Svetost_zivota

СРЕДЊА МЕДИЦИНСКА ШКОЛА, ЛЕСКОВАЦ 2013.

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ФИЛОЗОФИЈЕ

СВЕТОСТ ЖИВОТА, СМРТ-ЗЛО, СМРТ И СМИСАО ЖИВОТА

СВЕТОСТ ЖИВОТА, СМРТ-ЗЛО, СМРТ И СМИСАО ЖИВОТА 2013

САДРЖАЈ

I УВОД ................................................................................................ 3

II СВЕТОСТ ЖИВОТА ...................................................................... 4

III АБОРТУС ........................................................................................ 5

IV ХОМОСЕКСУАЛНОСТ И ПОРОЦИ У ЖИВОТУ ..................... 8

V БЕЛА КУГА ...................................................................................... 9

VI СМРТ И ЗЛО ................................................................................ 11

VII СМИСАО ЖИВОТА ................................................................... 14

VIII ЗАКЉУЧАК ................................................................................ 15

IX ЛИТЕРАТУРА .............................................................................. 16

2 СТЕФАН МИЛЕНКОВИЋ, ДРАГАНА СТАНКОВИЋ, МИЛЈАНА АПОСТОЛОВИЋ


УВОД

Рођење је привилегија. Људи то не схватају, омаловажавају живот, жале се, све док се не нађу у ситуацији када им живот виси о концу, тада моле Бога да само преживе, да наставе свој дотадашњи, безвредни живот.

Оно што често бива је да мислимо да јe оно што нам се догађа најгоре, мислимо да нема излаза, да је ситуација безнадежна, а после одређеног времена схватимо да се то десило из неког разлога, да нам представља поуку за даљи животни пут.

Морамо схватити да су зло и добро, смрт и живот лице и наличје исте медаље, да не иду једно без другог, да се међусобно употпуњују, а ипак објашњавају једно друго.



СВЕТОСТ ЖИВОТА

Живот представља најзначајнију појаву природе.

Светиња живота је појам који је некада постојао у нашем народу, а сада га више нема, јер ми више не поштујемо зачето дете. Наши закони дозвољавају да се нерођено дете усмрти. Ступили смо у пренатални рат - рат иемеђу рођених и нерођених. По статистици, од 25 зачете деце, 24 бива убијено. Људи су заборавили да су некад били нерођена деца, и сматрају, пошто им је дато да се роде, да имају право да убијају нерођене. Значи, ми нападамо највећу светињу, а то је светиња живота.

На слици: дете у утроби мајке сиса свој палац.

Живот почиње пре рођења детета. Самим зачећем настаје један нови живот. Живот ембриона вредан је исто колико и наш живот. И ми сами смо некада били ембрион. Већина људи ди не схвата светињу живота, не схвата то да је самим зачећем створен нови живот.

Многи родитељи мисле да дете тек у четвртом месецу трудноће, када мајка осети своје дете, чини своје прве

скромне покрете. Међутим, није тако.

Прво. Већ 18 дана након зачећа почиње да куца срце малог човечуљка. Мама, по правилу, тек почиње да сазнаје да је трудна, а дете је већ толико велико да његов сопствени систем за крвоток почиње да функционише.

Друго. Са 10 недеља дете у утроби скаче, врти се, преврће се онако како то неће моћи да учини после рођења. То дете има свој живот, оно је потпуно засебан организам који је мајци дат на чување у утроби.



АБОРТУС

Закон, у Србији, дозвољава гинеколозима да изврше абортус до 10. недеље од зачећа. Црква је противник абортуса, а доктори који врше абортус су самим чином прекида живота себе изкључили из цркве. 3aшто су они кажњени ? Ако је неко вегетаријанац, он не једе месо. Закон ове земље му даје право да једе месо, али он хоће да буде вегетаријанац и самим тим он нема право да га једе. Исто тако држава даје право лекару-гинекологу да може у одређеним условима да изврши намерни прекид трудноће. Он то право добија од државе. Међутим, ако је неко хришћанин православац, он нема право да користи то право. Нико не може рећи да је православац, а да убија најнезаштићеније живо биће - нерођено дете.

Вршењем абортуса прекидамо нормалан животни циклус, нешто што се зове ЖИВОТ и што је записано у генима и што ће се понављати док је света и док је мушког и женског рода. То што је жена стварањем предодређена да рађа јој никако не даје за право да одлучује о судбини новоствореног живота у њеној утроби.

Некима је оправданје абортуса реченица: „Дете треба да буде жељено“. Да ли то значи да и људе које не желимо у свом животу, у својој околини можемо слободно да ликвидирамо? Због чега абортус није злочин, а убиство човека јесте? Наравно, дете треба да буде жељено! Лаж почиње онда кад из ове мисли људи крену да изводе закључке. Заиста, из ове мисли се могу извести два потпуно супротна закључка.



Нормалан закључак ове реченице, који одражава њен истинити смисао је следећи. Чим се дете појављује, оно од тог момента мора постати жељено. Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка, када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њена беба, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак.

Међутим, постоји још и ненормалан закључак. "Нисам га желела, нисам хтела да се оно појави, али се оно појавило. Оно мора да буде жељено, али га ја сада не желим, зато, нека га не буде". Да, није се десило да је дете жељено и то значи да га треба избрисати из списка живих; просто треба причекати док се не појави жеља за децом – онда ћу да рађам. А док жеље нема, мирне душе могу да убијам своју своју зачету децу, јер дете треба да буде жељено!



Абортусом жена наноси већу штету здрављу своје будуће деце него себи. Абортус је врло окрутна операција за тако нежан орган у којем треба да се развија дете. Материца је као изриљана земља спремна на прими у себе зачети плод и да га храни за време трудноће. После абортуса, кад се након одстрањивања детета материца буквално иструже да у њој не би ништа остало, по правилу остају ожиљци. Новозачето, овог пута "жељено" дете доспева у изранављен орган. И за време трудноће оно ће се много теже развијати. У најбољем случају родиће се слабо дете, а у најгорем – дете с озбиљним поремећајем у раду неких органа, нервног система, итд.



ХОМОСЕКСУАЛНОСТ И ПОРОЦИ У ЖИВОТУ

Хомосексуалност има лоше значенје. Хпмосексуалност пориче поновно стварање, репродукцију. Другим речима то значи да је та генерација крајња, без интереса да ли ће потомци живети или не. Хомосексуалност је један велики проблем јер прекида ланчано стварање једне лозе човека. То је као карике у ланцу, уколико једна карика пукне, претходне остају, али следећих нема. Једино што им је важно јесте уживање, сада и без брига да ли ће бити потомака. Зато је порука и значење хомосексуалности фокусирање на задовољства без даљег циља. Хомосексуалци, као и људи који то дубље не сагледавају не виде да они раде нешто лоше, њихово задовољство, раде то у својој соби, никоме не чине зло, никоме не сметају. У ствари, уништавају живот, тиме не долази до потомства, број људи се смањује уместо да се повећава и тако убијају људску популацију. Истина је да је порука хомосексуалности да је све безначајно, оно чега тренутно има или оног што би могло бити. Ако би сви постали хомосексуални, овај свет би се завршио. Зато је Бог апсолутно против тога, јер је порука о антиживоту. Чак иако ниста хомосексуалац можете ширити антиживотну поруку, ту је првенствено реч о пороцима. Наркоманија, алкохолизам, пушење... Уништавамо сопствени живот, самим тим утичемо на своју околину. Пушење, алкохолизам, наркоманија... уништавају нас, иако тога нисмо ни свесни. Убијамо сами себе. Сваким следећим кораком скраћујемо себи живот и све смо ближи смрти. Уништавамо нешто нешто што нам је од Бога дато. Уништавамо нешто свето, у неку руку призивамо смрт.



БЕЛА КУГА

Бела куга гласно куца на наша врата. Поставља се питање шта је у основи једног овако погубног популационог процеса? Зашто се бела куга јавља код нас? Да ли ће доћи до смрти једног народа ако не променимо свест о оснивању породице?

Из дана у дан нас је све мање. У свим околним земљама број становника расте, у Србији из године у годину опада. Наша земља је дошла до стадијума сексуалне слободе, где млади не размишљају о томе како да оснују своју породицу, већ да проживе живот у задовољству. Дошло је такво време да се гледа само сопствено задовољство, време блуди, расипништва. Никог није брига шта ће се у будуће дешавати, да ли ће кроз који век бити Срба, да ли ће уопште остати који живи Србин.

На повећање популације не утиче само животни стандард. Чак у сиромашнијим породицама има више деце. Све то даје нам за право да закључимо да су потребни много озбиљнији и суштинскији захвати како би родитељство, а нарочито материнство, изнова стекли значајно место на лествици прихваћених друштвених и животних вредности. То је преко потребно учинити управо у Србији.



Угодити себи, бавити се искључиво властитим потребама, постаје све више циљ самог живота, а све друго излази из „реалног видокруга” просечног Србина данас. Па, стога, за таквог једног човека рађање и подизање деце постаје све више жртва на коју је све мање спреман. Ако је заиста тако, онда је сигурно да се Срби морају коначно тргнути данас из овакве саблазни и самообмане, обнављајући у себи запретано историјско сећање да човек не живи само себе ради, већ и ради свог потомства, породице, народа и заједнице… Ако желимо живети морамо остављати потомство. Више деце – више живота!

Ми треба да схватимо да смо не само православни хришћани него и људи Божији. Ово што се сада у Србији догађа није случајно. Ми Срби смо се одрекли Господа Бога - нама су узете Крајина, Банија, Кордун, део Босне, сада и Косово, прети нам и одузиманје Војводине и Рашке. Ми смо у односу на муслимане односно Шиптаре растyрили породицу. Ушли смо у такозвану сексуалну револуцију, тј. слободу, где је однос према породици врло некоректан... Ништа светије нема од брака и деце. То треба поштовати. А да ли ми поштујемо?



СМРТ И ЗЛО

Иако је данашње време такво да смо као људи склони да егзистенцијална питања живота и смрти, зла и патње некако оставимо по страни препуштајући се култури забаве, она се пред нас и даље намећу и то са посебном тежином. смрт је неизбежна, а зло је на сваком кораку видљиво. И зато не можемо а да о њима не говоримо и мислимо. а када год о њима мислимо, не можемо да пренебрегнемо откровењску, библијску перпспективу која нам осветљава смисао смрти у васкрсењу, као и коначну победу добра над злом. Јер само тако можемо наћи неки смисао у животу који нам се често чини као непрестано смењивање жалости и зла. Савремени човек толико избегава говор о смрти и злу управо зато што их се толико боји.

Смрт је престанак живота, коначно и бесповратно прекидање сваке животне активности. Феномен смрти је вековима тумачен на различите начине у филозофији, религији, науци и уметности. Верници многих религија верују да смрт није крај и да душа наставља да живи загробним животом. Припадници многих религија верују да смрт није крај и да након смрти душа одлази у рај или пакао. Атеисти углавном сматрају да после смрти нема ничега.

Човек је толико темељито свестан да је смрт његов неизбежан проблем да често упада и у другу крајност – у оптерећеност културом смрти и зла.

Зло је широк појам који у етици означава негативне или неприхватљиве аспекте људског понашања и размишљања, попут окрутности, неправде, мржње, себичности и деструкције. Понекад се дефинише и као одсуство добра, односно његова супротност. Појам зла се користи за описивање онога што доноси патњу и смрт, супротно од добра, које означава живот, мир и слогу.



Постоји ли зло уопште?

Зло се доживљава као сила која је у директном сукобу с Богом, било да јој је извор у појединачним вољама или да је оличена у ђаволу.

У традиционалном хришћанству се порекло зла објашњава митом о паду. У почетку је Бог створио свет добрим, а ђаво и човек су у њега унели зло, чинећи грех својом слободном вољом. Зло је везано за грех, моралан неуспех према Богу, што резултира одвајањем од њега. Сатана се у хришћанским списима спомиње као оличење зла, противник, лажни оптужитељ, протуверник, клеветник, лажљивац, убица, зли, онај који куша веру и вреба на колебљиве.

Проблем зла је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: „Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла и патње у свету?“ Ово питање се посебно заоштрава у временима великих природних катастрофа, разарања, ратова, епидемија и болести. Разни филозофи током векова су покушавали објаснити зашто свемогући Бог не употребити све своје моћи да би зауставио зло и патњу и зашто уопште дозвољава њихово постојање.

„Бог може створити слободна створења, али не може проузроковати или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу, нису у бити слободна... Да би створио створења која су способна за морално добро, он је морао створити створења која су способна и за морално зло“.

У сваком случају, смрт и зло су неминовности наше свакодневице, а као такве не само наш лични проблем него проблем и тема сваког црквеног делатника као истинског пастира у послању (мисији). Наравно, управо као мисијско питање, смрт није лака тема.



Када нам људи долазе са проблемом који бисмо заједно могли назвати проблем суочавања са смрћу блиских особа, тј. као проблем непосредности осећаја смрти ми им не можемо дати било које уопштено решење, а најмање је тада време и прилика за теоријска разматрања о смрти. Смрт је уопште врло често „нема“ јер мисао тешко може да досегне до њене суштине. Оно што можемо јесте да осветлимо одређене аспекте проблема смрти и зла, али тако што ћемо указати на решење које хришћанство као вера у васкрслог христа нуди на питање смрти, а то није ни тако лако нити саморазумљиво као што можда на први поглед изгледа. Да би се могло говорити о смрти, потребно је непосредно осетити њену трагичност, али и упознати, такорећи, структуру смрти и зла, „онтологију“ смртности и зла у свету.

Шта повезује смрт и зло?

Зло може изазвати смрт, зло према другима, или пак зло према себи. И дође један зао час кад човек не жели више да живи. Чинимо зло сами себи. Ко смо ми да одлучујемо о томе да ли ћемо живети? Постоји тренутак у коме се одлучује да ли урадити то, да ли се заробити у вечно зло или почети размишљати о смислу живота и наставити живети даље. Све је на нама, ми смо слободна бића, слободни смо одлучити где ћемо и ко ћемо бити. Да ли ићи у смрт, или победити смрт као што је то Христос урадио... На нама је да живимо,да ибегавамо зло и славимо добро, све остало ће доћи само.



СМИСАО ЖИВОТА

На Земљи живи више од седам милијарди људи. Свако је јединствен, другачији. Које су шансе за то? И зашто? Је ли то једноставна биологија? Физиологија која одређује разноликост? Збирка мисли, сећања? Искуства која заузимају посебна места? Или је нешто више од тога? Можда постоји велики план који покреће разнолика стварања. Нешто непознато, нешто што пребива у души, представља сваког од нас са јединственим изазовима који ће нам помоћи открити ко смо ми уствари, који је наш задатак овде на Земљи. Генерације преносе, отац на сина, мајка на кћер, где један лист отпадне, други следи, осуђени понављати грашке једни других, наше тријумфе. Како видимо свет, ако не кроз њихов објектив'? Исти страхови, исте пожуде, видимо их као примере да их пратимо или као упозорење шта избећи бирамо живети као и они, једноставно јер је то оно што знамо, или створити властити идентитет, бити бољи? И шта се догоди кад их нађемо и разочарамо се? Можемо ли их заменити? Наше мајке, очеве? Или ће судбина наћи начин да нас врати? Ипак, у великој мери наш животни пут и смисао одређују неке претходне генерације, наравно и тренутне које су око нас. Сви смо повезани. И ако ова невидљива линија која нас држи зајено престане постојати... Шта онда? Шта ће се догодити са милијардама усамљених, неповезаних душа? У томе лежи тежак задатак наших живота! Наћи, спојити... издржати! Јер кад су нам срца чиста и мисли у складној целини, сви смо једно, способни да поправимо овај свет и да створимо свемир неограничених могућности...



ЗАКЉУЧАК

Живот је рађање новог бића, прва навика коју смо стекли, а последња коју ћемо хтети изгубити. Због тога свако биће треба бити свесно да је живот

кратак, а зло у њему све веће. Живот треба доживети као уметност, тј. Лепоту и радост коју нам он пружа, а све мање зла. Смрт је сурова, али је некад живот још суровији, јер постоји велико зло у њему које морамо избећи

колкико можемо. Природно је умрети, као што је природно бити рођен. Ми у ствари не знамо колико је смрт сурова јер је нисмо ни окусили, можда није

баш таква каквом је замишљамо. Некад живот може бити много суровији од смрти, морамо се прилагодити, трпети, избегавати и помоћи људима око себе да ибегну. И зато, живимо живот као да ћемо сада морати да се растанемо с

њим, јер време које нам је остало је неочекивани дар.



ЛИТЕРАТУРА

1. Др Стојан Адашевић – Светиња живота

2. Др Шанг Ли, предавање – Камен, светиња живота

3. Др Гордан Живковић – Бела куга у срба

4. Епископ Јован – О проблему смрти и зла

5. Тим Кринг - Хероји


Documents

Svetost_zivota