TopljenjeZa topljenje metala, pa i plemenitih, neophodne su visoke temperature, odnosno

odgovarajuće peći, tehnološki uslovi i topitelji koji će olakšati topljenje.

Specifičnost topljenja plemenitih metala, posebno u uslovima zanatske proizvodnje, pre

svega je u tome što se jednovremeno tope male količine metala. U odnosu na topljenje

drugih metala, kod rada sa plemenitim metalima, veoma je važno smanjiti gubitke do

minimuma. Takođe, je veoma bitno da se u fazi topljenja dobije legura potrebne finoće i

potrebnog sadržaja legirnih metala. Jednako je važno da ne dođe do kontaminacije, odnosno

onečišćenja, komponenata legure, makar i u minimalnim sadržajima, koje mogu da štetno

utiču na osobine legure. Na primer, olovom koje dovodi do krtosti legure.

Pošto faza topljenja prethodi livenju poluproizvoda (gredica, komadi) ili odlivaka nakita,

veoma je važno i pravilno izvođenje hlađenja kako bi se dobile povoljne mehaničke

karakteristike metala.

Sve navedeno ukazuje da je faza topljenja, bilo u cilju legiranja, pretapanja ili livenja, veoma

bitna i od nje umnogome zavisi hemijski sastav, mehaničke osobine, kvalitet površine i

drugo, što u krajnjem smislu utiče na kvalitet nakita.

Za topljenje legura zlata i srebra u cilju livenja, koriste se:

elektrootporne peći

peći sa grejanjem pomoću brenera

neposredno topljenje brenerom

Najbolji rezultati kod topljenja i livenja postižu se kada se u rastopljeno zlato ili srebro dodaju

legirni metali koji su prethodno stopljeni i granulisani u obliku predlegura.

U sklopu svog asortimana potrošnih sredstava Gold Lux nudi niz uobičajenih hemikalija koje

se koriste prilikom rada sa istopljenim metalom:

Boraks

Borna kiselina

Natrijum nitrat

Natrijum karbonat

Kadmijum – opiljci

Cink: prah ili sitni komadi

Dezoksidans Bakar-Fosfor (Cu-P)

Тачка топљења је температура при којој супстанција из чврстог агрегатног стања прелази у течно.[1] То је карактеристична константа за сваку супстанцу. Она је обично једнака тачки очвршћавања.

Тачке топљења и очвршћавања добро су дефинисане само за кристалне материјале. Аморфни

материјали, на пример стакло, не топе се на одређеној температури већ са порастом темепратуре

омекшавају.

Под посебним околностима, могуће је чврсто тело загревати изнад тачке топљења без фазног

прелаза у течно стање (суперзагревање), односно хладити течност испод тачке мржњења

(суперхлађење). То је рецимо случај са водом на веома чистој површини од стакла.

Фине емулзије чисте воде су експериментално хлађене на -38°C, а да се нису заледиле.

Згрушавање течности се иницира путем мале промене у особини материјала (рецимо вибрација).

Ако се материја остави у потпуно мирном стању, могуће је постићи појаву суперхлађења или

суперзагревања. Материје у оваквом стању су термодинамчки нестабилне и могу нагло променити

агрегатно стање. Ове појаве су сличне хистерезису код сталнихмагнета.

Livenje (engl. Foundry) je postupak obrade metala bez skidanja strugotine. Livarstvo predstavlja

tehnologiju oblikovanja metalnih predmeta livenjem rastopljenog metala u urađene kalupe

pomoću modela, da bi se tako, posle hlađenja dobio odlivak.

Livenje je veoma pogodan postupak izrade mašinskih delova čiji je oblik komplikovan sa unutrašnjim

konturama i nepravilnim kanalima. Livenje se takođe koristi i za ekonomčniju izradu mašinskih delova i

elemenata.

Primenom livenih delova u brodogradnji postiže se pojednostavljenje konstrukcija. U automobilskoj

industriji liveni delovi se koriste kao blokovi, glave i klipovi motora.

Savremena tehnologija i modernija oprema za livenje omogućava dobijanje odlivaka različitih dimenzija,

tačnosti i kvaliteta površine, čime je potreba za naknadnom mehaničkom obradom sve manje prisutna.

Svojstva materijala za livenje

Gotovo sve vrste metala i njihovih legura mogu da se oblikuju livenjem. Ipak, najširu primenu imaju metali

i njihove legure čije osobine i karakteristike odgovaraju procesu livenja. Najvažnijeosobine metala i

legura koje dolaze do izražaja pri livenju jesu stepen livkosti i promena zapremine pri hlađenju.

Naročito dobru livkost imaju sivo liveno gvožđe, cink, kalaj i olovo, kao i većina legura obojenih metala.

Slabije se liju čelik, aluminijum i bakar. Mnogi metali i legure znatno menjaju zapreminu prilikom prelaska

iz tečnog u čvrsto stanje. Zato su kalupi za livenje uvek za onoliko veći za koliko se dotični materijal

sakuplja pri hlađenju: za sivo livničko gvožđe 1%, belo livničko gvožđe do

2,5%, čelik 2%, bronza i mesing 1,5%, legure lakih metala 1,25% itd.

Livenje u peščanim kalupima[уреди]

Livenje u pesku. Radnik izliva tečno gvožđe u kalup.

За више информација погледајте чланак Livenje u peščanim kalupima

Za izradu kalupa potrebni su modeli koji se izrađuju u modelarnici najčešće od drveta i metala. Najčešće i

najkvalitetnije drvo za izradu modela je lipa. Ako odlivak ima unutrašnju šupljinu, koriste se jezgrenici za

izradu jezgara. U odeljenu za kalupovanje livnice, pomoću modela i jezgrenika izrađuju se kalup i jezgro

koje je uglavnom od peska određene vrste i kvaliteta, uz još neki dodatak. Na pločama za kalupovanje se

postave odgovarajući modeli, koji se zapraše prahom koji se zove likapodijum. Zaprašivanje se vrši da se

vlažan pesak ne bi zalepio za model. Zatim se kalupna mešavina ručnim nabijačima ili pomoću

kaluparskih mašina sabija u metalne okvire tzv. kalupnike. Nakon sabijanja peska obezbede se kanali za

odvođenje gasova iz kalupa (zvani odušci) koji mogu da prouzrokuju poroznost odlivaka i samim tim ga

učine neupotrebljivim. Tako sabijen jedan deo kalupa se okreće, na njega se postavlja drugi deo ili delovi

modela, ulivni sistemi, sistemi za prikupljanje šljake i sistemi za hranjenje odlivaka koji obezbeđuju dotok

tečnog metala prilikom hlađenja odlivaka. Sledeća operacija je sabijanje peska u gornjem delu kalupa.

Kada se i ova oprecija završi kalupi se rastave i iz njih izvade modeli. Ako odlivak ima i neku unutrašnju

šupljinu u kalup se ulaže jedno ili više prethodno pripremljenih jezgara.

Pre nalivanju rastopljenog metala kalup se mora potpuno sklopiti, tako da obrazuje čvrsto naleganje.

Tada se kroz čašu i kanale ulivnog sistema liv uliva u ulivnu šupljinu kalupa.

Materijali za izradu peščanih kalupa i jezgara[уреди]

За више информација погледајте чланак Materijali za izradu peščanih kalupa i jezgara

Za razliku od metalnih kokila, koji mogu izdržati i do 100.000 ulivanja, peščani kalupi se koriste za

jednokratnu upotrebu.

Kalupi za jednokratnu upotrebu izrađuju se od mešavine peska, veziva i dodataka. Za izradu kalupa

najčešće se upotrebljava mešavina kvarcnog peska i gline. Dodatkom vode mešavini dobijaju se tražene

osobine od kojih su najvažnija:

Propustljivost,

Čvrstoća,

Vatrostalnost na temperaturi od 1300 do 1600ºC, I

Kalupljivost.

Ove osobine omogućuju oblikovanje i zadržavanje oblika.

Pesak

Za izradu kalupa koriste se sledeće vrste peska:

Kvarcni pesak (SiO2) - u najvećem broju se koristi kao osnovna sirovina za izradu kalupa za

kalupovanje sivog liva, temper liva, nodularnog liva, za livenje čelika, obojenih i lakih metala.

Temperatura topljenja 1720°C

Olivinski pesak - je magnezijum - gvožđe - ortosilikat sastoji se od forsterita (Mg2SiO4) i fajalita

(Fe2SiO4). Ima visoku temperaturu topljenja i koristi se za kalupe i za livenje sivog liva.

Temperatura topljenja 1865°C.

Hromitni pesak. Hromit Cr2O3- je veoma kvalitetan sa temperaturom topljenja 1900°C i u nekim

livnicama služi kao zamena za kvarcni pesak.

Cirkonski pesak - Oksid cirkona (cirkonijuma) i silicijuma (ZnSiO4) ima vrlo visoku

vatrostalnost sa temperaturom topljenja od 2200 ÷ 2600°C. Upotreblajva se za izradu manjih jezgara koje

su duže vreme u dodiru sa rastopljenim metalom. Veliku primenu ima i kao cinkonski premaz. Bitno je da

zrnce peska bude što jednoličnije, tj. da u pesku ima najviše zrnaca iste veličine jer neravnomerna

zrnatost smanjuje propustljivost gasova.

Gline

Glina vezuje zrnca peska i daje kalupnoj mešavini čvrstoću i plastičnost. Vrste glina koje se upotrebljavaju

u livnicama kao vezivo su vatrostalne gline i bentoniti.

Takođe se za vezivanje i mešavinu koriste voda, gips, beton, drvena piljevina, ugljenični prah itd.

Mešavina za izradu jezgara Jezgra su više izložena delovanju rastopljenog metala i visokim

temperaturama nego kalup. Iz ovog razloga treba da imaju sledeće osnovne osobine:

Povećanu čvrstoću, da bi izdržali sile uspona,

Veliku propusnost, da bi gasovi nastali izgaranjem veziva mogli napustiti kalupnu šupljinu,

Veliku termostabilnost, da ne dođu u reakciju sa rastopljenim metalom,

Mogućnost istresanja iz odlivka posle očvršćavanja.

Ove osobine jezgara se postižu upotrebom grubozrnastog peska bez gline, a čvrstoću jezgrima daju

određena prikladna veziva, od kojih se upotrebljavaju organska i anorganska.

Visoka peć

Visoka peć u mjestu Sestao, Španjolska.

Proizvodnja spužvastog željeza u plitkom ognjištu (Srednji vijek).

Prva visoka peć u Njemačkoj, koja je radila između 1150. i 1350.

Visoka peć je vrsta peći koja služi u procesu dobivanja željeza iz oksidnih ruda željeza (hematita,

Fe2O3 ili magnetita, Fe3O4). Koks, vapnenac iruda ubacuju se kroz vrh peći. Vrući zrak uvodi se na dnu peći i

pali koks, čime se održava visoka temperatura u peći. Reakcijom između zraka i koksa razvija se ugljikov

monoksid koji reducira željezov oksid:

Fe2O3 + 3CO → 2Fe + 3CO2

Temperatura u peći je tolika da se rastaljeno željezo skuplja u bazi peći. Proizvodnja željeza u visokoj peći

je kontinuirani proces. Sirovine se kontinuirano ubacuju kroz vrh peći, a sirovo željezo i troska se vade s

dna. Visoka peć može raditi i do deset godina prije nego što joj se vatrostalna obloga istroši.

Dobivanje željeza[uredi | uredi kôd]

Rad u blizini visoke peći Třinec.

Sirovo željezo je zbog većeg sadržaja nečistoća i ugljika, jako krhko i nepodesno za obradu ili primjenu.

Za dobivanje željeza danas se uglavnom koriste oksidne, a rjeđe karbonatne rude. Crvena željezna ruda

sadrži mineral hematit. Druge rude sadrže mineral magnetit, koji je crne boje i magnetičan. Željezo rijetko

nalazimo u elementarnom obliku koji se nalazi u okolici vulkana i u meteorima. Velike količine željeza

korištene od željeznog doba, u prvom tisućljeću prije Krista, dobivene su taljenjem željeznih minerala, kao

što je hematit.

Iz oksidnih ruda željezo se dobiva redukcijom ruda koksom, odnosno ugljikovim(II) oksidom (ugljikov

monoksid) u visokim pećima. Iz ruda koje su siromašne željezom (npr. limonita), željezo se dobiva tzv.

kiselim taljenjem i Kruppovim postupkom.

Dobivanje željeza u visokim pećima[uredi | uredi kôd]

Kroz gornji otvor visoke peći (grotlo), peć se naizmjenično puni slojevima koksa i rude s talioničkim

dodacima. Ovisno o rudi, talionički dodatak jevapnenac ili dolomit (ako su rude kisele, jer jalovine

sadrže silikate i aluminijev oksid) ili kvarcni pijesak (ako su rude alkaline, jer jalovine

sadržekalcijev oksid). Najdonji sloj koksa se zapali, a dovodi mu se vruć zrak (do 800 °C)

obogaćen kisikom. Pritom koks izgara dajući najprije CO2, a zatim prolaskom kroz sljedeći sloj koksa

prelazi u CO:

2 C + O2 → 2 CO

Nastali ugljikov(II) oksid (ugljikov monoksid) glavno je redukcijsko sredstvo koje postupno, ovisno o

temperaturi pojedinih zona peći, sve više reducira okside željeza, dok konačno ne nastane

tzv. spužvasto željezo, a sve reakcije se sumarno mogu svesti na:

Fe2O3 + 3 CO → 2 Fe + 3 CO2

Reakcijama oslobođeni CO2 (koji nastaje raspadom karbonata) reagira s ugrijanim koksom dajući

ponovo CO, koji se u manje vrućim dijelovima peći raspada na CO2 i fino disperzirani ugljik, koji

se otapa u spužvastom željezu. Ugljik tako snizuje talište reduciranog željeza na 1100 - 1200 °C.

Rastaljeno željezo se, zbog veće gustoće, slijeva polagano u donji dio peći i skuplja se na dnu

odakle se ispušta u kalupe ili vagonete kojima se odvozi na daljnju preradu. Tekuća i

lakša troska pliva na rastaljenom željezu i ispušta se kroz nešto više smješten ispust.

Proizvodi koji nastaju u visokoj peći su:

Sirovo željezo . Polaganim hlađenjem dobiva se sivo sirovo željezo iz kojeg se izlučio grafit.

Naglim hlađenjem dobiva se bijelo sirovo željezo iz kojeg se grafit nije stigao izlučiti.

Međutim, sirovo željezo obično se ne hladi nego odmah prerađuje u čelike.

Troska  ili zgura, koja je uglavnom kalcijev alumosilikat, upotrebljava se za

proizvodnju cementa i kao izolacijski materijal.

Grotleni plin nastaje kao proizvod navedenih procesa gorenja, a sastoji se od dušika,

ugljikovog dioksida, ugljikovog monoksida, vodika imetana. Koristi se za zagrijavanje zraka

koji se upuhuje u peć. [1]

Sirovo željezo[uredi | uredi kôd]

Sirovo željezo je zbog većeg sadržaja nečistoća i ugljika, jako krhko i nepodesno za obradu ili

primjenu. Može se koristiti samo za lijevanje najgrubljih masivnih predmeta (npr. postolja), koji

nisu mehanički ili toplinski opterećeni. Da bi se dobilo kvalitetnije željezo ili čelik, sirovo se

željezo prerađuje, što uključuje smanjenje sadržaja svih primjesa i podešavanje željenog

sadržaja ugljika, koji bitno određuje kvalitetu čelika. Čelikom se smatra legura željeza od 0,05 do

2,06% ugljika. Pročišćeno sirovo željezo koje sadrži više od 1,7%, a manje od 2,5% ugljika

obično zovemolijevano željezo, a koristi se za izradu masivnijih željeznih odljevaka za razna

postolja, nosače, kostrukcijsko i građevinsko željezo itd. Mješanjem sirovog željeza s

talinom kvarcnog pijeska i pretaljivanjem te smjese u pećima obloženim Fe2O3, u talini se dobiva

spužvasto, porozno željezo, u kojem prisutni Fe2O3 oksidira većinu primjesa. Dobiva se tzv.

profilno željezo jer se direktno iz peći, pod tlakom koji istiskuje silikatnu masu s otopljenim

primjesama, izvlače profilni proizvodi željeza (cijevi, tračnice, šipke itd.). [2]

BoraksBoraks (Na2B4O7 x 10H2O) je natrijumova so tetra borne kiseline. Kod zagrevanja boraks

gubi kristalnu vodu uz jako nadimanje a zatim prelazi u bezbojnu staklastu masu (prženi

boraks). U procesu topljenja rastvara okside i tada menja boju u zavisnosti od oksida. Ako su

u pitanju oksidi bakra, staklasta masa dobija zelenkastu boju. Reakcija rastvaranja oksida

bakra teče po formuli:

Na2B4O7 + CuO = NaBO2 + Cu(BO2)2

Boraks ima višestruko dejstvo u procesu topljenja.

Boraksom se uklanjaju postojeći oksidi i sprečava se nova oksidacija a kod lemljenja se

poboljšava tečljivost lema.

Uklanjanje postojećih oksida obavlja se stvaranjem borata (CuBO2)2 i njihovim prevođenjem

u šljaku.

Nova oksidacija sprečava se time što staklasta masa istopljenog boraksa prekriva površinu

metala i sprečava dostup kiseonika koji može da stvori nove okside.

Kod lemljenja, boraks čisti površinu metala od oksida i time stvara uslove za lemljenje a

takodje čini lem tečnijim što omogućuje dobro lemljenje.

Nadimanje boraksa kod zagrevanja usled gubljenja kristalne vode, nije dobro kod lemljenja,

pa se preporučuje korišćenje prženog boraksa.

Da bi se sprečilo rasturanje boraksa po predmetu, kod lemljenja, potrebno je spraviti smešu

dehidriranog boraksa i vazelina u odnosu 1:1. Ova mešavina je pogodna, pošto se precizno

postavlja. Kod zagrevanja vazelina sagori a boraks ostane na mestu lemljenja.

Tako se postiže najmanje prekrivanje predmeta koji se lepi staklastom masom boraksa koja

se teško čisti.

Korišćenje boraksa

Boraks hemijski ne reaguje sa većinom metala i legura pa ni sa plemenitim i njihovim

legurama, i to kako kod sobne temperature, tako i kod zagrevanja i topljenja. Kod topljenja

se ne razlaže ali veoma dobro prevodi u šljaku okside mnogih metala. Te osobine ga čine

jednim od najboljih zaštitno – rafinirajućih sredstava kod topljenja metala i legura.

Suštine rafinisanja metalnih rastopa boraksom i mehaničkim iznošenjem u šljaku odsidnih i

drugih uklopaka u rastopu, ima dvojaki krakter.

Šljakovanje se obavlja mehanički i hemijski, odnosno kombinacijom oba delovanja.

Boraks ima malu gustinu, relativno nisku temperaturu topljenja u odnosu na temperaturu

topljenja mnogih legura i posebno lemova za plemenite metale. Temperatura topljenja

boraksa je mnogo niža od temperature na kojoj se tope oksidi i druge nečistoće koje se

mogu naći u rastopu. Rastopljeni boraks ima dobre mogućnosti kvašenja oksida i nečistoća

čime ih podiže i iznosi na površinu rastopljenog metala, odnosno formira šljaku.

Boraks se preporučuje za primenu radi zaštite od oksidacije i toplotne izolacije na površini

rastopa. Primenjuje se za srebro-kadmijeve legure, srebro-bakarne, zlato-bakarne, lemove

koji sadrže kadmijum, cink, nikl, kao i mnoge legure zlata sa srebrom i bakrom.

Boraks treba koristiti samo u prženom stanju, odnosno posle žarenja na 450°C uz

usitnjavanje posle toga. Tako dobijeni boraks treba da se čuva u hermetički zatvorene, suve

sudove.

Kod punjenja tigla za topljenje plemenitih metala, potrebno je staviti boraks u meri da posle

rastapanja, na površini bude formiran sloj od 10 – 15 mm topitelja. Veoma je preporučljivo

da se lonac pre početka topljenja obloži masom rastopljenog boraksa. Treba znati i to da

kada se liju legure koje sadrže cink, potrebno je mlaz metala posipati prahom boraksa.

Takodje, važno je da se kod korišćenja boraksa samog ili sa drugim topiteljima, dodaje u dva

navrata, najpre u sredini procesa topljenja i potom neposredno pred izlivanje metala. U oba

slučaja, neophodno je rastop dobro promešati i potom ga pustiti da se zakratko smiri.

Borna kiselinaBorna kiselina ili orto-borna kiselina, H3BO3, u obliku je bezbojnih ljuspica ili belog kristalnog

praha, bez mirisa i masnog je opipa. Kod zagrevanja na 100ºC, otpusti deo vode i pređe u

metabornu kiselinu HBO2. Ako se dalje zagreva, ona prelazi u bor-trioksid B2O3 koji se na

580ºC topi kao gusta masa. Čvrst bor-trioksid je delotvoran kao topitelj tek iznad 850ºC, u

znatnoj meri je nepropusan za gasove. Borna kiselina je sastojak mešavina za rafinaciju zlata

kod topljenja a služi i kao topitelj kod lemljenja.

Prženi boraksPrženi boraks se topi na 741ºC i njegova uloga topitelja počinje tek iznad ove temperature.

To znači da se može koristiti kod lemljenja sa lemovima koji imaju tačku topljenja iznad ove

temperature.

Natrijum nitratNatrijum nitrat reaguje sa metalima (M) po sledećoj reakciji:

2NaNO3 + 3M = Na2O + 2NO + 3MO

Iz reakcije se vidi da se neplemeniti metali oksidišu i prevode u šljaku. Potrebno je znati da

se sa većim količinama natrijum nitrata može postići i oksidacija dela srebra iz rastopa i

njegovo prevođenje u šljaku.

Natrijum karbonatNatrijum karbonat Na2CO3x10H2O, soda, amonijačna soda ili kalcinirana soda, obična soda.

Na 100°C gubi kristalnu vodu i prelazi u kalcinisanu sodu. Kristalna soda gubi jedan deo

kristalne vode i dužim stajanjem na vazduhu.

Anhidrisani natrijum karbonat, bez kristalne vode, je bela čvrsta supstanca ili prah. Tačka

topljenja joj je na 840°C, pri toj temperaturi se nesmetano razlaže. Natrijum karbonat je

najčešće sastojak mešavine rafinacijskih topitelja a primenjuje se i u sredstvima za čišćenje

nakita.

Kadmijum – opiljciKadmijum (Cd), temperatura topljenja 321°C, isparavanja 778°C.

Dodatak kadmijuma znatno utiče na mehaničke osobine legura.

Sa sadržajem kadmijuma, legura postaje tečnija, i zbog toga se najčešće primenjuje za

lemove.

Kod lemljenja, na temperaturi lemljenja dolazi do isparavanja znatnog dela kadmijuma, pa

može doći do toga da se na lemu pojave šupljikavosti. Mora se takodje znati da su isparenja

kadmijuma otrovna, pa zbog toga treba preduzeti mere zaštite, pre svega potrebna je

ventilacija radnog mesta i prostora.

Cink: prah ili sitni komadiCink (Zn), temperatura topljenja 419°C, ključanja 906°C. Važna osobina cinka je da isparava

na temperaturi od 930°C. Zbog toga, cink se dodaje u leguri Au-Ag-Cu samo u obliku

predlegure sa bakrom, odnosno u obliku mesinga sa 67% Cu i 33% Zn.

Legure zlata koje sadrže cink ne smeju da se pregrevaju, pošto tada dolazi do isparavanja

cinka i do stvaranja cinkovih para i mehurića u metalu.

Zlatne legure sa sadržajem cinka od 1 – 2% često se koriste za livenje, pošto su takve legure

tečljivije u odnosu na druge. Sa sadržajem cinka oko 7% legure zlata mogu se prerađivati

deformacijom, ali se kod topljenja i livenja može stvoriti cinkoksid koji je štetan za leguru.

Smatra se da je preporučivo da legure zlata sadrže oko 4% cinka koji se u leguru zlata unosi

u obliku mesinga. U tom slučaju u leguru zlata dodaje se 10% mesinga čime se unosi

navedeni sadržaj cinka.

Dezoksidans Bakar-Fosfor (Cu-P)U rastopu legure zlata ili srebra, posebno ako je topljen lom, ima oksida koji veoma loše

utiču na kvalitet odlivka.

Dodavanjem dezoksidanta pre livenja, oksidi se prevode u metal i time se stvaraju uslovi za

dobijanje dobrih odlivaka.

Smatra se da je najbolji dezoksidans legura bakar-fosfor (Cu-P) sa oko 10% fosfora.

Reakcija kod dezoksidacije rastopa je:

5MeO + 2P = P2O5(šljaka) + 5Me

Legura Cu-P dodaje se u rastop (uz mešanje), pre livenja u količini od oko 0,1% u odnosu na

težinu legure koja se topi (Au ili Ag). Na primer, na 100 grama rastopa potrebno je 0,1 gram

legure Cu-P.

Kao pomoćno sredstvo za poboljšanje dezoksidacije, Gold Lux nudi leguru Cu-P u obliku finih

opiljaka (kutija sa 20 grama Cu-P).