da je ili od Panića ili od Mrkšića dobio naređenje za pojačanje čete, ali da nije pitao za razloge zašto su to naredili. Svedok je rekao da nije bilo nekih bezbednosnih problema, dolazili su u malim grupicama znatiželjni, njih po 3 – 4, koji nisu bili formacijski iz sastava JNA, već su to bili meštani Vukovara. Rekao je da vojni policajci nisu dali da se tu zadržavaju. Rekao je daje on lično vodio Marina Vidića Biloga u Negoslavce kod komandanta brigade. Rekao je da je evakuacija bolnice počela drugog dana, on nije bio celo vreme prisutan, ali Simić je bio. Njegova jedinica nije radila selekciju bolesnika, niti je radila popis. Rekao je da njegovi ljudi nisu ulazili u prostorije bolnice. Koliko on zna selekciju su vršili organi bezbednosti. Rekao je da su neki stavljani u autobuse i odvoženi. Rekao je da je od svojih vojnika čuo da su voženi u vojarnu. Rekao je da ne zna broj autobusa. Pripadnici njegove jedinice imali su zadatak pratiti autobuse koji su vozili prema drugim delovima

Republike Hrvatske, koji su kasnije vraćeni, jer ih hrvatska strana nije htela primiti. Rekao je da ne zna ko je vršio transport, da autobusi nisu bili iz Gardijske jedinice, da nije prepoznao vozače, autobusi su imali vojne tablice. Svedok je rekao da je čuo «mnogo kasnije» za događaje na Ovčari, odnosno tri, četiri godine kasnije.

Glavni pretres: 23. maj 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

U nastavku dokaznog postupka saslušani su svedoci Lazar Kolarski i Čedo Papić. Pre saslušanja, sudija Krstajić ih je upozorio na prava i dužnosti svedoka.

Lazar Kolarski je na početku rekao da od optuženih poznaje Lančužanina i Čiču tj. optuženog Šošića. Po njegovim rečima, on je u periodu borbi u Vukovaru bio na položaju komandira IV voda dobrovoljačke jedinice Leva supoderica i njegovo angažovanje je trajalo ukupno 97 dana u koje on ubraja i period koji su proveli u Šidu po odlasku iz Novog Sada. Kolarski je istakao da je u Vukovar došao u oktobru, ali se ne može setiti tačno kada. Po njegovim rečima, on je 17. decembra 1991. godine zajedno sa optuženim Šošićem i još četvoricom doborovoljaca otišao na odsustvo. Svi su zajedno iz Vukovara otišli za Novi Sad, gde su proveli prepodne, a on se ne seća da li su ostali i prespavali kod njega u Novom Sadu. U periodu ovog odsustva, svedok je otišao i kod optuženog Šošića na slavu u Kruševac. Opisujući optuženog, Kolarski je rekao da je bio mršav, nižeg rasta i da je nosio brkove. Dana 22. decembra 1991. godine, Kolarski se vratio u Vukovar, gde je ostao sve do 27. decembra, kada su prestale borbe. Po svedokovim rečima, optuženi Šošić se nije vratio sa njim i njemu nije poznato da li je optuženi bio u Vukovaru prilikom prestanka borbi.

Nakon što je sudija Krstajić predočio svedoku da se njegov iskaz ne slaže sa iskazima ostalih svedoka u pogledu datuma prestanka borbi u Vukovaru, Kolarski je istakao da on nije siguran u datume, ali da je u potpunosti siguran u dinamiku dešavanja. Svedok je u nastavku svedočenja naglasio da se seća Ivice Andrića, zvanog Đetić, koji je bio u njegovom vodu. Po njegovim rečima, Đetić nije išao sa njima u Novi Sad nakon prestanka borbi, kao što je to naveo u svojoj odbrani optuženi Šošić. Prilikom prepoznavanja optuženih, svedok je prepoznao Šošića i Milojevića. Sudija Krstajić je potom predočio svedoku da Šošić u odbrani navodi da su dan nakon prestanka borbi, 19. novembra 1991. godine, Đetić i on otišli iz Vukovara za Novi Sad. Tamo su prespavali kod svedoka, a Šošić je 20. novembra otputovao za Kruševac. Nakon ovoga, svedok je izjavio da se ne seća kog datuma je optuženi spavao kod njega. Sa druge strane, optuženi je ponovio da je samo jednom bio kod svedoka i da je to bilo nakon prestanka borbi. On je još dodao da svedok jeste bio na njegovoj slavi, ali 16. novembra, nakon čega su se vratili u Vukovar 17. novembra i učestvovali u završnim borbama.

Na kraju, Kolarski je istakao da je za zločin na Ovčari saznao pre par meseci. On je dodao da su pored njega komandiri vodova u Levoj supoderici bili Goran Stoparić i Kinez, a da su zadatke dobijali direktno od Lančužanina.

Čedo Papić, penzionisani major, je na početku rekao da je invalid, da ima povredu kičme, te da je povrede zadobio 1993. godine kod Bajine Bašte. Svedok je naglasio da je tokom borbi u Vukovaru bio komandir samostalne inžinjerijske čete Gardijske brigade, da mu je neposredni nadređeni bio komandant brigade i da u sastavu Operativne grupe Jug nije bilo druge inžinjerijske jedinice. U okviru čete su postojala dva voda, a jednica je raspolagala buldožerima, utovarivačima, kopačima itd. Sve mašine koje su pripadale četi bile su u SMB boji. Odgovarajući na pitanje, da li zna detalje oko angažovanja jedinice na prostoru Ovčare, Papić je istakao da se toga ne seća i dodao da je njegova jedinica svakodnevno bila angažovana. On je potom naglasio da po njegovom sećanju jedinica nije imala nikakva zaduženja u reonu Ovčare nakon prestanka borbi. Za događaje koji su se desili u tom reonu, svedok je čuo naknadno nakon ranjavanja.

U nastavku svedočenja, Papić je rekao da je vodio ratni dnevnik u koji su upisivani svi podaci o angažovanju mašina. Pored dnevnika, popunjavane su i putne radne liste i to se sve zajedno predavalo komandi. Po svedokovim rečima, njemu je naređenje mogao da izda jedino komandant brigade ili načelnik Štaba brigade, dok je Šljivančanin kao načelnik bezbednosti mogao samo da prenese naređenja. Sudija Krstajić je predočio svedoku da je svedok Aleksandar Vasiljević naveo da ima saznanja da je mašina koja je pripadala njegovoj (Papićevoj) četi iskopala i zatrpala rupu na Grabovu u kojoj su kasnije pronađena tela žrtava ovog zločina. Papić je rekao da je o tome čitao u Politici ekspres. On je istakao da treba poći od toga koja je to mašina, pošto su sve mašine koje su pripadale njegovoj četi bile ofarbane u SMB. Naveo je da postoji mogućnost da je njegova jedinica tu rupu ranije iskopala za zaklon, a da je neko to kasnije zloupotrebio. Na kraju, svedok je dodao da niko iz jedninice nije mogao da uradi nešto po sopstvenom nahođenju Odgovarajući na pitanja članice veća, svedok je istakao da su na početku borbi u reonu Ovčare kopani zakloni za tenkove, koji su imali bočne grudobrane i izgledali kao rupe, dužine 3 metra, širine dva metra i dubine 1,5 metara, s tim što je dubina mogla biti i preko 2 metra u određenim situacijama. Svedok je istakao da su grudobrani imali oko pola metra nabacane zemlje. Po njegovim rečima, ti zakloni su ostali takvi i njegova jedinica ih nije zatrpavala nakon prestanka borbenih dejstava. Tokom daljeg ispitivanja, svedok je naveo da njegova četa nikada nije angažovala civilna vozila iz Vukovara, niti je raspolagala autobusima. Takođe, svedok je istakao da jedinica nikada nije bila angažovana noću.

Nakon završetka ispitivanja svedoka, branilac optuženog Perića, advokat Jevrić se u ime svih branilaca obratio Sudskom veću. Jevrić je rekao da se branioci protive saslušanju svedoka iz Hrvatske, koji bi trebalo da svedoče u naredna dva dana, putem video konferencijske veze, pošto se time narušavaju načela neposrednosti i kontradiktornosti krivičnog postupka. Po njihovom mišljenju, Sudsko veće nije obrazložilo zašto je neophodno da se ovi svedoci saslušaju na taj način, a ne neposredno u Beogradu. Na kraju, Jevrić je istakao da će branioci formalno prisustvovati sutrašnjem ročištu, kako ne bi remetili tok postupka, ali da neće učestvovati, tj. da neće postavljati pitanja ovim svedocima.


U nastavku dokaznog postupka trebalo je da budu saslušana tri svedoka iz Hrvatske putem video konferencijske veze: Frano Kožul, Žarko Kojić i Zdenko Novak. Međutim, u sudnici Županijskog suda u Zagrebu, odakle je trebalo da svedoče, pojavio se jedino Frano Kožul. Pored njega u sudnici Županijskog suda je bio sudija tog suda Šovanj, kao i viši sudijski saradnik, Ivan Protković. Pre početka saslušanja, sudija Krstajić je upozorio Kožula na prava i dužnosti svedoka, a potom je Kožul pročitao tekst zakletve.

Frano Kožul je rekao da je rođen u Vukovaru i da je tu dočekao početak borbenih dejstava. Po njegovim rečima, on je tokom borbi bio u civilnoj zaštiti i bio je određen za zbrinjavanje ljudi. Bio je u jednom skloništu preko puta vukovraske bolnice, u kojem su većinom bile starije osobe, žene i deca. Od tih ljudi, pola je bilo sprske , a pola hrvatske nacionalnosti i svi su imali jednaki tretman. Prestanak borbi Kožul je dočekao u vukovarskoj bolnici zajedno sa ostalim ljudima iz skloništa, pošto je rečeno da će se grad predati i da će ljudi moći da izaberu gde žele da idu. Po svedokovim rečima, ljudi su tih dana masovno dolazili u bolnicu, a postojalo je mišljenje da može doći do odmazde od strane JNA. Kožul je naglasio da je vojska ušla u krug vukovarske bolnice 19. novembra 1991. godine u popodnevnim časovima, kada je rečeno da će se napraviti popis ljudi koji su tu i da će doći 50 – 60 autobusa, kojima će biti prebačeni gde žele. Svedok je napomenuo da su oni napravili popis i dali ga pregovaračima, ali on ne zna šta se nakon toga desilo. Opisujući stuaciju u krugu bolnice, Kožul je naglasio su pored JNA tu bile i druge postrojbe, a da je došao i major Šljivančanin. Svedok je rekao da se Šljivančanin obratio ljudima, rekavši im da će sve biti u redu, da će svi biti prebačeni u sabirni centar na Veleprometu i to na taj način što će prvo biti prebačeni žene, deca i starci, a potom i ostali. Kožul je potom naglasio da su pored JNA i drugih formacija u krugu bolnice bili i Vukovarčani, od kojih su dvojica uhvatila Tomislava Papa i odveli ga u nepoznatom pravcu. Po njegovim rečima, u bolnici je vladao opšti haos, a bio je postavljen špalir u kojem su ljudi pretresani. Sve ovo je trajalo u periodu između 4 i 5 sati popodne. Nakon toga je došao vojni kamion JNA, u koji su uvedeni svedok i još neki ljudi iz bolnice i kojim su potom odveženi u pravcu Veleprometa. Po njegovim rečima, odveženi su u skladište VUPIK-a, gde je odvajao ko je koga hteo. Bilo je psovanja, tražili su ustaše, a njega i još nekolicinu odvojio je Darko Fot. Nakon toga je tu doveden i Miroslav Blašković, koji je pre rata bio policajac, a koga je izdvojio Mićo Đanković. Svedok je istakao da je Đanković rekao Blaškoviću da će poravnati račune, a potom ga udario puškom i odveo u nepoznatom pravcu. Nakon izvesnog vremena došao je pokojni Boro Zavanović i izveo svedoka i Juricu Prpića rekavši im: «Vodim vas na sigurno, ovde će biti krkljanac.» Po rečima Kožula, odveo ih je u jednu kućicu na Veleprometu, gde se obratio mladiću koji je bio tu rečima: «Topola, ovo su moja dvojica, nemoj da ih neko pipne.» Svedok je napomenuo da mu je Topola rekao da skine bundu, kožnu jaknu i izvadi dokumente. Nakon toga, Topola ih je odveo u prostoriju u kojoj je gorelo nekoliko sveća i u kojoj je bilo između 50 i 60 ljudi.. Posle izvesnog vremena, u tu prostoriju je ušao jedan vojnik i rekao im: «Za pola sata idete svi na streljanje.» Međutim, nakon otprilike pola sata u prostoriju je ušao major ili pukovnik sa vojnicima i obratio se

zarobljenicima rečima: «Ljudi, ustanite». Potom im je rekao da se napolju nalaze autobusi, da izlaze u parovima, po dvojica, da se ne osvrću i da uđu pravo u auotubuse. Ovaj oficir je po rečima Kožula rekao vojnicima da ukoliko neko priđe autobusima pucaju i da osim njega ne sme niko ući u njih. Kožul je istakao da je bilo 7 ili 8 autobusa i da su posle izvesnog vremena krenuli u Negoslavce, a potom iste noći za Sremsku Mitrovicu.

Kožul je opisao Topolu kao izrazito viskog, crne duge kose i male brade. Odgovarajući na pitanje da li je nekog od Vukovarčana koji su sada optuženi video bilo kod bolnice, bilo na Veleprometu, svedok je istakao da je kod bolnice video Bulića, dok je na Veleprometu Atanasijevića, Mugošu i Lančužanina, kao i Siretu. Svedok je istakao da je video i Stanka Vujanovića, ali se ne seća gde. Nakon što mu je sudija Krstajić predočio da je u istrazi rekao da je kod bolnice video i optužene Miroljuba Vujovića i Predraga, Peđu, Madžarca, dok optuženog Atanasijevića uopšte nije video, Kožul je napomenuo da mu je sada teško da odredi koga je, gde i kada video. Svedok je dodao da je kod Veleprometa video i pokojnog Milana Vojnovića. On se optuženog Miće Medonje ne seća iz tih dana, ali po sopstvenim rečima, zna da je ćerka optuženog, Svetlana, trebalo da se uda za njegovog sina. S obzirom da se njegov sin Josip nalazi na popisu žrtava zločina na Ovčari, svedok je upitan kada ga je poslednji put video. On je istakao da je sina poslednji put video u bolnici zajedno sa Sinišom Veberom, a tamo su bili i Tadija Došen, Martin Ivica i Ivica Karanjski.

Nakon završetka svedočenja Frana Kožula, advokat Jevrić je ponovio primedbe na račun saslušanja svedoka putem video konferencijske veze uz napomenu da član 14 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina predviđa da se svedoci mogu saslušati na ovaj način jedino ukoliko je nemoguće njihovo neposredno saslušanje. Po mišljenju branilaca ovaj uslov nije ispunjen kod svedoka iz Hrvatske. Sudija Krstajić je odgovorio da su trojica svedoka, koja su pozvana za današnje i sutrašnje ročište, pozvani ranije zajedno sa svedocima iz Hrvatske koji su svedočili u oktobru prošle godine. Pošto je procenjeno da se njihovo svedočenje potrebno, iskorišćena ova zakonska mogućnost.


Današnji nastavak pretresa nije održan, s obzirom da se u sudnici Županijskog suda u Zagrebu nisu pojavili svedoci Žarko Kojić i Zdenko Novak.


U nastavku dokaznog postupka trebalo je da budu saslušani Saša Radak, koji je takođe optužen za ovaj zločin u aprilu 2005. godine, a kome suđenje treba da započene 1. juna, Ilija Dujaković, koji je već saslušan u svojstvu svedoka, i Radojka Vučković iz Vukovara, koja je putem zamolnice Republici Hrvatskoj trebalo da se pozove na današnji

pretres. Međutim, pošto MUP RH nije mogao da dođe do njene adrese, poziv joj nije uručen. Saša Radak nije želeo da svedoči, s obzirom da je optužen za učešće u ovom zločinu. Po sopstvenim rečima, on je dobio dosta materijala koji treba da pročita i ne bi želeo da govori ništa pre nego što iznese svoju odbranu.

Ilija Dujaković, je ponovo pozvan da se pojavi u svojstvu svedoka, pošto je prilikom prošlog svedočenja bio nesiguran u to do kada je služio vojsku. Sudsko veće je u međuvremenu zatražilo od vojno bezbedonosne agencije podatke o njegovom služenju vojnog roka, ali je ona odgovorila da o tome nema nikakve podatke, već da se u evidenciji nalazi svedokov brat, Goran Dujaković. Svedok je napomenuo da je njegov brat takođe služio vojsku u Gardijskoj brigadi, s tim što je on došao u brigadu šest meseci nakon svedoka. Dujaković je potom predao na uvid Sudskom veću svoju vojnu knjižicu iz koje se vidi da je od 19. decembra 1990. godine do 22. novembra 1991. godine bio na redovnom odsluženju vojnog roka, nakon čega je od 23. novembra te godine do 22. januara 1992. godine bio na vojnoj vežbi. Svedok je takođe priložio fotografije iz perioda kada je služio vojni rok u Gardisjkoj brigadi na kojima se pored njega vidi i prvi svedok saradnik. Odgovarajući na pitanje gde se nalazio njegov brat Goran tokom borbi u Vukovaru, svedok je rekao da se on nalazio kod Negoslavaca i dodao da je brata pronašao nakon 21 dana, nakon čega ga je odveo u Vukovar i upoznao sa optuženim Zlatarom. Po njegovim rečima, njegov brat je jednom ili dva puta video optuženog Zlatara, a posle prestanka borbi u Vukovaru se nikada više nije sreo sa optuženim.

Branilac optuženog Šošića, advokat Beljanski je upitao svedoka da li je u Gardijskoj brigadi funkciju kurira u periodu borbi u Vukovaru obavljalo i neko lice muslimanske nacionalnosti iz BiH, na šta je svedok rekao da jeste i pokazao ga na jednoj od fotografija. Advokat Beljanski je istakao da je to lice 1996. godine svedočilo pred Haškim tribunalom u postupku protiv Slavka Dokmanovića kao zaštićeni svedok i dodao da će možda tražiti da se to lice sasluša i ovde, s obzirom da je taj njegov iskaz u suprotnosti sa iskazom svedoka saradnika.

Nakon završetka saslušanja svedoka Dujakovića, sudija Krstajić je upoznao svedoke da Vilim Karlović i Petar Janjić zvani Tromblon, koji su putem zamolnice Republici Hrvatskoj trebalo da budu pozvani za sutrašnji nastavak pretresa, neće pristupiti sudu, s obzirom da je od hrvatskog MUP-a stiglo obaveštenje da su podaci koji su im dostavljeni nedovoljni da bi pronašli ta lica. Nakon toga, branioci advokati Dozet i Štrbac, su predali podatke do kojih su uspeli da dođu za svedoke Karlovića, odnosno Janjića, dok je optuženi Milojević dostavio podatke za Radojku Vučković.

Na samom kraju, sudija Krstajić je pozvao optuženog Perića, kako bi mu postavio pitanje da li poznaje Sandru, s devojačkim prezimenom Maričić iz Vukovara, na šta je on odgovorio da poznaje i da je ona bila njegova školska drugarica. On je dodao da je njenog supruga, koji je pre rata bio policijski inspektor, video te noći na Ovčari.


U nastavku dokaznog postupka saslušan je svedok Vukašin Premović. Pre njegovog saslušanja, sudija Krstajić ga je upozorio na prava i dužnosti svedoka.

Vukašin Premović je rekao da je tokom rata u Vukovaru bio angažovan kao rezervni kapetan I klase u 80. motorizovanoj kragujevačkoj brigadi, čiji je komandant bio Milorad Vojinović. Po njegovim rečima, ova brigada je došla u reon Vukovara 7. novembra 1991. godine i ostala tu sve do 14. januara 1992. godine. Odgovarajući na pitanje kakva su bila njegova zaduženja u toj brigadi, svedok je istakao da je on bio referent u operativno-nastavnom odseku. Po njegovim rečima, on je sve vreme boravka jedinice u Vukovaru proveo u Štabu u Negoslavcima, gde se starao o komandnom mestu i gde je radio na pripremi zadataka jedinice na operativnom planu. U periodu prestanka borbi naređenja su najčešće bila usmena, ali su se radila i u pismenoj formi i upisivala se u ratni dnevnik brigade. Ovaj dnevnik je, po njegovim rečima, vodio načelnik Štaba, s tim što je i on sam ponekad upisivao podatke koji su se odnosili na ranjene i ubijene vojnike. Sudija Krstajić je potom pokazao svedoku kopiju ratnog dnevnika 80. motorizovane kragujevačke brigade, koju je sud pribavio služebnim putem i upitao svedoka da li je tu njegov rukopis, s obzirom da se više puta pojavljuje «kapetan I klase Premović.» Nakon što je pogledao, svedok je istakao da je to njegov rukopis i dodao da su njemu podatke davali operativci, a da je on te podatke upisivao. Svedoku je predočena zabeleška u kojoj stoji da je 19. novembra za komandanta sela Ovčara postavljen Jan Marček, za njegovog zamenika Milisav Dražić, dok su za komandante sela Grabovo i Jakubovac postavljeni Milan Jović i Živadinović. Svedok je istakao da je ova naredba trebalo da budu sprovedena sutradan, 20. novembra tokom prepodneva, kada je trebalo o tome obavestiti i navedena lica. Po njegovim rečima, u dnevniku je konstatovano da je ovu naredbu izdao komandant Milorad Vojinović. Odgovarajući na pitanje, ko je unosio podatke u taktičko – operativni dnevnik, svedok je istakao da je on često unosio podatke i u taj dnevnik i dodao da su se slični podaci unosili u oba dnevnika. U nastavku svedočenja Premović je istakao da je, po njegovom saznanju, aktivnosti u pogledu ratnih zarobljenika nakon prestanka borbi obavljala Gardijska brigada. On je naglasio da je III bataljon kragujevačke brigade bio u sastavu Gradijske brigade. On je možda nešto i zapisao o aktivnostima njegove brigade u pogledu ratnih zarobljenika, ali se toga ne seća pošto je zapisivao samo podatke koje su mu oficiri i operativci davali. Na kraju, dodao je da ne zna ništa o predaji Mitničke grupe.

Tokom daljeg ispitivanja Premović je rekao da je za događaje na Ovčari saznao mnogo kasnije, od svojih kolega i iz medija. Po njegovim rečima, on nije prisustvovao sastancima komande, ali jeste sastancima Štaba. Sudija Krstajić je potom predočio svedoku zabelešku iz ratnog dnevnika u kojoj stoji da su 19. novembra ustaše koje su bile smeštene u hangaru u reonu Ovčara odvedene u zatvor u Sremsku Mitrovicu. Premović je prepoznao da je to on zapisao i rekao da mu je tu zabelešku izdiktirao major Janković.

Zamenik tužioca za ratne zločine, Dušan Knežević je obavestio Sudsko veće da je Tužilaštvo službenim putem pribavilo taktičko-operativni dnevnik.kragujevačke brigade, koji je sud tražio nakon dobijanja ratnog dnevnika. S obzirom da osim tužioca ostali

učesnici u postupku nisu imali prilike da se upoznaju sa sadržajem ovog dokumenta, određena je pauza da bi se dnevnik fotokopirao i podelio učesnicima u postupku. Nakon pauze, sudija Krstajić je predočio svedoku zabelešku iz ovog dnevnika od 20. novembra 1991. godine u 16:00 časova. U njoj stoji «da se odrede smene čete vojne policije i oficiri komande brigade radi čuvanja zarobljenih zengi u reonu Ovčare.» Svedok je istakao da je to njegov rukopis i da mu je nalog da to napiše dao potpukovnik Vojinović ili u Negoslavcima, ili sa terena putem telefona. Iduća beleška koja je predočena svedoku je od 20. novembra u 22: 35 sati, u kojoj stoji «da je iz reona Ovčare povučeno obezbeđenje logora zengi, tj. četa vojne policije koja se vratila u Negoslavce, a dužnost su preuzeli vukovarski teritorijalci.» Premović je istakao da je i to njegov rukopis, a da mu je to izdiktirao ili potpukovnik Vojinović ili major Duško Janković. Po njegovim rečima, tu dužnost su preuzeli odred TO sa Petrove gore i Supoderica. Međutim, nakon toga on se ogradio da je to rekao možda zbog toga što je u medijima čitao da su oni učestvovali u događajima na Ovčari. Svedok je potom istakao da vreme 22:35 označava vreme beleške, tj. kada je on saznao za ono što je upisano i dodao da je iduće beleške u dnevniku zapisao njegov kolega, kapetan I klase Ristić.

Na predlog zamenika tužioca, svedoku je predočena zabeleška od 18. novembra 1991. godine od 14:10 sati u kojoj stoji da je «naređeno da se postroje svi oficiri brigade i deo četa veze i vojne policije i svi su otišli na na farmu Ovčara radi određivanja lokacije logora za zarobljenike sa Mitnice». Svedok je prepoznao da je to njegov rukopis i istakao da mu je to izdiktirao komandant Vojinović. Iduća beleška od 16 časova istog dana kaže da je za komandanta logora određen potpukovnik Rade Danilović, a za obezbeđenje komanda brigade.

Na kraju, svedoku je predočena i prva beleška od 21. novembra, koju je zapisao Ristić, a u kojoj stoji «da je noć protekla mirno, a da su se na Grabovu između 3 i 4 sata ujutro čuli pucnji zbog još pojedinačnih slučajeva otpora.» Premović nije mogao da pruži bliža objašnjenja o ovoj belešci.


Na nastavku pretresa 24. maja, je po prvi put došlo do saslušanja svedoka putem video konferencijske veze, za šta je stvorena mogućnost na osnovu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv počinilaca ratnih zločina. Iako je odbrana insistirala na tome da se korišćenjem video konferencijske veze narušavaju osnovna načela ZKP-a, po našem mišljenju to nije tačno. Načelo neposrednosti i kontradiktornosti krivičnog postupka bi bilo povređeno ukoliko bi se čitali iskazi ovih svedoka iz istrage uz nepostojanje mogućnosti da se njima postave pitanja. U ovom slučaju, odbrana je imala mogućnosti da postavi pitanja svedoku Kožulu i učestvuje u njegovom ispitivanju. Jedina neprijatna situacija tokom saslušanja svedoka Kožula je nastala kada se optuženi Madžarac obratio svedoku rečima da će se se on (optuženi) vratiti u Vukovar kad se sve ovo završi pa će onda njih dvojica popričati.

Na poslednjem ročištu, 27. maja, je prezentovan jedan veoma bitan materijalni dokaz – taktičko operativni dnevnik kragujevačke brigade. Po našem mišljenju, ovaj dnevnik je

dosta pomogao utvrđivanju datuma kada je zločin počinjen i utvrđivanju odgovornosti za sudbinu ratnih zarobljenika sa Ovčare.


Svedok Zoran Stamatović je u novembru 1991. godine bio komandir voda u I bataljonu Gardijske brigade. On od optuženih poznaje tadašnjeg komandanta TO Vukovar, Miroljuba Vujovića i njegovog zamenika, optuženog Stanka Vujanovića. Njegov vod, u kojem je bilo 30 – 35 ljudi, delovao je u sadejstvu sa grupom TO Petrova gora, koju je vodio optuženi Vujanović. Dan, dva nakon prestanka borbi, Božo Latinović je došao kod svedoka i zamolio ga da odu na Ovčaru. Rekao mu je da se tamo organizuje sud za one koji su počinili zločine, a da on odlazi kao neko ko poznaje dosta ljudi. Na Ovčari su zatekli nekoliko autobusa, a pored hangara je bilo 20, 30 nepoznatih ljudi, od kojih je 15-ak organizovalo špalir i tuklo ljude koji su izlazili iz autobusa. Osobe koje su napravile špalir imale su maskirne uniforme i kokarde, a u rukama su držale bejzbol i gumene palice. Iako je svedok tražio od njih da prekinu da tuku zarobljenike, oni su ga oterali uz pogrdne reči. Nakon toga, otišao je do tadašnjeg načelnika Štaba brigade, Miodraga Panića, koji mu je kazao da su ti ljudi teritorijalci i doborovoljci i da ne može ništa da učini. Ubrzo se situacija smirila, a svedok se vratio u automobil, parkiran na 50-ak metara od hangara, gde je ostao sve do posle ponoći. Tada se sa Latinovićem vratio za Vukovar. S obzirom da je u jednom od parkiranih automobila na Ovčari video tadašnjeg pomoćnika načelnika bezbednosti Gardijske brigade, Ljubišu Vukašinovića, svedok je očekivao da će sve biti u redu. Međutim, oko 22, 23 sata ispred hangara je došlo teretno vozilo, kojim su zarobljenici nekud preveženi. On je u tom periodu video Latinovića i optuženog Vujanovića, kako odlaze peške u smeru tog vozila. Napomenuo je da su zarobljenici bili u civilnoj odeći i da je među njima bilo i žena. Ispred hangara svedok je video i optuženu Kalabu. Ona je bila besna i udarila je nogom jednog zarobljenika, koga je ispitivao Vukašinović. Njemu se čini da je optužena rekla kako ju je taj čovek otpustio s posla pošto je Srpkinja. Svedok je zaključio da su posle nekoliko dana počele priče da su na Ovčari pobijeni ljudi i da su to učinili dobrovoljci.

Svedoci Dragan Miletić i Slaviša Jovanović, koji su se kao dobrovoljci iz Kruševca priključili TO Vukovar početkom novembra 1991. godine, od optuženih poznaju jedino Đorđa Šošića. Obojica su navela da je optuženi Šošić otišao iz Vukovara 19. novembra 1991. godine zajedno sa grupom dobrovoljaca iz Novog Sada. Njih dvojica su se vratili za Kruševac idućeg dana, 20. novembra 1991. godine. Po dolasku u Kruševac, oni su zajedno sa optuženim Šošićem proslavili rođendan njegove ćerke i povratak kući. Na ovaj način, svedoci Miletić i Jovanović su podržali odbranu optuženog Šošića da na dan kad je izvršen zločin, 20. novembra 1991. godine, on uopšte nije bio u Vukovaru.


U nastavku dokaznog postupka saslušan je veštak balističke struke Dragan Krstić. On je izradio nalaz i mišljenje o identifikaciji municije, pronađene na lokaciji Grabovo, koje

je predao sudu 14.juna 2005. godine. Naveo je da je veštačenje izvršeno u Merilendu, SAD i da je utvrđeno da je municija ispaljena iz 18 različitih vrsta oružja. Odgovarajući na pitanja odbrane, veštak je istakao da su osobe u streljačkom vodu mogle bez opasnosti od ranjavanja stajati jedan do drugog ili jedan iza drugog, ukoliko su cevi pušaka bile usmerene ka istoj meti. Branilac Jelušić je na ovaj zaključak veštaka stavio primedbu.

Nakon saslušanja veštaka Krstića, pročitan je zapisnik o saslušanju sada pokojnog svedoka Slavka Tomića pred istražnim sudijom Vojnog suda u Beogradu, 14. marta 2000. godine. U tom iskazu, Tomić je naveo da je zajedno sa Bogoljubom Kijanovićem, Bogdanom Vujićem i majorem Stošić bio u grupi islednika, koje je angažovala Uprava bezbednosti JNA. Prema naređenju pokojnog pukovnika Ljubiše Petkovića, oni su nakon prestanka borbi u Vukovaru otišli u Negoslavce, gde su se javili pukovniku Mrkšiću. Potom ih je sa bezbedonosnom situacijom upoznao major Šljivančanin. On im je posebno govorio o vukovarskoj bolnici, napomenuvši da treba da se izvrši trijaža, pošto tamo ima dosta maskiranih pripadnika hrvatske vojske. Bogdan Vujić je otišao u bolnicu, dok su svedok i ostali članovi grupe otišli u kasarnu radi prihvata zarobljenika i daljeg transporta za Sremsku Mitrovicu. U kasarni se pored pripadnika JNA, nalazila i veća grupa teritorijalaca. U jednom trenutku, teritorijalci su zatražili od svedoka da se dva autobusa izdvoje, „zato što se u njima nalaze zlikovci“. Svedok je zajedno sa tim teritorijalcima otišao do bolnice i obavestio o svemu majora Šljivančanina i Vujića. „U bolnici je vladao haos“. Major Šljivančanin se odvojio i nasamo razgovarao sa dvojicom teritorijalaca, od kojih je jedan tvrdio da je komandant TO, a drugi načelnik Štaba. Nakon razgovora, teritorijalci su preneli svedoku da preuzimaju zarobljenike i da su „zarobljenici njihov problem“. Nakon što se vratio u kasarnu, Kijanović ga je obavestio da su autobusi otišli na Ovčaru i da su to najverovatnije organizovali teritorijalci. Odmah je otišao u Negoslavce kod pukovnika Mrkšića, preneo mu šta se desilo u kasarni i izneo procenu da se može desiti zlo. Na osnovu reči i gestova pukovnika Mrkšića, shvatio je da „treba da popuste i progledaju teritorijalcima kroz prste“. On je potom zajedno sa Kijanovićem otišao na Ovčaru, gde su zatekli haotičnu situaciju. Videli su da se zarobljenici izvode iz autobusa, da se vrši njihov pretres i da se uvode u hangar. Odmah mu je bilo jasno šta to znači. Kijanović je uspeo da iz grupe zarobljenika izbavi četvoricu pripadnika JNA. Negde pred mrak, Kijanović i on su napustili Ovčaru i otišli za Negoslavce, gde su se sastali sa Vujićem. Dok su bili tamo, čula se pucnjava iz pravca Ovčare, ali svedok ne zna da li je to imalo veze sa streljanjem zarobljenika.


U nastavku dokaznog postupka saslušana je svedokinja Jadranka Janjić iz Zagreba, čiji je suprug Borislav Janjić streljan na Ovčari. Ona se 17. novembra 1991. godine zajedno sa suprugom sklonila u vukovarsku bolnicu, gde je bila do 20. novembra 1991. godine, kad je prebačena u Sremsku Mitrovicu, a potom preko Šapca u Zagreb. U to vreme ona je bila trudna. Kad je 20. novembra ujutro došla vojska, izvršeno je odvajanje žena i dece od muškaraca, koji su izvedeni na drugi izlaz i odveženi sa pet autobusa iz kruga bolnice. Pripadnici JNA zatvorili su u jednu salu lekare i drugo medicinsko osoblje, dok je major Šljivančanin išao po spisku i govorio ko radi, a ko ne radi u bolnici. Medicinske sestre,

čiji su supruzi odveženi iz bolnice, obratile su mu se i zatražile od njega da ih vojska vrati. On im je rekao da naprave spisak tih lica, a svedokinja je stavila ime svog supruga, koji je takođe odvežen. Kad je autobus sa ovim licima, kojih je bilo između 20 i 30, stigao u krug bolnice, ona je pronašla supruga Borislava i razgovarala sa njim. On joj je pokazao povrede koje je zadobio od dobrovoljaca, koji su ih tukli u špaliru ispred kasarne. Nju su isterali iz autobusa, a major Šljivančanin je naredio da se lica iz autobusa postroje. Po njenim rečima, dr. Ivanković je zapisivao koga treba pustiti, a koga ne. Major Šljivančanin je nakon kraćeg razgovora rekao da njen suprug mora da ostane radi ispitivanja. Nakon toga su ga odveli, a ona se vratila u bolnicu. U jednom trenutku u dvorištu bolnice videla je automobil «Fiat 1300», iz kojeg su izašla tri četnika. Među njima prepoznala je optuženog Vujanovića, koga je zamolila da izvuče njenog supruga. Optuženi joj je odgovorio da radi na tome i da ona sačeka u bolnici. Nakon izvesnog vremena, videla je optuženog zajedno sa majorom Šljivančaninom i krenula prema njemu, a on joj je ponovio da sačeka u bolnici. Oko 16,00 sati došla su četiri vozila, u kojima su bili medicinski radnici. Ona je ušla u jedno od tih vozila, a potom su odatle otišli za Sremsku Mitrovicu.

Svedokinja je istakla da jedino želi da pronađe suprugov grob i da joj optuženi Vujanović saopšti gde se taj grob nalazi. Optuženi Vujanović je, po njenoj oceni, u to vreme bio glavni i svi su ga poštovali i bojali ga se. Optuženi Vujanović je komentarišući iskaz svedokinje rekao: «Jaco, ja sam tvog Boru hteo da spasem». Naglasio je da je Borislava Janjića video u autobusu kod kasarne. Dok je razgovarao sa njim, došao je neko od oficira i rekao da niko ne može da izađe iz autobusa, pošto će se krenuti za Sremsku Mitrovicu. Poslednji put je video Janjića u hangaru na Ovčari. Bio je pretučen i jedva ga je prepoznao. Sve to se po njegovim rečima dešavalo 19. novembra, a ne 20. novembra 1991. godine. Sa druge strane, svedokinja je ostala pri navodima da je njen suprug odveden iz bolnice 20. novembra 1991. godine. „Taj dan ću pamtiti do kraja života“, dodala je.


U nastavku dokaznog postupka saslušan je svedok Bogoljub Kijanović, koji je u jesen 1991. godine bio deo grupe islednika koju je angažovala Uprava bezbednosti. Naglasio je da su 19. novembra 1991. godine došli iz Šida u Negoslavce, gde su se javili komandantu Gardijske brigade, Miletu Mrkšiću. Svedok je naglasio da je 20. novembra 1991. godine vršena trijaža u vukovarskoj bolnici, pošto je postojala informacija da su se neki hrvatski borci preobukli u ranjenike i bolesnike. Toga jutra u bolnicu su otišli major Šljivančanin i članovi grupe, Tomić i Vujić, dok je svedok bio kod hangara u VUPIK-u. Stošić i on su dobili naređenje da odu u kasarnu i tamo sačekaju autobuse sa zarobljenicima. Tu je bilo dosta teritorijalaca, koji su pokušavali nasilno da uđu u autobuse, ali im oni to nisu dozvolili. Oko 16 časova rečeno je da autobusi idu na Ovčaru. Nakon toga, Tomić i on su otišli kod komandanta Mrkšića i zatražili da zarobljenici budu prebačeni za Sremsku Mitrovicu. Tomić je komandantu Mrkšiću preneo da je u kasarni bilo problema i da su teritorijalci nasrtali na autobuse. Međutim, Mrkšićev stav je bio da se tu ne može ništa učiniti i da teritorijalcima treba progledati kroz prste. Potom su Tomić i svedok otišli na

Ovčaru, gde su se zadržali 10 do 15 minuta. Tamo su autobusi bili ispred hangara, vladao je nered, a osobe „koje sigurno nisu pripadale JNA“ tukle su zarobljenike. Njegova procena situacije na Ovčari bila je da «zarobljenici više neće videti belog dana.» Za zločin na Ovčari, svedok je saznao iz medija znatno kasnije.

Zapažanja posmatrača U ovom periodu saslušano je nekoliko veoma bitnih svedoka koji su direktno ukazali na odgovornost organa bezbednosti JNA za zločin na Ovčari. Tako je svedok Stamatović istakao je da je Ljubiša Vukašinović, refrent organa bezbednosti Gardijske brigade bio prisutan na Ovčari do večernjih časova i da je ispitivao nekoliko zarobljenika. Ovaj svedok je takođe tertio i optuženu Nadu Kalabu, rekavši da ju je video kako udara jednog zarobljenika. Sa druge strane, iskazi pokojnog Slavka Tomića i Bogoljuba Kijanovića su još jednom ukazali da je vrh Gardijske brigade znao šta se dešava na Ovčari.

Svedočenje Jadranke Janjić je bilo značajno, pošto je ona detaljno opisala šta se dešavalo u bolnici tog 20. novembra pre evakuacije i kako se ponašao optuženi Vujanović.


U nastavku dokaznog postupka saslušan je svedok Mile Maćešić, koji je bio na Ovčari „verovatno 19. novembra 1991. godine“, kad je tražio sestru svog kuma. On je stigao tamo između 17 i 18 časova i parkirao se na 20-ak metara od hangara. Pošto mu dva vojna policajca nisu dozvolila da uđe u hangar, on je napustio Ovčaru i vratio se u Vukovar. Oko hangara je po njegovoj proceni bilo 30-ak naoružanih rezrevista, među kojima nije bilo nikog od optuženih. Za događaje na Ovčari čuo je u leto 1992. godine i to u smislu «da su tamo neki ljudi pobijeni», ali nije mogao da poveruje u takve priče.


Svedokinja Zlata Jurela, čiji je sin Damir Jurela ubijen na Ovčari, sve do 20. novembra 1991. godine radila je kao defektolog u vukovarskoj bolnici. Tog dana je poslednji put videla svog sina, koji je od početka novembra bio u bolnici zbog povrede kolena. Po njenom sećanju, JNA je ušla u bolnicu 18. novembra i bila je prisutna sve do evakuacije, 20. novembra 1991. godine. Tog dana je oko 6 sati ujutro stiglo naređenje da se svi medicinski radnici okupe ispred gipsaone, a lakši ranjenici kod sporednog ulaza hiruške ambulante. Posle otprilike sat vremena, ispred gipsaone je došao major Šljivančanin zajedno sa komandantom Mrkšićem i kapetanom Radićem. Nakon što su se predstavili, major Šljivančanin se izvinio medicinskom osoblju što su toliko dugo čekali na evakuaciju i optužio doktorku Bosanac, pošto je rekla da u bolnici nema ustaša, a oni su utvrdili da ima. Rekao je da su oni oslobodili Vukovar i da svi iz medicinskog osoblja imaju tri mogućnosti: da ostanu u Vukovaru, da idu za Hrvatsku, ili da idu za Srbiju. Kad je izašla iz gipsaone, čula je da su ranjenici odvedeni u kasarnu. Svedokinja je istakla da je pronašla jedno mlađe uniformisano lice i upitala ga šta je sa njenim sinom. On joj je,

nakon što je pogledao spiskove, rekao da će sve biti u redu i da ne brine. Nakon što je ugledala majora Šljivančanina, koji je stajao u blizini, izašla je i upitala ga je da li je tačno da su ranjenici odvedeni u kasarnu. On joj je odgovorio da su odvedeni na rutinsko saslušanje, nakon čega će ih pustiti. Posle par minuta u autobus u kojem je bila i ona došao je izvesni Duško Rajšić, koji im je rekao da je u kasarni stravična situacija, da su Srbi iz Vukovara okružili autobuse i da će se, ukoliko budu ušli u njih, desiti nešto strašno. Svedokinja je prenela majoru Šljivančaninu šta im je ovaj čovek ispričao, a on joj je odgovorio: «Ne brini, bre dugarice, ni vlas sa glave mu neće faliti.» Kad je kasnije pokušala da mu priđe treći put, on ju je on oterao uz psovke. Posle izvesnog vremena su autobusima krenuli iz Vukovara. U večernjim časovima stigli su u Sremsku Mitrovicu, gde su celu noć proveli u autobusima. Kad je ujutro izašla napolje, svedokinja je čula da je neko upitao: «Šta je sa ranjenicima iz bolnice?», a odgovor je glasio: «Poslao sam ih da beru ljubičice.» Napomenula je da je po glasu prepoznala da je taj odgovor dao major Šljivančanin.

Svedokinja Sandra Grejza, čiji je suprug Milan Grejza ubijen na Ovčari, istakla je da od optuženih najbolje poznaje Perića i Vujovića. U periodu kad je izvršen zločin, ona uopšte nije bila u Vukovaru, već na moru. Napomenula je da se sa svojim suprugom, koji je bio policajac, čula redovno sve do 14. novembra 1991. godine. Ona ima saznanja da je njen suprug bio u vukovarskoj bolnici, pošto je bio ranjen i nije mogao da hoda. Po tim saznanjima, on je iz bolnice zajedno sa ostalim ranjenicima odvežen u kasarnu, a potom na Ovčaru. Njen prijatelj Zdenko Novak, koji je preživeo zločin, ispričao joj je da je video njenog supruga u izdvojenoj grupi u hangaru na Ovčari oko 11 sati.


U nastavku dokaznog postupka saslušan je svedok Milivoje Simić, koji je tokom borbi u Vukovaru bio komandir čete II bataljona vojne policije kojim je komandovao Radoje Paunović. On nema neposrednih saznanja o zločinu na Ovčari. On je 19. novembra 1991. godine dobio naređenje da sa svojom četom organizuje spoljne obezbeđenje vukovarske bolnice i spreči dalji ulazak nepozvanih lica. Kad je stigao u krug bolnice, zatekao je Paunovića, majora Šljivančanina, Tešića i još neke starešine Gardijske brigade. Od trenutka kad je organizovano spoljnje obezbeđenje nije bilo ulazaka u bolnicu, iako je ispred bilo dosta ljudi koji su želeli da sprovedu pravdu. Svedok je 20. novembra ujutro dobio zadatak da nakon trijaže koju je vršila grupa od desetak starešina, među kojima je on poznavao Šljivančanina, organizuje pretres lica iz bolnice. Za ovaj posao, on je angažovao desetak vojnika. Nakon pretresa, njegovi vojnici su te ljude sprovodili do autobusa, a za dalji transport bio je odgovoran major Vukašinović. Odgovarajući na pitanje, kako su tretirali lica nad kojima su vršili pretres, svedok je rekao da su to bila privremeno zadržana lica. Svedok je naglasio da od optuženih poznaje jedino Stanka Vujanovića sa kojim je neposredno komunicirao prilikom izvođenje borbenih dejstava. Optuženi Vujanović je prokomentarisao da je sudiji Krstajiću malo teže to objasniti, pošto nije bio u ratu. Nakon ovoga, optuženom Vujanoviću je izrečena opomena.


Saslušanjem svedokinje Zlate Jurele i tadašnjeg oficira JNA, Milivoja Simića dodatno je razjašnjeno kakva je situacija bila u bolnici u periodu od 18. do 20. novembra 1991. godine, kada su zarboljenici, ranjenici i bolesnici odvedeni.

Ponašanje optuženog Vujanovića prilikom ispitivanja svedoka Simića bilo je veoma nevaspitano. Stiče se utisak da bi sudsko veće, ukoliko se ovakvo ponašanje optuženog nastavi, trebalo da donese rešenje o udaljavanju optuženog iz sudnice do kraja glavnog pretresa. Sa druge strane, sudija Krstajić je veoma dobro reagovao kad je svedok Maćešić odbio da odgovara na pitanja zastupnice oštećenih Nataše Kandić.

Glavni pretres: 4. 12. septembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

U nastavku dokaznog postupka saslušan je kao svedok Saša Radak „Cetinje“, protiv koga se vodi odvojeni krivični postupak za isto krivično delo. On je kao doborovoljac sa četvoricom kolega iz Zemuna otišao u Vukovar 20. oktobra 1991. godine. Tamo ih je dočekao kapetan Radić, saopštio im da pripadaju Gardijskoj brigadi, a potom im predao motorolu na kojoj je šifra bila «Cetinje». Radak je istakao da je bio na Ovčari dan pre odlaska iz Vukovara, odnosno 20. novembra 1991. godine. Naime, dok su sedeli ispred kuće, došao je njemu nepoznat poručnik, upitao ih zašto nisu u sprovodu i naredio im da krenu automobilom za njim. Svedok je zajedno sa pokojnim Zoranom Maslakovićem sa Karaburme i Stojkom Kuzmanovićem između 13:30 i 14:00 sati krenuo za ovim oficirom. Kad su stigli do Ovčare, zatekli su veliku gužvu. Ispred hanagara bilo je 300 do 400 ljudi, među kojima dosta vojnika i pripadnika vojne policije. Pokušali su da pronađu poručnika, koji im je naredio da krenu za njim, ali u tome nisu uspeli. Nakon otprilike 45 minuta, on je zajedno sa Stojkom Kuzmanovićem napustio Ovčaru, dok je pokojni Maslaković ostao tamo. Svedok je napomenuo da je Maslakovićev nadimak bio Kiza. Negirao je tvrdnje da je bio u špaliru ispred hangara i da je tukao zarobljenike. Na kraju, rekao je da je za streljanje zarobljenika na Ovčari, saznao nakon izvesnog vremena.

Glavni pretres: 13. septembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

U nastavku dokaznog postupka saslušan je svedok iz Hrvatske Vilim Karlović. On se 19. novembra 1991. godine uveče, kao pripadnik ZNG, sa ostalim pripadnicima svoje jedinice predao u vukovarskoj bolnici. Idućeg dana, 20. novembra, on i ostali zarobljenici su u šest autobusa odvedeni na poljoprivredno dobro Ovčara. Po dolasku, zarobljenicima su oduzimani lični dokumenti i novac. Potom su prolazili kroz špalir u kome su bili meštani i pripadnici JNA i četničkih formacija koji su ih tukli. Nakon toga, zarobljenici su ulazili u hangar, gde su ih ponovo tukli i mučili. Za vreme boravka na Ovčari, on nije video nijedno streljanje, ali je video da neki zarobljenici leže u nesvesti. Svedoka je sa Ovčare spasao vojnik sa nadimkom Štuka. Dok je išao prema špaliru, svedok je razgovarao sa Štukom, koji mu je rekao da će verovatno svi zarobljenici biti ubijeni. On je zamolio Štuku da mu spase život i nakon izvesnog vremena ovaj je došao sa nekim kapetanom u hangar i izvukao ga van. On je u grupi od ukupno 7 zarobljenika nakon sat i po, dva, belim kombijem odvežen na skladište Modateks, gde su se nalazili starije osobe,

žene i deca. Tamo su proveli noć, a potom su 21. novembra prebačeni na Velepromet u prostorije stolarije. Svedok je potom detaljno opisao kako ga je grupa četnika u kojoj su bili izvesni “Belgija” i “Čedo” odvela sa Veleprometa u jednu kuću na Petrovoj gori i brutalno mučila. U jednom trenutku su se pojavili „Mare i Kinez“ (optuženi Ljuboja i Milojević), koji su ga spasili, rizikujući svoj život. Nakon toga, Kinez i Mare su ga odveli do kuće u kojoj je bila smeštena vojna policija, a potom zajedno sa komandantom vojne policije i još dva vojnika, transporterom vratili u prostorije stolarije na Velepromet. Svedok je istakao da je tad upitao Mareta, zašto mu spasava život, a on mu se uneo u lice i rekao: «Dobro zapamti ko ti je spasio život. Ti si za sad siguran, a šta će biti sa mnom ne znam.» Po svedokovim rečima, on se rastao sa Maretom i Kinezom na ulazu u prostorije stolarije. Naglasio je da optužene Ljuboju i Milojevića nije video nikad ranije. Branilac Dozet je potom postavio, a sudija Krstajić odbio pitanje, da li svedok može povezati optužene Ljuboju i Milojevića sa zločinom za koji su optuženi“. Na kraju, optuženi Milojević i Ljuboja su se pozdravili sa svedokom.

Glavni pretres: 14. septembarl 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih

U nastavku dokaznog postupka prikazan je deo fotografija koje je Sud pribavio od Haškog tribunala. Na ovim fotografijama se vidi vukovarska bolnica, put od bolnice preko kasarne do Ovčare, ekshumacija na Grabovu 1996. godine i kasnija obdukcije tela žrtava. Potom su prikazani video snimak na kojem se vidi svedok saradnik br. 1 u nekoj akciji i video snimak intervjua Gorana Hadžića u Šidu, nakon sednice Vlade u Vukovaru. U tom intervjuu, Hadžić je rekao da je glavni zaključak sednice da: „zarobljenici, ustaše, koje su oprale ruke ne mogu napustiti teritoriju srpske oblasti... Oni su paravojne formacije, jedino može da im sudi ovaj narod ovde... Mi smo se dogovorili sa vojnim vlastima da te ustaše ostanu u našim logorima, tu u okolini Vukovara. Budući da je jedna grupa već odvežena u Sremsku Mitrovicu, ja sam preuzeo na sebe zadatak da te ljude vratimo, ako se oni uopšte mogu nazvati ljudima. Da im se sudi, koji su krivi, a koji nisu, da ih pustimo... Bolje da se jedan krivac provuče, nego da neko nevin strada.“ Govoreći o uspostavljanju civilne vlasti u Vukovaru, Hadžić je rekao da su oni tog dana razgovarali sa ljudima iz naselja Petrova gora, bez kojih bi Vukovar bio izgubljen i dodao da će u dogovoru sa njima biti uspostavljena ta vlast.

Sudsko veće je potom donelo rešenje da se pročitaju zapisnici o saslušanju preminulog Mirka Vojnovića, zapisnici o saslušanju svedoka Mileta Mrkšića pred Vojnim sudom i iz istrage, zapisnici o saslušanju svedoka Veselina Šljivančanina pred Vojnim sudom i iz istrage, zapisnici o saslušanju Miroslava Radića pred Vojnim sudom i iz istrage, zapisnik o saslušanju svedoka Gorana Hadžića iz istrage, zapisnik o saslušanju svedoka Gorana Valjarevića iz istrage, zapisnik o saslušanju svedoka Žarka Kojića iz istrage, zapisnik o saslušanju svedoka Zdenka Novaka iz istrage, kao i izveštaji dr. Dunjića i dr. Otaševića Komisiji za humanitarna pitanja i nestala lica i završni izveštaj Komisije eksperata Ujedninjenih nacija iz oktobra 1993. godine.

Okrivljeni Mirko Vojnović je na prvom saslušanju kod istražnog sudije, 18. jula 2003. godine, negirao tvrdnje sada optuženih Perića i Bulića, da je sa njima bio na Ovčari i napomenuo da on tamo uopšte nije išao posle oslobođenja Vukovara.

Na drugom saslušanju, 27. novembra 2003. godine, okrivljeni je promenio iskaz i rekao da je bio na Ovčari zajedno sa optuženima Bulićem i Mugošom. Naime, on je nakon oslobođenja Vukovara među prvima otišao do bolnice, gde je video majora Šljivančanina, kako razgovara sa novinarima i optuženog Vujanovića, koji je bio sa kapetanom Radićem. Kad je krenuo prema Veleprometu, video je pored kasarne dva autobusa puna ljudi i optužene Bulića i Mugošu, kako stoje pored njih. Optuženi Bulić je jednom od zarobljenika iz autobusa skinuo veliki krst sa lančića i stavio ga sebi oko vrata. Okrivljenom je jedan oficir tada rekao da ljudi iz četiri automobila, parkirana u krugu kasarne, odlučuju šta će biti sa ljudima iz autobusa. Jedan od tih automobila bio je automobil optuženog Vujanovića. Nakon dvadesetak minuta počeli su da stižu meštani sa Petrove gore, a optuženi Mugoša mu je rekao da kreću. Kad su stigli na Ovčaru, oko 14 časova, formirane su dve kolone od izlaza iz autobusa do ulaska u hangar. U tim kolonama nije bilo vojnika, već samo dobrovoljaca i meštana, koji su udarali zarobljenike. Po njegovim rečima, optuženi Bulić najbolje zna ko je sve tukao zarobljenike, pošto je bio prvi u koloni i uzimao od zarobljenika nakit. Naglasio je da on nikoga nije pipnuo i da je spasao dva poznanika, Vinka Stilina i Parića, koje je izveo iz hangara. U hangaru je video optuženog Vujanovića, «oko koga su svi jurili i pitali ga šta ćemo, koga ćemo.» Opisao je kako je ispred hangara neko lice koga su zvali „zastavnikom“, pretuklo jednog zarobljenika i odvelo ga u nepoznatom pravcu. Okrivljeni je shvatio da je to lice zastavnik kapetana Radića, «Štuka». Po njegovim rečima, prva grupa zarobljenika odvedena je traktorom oko 15 časova. Za traktorom je krenulo «jedno luskuzno vozilo», a traktor i ovo vozilo su se vraćali do hangara na svakih pola sata i odvozili po tridesetak zarobljenika. «Ukupno je bilo sedam tura traktorom.» Odgovarajući na pitanje istražnog sudije, na koji način je određivano ko će ići na streljanje, okrivljeni je rekao «da je ključ bio u Stanka», misleći na optuženog Vujanovića.

Branilac Perković je predložio da se ovi zapisnici izdvoje, a da se pre toga pribavi kompletna medicinska dokumentacija o psihičkom zdravlju pokojnog Vojnovića. Sudsko veće je odbilo ovaj predlog.

Svedok Goran Hadžić je na saslušanju kod istražnog sudije 30. septembra 2003. godine istakao da zna da je Dušan Jakšić bio komandant TO Petrova gora, ali nije mogao da se seti ko je Jakšića postavio na tu dužnost. Nekih 10, 15 dana pre oslobođenja Vukovara došlo je do sukoba u TO između Jakšića i optuženog Vujovića i Jakšić je smenjen sa mesta komandanta. Naglasio je da je dan, dva nakon oslobođenja Vukovara na Veleprometu održana sednica Vlade. Želeli su da se sastanu sa predstavnicima vojske, da formiraju civilnu vlast u Vukovaru i da samostalno sude za ratne zločine, pošto su imali svoje pravosuđe. Međutim, na sastanku nije doneta nikakva odluka. Svedok je za zločin na Ovčari saznao tek 1992. godine, pošto je sve vreme od saradnika primao selektivne informacije.

Svedok Mile Mrkšić, tadašnji komandant Gardijske brigade, je na saslušanju kod vojnog istražnog sudije istakao da mu se u noći između 17. i 18. novembra 1991. godine javio Marin Vidić, Bili, poverenik hrvatske Vlade za Vukovar i predložio predaju hrvatskih jedinica i grada Vukovara. Svedok je kao komandant jedinice postavio uslove predaje i saopštio ih Vidiću. Predaja je otpočela 18. novembra oko 14 časova. Istog dana postignut je dogovor da se izvrši evakuacija vukovarske bolnice, što je učinjeno 19. novembra 1991. godine. On je organizaciju evakuacije poverio majoru Šljivančaninu. Po njegovim rečima, major Šljivančanin ga je obavestio da je u bolnici bilo i pripadnika hrvatskih paravojnih formacija, koji su stavljali gips, kako bi se prikazali kao bolesnici. Šljivančanin je zatražio da mu se odobri da se ta lica prebace u kasarnu, što je i učinjeno. Nakon što je izvršena trijaža, lakši bolesnici i ranjenici su preveženi u Sremsku Mitrovicu, dok su najteži bolesnici prebačeni u vojnu bolnicu u Negoslavcima. Pripadnici hrvatskih jedinica, koji su simulirali da su ranjeni, tretirani su kao ratni zarobljenici i prebačeni su takođe u Sremsku Mitrovicu. Istakao je da nikada nije bio na poljporivrednom dobru Ovčara i da je kasnije informisan da je jedan broj kamufliranih bolesnika iz vukovarske bolnice prebačen do kasarne, gde je bilo dosta meštana koji su ih prepoznali. On ne zna kako su ta lica prevežena na područje Ovčare i šta se kasnije sa njima desilo. Istakao je «da bi u slučaju da je imao saznanja da će neko ove zarobljenike odvesti na Ovčaru i hteti da uradi to što je urađeno, upotrebio i oklopni bataljon da to spreči.» Tog istog dana je u kasarni održana sednica Vlade istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, koja je donela zaključak da oni imaju svoje pravosudne organe, da će preuzeti kamuflirane bolesnike iz bolnice i preduzeti prema njima odgovarajuće mere. Iako je bio pozvan na tu sednicu, on njoj nije prisustvovao zbog drugih obaveza.


Svedok Mile Mrkšić je pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine istakao da ne može da se izjašnjava o činjenicama vezanim za ovaj predmet. Jedino je ispravio navod iz prethodnog iskaza i napomenuo da je evakuacija vukovarske bolnice izvršena 20. novembra, a ne 19. novembra 1991. godine.

Svedok Veselin Šljivančanin, tadašnji načelnik bezbednosti Gardijske brigade, je pred istražnim sudijom Vojnog suda u Beogradu najpre rekao da su borbena dejstva u Vukovaru prestala 17. novembra 1991. godine. Idućeg dana, 18. novembra, on je od komandanta Mrkšića dobio naredbu da organizuje evakuaciju vukovarske bolnice. On je upravniku vojne bolnice u Negoslavcima, doktoru Jovanoviću naložio da sa dr. Bosanac, koja je bila u Negoslavcima na pregovorima, i grupom lekara dođe u vukovarsku bolnicu. Po njihovom dolasku, svedok je zatražio da dr. Bosanac kaže ko sačinjava medicinsko osoblje, ko su bolesnici i ko su ranjenici. Dr. Bosanac je rekla da u medicinskom osoblju ima oko 100 lica, da je oko 200 teže i oko 60 lakše ranjenih. Rekla je da su ostali koji su u bolnici pripadnici hrvatskih jednica, koji su došli u bolnicu da bi se pomešali sa ranjenicima i bolesnicima i tako evakuisali. On je naložio lekarima da izvrše detaljni pregled i ustanove ko nije ranjen. Nakon pregleda, 19. novembra ujutro izvršena je trijaža prema težini povreda i kategorijama lica. Posebnu grupu činile su osobe koje su se sklonile u bolnicu i «verovatno plašile da ne odgovaraju za zlodela koja su počinile.»

Kod bolnice se okupilo dosta meštana, koji su imali jaku želju za osvetom. On je lično bio izložen napadu, kad je dozvolio da se iz grupe ljudi koja je trebalo da krene ka kasarni izdvoje 24 osobe, kao članovi porodica medicinskog osoblja. Tom prilikom je prišla naoružana grupa pripadnika TO, među kojima su bili optuženi Vujanović i Vujović, a jedan od njih dvojice mu je uperio pušku u leđa, rekavši da «oni neće dozvoliti da on pomaže ustašama i zločincima.» Međutim, njegov zamenik, Vukašinović je intervenisao i oborio tog teritorijalca na zemlju. Lica iz odvojene grupe su potom prebačena u vukovarsku kasarnu sa ciljem da se kasnije sprovedu u Sremsku Mitrovicu.

Nakon završetka evakuacije, oko 20 časova, on je otišao do kasarne, gde ga je kapetan Milan Predojević izvestio da su zarobljenici sprovedeni u Sremsku Mitrovicu. Oko 22 časa obavestio je komandanta Mrkšića da je evakuacija okončana. Tek kasnije, iz sredstava javnog informisanja, saznao je da je jedna grupa zarobljenika iz bolnice, umesto u Sremsku Mitrovicu, odvedena na Ovčaru. Rekao je da može samo da pretpostavi da su to uradili meštani, «koji su bili revoltirani i koji su imali razlog za osvetu.»

Na saslušanju u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine, svedok je naveo da je na osnovu pismene dokumentacije Tribunala uvideo da evakuacija bolnice nije bila 19., već 20. novembra 1991. godine.

Svedok Miroslav Radić, tadašnji komandir čete I bataljona Gardijske brigade, naglasio je da je 18. novembra 1991. godine dobio zadatak od komandanta bataljona, Borivoja Tešića da sa svojom četom organizuje obezbeđenje kruga vukovarske bolnice i da ne dozvoli da bilo ko bez ovlašćenja ulazi ili izlazi iz bolnice. On je ovaj zadatak imao samo do prepodnevnih časova 19. novembra 1991. godine, kad je obezbeđenje kruga bolnice predato jedinici vojne policije kojom je komandovao Milivoje Simić.

Na saslušanju pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, svedok Radić je naglasio da je o tome šta se dešavalo na Ovčari saznao iz dokumentacije koja mu je dostavljena od strane Tužilaštva Tribunala.

Svedok Goran Valjarević je na saslušanju kod istražnog sudije 19. aprila 2004. godine rekao da poznaje skoro sve optužene i da je tokom borbi u Vukovaru bio pripadnik dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica.“ On je 17. novembra 1991. godine ujutro ranjen, nakon čega je helikopterom prebačen u Beograd na VMA. Istog dana su ga sa VMA prebacili u Urgentni centar, gde je ostao do kraja novembra 1991. godine. Istakao je da ga je 20. novembra 1991. godine posetio optuženi Katić, a potom i optuženi Lančužanin i Dragović.

Svedok Žarko Kojić je na saslušanju pred istražnim sudijom 26. aprila 2004. godine najpr rekao da je bio pripadnik 204. brigade hrvatske vojske. Dana 19. novembra 1991. godine je otišao u vukovarsku bolnicu, pošto je tamo bila njegova ranjena majka. Idućeg dana, 20. novembra ujutro, u bolnici su se pojavili oficiri i vojnici JNA. Vojnici su pozvali sve pokretne muškarce da izađu van. Nakon što su ih pretresli, major Šljivančanin im se obratio, rekavši da će svi koji su krivi biti kažnjeni, dok će nevini biti

oslobođeni. Pored Šljivančanina, tu je bio kapetan Radić, preko kojeg su sva naređenja sprovođenja i koji je delovao kao autoritet. Nakon Šljivančaninovog govora, naređeno im je da uđu u pet ili šest vojnih autobusa, kojima su prebačeni u vukovarsku kasarnu. U kasarni su bili oko dva sata, a za to vreme je kapetan Radić iz autobusa izveo pojedine zarobljenike, koji su odvedeni u poseban autobus i navodno kasnije pušteni. Ostali zarobljenici, njih između 200 i 260, su iz kasarne odveženi na Ovčaru. Tamo su ih dočekali vojnici u uniformama JNA i pripadnici paravojne formacije, koji su došli iz kasarne. Čim su izašli iz autobusa, počeli su da ih tuku, da im uzimaju novac i druge vrednosti. Tukli su ih drvenim palicama i pendrecima, sve do ulaska u hangar, u kojem je bilo još 15-ak paravojnika. Jedan oficir je imao pištaljku, kojom je davao znak ostalima kad da počnu ili prestanu sa tučom. Naglasio je da su njegovog saborca Damira Kovačića, koji je bio ranjen, tukli po telu tako da mu je krv išla na usta. Među licima koja su tukla Kovačića bio je i izvesni Petar Akik. Dvojicu zarobljenika, Kemala Seitija i Damjana Samardžića prebili su na smrt. Njega je iz hangara izveo poznanik, čije je ime Saša a prezime Molnar ili Guja. Ispred hangara su pored njega bili i Igor Kačić, Dragutin Berhofer, Vilim Karlović, Stjepan Bunčević, Vlado Gudaš, Tihomir Perković, Ivan Nemješić i Emil Čakalić. Međutim, pre nego što su krenuli prema kombiju koji ih je čekao, Petar Akik je vratio Igora Kačića, a optuženi Vujović vratio Ivana Nemješića. Tom prilikom, optuženi Vujović je rekao za Nemjašića da je tajnik HDZ-a. Svedok je istakao da je optuženi Vujović bio jedan od komandanata na Ovčari, koji je izdavao naređenja. Pored Vujovića, svedok je pomenuo i optuženog Mugošu, koji je po njegovim rečima sve zarobljenike pre ulaska u hangar tukao rukama i nogama i uzimao im novac. Na kraju, napomenuo je da je zajedno sa 6 zarobljenika sa Ovčare kombijem odveden u Modateks.

Svedok oštećeni Zdenko Novak je na saslušanju pred istražnim sudijom 24. aprila 2004. godine izjavio da je tokom borbi u Vukovaru bio komandant inžinjerije 204. vukovarske brigade. Zajedno sa roditeljima, on je 19. novembra 1991. godine otišao u bolnicu. Ujutro, 20. novembra, roditelje su odveli na Velepromet, dok je on ostao u bolnici pošto se nalazio na listi ranjenika. Tog dana, u bolnici su se pojavili vojnici. On je video jednog majora i jednog poručnika, vojnike JNA, ali i ljude u drugačijim uniformama, koji su delovali zajednički sa regularnom vojskom. Vojnici su krenuli po bolnici i pozivali sve pokretne da izađu van. Kad su izašli, postrojili su ih u dve kolone, izvršili pretres i nakon toga pod pretnjom oružjem sproveli do tri autobusa. Potom su ih tim autobusima odvezli do kasarne, gde je pored vojnika bilo i ljudi koji su išli oko autobusa i pretili zarobljenicima. On je zapamtio Radivoja Jakovljevića, sa nadimkom Bojler, koji je pevao četničke pesme i govorio zarobljenicima Damjanu Samardžiću i Željku Jureli da će ih zaklati. Nakon dva sata stajanja, pridružila su im se još dva ili tri autobusa, a potom su krenuli prema Ovčari. Kad su stigli na Ovčaru, zarobljenici su prolazili kroz špalir u kojem su bili pripadnici JNA i lica koja su delom bila u civilnoj odeći. Oni su zarobljenike udarali rukama, nogama, drvenim palicama, metalnim palicama i oružjem, a pored toga im oduzimali vrednije stvari. U samom hangaru su bile grupe od po nekoliko paravojnika, koji su ispitivali i tukli zarobljenike. Pored njih, bio je jedan stariji i krupniji oficir JNA, koji je imao pištaljku i koji je određivao šta će se raditi. Napomenuo je da je uz ovog oficira stajala u uniformi Gordana Karan, koju je od ranije poznavao iz Vukovara. Istakao je da su paravojnici na smrt pretukli u hangaru zarobljenika sa imenom

Kemo, dok su Vladimiru Đukiću, koji je bio ranjen, polomili štake i njima ga tukli. Nakon sat, dva, u hangaru se upalilo svetlo i počelo je postrojavanje zarobljenika. Izvukli su ih van, u grupama od po 10 do 20 osoba. On je sa trećom ili četvrtom grupom ubačen u zadnji deo manjeg vojnog kamiona, koji je krenuo u pravcu Grabova. Video je jedan mali prostor i iskočio iz kamiona, tako da ga nisu opazili. Celu noć je išao u pravcu Vukovara, gde su ga ujutro zarobili rezervisti, nakon čega je prebačen u logor u Srbiji. Od optuženih koje poznaje, svedok je na Ovčari video samo Vujovića, ali nije primetio da je on nekoga tukao ili maltretirao.

Nakon ovoga, pročitani su izveštaji dr. Dunjića i dr. Otaševića Komisiji za humanitarna pitanja i nestala lica. Potom je sudija Krstajić zamolio stranke da daju dokazne predloge.

Tužilac Knežević predložio je da se odredi novo veštačenje optuženog Zlatara, koje bi se poverilo timu veštaka Instituta za sudsku medicinu u Beogradu i koje bi se bavilo time da li je i kako optuženi mogao da se kreće u periodu od 18. do 22. novembra 1991. godine.

Branilac Zaklan predložio je da se sasluša kao svedok Milan Zorić, za koga je u operativnom dnevniku kragujevačke brigade upisano da je 20. novembra 1991. godine postao komandant mesta Grabovo. Pored toga, predložio je da se ponovo pozove kao svedok tadašnji komandant kragujevačke brigade, Milorad Vojnović zbog navoda u operativnom dnevniku da su se oficiri i vojnici njegove brigade vratili sa Ovčare 20. novembra u 22:35 sati.

Branilac Perković predložio je da se saslušaju lica koja bi dala alibi optuženima Vujanoviću i Nadi Kalabi za 19. novembar 1991. godine, a to su Đorđe Teslić, Miroljub Vojnović i sestra optuženog Vujanovića. Potom je predložio da se uvećaju fotografije koje prikazuju hangar na Ovčari i da se prikažu svedocima saradnicima, kako bi se izjasnili o svom boravku na Ovčari. Branilac je dalje predložio da se CD sa video zapisom na kojem se vidi prvi svedok saradnik u nekoj akciji dostavi veštaku traseologu, koji bi utvrdio da li na tom snimku svedok ima futrolu pištolja. Na kraju, branilac Perković je predložio suočenja prvog svedoka saradnika sa svedokom Karanfilovim i drugog svedoka saradnika sa svedocima Stamatovićem i Kresojevićem, kao i svedočenje Elvira Hadžića, potporučnika u Gardijskoj brigadi.

Branilac Kalanj predložio je da se pribavi dokument o kojem je Vojislav Šešelj govorio na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Naime, Šešelj je rekao da mu je Tužilaštvo Tribunala dostavilo dokument iz koga se vidi da optuženi Lančužanin i ostali pripadnici njegove jedinice nisu učestvovali u streljanju na Ovčari.

Optuženi Vujović je predložio da se kao svedoci saslušaju dr. Vesna Bosanac, Marin Vidić, Bili, dr. Zoran Stanković i istražni sudija u ovom predmetu Miroslav Alimpić. Zatim je predložio za svedoke Vladana Batića i Dušana Mihajlovića, zbog izjava da su uhapšeni odgovorni za zločin na Ovčari. Predložio je suočenje svedoka Dušana Jakšića i Borivoja Tešića, a potom saslušanja u svojstvu svedoka svih oficira Gardijske brigade i Operativne grupe Jug, koji nisu saslušani, na okolnost postojanja TO Vukovar i vojnog rasporeda teritorijalaca. Nadalje, optuženi je predložio saslušanje kao svedoka Dušana

Filipovića, Slobodana Grahovca i Milana Milanovića, Mrguda o događajima nakon prestanka borbi i njegovom postavljenju za komandanta TO Vukovar.


Optuženi Vujović je nastavio sa iznošenjem dokaznih predloga. Predložio je da se saslušaju u svojstvu svedoka Tanja Belić, Damir Gunčević, Miroljub Radenković i Karlo Fitoš. Po njegovim rečima, Gunčević, Radenković i Fitoš su bili pripadnici ZNG, sa kojima se on pozdravio u autobusima kod bolnice. Istakao je da se Fitoš nalazi na nekim spiskovima ubijenih na Ovčari i dodao da isto važi za Gorana Kitića sa kojim se takođe pozdravio kod autobusa. Na kraju, predložio je da se sasluša dobrovljac Krste Olujić, koji je zajedno sa njim bio na prijemu kod generala Veljka Kadijevića.

Optužena Nada Kalaba predložila je da se u svojstvu svedoka saslušaju Martin Sabljak, koji je bio njen šef u robnoj kući i koji je po njenom saznanju živ, kao i Marijana Prgomet Mirković, koja joj je uručila otkaz. Predložila je i da se sasluša otac prvog svedoka saradnika, koji bi potvrdio da je njegov sin imao napade epilepsije tokom borbi u Vukovaru.

Optuženi Vujanović predložio je da se u svojstvu svedoka saslušaju i tadašnji načelnik bezbednosti I armije, Mile Babić i zamenik Ljubiše Petkovića, Vladan Subotić. Pored toga, predložio je da se saslušaju i Vojislav Šešelj, Mirko Jagetić, u čijoj kući je bio smešten Štab Borivoja Tešića, i novinar «Ekspres politike», Nićiforović, koji je navodno objavio feljton o Ovčari.

Optuženi Zlatar Vujo je predložio da se prikaže TV dnevnik sa kojeg je tužilac nabavio fotografiju na kojoj se po navodima prvog svedoka saradnika vidi on.

Branilac Kalanj predložio je da se pribavi medicinska dokumentacija svedoka Gorana Valjarevića, kako bi se proverila odbrana njegovih branjenika i iskaz svedoka Nikole Dukića.

Optuženi Katić je na kraju izjavio da ima primedbu i pokazao na zamenika tužioca za ratne zločine. „On je gori ubica od onog koji nas tereti. Ja nemam veze sa tim. Što me ubacuje u straljački stroj.“ Sudija Krstajić je izrekao opomenu optuženom i upozorio ga da vodi računa o ponašanju, kako mu ne bi izrekao meru udaljenja iz sudnice do kraja dokaznog postupka.

Sudsko veće je donelo rešenje da se delimično usvajaju dokazni predlozi, i to: predlog zamenika tužioca za veštačenje optuženog Zlatar Vuja od strane Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, predlog odbrane optuženog Zlatar Vuja da se od VMA pribavi istorija bolesti Milana Josifovića, Gute iz Smedereva, predlog branioca Zaklana da se ponovo sasluša kao svedok Milorad Vojnović i predlog branioca Kalanja da se pribavi izveštaj o lekarskom zbrinjavanju svedoka Gorana Valjarevića.

Zapažanja posmatrača U nastavku suđenja neposredno su saslušana dvojica svedoka, a veliki broj dokaza je izveden uvidom u sudsku dokumentaciju. Utisak je da iskaz svedoka Karlovića, koga je predložila odbrana optuženih Ljuboje i Milojevića, nema značajnu vrednost u smislu odlučivanja o učešću optuženih u zločinu na Ovčari, obzirom da ovaj svedok govori o događaju koji se zbio dan nakon izvršenja zločina. Značajan dokaz predstavlja intervju Gorana Hadžića nakon sednice Vlade, u kojem je rekao da je doneta odluka da civilne vlasti preuzmu zarobljenike i da se ti zarobljenici prebace u logor u okolini Vukovara. Na taj način, još jednom je potvrđena veza između sednice Vlade na Veleprometu i zločina koji je nakon toga počinjen na Ovčari. Pored toga, za utvrđivanje činjeničnog stanja značajni su i pročitani iskazi preminulog Mirka Vojnovića i dva svedoka koja su preživela zločin, Žarka Kojića i Zdenka Novaka. Na žalost, svedoci Kojić i Novak nisu želeli da se pojave na samom suđenju, niti da svedoče putem video linka, iako bi se njihovim neposrednim saslušanjem stekao još jasniji uvid u dešavanja na Ovčari. Ovo se pre svega odnosi na svedoka Kojića, koji je u istrazi direktno ukazao na odgovornost optuženih Vujovića i Mugoše.

Prema našem mišljenju, sudija Krstajić je adekvatno reagovao nakon incidenta koji je načinio optuženi Katić, nazvavši zamenika tužioca za ratne zločine ubicom. Kao i u slučaju optuženog Vujanovića, Sudsko veće bi ukoliko se nešto tako ponovi trebalo da optuženom Katiću izrekne meru udaljenja iz sudnice do kraja dokaznog postupka. Sudsko veće je donelo ispravnu odluku u pogledu prihvatanja dokaznih predloga. Naime, prihvatanje većine ostalih dokaznih predloga ne bi doprinelo saznavanju novih, bitnih činjenica o zločinu na Ovčari.

Na kraju, treba napomenuti da se atmosfera u delu publike gde sede rodbina i prijatelji optuženih znatno promenila tokom i nakon prikazivanja fotografija sa ekshumacije i kasnije obdukcije tela ubijenih na Ovčari. Nije bilo nikakvih komentara i svi su sa ozbiljnim izrazima lica pratili tok postupka.


U nastavku dokaznog postupka saslušani su veštaci, profesor dr. Branimir Aleksandrić i dr. Miloš Jančić, kao i svedok Milorad Vojnović.

Veštak prof. dr. Branimir Aleksandrić, specijalista sudske medicine i direktor Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, istakao je da je 20. novembra 1991. godine optuženi Zlatar Vujo mogao da se kreće samostalno, ali je zbog slabosti u predelu leve natkolenice i sedala mogao da koristi štaku. Nalaz i mišljenje veštaka Jančića su po njegovim rečima dobri u domenu teorije, ali iz njih proizilazi da je stanje optuženog tokom lečenja na VMA bivalo sve gore i gore, što ne odgovara istoriji bolesti. Bolovi koje je optuženi trpeo prilikom kretanja nakon 18. novembra 1991. godine bili su blagog intenziteta i on je eventualnom upotrebom štake mogao da olakša kretanje.

Veštak dr. Miloš Jančić, je ostao pri nalazu i mišljenju, koje je ranije usmeno obrazložio na suđenju. Nakon duže teorijske rasprave između dvojice veštaka, sudija Krstajić je konstatovao je da su obojica ostali pri svojim nalazima i mišljenjima i da se nisu mogli usaglasiti.

U nastavku, saslušan je svedok Milorad Vojnović, koji je već dao iskaz 24. novembra 2004. godine. Sudija Krstajić je objasnio svedoku da je ponovo pozvan pošto je nakon njegovog saslušanja, Sudsko veće pribavilo ratni dnevnik i operativno taktički dnevnik 80. motorizovane kragujevačke brigade. Svedok je potvrdio da je Vukašin Premović vodio te dnevnike i da je uglavnom sve zapisivao. Sudija Krstajić je predočio svedoku da u operativno taktičkom dnevniku nema podataka o obezbeđenju grupe civila, žena, dece i starijih ljudi u autobusima na Ovčari o kojem su svedok Vojnović i neki drugi svedoci govorili. Svedok je istakao da je siguran da je organizovao obezbeđenje tih ljudi i da zna da su oni posle otišli. Sudija Krstajić je potom predočio svedoku da je u operativno taktičkom dnevniku za dan 20. novembar sa vremenom 16:10 časova upisano da je on (Vojnović) tražio da se na Ovčari „odrede smene starešina, četa vojne policije i četa veze radi čuvanja nove grupe zarobljenika, zengi i MUP-ovaca“. Svedok je odgovorio da je tražio pomoć zbog obezbeđenja Marčeka, njega i zarobljenika i dodao da je to Premović upisao iz nestručnosti. Svedoku je dalje predočeno da je iduća konstatacija za isti dan u 22:35, gde piše da je iz reona Ovčare povučeno obezbeđenje logora zarobljenih zengi i da su tu dužnost preuzeli vukovarski teritorijalci. On je na to rekao da se pre tog vremena u komandu u Negoslavce vratio oficir kragujevačke brigade Vukić sa svojim vojnicima. Nakon Vukića, sa Ovčare se vratio Vezmarević sa svojom četom vojne policije. Svedok je potom naglasio da su Marčekova jedinica i još neke jedinice koje su inače pripadale kragujevačkoj brigadi tokom borbi u Vukovaru izašle iz njenog sastava i pretpotčinile se Gardijskoj brigadi. Dodao je da su se ove jedinice vratile u sastav kragujevačke brigade oko 21. novembra 1991. godine, odnosno pred odlazak Gardijske brigade iz Vukovara. Rekao je da je „makro gledano“, Ovčara bila u odgovornosti Operativne grupe "Jug", dok je „mikro gledano“ bila u Marčekovoj zoni odgovornosti. On nije mogao sa sigurnošću da odgovori na pitanje da li je i četa vojne policije kragujevačke brigade bila pretpotčinjena Gardijskoj brigadi. Branilac Dozet upitao je svedoka da li je tad, kad je imao 45 godina, znao koja mu je bila zona odgovornosti 20. novembra 1991. godine. Svedok je istakao da nije znao tačno i dodao da nije mogao da postavlja starešine izvan svoje zone odgovornosti. Branilac Dozet je započeo rečenicu: „I niste bili gadljivi“, ali je tu zastao, a sudija Krstajić to nije registrovao.

Nakon saslušanja svedoka Vojnovića prikazane su fotografije sa Ovčare koje je zastupnica oštećenih Nataša Kandić dostavila Sudu.

Glavni pretres: 15. novembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih U nastavku dokaznog postupka optuženi Atanasijević je dopunio i izmenio svoju odbranu. Rekao je da je na Ovčaru otišao kad je pao mrak. Kad je ušao u hangar, na sredini je video sto za kojim je sedeo pokojni Mirko Vojnović-Ćapalo, dok je pored njega stajao optuženi Đanković. Nakon 10 do 15 minuta, došlo je 5, 6 njemu nepoznatih

uniformisanih lica koji su izveli jednu grupu zarobljenika iz hangara. Tom prilikom on nije video niti traktor, niti prikolicu. „To je bilo sve uhodano i isplanirano. Već ranije su neke izvodili.“ Među zarobljenicima video je Ružicu Makrobašić, koja je u jednom trenutku nestala. Nakon sat vremena, kad je u hangaru bilo još 60, 70 zarobljenika, video je kako se grupa od njih 30 do 40 izvodi, a da sa njima između ostalih izlazi sada pokojni Zorić, pripadnik TO Vukovar, i jedan od svedoka saradnika. Video je da zarobljenici i Zorić ulaze u prikolicu traktora, pa je i on krenuo za njima. Čuo je da bi traktor trebalo da preveze zarobljenike do sabirnog centra Velepromet, međutim nakon 15-ak minuta su se zaustavili i rečeno im je da treba da izađu napolje. Kad je izašao, video je 40 do 50 uniformisanih lica, koji su bili pored velike rupe u kojoj su ležala tela do tada streljanih zarobljenika iz hangara. «Bila je komanda. Tačno se znalo šta ko radi.» Tim rečima je optuženi opisao šta je video na mestu streljanja. Po njegovoj oceni ta uniformisana lica pretežno su bili dobrovoljci i rezervisti, koje nije poznavao. Video je da je formiran streljački vod, koji je sa razdaljine od dva, tri metra pucao u grupe od po 7, 8 zarobljenika, postrojenih ispred rupe i okrenutih licem prema njoj. One ubijene, koji ne bi pali u rupu, po dvojica zarobljenika bi bacali u nju, a nakon toga bi oni bili ubijeni.

Jedan od zarobljenika je pokušao da pobegne iz prikolice, ali je nekoliko uniformisanih lica krenulo za njim, pucajući. Optuženi je bio šokiran prizorom i sve to vreme je stajao sa strane. U jednom trenutku, dobrovoljac sa nadimkom „Topola“ ga je udario u leđa, uhvatio za ruku i doveo do sredine rupe, naredivši mu: „Stani tu, ima da pucaš na svoje“, obzirom da je optuženi hrvatske nacionalnosti. Optuženi je, kako kaže, pod uperenom puškom u leđa bio primoran da puca u zarobljenika ispred sebe. Potom su ga terali da ponovo puca, ali ga je pokojni Mirko Vojnović izvukao na stranu i rekao ostalima: „Ostavite čoveka, nije on ustaša.“ Čuo je i glas jednog svedoka saradnika koji je takođe pokušao da ga zaštiti od napada. Optuženi je istakao da je prošao pakao zbog događaja na Ovčari u proteklih 14 godina, a pogotovo u poslednje dve godine, koliko je u pritvoru.

Nakon što su svi zarobljenici iz prikolice ubijeni, većina uniformisanih lica je krenula nazad, a optuženog je zadržala pokojna dobrovoljka Dragica. Nakon otprilike pola sata, vratio se traktor sa prikolicom u kojoj je bilo manje zarobljenika nego u prethodnom navratu. Nakon što su i ti zarobljenici pobijeni, pored rupe su ostali optuženi, dobrovoljka Dragica i još tri, četiri vojnika ili dobrovoljca. Dragica mu je rekla da ode do rupe i pogleda da li je neko od zarobljenika još uvek živ. Jedan zarobljenik se podigao i odmah su ga ubili. Optuženi se od tog trenutka ne seća ničega, osim da se vratio ispred hangara na Ovčari gde je ostalo 30 ljudi, među kojima su bili Topola i Dragica, a u samom hangaru bilo je još desetak zarobljenika. Optuženi se od zarobljenika seća Zvonka Gulića, Ivana Bulića, Tomislava Papa, Milana Grejze, Zvonimira Čalete, Križana, Ante Badružića i Tome Lojdura, koga nema ni na jednom spisku nestalih. Nekoliko puta je ponovio da su on i njegova porodica pod pretnjama, ali nije želeo da kaže o kakvim se pretnjama radi.


Sudsko veće je najpre odredilo neuropsijatrijsko veštačenje stanja optuženog Atanasijevića u vreme izvršenja krivičnog dela, s obzirom na njegovu promenu odbrane. Veštačenje je povereno timu lekara KPD bolnice na čelu sa neuropsihijatrom Milankom Vlašić. Veće je potom odbilo predlog odbrane da se iz spisa izdvoji zapisnik o saslušanju sada optuženog Jovice Perića pred radnicima UBPOK-a od 18. aprila 2003. godine, kao i ostale predloge odbrane o kojima do tad nije odlučeno. Nakon toga pročitani su zapisnik o saslušanju Jovice Perića pred radnicima UBPOK-a, presuda Županijskog suda u Osijeku Ivici Vuletiću i presuda Županijskog suda u Vukovaru optuženom Stanku Vujanoviću i dr., koje su postale pravnosnažne. U prvom predmetu optuženi Vuletić je oglašen krivim za krivična dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, a u tački C presude navodi se da je 20. novembra 1991. godine učestvovao u streljanju četiri grupe od po 250 do 300 zarobljenika iz vukovarske bolnice u jednoj šumi na putu iz Vukovara prema Osijeku. Sudija Krstajić je napomenuo da je izvesno da se radi o drugom krivičnopravnom događaju u odnosu na ovaj za koji se ovde sudi. Presuda Županijskog suda u Vukovaru optuženom Stanku Vujanoviću i dr. odnosi na događaje na Veleprometu, tako da se i u tom slučaju radi o drugom krivičnopravnom događaju.

U zapisnik o saslušanju tada osumnjičenog Jovice Perića radnicima UBPOK-a se navodi da se optuženi Perić vratio u Vukovar iz Beograda 16. novembra 1991. godine. Kad se vratio, komandant TO bio je optuženi Vujović, a njegov zamenik optuženi Vujanović. Perić je istakao da je na Ovčaru otišao 20. novembra 1991. godine oko 5 - 6 sati popodne. Među velikim brojem teritorijalaca i dobrovoljaca, video je optužene Vujovića, Vujanovića, Đankovića, Lančužanina, kao i Vujovićevog telohranitelja sa nadimkom «Đavo» i lice sa nadimkom Šljuka ili Štuka. U hangaru se nalazilo oko 200 zarobljenika iz vukovarske bolnice, među kojima je prepoznao Zlatka Blaževića, Križana, Antu Bodrožića i Damjana Samardžića, zvanog „Veliki bojler“. Video je da je Štuka izveo iz hanagara jednog zarobljenika, nakon čega se čuo pucanj. U samom hangaru je jedan oficir JNA, koji je imao čin kapetana i nosio brkove, popisivao zarobljenike. Ispred hangara bio je parkiran traktor sa prikolicom koja je bila pokrivena ciradom. Nakon pola sata, sat, jedan oficir JNA je zatražio da svi teritorijalci napuste hangar, nakon čega su unutra ostali samo zarobljenici. Taj oficir je potom ispred hangara razgovarao sa optuženima Vujovićem i Vujanovićem. Nakon izvesnog vremena, oficir je sa svojim vojnicima napustio Ovčaru, a zarobljenici iz hangara su počeli da ulaze u prikolicu. Nakon što je 30 do 40 zarobljenika ušlo u prikolicu, spuštena je cirada i traktor je krenuo. Njemu je optuženi Vujović ili optuženi Vujanović rekao da uđe u beli kombi, koji je vozio Mile Bakić, da prate traktor i da paze da neko od zarobljenika ne pobegne. U kombiju je pored Bakića bio Đura Balaban i još 5-6 nepoznatih lica. Kad je skrenuo na zemljani put, kombi se zaglavio u blato. Oni su izašli i krenuli pešice za traktorom. Dok su pešačili, čuli su pucnjavu iz pravca u kojem je traktor otišao, i Perić je pretpostavio da se zarobljenici streljaju. Kad je stigao tamo, video je veliku rupu u kojoj se nalazilo dosta leševa. U grupi od 10 do 15 ljudi, prepoznao je pokojnog Mirka Vojnovića Ćapala, optuženog Atanasijevića i optuženog Milana Vojnovića. Iz prikolice je izlazilo po 7, 8 zarobljenika, koji bi se postrojili ispred rupe, nakon čega bi ih streljali. Jedan mlađi čovek, visine oko 175 cm u maskirnoj uniformi je prilazio i pucao u tela onih zarobljenika za koje je mislio da su preživeli. Kad se ispred rupe postrojila nova grupa

zarobljenika, optuženom Periću je prišao čovek koji je nakon streljanja pucao u leševe i rekao mu da mora da stane u grupu koja će pucati u zarobljenike. Pošto se uplašio za život, optuženi Perić je stao i pucao u zarobljenika koji je stajao ispred njega. U grupi koja je pucala, pored njega su stajali pokojni Mirko Vojnović Ćapalo i ostali ljudi koji su sa njim došli kombijem. Video je da je u streljanju učestvovao optuženi Atanasijević, a misli da je pucao i optuženi Vojnović. Nakon streljanja, Perić je krenuo ka kombiju, a čovek koji mu je naredio da puca je rekao da poruče ljudima u hangaru da ponestaje municije. Kad su stigli do hangara, preneli su poruku optuženima Vujoviću i Vujanoviću, a ovi su odgovorili da će nabaviti i poslati municiju. Perić je ostao na Ovčari još 30-ak minuta. Za to vreme je još jedna grupa zarobljenika uvedena u traktorsku prikolicu. U hanagaru je tad ostalo još 10-ak zarobljenika za koje se pričalo da su bile starešine ZNG i policije. Među njima, optuženi je prepoznao jednog inspektora, koji je bio oženjen Sandrom Marušić. U trenutku kad je napuštao Ovčaru video je kako optuženi Vujanović i Vujović, kao i Pera Cigan, Đavo i Štuka sa još nekoliko nepoznatih lica preko puta hangara pucaju u ovih 10-ak zarobljenika. Optuženi Vujović je komentarišući ovaj iskaz rekao:„Ispašće na kraju da sam ja i svoje prijatelje poslao na streljanje“. Potom je bacio papire koje je držao u ruci, počeo da plače i krenuo ka prostoru gde sede optuženi. Sudija Krstajić ga je opomenuo, a optuženi mu se na kraju izvinio, rekavši da je plakao zbog nepravde, a ne zbog robije koja ga čeka.


U nastavku dokaznog postupka najznačajniji momenti su bili priznanje optuženog Ivana Atanasijevića i čitanje zapisnika o saslušanju optuženog Perića pred radnicima UBPOK-a. Priznanje optuženog Atanasijevića je značajno, s bozirom da se radi o prvom priznanju krivice pred domaćim sudovima. Iako je optuženi priznao krivicu na samom kraju suđenja, to jeste novina koja doprinosi potpunijem utvrđivanju istine. Optuženi nije bio dovoljno ubedljiv prilikom isticanja da je bio primoran da puca. Bilo je očigledno da štiti optužene, tvrdeći da je na mestu streljanja video jednog svedoka saradnika i druge, koji su mu nepoznati ili su u međuvremenu umrli. Sa druge strane, iskaz optuženog Perića pred radnicima UBPOK-a je značajan zato što tereti većinu optuženih i što je saglasan sa navodima optužnice u pogledu događaja na Ovčari i Grabovu.

Glavni pretres: 23. novembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih U nastavku dokaznog postupka saslušani su veštaci dr. Miloš Tasić i dr. Milanka Vlašić. Veštak dr Miloš Tasić, specijalista sudske medicine koji je već saslušan 20. aprila 2005. godine, naglasio je da ne može da tvrdi koliko je žrtava ubijeno s leđa, niti koji je smer ustrela. Naglasio je da se jedino kod 32 tela može utvrditi ulazna i izlazna rana na lobanji.

Veštak dr Milanka Vlašić, neuropsihijatar u KPD Beograd, navela je da je optuženi Atanasijević duševno zdrava osoba, sa prosečnom intelektualnom sposobnošću. Ukoliko bi Sudsko veće prihvatilo odbranu optuženog Atanasijevića, njen nalaz je da je on u vreme izvršenja krivičnog dela bio u stanju neposredne vitalne ugroženosti i straha, dok je njegovo shvatanje posledica i značaja dela bilo znatno sniženo. Sa druge strane,

ukoliko bi se prihvatili iskazi drugih svedoka, psihičko stanje optuženog bilo bi bez bitnih karakteristika.

Sudija Krstajić je potom pročitao izreku pravnosnažne presude Županijskog suda u Vukovaru od 16. maja 2000. godine u delu koji se odnosi na optuženog Mugošu, a koju je Vrhovni sud Republike Hrvatske potvrdio. Tom presudom optuženi Mugoša osuđen je na 5 godina zatvora za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, zato što je na Ovčari pretresao zarobljenike, uzimao im novac i tukao ih. Tako je zarobljeniku Dragutinu Berghoferu oduzeo ručni sat i 350 DEM.

Branilac Zaklan predložio je da se sasluša vojni ekspert koji bi dao svoje stručno mišljenje o ustrojstvu Teritorijalne odbrane i drugim pitanjima vezanim za vojne formacije. Slično tome, branilac Beljanski predložio je da se sasluša vojni ekspert koji bi dao svoje mišljenje o statusu doborvoljačkih jedinica. Sudija Krstajić je odgovorio da je o tome razmišljao i da je zaključio da se odgovori na ta pitanja nalaze u pravilima službe.

Branilac Kalanj predložio je da Sudsko veće pribavi od RTS video zapis na kojem se vidi Veselin Šljivančanin ispred vukovarske bolnice, kao i optuženi Lančužanin i to bez brade, što je po njegovim rečima bitno kako bi se utvdila istinitost iskaza nekih svedoka.

Glavni pretres: 25. novembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih U nastavku dokaznog postupka prikazani su snimci informativnih emisija RTS, "Dnevnikov dodatak" od 19. novembra 1991. godine i „Specijalne emisije“ od 20. novembra 1991. godine.

Na snimku «Specijalne emisije» od 20. novembra 1991. godine, prikazana je evakuacija vukovarske bolnice, razgovor majora Šljivančanina sa predstavnikom MKCK, Nikolasom Borsingerom i izjave koje su Šljivančanin i Borsinger dali prisutnim novinarima. Borsinger je govorio o dogovoru hrvatske Vlade i generala JNA Rašete od 19. novembra 1991. godine, po kojem je evakuaciju bolnice trebalo da osigura MKCK. Međutim, on je od strane predstavnika JNA sprečen da uđe u bolnicu. Major Šljivančanin je optužio MKCK da kontroliše jedinice JNA, a da nije pomogao evakuaciju oko 10 000 građana Vukovara.

Sudija Krstajić je nakon prikazivanja snimaka napomenuo da se na njemu ne vide optuženi Lančužanin i Milojević, čiji je branilac tražio da se ovaj snimak prikaže. Sudsko veće je potom odbilo sve jučerašnje dokazne predloge odbrane. Nakon toga, branioci su imali nove predloge, od kojih je Sudsko veće usvojilo predloge branioca Jelušića da se pročitaju nalaz invalidske komisije za optuženog Zlatara iz 1993. godine i da se pregleda putovnica optuženog Đankovića. Nakon toga, sudija Krstajić je objavio da je dokazni postupak završen.

Na kraju, zamenik tužioca je precizirao optužnicu. Naime, ispravio je grešku koja je postojala u spisku žrtava, pa je umesto imena Omerović Jusufa Mersad, sada ime

Omerović Džemala Mufat. Pored toga, izmenio pravnu kvalifikaciju, tako da se optuženima sada stavlja na teret da su izvršili ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, a ne KZ SFRJ. Ova izmena proizilazi iz činjenice da je u KZ SFRJ za ovo krivično delo bila predviđena smrtna kazna, dok KZ SRJ predviđa kazna zatvora od 20 godina.

Glavni pretres: 25. novembar 2005. Izveštaj: Nataša Kandić I Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Na današnjem nastavku pretresa svoje završne reči dali su zamenik tužioca za ratne zločine Dušan Knežević i punomoćnici oštećenih: Gordana Loznalijević – Danilović, Rajko Danilović, Dragoljub Todorović, Slobodan Tomić i Nikola Barović.

Zamenik tužioca Knežević istakao je da je tokom dokaznog postupka utvrđena krivična odgovornost svih optuženih. Predložio je da se optuženi oglase krivim i osude u skladu sa zakonom. Po njegovim rečima, ispred hangara i u hangaru na Ovčari glavnu reč vodili su optuženi Vujović i Vujanović. Govoreći o samom streljanju zarobljenika na Grabovu, rekao je: „Ko god je došao, morao je da strelja. Niko odatle nije mogao otići, ako ne učestvuje u ubijanju zarobljenika. To je bio zalog ćutanja.“ Činjenično stanje je utvrđeno na osnovu detaljnih i ubedljivih iskaza oba svedoka saradnika, sa kojima je saglasan iskaz optuženog Perića radnicima UBPOK-a. Ovi iskazi, kao i iskaz optuženog Atanasijevića na suđenju 15. novembra 2005. godine, saglasni su sa dokumentacijom koja se nalazi u spisima. Po njegovim rečima, optuženi su podlegli atmosferi i euforiji koja je vladala u Vukovaru neposredno nakon prestanka borbi. «Smatrali su da imaju pravo da uzmu pravdu u svoje ruke i da osude zarobljenike bez suda... Optuženi se predstavljaju kao hrabri ratnici i spasioci dece i zatočenih ljudi pod ruševinama grada. Ako su to i bili, sve su poništili onim što su učinili na Ovčari. Tući i pucati u bespomoćne i nenaoružane, nikad nije bila, niti će biti hrabrost.» Jedino se izricanjem maksimalne kazne za ovo krivično delo može postići svrha kažnjavanja. «Takva kazna je vremenska, pa će osuđeni jednog dana izaći iz zatvora, dok zarobljenici iz hangara na Ovčari takvu priliku nisu imali.»

Punomoćnik oštećenih Loznalijević – Danilović je prihvatila je završnu reč tužioca. Prema njenim rečima, odgovor na pitanje zašto je izvršen ovaj zločin može biti i jednostavan i složen. Jednostavan odgovor bi bio da su počinioci žrtve nakaradne političke propagande. Složen odgovor bi bio da je odluka o streljanju zarobljenika doneta u vrhovima neke vlasti, vojne ili lokalne.

Punomoćnik oštećenih Danilović podržao je završnu reč tužioca. Istakao je da je prvo ograničenje ovog postupka, činjenica da je pokrenut sa velikim zakašnjenjem. Situacija bi bila još teža da nije bilo svedoka saradnika, koji su omogućili da se rasvetli činjenično stanje i utvrdi krivična odgovornost. Drugo ograničenje je činjenica da se za ovaj zločin vodi suđenje i u Hagu. S obzirom na to, mnogi koji su učestvovali u ovom zločinu „izvukli su se“, odnosno nisu optuženi. Napomenuo je da je tokom izvršenja ovog zločina

doneto više važnih odluka. Prva je, da se ratni zarobljenici prebace iz bolnice na Ovčaru. Druga je, ko će od ratnih zarobljenika biti prebačen na Ovčaru, a treća je da se ratni zarobljenici maltretiraju ispred hangara. Na kraju, najbitnija odluka je da se zarobljenici streljaju. Punomoćnik oštećenih Todorović je podržao završnu reč tužioca. Po njegovim rečima, bilo je neophodno da se suđenje „Vukovarskoj trojci“ vodi u Beogradu. Međutim, fama o komandnoj odgovornosti, koju su pre svega stvorili predstavnici anti-haškog lobija, doprinela je da do toga ne dođe. Naglasio je da Mrkšić ima najveću odgovornost za zločin na Ovčari. Po njegovim rečima, ovo suđenje se vodi u trenutku kad je srpsko pravosuđe palo na najniže grane od 1945. godine. Međutim, Sudsko veće je pokazalo da se izdvaja iz te slike, a predsednik veća je „impresivno i maestralno vodio postupak.“

Punomoćnik oštećenih Tomić je istakao da je Sudsko veće sa velikim umećem i strpljenjem vodilo ovaj postupak. Naglasio je da su fotografije tela ubijenih na Grabovu ostavile na njega veoma snažan i mučan utisak, pre svega zbog toga što su ljudi pretvoreni u oznake „OVČ 1, 2, 3 itd.“ On smatra da su u slučaju pokojne Ružice Makrobašić patolozi i forenzičari napravili propust. Naime, ona je bila trudna, a njeno nerođeno dete, usmrćeno zajedno s njom, bilo je zaštićeno po pozitivnom pravu i međunarodnim konvencijama. Potom je rekao: „Ja se ovom završnom rečju klanjam bolu tih ljudi, čiji su rođaci, očevi i sinovi pobijeni na Ovčari.“

Punomoćnik oštećenih Barović je istakao da završna reč kasni 14 godina. Po njegovim rečima, 20. na 21. novembar 1991. godine izvršeno je zverstvo na Grabovu. Optuženi su organizovali i počinili to zverstvo, a komanda JNA je za to znala. Govoreći o svedocima saradnicima, punomoćnik Barović je istakao da su oni značajni jer su pomogli da se podigne optužnica i sprovede ovaj postupak. Oni se od optuženih razlikuju pre svega po tome što su rekli da su počinili zločin i da su bili zveri, čime, makar kroz to, pokazuju da imaju poštovanja prema žrtvama. Sa druge strane, optuženi negirajući učešće u zločinu i posle 14 godina pokazuju da to poštovanje nemaju.


Na današnjem nastavku glavnog pretresa završne reči su dali zastupnica oštećenih Nataša Kandić i branioci Petrušić, Zaklan, Perković, Vukotić, Pereski, Jevrić i Vujin.

Zastupnica oštećenih, Nataša Kandić napomenula je da se povodom ovog suđenja otvaraju dva pitanja. Prvo je da li će Sudsko veće presudom zadovoljiti zahteve za pravdu optuženih i žrtava, a drugo je da li će pravda zaista biti zadovoljena. Sudsko veće ne može doneti pravdu iz objektivnog razloga, što su porodice žrtava izgubile svoje najmilije. Sa druge strane, postoji problem manjkavosti optužnice. Naime, optužnica je podignuta za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, iako je među žrtvama bilo civila i ranjenika. Igor Kačić je imao 16 godina i bio je civil, trudnica Ružica Markobašić je takođe bila civil, a Damir Jurela je bio ranjenik. Pored toga, optužnica je selektivna, pošto je tužilac bio veoma bolećiv prema oficirima JNA, koji su se pojavili na

suđenju u svojstvu svedoka, iako bi trebalo da se nađu na optuženičkoj klupi. Takođe, ostalo je nejasno šta su na Ovčari radili Petar Akik i svedoci Kresojević, Dukić i Stamatović. Napomenula je da je Sudsko veće uvelo jednu pozitivnu novinu, a to je ispitivanje događaja koji su prethodili samom zločinu. Ona je zaključila da je u kontekstu tranzicione pravde ovo suđenje značajno pre svega zbog toga što su u Srbiji po prvi put priznate hrvatske žrtve.

Branilac optuženog Vujovića, advokat Petrušić istakao je da je u optužnici nejasno da li je naređenje da se ubiju ratni zarobljenici izdao optuženi Vujović, ili optuženi Vujanović, ili obojica. Iz iskaza optuženih Đankovića i Lančužanina, kao i iskaza svedoka iz kragujevačke brigade, prozilazi da je optuženi Vujović bio glavni. Međutim, ne postoje dokazi da je on izdao naređenje da se zarobljenici streljaju, kao i da su ostali optuženi, koji se navode kao direktni izvršioci zločina, bili pod komandom optuženog Vujovića. Govoreći o samom zločinu, branilac je napomenuo da je „zavera ćutanja“ nastala na sednici Vlade na Veleprometu, gde je doneta odluka o sudbini zarobljenika. Iako se označava kao glavni, optuženi Vujović nije bio na toj sednici Vlade i nije učestvovao u donošenju te odluke. On je na kraju zatražio da se zbog nedostatka dokaza donese oslobađajuća presuda prema optuženom Vujoviću.

Branilac optuženog Vujovića, advokat Zaklan podržao je završnu reč branioca Petrušića. Govoreći o feljtonu „Istina o Ovčari“, koji je objavljen u „Politici ekspres“ u februaru 2003. godine, napomenuo je da se u njemu „naročito raspričao“ Vasiljević, koji je optužene Vujovića i Vujanovića označio kao najodgovornije za ovaj zločin. Branilac je podsetio da je Vasiljević prilikom svedočenja rekao da je o događajima na Ovčari saznao od drugih, na "semaforu" i na "pijaci". Šljivančanin je za ovaj feljton rekao da su teritorijalci oteli, odveli i pobili zarobljenike, a da je JNA bila nemoćna. Nakon feljtona, uhapšeni su optuženi Vujović i Vujanović, pošto je očito da nije postojao interes da se vodi postupak protiv pripadnika JNA. Naglasio je da se iz dnevnika kragujevačke brigade vidi da su njeni pripadnici bili na Ovčari 20. novembra 1991. godine od 16 do 23 sata i da su obezbeđivali zarobljenike. „Obezbeđivali su njihovo streljanje.“ Naglasio je da optuženi Vujović možda zna nešto o ovom zločinu, ali iz straha o tome ne govori. Na kraju, predložio je da Sudsko veće zbog nedostatka dokaza donese oslobađajuću presudu prema optuženom Vujoviću.

Branilac optuženog Vujanovića, advokat Perković je istakao da se zločin nikad ne može opravdati i da niko ne može da uzme zakon u svoje ruke. Po njegovom mišljenju, nije postojao nikakav dogovor, niti naredba, da se izvrši streljanje zarobljenika iz vukovarske bolnice. Nakonadno je napravljena konstrukcija Vlade i TO Vukovar, sa optuženima Vujovićem i Vujanovićem na čelu, iako oni nisu imali faktičku vlast nad rezervistima, meštanima i dobrovoljcima. Tu vlast su jedino mogli da imaju oni čija je to bila zona odgovornosti. Na Ovčari je vladao opšti haos i u takvoj atmosferi optuženi Vujanović nije mogao da preuzme kontrolu i vlast. Pred masom od 300 do 400 ljudi, svedok saradnik broj 1 je otvorio krvavi pir, pucajući ispred hangara u potiljak jednom od zarobljenika. «On je bio taj okidač» i od tada su se stvari otele kontroli. Naglasio je da niti prvi, niti drugi svedok saradnik nisu mogli da dobiju taj status, pošto ne zadovoljavaju zakonske uslove. Oni su prilikom suočenja izmenili svoje iskaze i jasno je

da su od početka lagali. Na kraju, branilac Perković je predložio da Sudsko veće usled nedostatka dokaza donese oslobađajuću presudu prema optuženom Vujanoviću.

Branilac optuženog Atanasijevića, advokat Vukotić je istakao da je izvršen zločin, da je optuženom Atanasijeviću žao svih žrtava, ali da i sebe smatra žrtvom. Njegovo priznanje nedvosmisleno doprinosi utvrđivanju pune istine i u saglasnosti je sa iskazom drugog svedoka saradnika, iskazom optuženog Perića u pretkrivičnom postupku i materijalnim dokazima. Branilac je potom naglasio da su veštaci utvrdili da je optuženi Atanasijević u vreme izvršenja krivičnog dela bio bitno smanjeno uračunljiv. Optuženi je birajući život morao da puca, a to su potvrdili pokojni Mirko Vojinović zvani Ćapalo i svedok saradnik broj 2. Napomenuo je da apsolutna neodoljiva sila isključuje krivičnu odgovornost i dodao da kod optuženog nije postojala volja, odnosno namera da izvrši krivično delo. Predložio je da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženom Atanasijeviću, ili alternativno, blažu kaznu.

Branilac optuženog Madžarca, advokat Pereski je naglasio da navodi precizirane optužnice u odnosu na njegovog branjenika nisu dokazani. Analizirajući iskaz svedoka Dukića, koji jedini tereti optuženog Madžarca, branilac je napomenuo da je ovaj svedok promenio svoj iskaz i da je prilikom suočenja rekao da nije siguran da je video optuženog Madžarca. Na kraju, predložio je donošenje oslobađajuće presude prema optuženom Madžarcu.

Branilac optuženog Perića, advokat Jevrić je na početku govorio o teškom položaju Srba u Vukovaru 1991. godine i o tome kako su Srbi tri puta u XX veku stradali od Hrvata. U jednom trenutku sudija Krstajić ga je prekinuo, rekavši da se nada da ne govori o svim Hrvatima. Branilac je odgovorio:"Ma ne sve". Istakao je da su Hrvati namerno žrtvovali zarobljenike iz vukovarske bolnice, nakon čega su dobili priznatu državu. Potom je govorio o tome kako zapisnik o saslušanju optuženog Perića pred radnicima UBPOK-a nije sačinjen u skladu sa ZKP-om i napomenuo da „Sudsko veće i Vrhovni sud ne mogu da tumače zakon.“ Na kraju, predložio je donošenje oslobađajuće presude prema optuženom Periću.

Branilac optuženog Vojnovića, advokat Vujin istakao je da njegovog branjenika jedino tereti optuženi Perić u već pomenutom zapisniku o saslušanju pred radnicima UBPOK-a. Naglasio je da optuženi Perić nije poznavao optuženog Vojnovića pre rata i da je po spornom zapisniku rekao da misli da je optuženi Vojnović pucao u zarobljenike. Predložio je da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženom Vojnoviću.


Branilac optuženih Lančužanina, Milojevića i Dragovića, advokat Kalanj je istakao da je precizirana optužnica iskonstruisana i politički određena, dok je postupak koji se vodi protiv optuženog Dragovića u suprotnosti sa osnovnim ustavnim načelima. Odbrane optuženih Milojevića, Dragovića, Lančužanina i Ljuboje su saglasne.Sa druge strane, njih jedino terete svedoci saradnici,dok odbranu optuženog Lančužanina osporava i svedok

Dukić. Oba svedoka saradnika imaju jak motiv za ostvarivanje tog statusa, a to je izbegavanje krivične odgovornosti. Pored toga, oni nisu pokazali iskreno kajanje, iako je to jedan od uslova za dobijanje tog statusa. Imajući to u vidu, branilac je upitao:“da li je moguća pravda za žrtve sa Ovčare.“ Govoreći o „zaveri ćutanja“ kod optuženih, naglasio je da je ona nastala zbog selektivnosti prilikom podizanja optužnica. Naveo je da je jedan od optuženih rekao Milojeviću prilikom jednog svedočenja da je upravo taj svedok pucao u zarobljenike koji su prethodno streljani. Međutim, taj optuženi nije želeo da to pismeno potvrdi. Na kraju, branilac je istakao da su žrtvama potrebni istinski krivci i predložio donošenje oslobađajuće presude svojim branjenicima.

Branilac Stanić je izjavio saučešće porodicama žrtava i istakao da je civilizacijska obaveza da se otkriju nalogodavci, naredbodavci i organizatori ovog zločina. Suočen s činjenicom da nema dokaza da su njegovi branjenici streljali zarobljenike na Grabovu, tužilac je u završnoj reči govorio o "zaveri ćutanja" i tome da su svi koji su bili tamo morali da učestvuju u streljanju. Na kraju, branilac je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženima Lančužaninu, Milojeviću i Dragoviću.

Branilac optuženih Lančužanina i Dragovića, advokat Štrbac je naglasio da se za zločin na Ovčari vodilo ili se vodi 18 suđenja pred Haškim tribunalom, sudovima u Hrvatskoj i sad pred Većem za ratne zločine. Sa druge strane, za zločine nad Srbima u Vukovaru, koji su počinjeni dok je Tomislav Merčep bio tamo, nije bilo nijednog suđenja. On je potom počeo da analizira presudu Županijskog suda u Osijeku optuženom Vuletiću, ali ga je sudija Krstajić prekinuo i zamolio da se skoncentriše na predmet ovog suđenja. Na kraju predložio je da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu njegovim branjenicima, te da ako je potrebno iskoristi pricip in dubio pro reo.

Branilac optuženog Ljuboje, advokat Dozet, je istakao je da su on i optuženi Ljuboja od početka imali cilj da se sazna istina. On je tek iz završne reči zamenika tužioca saznao da se optuženi Ljuboja tereti isključivo na osnovu pogrešnih premisa i bez ijednog dokaza. Nakon te završne reči, imao je utisak da on i zamenik tužioca nisu završili isti fakultet, ili da nisu prisustvovali istom suđenju. Istakao je da je centralni problem u činjeničnom opisu optužnice to što se JNA ne spominje. Iz tog razloga on smatra da je cilj ovog postupka da se dokaže da JNA nije odgovorna za ovaj zločin. On je podsetio prisutne na medijsku propagandu iz Beograda o dešavanjima u Vukovaru i napomenuo da je to imalo veliki uticaj i na optuženog Ljuboju da se prijavi kao dobrovoljac. Napomenuo je da optuženi Ljuboja nije iz ove priče i da odskače od ostalih optuženih. Na kraju, predložio je da Sudsko veće oslobodi optuženog Ljuboju.

Branilac optuženog Zlatara, advokat Đurđević je u svoje i u ime svog branjenika izrazio saučešće porodicama žrtava. Po njegovim rečima, jedini dokaz koji tereti optuženog Zlatara je iskaz svedoka saradnika broj 1. Sa druge strane, postoji originalna medicinska dokumentacija, koju je odbrana dostavila Sudu. Validnost te dokumentacije je nesporna, iako svedok saradnik broj 1 tvrdi da je viđao optuženog Zlatara tokom celog novembra u Vukovaru. Po rečima branioca, pored medicinske dokumentacije odbranu optuženog Zlatara podržavaju i iskazi mnogih svedoka, kao i nalaz sudskog veštaka, dr.

Jančića. On je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženom Zlataru.


Branilac optuženih Zlatara i Đankovića, advokat Jelušić je istakao je da je zajedno sa braniocem Dozetom tokom suđenja podneo zahtev za izuzeće zamenika tužioca i Tužioca za ratne zločine zbog nezakonitosti i pristrasnosti u njihovom postupanju od samog početka postupka. Podržao je završne reči ostalih branilaca u delu koji se odnosi na analizu dokaza i nezakonitosti tokom postupka. Napomenuo je da je svestan potrebe da se zadovolji pravda i da to traži međunarodna zajednica. Međutim, taj cilj se ne može ostvariti kršenjem zakonitosti. Iako je istraga trebalo da pruži odgovore na mnoga pitanja, to se nije desilo, pa je Sudsko veće bilo prinuđeno da tokom suđenja sprovodi i istragu. On je ukazao na razloge zašto svedok saradnik broj 1 nije mogao da dobije taj status i na kontradiktornosti u njegovom iskazu u odnosu na iskaz svedoka saradnika broj 2 i iskaze drugih svedoka. Branilac je naglasio da je motiv svedoka saradnika broj 1 da optuži Zlatara otvoreni sukob sa optuženim i mržnja prema njemu. Sa druge strane, motiv svedoka saradnika broj 1 da optuži Đankovića je činjenica da optuženi Đanković zna da je svedok saradnik izvršio više ubistava kod hangara na Ovčari i u samom Vukovaru pred kraj rata. Na kraju, branilac je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženom Zlataru i optuženom Đankoviću.

Branilac optuženog Mugoše, advokat Radulović je napomenuo da su režiseri događaja na Ovčari ostali nevidljivi. Odao je priznanje radu Sudskog veća i radu zamenika tužioca za ratne zločine. Naglasio je da osim svedoka Žarka Kojića u istrazi, niko nije potvrdio navode optužnice u odnosu na optuženog Mugošu. Svedok Kojić nije saslušan pred Sudskim većem, čime je ostalo neostvareno načelo neposrednosti. Sa druge strane, svedok Berghofer je svojim dolaskom i poštenim svedočenjem pokazao da je čovek istine. Naime, ovaj svedok je rekao da optuženi Mugoša nikog nije tukao, već je samo uzimao novac i nakit od zarobljenika. Branilac je naglasio da bi to moglo da bude obeležje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ali nikako krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, koje se optuženom Mugoši stavlja na teret. Na kraju, branilac je predložio donošenje oslobađajuće presude prema optuženom Mugoši.

Branilac optuženog Šošića, advokat Beljanski predao je Sudskom veću završnu reč u pismenom obliku. U kraćem usmenom izlaganju, pre svega je ukazao da na kraju precizirane optužnice piše: "da su na taj način lišili života 200 osoba". Ovo je nelogičnost, pošto svakako nije tačno da je svaki optuženi pojedinačno ubio 200 osoba. Govoreći o odbrani optuženog Šošića, istakao je da je ona veoma jednostavna. Tu odbranu je potvrdilo tri svedoka. Sa druge strane, optuženog terete oba svedoka saradnika. Međutim, njihovi iskaz u vezi s ovim su međusobno kontradiktorni, ali i suprotni nalazu i mišljenju veštaka sudsko-medicinske struke. Na kraju, branilac je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu prema optuženom Šošiću.

Branilac optuženog Katića, advokat Bojkov, je istakao da je tokom postupka dokazano da njegov branjenik nije bio u vreme izvršenja zločina u Vukovaru. Odbranu optuženog podržala su tri svedoka, čiji se iskazi u potpunosti poklapaju. Na kraju, branilac je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu po načelu in dubio pro reo i da ukine pritvor.


Branilac optužene Kalabe, advokat Perković je istakao da svedoku saradniku broj 1 smeta optužena Kalaba, pošto je ona svedok kako on ubija ispred hangara. Svedok saradnik broj 1 je tokom celog postupka lagao kako nije imao pištolj. Razlog za to je što je upravo on ubio iz pištolja zarobljenika za koga je rekao da ga je ubila optužena Kalaba. Govoreći o optuženoj Kalabi, istakao je da je ona prilikom suočenja „podsetila svedoka saradnika da je on ubio tog čoveka, a ne ona.“ Na kraju, on je predložio da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu.

Svi optuženi su se pridružili završnim rečima svojih branilaca, rekli da nisu krivi i zatražili da Sudsko veće donese oslobađajuću presudu. Na kraju, Sudsko veće je odlučilo da će javno objaviti presudu 12. decembra 2005. godine.

Objava presude : 12 . decembar 2005.

Sudsko veće je izreklo presudu kojom su: Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Milan Lančužanin, Predrag Milojević, Predrag Dragović, Đorše Šošić, Miroslav Đanković i Ivan Atanasijević osuđeni na po 20 godina zatvora, Vujo Zlatar, Milan Vojinović i Jovica Perić na po 15 godina zatvora, Predrag Madžarac na 12 , Nada Kalaba na 9, a Goran Mugoša na 5 godina zatvora. Optužbe su oslobođeni optuženi Marko Ljuboja i Slobodan Katić.

Pošto je tokom objavljivanja presude psovao sudiju Krstajića, optuženi Dragović je udaljen iz sudnice. Pored njega, sudnicu je samoinicijativno napustio optuženi Đanković.

Sudija Krstajić se prilikom obrazlaganja presude najpre osvrnuo na karakter oružanog sukoba u Hrvatskoj u trenutku kad je počinjen zločin i rekao da je Sudsko veće prihvatilo stav Tužilaštva za ratne zločine da je u tom trenutku postojao nemeđunarodni oružani sukob, s obzirom da Hrvatska nije bila međunarodno priznata. Tokom postupka nesporno je utvrđeno da su borbe u Vukovaru prestale 18. novembra 1991. godine, kad se mitnički bataljon predao jedinicama JNA. Idućeg dana, 19. novembra, veliki broj civila je napustio Vukovar i otišao prema Srbiji ili dalje za Hrvatsku. Sa druge strane, deo pripadnika hrvatske vojske i policije nije želeo da se preda JNA, već je odložio oružje i ušao u vukovarsku bolnicu. Organi bezbednosti Gardijske brigade dobili su tu informaciju, pa je 20. novembra ujutro izvršena »trijaža« ljudi koji su se nalazili u bolnici. Tom prilikom, odvojena je grupa od 200 do 250 vojno sposobnih muškaraca, u kojoj su se pod nejasnim okolnostima našle i dve žene. Ova grupa je iz bolnice autobusima prebačena u krug kasarne. U isto vreme je u obližnjem Veleprometu održana sednica Vlade, kojom je

predsedavao Goran Hadžić, a kojoj su prisustvovali i predstavnici JNA. Članovi Vlade su insistirali da im se predaju zarobljenici iz vukovarske bolnice, navodeći da se radi o »najokorelijim ustašama». Pored toga, tvrdili su da su oni sposobni da im sude, pošto imaju trostepeno sudstvo. Nakon što je stigla informacija o Mrkšićevoj saglasnosti da se zarobljenici predaju lokalnim vlastima, autobusi su u pratnji više vozila krenuli prema Ovčari. Na Ovčari je formiran špalir od pripadnika TO i dobrovoljaca, kroz koji su zarobljenici prolazili pre ulaska u hangar. U tom špaliru su nakon pretresa, zarobljenike tukli šipkama, palicama, kundacima itd. Premlaćivanje je nastavljeno i u samom hangaru. Pred sumrak, između 16:30 i 17 časova, došao je prvi traktor sa prikolicom. Tad je prva grupa zarobljenika iz hangara odvedena na Grabovo i streljana. Streljanje je vršeno na taj način što je po 7, 8 zarobljenika izvođeno iz traktora, da bi potom u u njih pucao streljački stroj. Streljanje je trajalo do iza ponoći, a poslednja grupa od najmanje 10 zarobljenika je streljana ispred hangara.

Sudija Krstajić je napomenuo da je prvo osnovno pitanje u ovom postupku bilo uloga optuženih Vujovića i Vujanovića, s obzirom da se njima stavlja na teret da su naredili izvršenje zločina. Po njegovim rečima, oni tokom oružanog sukoba nisu bili obični vodiči, već su komandovali određenim jedinicama u okviru TO, koja je formirana na Petrovoj gori. Pre kraja borbi, optuženi Vujović i Vujanović su postavljeni za komandanta i zamenika komandanta TO Vukovar, umesto Dušana Jakšića i Čička. Ovo prizilazi iz iskaza oba svedoka saradnika, kao i iskaza svedoka Jakšića, Tešića, Vukašinovića, Stamatovića, Bogunovića, Fota i optuženog Đankovića. Optuženi Vujović i Vujanović su imali faktičku vlast. Sa druge strane, optuženi Lančužanin je bio komandant dobrovoljačke jedinice koja je bila pod komandom JNA, odnosno kapetana Radića. Drugo bitno pitanje u postupku, odnosi se na boravak i aktivnosti na Ovčari optuženih Vujovića, Vujanovića i Lančužanina. Prema kazivanjima svedoka saradnika, optuženi Lančužanin je sa optuženima Dragovićem i Milojevićem na Ovčari od samog početka i učestvovao je u tuči zarobljenika u hangaru. Sa druge strane, svedok saradnik broj 2 i optuženi Perić u pretkrivičnom postupku kažu da su optuženi Vujović i Vujanović ostali na Ovčari do kraja i da su učestvovali u streljanju poslednje grupe zarobljenika.

Sudsko veće je uvereno da vojske nema kad autobusi dolaze na Ovčaru. Po oceni Veća, komandant kragujevačke brigade, Vojnović je došao do hangara i zatražio pomoć, nakon čega su došli četa vojna policije i članovi njegovog Štaba. Oni su pokušali da uspostave red, ali izvesno je da to nije bilo moguće. Sudsko veće je sklono da poveruje da pripadnici kragujevačke brigade nisu imali saznanja da je komanda Gardijske brigade donela odluku o predaji zarobljenika, iako je Ovčara nesumnjivo u njihovoj zoni odgovornosti. Po oceni Sudskog veća optuženi Vujović, Vujanović i Lančužanin su imali faktičku vlast na Ovčari i mogli su da spreče odvođenje i streljanje zarobljenika. Pored toga, optuženi Vujanović je u više navrata tokom streljanja odlazio do Grabova, a potom se vraćao na Ovčaru i hvalio se time šta je urađeno. O tome da je postojala organizacija, govore i navodi da se tokom celog dana čuo rad građevinske mašine i da je dobrovoljka Dragica postrojila vod od 20 ljudi, koji su otišli na Grabovo pre početka streljanja. U tom vodu su od početka bili i optuženi Atanasijević i optuženi Šošić, a pored njih u streljanju su učestvovali optuženi Dragović, Đanković, Perić, Madžarac, Vojnović i Zlatar. Sudija

Krstajić je istakao da su tokom postupka izvedeni brojni dokazi o tome da optuženi Zlatar nije bio u Vukovaru u periodu kad je izvršen zločin. Međutim, Sudsko veće je ocenilo da je iskaz svedoka saradnika broj 1 ubedljiv u delu gde on tvrdi da je optuženi Zlatar bio pored njega u streljačkom stroju i da je šepao. Sa druge strane, nesporno je da je lečenje optuženog Zlatara na VMA završeno 18. novembra 1991. godine, te da je nakon toga upućen na rehabilitaciju u Selters banju. S obzirom da je režim u svim banjama veoma liberalan, Sudsko veće nije prihvatilo svedočenja o tome kako optuženi nije mogao da napusti banju i ode u Vukovar. Jedini dokaz protiv optuženog Perića je njegov iskaz u pretkrivičnom postupku, koji je Sudsko veće prihvatilo kao verodostojan. U tom iskazu optuženi Perić ističe da je i optuženi Vojnović bio u streljačkom stroju na Grabovu i da «misli da je pucao.» Po rečima sudije Krstajića, Sudsko veće ima čvrsto uverenje da je svako ko je bio u streljačkom stroju pucao, pa je na osnovu toga zaključilo da je optuženi Vojnović učestvovao u streljanju. Isti zaključak odnosi se i na optuženog Madžarca, koga je u streljačkom stroju prepoznao svedok Dukić. Na osnovu iskaza svedoka saradnika, Sudsko veće je zaključilo da je optuženi Milojević bio na Grabovu od prvog do poslednjeg trenutka i da je pucao u tela zarobljenika koji su već streljani. Sudsko veće je takođe zaključilo da je optuženi Šošić ubio dva zarobljenika klanjem, iako se u optužnici tereti da je na taj način izvršio jedno ubistvo. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da su svedoci saradnici na različit način opisali kako je i gde optuženi Šošić prerezao vrat jednom zarobljeniku.

Sudija Krstajić je potom napomenuo da Veće ne smatra da je optuženi Lančužanin učestvovao u streljanju. Međutim, Veće je zaključilo da je optuženi Lančužanin imao naredbodavnu ulogu, s obzirom da je bio prisutan kad su u streljanju učestvovali pripadnici jedinice kojom je komandovao. Govoreći o optuženoj Kalabi, sudija Krstajić je istakao da je na osnovu iskaza oba svedoka saradnika, kao i iskaza svedoka Stamatovića, Veće zaključilo da je ona ubila hicem iz pištolja jednog zarobljenika ispred hangara.

Istakao je da se ne može govoriti o moralu svedoka saradnika, s obzirom da oni moraju biti izvršioci najtežih krivičnih dela. „Niko njih ne smatra apostolima istine, ali su oni neophodan instrument za otkrivanje teških krivičnih dela, kao što je ovo“.

Obrazlažući oslobađajuću presudu optuženima Katiću i Ljuboji, sudija Krstajić je istakao da Veće nije moglo da zaključi da su oni učestvovali u streljanju samo na osnovu tvrdnji da su viđeni kako odlaze ka Grabovu. Na kraju, sudija Krstajić se obratio optuženima, podsetivši na reči Marka Miljanova: «Junaštvo je sačuvati sebe od neprijatelja, a čojstvo je drugoga od sebe sačuvati. Ovu presudu shvatite kao presudu vašem čojstvu.»

Documents

Sudsko Veće: Vesko Krstajić (predsednik veca), … · Web viewSvedok je naveo da je bio pripadnik 204. brigade, u jedinici za specijalne namene, a da je pored toga bio blizak saradnik