Tamni Sjaj Titove Krune-feljton Novosti

8/4/2019 Tamni Sjaj Titove Krune-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/tamni-sjaj-titove-krune-feljton-novosti 1/22

Smrt u tri etape 02. februar 2003.

NA najvaţniju funkciju u svom ţivotu Tito je došao na veoma problematiĉan naĉin,krvlju desetina svojih najistaknutijih partijskih drugova i prijatelja.

Piše: Pero Simić

NA najvaţniju funkciju u svom ţivotu Tito je došao na veoma problematiĉan naĉin, krvlju desetina svojihnajistaknutijih partijskih drugova i prijatelja. Serijom istraţivanja u moskovskim arhivima **Novosti** suto pre 12-13 godina prve nagovestile, a sada posle novog tek okonĉanog istraţivanja u Moskvi u prilici suda to definitivno i dokaţu. Titov izbor za šefa Komunistiĉke partije Jugoslavije, što mu je kasnije omogućilo da postane i doţivotni

predsednik bivše Jugoslavije, ostvaren je tek kada su u bivšem SSSR pobijeni praktiĉno svi raniji generalnisekretari KPJ i svi njegovi konkurenti u borbi za komunistiĉki presto Jugoslavije. Ta sudbina zadesila je injegovog prethodnika Josipa Ĉiţinskog, za koga je Tito još dve godine pre streljanja ovog nevinog ĉoveka

dvojci rezidenata Staljinovog NKVD u Kominterni, centrali svih KP sveta, Ivanu Karaivanovu i nekom

Jakuboviĉu, rekao da je vlastoljubiv i da mu je nešto sumnjiv. A i pre i posle toga on je tog istog ĉoveka,sve dok u Moskvi nije likvidiran, nazivao svojim **dragim drugom i prijateljem**.

FATALNE ODLUKE

DA bi Tito postao lider KPJ većina njegovih rivala morala je umirati dva, neki i tri, pa i ĉetiri puta. Prvi put kada su ih agenti Staljinove tajne policije potpuno nevine streljali, drugi put kada je Ti to šefovimate policije davao krajnje negativne izjave o njima. Tim strogo poverljivim dokumentima, pisanim

agenturnim reĉnikom, on je u suštini overavao smrtne presude onih Jugoslovena koje su Staljinovi prekisudovi već bili osudili i prizivao tragiĉni kraj onih svojih zemljaka kojima će montirani sudski procesi bititek organizovani.

Treći put su umirali marta 1939, kada ih je Tito, što pred njihovu smrt, što posmrtno, izbacio iz KPJ, aĉetvrti put to se dešavalo 15-20 godina kasnije, kada ni posle Staljinove smrti i njihove amnestije u SSSR

nije ništa ozbiljno uĉinio da ih i on rehabilituje i oslobodi ih od svojih pogrešnih odluka i iskonstruisanihoptuţbi. Povrh svega, Tito je trĉeći za jugoslovenskom komunistiĉkom krunom marta te iste 1939. godine povukao i

jedan još problematiĉniji potez. Najurio je iz KPJ i nekoliko desetina Jugoslovena koji su u

**najnaprednijoj zemlji na svijetu** tada bili samo osumnjiĉeni da Staljinu nisu **bezgraniĉno vjerni iodani**, a svi će oni posle te njegove odluke u SSSR biti streljani, ĉim **najveći sin naših naroda inarodnosti** javi Moskvi da je i njima zauvek zalupio vrata KPJ.

Nazvao ih je štetoĉinama, a oni su u Lenjinovoj i Staljinovoj postojbini bili samo neosnovano uhapšeni. Petnaestak godina kasnije i oni će u SSSR biti rehabilitovani, a Tito im to neće omogućiti do kraja svogţivota, a njegova partija ni do svog raspada, 1990. Ova nezaobilazna epizoda iz Titovog ţivota predstavljala je jednu od najvećih tajni u istoriji komunistiĉkeJugoslavije. Ta tajna nadţivela je ne samo Tita i njegovu stranku, već i njegovu drţavu.

POVRATAK ULJEZA

VIŠESTRUKA smrt nije mimoišla nijednog od njegovih nekada najboljih drugova, bivšeg sekretara CK KPJ Vladimira Ćopića. Tito i Ćopić su se poznavali više od 15 godina, i jedan drugog su smatrali veoma bliskim prijateljima.

Prvi put su se sreli još u Prvom svetskom ratu, kada su kao austrougarski podanici ratovali protiv Rusije,gde su obojica i zarobaljeni. Tu im se putevi, nakratko, razilaze. Ćopić se odriĉe zakletve beĉkom caruFrancu Jozefu, pridruţuje se Lenjinovim boljševicima i uĉestvuje u njihovom oktobarskom prevratu 1917.Sa nekolicinom Jugoslovena od tad u Rusiji formira i prvu jugoslovensku komunistiĉku organizaciju, koja

je funkcionisala u okviru sovjetske boljševiĉke par tije.

Za razliku od Ćopića Titu je tada vernost beĉkoj kruni preĉa ne samo od komunistiĉke ideje već i odstvaranja Jugoslavije. Zato Ćopić sa stotinama austrougarskih Srba, Hrvata i Slovenaca iz Rusije kreće uproboj Solunskog fronta i osnivanje Jugoslavije, a Tito radije ostaje u ruskom zarobljeništvu. Zbog toga seĆopić 1918. u domovinu vraća kao oslobodilac, a Tito dve godine kasnije stiţe kao uljez sa zarobljenimaustrougarskim vojnicima u jednom teretnom vagonu.

Ćopić ubrzo postaje lider tek formirane KPJ, komunistiĉki poslanik tek osnovane jugoslovenske drţave, aTito niţi sindikalni i potom srednji komunistiĉki funkcioner. Jedno vreme u Zagrebu saraĊuju gotovo



svakodnevno, a onda im se putevi opet mimoilaze. Ćopić odlazi u zatvor, odakle ga u bolnicu prebacuje

vodeći hrvatski pisac Miroslav Krleţa, a Tito šansu traţi u unutrašnjosti. Ćopić iz bolnice beţi u Moskvu,gde ostvaruje zavidnu komunistiĉku karijeru. Bio je instruktor Kominterne pri CK KP Ĉehoslovaĉke,predstavnik KPJ pri Kominterni, pa komandant Petnaeste angloameriĉke brigade **Linkoln** u španskomgraĊanskom ratu.

BRILIJANTI ZA VERNOST

TITO se Moskve dokopao tek desetak godina kasnije i njoj, zahvaljujući upravo Ćopiću, postao ono oĉemu je dugo maštao. Kad mu je komunistiĉko voĊstvo Jugoslavije prepustilo da praktiĉno sam proceni da

li Tito treba da radi u jednoj sindikalnoj komunistiĉkoj organizaciji u Moskvi ili u **štabu svetskerevolucije** u Kominterni Ćopić je uĉinio sve da njegov stari drug dobije mnogo probitaĉnije mestoreferenta odeljenja Kominterne za Balkan.

Samo nekoliko dana po dolasku na ovu funkciju Tito uspostavlja bliske, strogo poverljive, veze sa

rezidentima sovjetske tajne policije, koji u njegov kadrovski dosije upisuju ocenu: **Zasluţuje našepoverenje**.

Tri godine kasnije, u proleće 1938, Tito se revanšira Ćopiću, preporuĉujući ga za ĉlanstvo u novomrukovodstvu KPJ koje je Moskva trebalo da formira posle likvidacije Josipa Ĉiţinskog izvršene 1.novembra 1937.

- Dokazao je svoju spremnost za ţrtve i odanost firmi - piše Tito podrazumevajući pod firmom Partiju. Pet meseci kasnije, septembra 1939, Ćopić na poziv Kominterne i Titov nagovor iz Španije dolazi uMoskvu, gde se dvojica partijskih drugova još više zbliţuju. Zajedno su u ĉuvenom Kominterninom hotelu**Luks**, zajedno na sastancima u Kominterni na kojima Tito gaji potajnu nadu da bi mogao zaseti u

fotelju generalnog sekretara CK KPJ.Tih dana Moskva odluĉuje da proveri Titovo baratanje osnovnim staljinistiĉkim dogmama i nalaţe mu dasa ruskog na srpski, hrvatski i slovenaĉki jezik prevede Staljinovu bibliju, **Istorija Svesaveznekomunistiĉke patije (boljševika)**. Zazirući od ovog delikatnog zadatka Tito traţi pomoć svog iskusnijeg druga, koji je, pored ostalog, odnjega znatno bolje poznavao i ruski jezik.

Ćopić molbu prihvata, nesebiĉno mu pomaţe, a jednog dana, 3. novembra 1938, taman kad su završavaliprevod ove knjige, Titovi poznanici iz NKVD iznenada hapse njegovog starog druga. Prema dokumentu

koji je **Novostima** nedavno predoĉen u Arhivu Federalne sluţbe bezbednosti Rusije, hapšenje jeizvršeno na prepad, u sobi 58 hotela **Luks**.

Nekoliko dana kasnije Tito za prevod kljuĉnog dela boljševiĉke utopije dobija izuzetno visok honorar odkoga je u jednoj moskovskoj latari, u Ulici Kuznjecki most, mogao kupiti skupoceni brilijantski prsten. S

prstenom na ruci on uskoro kreće u Jugoslaviju, a Ćopić ostaje u jednom moskovskom zatvoru ĉekajući da

li će ga moţda neko uzeti u zaštitu. Po dolasku u Jugoslaviju Tito ga proglašava štetoĉinom i izbacuje ga izKPJ. Mesed dana posle ove njegove odluke Vladimir Ćopić je streljan u Moskvi.

Smrt stiže kao sat 03. februar 2003.

Ĉetvorica Titovih partijskih drugova Radomir Vujović, Jovan Mališić, Janko Jovanović iVilim Horvaj streljani su u Moskvi mesec dana posle njegove odluke da ih najuri iz

KPJ...

DOK se Tito u Moskvi u jesen 1938. svojski borio da zasedne na komunistiĉki presto Jugoslavije u **prvojzemlji socijalizma** su samo u jednom danu iznenada uhapšena trojica Jugoslovena. Pored bivšeg šefa

jugoslovenskih komunista Vladimira Ćopića, koga su Staljinovi agenti kidnapovali praktiĉno u Titovom prisustvu, slobode su lišeni i jugoslovenski Nemac Vilim Horvaj i maĉvanski uĉitelj Janko Jovanović. Vilim Horvaj je roĊen 1901. u Beloj Crkvi kod Vršca. Bio je lider beogradske i visoki funkcioner

komunistiĉke omladine Srbije i Hrvatske. Posle bekstva iz Jugoslavije ţiveo je u Beĉu, Berlinu i Moskvi,gde je postao jedan od istaknutih zvaniĉnika svetske Komunistiĉke omladinske internacionale.

HAPŠENJE USRED REDAKCIJE

U DOKUME NTU koji je **Novostima** ovih dana stavljen na uvid u Arhivu Federalne sluţbe bezbednosti u Moskvi stoji da su Horvaja njegovi partijski drugovi zvali Milan Belić, a da mu je moskovski pseudonim bio Stepan Antonoviĉ Švarcman.Uhapšen je 3. novembra 1938. na radnom mestu kontrolnog urednika izdavaĉkog preduzeća **Straniradnik** u Moskvi. Stanovao je u Gogoljevskom bulevaru broj 14, stan 49.



Streljan je 19. aprila 1939, ĉim je Tito obavestio Kominternu da ga je izbacio iz KPJ i proglasioizdajnikom.

Ista sudbina zadesila je i Janka Jovanovića. RoĊen je 1901. u selu Ravni kod Bogatića. U Beogradu jezavršio Višu pedagošku školu. Kao voĊa maĉvanskih komunista 1935. upućen je na školovanje u Moskvu.

Naredne godine odlazi u Španiju, gde se bori protiv Frankovih falangi. Uhapšen je 3. novembra 1938, samonekoliko nedelja pošto se vratio u Moskvu. U trenutku hapšenja radio je kao referent u **štabu svetskerevolucije**, u Kominterni. Stanovao je u Kominterninom **Luksu** u sobi 153. Imao je dva ilegalna

imena - Dušan Pavlović Drenovski i Ivan Ivanović Daskal. I on je likvidiran 19. aprila 1939, taĉno mesec dana pošto ga je Tito optuţio za navodne veze sa **klasnimneprijateljem**.

PREPOZNATLJIV STIL

DVE nedelje posle Horvaja i Jovanovića, dok se Tito još nalazio u Moskvi, agenti Staljinove tajne policije

su u sovjetskoj prestonici na prepad uhapsili i bivšeg generalnog sekretara jugoslovenskih komunistaJovana Mališića. Biografija ovog crnogorskog leviĉara bila je mnogo bogatija od Titove. RoĊen je 1902. u Danilovgradu.

Ĉlan KPJ je od njenog osnivanja, 1919. U zemlji je završio uĉiteljsku školu, a u Lenjingradu je 1927.okonĉao studije na Vojnopolitiĉkoj akademiji Crvene armije. Devet godina kasnije bio je šef katedrefilozofije na Inţenjersko-tehniĉkoj akademiji u Moskvi. S te duţnosti otišao je u španski graĊanski rat, a po

povratku u Moskvu 1938. bio je rasporeĊen u jedan od najvaţnijih delova Kominterne, u njeno Odeljenjekadrova.

Na toj duţnosti uhapšen je 16. novembra 1938. kao Ivan Pavlović. Stanovao je u mosk ovskoj ulici Velika

Serpuhovka 34, stan 194.Stradao je istog dana, 19. aprila 1938, kad i Horvaj i Jovanović, mesec dana posle odluke Tita i petoricenjegovih pomagaĉa da ga najure iz KPJ i optuţe za **obezglavljivanje pokreta radniĉke klaseJugoslavije**. U donošenju ove i svih drugih istorijskih odluka o onima koji su **gore sjeli** Titu suasistirali Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Franc Leskošek i Josip Kraš. Rezidentima Staljinovog NKVD Tito je skrenuo paţnju na Mališića još dve godine ranije, 31. avgusta

1936, kada im je u poverenju rekao da je ovaj njegov partijski drug **sklon avanturizmu** i da ispoljava

ono što je Titu samo kod drugih smetalo, **teţnju da postane voĊa**. U maniru koji je veoma sliĉan agenturnom Tito je tad, pred odlazak iz prve misije u Moskvi, o Mališićurekao i ovo:

- Za vreme mog boravka u Moskvi i razgovora sa njim nije ispoljavao nezadovoljstvo rukovodstvom KPJ,

moţe biti iz nekih razloga. A onda još slikovitije:

- Bez obzira na sve naše zahteve da o tome u pisanom vidu napiše izjavu, on je to izbegao.

MERENJE KARAKTERA

NEPUN mesec dana po Titovom dolasku u Moskvu da moli Kominternu da ga postavi za novog

poverenika za Jugoslaviju u jednom selu pored glavnog grada SSSR, 19. septembra 1938, uhapšen je jedanod na jistaknutijih jugoslovenskih leviĉara Radomir Vujović. Ovaj visokoobrazovani intelektualac, roĊen 1895, u Poţarevcu, školovao se na pariskoj Sorboni. Tita je

poznavao i s njim blisko saraĊivao još od 1928, kada su se zajednonašli u zatvoru u Lepoglavi kod Zagreba.

Vujovićevo ime imalo je znatno veću teţinu u komunistiĉkom svetu od Titovog. Dok je Tito bio provincijski partijski funkcioner Vujović je bio šef komunistiĉke omladine Balkana, predstavnik KPJ uKominterni i organizacioni sekretar KPJ.

Dve godine pre njegovog hapšenja, Tito je zahvaljujući svojim vezama sa NKVD bio u poziciji da imVujovića kao Franca Dmitrieviĉa Lihta preporuĉi za **rukovodeće poslove u našoj Partiji**, ali im je većtada signalizirao na **negativne osobine njegovog karaktera**:- To su mekoća i neodluĉnost, što se delimiĉno objašnjava njegovim fiziĉkim osobinama. U to vreme Vujović je bio pomoćnik urednika izdavaĉkog sektora Kominterne, a u trenutku hapšenja radio

je u Izdavaĉkom preduzeću za knjiţevnost na stranim jezicima i u Svesaveznom komitetu za radio-stanice.

Uhapšen je 20. novembra 1938. u odmaralištu Lenjinskaja kod Moskve, zaselak Iljinskaja, Internacionalnaulica broj 10.

Dva meseca kasnije Tito napušta Moskvu i odlazi na Bohinj da sa petoricom svojih pomagaĉa sveJugoslovene koji su u SSSR već bili pobijeni, ali i sve koji su u ta mutna vremena u toj zemlji bili samoosumnjiĉeni, optuţi za **varanje Kominterne**. Da im on presudi i zapeĉati sudbinu. Ĉim je do Moskve stigla vest da je i njega iskljuĉio iz KPJ Radomir Vujović je streljan u Moskvi. Bilo je to19. aprila 1939.



NEKO MORA

TITOV dolazak u Moskvu, avgusta 1938, da se ukljuĉi u borbu za novog Staljinovog izaslanika zaJugoslaviju omogućio je visoki sovjetski obaveštajac Josip Kopiniĉ. - Ne moţe se ovako ţivjeti - rekao mu je Tito jednog julskog dana 1938. u Parizu.

Ţaleći mu se da još nije dobio sovjetsku vizu Tito je molio Kopiniĉa: - Pošto si ti jedini koji imaš sovjetski pasoš i moţeš da ideš u Rusiju kad hoćeš, molim te idi gore iinterveniši za tu vizu. Posle toga Kopiniĉ je, prema sopstvenom priznanju, **sa 200.000 (francuskih) franaka u dţepu** otišao uMoskvu i javio se generalnom sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu.

- Vize daju Rusi - rekao je Dimitrov i nastavio: - Ja bih ţeleo da Valter (Tito) doĊe, da raspravimo sve testvari. Neko na kraju krajeva mora da se imenuje za rukovodioca Partije pa da vidimo je li to Valter ili neko

drugi.

Tito sudi - Staljin strelja 04. februar 2003

Ĉetvorica Titovih potencijalnih rivala za komunistiĉki presto Jugoslavije istog dana su

bili uhapšeni i ubijeni u Moskvi, ĉim je tamo stigla vest da su izbaĉeni iz KPJ...

PIŠE: Pero Simić

MESEC dana posle Titove odluke da ih **s veseljem** najuri iz svoje partije i anatemiše kao izdajnikekomunistiĉke utopije, u Moskvi su samo u roku od nekoliko minuta streljana trojica osnivaĉa KPJ. Desilose to 19. aprila 1939. kada su pripadnici streljaĉkog odreda Staljinovog NKVD po kratkom postupkulikvidirali Kostu Novakovića, Simu Miljuša i dr Simu Markovića. Kosta Novaković je jedno od najkrupnijih imena srpske levice 20. veka. RoĊen je u Ĉaĉku 1896. UBeogradu je završio Filozofski fakultet i postao ĉlan Srpske socijaldemokratske partije. Bio je sekretar Radniĉke komore Srbije, urednik listova **Budućnost**, **Radniĉke novine**, **Radnik** i **Borba**.

Na osnivaĉkom kongresu KPJ izabran u njeno najuţe rukovodstvo. Jugoslovenske komuniste je zastupaona dva kongresa Kominterne.

ZATEZANJE OMĈE

POSLE kazne od šest meseci Novaković je osuĊen na pet godina robije. Pobegao je iz kaznione i traţećispas u **prvoj zemlji socijalizma** obreo se u SSSR.

U Moskvi je ţiveo i radio s promenljivom srećom, a crno mu se poĉelo pisati kada su ga vodeći staljinisti

Kominterne optuţili za frakcionaštvo. Tito je meĊu njima igrao sve vaţniju ulogu već od 1935. od svogprvog dolaska u Kominternu.

Novakovićeva pozicija bila je iz meseca u mesec sve teţa. To potvrĊuje i njegov dosije koji je**Novostima** nedavno stavljen na uvid u Moskvi. Iako je imao završen Filozofski fakultet iz njega sevidi da je pre hapšenja radio kao pomoćni štamparski radnik, da je ţiveo u jednom zajedniĉkom stanu uPešaĉkoj ulici broj 24 u Moskvi i da su ga tamo zvali Petar Petroviĉ Dragaĉevac. Uhapšen je 19. jula 1938. a likvidiran devet meseci kasnije, upravo kada je Tito javio Kominterni da ga je

proglasio velikim grešnikom i izbacio ga iz partije koju je Novaković osnovao. Istog dana, 19. aprila 1939. ugasio se ţivot i bivšeg pripadnika revolucionarne organizacije **Mlada

bosna** Sime Miljuša. RoĊen je 1894. u Bosni. Kao osamnaestogodišnjak 1912. pridruţio se srpskoj vojsci i sa majoromVojislavom

Tankosićem uĉestvovao u oslobaĊanju juţne Srbije i Makedonije od Turaka.

Bio je predsednik akademske socijalistiĉke omladine na Zagrebaĉkom sveuĉilištu, gde je završio Pravnifakultet. Izabran je za poslanika Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,organizacionog sekretara KPJ i lidera Nezavisne radniĉke partije Jugoslavije za Srbiju. Jedno vreme bio je ivoĊa komunista Hrvatske i Slavonije, kada se sretao i sa Titom, k oji je u partijskoj nomenklaturi zauzimao

znatno niţe mesto od Miljuša. U SSSR je emigrirao 1933, gde je dobio ime Ilija Georgieviĉ Kuburić. Uhapšen je 19. jula 1938. kao

predavaĉ MeĊunarodne lenjinske škole i urednik izdavaĉkog preduzeća **Strani radnik** u Moskvi.

Stanovao je u Novinskom bulevaru broj 14, stan 59.

I njega je Tito ĉim se vratio u Jugoslaviju, marta 1939. proglasio štetoĉinom i iskljuĉio iz KPJ, a kad je tajglas stigao do Moskve Miljuš je smesta streljan.

DOZIRANA SMRT



ISTOG dana od iste ruke skonĉao je i dr Sima Marković, jedan od osnivaĉa KPJ i njenih generalnihsekretara.

Doktorat matematiĉkih nauka stekao je 1913. kada je postao asistent ĉuvenog akademika MihailaPetrovića, Mike Alasa. Posle Prvog svetskog rata, Marković je napustio univerzitetsku karijeru i posvetio

se politici i filozofiji. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine i jedan od retkih komunistiĉkih funkcionerameĊu Srbima koji nije ignorisao nacionalne interese sopstvenog naroda i koji je smatrao da bi razbijanjeJugoslavi je bila previsoka cena za uvoĊenje komunizma u prvu tek stvorenu jugoslovensku drţavu. Zbogtoga je polemisao ĉak i sa Staljinom, pa je 1929. iskljuĉen iz KPJ, ali je u nju vraćen 1935.Upravo te, 1935, odmah po dolasku na rad u Kominternu, Tito je rezidentima Staljinovog NKVD skrenuo

paţnju na to da se oko Sime Markovića, **kao što je poznato, okupljaju mnogi nezadovoljnici**.Sugerisao je da u njega **ne treba imati povjerenja**, jer je **oĉigledno da nije iţiveo svojefrakcionaštvo**.Tri godine kasnije, kada je Sima Marković već bio uhapšen u Moskvi, Tito je, boreći se za vrh KPJ,Staljinov represivni aparat ponovo huškao na jednog od najobrazovanijih jugoslovenskih komunista.Krajem septembra 1938. agente NKVD pismeno podseća da je Marković bio **voĊa desne frakcije** i s

neskrivenim prezirom istiĉe da s njim nikad nije vodio **nikakve razgovore**. - Nije imao povjerenja u mene, jer je znao da sam ja jedan od boraca za likvidaciju frakcija - napisaće Titou ovoj izjavi.

HAPŠENJE U PODMOSKOVLJU

ISTOG dana je uhapšen i istog dana ubijen i bosanski komunista profesor Akif Šeremet. RoĊen je 1899. u Kladnju. Ĉlan KPJ je bio od njenog osnivanja, 1919. Završio je Pedagoški fakultet u

Zagrebu. Zbog komunistiĉke aktivnosti interniran je u Livno, odakle je 1930. emigrirao u Beĉ. Tu je radiou emigrantskoj komisiji CK KPJ i bio dopisnik Telegrafske agencije Sovjetskog Saveza TASS.

Tu je ubrzo postavljen i za organizacionog sekretara CK KPJ, da bi krajem 1931. bio pozvan u Moskvu,

gde poĉinje najdramatiĉniji period njegovog ţivota. Zbog optuţbi za trockizam, koji je bio najopasnijakomunistiĉka jeres, iskljuĉen je iz KPJ i proteran u Kazahstan, pa u Dnjepropetrovsk i Alma Atu. Kasnije su mu 1935. dozvolili povratak u Moskvu. Stavljen je na raspolaganje Kominterni, a stanovao je u

podmoskovskom odmaralištu Lenjinskoje, zaselak Zeleni bor broj 4. Tu je 19. jula 1938. i uhapšen. Streljan je kad i Kosta Novaković, Simo Miljuš i dr Sima Marković, 19. aprila 1939, ĉim je u Moskvustigla poruka da ga je Tito proglasio balastom svoje partije i štetoĉinom koja je **varala Kominternu**.

POTVRĐENO OTKRIĆE **NOVOSTI**

U MOSKVI je nedavno zvaniĉno objavljeno da su Kosta Novaković, dr Sima Marković, Simo Miljuš i

Akif Šeremet posle streljanja kremirani u krematorijumu Donskog groblja u Moskvi, gde su njihoviposmrtni ostaci i sahranjeni u jednu veliku kolektivnu grobnicu.

Taj podatak **Novosti** su prve objavile, još oktobra 1991, u feljtonu **Titove tajne iz podzemljaKremlja**.

ULOGA STALJINOVE TAŠTE

TRAGIĈNOM kraju Titovog prethodnika Milana Gorkića, koga doţivotni predsednik Jugoslavije nikadnije rehabilitovao, po svemu sudeći doprinela je i Staljinova tašta. U bivšem Arhivu CK SKJ o tome je

jednu zanimljivu priĉu ispriĉao Titov saradnik Nikola Kovaĉević, crnogorski uĉitelj i novinar, kome se

svojevremeno u NJujorku poverio sovjetski general Mustafa Golubić. - Reći ću ti nešto - poĉeo je Golubić - ali ako kome kaţeš ubiću te. - Ajde, kome ovde mogu da kaţem - uzvratio je Kovaĉević. - Tada mi je Mustafa opet napomenuo da ćutim - nastavio je Kovaĉević - i rekao da je Gorkić špijun.Upitao sam ga: **Ko ti je kazao?** Rekao je: **Sada mi valjda moţeš verovati, to sam ĉuo od Filipa

(Filipovića, jednog od osnivaĉa KPJ). Upitao sam: **A ko je rekao Filipu?** - Ĉuo je od Staljinove punice - odgovorio je Mustafa Golubić, koga su nemaĉki nacisti pod ĉudnimokolnostima uhapsili i likvidirali u Beogradu u leto 1941.

Posmrtni linč u dva čina 05. februar 2003.

Kad je krajem leta 1938. Tito došao u Moskvu, sedmorica njegovih partijskih drugova i

prijatelja već su bila pobijena.



BOREĆI se za naklonost Josifa Visarionoviĉa Staljina, Tito se u jesen 1938. ĉim je došao u Moskvu, poĉeoţustro obraĉunavati ĉak i sa onim svojim partijskim drugovima koje je već bio progutao mrak staljinistiĉkihpogroma u SSSR.

Najviše se okomio na šefa jugoslovenskih komunista Josipa Ĉiţinskog, koji je godinu dana ranije, 1.novembra 1937. streljan u Moskvi.

VELIKI OBRT

ĈIŢINSKI je bio prvi Titov promoter. Izvukao ga je iz anonimnosti, ugurao ga u najuţe rukovodstvo K PJ,

biranim reĉima preporuĉio ga poĉetkom 1935. za rad u Moskvi. - On predstavlja najbolji dio našeg radniĉkog aktiva - pisao je tad Ĉiţinski, i kao neka dobra vila uzimao uzaštitu svog štićenika: **Prema njemu se niko ne smije odnositi kao nekom sitnom ĉinovniku, nego kao

partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca našepartije.**

Josip Ĉiţinski, koji je bio poznatiji po pseudonimu Milan Gorkić, imao je kuraţi da svom predstavniku uMoskvi naloţi da sve ovo **zvaniĉno kaţe** liderima Kominterne. Kad je saznao šta se desilo sa Ĉiţinskim, Tito piše Kominterni: **On je, po mom uvjerenju, uĉinio dodanas najviše štete mojoj firmi**, odnosno partiji. Boreći se da nasledi tu štetoĉinu, kako je u meĊuvremenu poĉeo da naziva Ĉiţinskog, Tito je s jeseni 1938.ĉim je došao u Moskvu, Staljinovim poverenicima u Kominterni pisao: - Već 1937. godine ja sam bio veoma nezadovoljan politikom Gorkića. Nisam imao povjerenja u njega...Bio sam podozriv prema njemu - kaţe Tito, a taj isti Gorkić je te iste 1937. svojim saradnicima briţno pisaoda se **boji za Tita**.

Na isti naĉin ograĊuje se i od svog mrtvog zagrebaĉkog druga Đure Cvijića: - Nisam imao nikakvih liĉnih veza s njim i nisam govorio s njim. Smatrao sam ga frakcionašem i nisamimao povjerenja u njega.

Još je odreĊeniji u satanizaciji svog druga Ivana Grţetića Flajšera, predstavnika KPJ u Kominterni, koga jesve do njegove smrti, do kraja 1937. oslovljavao kao **dragog prijatelja**:

- Predloţio sam 1936. Vilhelmu Piku (jednom od lidera Kominterne) da Flajšera skinu sa rada kao partijskog predstavnika, jer je on sramotio našu partiju svojim drţanjem koje sam okarakterisao kaoštetoĉinsko - referiše Tito, a samo neki dan pre Grţetićevog hapšenja tvrdio je da je on **jedan od našihnajsposobnijih ljudi, dragocjen za našu Partiju**.

HLADNO DOZIRANJE

ZA ĉetvrtog svog tek streljanog druga, ĉaĉanskog komunistu Filipa Filipovića, nekadašnjeg generalnogsekretara KPJ, kaţe da ga je **cijenio kao starog partijskog funkcionera** i da o njemu **nije imao loše

mišljenje pošto ga je malo poznavao**. Tito time priznaje da su njegovi i aršini NKVD bili isti, jer da je onFilipovića bolje poznavao, on bi u isto vreme kad i Staljinova tajna policija, a moţda i ranije, prozreosmrtne grehove ovog svog partijskog druga, koji je posle Staljinove smrti odmah rehabilitovan u Moskvi.

Podozrenje prema svom zagrebaĉkom drugu Antunu Mavraku Kerberu imao je i pre pogubljenja ovognevinog ĉoveka u Moskvi: - Kada sam 1937. saznao da je on bliski drug jednog trockiste, ja sam mislio da ni Kerber nije daleko od

toga - piše Tito svestan ĉinjenice da je Staljinov reţim trockiste na prvo, poĉasno mesto svojih najvećihneprijatelja.

Nešto više muke Tito je imao jedino sa mrtvim Stjepanom Cvijićem Andrejom s kojim se veoma dobro

poznavao iz Zagreba. Peklo ga je jedno pozitivno mišljenje koje je svojevremeno o ovom ĉoveku dao uMoskvi. Zato je svoj iskaz o njemu poĉeo oprezno: **Moram priznati da sam se prevario u proceniAndreja. Mislio sam da je on iţiveo svoje frakcionaške ostatke, da je predan Kominterni i partiji.**

A onda je usledio obrt:

- No, ja mislim da je moja greška u tome što ja s njim nisam radio pa ga nisam bolje upoznao.

Drugim reĉima, da ga je bolje upoznao sve bi bilo na svom mestu, NKVD ne bi iznenadio Tita.Istog dana 27. septembra 1938, kada je posmrtno ţigosao Ĉiţinskog, braću Đuru i Stjepana Cvijić,Grţetića, Filipovića i Mavraka, Tito se obraĉunao sa još jednim svojim mrtvim drugom. Bio je to KamiloHorvatin Petrovski, s kojim je Tito više od deset godina delio dobro i zlo. Kao bliski saradnici radili su ukomunistiĉkoj organizaciji Zagreba, zajedno organizovali demonstracije, zbog istih stvari hapšeni, u istojćeliji u Zagrebu robijali. Kad je ĉuo da je ovaj njegov nevini drug streljan u Moskvi, Tito je specijalnim agentima Staljinovog

NKVD godine zajedniĉkog rada sa Horvatinom ovako opisao: - Naši odnosi su uvek bili hladni.

PRIHVATANJE PONUDE

SMRT sedmorice ovih svojih drugova, meĊu kojima su mnogi, posebno Ĉiţinski, bili veoma zasluţni za



njegovu karijeru, Tito će uskoro još jedanput overiti. Bilo je to u drugoj polovini marta 1939. kada su mu vodeći staljinisti Kominterne dozvolili da okupi svojeneformalno **privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u Kominterni**.

Pored niza drugih uslova voĊstvo Kominterne je Titu i njegovoj omanjoj druţini, koja tad nije imala višeod desetak ljudi, ponudila da posmrtno iskljuĉe iz partije i anatemišu sve svoje partijske lidere koji su bezikakve krivice u SSSR u to vreme bili streljani. Ako to uĉine onako kako se od njih oĉekuje, onda se i Tito injegovi pomoćnici mogu nadati da uskoro neće više biti samo privremeni, u suštini uslovni, već stvarni

predvodnici Staljinovog udarnog ešalona u Jugoslaviji. Tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Ivo LolaRibar, Franc Leskošek i Josip Kraš su to oberuĉke prihvatili.

Svu sedmoricu ovih nesrećnika su posmrtno iskljuĉili iz partije i proglasili najcrnjim Ċavolima. Nazvali suih **destruktivnim elementima**, **izdajnicima i prevarancima**, **štetoĉinama i tipovima**,mraĉnjacima koji su **obezglavljivali pokret radniĉke klase Jugoslavije**. Time su Tito i njegovi najbliţi saradnici ozvaniĉili i naknadno opravdali pomor ovih nevinih ljudi, koji suveć odavno, Gorkić i Grţetić više od 500 dana, bili mrtvi. Sva sedmorica su u Moskvi streljani, jedino je

Stjepan Cvijić avgusta 1938. umro u logoru, a Tito je o svemu tome svakako bio na vreme obavešten. Posle Staljinove smrti sve ove Titove **štetoĉine** biće u Moskvi rehabilitovane i proglašene nevinima.Iako se više od tri decenije kitio oreolom antistaljiniste, Tito ih istinski neće rehabilitovati do kraja ţivota, anjegova partija ni do svog sloma, 1990.

PONUDA

STILIZUJUĆI izaslanicima Staljinovog NKVD u Kominterni karaktere sedmorice svojih nevino streljanih

drugova, Tito, po svemu sudeći, nije imao nikakvih moralnih dilema. Svoj obraĉun s njima on je završio

reĉenicom u kojoj je Staljinovim glavešinama u Moskvi ponudio produţetak saradnje: - Ako je potrebno da dam mišljenje i o nekima koje ovde nisam pomenuo, molim da mi se to kaţe.

SPALJIVANJE **NOVIH PUTEVA**

NEKOLIKO meseci pre nego što će svog prethodnika na ĉelu KPJ proglasiti **najvećim štetoĉinom uhistoriji KPJ**, Tito je najistaknutije jugoslovenske komuniste koji su robijali u Sremskoj Mitrovici

obavestio da je upravo izašla iz štampe Gorkićeva knjiga **Novim putevima**. Svojim partijskimdrugovima biranim reĉima je preporuĉio da obrate **naroĉitu paţnju** na ovo Gorkićevo delo, a kad jenjegov prethodnik na ĉelu KPJ uhapšen u Moskvi Tito ga je proglasio provokatorom, izdao nalog da se

odmah zabrani distribuiranje njegove knjige, a ceo štampani tiraţ spali.

Marić brži od Tita 06. februar 2003.

Kad je ustanovio da se pretendent na komunistiĉki presto Jugoslavije laţno predstavlja

kako navodno ima mandat Kominterne za šefa KPJ, splitski komunista Ivan Marić preTita formirao privremeni CK.

SVE svoje partijske drugove koji uoĉi njegovog osvajanja vrha KPJ nisu bezrezervno podrţavali Staljinovosatiranje stotina hiljada ljudi **prve zemlje socijalizma** Tito je godinama proglašavao oportunistima itipovima, štetoĉinama i varalicama. Sve ih je, što sam, što uz pomoć moskovskih rezidenata Staljinovetajne policije, šikanirao i progonio, sumnjiĉio i anatemisao. Podilazeći Staljinu, po mnogo ĉemu najvećem diktatoru 20. veka, Tito se sa posebnom pizmom okomio natrockiste, koji su proglašeni za najveće neprijatelje boljševika. - Ĉesto ćeš ĉuti mnoge prikrivene trockiste kako govore: **Ja nisam trockista, ali ni staljinista.** Ko ovako

govori, on je sigurno trockista! - piše Tito 1938. Spreman je, izgleda, na sve.

- Treba znati ovo - kaţe Tito, pa citira Staljinove reĉi o tome da je **iskljuĉenje iz Partije veliki prelom uţivotu ĉovjeka**. - Treba razumjeti ovo: **Za redovne ĉlanove Partije biti u Partiji ili iskljuĉen iz Partije -

to je pitanje ţivota i smrti**.

DRUG PA HOHŠTAPLER SVOG kolegu, crnogorskog komunistu Adolfa Muka proglašava hohštaplerom i izdajnikom, a reţimondašnje Jugoslavije je tom istom Muku izrekao kaznu zatvora od deset godina, jednu od najvećih koju jedobio bilo koji jugoslovenski komunista.

Za Tita je Muk napravio neoprostivu grešku što nije podrţavao monstruozne staljinistiĉke procese uMoskvi i streljanja hiljada nevinih ljudi, već je govorio: **Nije trebalo baš sada strijeljati te ljude, jer će



nam to samo škoditi.**

Kada je Muk pošao na robiju, Tito je od svojih simpatizera u sremskomitrovaĉkoj kaznioni traţio da ga bojkotuju i uĉine sve da mu još više oteţaju ţivot, **jer on je najveća izdajica koja se do danas našla unašoj porodici**, a pod pojmom porodice mislio je na partiju koju je pokušavao da uzme pod svoje. Tito će ga uskoro izbaciti i iz **naše porodice**, nekoliko godina kasnije Muk će biti likvidiran, aokolnosti njegovog tragiĉnog kraja ni do kraja Titovog ţivota nisu razjašnjene. Kod jednog njegovog druga, Karela Hudomalja, Titu smeta **stremljenje ka voĊstvu**, a kod drugihkolega, ĉlanova najuţeg rukovodstva KPJ, koje je predvodio Josip Ĉiţinski, poznatiji po svom kodiranomimenu Milan Gorkić, praktiĉno sve. Gorkića proglašava **najvećom štetoĉinom u historiji KPJ**, a za

Rodoljuba Ĉolakovića, koji je imao duţi partijski staţ i bio obrazovaniji od njega, kaţe da je **preranodošao na taj poloţaj**. **Pao je**, veli **pod uticaj Gorkića** i **ne moţe doći u obzir ubudućojkombinaciji**. Na sliĉan naĉin eliminiše i Sretena Ţujovića: **Imao je slijepo povjerenje u Gorkića.**

Pored sebe pozitivno govori samo o svom zemljaku Francu Leskošeku, koji mu nije mogao biti nikakavkonkurent, jer nikada nije bio u Moskvi.

- Stalno se nalazi u zemlji i nikada nije ni vidio Gorkića - piše on o Leskošeku, a samog sebe preporuĉujeovim reĉima: - Peti sam ja. O sebi neću ništa govoriti ovaj puta, radije neka govore drugi. Mogu samo kazati to da nisamnikad bio niĉiji ĉovjek, nego samo firme i takav ću ostati.

NEUGODNI SVEDOK

SAMO nekoliko meseci ranije, dok još nije saznao da je Gorkić u Moskvi uhapšen i likvidiran, Tito je nasva usta grdio i osuĊivao sve svoje partijske drugove koji su na bilo koji naĉin sumnjali u Gorkića. Najviše

svog dalmatinskog kolegu Ivana Marića Ţeljezara, koji je, za razliku od Tita, tvrdio da se Gorkić s puta uMoskvu, gde je pozvan na hitno referisanje, nikad više neće vratiti. - Drug Ţeljezar na pogrešnom putu - govorio je Tito.

Kad su se Marićeve reĉi ipak obistinile, Tito ga je izbacio iz KPJ. Obrazloţenje je glasilo: **Razornoantipartijsko djelovanje, grupašenje, unošenje zabune u redove Partije, širenje laţnih glasina i veze satrockistiĉkim i drugim sumnjivim elementima, itd.**

A pravi razlog uklanjanja ovog, za Tita veoma neprijatnog, svedoka je u tome što Marić nije podrţavaonjegove aspiracije na vrh KPJ. Pošto je znao da Kominterna posle likvidacije Gorkića nije postavilanikakvog svog novog komesara za Jugoslaviju, Marić je predloţio Titu da njih dvojica zajedno sa LovromKuharom, Labudom Kusovcem i Dragutinom Marušićem, **privremeno preuzmu odgovornost za savpartijski rad**.

Tito je to glatko odbio, pa je Marić prihvatio predlog grupe partijskih funkcionera da sam privremenopreuzme odgovornost za rad KPJ. Tako je Marić pre Tita postao makar i neformalni voĊa jugoslovenskih

komunista. Tito mu to nije oprostio, a tek pred kraj ţivota je u jednom svom zapisu ostavio trag o tomekako se Marić tokom 1938. **samozvano proglasio za sekretara Partije**.

LEGENDA O FARSI

KAD je ovo pisao, Tito je već uveliko bio antidatirao podatak o svom dolasku na ĉelo KPJ. Taj **najdraţidatum u istoriji naše Partije**, **dan svih nas**, kako su u Jugoslaviji decenijama govorili, desio se prenego što je njegov **dragi drug i prijatelj** Milan Gorkić i uhapšen i smenjen! Ĉak pre nego što se Tito izaputio u Moskvu da tamošnje vodeće staljiniste preklinje da ga izaberu za svog glavnog poverenika zaJugoslaviju. Taj iskonstruisani datum, po kome se ovde do kraja njegovog ţivota, i sve do raspada bivšeJugoslavije, raĉunalo vreme, bio je 17. avgust 1937, kada je on iz Jugoslavije došao u Pariz gde je tada bilosedište CK KPJ. Navodno baš zbog toga da bi po pozivu Rodoljub Ĉolakovića i Sretena Ţujovića**preuzeo rukovodstvo Partije**.

Samo zbog toga da bi se taj laţni ram za Titovu sliku odrţao, sve do kraja njegovog ţivota, ĉak ni dodanašnjeg dana, nikad nije objavljeno pismo koje je tri dana pre Titovog dolaska u Pariz Ĉolaković napisao

Gorkiću. U tom pismu, koje je iz Moskve bivšem Arhivu CK SKJ dostavljeno pre ĉetrdesetak godina, stojida su Ĉolaković i Ţujović Titu **javili da zbog pojaĉanog progona policije i velike racije u Srbiji napustizemlju**, a da je on odgovorio da će u Pariz **doći da posjeti Ivonu ĉim si nabavi zgodno odijelo**, što ćereći pasoš. Dakle, ne da bilo šta od bilo koga preuzme, već da **posjeti Ivonu**, a Ivona je bila njegova 20 godinamlaĊa saradnica Marija Habulin, koja je stradala u Hrvatskom Zagorju u Drugom svetskom ratu.

CENZURA

SVOM oponentu Ivanu Mariću Tito je ponajviše zamerao to što je generalnom sekretaru KominterneGeorgi Dimitrovu poĉetkom 1938. skrenuo paţnju na hapšenje nekoliko stotina jugoslovenskihdobrovoljaca koji su se 1937. umesto u španskom graĊanskom ratu obreli u rukama jugoslovenske policije.

Uhapšeni su na obalama Jadrana pre nego što su se i ukrcali u brod **La corse**, koga je rukovodstvo KPJ



iznajmilo u Marselju, a glavni organizator ove neuspele akcije bio je upravo Tito.

Marićevo podsećanje voĊa Kominterne na krah ove operacije moglo je Tita po kratkom postupku izbrisati

sa spiska pretendenata na jugoslovensku komunistiĉku krunu, ali neko se na vreme postarao da taj oĉajniĉki pokušaj doţivi fijasko. Iz Marićevog izveštaja upućenog **štabu svetske revolucije** 21. februara 1938.

koji je **Novostima** nedavno prezentiran u Arhivu Kominterne, misteriozno je nestao baš onaj deo koji je Titu mogao najviše nauditi. Na pitanje kad je ovaj dokument cenzurisan, saradnici Arhiva Kominterne sunemoćno širili ruke.

Obračun sa ženama 07. februar 2003.

Da bi se dokopao jugoslovenske komunistiĉke krune Tito bespoštedno ţigosao ianatemisao i Zoru Miljuš, Jovanku Horvatin, Margitu Marić i Kristinu Kusovac.

DA BI se dokopao titule prvog Staljinovog izaslanika za Jugoslaviju Tito je prihvatao praktiĉno sve što suod njega traţili šefovi sovjetske tajne policije u Kominterni. Nije odbijao ni one najopskurnije, daiskljuĉivanjem iz KPJ i laţnim optuţbama za izdaju overava tragedije desetina najistaknutijih funkcionerasvoje partije koje su agenti NKVD što streljali, što strpali u logore širom SSSR.

Na dugaĉkom spisku tih nesrećnika, meĊu kojima su mnogi skonĉali bez traga i glasa, našle su se i suprugedvojice Titovih bliskih drugova. Bile su to Zora Miljuš i Jovanka Hor vatin.

SOVJETI STRELJAJU - TITO OVERAVA

PRVA je bila poznato ime u beogradskim leviĉarskim krugovima. Zbog progona policije emigrirala je uBeĉ, a 1935. baš kad i Tito, obrela se u Moskvi. Radila je u izdavaĉkom preduzeću Kominterne **Straniradnik** ĉiji je urednik jedno vreme bio njen muţ Simo Miljuš, jedan od osnivaĉa KPJ i Titov poznavalaciz Zagreb.

Zora Miljuš je ţivela u Gogoljevskom bulevaru broj 14, stan 59, u Moskvi. Tu su je 1938. i uhapsili auskoro i na osnovu isfabrikovanih optuţbi likvidirali.

Ĉim se kandidovao za novog generalnog sekretara KPJ Tito je Zoru Miljuš po povratku u Jugoslaviju,marta 1939. izbacio iz svoje partije i proglasio je **destruktivnim elementom**.

Sovjeti su je posle Staljinove smrti rehabilitovali, Tito i njegova par tija to u suštini nikad nisu uĉinili.I Jovanka Mileusnić-Horvatin je posle emigriranja iz Jugoslavije i hapšenja i proterivanja iz Beĉa 1935.spas potraţila u Moskvi. Tu je već odranije bio i njen muţ Kamilo Horvatin, koji je već desetak godinasaraĊivao sa Titom. Horvatini su stanovali u sobi 261 Kominterninog hotela **Luks**.

Kamilo Horvatin uhapšen je 7.februara 1938. kao Boris Nikolaeviĉ Petrovski. Vojni kolegijum Vrhovnogsuda SSSR osudio ga je na smrt 15. marta 1938. Streljan je istog dana.

NJegova supruga je imala nešto više sreće. OsuĊena je na osam godina robije, a u Jugoslaviju se vratila1946.

Smrt njenog muţa i njeno robijanje Tito je overio odmah po povratku u Jugoslaviju, kada ih je najurio izKPJ i optuţbio ih za **obezglavljivanje pokreta radniĉke klase Jugoslavije**. Kad se iz jednog sovjetskog logora vratila u domovinu Jovanka Horvatin nije zatekla svog sina Damjana. U

tek minulom Drugom svetskom ratu pridruţio se Titovom pokretu i krajem 1944. godine poginuo kao politiĉki komesar jedne n jegove jedinice.

NEMORALNA BESPREKORNOST

SLIĈNO su stradale i dve Titove supruge, Pelagija Belousova i Lucija Bauer. Prva, s kojom se venĉao1918, kada je imala 14 godina, bila je uhapšena 1938, upravo kad je on doleteo u Moskvu da Staljinovom

reţimu ponudi svoju kandidaturu za novog voĊu KPJ. Druga, s kojom se u Moskvi venĉao dve godineranije, oktobra 1936, već punu godinu dana je bila zatvorena u jednom moskovskom zatvoru.Kad su mu rezidenti NKVD u Kominterni krajem septrembra 1938. ponudili da kaţe sve što zna o njegovoj

prvoj supruzi, koja mu je rodila sina Ţarka, i o drugoj, koja je **pristala da bude majka** tog njegovogsina, Tito je i to prihvatio. Govorio je o njima praktiĉno sve najgore (o ĉemu su **Novosti** prveobavestile svoje ĉitaoce), pa su se njih dve tek posle višegodišnjeg robijanja na jedvite jade izvukle ţiveglave iz moskovskih kazamata.

Pola godine kasnije, kad se vratio u Jugoslaviju, Tito će u **Proleteru**, zvaniĉnom glasilu njegovepartije, pisati:

- Od svakog ĉlana Partije traţi se u prvom redu besprekornost u njegovom liĉnom ţivotu.Potom i ovo:

- Karakter ĉoveka je vaţniji od sviju njegovih ostalih liĉnih osobina.



SEĈENJE VENA U PARIZU

SLIĈNOJ anatemi Tito će izloţiti još dve ţene, Margitu Marić i Kristinu Kusovac, supruge ĉlanova CK KPJ, dalmatinskog tribuna Ive Marića i crnogorskog advokata Labuda Kusovca.

NJih i njihove muţeve, koji su bili ĉlanovi KPJ od njenog osnivanja, 1919. godine, Tito je marta 1939.izbacio iz KPJ **zbog razornog antipartijskog delovanja, pokušaja obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ,

unošenja zabune u redove partije u zemlji i širenja laţnih glasina iz inostranstva, zbog veza sa trockistiĉkimi drugim sumnjivim elementima itd.**.

Iza ove pogromaške birokratske formulacije krio se jedan iskonstruisani greh kojeg Tito braĉnom paru

Marić i Kusovac nije mogao da oprosti. Oni su znali ono što se nije smelo znati. A nije se smelo znati daTito tokom 1938. i poĉetkom 1939. još nije bio dobio nikakav mandat Kominterne za novog lidera CK njene jugoslovenske sekcije, niti je ta sekcija u to vreme uopšte imala svoj Centralni komitet, koji je poslestreljanja Milana Gorkića bio raspušten u jesen 1937. Kad im je to u Parizu potvrdio i sovjetski general Mustafa Golubić, dobrovoljac srpske vojske iz balkanskihi Prvog svetskog rata, Marići i Kusovci su tu inforamciju saopštavali i drugim jugoslovenskimkomunistima. Tito im to nikako nije mogao oprostiti, jer on se već uveliko predstavljao kao novi generalnisekretar CK KPJ, a pošto njegovi oponenti nisu popuštali samozvani šef KPJ im je objavio otvoreni rat.Upotrebljena su sva raspoloţiva oruţja. Došlo je i do fiziĉkih obraĉuna, a u jednom trenutku Tito se, da bineutralisao svoje oponente, koristio uslugama ĉak i policije francuskog burţoaskog reţima, koja je Kusovce

i Mariće proterala iz Pariza, gde se tada nalazilo sedište KPJ. Beţeći od sudbine koja im je bila namenjena neki Titovi suparnici su tad **sekli vene**, ali ĉim je

pretendent na titulu mandatara Kominterne dobio dozvolu Moskve da marta 1939. odrţi prvi sastanak

**privremenog rukovodstva KPJ dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni** sudbina Marića,Kusovca i njihovih simpatizera bila je zapeĉaćena. Proglašeni su okorelim frakcionašima i ţigosani za**unošenje zabune u redove Partije**.Po povratku u Jugoslaviju Ivan Marić je **zaglavio** u jednom koncentracionom logoru u Italiji, a LabudKusovac je posle rata vraćen u KPJ, ali je 1948. odveden na Goli otok.

BUDŢET

POSLE svojih nesporazuma sa Staljinom, 1948, Tito je priĉao prave bajke o tome kako on i njegova partija

po njegovom dolasku na njeno ĉelo uopšte nisu ţiveli na jaslama Moskve, a mnogobrojni dokumentimoskovskih arhiva svedoĉe suprotno.U jednom od njih on 1940. postavlja pitanje **zašto smo već nekoliko meseci ostavljeni bez sredstava** i

preklinje da mu se što pre pošalje **budţet za tekuću godinu i ostatak**.

VISOK POLOŢAJ IAKO nije bila maĉji kašalj, od Titovih represalija nije uspela da se spase ni Kristina Kusovac, koja je bila pod posebnom zaštitom NKVD. U pismenoj izjavi datoj ministru unutrašnjih poslova Crne Gore Veljku Mićunoviću ona je 1945. **otkrilastvari strogo konspirativne prirode**. Rekla je da je kao sekretarica Milana Gorkića **bila ujedno i tajnisaradnik** sovjetske tajne policije i da su joj njeni moskovski šefovi šifrovanim pismom javili kad je

uhapšen Gorkić.- IzmeĊu ostalog saopštili su mi - rekla je ona - da su im pri tome moji podaci bili dragoceni.

Bez obzira što se u Moskvi veoma dobro kotirala njeni zaštitnici je nisu uspeli odbraniti od Titoveodmazde, verovatno zato što su njegove usluge NKVD bile još krupnije, a poloţaj viši.

Ruka dželata 08. februar 2003.

Boreći se za titulu Staljinovog poverenika za Jugoslaviju, Tito je anatemisao i iz KPJiskljuĉio i Stevana Pop-Ivanova, verovatno prvu jugoslovensku ţrtvu staljinistiĉkihpogroma u SSSR-u, a njegovi dţelati su 1941. na Zlatiboru zverski ubili Pavlovića.

PREPORUĈUJUĆI se Staljinu za njegovog novog misionara u Jugoslaviji, Tito se 1939. i 1940. okomio ina prvu jugoslovensku ţrtvu staljinistiĉkih pogroma u SSSR-u. Bio je to jedan od prvih makedonskih

komunista, ĉlan KPJ od 1920. Stevan Pop-Ivanov, roĊen 1875. u Koĉanima. Ovaj visokoobrazovani leviĉar emigrirao je u **prvu zemlju socijalizma** 1929. U njegovom dosijeu koji je **Novostima** upravo

uruĉen u Moskvi, piše da u sovjetskoj prestonici nije imao stalno mesto stanovanja, da su ga zvaliMakedonoviĉ, da je uhapšen 1. oktobra 1929, da ga je Kolegijum Staljinove tajne policije osudio 3. marta



1930. a da je streljan tri dana kasnije.

NJegovi posmrtni ostaci sahranjeni su na Vagankovskom groblju u Moskvi. Ispunjavajući jedan od uslovakoji mu je omogućavao da postane lider CK KPJ, Tito je Stevana Pop-Ivanova devet godina posle njegove

likvidacije, marta 1939, posmrtno iskljuĉio iz svoje partije. I njega je, pri tom, anatemisao kao tipa koji je

**obezglavljivao pokret radniĉke klase Jugoslavije** i tako opravdavao zloĉin koji je Staljinov reţimizvršio nad ovim ĉovekom. Tito se, meĊutim, na tome nije zadrţao. Godinu dana kasnije javno ga je raskrinkavao u **P roleteru**,

zvaniĉnom organu svoje partije, nazivajući ga bez ikakvog osnova podmuklim provokatorom i špijunom.

SMRT SRPSKOG OFICIRAPO svemu sudeći, druga jugoslovenska ţrtva staljinistiĉkog terora bio je oficir Generalštaba srpske vojskeAleksandar Jovanović. Iz dokumenta o njegovom tragiĉnom kraju, koji je našem listu nedavno prezentiranu Moskvi, ne moţe se ni naslutiti kako se ĉovek ovakvog zanimanja tridesetih godina prošlog veka uopšteobreo u SSSR-u i šta je tamo radio. U ovom dokumentu jedino piše da je roĊen 2. februara 1893. uBeogradu, da je po nacionalnosti bio Srbin, da je bio oficir beogradskog Generalštaba, da je uhapšen 11.septembra 1931, da ga je Kolegijum Staljinove policije, u to vreme GPU, osudio 3. oktobra 1932, da je

streljan 10. januara 1933. i da je rehabilitovan 1989.

Ne zna se da li je Jovanović bio nekim sluĉajem ĉlan KPJ, a ako je bio onda ga je Tito, pod formulacijomţigosanja svih Jugoslovena **koji su gore sjeli**, odnosno koji su u SSSR -u livkidirani i uhapšeni,svakako najurio iz svoje partije. Jer, on je tad po kratkom postupku i neosnovano klevetao i iz KPJ

izbacivao sve **sumnjive**. I one koji su se na bilo koji naĉin ogrešili o Staljina, najvećeg diktatora 20.veka, i sve koji su se suprotstavljali njegovom dolasku na ĉelo KPJ i njenoj totalnoj staljinizaciji koju je on

diktirao.

OTPOR U DALMACIJI

ZBOG takvih grehova posebno se obrušio na svoje partijske drugove iz Dalmacije, raspustio njihovPokrajinski komitet, a trojicu njegovih ĉelnika, novinara Ivu Baljkasa, zemljoradnika Vicka Jelasku i

zubara Filipa Ĉulića, javno razobliĉavao kao **tuĊe i sumnjive elemente** i samoţive sebiĉnjake koji su**trockistima odavali partijske tajne**. A partijske tajne su odavali tako što su govorili da Tito 1938. i

poĉetkom 1939. još ni je bio dobio nikakav mandat Kominterne da rukovodi KPJ, a on ga tad stvarno nije

dobio. To su mnogi znali, ali oni koji su o tome govorili morali su sa etiketom o vratu leteti iz Titove

**preporoĊene partije**. Nekoliko godina kasnije, Baljkas i Jelaska su strpani u fašistiĉke logore u Italiji. Za razliku od njih, BeograĊanin Gojko Samardţić uopšte nije preţiveo Titov politiĉki teror. Tito ga je još1935. u Moskvi sumnjiĉio da nije apsolutno odan Staljinu, a Samardţić se od toga branio kako je znao i

umeo, jer je slutio da mu zbog toga moţe otići glava sa ramena. U njegove priĉe o lojalnosti Tito nijepoverovao, pa ga je marta 1939. zajedno sa svima koji su **gore sjeli** stavio na listu za odstrel i

odstranio iz KPJ. Nekoliko dana kasnije Samardţić je u SSSR-u streljan.

BRUKE NIJE BILO

JOŠ gore je prošao uţiĉki pravnik i novinar Ţivojin Pavlović, desna ruka Titovog prethodnika na ĉelu KPJMilana Gorkića. Desetak meseci posle streljanja Gorkića, Tito Pavlovića u jednom dokumentu pisanom u Moskvi naziva idrugom i sumnjivim tipom. Šest meseci kasnije on ga, samo zato što nije bezgraniĉno odan Staljinu,eliminiše iz KPJ, a dve i po godine posle toga, kad se Pavlović vratio na svoj rodni Zlatibor, pokušavajućida spreĉi bratoubilaĉki rat izmeĊu ĉetnika i partizana, Titovi emisari ga hapse. Kako je otkrio jedan

Pavlovićev zemljak, sociolog Slobodan Gavrilović, divljaĉki su ga muĉili Petar Stambolić, Vladimir Dedijer i Slobodan Penezić Krcun. - Sedam glava da je imao, nijednu saĉuvao ne bi - priznao je Gavriloviću Milovan Đilas, ĉlan Titovogpartijskog Politbiroa.Pavlović je, ipak, imao samo jednu glavu. Pokušao je da pobegne, ali Titovi dţelati su ga stigli i muĉkiubili u noći izmeĊu 28. i 29. novembra 1941. nekoliko sati pre nego što će novi voĊa KPJ, koga su njegovi

saradnici zvali **drug Stari**, pred najezdom Nemaca pobeći iz Uţica. Pavlovićevom ubici njegov kolega je ĉestitao reĉima: - Imaš zlatnu ruku. - Đe bi od sramote i bruke pred druga Starog da mi pobjeţe - odgovorio je skromno dţelat.

SMRT ZBOG KNJIGE

SMRTNU presudu Ţivojinu Pavloviću Tito je, po svemu sudeći, izrekao zbog jedne knjige. Radi se o**Bilansu sovjetskog termidora** u kome je Pavlović meĊu prvima u svetu razobliĉio lice i naliĉjestaljinistiĉkih pogroma u SSSR -u.



U ovoj knjizi, **posvećenoj ţrtvama Staljinovog terora**, Pavlović je bio izriĉit: - Duboko sam uveren da Milan Gorkić, kao ni ostali koji su uhapšeni u Moskvi nisu špijuni. NJihovohapšenje smatram nelegalnim. Pavlovićeva knjiga imala je neobiĉnu sudbinu, kao i njen autor. Štamapana ćirilicom, 1940. u Beogradu, uizdanju autora, bila je **zabranjena i još u štampariji zaplenjena**, jer su ondašnje vlasti KraljevineJugoslavije na taj naĉin ţelele da se dodvore sovjetskom diktatoru. Ovaj odvaţni ĉovek uspeo je izštamparije na Obilićevom vencu **izvući desetak primeraka**. Posle gotovo pola veka Slobodan Gavrilović će 1989. u izdanju uţiĉkog ĉasopisa **MeĊaj** objavitireprint izdanje ove izuzetne knjige i tako skinuti zabranu iz 1940.

NOĆNA MORA

LJAGU sa svog streljanog prethodnika Milana Gorkića Tito nije skinuo ni do kraja svog dugog ţivota. Tek 1977. dvadesetak godina posle poništavanja laţnih optuţbi protiv ovog nevinog ĉoveka u sovjetskim

partijskim i sudskim organima, smogao je snage da kaţe kako **ni Gorkić nije bio nikakav strani špijun**i kako mu **moramo dati odgovarajuće mesto u historiji našeg revolucionarnog pokreta**. U preostale tri godine ţivota Tito to nije uspeo da uĉini, verovatno zato što bi na taj naĉin doveo u pitanjesuštinu sopstvene karijere.

Omča oko živog leša 09. februar 2003.

Sve dok nije pomislio da i on moţe biti voĊa KPJ, Petko Miletić je za Tita bio

TAMAN kad su glavni Titovi konkurenti, što njegovom zaslugom, što revnošću Staljinove tajne policije, bili izbaĉeni iz KPJ, a ogromna većina i pohapšena i pobijena u Moskvi, u sovjetskoj prestonici iznenada se

obreo njegov najopasniji suparnik za komunistiĉki presto Jugoslavije, koji je od streljanja Milana Gorkićaveć tri godine bio upraţnjen. Bio je to Petko Miletić, u ono vreme najpoznatiji jugoslovenski komunsita, ĉije je ime nosila ĉak i jednaartiljerijska brigada, sastavljena od leviĉara iz celog sveta koji su se borili protiv Frankovih fašista ušpanskom graĊanskom ratu. RoĊen je 1897. u selu Moĉila u Rovcima kod Kolašina. Otac mu se zvao Rade, a ma jka je bila Toma

Milošević iz Vasojevića u Lijevoj Rijeci, bliska roĊaka Setozara Miloševića, oca Slobodana Miloševića.

U ĈETIRI PARTIJE

PO završetku male mature vlada kralja Nikole je mladog Miletića kao jednog od najboljih crnogorskih Ċakauputila u MaĊarsku na izuĉavanje zanata. Uĉeći stolarski zanat tu se prvi put sreo sa prevratniĉkimkomunistiĉkim idejama, doţiveo prvo vatreno krštenje u maĊarskoj boljševiĉkoj revoluciji, okusio gorĉinuprvog poraza i prvi put strpan u zatvor.

Kada se avantura maĊarskih boljševika neslavno završila mladi crnogorski buntovnik je pušten sa robije izaputio se u Danilovgrad, gde je postavljen za nastavnika praktiĉne nastave u tamošnjoj zanatskoj školi. Ubrzo se ispostavilo da je to za njega bilo isuviše mirno zanimanje, a mali Danilovgrad preuzak poligon za

njegov nemirni duh. Predao se pustolovnoj komunistiĉkoj ideji i sa devet razliĉitih imena krstarioJugoslavijom, Austrijom, MaĊarskom i Ĉeškom i postao ĉlan komunistiĉkih partija svih ovih zemalja.Jedna mu je bila ko nijedna.

U Budimpešti se još dok je uĉio za stolara upoznao sa sestrama Anom i Micom Hofbauer. - Gledao sam se sa njima - reći će nekoliko godina kasnije - i u Beĉu kod njih mnogo puta bivao, a saMicom i najintimnije drugarske veze godinama imao.

Na pitanje jednog beogradskog sudije, koji ga je saslušavao: **Šta podrazumeva pod najintimnijimdrugarskim vezama?** odgovorio je:

- Ako mi garantujete da ćete me uskoro pustiti iz zatvora i dati mi pasoš za inostranstvo reći ću vam, a akomi to ne garantujete ne mogu davati izjave na uštrb neudatih ţenskih, pa makar one bile moje drugarice. Skitajući centralnom Evropom privukao je paţnju Kominterne, pa je tridesetih godina prošlog veka, posleškolovanja u Moskvi, pre Tita ušao u najuţe rukovodstvo KPJ. U tom ĉasu vodio je komunistiĉkuorganizaciju Srbije i Vojvodine.

SENKA OD ĈOVEKA

KAD je uhapšen na Vidovdan 1932. policija je kod Miletića našla i sredstva za pisanje i dešifrovanjenevidljivih pisama. Taj dogaĊaj, zbog koga će najbolje godine svog ţivota provesti na robiji, desio se u

maĊarskoj varoši Horgoš, u kući ĐorĊa Baluge, tamošnjeg trgovca paprikama, koga je Miletić ţeleo da



angaţuje za odrţavanje veza sa pojedinim krajevima Srbije, Vojvodine Hrvatske i Bosne kojima se ovajtrgovac slobodno kretao.

Dva dana kasnije maĊarska policija ga je predala jugoslovenskoj. Po njega je u Suboticu da ga sprovede doBeograda došao liĉno ĐorĊe Kosmajac, najpoznatiji detektiv antikomunistiĉke brigade Uprave gradaBeograda.

U Beogradu su mu kao najopasnijem protivniku reţima i ruke i noge okovali u lance i bezoĉno ga muĉili 50dana i noći. Kada ga je decembra 1932. posetio u zatvoru, njegov brat od strica Spasoje Miletić je vlastima u Vuĉitrnu,gde su se Miletići preselili iz Crne Gore, izjavio da u beogradskoj kaznioni **nije video ni brata ni roĊaka,

već samo senku od svega toga**. - Ko ga voli - rekao je - bolje da ga ovakvog kakav je sada nikad ne pogleda.

Kada mu je policijski detektiv saopštio da ima minut za razgovor sa bratom od strica Petko je, premasvedoĉenju Spasoja Miletića, primetio: - Jesu li te to gazde nauĉile da dozvoliš samo minut za razgovor?

- Ne, iz Moskve su tako naredili - uzvrati detektiv.

- Kuda ćeš ti, nesretniĉe, kada radnici i seljaci najure gazde, pohapse ih i sve ode do Ċavola - drĉno je pitao

ĉovek okovan u lance. Brat Boţo Miletić je po povratku iz Beograda pisarima u Vuĉitrnu ispriĉao još dramatiĉniju priĉu. - Ja sam imao susret sa jednim ĉovekom koga mi je policija predstavila mojim bratom, a ja još nisamsiguran da je to bio on.

- Videli smo se - nastavljao je Boţo Miletić - samo minut, minut i po - dva. Ostavljao je utisak teškog bolesnika koji se bori sa poslednjim momentima ţivota.

- Ni on mene - dodao je Petkov roĊeni brat - nije poznao. Kad su mu ţandari rekli da sam ja njegov brat on se osvrnuo prema meni i nekim tajanstvenim pogledom i tonom rekao:

- Pa ja sam ga davno gledao.

PODRŠKA AJNŠTAJNA

GLAS o muĉenjima Petka Miletića raširio se celim svetom. Apel za njegovo puštanje na slobodu jugoslovenskim vlastima uputili su ĉak i DŢavaharlal Nehru i Albert Ajnštajn, a sudeći po jednom pismukoje je iz zatvora poslao Ani Hofbauer Miletiću uopšte nije bilo do slobode. - Mnogo sam se bojao kada sam bio bolestan, zimus, da ću lipsati i da neću doĉekati proces, a sada je tabojazan otpala - piše on 10. aprila 1933. svojoj **miloj Ani**, poruĉujući joj da će predstojeće suĊenje zanjega predstavljati **novo veselje**.

A upravo će mu jednogodišnje muĉenje u istrazi i predstojeće suĊenje doći glave. I to ne zbog torture krozkoju je prošao i koja ga je ĉekala posle suĊenja već zbog iznenadnih optuţbi koje će na njegov raĉun

krajem 1937. izneti Tito. Kad u njemu, posle streljanja Milana Gorkića, prepozna najopasnijeg konkurentaza novog šefa KPJ, Tito će protiv Petka Miletića pokrenuti jednu od najvećih hajki u istoriji jugoslovenskihkomunista, optuţiće ga za kolaboraciju sa istim onim reţimom koji je Miletića za vreme istrage pretvorio uţivi leš, a na procesu ga osudio na trajni gubitak graĊanskih prava i sedam godina robije, koju će izdrţati doposlednjeg dana.

Uz podršku i pomoć Ive Lole Ribara, Milovana Đilasa, Moše Pijade, Rodoljuba Ĉolakovića i Miletićevogadvokata Bore Prodanovića Tito će isfabrikovati i nekoliko kompromitujućih dokumenata o svomsuparniku, ĉija verodostojnost nikad neće biti dokazana. Da bi mu slomio vrat aktiviraće sve svoje veze uKominterni i NKVD. Odsudna bitka, koja će bitno uticati na istoriju Jugoslavije u narednih pedesetak godina odigraće se u Moskvi u jesen i zimu 1939/1940.

ZLOĈIN

SVOJ odnos prema Miletiću Tito je iz osnove promenio samo za mesec dana.

Oktobra 1937. on fiziĉki napad svog starog partijskog druga Andrije Hebranga na Petka Miletića u zatvoru

u Sremskoj Mitrovici doţivljava kao **alarmantnu vijest**. - Zar je to moguće - piše on Hebrangu, nazivajući ovaj njegov ĉin **antipartijskim ispadom**, a PetkaMiletića **našim dobrim drugom**.- Trgni se dok nije kasno - opominje Tito Hebranga, ljuteći se na njega zbog ovog postupka i nazivajući gazbog toga **nekadašnjim drugom i prijateljem**. Mesec dana kasnije, kada je ubistvom Milana Gorkića u Moskvi funkcija generalnog sekretara CK KPJostala upraţnjena, Miletić je naprasno postao **bezoĉni laţov i varalica**, koji **ne preza ni od zloĉina uzadovoljavanju svoje bolesne ambicije**. A ta ambicija je bolesna zato što je Miletić pomislio isto što iTito, da bi i on mogao postati novi šef KPJ, pa je pokušaj da se ta ambicija ostvari nazvan zloĉinom.



Protivnik crn kao đavo 10. februar 2003.

Preko svojih veza u NKVD-u Tito je i pre dolaska Petka Miletića u Moskvu o svom

najvećem konkurentu širio glasine kao o ĉoveku ĉije su **sve sposobnosti negativne i sveu sluţbi negativnih ciljeva**.

KAD su u leto 1939. sa razliĉitih strana sveta krenuli u Moskvu da ukrste koplja i jednom zauvek reše koće od njih dvojice postati novi komunistiĉki voĊa Jugoslavije ni Tito ni Petko Miletić ni sanjali nisu šta ihtamo sve ĉeka. Tito se za ovaj put spremao znatno duţe od svog velikog suparnika, ali ĉinilo se da time nikakvu prednostnije stekao. On je još u leto 1938, da bi pojaĉao svoju kandidaturu, u Staljinovu prestonicu iz Pariza poslao

jednog svog specijalnog izaslanika. Bio je to njegov prijatelj i zemljak, sovjetski obaveštajac Josip Kopiniĉ,koji je Titu otuda slao vrlo nepovoljne vesti. Javljao mu je da je upravo Petko Miletić, koga je Tito većodavno smenio s vrha najveće komunistiĉke organizacije u celoj Jugoslaviji, u zatvoru u SremskojMitrovici, a potom **za sva vremena** i izbacio iz KPJ, jedan od glavnih favorita Kominterne za šefaKPJ.

DEBATA PESNICAMA

ZA razliku od Tita, Miletić se za odlazak na ovaj daleki put nije pripremao ni mesec dana. Po izlasku s

robije u Sremskoj Mitrovici policija ga je proterala u Vuĉitrn, gde mu je ţivela majka. Odatle se u Moskvuzaputio 25. jula 1939. Išao je preko Istanbula, a njegov put finansirali su rudari **Trepĉe** (2.000 dinara),advokat Dušan Kusovac (3.000), ĐorĊe Jovanović iz Beograda (2.000) i brat Boţo (1.000 dinara). Kusovaci rudari **Trepĉe** su verovali da tako pomaţu njegovom leĉenju, a jedino su ĐorĊe Jovanović i brat Boţoznali da novac daju za Miletićev odlazak na odsudni dvoboj sa Titom. Prikupljen novac Petko Miletić nije nosio sa sobom, već mu ih je, kad je stigao do Istanbula, brat Boţo slaona ime nekog Akibega, a kod izvesnog Mamutbega, tamošnjeg trgovca koţe, menjao ih je u turske lire.

Ţureći da što pre stigne do **prve zemlje socijalizma** Miletić je kipteo od besa. Nepravde i poniţenjakoja mu je Tito preko svojih pulena priredio u Sremskoj Mitrovici u srce su ga pogodile. U desetodnevnoj

raspravi komunistiĉki zatoĉenici su listom stali na njegovu stranu, a u pauzama ove iscrpljujuće debate pored reĉi radile su i pesnice i noţevi. Malobrojne Titove pristalice, predvoĊene hrvatskim nacional-komunistom Andrijom Hebrangom, pokušale su u jednom trenutku da izvedu ĉak i oruţani napad naMiletića, a Tito će liĉno zapretiti da će jednom njegovom pristalici **malo nategnuti rebra**. Za najpoznatijeg jugoslovenskog komunistu na kraju se ipak izjasnilo 85, a Tito i njegov izabranik MošaPijade jedva su skupili desetak glasova. Tito se, meĊutim, nije povukao, već je veštim manipulacijamaizrazito manjinske glasove preko noći pretvorio u većinske, a Pijade mu se oduţivao time što je o Miletićuna sva usta poĉeo govoriti i pisati sve najcrnje.

BROZ NE PRAŠTA

TE teške diskvalifikacije stigle su do Moskve pre Titovog ljutog konkurenta, koji se sovjetske metropole

dokopao 25. septembra 1939, tri nedelje posle Tita.

Tako se o doskora najslavnijem jugoslovenskom komunisti u moskovskim obaveštajnim kanalima, prekokojih su ovi glasovi najviše šireni, poĉelo govoriti kao o **frazeru i neznalici**, **veštom intrigantu ifrakcijskom maheru**, o **licemeru i laţovu od glave do pete**. A jedini Miletićev greh, zbog koga ga je Tito i uzeo na zub, bio je taj što je najpoznatiji jugoslovenski

komunista **podigao glavu** baš onda kada je to i on uĉinio. Kada je komunistiĉki presto Jugoslavije, posle streljanja dotadašnjeg lidera KPJ Milana Gorkića, ostao stvarno upraţnjen.

Tito svom konkurentu nije praštao ni to što je govorio ono što je i on dobro znao, da je Kominterna ĉim jelikvidiran Gorkić raspustila i Centralni komitet KPJ i obustavila finansijsku pomoć ovoj partiji. Miletić je otome govorio da bi spreĉio Titovo mešetarenje, a Tito je to krio i od svojih najbliţih saradnika baš zato da

bi svojim manipulacijama dao bilo kakvu uverljivost.

Zbog toga je Miletić sve dok nije **digao glavu** bio **jedan naš dobar drug**, a ĉim je progovorio postao je **štetoĉina naroĉitog tipa i kalibra**. Pa **hohštapler i provokator visokog ranga**, **krajnje

opasan i neizleĉiv tip, spreman na svaki zloĉin**. NJegovo odvaţno drţanje pred jugoslovenskom policijom, godinama slavljeno kao herojsko ne samo u Jugoslaviji već i širom Evrope i sveta, za tili ĉas je proglašeno kukaviĉkim i izdajniĉkim. - Nisam odao nijednu partijsku tajnu, niti sam potpisao ma kakvu izjavu i ma kakav dokument u policiji -

branio se Miletić. - Policija je, precizirao je on, falsifikovala moje izjave i unosila u zapisnik ono što janisam govorio da bi iznudila priznanja drugih.



Ovu Miletićevu tvrdnju verifikovala su i dvojica veštaka grafologa, ali na to niko nije obraćao paţnju.

MOSKOVSKI DVOBOJ

- UOSTALOM posle mog hapšenja policija nije uhapsila nikoga od onih s kojima sam radio - bila je

kljuĉna reĉenica njegove odbrane, koja se, takoĊe, mogla lako proveriti, ali u atmosferi koju su Tito iKopiniĉ stvorili u Moskvi za to kao da niko više nije mario. Umesto provere onoga što je Miletić govorio u Kominterni su se ubrzo kao najvaţniji argumenti protivnjega obreli i krivotvoreni zapisnici jugoslovenske policije. Neki od tih dokumenata, koje su iz Beograda

liferovali Moša Pijade, Ivo Lola Ribar, Milovan Đilas i Miletićev advokat Bora Prodanović, doterivani su

izgleda i u samoj Moskvi. Tako se ispostavilo da se Miletić jednom svom drugu 23. novembra 1937. pismeno ţalio što mu se ne javlja već streljani generalni sekretar KPJ Milan Gorkić, što je u atmosferi koja je tada u SSSR-u vladala prema onima koji su likvidirani kao **neprijatelji naroda** i **izdajnici partije**

predstavljalo smrtni greh.

U tom pismu, pisanom latinicom, na srpskohrvatskom jeziku, Miletić se, u stvari, raspitivao za nekogMilana, a u Moskvi je neko dve godine kasnije iza ovog imena na ruskom jeziku ćirilicom, dopisao prezimeGorkić. Braneći se od Titovih sve teţih opuţbi, Miletić se jednog dana setio da je novinar **Politike** Vuk Dragović vodio stenografske beleške na njegovom procesu, pa je predloţio da se izvrši ekspertiza togdokumenta i otklone svi nesporazumi oko njegovog drţanja u istrazi i na samom suĊenju. Ni to nije

pomoglo, pa se obruĉ oko nekad **najvećeg kapitala naše partije** poĉeo sve više stezati. Intrige oĉoveku, o kome se koliko do juĉe govorilo sve najbolje, bivale su iz dana u dan sve prizemnije. Tako je onaj koji nije bio ni bolji ni gori nego što je dotad bio najednom postao ĉudovište.

- Sve njegove sposobnosti negativne su i sve su u sluţbi samo negativnih ciljeva - ustanovljeno je u finišuovog moskovskog dvoboja.

ZAPISNIK

PREDOĈAVAJUĆI moskovskim sekundantima prepis policijskog zapisnika sa Miletićevog saslušanja uUpravi grada Beograda, Tito i njegovi beogradski pajtaši nisu ni na koji naĉin objasnili kako su došli doovog poverljivog dokumenta. U ţaru borbe preko toga se prešlo kao da je to potpuno nevaţan detalj, a u

jednom ĉasu, ne znajući za šta ga sve optuţuju, Titovi glasnogovornici će Miletiću zameriti i to što je naglavnoj sudskoj raspravi **istupao naroĉito smelo**. - To je ĉinio da bi što duţe bio osuĊen - glasila je ova neobiĉna optuţba koju je na raĉun Titovog sveusamljenijeg rivala izrekao Moša Pijade.

Na kraju te tirade, Pijade je našao za potrebno da primeti kako njegovo iskustvo u borbi sa Petkom

Miletićem **po svom znaĉaju prelazi nacionalne okvire**.

Dvoboj u Moskvi 11. februar 2003.

U sukobu sa svojim najvećim suparnikom, Petko Miletić nije imao nikakve ozbiljnešanse, jer su na Titovoj strani bila najmanje petorica funkcionera sovjetskih tajnihsluţbi...

DUEL izmeĊu Tita i Petka Miletića, koji je u mnogo ĉemu odredio sudbinu Jugoslavije u drugoj polovinitek minulog veka, ponajviše su, po svemu sudeći, odluĉili njihovi moskovski asistenti. A Tito je, sportskimreĉnikom reĉeno, imao mnogo duţu klupu od Miletićeve.

Odvaţni Crnogorac, koji se Srbinom smatrao, imao je prednost u politiĉkom aparatu Kominterne, a njegovljuti rival neuporedivo se bolje kotirao u tajnim sluţbama Staljinovog reţima. A kad je sukob izveden na tajteren Miletićeve šanse postale su stvar suve teorije.

AGENTI KOLO VODE

NA Miletićevoj strani bila su dvojica-trojica kadrovika Kominterne, a Titova lista bila je dugaĉka kaogladna godina. Na njoj su bili njegovi bliski saradnici, sovjetski obaveštajci Josip Kopiniĉ, Boţidar Maslarić i Mita Despotović, pa predsednik Kontrolne komisije Kominterne Nemac Vilhelm Florin, paizaslanik jedne sovjetske tajne sluţbe u Kominterni ĉije je kodirano ime bilo Andrejev, i na kraju rezident

NKVD u Kominterni Bugarin Ivan Karaivanov, koji je još 1935. u Titov kadrovski dosije u Moskvi upisao:**Zasluţuje puno (naše) poverenje**.Istina, najkrupnija sovjetska obaveštajna figura iz naših krajeva Hercegovac Mustafa Golubić, koji se



osećao i izjašnjavao kao Srbin, nije ni za ţivu glavu hteo s Titom **tikve da sadi**, ali od njega ni Miletićnije imao vajde. Sva je prilika da Golubić tada, u jesen 1939, kada je Hitlerovim i Staljinovim upadom u

Poljsku već poĉeo Drugi svetski rat, nije ni bio u Moskvi.Dvadesetak meseci kasnije, poĉetkom leta 1941, po neĉijem nagovoru Nemci su ga uhapsili u Beogradu i

posle zverskog muĉenja likvidirali u najstroţem centru grada. Sve okolnosti njegovog tragiĉnog kraja ni dodanas nisu potpuno razjašnjene, a sliĉno je i sa ţivotnim sudbinama dvoje njegovih saradnika, beogradskognovinara Miloša Brašića, koji je 1948. odveden na Goli otok, i Slavonca Ivana Srebrnjaka Antonova, koga je neko 1942. prijavio ustašama u Zagrebu, koji su ga ubrzo streljali. Neposredno posle njegovog ubistva,21. maja 1942. Tito je u Moskvu javio da je njegov bliski saradnik Ivan Stevo Krajaĉić **rešio da sa ţenomAntonova postupi kao sa neprijateljem**.Ta ţena, Franciška Srebrenjak -Klinc, uspela je tada da utekne Krajaĉiću, ali je uhapšena 1948. i podnerazjašnjenim okolnostima ubijena ili je izvršila samoubistvo u zatvoru.

ŠOK IZ KOMINTERNE

PREMA tek otkrivenim dokumentima Kominterne dva najveća Titova oslonca u finišu njegove odsudne bitke sa Miletićem bili su Josip Kopiniĉ i Ivan Karaivanov. Prvi je liferovao kompromitujuće materijale oTitovom suparniku, drugi ih je na sav glas širio mutnim kanalima sovjetskih tajnih sluţbi.Kopiniĉ je pripremio ĉak i ĉitav elaborat protiv Miletića, koji je bio tako formulisan da ga definitivno oboris nogu. Miletić je uzvratio sa kontraargumentima ispisanim na celih 60 strana, a vrhunac drame nastao jekad je šef Kadrovskog odeljenja Kominterne za evropske zemlje Bugarin Georgi Damjanov Belov

formulisao zvaniĉni predlog za novog lidera KPJ. Glasio je na Miletićevo, a ne na Titovo ime.U to vreme Miletić je imao stalu propusnicu za ulazak u sedište Kominterne - Tito privremenu, stanovao je

u centrlanoj zgradi **Luksa** - Tito u depadansu, hranio se u posebnom restoranu - Tito u menzi u koju jesvraćalo srednje i niţe osoblje Kominterne.Kljuĉnu ulogu u toj najdramatiĉnioj fazi borbe odigrao je Ivan Karaivanov, za koga će i Tito pred krajţivota reći da je **bio iz NKVD**, a **osim toga što je bio NKVD radio je u aparatu Kominterne**. OvajBugarin, koji je nosio agenturno ime Špiner, podigao je na noge sve svoje veze u tajnim sovjetskimsluţbama. Tita je dizao u nebesa, Miletića prikazivao kao najcrnjeg Ċavola. Ono što su iz Beograda javljali

Moša Pijade i advokat Bora Prodanović poĉelo je da ostavlja utisak i na neke ljude u Moskvi. A izBeograda su, uz fabrikovanje dokumenata sumnjive verodostojnosti, uporno ponavljali da takvo ĉudovištekakav je Miletić majka još nije rodila. - Drzak hohštapler, bezoĉan laţov i varalica, voĊa bande zloĉinaca, agent fašizma... On je podrţavaoGorkića i druge Jugoslovene koje je Staljin streljao a Tito je više od svih doprineo da se te štetoĉine i tipovina vreme otkriju i da dobiju ono što su zasluţili. - S Petkom ćemo stići u pakao, s Titom u raj, s njim ćemoi Jugoslaviju pretvoriti u zemlju obećanu...

RUSI PRESUĐUJU

PRELOMNI trenutak je nastupio kad je u to, pod uticajem Kopiniĉa, poverovao i ruski taster u Kominternikoji je nosio ime Andrejev. Jednog dana on je Kopiniĉu u poverenju rekao:- Recite Valteru - koje je bilo Titovo ilegalno moskovsko ime - da se nema ĉega bojati! To je Titu bilo dovoljno, pa je krajem novembra 1939, pred polazak u Jugoslaviju, na jednom sastanku u

Kominterni izjavio:

- Predstoji nam mnogo da radimo da bi Petkovu izdaju u zemlji mogli da objasnimo.

Tito je dobro znao zašto je ovo rekao: ogromna većina partijskih organizacija u zemlji, uprkos svimspletkama i intrigama, bila je na Miletićvoj strani, a ni u Moskvi sve još nije bilo završeno.Koliko su Miletićeve pozicije u Jugoslaviji bile jaĉe od njegovih najbolje moţda pokazuje podatak da seTito ni više od stotinu dana od polaska iz Staljinovog SSSR nije usudio da kroĉi na jugoslovenskuteritoriju. Ĉekao je u Istanbulu, najpre u sobi 44 hotela **Park** a potom u sobi 31 tamošnjeg hotela**Kontinental**, da mu njegova desna ruka Josip Koĉiniĉ i usmeno i pismeno potvrdi da su agenti NKVD

u Moskvi uhapsili Petka Miletića. Tek kad se to desilo pošao je u Jugoslaviju, za svaki sluĉaj s Kopiniĉemkoji mu je drţao strah. I u bivšoj i u sadašnjoj Jugoslaviji i danas je na snazi zvaniĉno tumaĉenje koje kaţeda je **najveći sin naših naroda i narodnosti** od **prve zemlje socijalizma** do Zagreba putovao više odstotinu dana **zbog teškoća s regulisanjem viza i pribavljanjem pasoša**, a ne zato što je ĉekao vest da jezajedno sa sovjetskim tajnim sluţbama slomio vrat Petku Miletiću.Kad se dokopao vrha KPJ Tito je Ivana Karaivanova proglasio jugoslovenskim drţavljaninom, dao mu

luksuznu vilu i izabrao ga za doţivotnog ĉlana svog Centralnog komiteta i poslanika Savezne skupštine.A Petka Miletića za Titovog ţivota niko nije smeo ni spomenuti.

SMRT

SMRT najljućeg Titovog konkurenta za komunistiĉki presto Jugoslavije kod nas ni do danas nije

razjašnjena.



Josip Kopiniĉ je godinama tvrdio da su Petka Miletića u Moskvi **streljali po kratkom postupku**, a nekidrugi jugoslovenski obaveštajci su pronosili glasove da je ţiveo do polovine šezdesetih, ĉak i do sredinesedamdesetih godina prošlog veka.**Novosti** su upravo otkrile dokument Glavnog vojnog tuţilaštva u Moskvi u kojem stoji da je Miletićuhapšen 5. januara 1940. da je 21. septembra te godine osuĊen na osam godina boravka u logoru, a da je**umro 27. janaura 1943. za vreme izdrţavanja kazne**.

SKANDAL

DVADESET godina posle Miletićeve smrti u SSSR je pokrenut postupak za reviziju njegovog moskovskog

procesa i za Miletićevu rehabilitaciju. Tim povodom od Saveznog javnog tuţilaštva u Beogradu su traţenioriginalni dokazi o njegovoj eventualnoj krivici. Savezni javni tuţilac dr France Hoĉevar je odgovorio dase **dokazi da je Miletić saraĊivao sa policijom ne mogu pronaći, jer je arhiva bivšeg Drţavnog suda zazaštitu drţave uništena za vreme rata**.- Smatramo da postupak za rehabilitaciju Petka Miletića ne dolazi u obzir - bila je završna reĉenicaHoĉevarovog odgovora ispisanog na pet i po stranica.Zbog toga je Miletić u Moskvi rehabilitovan tek 27. oktobra 1988.

Dvoboj u Moskvi 11. februar 2003.

U sukobu sa svojim najvećim suparnikom, Petko Miletić nije imao nikakve ozbiljne

šanse, jer su na Titovoj strani bila najmanje petorica funkcionera sovjetskih tajnihsluţbi...

DUEL izmeĊu Tita i Petka Miletića, koji je u mnogo ĉemu odredio sudbinu Jugoslavije u drugoj polovinitek minulog veka, ponajviše su, po svemu sudeći, odluĉili njihovi moskovski asistenti. A Tito je, sportskimreĉnikom reĉeno, imao mnogo duţu klupu od Miletićeve.Odvaţni Crnogorac, koji se Srbinom smatrao, imao je prednost u politiĉkom aparatu Kominterne, a njegov

ljuti rival neuporedivo se bolje kotirao u tajnim sluţbama Staljinovog reţima. A kad je sukob izveden na tajteren Miletićeve šanse postale su stvar suve teorije.

AGENTI KOLO VODE

NA Miletićevoj strani bila su dvojica-trojica kadrovika Kominterne, a Titova lista bila je dugaĉka kaogladna godina. Na njoj su bili njegovi bliski saradnici, sovjetski obaveštajci Josip Kopiniĉ, Boţidar Maslarić i Mita Despotović, pa predsednik Kontrolne komisije Kominterne Nemac Vilhelm Florin, paizaslanik jedne sovjetske tajne sluţbe u Kominterni ĉije je kodirano ime bilo Andrejev, i na kraju rezident

NKVD u Kominterni Bugarin Ivan Karaivanov, koji je još 1935. u Titov kadrovski dosije u Moskvi upisao:**Zasluţuje puno (naše) poverenje**.Istina, najkrupnija sovjetska obaveštajna figura iz naših krajeva Hercegovac Mustafa Golubić, koji seosećao i izjašnjavao kao Srbin, nije ni za ţivu glavu hteo s Titom **tikve da sadi**, ali od njega ni Miletićnije imao vajde. Sva je prilika da Golubić tada, u jesen 1939, kada je Hitlerovim i Staljinovim upadom u

Poljsku već poĉeo Drugi svetski rat, nije ni bio u Moskvi.Dvadesetak meseci kasnije, poĉetkom leta 1941, po neĉijem nagovoru Nemci su ga uhapsili u Beogradu i

posle zverskog muĉenja likvidirali u najstroţem centru grada. Sve okolnosti njegovog tragiĉnog kraja ni dodanas nisu potpuno razjašnjene, a sliĉno je i sa ţivotnim sudbinama dvoje njegovih saradnika, beogradskognovinara Miloša Brašića, koji je 1948. odveden na Goli otok, i Slavonca Ivana Srebrnjaka Antonova, koga

je neko 1942. prijavio ustašama u Zagrebu, koji su ga ubrzo streljali. Neposredno posle njegovog ubistva,

21. maja 1942. Tito je u Moskvu javio da je njegov bliski saradnik Ivan Stevo Krajaĉić **rešio da sa ţenomAntonova postupi kao sa neprijateljem**.

Ta ţena, Franciška Srebrenjak -Klinc, uspela je tada da utekne Krajaĉiću, ali je uhapšena 1948. i podnerazjašnjenim okolnostima ubijena ili je izvršila samoubistvo u zatvoru.

ŠOK IZ KOMINTERNE

PREMA tek otkrivenim dokumentima Kominterne dva najveća Titova oslonca u finišu njegove odsudne bitke sa Miletićem bili su Josip Kopiniĉ i Ivan Karaivanov. Prvi je liferovao kompromitujuće materijale oTitovom suparniku, drugi ih je na sav glas širio mutnim kanalima sovjetskih tajnih sluţbi.Kopiniĉ je pripremio ĉak i ĉitav elaborat protiv Miletića, koji je bio tako formulisan da ga definitivno oboris nogu. Miletić je uzvratio sa kontraargumentima ispisanim na celih 60 strana, a vrhunac drame nastao jekad je šef Kadrovskog odeljenja Kominterne za evropske zemlje Bugarin Georgi Damjanov Belov



formulisao zvaniĉni predlog za novog lidera KPJ. Glasio je na Miletićevo, a ne na Titovo ime.U to vreme Miletić je imao stalu propusnicu za ulazak u sedište Kominterne - Tito privremenu, stanovao je

u centrlanoj zgradi **Luksa** - Tito u depadansu, hranio se u posebnom restoranu - Tito u menzi u koju je

svraćalo srednje i niţe osoblje Kominterne.Kljuĉnu ulogu u toj najdramatiĉnioj fazi borbe odigrao je Ivan Karaivanov, za koga će i Tito pred krajţivota reći da je **bio iz NKVD**, a **osim toga što je bio NKVD radio je u aparatu Kominterne**. OvajBugarin, koji je nosio agenturno ime Špiner, podigao je na noge sve svoje veze u tajnim sovjetskimsluţbama. Tita je dizao u nebesa, Miletića prikazivao kao najcrnjeg Ċavola. Ono što su iz Beograda javljali

Moša Pijade i advokat Bora Prodanović poĉelo je da ostavlja utisak i na neke ljude u Moskvi. A iz

Beograda su, uz fabrikovanje dokumenata sumnjive verodostojnosti, uporno ponavljali da takvo ĉudovištekakav je Miletić majka još ni je rodila.

- Drzak hohštapler, bezoĉan laţov i varalica, voĊa bande zloĉinaca, agent fašizma... On je podrţavaoGorkića i druge Jugoslovene koje je Staljin streljao a Tito je više od svih doprineo da se te štetoĉine i tipovina vreme otkriju i da dobiju ono što su zasluţili. - S Petkom ćemo stići u pakao, s Titom u raj, s njim ćemoi Jugoslaviju pretvoriti u zemlju obećanu...

RUSI PRESUĐUJU

PRELOMNI trenutak je nastupio kad je u to, pod uticajem Kopiniĉa, poverovao i ruski taster u Kominternikoji je nosio ime Andrejev. Jednog dana on je Kopiniĉu u poverenju rekao:- Recite Valteru - koje je bilo Titovo ilegalno moskovsko ime - da se nema ĉega bojati! To je Titu bilo dovoljno, pa je krajem novembra 1939, pred polazak u Jugoslaviju, na jednom sastanku u

Kominterni izjavio:

- Predstoji nam mnogo da radimo da bi Petkovu izdaju u zemlji mogli da objasnimo.Tito je dobro znao zašto je ovo rekao: ogromna većina partijskih organizacija u zemlji, uprkos svimspletkama i intrigama, bila je na Miletićvoj strani, a ni u Moskvi sve još nije bilo završeno.Koliko su Miletićeve pozicije u Jugoslaviji bile jaĉe od njegovih najbolje moţda pokazuje podatak da seTito ni više od stotinu dana od polaska iz Staljinovog SSSR nije usudio da kroĉi na jugoslovenskuteritoriju. Ĉekao je u Istanbulu, najpre u sobi 44 hotela **Park** a potom u sobi 31 tamošnjeg hotela**Kontinental**, da mu njegova desna ruka Josip Koĉiniĉ i usmeno i pismeno potvrdi da su agenti NKVDu Moskvi uhapsili Petka Miletića. Tek kad se to desilo pošao je u Jugoslaviju, za svaki sluĉaj s Kopiniĉemkoji mu je drţao strah. I u bivšoj i u sadašnjoj Jugoslaviji i danas je na snazi zvaniĉno tumaĉenje koje kaţeda je **najveći sin naših naroda i narodnosti** od **prve zemlje socijalizma** do Zagreba putovao više odstotinu dana **zbog teškoća s regulisanjem viza i pribavljanjem pasoša**, a ne zato što je ĉekao vest da jezajedno sa sovjetskim tajnim sluţbama slomio vrat Petku Miletiću.Kad se dokopao vrha KPJ Tito je Ivana Karaivanova proglasio jugoslovenskim drţavl janinom, dao mu

luksuznu vilu i izabrao ga za doţivotnog ĉlana svog Centralnog komiteta i poslanika Savezne skupštine.A Petka Miletića za Titovog ţivota niko nije smeo ni spomenuti.

SMRT

SMRT najljućeg Titovog konkurenta za komunistiĉki presto Jugoslavi je kod nas ni do danas nije

razjašnjena.Josip Kopiniĉ je godinama tvrdio da su Petka Miletića u Moskvi **streljali po kratkom postupku**, a nekidrugi jugoslovenski obaveštajci su pronosili glasove da je ţiveo do polovine šezdesetih, ĉak i do sredinesedamdesetih godina prošlog veka.**Novosti** su upravo otkrile dokument Glavnog vojnog tuţilaštva u Moskvi u kojem stoji da je Miletićuhapšen 5. januara 1940. da je 21. septembra te godine osuĊen na osam godina boravka u logoru, a da je**umro 27. janaura 1943. za vreme izdrţavanja kazne**.

SKANDAL

DVADESET godina posle Miletićeve smrti u SSSR je pokrenut postupak za reviziju njegovog moskovskog procesa i za Miletićevu rehabilitaciju. Tim povodom od Saveznog javnog tuţilaštva u Beogradu su traţenioriginalni dokazi o njegovoj eventualnoj krivici. Savezni javni tuţilac dr France Hoĉevar je odgovorio dase **dokazi da je Miletić saraĊivao sa policijom ne mogu pronaći, jer je arhiva bivšeg Drţavnog suda zazaštitu drţave uništena za vreme rata**.- Smatramo da postupak za rehabilitaciju Petka Miletića ne dolazi u obzir - bila je završna reĉenicaHoĉevarovog odgovora ispisanog na pet i po stranica.Zbog toga je Miletić u Moskvi rehabilitovan tek 27. oktobra 1988.

Bežanje od istine 12. februar 2003.



Ni bivša ni (do)sadašnja Jugoslavija nisu pokazale posebnu ţelju da saznaju kako su tu uSSSR nestajale stotine Jugoslovena baš onda kada se Tito borio da stane na ĉelo KPJ.

ZA Titovog ţivota ni rukovodstvo njegove partije ni jugoslovenski drţavni organi, ĉak ni Arhiv njegovog

Centralnog komiteta, nisu ozbiljno ni pokušavali da iz nadleţnih moskovskih institucija preuzmudokumentaciju o većini Jugoslovena koji su dok se on penjao na vrh KPJ nevino hapšeni i po kratkompostupku streljani u Staljinovom SSSR.

Ta praksa je, na opšte iznenaĊenje, nastavljena i posle Titove smrti i iz neobjašnjivih razloga traje praktiĉno

sve do današnjih dana. A istina uopšte nije nedostiţna. Tako su **Novosti** i prilikom poslednjeg nedavnookonĉanog istraţivanja u moskovskom Nauĉno-istraţivaĉkom centru **Memorijal** i u Centralnom arhivuFederalne sluţbe bezbednosti bez ikakvih posebnih napomena otkrile još jedan spisak jugoslovenskihţrtava staljinistiĉkog terora u SSSR.

Ni taj spisak ni ogromnu većinu drugih spiskova do kojih su **Novosti** u moskovskim arhivima došle uprotekli 12-13 godina još nije preuzeo nijedan jugoslovenski arhiv, a na njegovim stranicama ispisane sutragiĉne sudbine više od 20 Jugoslovena i njihovih najbliţih. Najĉešće dece i ţivotnih saputnika.

TRAKA SMRTI

JEDAN od njih je Ivan Vucetić, roĊen 1892. u selu Lipoš u Jugoslaviji, kako piše u njegovom dosijeu. Nacionalno se izjašnjavao kao Hrvat. NKVD ga osumnjiĉio za špijunaţu. Streljan 27. novembra 1937. uHarkovu. U SSSR posmrtno rehabilitovan.

Jelisej Kiseljev je roĊen 1897. u Poţarevcu. Bio je bravar, imao je više politiĉko obrazovanje, ponacionalnosti je bio Srbin. Pre hapšenja, maja 1938. radio je u Poţarevcu, smederevskom **Sartidu** iMakedoniji, a po dolasku u SSSR u Moskvi završio Komunistiĉki univerzitet nacionalnih manjina Zapada i

radio kao stariji instruktor u Samari, pa u Narodnom komesarijatu za saobraćaj, gde je bio instruktor kadrova. Ĉlan KPJ bio od 1919. Trojka NKVD uhapsila ga je u njegovom stanu u Spartakovskoj ulici 16 uMoskvi. Streljan je 29. februara 1940. U Moskvi posmrtno rehabilitovan.

Srbin Aleksandar Marković roĊen je 1894. u rumunskom gradu Kluţu. Imao je srednje obrazovanje. URusiji se obreo u Prvom svetskom ratu kao austrougarski vojnik. Prešao na stranu boljševika, a po povratkuu Jugoslaviju hapšen zbog revolucionarne delatnosti u Rusiji. Iz Jugoslavije prešao u Rumuniju, pa u

Nemaĉku, gde je ţiveo u Hamburgu i Berlinu. Po dolasku Hitlera na vlast emigrirao u SSSR. U Moskviuhapšen 7. februara 1938. kao partijski radnik tekstilne fabrike **Klara Cetkin**. Streljan šest nedeljakasnije, 23. marta 1938. Rehabilitovan šezdesetih godina prošlog veka.

HAPŠENJE GENERALA

ZBOG sliĉnog greha, u Moskvi je 9. oktobra 1937. streljana Regina Budţinska, supruga poznatog

poţarevaĉkog komuniste Vojislava Vujovića. U njenom dosijeu stoji da je evropske nacionalnosti, da jeroĊena 1897. u Poljskoj, da je bila burţoaskog porekla, da je prvi put uhapšena u svom moskovskom stanu1935, da je osuĊena na pet godina robije, ali da joj je godinu dana kasnije kazna povećana na deset godina.Posle njene likvidacije, zbog nekadašnjih veza sa ovom ţenom na prinudni rad je osuĊen njen prvi suprugStanislav Budţinski. Zbog veza sa nekim Jugoslovenom stradala je i Slovakinja Gejza Hmeljar, roĊena 1895. u Trnavi, pozanimanju prevodilac. U trenutku hapšenja, 13. februara 1938, radila je kao bibliograf u Institutu zaštite naradu Narodnog komesarijata za industriju. Uhapšena je u svom moskovskom stanu 23. februara 1938. iosuĊena na deset godina robije bez prava na prepisku, što je bio eufemizam za smrtnu kaznu. Prema jednom dokumentu, streljana je 19. maja 1938, a prema drugom umrla je 2. septembra 1943. u jednom

zatvorskom sanatorijumu.

Sarajlija Ivan Kralj, roĊen 1902, Srbin, po zanimanju tehniĉar, bio je veoma pozna to ime u jugoslovenskom

komunistiĉkom vrhu. Karijeru je poĉeo kao rudar, u KPJ je od njenog osnivanja, 1919. u SSSR, gde je

emigrirao 1924. i tu dogurao do brigadnog generala NKVD. Dobro se poznavao s Titom, kome je krajem1937. kada su se sreli u Beĉu, pomogao da istakne svoju kandidaturu za novog šefa KPJ. Uhapšen je uMoskvi 2. avgusta 1938. gde je 4. marta 1939. i osuĊen. Dve i po godine kasnije, 16. novembra 1941, u 39.godini ţivota, umro je u logoru. Tako piše u jednom uverenju o njegovoj smrti, izdatom aprila 1960. u

Proleterskom rejonu Moskve, a sudeći po jednom dokumentu Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR iznovembra 1959, ţivot Ivana Kralja okonĉan je već 4. marta 1939. Posle njegovog hapšenja, u zatvor su odvedena i njegova ćerka Matilda, sin R udolf i supruga Ana s kojom

nije imao dece.

VUJOVIĆI NA LOMAĈI RUSKU golgotu nije preţiveo ni Stanislav Popović, Srbin iz Topuskog kod Siska. RoĊen je 1892, poobrazovanju je bio elektromonter. Uhapšen je 25. septembra 1937. u sibirskom gradu Tomsku, kao radnik



tamošnjeg Instituta za bakteriologiju. Streljan 9. novembra 1937. Dve nedelje pre streljanja, 26. oktobra1937, kao i mnogi drugi, osuĊen je na deset godina robije, bez prava na prepisku. Posmrtno rehabilitovan1957.

Stjepan Aralov Ištvanek, roĊen 1895. u Kriţevcima kod Zagreba, ĉlan Socijaldemokratske partije Hrvatskei Slavonije, uhapšen je oktobra 1937. kao zamenik upravnika moskovskog pristaništa. Streljan je 7. oktobra1938. a njegova supruga i deca bili su proterani iz Moskve. Rehabilitovan 1959.

Vojislav Vujović je tridesetih godina prošlog veka bio jedan od najpoznatijih Jugoslovena u Moskvi, ali i jedna od prvih ţrtava staljinistiĉkog terora u SSSR. Srbin roĊen 1897. u Poţarevcu, završio studije napariskoj Sorboni, bio je lider svetske omladinske komunistiĉke internacionale, koju je Kominterna osnovala

u Moskvi. Prvi put je uhapšen 1927, drugi put 1935. u svom moskovskom stanu. Posle prvog hapšenja proteran je na tri godine u Arhangelsk, a posle drugog osuĊen je na petogodišnje progonstvo u logor.

Streljan 2. oktobra 1936, godinu dana pre nego što su agenti NKVD likvidirali njegovu suprugu ReginuBudţinsku. Posle Staljinove smrti oboje su rehabilitovani.

NJegov brat Grgur, roĊen 1901, streljan je 20. oktobra 1938, baš u vreme kada je Tito Stal jinovim

perjanicama u Moskvi upirao prst na sve Jugoslovene koji nisu bili bezrezervno odani kremaljskoj

komunistiĉkoj utopiji. Supruga Grgura Vujovića, LJudmila, provela je osam godina u jednom sovjetskomlogoru. Po izlasku iz logora ubrzo je umrla.

Tito je braću Vujović posmrtno izbacio iz KPJ.

TAJNA VEZA

DA Titov izbor za šefa jugoslovenske sekcije Kominterne uopšte nije rešavan u Kominterni potvrdili susvojevremeno ĉak i najviši funkcioneri ove moskovske organizacije, njen kadrovik Georgi Damjanov i

generalni sekretar Georgi Dimitrov.Ta strogo ĉuvana tajna **provaljena** je krajem 1945. na jednoj intimnoj veĉeri u Sofiji, na kojoj se obreoi rezident jugoslovenske obaveštajne sluţbe u glavnom gradu Bugarske. U sitne sate, kad se najuţa politiĉka elita Sofije malo više opustila, Damjanov je jednom svom sagovornikuu poverenju saopštio da je Tito u ime Izvršnog komiteta Kominterne za lidera KPJ postavljen **bezsaglasnosti tog Izvršnog komiteta!**

Na pitanje kako je to bilo moguće, odgovorio je: - Bila je to stvar onih iz NKVD!

Istu verziju Titovog uspona na ĉelo KPJ te iste, 1945, godine ispriĉao je i lider Kominterne GeorgiDimitrov, koji je precizirao:

- Odluka je doneta bez mog prisustva.

O ovom neprijatnom incidentu Titu je iz Sofije odmah stigla specijalna šifrovana depeša, koja je nedavno**Novostima** stavljena na uvid. Šta je Tito tim povodom preduzeo - ne zna se, ali intervencija je u

svakom sluĉaju bila izuzetno efikasna, jer ova veoma diskretna inforamcija nije procurila u javnost ni doraspada njegove KPJ, odnosno njegovog SKJ.

Grešni i posle smrti 13. februar 2003.

Posmrtnu rehabilitaciju većine Jugoslovena pobijenih u SSSR Jugoslavija je posmatralaskrštenih ruku.

MEĐU stotinama nevinih Jugoslovena pobijenih u Staljinovom SSSR, za ĉiju se sudbinu nikad ozbiljno

nisu interesovale ni bivša ni sadašnja Jugoslavija, nalaze se i liĉnosti koje nisu bile nikakvi komunistiĉkiagitatori niti ĉlanovi bilo koje komunistiĉke partije.

Petar Salopek iz Bihaća, roĊen 1898, bio je obiĉni uĉitelj. Radio je kao nastavnik u školi broj 1 u beloruskom gradu Mogiljevu. Imao je sina Rastislava i ćerku Danicu. Uhapšen je u jesen 1937. i od tadamu se gubi svaki trag. U njegovom dosijeu stoji da je streljan u nekom sovjetskom logoru 1938. ili 1939. a

da je pre toga, k ao i mnogi drugi, osuĊen na deset godina robije, bez prava na prepisku, što je bio sinonimza smrtnu kaznu.

HAPŠENJE U STANU

NI Luka Dobanovaĉki Trifunović, Srbin iz Novog Sada, bar u trenutku hapšenja nije bio ĉlan nijednekomunistiĉke organizacije. RoĊen 1894. kao austrougarski podanik, Dobanovaĉki se 1915. obreo naruskom frontu. Po izbijanju graĊanskog rata prešao na stranu boljševika i ostao u **prvoj zemljisocijalizma**. Pre hapšenja radio je kao glavni knjigovoĊa u jednom poljoprivrednom kombinatu. Uhapšen je u jesen 1937. i prema jednoj verziji streljan 7. novembra te godine, a prema drugoj umro je u zatvoru



1942. Za njegovu rehabilitaciju izborila se ćerka, koja kao lekar ţivi u Rusiji. Tragiĉan kraj u SSSR doţiveo je i Srbin Stefan Sekulić, koji se po završetku španskog graĊanskog ratanašao u Moskvi, gde je završio vojnu akademiju i oţenio se sa jednom ruskom lekarkom s kojom je imaosina i ćerku. Uhapšen je 1937. i strpan u neki logor iz koga ţiv nije izašao. Odmah posle njega uhapšena jei njegova supruga, Jevrejka iz porodice Dovner, kojoj se takoĊe gubi svaki trag. Deca su odvedena u deĉjidom gde su pobijena za vreme jednog nemaĉkog desanta u vreme Drugog svetskog rata. Borbu za istinu oovoj nesrećnoj porodici decenijama je vodio sin Sekulićevih porodiĉnih prijatelja Ilija Feljdman. Iste, 1937, u Moskvi je na prepad uhapšena i novinarka Marija Verner, roĊena 1903. u Vukovaru. Imala jefakultetsko obrazovanje i radila u Profinterni, meĊunarodnoj sindikalnoj centrali u Moskvi. Lišena jeslobode u Kominterninoj daĉi u selu Ilinskoe kod Moskve i osuĊena na pet godina robije u logoru. U svom stanu, na prepad, uhapšen je i Riĉard Gorbaš, radnik, roĊen 1901. u hrvatskom mestu Nerezinu.Radio je u automobilskom zavodu ZIS, koji je nosio Staljinovo ime, i bio samo kandidat za ĉlana patije.Agenti NKVD su ga pokupili 6. marta 1938. i odveli ga u najĉuveniji moskovski zatvor Lubjanku. OsuĊen

je na pet godina progonstva u jedan logor kod Arhangelska. Ubrzo će u nekom drugom logoru zaglaviti injegova supruga Aleksandra i sin Aleksandar, koji će 1958. izdejstvovati oĉevu rehabilitaciju.

BEZ TRAGA

U SVOM stanu u okolini Moskve uhapšen je arhitekta iz Sremskih Karlovaca Nikolaj Kotur. Po ovogSrbina, roĊenog 1899, agenti NKVD su stigli jednog martovskog dana 1937. Odveli su ga u jedan

moskovski logor, odakle mu se krajem te godine gubi svaki trag. Za njegovu rehabilitaciju izborila se

njegova ćerka. U dokumentu koji joj je 1957. dostavio Vojni sud Habarovska navedeno je samo da je njenotac na neku nepoznatu k aznu zvaniĉno osuĊen februara 1938.

Jugoslovenski Slovak Martin Šimro, roĊen 1900, elektrotehniĉar po zanimanju, ţiveo je u Kijevu. Radio jeu zavodu za izradu medicinskih aparata, a uhapšen je 13. aprila 1938. na jednoj tramvajskoj staniciukrajinske prestonice. Odveden je u nepoznatom pravcu i streljan 25. septembra 1938. NJegovu posmrtnu

rehabilitaciju izdejstvovala je ćerka Elizabeta. Nepunih pet meseci ranije, decembra 1937, u Kijevu je uhapšen i Slovenac Josif Sore, koji je iz Jugoslavijeu SSSR emigrirao 1929. OsuĊen je na deset godina robije bez prava prepiske, a potom su mu suprugu

proterali iz Kijeva, dvojicu sinova, Josifa i Rudolfa, prebacili u deĉji dom, a ćerka se udala. NJoj su svedocioĉevog hapšenja priĉali da im je Josif Sore u tom kritiĉnom trenutku glasno rekao: **Ja nisam kriv - uskoro

ću se vratiti!**. Oficir iz Prvog svetskog rata Arsenije Radić imao je još neobiĉniju sudbinu. Kao austrougarski podanik 1918. prišao je boljševicima i zajedno sa drugim sunarodnicima u Rusiji formirao Prvi srpski

revolucionarni puk. Vremenom je dogurao do jednog od najviših funkcionera Staljingrada i Rostova naDonu. Uhapšen 17. aprila 1937. i o njemu se više nikad ništa nije saznalo.

Leta te godine, za vreme godišnjeg odmora, u jednom krimskom sanatorijumu uhapšen je Josif Zenek Jakovljević, naĉelnik tenkovske škole u Lenjingradu. NJegova ćerka Irina izborila se 1956. za oĉevurehabilitaciju. U dokumentu koji joj je tim povodom uruĉio Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR navedeno je da je osuĊen novembra 1937, a da je streljan 13. juna 1942.

NESTANAK OBAVEŠTAJCA

I SRBIN Dmitrij Jovašević, koji je radio u zavodu **Kominterna** u Dnjepropetrovsku nije utekaoagentima NKVD. Uhapšen je 12. marta 1938, a streljan je sedam meseci kasnije, 15. oktobra 1938, baš uvreme kada se Tito u Moskvi u saradnji sa Staljinovim obaveštajcima borio za upraţnjeno mesto sekretaraKPJ.

U leto te 1938. u Moskvi je u hotelu **Savoj** uhapšen Slavomir Vukelić. Formalno nije bio ĉlan nijednekomunistiĉke partije, bio je ĉak vernik, pripadao je protestantima. U Parizu je završio Višu elektro-

litografsku školu i sa titulom inţenjera obreo se u Moskvi, gde se oţenio sa Jelenom Iljinĉinom. Do sovjetske metropole došao je verovatno po nagovoru brata Branka, jednog od najistaknutijih sovjetskih

obaveštajaca u Drugom svetskom ratu. Slavomir je pošao njegovim stopama i postao ĉlan grupe Berzina, jedne od najpoznatijih organizacija sovjetske vojne obaveštajne sluţbe. Uhapšen je u leto 1938, a skonĉao je 26. avgusta 1940. u bolnici logora Lefortovo, jednog od najozlogašenijih u okolini Moskve.Rehabilitaciju mu je obezbedila ćerka Maja koja ţivi u Minsku... Ovim lista jugoslovenskih ţrtava staljinistiĉkih progona u SSSR, u kojima je Tito aktivno uĉestvovao, nijeni pribliţno iscrpljena, jer je tamo stradalno na stotine naših nevinih ljudi. Prema Titovom biografuVladimiru Dedijeru bilo ih je blizu 800.

KO JE POTPISIVAO

U ARHIVIMA Kominterne i Federalne sluţbe bezbednosti Rusije **Novostima** je upravo potvrĊeno da je praktiĉno za sve vreme staljinistiĉkog terora u SSSR vaţila posebna procedura za strance. Saglasnost zahapšenja stranih komunista po pravilu su davali generalni sekretar ili predstavnici komunistiĉkih partija



dotiĉnih zemalja, a samom ĉinu hapšenja u najvećem broju sluĉajeva prethodilo je iskljuĉenje iz Partije. To potvrĊuje i jedno pismo u kome Ivan Grţetić, ondašnji predstavnik KPJ u Kominterni, 27. maja 1937.obaveštava Milana Gorkića, da je neki jugoslovenski inţenjer Rihter u Moskvi iskljuĉen iz Partije: **I zanjega si se izvukao**, piše Grţetić. **Potpisao nisi, nego sam to ja posle tvoga odlaska (iz Moskve)uĉinio.**

Iz ondašnje prepiske Grţetića i Gorkića vidi se da su do hapšenja Titovog prethodnika na ĉelu KPJ odvodećih jugoslovenskih komunista bili osumnjiĉeni, iskljuĉeni iz partije ili već uhapšeni Đuro Cvijić iGrgur i Radomir Vujović. Avgusta 1937. KPJ je posle hapšenja Grţetića, a uskoro i Gorkića, ostala bez svog zvaniĉnog predstavnikau Kominterni. Godinu dana kasnije, posle nekoliko pisama u kojima je istakao kandidaturu za novog lideraKPJ, Tito je stigao u Moskvu i ostao u SSSR sve do kraja januara 1939. U tom razdoblju u Moskvi su,

pored ostalih, bili uhapšeni Vladimir Ćopić, Jovan Mališić, Vilim Horvaj, Janko Jovanović, a neposrednopred njegov dolazak u sovjetsku prestonicu slobode su lišeni Kosta Novaković, Sima Marković, Akif Šeremet, Simo Miljuš. Posle njegovog odlaska iz Moskve Tita su u Kominterni zastupali zvaniĉni sovjetski obaveštajac JosipKopiniĉ i obućar iz Velikog Beĉkereka Mita Despotović.

KRAJ

Documents

Tamni Sjaj Titove Krune-feljton Novosti