of 932 /932
"Treba čitati dela Ignjatija Brjančaninova. Ne preporučujem "Dobrotoljublje", time ne treba započinjati, već jemčim da će se onaj ko pročita Ignjatija Brjančaninova zaprepastiti svojim neznanjem i da će zadobiti najuzvišenije naslađenje". Sveštenomučenik Serafim Čičagov "Otac Justin je revnosno čitao spise Svetih podvižnika pustinjskih, kao i spise Ignjatija Brjančaninova o važnosti ove svete molitve koja glasi "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog", i kojom su se od pamtiveka hranile nebrojene bogočežnjive duše". Iz knjige "Na Bogočovečanskom putu", str. 65 UMESTO UVODNIKA PRVI DEO Pozdravno slovo ŽIVOTOPIS EPISKOPA IGNJATIJA BRJANČANINOVA Uvod Glava 1 Glava 2 Glava 3 Glava 4 Glava 5 Glava 6 Glava 7 lava 8 Glava 9 Glava 10 Glava 11 Glava 12 Glava 13 Glava 14 Glava 15 Glava 16 Glava 17 * * * Predgovor O sledovanju Gospodu našem Isusu Hristu.

Sveti Ignjatije Brjancaninov - Asketski Ogledi

  • Author
    -

  • View
    287

  • Download
    47

Embed Size (px)

DESCRIPTION

ПРАВОСЛАВЉЕ

Text of Sveti Ignjatije Brjancaninov - Asketski Ogledi

SVETI IGNJATIJE BRJANANINOV

"Treba itati dela Ignjatija Brjananinova.

Ne preporuujem "Dobrotoljublje", time ne treba zapoinjati,

ve jemim da e se onaj ko proita Ignjatija Brjananinova

zaprepastiti svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvienije naslaenje".

Svetenomuenik Serafim iagov

"Otac Justin je revnosno itao spise Svetih podvinika pustinjskih,

kao i spise Ignjatija Brjananinova o vanosti ove svete molitve koja glasi

"Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji, pomiluj me grenog",

i kojom su se od pamtiveka hranile nebrojene bogoenjive due".

Iz knjige "Na Bogooveanskom putu", str. 65

UMESTO UVODNIKA

PRVI DEO

Pozdravno slovo

IVOTOPIS EPISKOPA

IGNJATIJA BRJANANINOVA

Uvod

Glava 1

Glava 2

Glava 3

Glava 4

Glava 5

Glava 6

Glava 7

lava 8Glava 9

Glava 10

Glava 11

Glava 12

Glava 13

Glava 14

Glava 15

Glava 16

Glava 17

* * *

Predgovor

O sledovanju Gospodu naem Isusu Hristu.

O pokajanju

O vienju Hrista

O itanju Jevanelja

O itanju svetih otaca.

O udaljavanju od itanja knjiga koje u sebi sadre lano uenje

Istina i Duh

O ljubavi prema blinjem

O ljubavi prema Bogu

O postu

O molitvi: prvi deo

O molitvi: drugi deo

Osam glavnih strasti, sa njihovom podelom i ograncima.

O vrlinama koje stoje nasuprot osam glavnih grehovnih strasti

Dnevni apostol 1. februara 1840. godine

Razmiljanje o veri

Vrt u vreme zime

Drvo zimi pred prozorom kelije

Misao na obali mora

Molitva progonjenog oveka

Groblje

Glas iz venosti (misao na grobu)

Uenje o plau prepodobnog Pimena Velikog

O suzama

O ISUSOVOJ MOLITVI

Razgovor starca sa uenikom

Prvi deo. O ISUSOVOJ MOLITVI UOPTE

Drugi deo. O PRELESTI

Trei deo. O BAVLJENJU ISUSOVOM MOLITVOM

DRUGI DEO

O paenju na sebe

Molitveni um trai sjedinjenje sa srcem

Sudite pravo i mirno na vratima svojim, i ne ljubite krive zakletve, govori Gospod Svedritelj

Dokaz o vaskrsenju ljudskih tela, uzet iz delovanja umne molitve

O smirenju (razgovor izmeu starca i njegovog uenika)

O trpljenju

O istoti

Re utehe stradalnicima monasima

Krst svoj i krst Hristov

Rosa

itejsko more

Savest

O rasejanom i usredsreenom ivotu

O navikama

Razmiljanje o smrti

Slava Bogu!

Mree gospodara ovoga sveta

Pesma u seni krsta (uzeto iz XV glave Izlaska)

Razmiljanje pri zalasku sunca

Farisej - prvi deo

Farisej - drugi deo

Poseta Valamskom manastiru

O monatvu, razgovor izmeu pravoslavnog hrianina mirjanina i monaha

Vera i dela

O jevanelskim zapovestima

O jevanelskim blaenstvima

Odnos hrianina prema svojim strastima

O istinskom i lanom smirenoumlju

aa Hristova

Pla moj

TREI DEO

Blaen ovek

Josif, pobonou ispunjena pripovest, uzeta iz Post 32-50

Poslanica brai Sergijeve pustinje iz Babajevskog manastira

Slovo o strahu Boijem i o ljubavi Boijoj

Sudovi Boiji

Savetovanje due sa umom

Vienje svoga greha

O liku i obliju Boijem u oveku

Razmiljanje, prvenstveno o monakom ivotu, uzeto iz Prve poslanice apostola Pavla Timoteju

Osnovno delanje monaha

Duh molitve poetnika

Slovo o kelijnom molitvenom pravilu

Slovo o crkvenoj molitvi

Slovo o molitvi ustima i glasom

Slovo o pouenju ili o seanju na Boga

Slovo o molitvi uma, srca i due

Slovo o Isusovoj molitvi

Stranac

Tajanstveno objanjenje 99. psalma

Slovo o spasenju i o hrianskom savrenstvu - prvi deo

Slovo o spasenju i o hrianskom savrenstvu - drugi deo

Slovo o stanjima oveje prirode u pogledu dobra i zla

1.Uvod

2. Tri ovekova stanja u pogledu dobra i zla

3. Stanje prirode u pogledu dobra i zla nakon stvaranja oveka

4. Stanje nakon ovekovog pada

5. Stanje nakon ovekovog iskupljenja

6. Kako emo pokajanjem obnoviti iskupljenu prirodu ako je ozledimo?

7. Odnos obnovljene prirode prema zlu

8. Zakljuak

SVETI IGNJATIJE BRJANANINOV

ASKETSKI OGLEDI

TAMPANO IZDANJE

Knjiga: SVETI IGNJATIJE BRJANANINOV

ASKETSKI OGLEDI (III dela)

Izvornik: Tvoreni ie vo svth otca naego

Svtitel Ignati episkopa Stavropolskogo

Asketieskie opt, tom II Sretenski monastr, 1998

Izdato: 2006-7.

Biblioteka: Lestvica

Blagoslov: Igumana Svete srpske carske Lavre Hilandara

Mesto: Beograd

Izdaje: Zadubina Svetog Manastira Hilandara

Izdava: Milivoj Rani

Tehniki urednik:Aleksandar Ili

Prevod: Ksenija Zlati, Miroljub Avdalovi

Lektura i korektura:Aleksandar Ili, Vladimir Vukovi

Korice:Jovan Trkulja

tampa: Finegraf, Beograd; Artprint, Novi Sad

INTERNET IZDANJE

Objavljeno: 19. avgust 2008.

Izdaje: Svetosavlje.org

Urednik: prot. LJubo Miloevi

Osnovni format: Vladimir Blagojevi

Digitalizacija: Stanoje Stankovi

Korektura: Stanoje Stankovi

Dizajn stranice: Stanoje Stankovi

UMESTO UVODNIKA

Iguman Marko (Lozinski)

Duhovni ivot mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjananinova)

Izuavajui ivot i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjananinova), nehotino priklanja glavu pred veliinom njegovog duhovnog lika.

U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hrianskih vrlina zadobijenih celoivotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je priasnik i blagodatnih

darova.

Imao je uroeno bistar um, srce puno ljubavi i pesniki talenat. Ove darove Brjananinov nije prineo na rtvu tatine i prolaznosti, ve ih je posvetio Bogu

i blinjima. Od mladih dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe sluenju Gospodu i NJegovoj Svetoj Crkvi.

Svecelo se rukovodei u svom podvinikom ivotu moralnim predanjem Pravoslavne Crkve, svetitelj-asketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdanom

delanju, stekao ljubav prema blinjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasuivanja i mnoge druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je pobonog

divljenja. Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje oveijih dua i da ih rukovodi ka spasenju, kao i njegovo pronicanje u buduu sudbinu Crkve, jeste udesni

i blagodatni dar. Svi nabrojani i mnogi drugi darovi poiveg Vladike privlaili su k njemu ljude koji su udeli za duhovnim ivotom. Najbolji savremenici

videli su u njemu istinsko svetilo hrianstva i svom duom teili da se prilepe k njemu (duhovno veu za njega). Mnogi revnosni inoci, pobona inteligencija

i obian duboko verujui narod inili su veliku duhovnu porodicu bogomudrog arhipastira.

Duhovni autoritet i uticaj Vladike meu svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan

od njih je pisao o njemu: "On bi mogao da bude novi Rielje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije nego uveni kardinal; mogao bi ak privremeno da bude

i Nikon, ali to nije dopustio Gospod". Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije pomiljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku

slavu. NJegova dua od detinjstva je udela za usamljenou i istinskim monakim podvizima u potpunoj povuenosti.

I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosveeni Ignjatije smireno je smatrao da "ne mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu dravnom, ve

treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva ivotom i snagom, - onim zanimanjima nepoznatim, tihim, sutinski korisnim, sutinski neophodnim".

Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih sutinski neophodnih zanimanja sluenje reju - utvrivanje blinjih u veri i hrianskom moralu.

Zaista, ep. Ignjatije je celog svog ivota i bio taj ivotvorni koren, koji je podsticao duhovni ivot mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili

plodove na drvetu Ruske Crkve.

Po sopstvenom priznanju Vladike sluenje reju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posveivao svu svoju snagu. Podvig sluenja blinjima reju nazidanja

(pouavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na popritu njegovog ivota ispunjenog nevoljama.

"Sluenje brai Reju Bojom!.. To sluenje se ukazivalo pred oima due moje kao ushiujua, naslaujua slika..." - pisao je Preosveeni. - "...Beskrajno

milosrdni Bog poverio mi je ovo sluenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim duama da itu od mene ovo sluenje!.. Kako se uteno dozivaju

sa mnom mnoge due u tajanstvenoj noi ovoga sveta sa raznih strana svojih - jedna sa bolesnikog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka

- sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Dua, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivou,

vazda osea potrebu za reju Bojom, vazda je pad mui i gui. Izgovaram re Boju u besedama linim, piem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik,

sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadanjeg hrianstva, da slue pri sadanjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od sluenja Rei

razlee se u dui mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje". Sluenje ep. Ignjatija reju nazidanja (pouavanja) nije prestalo njegovom smru.

Uenje Vladike o duhovnom ivotu hrianina, koje je izloio u svojim delima, slui spasenju hriana svih sledeih narataja. Jo za ivota vladike Ignjatija

njegova dela su itana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.

Sarovska pustinja primila je "Oglede iz asketike" sa "naroitom ljubavlju". U Kijevo-Peerskoj Lavri, Optinoj pustinji, Ust-Medvecskoj obitelji, u Nikolo-Babajeskom

manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih eparhija dela Vladike su bila smatrana duespasonosnim knjigama, koje odraavaju

asketska predanja pravoslavnog podvinitva, u skladu sa duhovnim potrebama inotva toga vremena. ak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata

i pobuivala pobono potovanje njihovog autora.

A najbolji jerarsi prolog veka odmah su videli u delima preosveenog Ignjatija svestrano rukovodstvo za duhovni ivot. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu

od 7. aprila 1867. godine pisao je Vladiki: "Poto sam danas dobio trei i etvrti tom dela Vaeg preosvetenstva, urim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost

za korisna dela Vaa, koja svedoe o dubokom izuavanju duespasonosnog uenja bogomudrih podvinika pobonosti i istinskih rukovoditelja u inokom ivotu.

Ne mogu a da pri tom ne izrazim duevno aljenje to oslabela snaga otkazuje sluenje Vaem krepkom duhu u nastavljanju podviga na tom popritu duhovne nauke,

na kome odavno nismo videli tako usrdnog trudbenika".

Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavi se sa delima , svetitelja Ignjatija sa blagodarnou mu je pisao: "...Izmeu ostalog tiva dali su mi i Vae asketske

spise. Ovoga asa uzimam ih u ruke i ujem u njima zvuke svetootake harmonije, naslaujem se duhom drevnih otaca... Otvaram pre svega "Pla moj", tako

se tu osea sv. Jefrem. Vladiko sveti, izraavam Vam istinsku blagodarnost to ste mi dostavili dela Vaa. Da poslue ona na dobro Crkve, kao i dela svetitelja

Tihona i da Vas Bog udostoji asti svetitelja Tihona i prepodobnih i bogonosnih otaca. U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada pak preporuujem

svoj eparhiji pisana dela Vaa. Da oivi u svom svetenstvu elja za pribavljanjem i usre za itanje Vaih podvinikih spisa".

Predivno otkriva znaaj dela ep. Ignjatija za hriane toga vremena arhimandrit Ignjatije (Maliev), uenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Uporeujui

svoje doba sa vremenima proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Maliev) pie: "Tada oveanstvo nije muila, a ne mui ga ni sada, glad za hranom, nego glad

za sluanjem rei Boje. Vi ste otvorili nebo, potekle su vode, i edni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako razumem Vaa dela...

Vaa knjiga je - knjiga ivota! A uenje su vode ive, koje ispunjavaju due oveije. Ovo uenje je u nae oskudno vreme neophodno kao voda u vreme proroka".

I ne samo monahujui, nego i najbolji predstavnici belog svetenstva i svetovnjaci iz mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja,

Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcu-svetitelju (arhijereju), koji se nalazio na predsmrtnom bolesnikom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno

bogatstvo, koje sadre njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu linost i dela meu inocima i bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo.

Objavljivanje drugog (1878) i treeg (1905) izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela oigledno svedoe o tome da su dela

arhipastira-podvinika odgovarala duhovnim potrebama hriana i bila veoma traena.

Izdanja dela vladike Ignjatija u vie hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog

zna broj lica koja su ih itala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom ivotu.

Moe se pouzdano rei da se u punoj meri ostvarilo znaajno predoseanje uenika ep. Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u

godini smrti Vladike. "Nadam se, - govorio je on, - da e pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u njegovom ivotu i pisanim delima oni e

nastojati da nau, i nai e ono to moe da bude duespasonosno za sve". Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni pretea samobitnih ruskih pisaca-asketa, bogoslova:

ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hrianski pisci u pitanjima duhovnog ivota esto

se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.

NJegovo uenje o umnosrdanoj molitvi nalo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom od Valaamskog manastira uz uenje ep. Teofana Zatvornika.

Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i poetka 20. veka rukovodili su se u svojoj pastirskoj delatnosti staranja o duama delima preosveenog

Ignjatija. Godine 1915. arhiepiskop Tverski i Kainski Serafim (iagov, upokojio se 1939. godine, kasnije mitropolit Lenjingradski - nap. autora), vodei

brigu o obnovi parohijskog ivota svoje eparhije, preporuivao je pastirima itanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: "Treba itati dela Ignjatija Brjananinova...

i drugih podvinika. Ne preporuujem "Dobrotoljublje", time ne treba zapoinjati, ve jemim da e se onaj ko proita Ignjatija Brjananinova zaprepastiti

svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvienije naslaenje".

uveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji shiarhimandrit Gavrilo izraavali su se sa najveim uvaavanjem o linosti

i pisanim delima Vladike.

I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor ive vode, koji utoljava duhovnu e.

Za monahujue ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu rei "uitelj inoka". NJegov "Doprinos savremenome monatvu" treba da bude nastolna (priruna) knjiga

za svakog inoka koji eli da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastir-propovednih, rukovodei se uenjem preosveenog o duhovnom ivotu hrianina,

vodie svoju pastvu putem spasenja, a u njegovim delima moe da crpi nepresuni materijal za svoje propovedi.

Ueni bogoslov u delima Vladike nai e kristalno isto pravoslavno uenje o mnogim aktuelnim bogoslovskim pitanjima.

Arhipastir u oblagodaenom javnom crkvenom sluenju ep. Ignjatija moe da nae primer samoportvovanog sluenja Crkvi.

Lik preosveenog Ignjatija kao arhipastira-podvinika i sada ivi u srcima najboljih hriana, a njegovo uenje o duhovnom ivotu slui im kao rukovodstvo na

putu ka venom nebeskom otaastvu.

U obnovljenim duhovnim kolama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi

vladike Ignjatija, koje su bile odraz svog njegovog asketskog uenja, prouavaju se kako u duhovnim seminarijama, tako i u akademijama.

Stogodinjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obeleena od strane lenjingradske i moskovske Akademije naunim predavanjima, posveenim tom jubileju. U moskovskoj

Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izloba u ast seanja na poiveg Svetitelja.

Zavravajui rad, hteo bih da navedem rei jednog od potovalaca vladike Ignjatija iz naih dana, arhiepiskopa Mihajla (uba). U lanku posveenom stoleu

od dana prestavljenja "episkopa askete", on pie: "Ako je za ivota episkopa Ignjatija poznanstvo sa njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela

bio udeo lica, koja su sa njim imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i stareina, onda je kasnije njegovo ime postalo poznato kao ime jednog

od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode oveju duu ka Bogu i venom ivotu".

POZDRAVNO SLOVO

Doba sjajne Romeje i Srbije Nemanjia bilo je kratko, ali dovoljno da se utvrdi temelj naem narodu, njegovoj Crkvi i kulturi, da on uzraste do svog mesta u

zajednici naroda. U ono vreme su Hilandar i svetogorska portvovanost Hilandaraca bili neposredni istonik i uesnik te povesti i uzrastanja.

Danas je na istom putu zavetanja svetog Save i Simeona iznikla jedna savremena i budunosti posveena hilandarska ustanova u otadbini, "Zadubina Svetog

manastira Hilandara". NJen zadatak je da nastoji da u naem vremenu i pred oima sveta ovaploti dve najvee zapovesti: LJubi Gospoda Boga svojega svim srcem

svojim... i: LJubi blinjega svoga kao camoga cebe (Mt 22,37-39).

Knjige koje se pojavljuju pred naim itaocima jedan su od plodova delatnosti hilandarske Zadubine. Upoznavajui savremenog oveka sa bogatim i spasonosnim

duhovnim nasleem Crkve, Zadubina kroz svoje biblioteke objavljuje dela pravoslavnih autora, od svetih otaca do savremenih bogoslova, duhovnika i pisaca.

Tako Hilandar kroz svoju otadbinsku Zadubinu nastavlja svoje prisustvo u duhovnom i kulturnom prostoru matice, neprekinutim pisanim tragom, zapoetim delom

i slovom svetog Save Srpskog.

Iguman manastira Hilandara Arhimandrit Mojsije

UVOD

Sjeajte se svojih starjeina,

koji vam propovijedae rije Boiju;

gledajui na svretak njihova ivota,

ugledajte se na vjeru njihovu.

(Jev 13,7)

Prolo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosveenog episkopa Ignjatija Brjananinova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano

seamo. Jo uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodvinici i uenici, jo uvek su meu ivima, a svetla linost blaenopoiveg

svetitelja Boijeg stoji visoko nad nama i svetli svetlou njegovih hrianskih vrlina, podvizima njegovog strogog monakog ivota i njegovim asketskim spisima.

Kao ukras monatva naeg veka, svetitelj je bio delatni uitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i itavim svojim ivotom pruao je divni primer samoodricanja,

bliskog ispovednitvu, primer borbe oveka sa strastima, tekoama, bolestima, primer ivota, koji je uz pomo i dejstvo obilne blagodati Boije doneo

podviniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa strahopotovanjem prati taj mnogostradalni i plaem ispunjeni put podvinika ka duhovnim

visinama, i kada jasno uvia naroito prisustvo promisla Boijeg u itavom njegovom ivotu, tada e, i nehotice, ivo poznati veru u oinsko staranje Boga,

Tvorca i Spasitelja naeg o nama, i sam e zaeleti da, po meri sopstvenih snaga, sledi taj savremeni obrazac hrianskog savrenstva. Ostavljajui buduem

biografu podroban i iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odluili, za sada, da ovde iznesemo samo kratak ivotopis, usnulog

u Gospodu preosveenog Ignjatija, koji je sastavljen prema zapisima njegovih najbliih uenika i njegovog roenog brata Petra Aleksandrovia Brjananinova,

koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio sa njim samou poslednjih godina njegovog ivota u miru Nikolobabajevskog manastira i koji je uivao

puno poverenje i naklonost blaenog svetitelja, kao i njegovog sapodvinika, druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje,

Mihaila ihaova, sa kojim je zapoeo svoj monaki podvig i podelio ga sa njim do samog episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan dogaaj svog

ivota. I na kraju - najvanije - rukovodili smo se linim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim bolestima, borbama, brigama, oseanjima i blagodatnim

iskustvima, koja je izloio u svojim delima. Za sva dela uopte, a naroito za duhovno-moralna, karakteristino je da se u njima potpuno tano oslikava

unutranji ivot njihovih pisaca. Na taj nain dela daju obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera linosti - tog sutinskog dela ivotopisa; ali

da bi se na istinski nain predstavio ivot preosveenog Ignjatija potrebno je prethodno prouiti i ispitati ono to je on sam izuavao i ispitivao. To

izuavanje, meutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje zavisi od linih napora i volje oveka. Samo onaj koji je

promislom Boijim postavljen na slian put i donekle uveden u vatru slinih iskuenja moe znati svu posebnost takvih iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti

delanje onoga koji o njima govori. Odlika ivotopisa izuzetno znaajnih ili istaknutih ljudi je da se vie naglaava jedna strana njihovog ivota, i to ona

u kojoj se delatnost tih lica u najveoj meri projavljuje, ime se istiu samo grube, najkarakteristinije crte njihove linosti i na njih se usredsreuje

sva panja, tako da spoljanjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju ivotopisa takvih linosti potrebno imati u vidu ovu injenicu i pridravati

je se od poetka do kraja ivotopisa; jedino tako e ivotopis imati vlastitu zadrku. U tom kontekstu, ivot preosveenog Ignjatija ima naroitu prednost:

on ima vrlo osobenu stranu, koja potpuno izdvaja njegovu linost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena. Ta strana njegovog ivota jeste potpuno samoodricanje

radi tanog ispunjavanja jevanelskih zapovesti u skrivenom monakom duhovnom podvigu, koji je postao predmet novog asketsko-bogoslovskog uenja u naoj duhovnoj

literaturi - uenja o unutranjem usavravanju oveka kroz monaki nain ivota i ovekovom odnosu sa drugim duhovnim realnostima koje na njega utiu, kako

na njegovu unutranjost, tako i na njegovu spoljnu ili fiziku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od drugih duhovnih pisaca naeg

vremena - karakteristina crta koja ga, iako je svi dobro ne uviaju, nesumnjivo ini drugaijim.

GLAVA 1

Preosveeni Ignjatije izabran je da slui Bogu jo u majinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni sluitelji Boiji, bili

su sledei dogaaji. Roditelji preosveenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U poetku njihovog braka roeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala;

oba deteta su umrla u prvim danima ivota k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi suprunici su se

obratili jedinoj pomoi - pomoi nebeskoj. Preduzeli su pokloniko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili

razreenje neplodnosti. Blagoestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve oaloenih suprunika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u ast jednog od

prvih vologodskih udotvoraca - prepodobnog Dimitrija Priluckog. Oigledno je da je neplodnost mladih Brjananinovih bila delo promisla Boijeg, kako bi

roeni posle gubitka prvenaca, isproen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni uitelj. Mladenac Dimitrije roen je 6. februara 1807.

godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo oevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Budui monah imao je tu srenu okolnost

da svoje detinjstvo provede u povuenosti seoskog ivota, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi uitelj. Tu je stekao ljubav ka osami;

deak je voleo esto da provodi vreme u senci stoletnog drvea prostranih uma i tamo se, sam, pogruavao u tihe misli, iji je sadraj, nesumnjivo, bio

inspirisan prirodom koja ga okruuje. Velianstvena i bezglasna, ona je rano poela da deluje na njega nadahnjujui ga: podsticala je njegovu detinju duu,

jo neoptereenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvienije ideale, kakav je ivot pravih pustinjaka, inila je ushienim njegovo srce dajui mu iva, ista

oseanja, kakva moe doneti samo usamljenost. Mladi je rano nauio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. ivot u domu

nije mnogo uticao na njega, on se vie udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruenja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra boanske ljubavi

zasjala je u njegovom istom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrenosti monatvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvaenim u njegovom zaviaju, kao i

u posebnoj naklonosti prema svemu svetenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog ivota u velikoj meri je povezan sa ovim

ranim danima. Mladi je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naii na razumevanje roditelja. NJegov otac, Aleksandar

Semjonovi Brjananinov, potomak starih plemia Brjananinovih, veoma poznate i uvaene porodice u Vologodu, bio je svetski ovek, u punom smislu rei.

Budui da je bio u slubi paa, u vreme imperatora Pavla Petrovia, imao je neobino razvijen oseaj za prefinjenost u ureenju doma i bio je savreni primer

naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivi od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potroi da bi isplatio ogromna

dugovanja, posle ega mu je ostalo oko 400 dua[

1]

i ivopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada iveli njegovi preci - zaviaj budueg svetitelja. NJegova supruga, majka preosveenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna,

takoe poreklom iz porodice Brjananinovih, kao ena zavidnog obrazovanja, veoma blagoestiva, ne zaboravljajui da je mu glava, u svemu se povinovala muu,

delei njegove poglede i razmiljanja. Aleksandar Semjonovi, opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica

prosveenosti,[

2]

i trudio se da i svojoj deci omogui temeljno obrazovanje, kako bi od njih nainio prave sinove otadbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruajui takvo

vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano astoljublje u sluaju da ih kasnije viDi na visokim poloajima dravnih slubi. Pronicljivi mladi Dimitrije

nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade due, i tu poinje njegova unutranja borba, poinju

iskuenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo ivota poiveg vladike.

Sva deca u porodici Brjananinovih, braa i sestre Dimitrija Aleksandrovia, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druenjem, ali su svi uviali prvenstvo

Dimitrija i to nisu uviali samo zato to je on bio najstariji, nego zbog naroitog, uzvienog, moemo rei, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove

moralne nadmoi. Iako je uivao svagdanje uvaavanje brae i sestara i sve ih prevazilazio u naunim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovi

nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznoenje ili razmetanje. Poeci monakog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadanjem ponaanju i nainu miljenja;

po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braa i sestre odnosili prema njemu ak sa nekakvim strahopotovanjem, a

on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandrovia:

ono se projavljivalo u naroitoj naklonjenosti molitvi i itanju knjiga duhovno-moralnog sadraja. On je voleo esto da poseuje crkvu, a u kui je esto imao

obiaj da se moli u toku dana, ne ograniavajui se na ustanovljeno vreme - ujutro i uvee. NJegova molitva nije bila nalik na uobiajeno iitavanje, esto

uurbano i mahinalno, kao to je to obino kod dece; on se uio paljivoj molitvi, koja poinje stajanjem u strahopotovanju i laganom izgovaranju molitvenih

rei, i toliko je napredovao u njoj da se, jo u detinjstvu, naslaivao njenim blagodatnim plodovima. Uei se da se moli sa panjom, sa strahopotovanjem se

odnosio prema svemu svetenom, ulivajui to strahopotovanje i ostaloj svojoj brai i sestrama; Jevanelje je uvek itao sa umiljenjem, razmiljajui o onome

to ita. NJegova omiljena knjiga bila je "kola blagoea", u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadri kratko izloena dela svetih i njihove izabrane

izreke, potpuno je odgovarala raspoloenju deaka, ili tanije, ona je izgraivala njegov duh, ostavljajui svetim pripovestima i izrekama duhonosnih mueva

da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objanjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovia bile su veoma mnogostrane: osim uobiajenog bavljenja naukama,

on ss sa velikim uspehom bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i ak i muzikom, i to na najteem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo

izuavao svoje lekcije, on je svoje slobodne asove koristio za itanje i razliite pismene vebe, u kojima je, takoe, poeo da se ispoljava njegov literarni

talenat. NJegovi uitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i uitelji gimnazije. Kuni uitelj bio je uenik bogoslovije Levitski, koji

je iveo u porodici Brjananinovih. On je pak predavao i Boiji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobroudnost i temeljno poznavanje svog predmeta.

On je tako dobro umeo da upozna svog uenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovi do kraja ivota zadrao zahvalno seanje na

njega.

ivot Dimitrija Aleksandrovia u roditeljskom domu potrajao je do njegove esnaeste godine; taj prvi period ivota ve je bio teak za njega, u duhovnom smislu,

jer spoljanji i unutranji uslovi ivota u roditeljskom domu nisu doputali mogunost da bilo kome otkrije zavetne elje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu

duu. Kao zakljuak o periodu detinjstva autora "Asketskih ogleda", veoma je korisno navesti njegove sopstvene rei o tom detinjstvu. Evo kako potresno on

govori o sebi u lanku "Pla moj": "Moje detinjstvo je bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boe moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce;

poeo sam ga izlivati pred Bogom mojim, poeo sam itati Jevanelje i itija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevanelja;

ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobian utisak na mene. Misao, koja se esto uznosila Bogu molitvom i itanjem, poela je, malo-pomalo,

da donosi mir i spokojstvo u moju duu. Kada sam bio petnaestogodinji mladi, neizreciva tiina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam

shvatao - ja sam smatrao da je to uobiajeno stanje svih ljudi."[

3]

Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandroviu pribliavala esnaesta godina od roenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali

u glavnu inenjersku kolu, za ta se on pripremao uei kod kue. Za vreme putovanja, u blizini liselburga, otac se iznenada obrati sinu sledeim pitanjem:

"Gde bi ti eleo da stupi u slubu?" Pogoen tako neobinom oevom otvorenou, sin vie nije eleo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome

nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obeanje da se nee ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa vrstom voljom i snagom potpuno iskrenog oseanja,

rekao kako eli ii "u monahe". Odluni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znaaj zbog mladosti onoga

koji je dao odgovor, ili nije hteo da se izjanjava o prividnoj neizvodljivosti elje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za budunost

svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovi je blistavo poloio ispit za upis.[

4]

Prijatna spoljanjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjananinova naroitu panju NJegovog visoanstva Nikolaja Pavlovia, koji je tada

bio general-inspektor inenjera. Veliki knez je naredio Brjananinovu da se javi u Anikovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj

kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporuio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inenjerskoj koli, nego i kao znalca latinskog

i grkog jezika. NJeno visoanstvo je naredila da imenuju Brjananinova za NJenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovi i carica Aleksandra

Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjananinovu. Kada je poloio ispit, Dimitrije Aleksandrovi bio je postavljen u sprovodniku

etu glavne inenjerske kole, a njegova prava sluba poela je da se rauna od dana kada je poloio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[

5]

odlino vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto meu drugovima - junkerima[

6]

; krajem 1823. godine, prelaskom u najvii nadzorniki razred, on je odreen za narednika sprovodnike ete; godine 1824. prebaen je iz junkerskog razreda

u nii oficirski (danas je to Nikolajevska inenjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inenjera-zastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne

osobine Dimitrija Aleksanrovia, privlaile su kolske profesore i predavae; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom blagonaklonou, otvoreno mu

dajui prvenstvo nad ostalim uenicima.

Pored slubeno-naune delatnosti, Dimitrije Aleksandrovi je imao uspeha i u svetskom drutvu, zbog svojih linih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom

tadanjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na knjievnim veerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopte knjievnim talentom zadobio

je panju tadanjih znamenitih linosti knjievnog sveta: Gnjedia, Krilova, Batjukova i Pukina. Takvo drutvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni

razvoj budueg pisca. Preosveeni Ignjatije se do kraja ivota saoseajno seao saveta koje su mu tada davale neke od ovih linosti.

Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovia A. M. Suhareva, koja je imala znaajna poznanstva, samo je spolja

delovao na ivot mladog oveka, iji se unutranji ivot razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i drutvenih veza. Dimitrije Aleksandrovi je, uprkos

larmi prestonikog ivota, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoi dalekog zaviaja: on je uvek u religiji traio ivo, opitno

znanje i, uvan blagodau, nije se predavao ni trulenom uticaju tuih uenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom

lanku "Pla moj", opisuje svoje tadanje duevno stanje: "Stupio sam u vojnu i ujedno naunu slubu, ne po svom izboru i elji. Tada ja nisam smeo - nisam

umeo da elim nita; jer jo nisam bio naao Istinu, jo je nisam jasno video kako bih je mogao poeleti! LJudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma,

postale su predmet moje panje: na njih sam se ustremio svim silama due; neodreena religiozna interesovanja i oseanja ostala su po strani. Prole su gotovo

dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj dui se rodila, i ve izrasla, nekakva strana pusto, javila se glad, javila se nepodnoljiva enja za Bogom.

Poeo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tiinu koju sam izgubio, da oplakujem

tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, uasavala, ispunjavajui me oseajem siromatva, gubitka ivota! I tano, bila je to patnja due koja

se udaljila od svog istinskog ivota, Boga. Seam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih oiju..."

"Moja shvatanja su bila ve zrela, traio sam objanjenja u religiji. Nehotina religiozna oseanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu.

U to vreme, razliite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile meu sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale

mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plailo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. alio sam za junkerskom

uniformom: u njoj se moglo, kada doe u hram Boiji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti dua hoe. Mladiu

nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao nita primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskuenja!

Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogruen u nauke, i ujedno je goreo od elje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko

uenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda."[

7]

NAPOMENE:

List of 7 items

1.Tj. seljaka (prim. prev.).

2.U toku itavog svog ivota, u potpunosti je izdravao dvorazrednu kolu u selu Pokrovsko, koju je pohaalo oko pedesetoro seoske dece.

3.Asketski ogledi, tom 1

4.Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjananinov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve

za upis u drugi nadzorniki razred.

5.U kratkom periodu, Brjananinov je postao prvi uenik u svom razredu, i to mesto u naukama sauvao je do samog naputanja kole.

6.Junker - pitomac vojne kole u carskoj Rusiji (prim. prev.).

7.Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 2

Poetak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa odreenim ciljem i poinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno iskljuiva (delatnost), obino

je propraen unutranjom borbom sa pomislima i strasnim oseajima. Ta borba je toliko snana, da nema nikakve mogunosti da joj se suprotstavi sopstvenim

silama - neophodna je pomo odozgo. Dimitrije Aleksandrovi se okrenuo molitvi, tvorei je u sebi, paljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutranjeg

monaha, izgrauje prema sebi svu duevnu delatnost oveka, ali neophodno je pravilno se nauiti takvoj molitvi, to i jeste predmet monakog duhovnog delanja.

On se bavio umnom molitvom, i toliko eljno se vebao u njoj, da je ona poela sama da deluje u njemu. "Dogaalo se uvee", govorio je on kasnije o sebi,

"da lee u postelju i, stavljajui jastuk pod glavu, poinje da govori molitvu, i da tako, ne menjajui poloaj, ne prekidajui molitvu, ustaje ujutru

da ide na posao, na asove." Na taj nain, budui da je bio monah u dui, i ve sa esnaest godina ivota iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj poboni

mladi nije mogao da se zadovolji Obiajem koji je bio ustanovljen u koli - samo jednom godinje pristupati tajnama ispovesti i sv. priea, nego mu je

bilo potrebno ee da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog ega se, radi zadovoljenja svoje elje, obratio verouitelju i duhovniku kole. Tako neobina

dojava meu mladiima je izazvala zauenost duhovnika, posebno kada je na ispovesti rekao da "se bori sa mnotvom grehovnih pomisli". Ne pravei razliku

izmeu "grehovnih pomisli" i "politikih zamisli", otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti kolsku upravu. Upravnik kole,

general-porunik grof Sivers, podvrgao je optuenog mladia formalnom ispitivanju o znaenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemaka uprava,

ne shvatajui znaenje tog izraza, poela je da motri na Brjananinova.[

1]

Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjananinov je preuzeo teku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemoan poloaj; bio je prinuen da pronae sebi

drugog duhovnika. Zato se Brjananinov obratio monasima Valaamskog podvorja i poeo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. priea

i, pouen iskustvom, trudio se da to sakrije od kolske uprave. U tom svetom delu pridruio mu se drug iz kole, ihaov, jedan od plemia Pskovske gubernije,

koji je istovremeno sa njim poao u kolu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovi. Dimitrije Aleksandrovi se najiskrenijim prijateljstvom vezao za

ihaova, bez obzira na razliitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamiljen, usredotoen u sebe, a drugi - veseljak, govorljiv, otvorene due. ihaov

se prepustio Brjananinovu, vie nego sin ocu, i brat bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandrovia na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja

bio je pun umiljenja i istinski hrianskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovi je prekinuo veselo brbljanje ihaova, rekavi

mu: "Budi ti hrianin!" - "Ja nikada nisam bio Tatarin", rekao mu je prijatelj. "U tom sluaju", rekao je prvi, "potrebno je te rei ostvariti na delu,

i revnosnije se udubiti u njih." Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i prieivali, molili se, pouavali se besedama spasonosnim

za duu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje ihaov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: "Jedne subote

dobio sam poziv od svog druga da idemo sveteniku.

- Zbog ega?

- Ja imam obiaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostaje.

Moja bedna glava nala se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uas; ta i kako, nisam spreman, ne mogu!

To nije tvoja stvar, nego duhovnikova - hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljanje okolnosti i itavo

okruenje, a pored toga i silna unutranja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strano su uznemirili duu - pa zar bi ona

mogla odoleti u svojoj nemoi kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podrala? - I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom

blagorazumnou i mene urazumljivao, i duu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao itav na tom popritu - popritu dobrovoljnog

muenitva i ispovednitva".

Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato to su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i elju za spasonosnim putem, ali oni, kao

ljudi bez naunog obrazovanja, koji su se prvenstveno ograniavali na spoljanji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa

su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki uenici staraca o. Teodora i o. Leonida,

iskusnih mueva u duhovnom ivotu koji su primili monaki postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Velikovskog, arhimandrita moldavskog manastira NJamc,

a drugi od od njegovih uenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poeli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali

sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otakim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo ivo stremljenje hrianskoj pobonosti. Mladi

ljudi su se radovali jer su pronali istinske uitelje, koji su razumeli njihove duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su poveali svoju

revnost u podvizima pobonosti, uestali su u svojim posetama monasima, naslaivali se bogosluenjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato

to je bilo velianstvenije i due nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu to se tie unutranjeg monakog

delanja, ispovedali su svoje pomisli, uili kako da se sauvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama meu delima svetih otaca da se rukovode

i tome slino. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladiima sve to su stekli svojim

dugogodinjim duhovnim iskustvom. esto ih je Dimitrije Aleksandrovi oduevljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog ivota koje svedoe

o prilino zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druenje sa monasima imalo je odgovarajue dejstvo. Dimitrije Aleksandrovi je postao savreni asketa u

dui, okruio se delima svetih otaca, preteno podvinikog sadraja, koja je nenasito iitavao, i jo vie se udubljivao u samosozercanje i primetno je

ohladneo u odnosu na svetsko drutvo. U svom "Plau", on ovako govori o sebi:

"Pred pogledom uma, ve su se nale granice ljudskih znanja u najviim krajnjim naukama. Doavi do tih granica, ja sam pitao nauke: 'ta vi dajete oveku

u posed? ovek je vean, i njegov posed mora biti vean. Pokaite mi taj veni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!' Nauke

su utale."

"Za zadovoljavajui odgovor, za odgovor sutinski neophodan, ivotni, obratiu se veri. Ali gde se ti krije, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati

u fanatizmu, koji nije obeleen jevanelskom krotou, on je odisao raspaljenou i preuznoenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom uenju, koje se

odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglaavajui pronalaenje nove istinite hrianske vere, osamnaest vekova posle ovaploenja

Boga Rei. Ah! Kako je muna nedoumica u kojoj je plivala moja dua!..."

"I poeo sam ja esto, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao rtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti NJemu,

nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao... a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izuim veru iz izvora - iz

dela svetih otaca. 'NJihova svetost', govorila je ona meni, "garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.' Povinovau se. Nalazim nain da

pribavim dela svetih ugodnika Boijih, sa eu poinjem da ih itam, duboko ih istraujem. Proitavi jedne, uzimam druge, itam, ponovo iitavam, izuavam.

ta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? - To njihovo saglasje, udno, velianstveno saglasje... Kakvo uenje, izmeu ostalog, nalazim

kod njih? - Nalazim uenje koje ponavljaju svi oci, uenje da je put spasenja jedinstven - nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. 'Ako si video', kau

oni, 'nekoga ko je preleen lanim uenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga - znaj: on je sledio sebe, svoj razum, svoja miljenja, a ne

uenje Otaca', koje ini dogmatsko i moralno predanje Crkve..."

"Ta misao je bila za mene prvo pristanite u zemlji istine. Tu je moja dua nala predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao - neprocenjivi

dar sveblagog Boga, koji eli da se svi spasu i dou u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno graenje moje due! Ta misao je postala

moja zvezda vodilja! Ona je poela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu."

"Kakvim milosrem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upuuje u blaenu venost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola boanske

milosti i premudrosti..." "Bog, sam Bog me je dobrom milju ve odvojio od sujetnog sveta. Ja sam iveo u svetu, ali nisam bio na optem, irokom, utabanom

putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi ivim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po ivopisnim mestima, ali je esto divlja,

opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. NJom retko prolazi putnik."

"itanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, ega su liene veroispovesti Zapadne Evrope, poto nisu u celosti

sauvale dogmatsko i moralno uenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo ta je Hristos uinio za oveanstvo, u emu je pad oveka, zato je neophodan

Iskupitelj, u emu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi,

bez ega je vera u Hrista - mrtva, a hrianstvo - re i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je nauilo da gledam venost kao venost pred kojom je

nitavan i hiljadugodinji zemaljski ivot, a ne samo na, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je nauilo da zemaljski ivot treba provoditi u pripremanju

za venost, kao to se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, poasti,

nadmoi - puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blaenstvo venosti."[

2]

NAPOMENE:

List of 2 items

1.Inspektor kole bio je inenjer, generalmajor, baron Elsner, koji se teko sporazumevao na ruskom jeziku.

2.Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 3

Duhovna stremljenja mladog podvinika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, nali su se na tekoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su

njegovi ukuani. Aleksandar Semjonovi postavio je na sluenje njegovom sinu oveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od ezdeset godina,

po imenu Dorimedont, koji je itav svoj vek sluio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takorei, nadzornik svih postupaka Dimitrija Aleksandrovia,

i prenosio ih je Aleksandru Semjonoviu. Te vesti su bile teke za roditelja. On se tada setio elje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i sada se

uverio da to nije bio deiji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku kole, grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u slubi paa,

i molio ga da nadgleda pitomca Brjananinova; pisao je takoe i svojoj roaki Suharevoj, molei je da odvue njegovog sina od onoga to je namerio. kolska

uprava je preduzela svoje mere, premetajui Brjananinova iz privatnog stana u dravni, u zidine Mihajlovskog inenjerskog zamka, pod strogi nadzor, a

Suhareva - uticajna osoba, pobrinula se da obavesti tadanjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen roak Brjananinov, ljubimac vladara cara, upoznao

sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije, nagovara na monatvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on - mitropolit - nee izbei neprijatnosti.

Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivi mu da prima Brjananinova i ihaova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandrovia

su bile teke te okolnosti, koje su ograniavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odluio da se sam predstavi mitropolitu i lino mu objasni. Mitropolit

u poetku nije verovao u nekoristoljubivo stremljenje mladia, kada mu je ovaj, u razgovoru, saoptio svoju neizostavnu elju da stupi u monatvo; ali potom,

paljivo sasluavi iskrene molbe mladog oveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.

Takva je bila tenja Brjananinova ka monakom ivotu; to nije bila udljiva elja da se pokae originalnim u drutvu, nije bila posledica prostog razoarenja

u ivot, iju gorinu i zadovoljstva on jo nije uspeo da iskusi: to je bila ista namera, strana svakom svetovnom preraunavanju - iskreno, sveto oseanje

boanske ljubavi, koja jedina moe tako snano ovladati sutinom due da je nikakve prepreke ne mogu savladati.

Praksa monakog ivota jasno pokazuje da su oni koji su ga istog srca izabrali spremni na svako portvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva oseanja se

izlivaju u "Plau" gde autor "Asketskih ogleda" ovako govori:

"Ohladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim slubama, prema njegovim veliinama, prema njegovim sladostima! Odluio sam da napustim svet, kako bih zemaljski

ivot posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam poeo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja

je kod mene jo bila uveana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada sam stupio u manastir nisam naao nita novo, neoekivano.

Koliko prepreka je bilo za to stupanje! Neu svega da se seam; samo telo mi je vapilo: 'Kuda me vodi? Ja sam tako slabo i bolesno. Ti si video manastire,

ti si ih blisko upoznao, ivot u njima je neizdrljiv za tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.' Razum je potvrivao

argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim - glas savesti, ili moda anela uvara, koji mi je govorio volju Boiju, jer glas je bio odluan

i zapovedniki. On mi je govorio: 'Tako e ispuniti tvoju dunost, neizostavnu dunost.' Glas je bio toliko silan da su predstave razuma, alosne, pouzdane,

po svoj prilici - plotska miljenja, pred njim delovale nitavno."[

1]

Pored dogaaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila prepreke blagoestivim namerama mladog Dimitrija. U prolee 1826.

godine, on je oboleo od teke plune bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovi naredio

je sopstvenim lekarima da poseuju bolesnika i da ga svake nedelje izvetavaju o toku bolesti. Doktori su saoptili Dimitriju Aleksandroviu opasnost njegovog

stanja, i on sam je smatrao da je na pragu ivota, i estim molitvama se pripremao za prelazak u venost. Ali nije se dogodilo tako kako su predviali znameniti

lekari iz prestonice; bolest je doivela povoljan preokret, i posluila je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Boije ni najpostojaniji zakoni prirode

nemaju silu da deluju na nas.

Svi blagoestivi napori Dimitrija Aleksandrovia bili su priprema za ovaj odluni preokret koji je on morao uiniti kako bi ostvario svoje davnanje namere

i elje. Ali da bi ostvario taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban ovek koji bi pomogao taj raskid, koji bi

snagom svog duha poveo za sobom - bio je potreban Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog ivota. Taj Mojsije, za Dimitrija Aleksandrovia,

postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[

2]

O. Leonida je odlikovala duhovna mudrost, svetost ivota, iskustvo u monakom podvigu; pod njegovim rukovoenjem obrazovani su mnogi istinski podvinici pobonosti

i uitelji monatva. Dimitrije Aleksandrovi se mnogo nasluao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju, dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je

zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovi, u jedinom razgovoru sa tim predstavnikom tadanjeg

monakog podvinitva, osetio takvu naklonost prema tom starcu, kao da je proveo itav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac duhovno

rodio kao sina... O doivljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovi je kasnije govorio svom drugu ihaovu ovako: "Srce mi je oteo o. Leonid - sada

je odlueno; dau ostavku u slubi i poi u za starcem; njemu u se predati svom duom i traiu jedino spasenje due u usamljenosti." Posle tog prvog susreta,

Dimitrije Aleksandrovi ve vie nije pripadao svetu, odluni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme, kako bi definitivno pokidao svetske

veze.

Poto je namerio da potpuno napusti slubu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovi je prvo morao izdrati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa

jedne strane, i sa monicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove fizike snage stalno bile podrivane bolestima,

on je sada morao duhovno da se pripremi, kako bi izdrao pritisak od strane roditeljske i dravne vlasti, koje su elele da ugue, da unite ono to je

za njega bilo drae i poeljnije od svega. On je izdrao dvostruku borbu u svojim mladim godinama - fiziku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha

uvek trijumfovao nad slabou tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa zemaljskim stihijama, koje su mu obeavale mnogo toga slasnog,

velikog i slavnog. U toj poslednjoj borbi, konano se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se proiveo zahtevni monaki ivot, koji trai

samoodricanje, naroitu nepokolebljivost volje, neustraivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je trebalo da mladi podvinik

stupi na uski i tegobni put monatva.

U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovi je dobio tromeseni otpust iz slube i, kako bi popravio zdravlje, odlazi u zaviaj, u dom svojih roditelja.

Znajui astoljubive namere oca i ne elei, pritom, da oalosti svoje roditelje tako to e im odluno saoptiti svoju volju, Dimitrije Aleksandrovi se

trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na nameravanu promenu ivota, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovi nije mogao da se pomiri sa milju

o monatvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategoriki odbijajui, odstranjujui ga od sebe kao neposlunog sina. Sve je morao podneti krotki i osetljivi

mladi, posluan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater vema nego mene, nije mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivi eljeni pristanak,

on je otputovao iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo poloi zavrni ispit u inenjerskoj koli, to je uinio krajem

decembra, i mada bez konkurencije drugova iz generacije, koji su ispit poloili mnogo ranije, i tu je sauvao svoje prvenstvo po broju bodova; a zatim

je, oslobodivi se podreenosti koli, dao ostavku u slubi. Tu ga je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa viim vlastima, morao je ak braniti

svoju zavetnu elju pred monarhom, kome je u celosti dugovao

svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo mu je teko da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja,

shvaenih samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvana reenost; bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem

i snagom volje, a ne argumentima i oiglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati se, popustiti ili pokazati

primer nepokolebljive hrabrosti, muenikog junatva, pravog ispovednitva.

Car imperator Nikolaj Pavlovi, saznavi za molbu koju je predao Brjananinov, i za njegovu elju da ide u manastir, poruio je svom avgustovskom[

3]

bratu, velikom knjazu Mihailu Pavloviu, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovi

je pozvan na dvor velikog kneza. Tamo je bila sabrana sva via uprava inenjerske kole. Devetnaestogodinji mladi, sa trepetom u srcu, ali vrste volje,

stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saoptio da car imperator, znajui njegove sposobnosti u slubi, umesto ostavke, ima nameru da ga prevede u gardu

i da mu da takav poloaj koji e zadovoljiti i samoljublje Brjananinova i njegovo astoljublje. Mladi ovek je na to rekao da, budui da nema dovoljno novanih

sredstava, on ne moe sluiti u gardi. "Brigu o tome, car je preuzeo na sebe", prekinuo je veliki knez. - "Moje narueno zdravlje", nastavio je mladi,

"kao to je poznato NJegovom velianstvu, po vestima lekara koji su me leili, dovodi me u potpunu nemogunost da nosim terete slube, i predviajui skoru

smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za venost, zbog ega i biram monaki poziv." Veliki knez je primetio da on moe dobiti slubu u junoj klimatskoj

oblasti Rusije i da je daleko asnije spasavati svoju duu ostajui u svetu. Brjananinov je odgovorio: "Ostati u svetu i eleti da se spase, to je Vae

visoanstvo isto kao stajati u vatri i eleti da ne izgori." Ne obazirui se na ubeivanja velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjananinov

je ostao vrst u svojoj nameri, i molio je da mu se uini milost - da ga otpuste iz slube. Tada mu je veliki knez odluno rekao da mu se, budui da on

ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti, saoptava najvia volja: car imperator odbija da ga oslobodi slube, i ini mu bar tu milost, da njemu samom ostavlja

da izabere utvrenje u koje e biti poslan na slubu. Brjananinov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu, svom pomoniku,

koji je po zvanju bio general-inspektor inenjera: on je predloio Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te veeri sainjeno je postavljenje Brjananinova

u Dinaburku inenjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset etiri asa iz Petrograda otputuje u mesto nove slube.

Upravnik Dinaburke komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je reeno o nastrojenju Brjananinova i bilo mu je naloeno da ima strog nadzor

nad njegovim ponaanjem. Drugovi iz slube, u poetku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema Dimitriju Aleksandroviu, ali su posle promenili svoje

miljenje, uvidevi njegovo istinsko blagoee, krotost i blagorazumnost. Oni su mu ak postali predani, raspodeljujui njegove slubene obaveze zbog njegovog

boleljivog stanja. Slubeni posao Brjananinova bilo je nadgledanje izvoenja raznih graevina i zemljanih radova u utvrenju; on je tada bio slabog zdravlja,

pa je bio prinuen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne izlazei, i zato mu je bila neophodna pomo drugova u ispunjavanju slubenih dunosti.

Jedino je prepiska sa o. Leonidom odravala Dimitrija Aleksandrovia u toj duhovnoj usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga ihaova. U

jesen 1827. godine, veliki knez Mihail Pavlovi je posetio Dinaburko utvrenje i, uverivi se u fiziku nesposobnost oficira Brjananinova za vrenje slube,

priklonio se njegovoj neizostavnoj elji da bude otputen.

NAPOMENE:

List of 3 items

1.Asketski ogledi, tom 1.

2.Kao shimnik dobio je ime Lav.

3.lat. carski (prim. prev.)

GLAVA 4

Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovi je dobio eljeni otpust. Bio je otputen u inu porunika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro-svirski

manastir, o. Leonidu, kako bi pod njegovim rukovoenjem poeo monaki podvig. Doavi u Petrograd, obuen kao prost ovek, u kouhu, naao se u stanu ihaova.

Ovde su se dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogunosti. ihaov je istog trenutka napisao molbu, navodei kao razlog prilike u domu,

ali nije dobio udovoljenje i morao je jo ostati u slubi.

Naputanje slube Dimitrija Aleksandrovia dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je, prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu

pomo, i prekinuli su sa njim ak i pismene odnose. Na taj nain, ulazak Dimitrija Aleksandrovia u manastir pratilo je potpuno materijalno siromatvo;

on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u samom poetku monatva, i mogao je potpuno opravdano rei sa apostolom, kao istinski uenik Hristov: Eto,

mi smo ostaviti sve i za tobom poli (Mt 19,27). U svom "Plau" on je ovako izrazio svoja oseanja, sa kojima je stupio na taj novi ivotni put: "Ja sam

stupio u manastir, kao to se izbezumljeni, pokrivi oi i odloivi razmiljanje, baca u oganj, ili na puinu, kao to vojnik, noen srcem, juri u krvavi

boj, u oiglednu smrt. Moja zvezda vodilja, dobra misao, dola je da mi svetli u samoi, u tiini, ili tanije u mraku, u manastirskim burama.[

1]

Bespogovorno posluanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslunika Brjananinova u manastiru. Za prvo posluanje odreeno mu je sluenje pri kuhinji.

Kuvar je bio nekadanji kmetski kuvar Aleksandra Semjonovia Brjananinova. Istog dana kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ii u ambar

po brano. Kuvar mu je rekao: "No ta, brate, idemo po brano!" i bacio mu je dak za brano, tako to ga je svog zasuo belom prainom. Novi poslunik je

uzeo dak i poao. U ambaru, rairivi dak sa obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativi ga i zubima, kako bi bilo lake sipati brano, on je u srcu osetio

novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo jo nikada nije iskusio: sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga "ja", to mu je tada priinilo takvo

zadovoljstvo, da je on itavog ivota pominjao taj dogaaj. Izmeu ostalih poslunika, bio je odreen da postavi veliku ribarsku mreu u jezero Svirskog

manastira. Jednom, mrea se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, ije zaduenje je bio lov, znajui da Brjananinov zna da pliva

i da moe dugo ostati pod vodom, poslao ga je da razmrsi mreu. Ne obazirui se na jaku jesenju hladnou, Dimitrije Aleksandrovi je bespogovorno ispunio

naredbu, koja se krajnje ubitano odrazila na njegovo slabo zdravlje - on je jako ozebao. Slini sluajevi posluanja i smirenja uinili su da je sva manastirska

bratija poela oigledno da se odnosi sa uvaavanjem prema Brjananinovu, ukazujui mu prednost nad ostalima, to je njega veoma muilo, zato to se, ivei

u manastirskom bratstvu, on ak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje, radujui se kada su ga, ne znajui, smatrali za nesvrenog bogoslova.

Stupivi u manastir, Dimitrije Aleksandrovi se svom duom predao starcu o. Leonidu, u duhovno rukovoenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost,

i bili su savrena slika drevnog poslunitva, u kome nije uinjen korak bez znanja ili dozvole uitelja. Svaki pokret unutranjeg ivota takvih poslunika

odvija se pod neposrednim nadzorom starca; svakodnevna ispovest pomisli daje im mogunost da savesno paze nad sobom, i uva monaha poetnika od tetnog

delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput pokoene trave, ne mogu vie nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika otkriva najskrivenije

tajne due, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj nain izuzetno pomae samokontroli.

Ispovest istoga srca, svagdanja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim, nagrauju se duhovnom utehom, lakoom i mirnim stanjem duha, koji su

svojstveni bestrau.

Taj vid prvobitnog podvinitva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslunika, a jo ree

se sree danas, kada je primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovi, kao to je reeno, u svemu se povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja

i nedoumice je reavao neposredno sa njim. Starcu nije bilo teko da pouava svog mladog pitomca, vodio ga je putem spoljanjeg i unutranjeg smirenja, uei

ga delatnom ivotu.

"Jednom", pripoveda I. A. Barkov, veoma blagoestiv ovek, dostojan svakog poverenja, "doao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je

estok mraz i meava, i starac je doao u saonicama. Kada je on uao kod mene, ja sam potrao da donesem samovar i pomislio: starac nije doao sam, verovatno

ima neki koija - i ja sam poeo da molim starca da i njemu dozvoli da ue. Starac se sloio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam bio malo iznenaen kada je

pred mene izaao mlad, lep ovek, sa svim obelejima plemikog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. 'A ozebao si, plemiu', obratio mu se starac,

a zatim je meni rekao: 'Zna li ko je to?' - To je Brjananinov.' Tada sam se lagano poklonio koijau."

O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujui nain rukovoenja svog uenika, mladog oficira Brjananinova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje

i samomnjenje, koji obino prate svakog oveka plemikog porekla i obrazovanog oveka koji dolazi meu proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik,

u duhu istinskog monatva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog uenika iskuenjima, a takvo okuanje smirenja nije moglo da se ne dopadne

plemenitom posluniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monakim podvizima.

Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim uenicima preseli iz Svirskog manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni

su se uputili u Ploansku pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovi je poao sa starcem, zajedno sa ostalim uenicima. U to vreme, u Ploansku

pustinju je pristigao i ihaov. Drugovi su razmenili srdane pozdrave, obradovali se to su se ponovo sjedinili u tihom utoitu manastirske usamljenosti,

i poeli su iveti kao ranije, zajedno, vezujui se savezom najsvetijeg prijateljstva. Takav ivot udvoje, odvojeno od drugih uenika, blagoslovio je i

starac Leonid.

NAPOMENE:

List of 1 items

1.Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 5

Mladi poslunici su se u potpunosti predali podvinikom ivotu: drali su se samoe, izbegavali su mnotvo ljudi, uvali su se od utisaka iz spoljanje sredine

koji su tetni za bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvina poznanstva, kako bi drali sebe u strogom utanju i uvanju uma. Sve njihove duevne

sile bile su usmerene na bogomislije i molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omoguavala im je eljeni mir: mladi podvinici

su se radovali svom otelnitvu. Tako su oni proveli zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovi, prirodno obdaren sposobnou knjievnog stvaralatva, voleo

je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadraje svoje bogomisli, koje je izraavao svojim vetim perom. Tu je on napisao svoj "Vrt u vreme zime".

Toj vrsti knjievnog stvaralatva pripada i drugo njegovo delo: "Drvo zimi, pred prozorom kelije", koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U

ta dva dela iskazane su misli i oseanja bogomislene due, koja se predala religioznom sozercavanju, pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici.

Ali ubrzo se dogodilo da mladi podvinici treba da izvuku korist od smirenog utoita u Ploanskoj pustinji: pripremalo im se teko iskuenje. Izmeu osnivaa

pustinje, jeromonaha Markela i starca o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Ploansku pustinju i preseli se u skit Optinske

vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kalukoj guberniji. Brjananinov i ihaov su takoe dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu "bilo kuda". Manastirska

bratija se raalostila zbog bezrazlonog proterivanja smernih mladih poslunika koji nikoga niim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa oseanjem dubokog

saaljenja i potovanja njihovog tihog i strogog ivota, davi im pet rubalja za put, koje su zajedniki prikupili. Bilo je teko dvojici drugova da sa mravim

novanikom putuju po nepoznatoj zemlji, nemajui u vidu odreeno mesto; oni su se trudili, koliko je mogue, da skrate svoje putovanje i uputili su se u

Bjelobereku pustinju, iste te Orlovske gubernije. Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvornitvu, podvizavao jeromonah

Atanasije, jedan od uenika ranije pomenutog moldavskog starca Pajsija Velikovskog. Dimitrije Aleksandrovi je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio

duekorisni razgovor o blagotvornosti plaa, to pominje u svojim "Asketskim ogledima", navodei rei zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu duu:

"Onog dana kada ne plaem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti." Ni Bjelobereka pustinja nije dala utoite za ivot sirotim putnicima, i oni

su, produivi dalje, stigli u Optinsku pustinju, gde se nastanio o. Leonid sa uenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod sebe, ali se starija

bratija saalila nad oajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjananinov i ihaov su se smestili u Optinskoj

pustinji, drei se poretka ivota koji im je bio odreen u ploanskoj obitelji.

Boravak Dimitrija Aleksandrovia i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio onakav kao u Ploanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija

se ba nisu odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljenikog naina ivota; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom

posnom maslu, tetno je delovala na slabi i boleljivi organizam Dimitrija Aleksandrovia. Oni su odluili da sami sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom

su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa su kuvali orbu u svojoj keliji; umesto noa su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao ihaov. Tako teka

i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije

Aleksandrovi, toliko da se nije mogao drati na nogama; o njemu se starao ihaov, koji je po telesnom sastavu bio snaniji od njega; ali ubrzo je i on

zanemoao, zahvaen groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovi; i mada ga je usrdno sluio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.

Majka Dimitrija Aleksandrovia bila je bolesna. Bolest - kao vesnik smrti - obino menja raspoloenje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u dui je oprostila

postupak svoga sina; materinsko oseanje je progovorilo u njoj; ona je poelela da se vidi sa sinom. Aleksandar Semjonovi, pod uticajem tih okolnosti i

sam je smekao i napisao je sinu da on nee ometati njegove namere, i da on doe majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i pokrivena kola. Dimitrije

Aleksandrovi je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa bolesnim drugom ihaovim, jer je Aleksandar Semjonovi bio toliko paljiv da nije zaboravio

da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav kako je obeano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjananinova se unekoliko

popravilo, i pomirljivo oseanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije - bolesti ene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je

bila i srdana, ponaala se suzdrano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, teak poloaj u poslednjem, bolest majke i njena posledica - trenutni

izliv roditeljskih oseanja - sve je to posluilo samo da bi izvuklo mlade ljude iz utoita svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u lice sa svetovnim

iskuenjima. Za neprijatelja ovekovog spasenja nema pogodnije zamke nego to je naputanje zidina manastira, od strane poslunika, pod bilo kakvim, naizgled

dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira - uvek je njegova zamisao.

Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kue, u nameri da nastave svoje monake podvige, i za svoje duhovne potrebe su se

obraali mesnom seoskom sveteniku, smatrajui svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio Aleksandar Semjonovi. On se okrenuo svojoj ranijoj

misli da vrati sina svetovnom ivotu, i na sve naine je pokuao da ga nagovori da stupi u dravnu slubu; rodbina i poznanici su mu upuivali poglede

sa istom tom milju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova uenja o spasenju due i drugim uzvienim istinama hrianskog ivota, nije imala toliko samostalnosti

da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kruile pred oima, zbunjivale su podvinike, um mnotva je naruavao njihovo bezmolvije.

Mladim ljudima poeo je teko da pada boravak meu mirjanima, i razmiljali su o tome kako da se, to pre, sklone iz svetovnog drutva, koje je nespojivo

sa monatvom, i da se ponovo smeste negde u manastir. Poto su poetak zime 1829. godine proiveli u selu Pokrovsko, sledee 1830. godine, u februaru mesecu,

oba druga su krenula da trae podesno utoite u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo-novojezerski manastir. U to vreme, tamo je u miru boravio

arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom ivotu i primernom rukovoenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak uenik i podraavalac

njegovog naina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je prepoznao u dvojici mladih pridolica duh istinskog monatva, i sa ljubavlju ih

je primio u svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda im je dokazala da se ovek ne sastoji samo iz due,

nego i iz tela. Novojezerski manastir nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlana klima od isparenja vode izaziva estoku groznicu kod nenaviknutih i

slabih organizama. Ubrzo je njen tetni uticaj osetio Dimitrije Aleksandrovi; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mune simptome, bez ikakve

medicinske pomoi. Na kraju su poele da mu otiu noge, tako da vie nije mogao da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo naroito besni, roditelji

su poslali koije po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Teko je bilo to vreme za Dimitrija Aleksandrovia: on je bio prinuen ponovo da se vrati

tamo odakle je hteo da se spase bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovi se smestio kod svojih roditelja, i poeo je da koristi medicinska sredstva

za groznicu koja ga je muila, koja je tako duboko pronikla u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na itav njegov dalji ivot. ihaov, koji je

takoe postradao od klime novojezerske obitelji, otiao je u Pskovsku guberniju, radi susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi

su se rastali kako bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog ivota.

GLAVA 6

Ruka promisla, koja je do sada nevidljivo pokrivala lutalicu bez utoita, dotakla se srca preosveenog Stefaia, vologodskog episkopa: arhipastir je prozreo

duhovna stremljenja mladog Brjananinova i umilostivio se prema njemu. Preosveeni Stefan je toliko zavoleo Dimitrija Aleksandrovia da se ivo zauzeo za

njega, i ta ljubav vladike bila je vidljivi znak blagonaklonosti Boije prema rtvi srca, koju je prinosio novi Avelj: ona je nagovetavala povoljan ishod svih

iskuenja podnesenih na putu ka monatvu, zato to je arhipastir u svojim rukama drao onaj venac koji je trebalo poloiti na glavu mladoga borca, izmuenog

u borbi sa svetom, telom i avolom. Kada se oporavio od bolesti, Dimitrije Aleksandrovi nije eleo da se vrati kod roditelja, nego se, po blagoslovu vladike,

nastanio u Semigorodskoj pustinji. Mesto na kom se nalazila ta obitelj povoljno je uticalo na uostavljanje njegovog zdravlja; on se sa novom revnou predao

svojim uobiajenim duhovnim zanimanjima; bogomisliju i molitvi u tiini usamljenosti kelije. Ovde je napisao svoj "Pla monaha", u kom se ispoljilo alosno

stanje due koja pojaano tei Bogu ali je razbijena ivotnim tegobama, zbog ega joj je preostao samo pla na ruevinama njenih stremljenja. Dimitrije Aleksandrovi

nije dugo iveo ni u Semigorodskoj pustinji; ubrzo, 20. februara 1831. godine, po njegovoj molbi, preosveeni ga je premestio u usamljeniji Dionisijev manastir,

u Gluickoj pustinji, gde je i naimenovan u poslunika. U to vreme, dogodio se i prvi susret preosveenog Ignjatija sa tadanjim igumanom Nikolo-ugrjeskog

manastira, arhimandritom Pimenom. O. Pimen, tada jo mladi trgovaki sin, ovako opisuje spoljanjost poslunika Brjananinova: "Prvi put sam imao priliku

da vidim Brjananinova na obali reke Zolotuhe (u Vologodu): ja sam bio na levoj obali, a on je etao desnom. Kao sad da ga vidim: visokog rasta, vitak

i stasit, svetlosme, kovrdav, sa prelepim tamnobraon oima; na njemu je bio oviji kouh, prekriven nankingom[

1]

boje graka, na glavi poslunika kapa." Dalje se pripoveda oduevljava njegovim uzvienim dranjem, skromnim ponaanjem, stajanjem u crkvi na bogosluenju sa

najveim strahopotovanjem, i na kraju, samim govorom, koji opisuje sledeim reima: "Bez obzira i na njegove mlade godine, bilo je oigledno da je Brjananinov

mnogo itao otake knjige, da je veoma solidno poznavao Jovana Lestvinika, Jefrema Sirijskog, Dobrotoljublje i dela drugih podvinika, i zato je njegov pouan

i zanimljiv govor, pruao uivanje u najveoj meri."[

2]

Meutim, roditelj Dimitrija Aleksandrovia, i u vreme njegovog boravka u Gluickom manastiru, nije prestajao da izraava elju za ispunjenjem svojih potreba:

on je uporno traio to da sin napusti manastirski ivot i stupi u dravnu slubu. Tada je novonastali poslunik poeo moliti arhijereja da mu uini milost

i da, s obzirom na porodine okolnosti, ubrza njegov postrig u monatvo. Preosveeni, dobro znajui duhovno raspoloenje Brjananinova, odluio je da ispuni

njegovu molbu. Kako bi izdejstvovao dozvolu Svetog sinoda, on je pozvao Dimitrija Aleksandrovia da doe iz Gluickog manastira u Vologod, i rekao mu je

da se priprema za postrig; ujedno mu je rekao i da to uva kao tajnu, od rodbine i poznanika, kako bi izbegao nekakve pritiske sa njihove strane, koji bi

mogli biti prepreka tom delu, jer on je nameravao da izvri njegov postrig neoekivano za sve. Takav poloaj je bio neugodan, u tako vano vreme: onaj koji

se pripremao za postrig bio je prinuen da boravi u svratitu, i da se usred svetovne neobuzdanosti priprema za veliki obred.

Godine 1831, 28. juna, preosveeni Stefan je izvrio obred postrienja Brjananinova u malu shimu, u sabornoj crkvi Vaskrsenja, i nazvao je Dimitrija - Ignjatijem,

u ast svetenomuenika Ignjatija Bogonosca, koga Crkva slavi 20. decembra i 29. januara. Monah Ignjatije je u poetku slavio prvi, a kasnije poslednji od

tih dana, kao svoj imendan. To ime, Ignjatije, ukazuje jo i na prepodobnog Ignjatija, kneza, vologodskog udotvorca, ijs moti poivaju u Priluckom manastiru,

gde se uvaju i moti prepodobnog Dimitrija Priluckog - zatitnika novopostrienog monaha, od njegovog krtenja. Tako je on dobio ime po dvojici udotvorca,

koji poivaju u jednoj obitelji. Za ime jednoga, koje je dato na krtenju, vezano je seanje na okolnosti roenja, a ime drugoga, izreeno na postrigu, dato

je kao znak seanja na slinost zemaljske sudbine novpostrienoga sa prepodobnim, poreklom iz kneevskog roda. Roaci Brjananinova koji su 28. juna doli

u crkvu na bogosluenje bili su krajnje zaprepaeni zbog neoekivanog svetenog ina iji su posmatrai oni postali. etvrtog jula iste te godine, preosveeni

Stefan rukopoloio je monaha Ignjatija u jeroakona, a 25. istog tog meseca - u jeromonaha, i privremeno ga postavio pri arhijerejskom dvoru, koji se u

Vologodu nalazi uz sabornu crkvu, iza iste ograde koju ine zidine tvrave iz vremena cara Ivana Groznog. Radi obuavanja u svetenosluenju, novorukopoloeni

je bio postavljen u gradsku crkvu Spasa, obino pod rukovoenjem svetenika Vasilija Nordova, koji je na kraju postao protojerej i stareina vologodske saborne

crkve.

Roditelji novopostrienog monaha, podrazumeva se, sa nezadovoljstvom su gledali na taj dogaaj, naroito je Aleksandar Semjonovi bio pogoen njime; njegova

volja - na kojoj je on tako uporno istrajavao - nije ispunjena: svi planovi vezani za svetsku karijeru njegovog sina su se ruili, matanja o njegovoj blistavoj

budunosti su iezla. Sin je u oima oca postao beskorisni lan drutva, koji je izgubio sve to mu je otac preneo vaspitanjem. ensko srce, manje istrajno

u suprotstavljanju okolnostima i uvek popustljivije u odnosima, uinilo je da Sofija Atanasjevna blagonaklonije posmatra postupak sina; ali duhovna strana

je bila i njoj strana, tako da su svetovna shvatanja odnela prevagu. Sve to, naravno, nije imalo nikakvog znaaja za monaha, koji je sam sebe dobrovoljno

doveo u taj poloaj, prinuen da zaboravi sve svetovne veze i rodbinska oseanja; ali okolnosti za monaha Ignjatija nisu bile takve da je mogao ostati bezoseajan

na to nezadovoljstvo roditelja. Posle postriga, on je morao da boravi u domu, koji se nalazio izvan grada, a koji je pripadao njegovom roaku i krsnom kumu

Dimitriju Ivanoviu Samarinu, i bio je prinuen da prima novanu pomo od jedne svoje roake (ge Vojejkove). Boravak u Vologodu ga je primoravao da se

esto kree u krugu rodbine i poznanika; mnogi od njih su poeli da ga poseuju, i traili su od njega da im uzvraa posete. Mladih godina, prijatne spoljanjosti,

on je bio predmet interesovanja itavog vologodskog drutva, svi su govorili o njemu, svi su eleli da se zblie sa njim. To ga je neminovno uvlailo u svetovnu

rasejanost i direktno se sukobljavalo sa onim zavetima koje je tek izgovorio u oltaru. Sve spoljanje okruenje pustinoljubivog monaha bilo je suprotno njegovim

eljama, dojadile su mu gradske glasine i poeo je da moli svog pokrovitelja, preosveenog Stefana, da ga otpusti da ide u Gluicki manastir; ali preosveeni,

nameravajui da mu da mesto koje odgovara njegovim sposobnostima i njegovom blagoestivom nastrojenju, koje mu prilii i po njegovom odnosu prema drutvu,

zadravao ga je pored sebe. Ubrzo se pokazalo takvo mesto: krajem 1831. godine, upokojio se upravitelj Pelemskog Lopotovog manastira, jeromonah Josif.

Naloeno je da obred pogrebenja izvri jeromonah Ignjatije. Godine 1832, 6. januara, on je imenovan na mesto upokojenog, a 14. januara mu je dato zvanje upravitelja,

pri emu je na njega poloen nadbedrenik.

NAPOMENE:

List of 2 items

1.Nanking - prvobitno kineska, veoma gusta i jaka pamuna tkanina, obino ute boje (nazvana po kineskom gradu Nankingu) (prim. prev.).

2.Seanja arhimandrita Pimena.

GLAVA 7

Lopotov manastir, koji je osnovao prepodobni Grigorije Pelemski, vologodski udotvorac, nalazi se u Kadnikovskom srezu, u Vologodskoj guberniji, na 40

vrsta od Vologoda i na 7 od Kadnikova, smeten na obali reke Pelme, koja se uliva u Suhonu, na umovitom i movarnom mestu. Manastir je bio gotovo razruen,

jer je bila namera da on bude ugaen: crkva i ostale graevine bile su krajnje oronule, prihodi su bili oskudni, nedostajale su najneophodnije ivotne namirnice,

a zato je i bratije bilo veoma malo. Trebalo je uloiti mnogo napora i briga, kako bi se sve popravilo, obnovilo, kako bi se dopunili nedostaci u svakom

pogledu. Novi upravitelj nije padao duhom; energino se prihvatio posla. Uskoro su potekli prilozi blagoestivih stanovnika Vologoda, koji su slavili seanje

na prepodobnog Grigorija; monasi iz manastira u kojima je kao poslunik boravio upravitelj Ignjatije, poeli su se sabirati u njegovu obitelj, i za kratko

vreme su u njoj sainili bratstvo od 30 ljudi. Bogosluenjs je ustrojeno prema odgovarajuem poretku: obitelj se obnovila i spolja i iznutra, nije se mogla

prepoznati u odnosu na stanje u kakvom ju je primio upravitelj Ignjatije. Ali koliko je to kotalo njega samoga? ... Po pripovedanju jednog oevica koji je

posetio manastir Lopotov u zimu 1832. godine, upravitelj Ignjatije smestio se u straarnicu kod svetih dveri, dok je bila u toku izgradnja nove kelije za

nastojnika.

Srce Aleksandra Semjonovia je smekalo kada je video mladog sina u inu koji prilii starakom uzrastu, i koji dakle mnogo obeava za budunost. Tamo gde

nije mogla imati uticaja unutranja, duhovna strana, uspela je spoljanja, i ona je u potpunosti pokazala svoj blagotvoran uticaj na Sofiju Atanasjevnu. Sin

upravitelj je poeo esto boraviti u roditeljskom domu: njegove snane rei o istinama zagrobnog ivota porazile su srce majke, koja je esto bolovala i koja

je oseala blizinu svoje smrti. Majka se hranila duhovnim besedama sina; njena shvatanja su se izmenila; od telesnih postala su duhovna; ona je zahvaljivala

Bogu to ju je udostojio da se njen prvenac nae meu NJegovim sluiteljima, budui da je ranije to smatrala svojom velikom nesreom. Takva promena kod roditeljke,

na kraju njenog ivota, neizrecivo je radovala sina, svetenomonaha. Upuena njegovim poukama i molitvama, Sofija Atanasjevna je mirno skonala 25. jula

1832. godine. Obred opela odsluio je sam iguman Ignjatije, u hramu sela Pokrovsko. Divno je da prilikom tog bogosluenja sin nije pustio nijednu suzu nad

beivotnim telom majke! I to se nije dogodilo zbog uzdranosti, koja prilii onome koji predstoji svetenosluenju ili zbog hladnoe oseanja prema porodici,

nego je predstavljalo posebnu crtu duhovne linosti. Oseanje u njemu bilo je ivo, sinovska ljubav prema majci u svojoj prirodnoj meri, ali je u njemu duevni

ovek bio zamenjen duhovnim; oseanje telesnog srodstva bilo je u potpunosti proeto duhovnom ljubavlju, koja je nalagala da se ne gubi glava u alosti za

prolaznim, nego da se usnuloj eli jedino blaeni udeo - u venosti. Zato se takva porodina oseanja kod monaha Ignjatija nikada nisu ispoljavala na svoj

uobiajen nain; ona su se kod njega odraavala kroz duboku misao i molitveno, bezmolvno oseanje straha Boijeg, uz potpuno spoljanje spokojstvo.

U Lopotovom manastiru, upravitelja Ignjatija uteio je susret i ponovno zajedniko prebivanje sa njegovim omiljenim drugom ihaovim. ihaov je postao aktivni

pomonik upravitelja Ignjatija u ustrojavanju obitelji; imao je odlian glas, dobro je znao crkveno pevanje i sastavio je veoma dobar hor, koji nije malo uticao

na to da se u obitelj privuku mnogi bogomoljci. Upravitelj Ignjatije ga je obukao u rasu i rukovodio u duhovnom ivotu.

Stupivi na novo poprite, na mesto stareine monakog opteia, o. Ignjatije je bio "ava" monake zajednice, u punom smislu rei. Odlomak koji sledi, iz

njegovih asketskih spisa, otkriva nam kakav duh ga je vodio kada je pouavao monahe: "Ovde u rei o ruskim manastirima, moju ubogu re, re - plod dugogodinjeg

iskustva. Moda e, zapisana na papiru, ona nekome dobro doi! - Oslabio je monaki ivot, kao i uop