S T I L I S T I K A

STILISTIKA KAO NAUKA O JEZIKU I O KNJIŽEVNOSTI

Mi smo učili gramatiku. Iz nje smo naučili mnogo stvari o jeziku: da jezikom saopštava-

mo svoje misli (usmeno ili pismeno), da se svaka misao izražena jezikom naziva rečenicom, da je rečenica sastavljena od reči, da sve reči u jeziku delimo na nekoliko vrsta reči (promenljivih i nepromenljivih), a da se svaka promenljiva reč menja po padežima ili po licima itd. Iz svega toga saznali smo da jezik ima neke svoje zakonitosti koje su naučnici otkri­li i sistematski izložili u gramatici.

Ali da li su naša znanja o jeziku iscrpena onim što smo o njemu saznali iz gramatike? Gramatika nam kaže »Rečenica je misao izražena recima«. I to je tačno. Ali da li smo time baš sve rekli o jeziku i o izra­žavanju misli pomoću jezika? Na primer, da li se svaka misao izražava samo rečima i isključivo rečima? Neko nas nešto pita. Umesto da od­govorimo: »Ne znam«, mi smo samo slegli ramenima, sklopili oči i uz­digli obrve. Umesto da svoju misao izrazimo rečima, mi smo je izrazili pokretom ruku i tela (gestom) i izrazom lica (mimikom). Ili: naš drug nas moli da mu učinimo nešto. Mi ipak nemamo volje da mu to učinimo, recimo iz inata, ali umesto da kažemo: »Neću«, mi govorimo: »E, baš hoćuk , naglašavajući ovo »baš«, te tako samim tonom (intonacijom) svo­ga odgovora iskazujemo pravi smisao svoga »hoću« = neću. Intonaci­jom smo, dakle, potpuno izmenili smisao ove reči i rečenice u suprot­nom smeru. Sve to znači da je jezik složen proces izražavanja misli, u kome pored reči učestvuju i neki pratilački elementi: gestikulacija, mi­mika, intonacija, ritam, jačina izgovora glasova i reči itd., koji ili upot­punjuju, ili zamenjuju, ili čak i potpuno menjaju smisao koji reči same po sebi imaju.

Ili uzmimo drugi slučaj. Sa dvojicom svojih drugova pošli smo na izlet jednog sparnog letnjeg dana. Oznojeni i umorni, ostali smo bez vode. Jedan od nas kaže: »Žedan sam«, drugi: »Uh, ala sam žedan« (uporedimo i iz Zmajeve dečje pesme »Susedi«: Dobro veče, susedice,— uh, ala sam žedan...«), a treći: »Oh, umreh od žeđi«. Sve ove tri rečenice izražavaju jednu misao za isto stanje: za osećanje žeđi. Ali dok je jedan od nas izrazio svoju misao za to stanje jednom običnom potvrd­nom rečenicom (»Žedan sam«), drugi su uneli u tu misao i izraz kojim su je iskazali i osećanje nestrpljenja i negodovanja (»Uh, ala sam že­dan«), pa čak i očajanja i klonulosti (»Oh, umreh od žeđi«). Očigledno je da su ovim trima rečenicama izražena tri različita stava prema ovom stanju žeđi, a takvih stavova može biti onoliko koliko i ljudi koji ih iz­ražavaju i situacija u kojima se izražavaju. U svakom od tih slučajeva i izraz će biti drukčiji, u skladu sa stavom koji određena ličnost ima i koji

Gramatika i stilistika

12

hoće da izrazi. A to znači da za jednu potpunu analizu upotrebe jezika moramo voditi računa ne samo o gramatičkoj pravilnosti te upotrebe nego i o emocionalnoj obojenosti te upotrebe, kao i o tome koliko je ona saglasna, u skladu, sa onim što se htelo da izrazi.

Iz svega ovoga vidimo da nam gramatika ne govori o svemu što se tiče jezika i njegove upotrebe. Gramatika nam govori o opštoj pra­vilnosti jednog jezika, i jezika uopšte, o tome koje su opšte zakonito- sti jezika i kakve su opšte veze između misli-i jezika (rečenica je misao izražena jezikom, imenica je reč koja imenuje neki pojam, lične zame- nice su reči koje označavaju lica ili upućuju na neko lice ili predmet, glagoli kazuju radnju, padeži pokazuju odnose itd.). Ali gramatika ne obuhvata mnoge pojave koje su u vezi s jezikom, a bez kojih nam jezik u svojoj celovitosti posmatran ne bi bio potpuno razjašnjen. Gramatike se ne tiču gestovi, mimika, intonacija, ritam i svi oni pratilački elementi jezika koji su u živom govoru neodvojivi od jezika. Nje se ne tiču, ili je se tiču vrlo malo, sva ona odstupanja, izmene, nijanse koje naša emo­cija unosi u našu misao i u naš jezički izraz, ona se zadovoljava time da u svim tim slučajevima samo konstatuje pravilnost, odnosno nepra­vilnost, jezičke upotrebe. Gramatika će nam, doduše, reći da u rečenici: »Samo jedna ružna reč sve nas je pobedila« možemo imati različit red reči prema tome na kojoj je reči misaono-emocionalno težište u reče­nici. (»Sve nas je pobedila samo jedna ružna reč«, »Pobedila nas je sve samo jedna ružna reč«, »Jedna ružna reč samo sve nšs je pobedila« itd.), ali ona nam neće objasniti zašto je, npr., Laza Kostić tu misao rekao u ovom obliku: »Tek jedna reč, tek jedna huda reč, ta jedna reč, pobe­dila nas sve«, tj. zašto pesnik ponavlja tri puta ovaj pojam reč, zašto ponavlja dva puta jedna (reč), zašto umesto prideva rđav upotrebljava arhaičan pridev hud itd. Najzad, gramatike se ne tiče koliko je jedan jezički izraz u skladu sa onim što se htelo reći, u skladu sa situacijom u kojoj se šta reklo, u skladu sa osobinama i namerama onoga ko go­vori. Da li je Smail-aga rekao samo «-Konja, konja!« ili: »Dajte mi konja«, ili »Dovedite mi brzo konja«, ili: »Hitno mi je potreban konj; dajte ga brzo ovamo« itd. — u to gramatika ne ulazi; ona će nam samo reći da su sve ove rečenice pravilne. Međutim, u situaciji u kojoj je Smail-aga izrekao tu misao najskladnija je ona eliptična rečenica koju je Mažuranić upotrebio: »Konja, konja! (grmi aga)«, manje skladna bi bila ona druga ili treća (»Dajte mi konja«, »Dovedite mi brzo konja«), a potpuno neskladna i nemoguća bi bila četvrta (»Hitno mi je potreban konj; dajte ga brzo ovamo«). Jer, u onoj dramatičnoj napetosti borbe Smail-aga nema vremena da kaže više od te jedne reči upotrebljene dva puta jedno za drugim: »Konja, konja!« Iz cele situacije jasno je zašto mu je konj potreban, ponavljanje te reči dva puta pokazuje da mu je konj hitno potreban, usklična intonacija izražava i preku potrebu i neodložno naređenje, eliptični oblik te rečenice pokazuje dinamičnost same situacije. Kad tni ne bismo u govoru imali na umu čitavu situaciju u kojoj se nalazimo, onda bi naš govor bio beskrajno dug, i Smail-aga bi morao da izgovori celu priču za svoju misao-zapovest: »Vidite u ka­kvoj se opasnosti nalazim; ja sam bez konja, a Crnogorci hoće da me ubiju; kad bih imao konja, ja bih se bolje borio i možda bih se odbra- nio; zato mi je hitno potreban konj i vi mi ga morate što brže dove­sti .. itd.

Sve ove osobine jezika, o kojima nam gramatika ne govori, pro­učava jedna druga jezička nauka koja se naziva stilistikom. Stilistika

13

r

je nauka koja proučava emotivne osobine jezika i koja tumači sva ona odstupanja od uobičajenog načina sporazumevanja koja u naš jezički izraz unosi naša emocija. Ona proučava jezik u njegovoj živoj vezi ka­ko sa situacijom u kojoj se jezički izražavamo, tako i s mišlju, oseća- njem, namerama i htenjima onoga ko govori, sa ciljem koji je onaj ko govori hteo da postigne kod onih kojima se obraća, ocenjujući koliko je jezički izraz saglasan s tim namerama, koliko je adekvatan njima, ko­liko je iscrpno, skladno i ubedljivo saopštio te namere govornika. Gra­matika ocenjuje uglavnom tačnost s kojom je pomoću jezika saopštena neka misao i pravilnost samog tog jezičkog izraza, a stilistika ocenjuje način na koji je ta misao saopštena i skladnost jezičkog izraza sa mišlju i osećanjem: u kakvoj situaciji je ta misao izrečena, koja su jezička sredstva izabrana da se ta misao izrazi, koliko ta sredstva odgovaraju i situaciji, i karakteru ličnosti, i njenim namerama, koliko ona suge­stivno deluje na nas itd. U tu svrhu stilistika posmatra jezički izraz u svoj njegovoj živoj složenosti i celovitosti (kompleksnosti): kakvom je gestikulacijom i mimikom propraćen taj izraz, s kojom intonacijom, ja­činom i ritmičkim tempom je izgovoren; kolikom je i kakvom osećaj- nošću (afektivnošću) prožet; koliko je sažeto i potpuno saopštio govor- nikove misli, osećanja i namere; koliko je sugestivno i ubedljivo delo- vao na one kojima je upućen.

Da bi nam bio jasniji taj pojam kompleksnosti jezika, posluži- ćemo se jednim primerom iz književnosti. Setimo se one scene iz pripo- vetke »Prvi put s ocem na ju tren je« od Laze Lazarevića kada Mitar traži od svoje žene Marice poslednji novac da bi i njega prokockao:

»— Daj! — veli mojoj majci, a došao u licu kao zemlja.Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija.Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac

strese i kako se prihvati za peć.— Brže! — kaže mojoj majci, a odlaže nogama, i rukavom bri­

še znoj.Mati mu pruži.— Daj sve! — reče on.— Poslednjih deset dukata! — reče ona. Ali to ne beše više

glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.«

Vidimo ovde da umetnik ne saopštava samo reči svojih ličnosti, već nam slika celu situaciju, sve pokrete i gestove ovih ličnosti, mimi­ku i izraz lica, boju i jačinu glasa. Šta bi nam i koliko bi nam mogle da kažu onih sedam reči koje Mitar i Marica izgovaraju u četiri rečenice: »Daj! — Brže! — Daj sve! — Poslednjih deset dukata!«? One bi nam predale tek bledu sliku razgovora između ova dva lica da nam umetnik nije pažljivo registrovao i sve one pratilačke elemente iz njihova raz­govora, da time nije ocrtao svu strahotu ove situacije, napeto afektivno stanje ovih ličnosti, nemi razgovor koji svaka od njih vodi sa sobom i sa onom drugom ličnošću (»noge joj klecaju, sve se navija«, »otac se strese i prihvati se za peć«, »odlaže nogama i rukavom briše znoj«), samrtnič­ku patnju majke i žene koja više ne može ni da govori, ni da šapuće već, »u ropcu« izgovara reči: »Poslednjih deset dukata«.

U pojam jezika ulaze, dakle, ne samo reči kao takve već i na­čin na koji su izgovorene; i ne samo izgovorene reči već i ona stanja i osećanja koja izražavamo samo pokretima i mimikom; ulazi i situa­14

cija, i karakter ličnosti koja govori (Mitar je mogao da kaže, da je druk­čiji čovek, i: »Molim te, daj«, »Učini mi ljubav pa mi posudi...«), i izbor koji smo izvršili iz jezičkog fonda, i utisak koji smo proizveli na slušaoce. Rečnici nam kazuju značenje pojedinih reči, gramatika nam. otkriva opšte zakonitosti i pravila po kojima se te reči slažu u rečenicu,, tumači odnose koji vladaju među njima i pokazuje njihovo opšte zna­čenje i funkciju, a stilistika ocenjuje konkretnu upotrebu jezika u od­ređenoj situaciji i sa određenim namerama. Tek zajedno uzeti: i rečnikr i gramatika, i stilistika otkrivaju nam jezik u potpunosti i pokazuju njegovu vezu sa čovekovom mišlju i osećanjem, sa čovekom uzetim i* celini, kao i sa ljudskim društvom.

Najopštije shvaćen, stil označava način iz­ražavanja. Nekada je ta reč imala samo zna­

čenje metalne pisaljke (grčko stylos, lat. stilus) kojom se pisalo po daš­čici prevučenoj tankim slojem voska. Kasnije je dobila značenje koje da­nas ima reč rukopis, a još kasnije značenje načina pisanja. Danas se tom reč ju široko označava svaki organize van i zatvoren sistem sredsta­va izraza, bilo rečima, bilo bojama, tonovima, masom itd., tako da seo stilu govori ne samo u književnosti nego i u slikarstvu, muzici, arhi­tekturi, pa čak i u životu uopšte (stil života = način života). U književ­nosti ova reč se takođe upotrebljava sa veoma različitim obimom znače­nja, počevši od najužeg značenja samo jezičkog izraza jednog čoveka pa do najšireg značenja misaonog i osećajnog načina izražavanja jedne na­cije. Tako se govori o individualnom stilu jednog pisca, o stilu epohe ili književnog pravca (romantičarski, realistički, modernistički stil), o stilu jednog književnog roda ili vrste (stil romana, lirske pesme, drame), o na­cionalnom stilu (francuski, nemački, ruski stil).

Ali bez obzira koja se širina davala ovom pojmu, pod rečju stil u književnosti podrazumevamo jedinstvo svih mislilačkih, osećajnih i os­talih duhovnih osobina jednog pisca (ili jedne epohe, ili jednog književ­nog roda, ili jednog naroda) izraženih u delu jedinstvenim načinom koji je svojstven samo tom piscu (ili toj epohi, ili tom književnom rodu, ili tom narodu) i koji se ogleda i u izboru predmeta koje opisuje, i u stavu koji prema njima zauzima, i u odabiranju jezičkih sredstava kojima taj stav izražava počevši od glasova i reči pa sve do oblika i ritma njegove rečenice, i u načinu kako kombinuje svoje slike i likove, kako stvara ce- lovito delo od tih pojedinačnih elemenata.

Da to vidimo na primerima. Uzećemo tri pesme sa istim motivom (motiv večeri) od tri različita pesnika i izvršićemo analizu ovih elemena­ta u tim pesmama, pa ćemo poređenjem videti koliko se ti pesnici među­sobno razlikuju, a koliko opet svi ti elementi kod svakoga od njih čine jedno jedinstvo.

VEĆE

Kao zlatne toke krvlju pokapane dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, ta najbolji vitez pade sa bojišta.

Pojam stila

U srcu se život zastrašenom taji,. . . samo vetar huji. . . To su uzdisaji. . .

A slavuji tiho uz pesmicu žale —ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži — ko zna kuda teži!Možda grobu svome — moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; sve je izumrlo. Sad mesec izađe . . .

Smrtno bleda lica gore nebu leti, poginuli vitez eno se posveti!. . .

(Đura Jakšić)

VEĆE

Rumene pruge već šaraju daleki zapad, klonuo počiva svet. Sa mirnih, dalekih polja umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema. I samo čas po čas za ječi šarena dolja

od škripe točkova kolskih. Goneći vesela' stada bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira; a njegov kosmati pas, podvivši repinu, leno korača upored s njim. Koprena dubokog mira

uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase — i bleđi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, kroz maglu diže se već, — i nema, duboka tama dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.

Sve grli mir i san. Pokadšto zaurla samo susedov stari pas; ii’ pozno došavši s rada ispreže ratar plug i stoku umornu poji; i đeram škripi sve, i voda žuboreć pada.

(Vojislav Ilić)

VEĆE

Mre potonja svetlost i postaje smeđa, oktobarsko sunce gasne iza huma; a tvoja je duša puna bolnog šuma, teška suza stala u dnu tamnih veđa.

Dok u tvome vrtu dan očajno tinja, u tamnoj se senci rasplakale česme; šumi gora kao rosa da rominja; a u tebi huje rime moje pesme. . .

Huje tamne rime ko mistično vrelo kroz lišće i zvezde, i sen što još pada; u svakome stihu ima suza jada, u svaku je strofu leglo srce celo.

(Jovan Dučić)

Već na prvi pogled vidi se da je ovim trima pesmama samo nas­lov isti, a da su one po svemu ostalom različite. Tri pesnika su opevala jednu istu prirodnu pojavu: veče, a svaki je tu pojavu video na svoj na­čin, kod svakoga od njih su i osećanja izražena u pesmi različita, i umet- ničke slike preko kojih izražavaju svoja osećanja — drukčije, i pesnički jezik i stih — različiti. Dok Đuru Jakšića zalazak sunca podseća na »zla­tne toke krvlju pokapane«, a nema tišina noći na tužno ćutanje zbog pogibije »najboljeg viteza« (sunca), dotle Vojislav Uić daje u vezi s na­stajanjem večeri mirnu sliku idiličnog seoskog života, ističući u prvom redu boje i retke zvukove koji pokadšto narušavaju ovaj noćni »mir i san«, a Jovan Dučić oseća u šumovima večeri neko nejasno i tajno (mistično) brujanje svoje duše, ritmičko hujanje svojih stihova. Oseća- nje koje veče pobuđuje kod Đure Jakšića jeste prvenstveno rodoljubivo i borbeno osećanje: tu je bojište, krv, toke, vitez, hrabra pogibija za otadžbinu. Uz to osećanje probija se i drugo jedno osećanje koje je ka­rakteristično za Jakšića: osećanje nezadovoljstva životom, osećanje tuge, patnje, umora i smrti. »Vetar huji. . . to su uzdisaji«; slavuji ne priželj­kuju neku radosnu ljubavnu pesmu, već »tiho uz pesmicu žale« da bi i »hladne stene zaplakale«, potok ne hrli svome utoku da bi se »zagrlio« sa većom vodom, već u »moru hlačjanome« traži svoj grob, a mesec je »smrtno bleda lica«. Nasuprot ovome, osećanje Vojislava Ilića je mirno i blaženo kao i idilični život ovih seljaka i pastira koji se posle rada »umorni s pesmom noćištu spremaju«. Opisi večera i svih pojava koje su u vezi s njim dati su bez nekih većih uzbuđenja; pesnik kao da i sam oseća neki blaženi zamor, ali isto tako oseća da će posle »mira i sna« nestati tog zamora i da će sledeći dan doneti nov rad i nove radosti. Treći pesnik, Dučić, doživljava veče veoma subjektivno, lično: priroda i pesnik stapaju se u jednu celinu (»huje tamne rime ko mistično vrelo kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada«), a osnovno osećanje koje veče pobuđuje u njemu jeste bolno, tamno, sumorno raspoloženje njegove duše.

Ali nisu samo različita osećanja u tim trima pesmama. Različite su i slike koje ta tri pesnika vezuju za pojavu večera, različita je asocija­cija (vezivanje, združivanje) tih slika. Kod Jakšića, kao što smo videli, slika sunca zaklonjenog granama drveća asocira se sa slikom zlatnih toka koje su pokapane krvlju. Potok ide u susret svome — grobu. »Smrtno bledi mesec« je duša poginulog viteza. Kod Ilića slika večera ispunjena je pojavom vrednih i umornih ratara i pastira; tu su i dvojnice, i kosmati pas, i stoka koja pije vodu, i škripa đerma. Ceo opis večera dat je u vernim običnim pojedinostima svakodnevnog života. Ničeg neobičnog, »romantičnog« nema u tom opisu. Kod Dučića, međutim, opis večera u prva dva stiha samo je povod pesniku da tu sliku poveže sa svojim du­ševnim raspoloženjem; slike su neobične (»dan očajno tinja«, »u tamnoj se senci rasplakale česme«, »šumi gora kao rosa da rominja«), a cela pe- sma je više maglovit nagoveštaj sumornog pesnikovog raspoloženja ne­goli slika nekog stvarnog večera.

2 Teorija književnosti

r

I najzad, različit je i jezik kojim pesnici iskazuju svoja osećanja preko tih slika. Jakšićev jezik je pun jakih izraza kojima se dočarava stepen njegovih jakih osećanja: toke su »krvlju pokapane«, sve »nemo ćuti«, »vetar huji«, »hladne stene plaču«, sve je u »mrtvom snu«, mesec je »smrtno bleda lica«. U isto vreme opažamo da su to većinom knjiške, takozvane »pesničke« reči i izrazi; mi se u običnom govoru ne izražava­mo tako. Kod Ilića preovlađuju reči i izrazi iz svakodnevnog života, u skladu s vernim i mirnim opisom večera: »rumene pruge«, »umorni ra­tar«, »škripa točkova kolskih«, »kosmati pas, podvivši rep inu, leno ko­rača«, »pokadšto zaurla susedov stari pas«, »đeram škripi« itd. Mesti- mično nailazimo i kod njega ha knjiške, »pesničke« reči i izraze, ali u manjoj meri nego kod Jakšića: »zaječi šarena dolja«, »bledi mesečev zrak — svetilo nebeskih dvora«, »bajna noć« itd. Kod Dučića, međutim, sve je neobično i novo; i kod njega imamo 'knjiške izraze, ali oni su neu­običajeni, smelo nađeni i puni nekog složenog značenja: svetlost sunca koje zalazi postaje »smeđa«, »bolni šum duše«, »teška suza«, »dan očajno tinja«, »šumi gora kao rosa da rominja«, »huje tamne rime ko mistično vrelo«, »suza jada« itd.

Sta vidimo iz svega ovoga? Vidimo to da o jednom istom pred­metu tri pesnika sasvim različito pišu: različito osećaju, stvaraju raz­ličite pesničke slike, služe se rečima različitog torta i iz različitih oblasti. Jednom reči, vidimo da o jednoj pojavi svaki pesnik (i svaki čovek uos­talom) govori na svoj način, u skladu sa svojim mislima i osećanjima o toj pojavi. A to znači da svaki pisac ima svoj način osećanja i mišljenja, da svoje pesničke slike stvara u vezi s tim svojim načinom osećanja i mišljenja i da se u skladu s njim i jezički izražava. I to ne samo u jed­noj pesmi ili prdpoveci nego i u mnogim drugim svojim pesmama i pri- povetkama. Kada neko dobro poznaje pesme ove trojice pesnika, on mo­že i da ne zna za pesmu »Veče« svakoga od njih, pa opet da se doseti da je prva od Jakšića, druga — od Ilića, treća — od Dučića. Na osnovu čega? Na osnovu svih tih gore p< brojanih elemenata koji su karakteristični za poeziju svakoga od njih.

A koji su to elementi? To su osećanje — misao, mašta (izmišlja- nje pesničkih slika preko kojih se izražava to osećanje i povezivanje tih slika) i jezik, koji sačinjavaju tri glavna elementa svakog pesničkog (knji­ževnog) stvaranja. Uz osećanje vezujemo i misao zato što se u književ­nosti svaka misao prožima osećanjem ili, tačnije rečeno, u književnosti se i misao osećajno izlaže; pretvara se, pretapa se u osećanje. Svi ti elemen­ti skupa uzeti i određuju jednog pisca u celini a svi se oni u teoriji knji­ževnosti obuhvataju jednim pojmom — rečju stil. Stil je, dakle, način na koji jedan pesnik u jednom književnom delu misli i oseća, na koji u skladu s tim stvara pesničke slike (rad umetnikove mašte) i te slike jezički izražava.

U teoriji književnosti pojam stila se uzima i u jednom užem smi­slu, samo u smislu jezičkog izraza: kako pisac jezički izražava svoje mi­sli i osećanja. U gornjim pesmama tužan je i Jakšić, a tužan je i Dučić, ali Jakšić izražava svoju tugu na jedan način a Dučić na drugi način. Jedan pisac služi se više rečnikom i izrazima knjiškim, neuobičajenim; drugi pravi poređenja s običnim, svakodnevnim stvarima, a treći s ne­običnim, uzvišenim ili egzotičnim predmetima; jedan upotrebljava jake i uzbudljive izraze, drugi govori mirnijim i hladnijim tonom itd. Ima pi­saca koji imaju razvijenu, poletnu, bujnu rečenicu, a ima ih koji kao da

18

štede reči, pa opet postižu jak utisak, jer rečitost nadoknađuju jezgro- vitošću.

Međutim, pravo književno značenje pojma stil u današnjem smi­slu treba široko sagledavati u jedinstvu i skladnosti svih elemenata ko­ji tvore književno umetničko delo (teme, motiva, izraza, kompozicije) sa najdubljim značenjem toga dela, znači: u umetničkoj harmoniji i dubini toga dela.

Stilistika i književnost Ovim smo došli do glavnog pitanja kada je rečo stilistici i o njenom mestu u proučavanju

književnosti. Rekli smo da je stilistika jezička nauka. Ali ako je jezik sredstvo kojim se književnik služi u svom umetničkom stvaranju, onda je jasno da će stilistika — kao jezička nauka koja proučava sklad iz­među misli, osećanja i namere onoga ko se služi jezikom (a to je u ovom slučaju književnik) i jezičkog izraza kao ovaploćenja tih misli, oseća­nja i namera u umetničkom obliku — biti i deo nauke o književnosti. Jer šta je književno umetničko delo? Jedna umetnička građevina sagra­đena od jezičkog materijala. Da bismo bolje razumeli umetnički smisao te građevine i ocenili njenu umetničku vrednost i lepotu, potrebno je da što bolje upoznamo taj materijal — jezik i da što bolje prodremo u onaj smisao koji jezik uopšte sadrži u sebi, a koji se u umetničkom delu još preobražava, popunjava i neobično proširuje. Potrebno je uz to da otkrijemo kako je taj mnogosmisleni jezički materijal oblikovan u određenu umetničku formu, u književno delo. To delo, tako shvaće­no, liči sada na radioaktivni element koji za večita vremena zrači iz sebe mnoga značenja i lepote.

Evo samo jednog primera za to. Uzmimo pesmu Vojislava Ilića »Grm-«:

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji, ko crn i mračan div. I guste travice splet gordi mu uvija stas, — i gorski nestašan lahor

leluja šaren cvet.

I zima dođe već, i svojom studenom rukom pokida nakit sav, i goru obnaži svu: al’ mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći

a on će biti tu.

Prvo i osnovno značenje i smisao ove pesme jasni su: stari grm (hrast) odoleva svim promenama u prirodi i godinama živi. Najjedno­stavnije rečena, ova misao bi glasila: hrast je dugovečno drvo. Ali ko bi ovu pesmu sveo na tu misao, on bi pokazao da ovo književno delo uopšte nije umetnički doživeo niti shvatio njegov pravi, dublji smisao. Kada pročitamo ovu pesmu i kada je opet, i opet čitamo, značenje ove pesme se mnogostruko proširuje, a jezički sklop njen pokazuje jednu harmoničnu celinu i lepotu, koje proizilaze iz jedinstva njene pesničke sadržine i njene jezičke strukture (forme).

Pre svega, kao slika — ova pesma je veoma plastična. Opaljeni grm stoji usamljen na surom proplanku. Oko njega nema drugog drveća, samo poljsko cveće i trava lelujaju se udno njegova stabla, tako da on prema njima izgleda kao cm i mračan div. Njegovu veličinu i jačinu pes-

2* 19

nik i posebno ističe suprotstavljanjem slika: grm kao crn i mračan div — travice splet, lahor koji leluja šaren cvet. I ne samo to. Pesnik oživljava njegovu sliku, i uz veličinu pripisuje mu još i mrgodnost (mračan div) i ponositost (gordi mu uvija stas). Celoj toj slici grma odgovara i divlje, su­rovo mesto na kome se on uzdiže (suri proplanak). Toj statičkoj slici grma pesnik u drugoj strofi pridaje vremensku dinamičnost. Leto je prošlo, i zima je studenom rukom pokidala sav nakit u šumi i obnaži­la goru, i još će mnogo zima doći i proći, a on će postojano stajati tu. Cela ta slika snažno deluje još i značenjem i zvukovnom strukturom reči od kojih je sastavljena: sve reči koje određuju sam grm označa­vaju nešto surovo, mračno, veličanstveno i džinovske (munjom opaljen, suri proplanak, crn i mračan div, gordi stas) i u njima preovlađuju sa­moglasnici niskog tona (o, u) i suglasnik r (munjom, opaljen grm, surom, proplanku, crn, mračan, gordi); a sve reči koje označavaju predmete ko­ji su suprotstavljeni grmu znače nešto nežno, nejako, sitno i ponizno (travice splet, nestašni lahor, leluja, šaren cvet) i u njima preovlađuju suglasnici l, c, st, š, (guste travice, splet, uvija, gorski nestašan lahor le­luja šaren cvet). Najzad i ritmički gledano, ritam* ove pesme pojačava utisak te slike izgrađene na snažnom suproćenju ogromnog i jakog grma i nežnih i slabih cvetova i trave. Zasada ne možemo detaljno ulaziti u ritmičku organizaciju ove pesme, ali ćemo ukazati samo na jedan ritmi­čki elemenat koji već sada možemo lako objasniti, a koji će nam une­koliko otkriti tu povezanost ritma i šadržine. Stihovi u ovoj pesmi raspadaju se na dva polustiha, od kojih se prvi svršava posle šestog slo­ga. Taj šesti slog kojim se završava prvi polustih svakog stiha uvek je neka jednosložna reč (grm, div, stas, cvet, sav, još, tu). Ako pogledamo prvu strofu, videćemo da se u svakom prvom polustihu govori o grmu (sem u četvrtom stihu), a u drugom polustihu (sem prvog i četvrtog sti­ha) — o travici i lahoru. Taj prvi polustih, sa svojom ritmičkom struktu­rom koja se odsečno završava naglašenim slogom, ima i u svome ritmu ne­čeg oštrog i odsečnog, što odgovara ideji o snažnom i postojanom grmu. a drugi polustih, sa svojom slobodnijom ritmičkom organizacijom, odgo­vara ideji lelujavog cveta, nestašnog lahora i nežne trave. Prvi stih u celini i prvi polustih drugog stiha govore samo o grmu: time su i rit­mički svi akordi na početku pesme posvećeni ideji snažnog grma; pos- lednji stih, koji ima samo prvi polustih, u kome se govori ne o grmu, nego0 šarenom cvetu, grafički je uvučen negde između prvog i drugog polu­stiha, tako da ritmički predstavlja prvi polustih, a sadržajno se pove­zuje sa drugim polustihovima iz drugog i trećeg stiha. Sve nam to poka­zuje da jezički ova pesma predstavlja harmonično složenu celinu, u kojoj su svi delovi skladno povezani u jednu jedinstvenu, vizuelnu, aku- stičku i punu značenja sliku.

A sada da vidimo značenje i smisao te slike. Rekosmo da je prva1 osnovna misao u njoj: postojanost i dugovečnost starog grma. Ali isto tako smo rekli, nešto pre toga, da se smisao jezika u umetničkom delu preobražava, popunjava i neobično proširuje. Takav je slučaj i u ovoj pesmi, i u svakom književnom delu uopšte. Taj stari grm sa svojim osobinama ima šire značenje: on u stvari označava duhovno snaž­na, postojana i razvijena čoveka koji se visoko uzdiže nad svojom oko­linom i herojski prkosi i odoleva svim nedaćama u životu. Ali to preo-

* O ritmu ćemo tek kasnije govoriti; zasada možemo redi samo toliko đa se ritmom u jeziku naziva ravnomemo ponavljanje pojedinih jezifikih signala (slogo­va, akcenata, pauza itd.) u određenim kraćim razmacima vremena.

20

braženo značenje još se i proširuje i popunjava. Taj grm je, »munjom opaljen«. Zašto je pesnik između mnogih osobina hrasta izabrao baš tu da on često privlači gromove? Lep odgovor na to pitanje naći ćemo na jednom mestu kod francuskog pisca Romena Rolana, kada govori o osobi­nama umetnika: »Grom padne gde hoće i kad hoće. Ali ima vrhova koji ga privlače. Izvesna mesta — izvesne duše — su gnezda oluja: ona ih stva­raju ili ih uvlače u sebe sa svih tačaica horizonta. ..« I ovaj grm, ovaj veliki ponositi čovek Vojislava Ilića, takvo je jedno »gnezdo oluja«: to je možda sam pesnik koji u časovima nadahnuća i stvaranja u snažnom spajanju sa prirodom »prazni« nagomilane sadržaje svoje pesničke duše u obliku svojih pesama. To su napeta stanja puna elektriciteta, koja sa­mo čekaju munju (snažnu misao) da proizvedu grom (umetničko delo). Zato taj grm, taj čovek pesnik i umetnik, liči na »crnog i mračnog diva«. Jer umetnik je ne samo glasnik i tumač svoje epohe nego je i njena sa- vest i njen sudija.

Značenje ove pesme još više bi se moglo proširivati i razgranja- vati. Mi smo se i u analizi jezičke strukture i u tumačenju značenja uglavnom zadržali na prvoj strofi. Pa i nju nismo iscrpli do kraja, niti se književno delo uopšte može iscrpsti analizom do kraja, jer je ono puno sve dubljih i dubljih značenja. Ukoliko je književno delo umetnič­ki veće, utoliko je i punije tih mnogostranih i dalekosežnih značenja. Ali i samo ova delimična analiza mogla je da nam pokaže kako su značenje književnog dela i njegov jezički izraz i sklop u stvari jedno te isto i kako se preko analize tog jezičkog izraza može što dublje i potpunije shvatiti i značenje književnog dela. Otuda je jasno da je stilistika kao nauka o jeziku istovremeno i nauka o književnosti i da nam stilističko proučavanje književnosti može mnogo -pomoći za što jasnije shvatanje značenja književnog dela i njegove umetničke lepote.

Koje bismo jedinstvene stilske osobine pronašli i u pesrnama, i u pripovetkama, i u dramama Đure Jak- šića?

a) O kojim temama on najčešće piše?b) Koje i kakve ličnosti voli, a koje mrzi vc) Kakav je njegov stav prema životu?d) Iz koje misaone i osećajne oblasti najviše uzima reči i koje reči najčešće

upotrebljava?e) Kakav je oblik tih reči? Ima li deminutiva i augmentativa? Kakav im

je glasovni sastav?f) Kakav je oblik rečenice? Ima li mnogo uzvičnih i upitnih rečenica?

R E Z I M EStilistika je . .Pod stilom podrazumevamo jedinstvo svih mislilačkih, osećajnih i ostalih duhovnih sposobnosti jednog pisca izraženih u njegovu delu jedinstvenim jezikom koji je svojstven tom piscu. Pod stilom jednog dela razu- memo jedinstvo i harmoniju svih elemenata književ­nog dela u jedinstvenoj umetničkoj strukturi.Jezički izraz predstavlja složenu pojavu sastavljenu i od samih reči, ali i od svih pratilačkih elemenata go­vora (gestikulacije, mimike, jačine i brzine izgovora, ritma), i od emocije s kojom je taj izraz iskazan, i od karaktera ličnosti koja govori, i od izbora koji je iz­vršen iz jezičkog fonda, od sagovomika kome je u- pućen, kao i od utiska koji je njime proizveden.

jezička nauka koja proučava vrednosti stila,

tj. koja ocenjuje ko­liko je jedan jezički izraz

Pitanja:

u sklada sa onim što se htelo njime reći.

Kao takva nauka sti­listika je: deo nauke0 književnosti, jer ot­kriva bogatstvo zna­čenja koja jezik u književnom delu do- bija

1 utvrđuje sklad iz­među piščevih misli i osećanja i njegovog jezičkog umetničkog izraza (jedinstvo sa- držine i forme).

Prilikom ocenjivanja tog sklada mora se voditi ra­čuna o svim tim elementima jezika, jer taj sklad po­stoji kada jezički izraz sa svima njima čini jedinstve­nu celinu.

Književnost je umetnost kojoj jezik služi ne samo kao sredstvo kojim se izražava nego i kao materijal od koga književnik gradi svoje umetničke slike.

Jezik se u književnom delu preobražava i proširuje svoja značenja, tako da postaje mnogo bogatiji i pu- niji smisla nego u bilo kojoj drugoj upotrebi jezika.

Književno umetničko delo predstavlja jedinstvo sadr- žine i forme (tj. misli i osećanja, s jedne strane, i jezičkog izraza s druge) te možemo reći da je knji­ževno delo utoliko lepše ukoliko je to jedinstvo pot­punije.

PESNIČKI JEZIK

Jezik književnog umetničkog dela i u stihovi­ma i u prozi nazivamo pesničkim jezikom ili jezikom umetničke književnosti. Taj jezik se

razlikuje od svih ostalih vidova izražavanja (naučnog, novinarskog, sud­skog, trgovačkog, običnog govora) ne samo po načinu svoje upotrebe ne­go i po cilju svoje upotrebe: to je osobita, naročita (specifična) upotreba jezika. To je i sasvim razumljivo: ako je umetnost jedan osoben vid čovekovog doživljavanja i saznavanja sveta, čovekovog duhovnog života, onda će i jezik književnosti kao jedne vrste umetnosti biti osoben vid čo- vekove upotrebe jezika. Jer šta je u stvari tunetnost? Umetnost je lični doživljaj sveta i života prikazan u slici živog života, tj. u obliku dostup­nom našim čulima. I fotografija je slika sveta prikazana u obliku dos­tupnom našim čulima, ali to nije lična slika, prelomljena kroz prizmu umetndkova duha, već je to mrtva, pasivna, mehanička kopija. Zato fo­tografija i nije umetnost. S druge strane, i svi ljudi neumetnici imaju svoje doživljaje sveta, ali se njihovi doživljaji ne ovaploćuju u umetnič­ko delo pre svega zato što nemaju onu punoću i dubinu koju ima doživ­ljaj čoveka umetnika. Na taj način, umetnost, zajedno sa naukom, predstavlja najveći domet ljudskog duha: i jedna i druga predstavljaju najdublje saznanje čovekovo o životu i svetu, makar da se razlikuju u načinu saznavanja i u načinu saopštavanja tog saznanja.

Ako je književnost vrsta umetnosti i ako je oruđe njenog izraža­vanja jezik, onda je jasno da će taj jezik nositi u sebi osnovne karakte­ristike umetnosti: on će biti izraz toga ličnog doživljaja umetnikovog i materijal od koga se gradi umetnička slika života, puna dubokih i mno- gosmislenih značenja. Jezik se u um etničkom književnom delu preobra­žava: od uobičajenog sredstva za sporazume van je među ljudima on posta­je — pošto najpre prođe kroz laboratoriju umetnikova duha, u kojoj se pročisti, pretopi i prekali — jedan nov vid jezika, izraz dubokih ljud­skih emocija i velikih čovekovih saznanja, koji nam recima svakodnev­nog ljudskog govora, ali koje sada imaju mnogo šira i dublja značenja, prikazuje neslućene svetove i otkriva čudesne istine. Uz to, sve te istine

Osobenost pesničkog jezika

iskazane pesničkim jezikom saopštene su u jednom obliku koji se razli­kuje od jezika naučnih dela: dok nam pesnički jezik slika stvari i pojave, pa mi iz tih slika posredno izvlačimo sve šire i dublje zaključke, čime taj jezik deluje i na našu maštu, i na naša osećanja, i na naš razum, dotle nam naučni jezik neposredno saopštava te istine u obliku apstraktnih pojmova i zaključaka, delujući prvenstveno i skoro isključivo na naš ra­zum.

Da bismo sve to videli i na primerima, uzećemo četiri različita teksta (u prozi i stihovima), od kojih će prvi biti tekst iz jednog nauč­nog etnografskog dela (»Naselja srpskih zemalja« od Jovana Erdelja- novića, knj. I, str. 125—126), drugi — početak pripovetke »Olujaci« od Ive Andrića, treći — početak pripovetke »Sirota Banaćanka« od Đure Jakšića i četvrti — pesma »Polje« od Jovana Dučića:

»Selo Negrišori proteže se od druma Čačak— Požega na jugu; samo nešto malo kuća od ne-

grišorskih kuća je pored druma ili u blizini. Gotovo po sredini Ne- grišora od druma na jug prostrla se jedna visoravan, u sredi su­žena, a na severnom i južnom kraju šira.

Kuće negrišorske gotovo su sve po stranama te visoravni i okolnih brda: Glavičorka, Suma, Visijevca, Potajnika, Plavićevca, Korjena, Orlove i Šibina.

Kroz Negrišore protiče poviše potoka, koji su izbrazdali zem­ljište ovoga sela i učinili ga vrlo talasastim. Svi oni teku u pravcu sa severa na jug i pritiču Bjelici. Samo malim delom protiče kroz Negrišore potok Klenovac, koji dolazi iz Lučana. Od druma odmah više negrišorske mehane počinje potok Dautovac, od česme istog imena.. .«

(J. Erdeljanović)

»Olujaci su visoko selo. Da nisu na jednoj str­moj proselini, moglo bi se reći da su visoka ra­

van; ovako oni su upravo visoka strmen na visokoj ravni. . . Zbog strmog tla kuće su nadnesene jedna nad drugu. Kako se selo suža­va pri krajevima, na dnu i na vrhu proseline, to izdaleka gledano liči na neku galiju koju je gigantski i davno nestali talas nekog potopa izbacio i nasukao na ovu visiju.

Iz sredine sela ide put koji se naglo obara i niz hridine i ob­ronke vijuga i spušta ka Drini, ukleštenoj među stenama. . . Upo- redo s putem ide, upravo krivuda i ponire, Crni potok, koji se na mahove baca sa stena strmoglavce, u slapovima tako visokim da se njegova oskudna voda pretvara u kišu i rosu pre nego što se po­novo dohvati zemlje . . .«

(I. Andrić)

tekst- "'Tri dana je kako neprestano kiša pada; za--------------- !---------- - tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo,niti se iko ogreja na umiljatome osmehu provirujućeg sunca. Gusti sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kax) kakve tamne slike nemirnih snova iV kao crne senke gorostas­nih planina.

23

II tekst:

I tekst:

Ljudi su zabrinuto gledali u tu strahotu; odlaziše na reku, ali ni najhrabriji ne smeđe na most stupiti — obala se ronila, a besni talasi, divlje udarajući u drvene stubove mosta, iz temelja potresa­hu trošnu zgradu čovečjeg truda.

— Zbog vas je ova strahota, vi beskućnici, vi što ne poštujete starije, vi što ne slušate vlasti; zbog vas je ova nesreća, ova po­plava! — govorahu zelenaši i kajišari, kojima je baš ovo burno vre- me godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih leoliba u svome besnilu raznesu onda će biti jeftina nadnica, onda će bedan seljak gologlav, stajati na vratima čaršilije moleći za milost, za jedno parče hleba, a gazda će mu dati. . . Ali će mu svaki zalogaj zagorčati.«

(Đura Jakšić)

»Ječmena žuta polja zrela, rečni se plićak zrači: kupina sja, sunčana vrela, — tu zmija košulju svlači.

Put prašljiv kud se mrava vuče za četom crna četa: železnu žicu cvrčak suče najd žu ovog leta.I sk 'cavaca minu jato . . .

S to .ola jastreb mladi bac u sunčev sjaj i zlato svo krik večite gladi.«

(J. Dučić)

Pogledajmo sada malo pažljivije te tekstove. U prvom, naučnom tekstu zapažamo da je opis sela Negrišora dat veoma širokim potezima, reci­ma koje označavaju jednu opštu vrstu predmeta i .pojava (takozvane pojmove), bez nekih bližih oznaka: selo, kuća, drum, visoravan, potoci, itd. O tim potocima kaže se samo da protiču kroz selo i da teku sa se- vera na jug. O tome kako teku (brzo ili polako, zapenušano ili mirno). kakva im je voda (bistra, mutna, crna, žuta, plava), da li krivudaju ili teku pravo, skakuću li sa stene na stenu ili tromo klize ravnim koritom itd., — o svemu tome u ovom opisu nema ni reči. Mi iz njega ne mo­žemo steći neku bližu, konkretni ju sliku o tom selu; naše znanje o nje­mu iz ovog opisa otprilike je onakvo i onoliko kakvo bismo imali i ka­da bismo to selo posmatrali na nekoj detaljnijoj geografskoj karti (reci­mo, topografskoj karti), — pod uslovom, razume se, da znamo da či­tamo kartografske znake.

Ali time naša zapažanja o tom tekstu još nisu iscrpena. Ono što nam dalje pada u oči u njemu, to je nekakav bezličan odnos koji ima pisac teksta prema tome selu i njegovu izgledu. Da li ga to selo podseća na nešto, da li izaziva u njemu neko osećanje, radosno ili tužno, prijatno ili dosadno, da li budi u njemu slike (predstave) nekih drugih predmeta ili pojava, — to mi iz ovog opisa ne vidimo i ne osećamo. Pisac kaže, na primer, da su »potoci izbrazdali zemljište ovoga sela«. Ali da li su ga nemilosrdno ili vredno izbrazdali? Da je pisac upotrebio samo jedan od

IV tekst:

24

ovih priloga uz ovaj glagol izbrazdali, mi bismo odmah imali i nešto konkretniju sliku toga zemljišta i, naročito, određeniji stav pisca prema tome »brazdanju« i izgledu sela: selo je zbog toga ili dobilo surov izgled nepravilno izrovanog zemljišta (nemilosrdno izbrazdali) ili, naprotiv, pri­jatan izgled blago i ravnomemo talasastog zemljišta na kome se preli- vaju boje obrađenih polja (vredno izbrazdali). Međutim, našem piscu oči­gledno nije stalo da iznosi svoja bilo kakva prijatna ili neprijatna, oseća- nja i stavove; on objektivno i činjenički hladno govori u opštim pojmo­vima o glavnim karakteristikama položaja toga sela.

Da li je to tako u ostalim trima umetničkim tekstovima? Očigledno je da nije. Od njih drugi tekst, iz pripovetke I. Andrića, ponajviše liči na ovaj prvi, ali u njemu dve pojedinosti (one odštampane kurzivom) ukazuju na drukčiji karakter ovog opisa od karaktera onog prvog. U ovom tekstu prva od tih pojedinosti jeste ona da piscu to selo, suženo na dnu i na vrhu, »liči na neku galiju koju je gigantski i davno nestali talas nekog potopa izbacio i nasukao na ovu visiju«. Pisac dakle pušta ovde na volju svojoj mašti: oblik toga sela podseća ga na oblik galije, i da bi stvorio mogućnost da se takva ogromna galija nađe na ovoj visini, on zamišlja nekakav potop i nekakav džinovski talas koji bi je ovde iz­bacio. To je, razume se, sve neverovatno, ali pisac je to poređenje izmi­slio ne zato da bismo mi poverovali da je tako nešto bilo, nego da bi nam sliku toga određenog sela učinio što konkretnijom, življom, plasti­čnijom (živopisnijom), da bi što sugestivnije delovao i na maštu. Sličnu ulogu ima i druga pojedinost. Potok koji sa te visine »krivuda i ponire« sve dole do Drine, »ukleštene među stenama«, konkretizuje se ovom po- jedinošću: »on se na mahove baca sa stena strmoglavce, u slapovima tako visokim da se njegova oskudna voda pretvara u kišu i rosu pre nego što se ponovo dohvati zemlje«. Zar nam ova pojedinost ne oživljava sliku ovog potoka u toj meri da nam se čini da ga gledamo svojim oči­ma? Kolika razlika između slike ovoga potoka i pojma o onom potoku Dautovcu iz prvog opisa! Ovaj ovde prosto vidimo, onaj tamo samo zna­mo po imenu.

Isto to možemo videti i u trećem po redu tekstu, u pripoveci Đu­re Jakšića. I tu se neke pojedinosti konkretizuju, »gusti sivi oblaci«, »obala se ronila«, ali njih je mnogo manje u poređenju sa prethodnim tekstom. Međutim, ovde, u Jakšićevom tekstu, mnogo su brojnije i mno­go naglašenije one pojedinosti koje otkrivaju uzbuđeni, podignuti ton kojim ih pisac saopštava, pokazujući emocionalni oc7 .os pisca prema tim pojavama. Očigledno je da su sve njegove simpatije upućene siro­tinji, »beskućnicima«, a da je pun netrpeljivosti prema »gazdama«, »čaršilijama«, koji će stostruko naplatiti pozajmljeni novac sirotinji, gladnoj i upropašćenoj od poplave. Sve što ugrožava sirotinju i što joj preti izraženo je recima netrpeljivosti i negativne karakteristike: »be- sni talasi«, »divlje udarajući«, »u svome besnilu raznesu«; dok su za si­rotinju nađene reči samilosti, utehe i saosećanja: »trošan temelj jadnih koliba«, »bedni seljak«, »moliće za milost«, »ali će mu svaki zalogaj zagorčati.« Emocionalni stav piščev ovde je jasno naznačen i vrlo briž­ljivo izražen: on je vrlo određeno emocionalno an'gažovan za jednu stranu.

Naposletku, četvrti tekst, pesma Jovana Dučića, pokazuje nam još neke osobenosti pesničkog jezika. Pesnik konkretizuje sliku polja na­brajajući neke izrazite pojedinosti koje i živo slikaju taj predeo, dočara­vajući atmosferu žarkog letnjeg dana u polju, i izražavaju pesnikovu

25

misao-osećanje, i sugestivno deluju na našu maštu i emociju. Slika je vrlo upečatljiva: zreli ječam se žuti, nad rečnim plićakom treperi jara. zrela kupina kao da je upila sunčane zrake u sebi pa se samo presijava. a na takvoj jari i zmija se presvlači. Preko polja vijuga prašnjav put, po kome se crne mravi; u vazduhu se čuje oštro cvrčanje cvrčka. Skakavci u jatima tek prelete preko polja. I poslednja pojedinost: krik mladog' jastreba. Atmosfera je dočarana u potpunosti: sve kao da gori i da je nepokretno, pod jarom; čak i tamo gde imamo pokreta, oni su spori (mravi se vuku), beskrajnog trajanja (cvrčci cvrče neprekidno), ili samo trenutni (jato skakavaca je proletelo, jastreb kao da je bacio svoj krik, posle toga opet nastupa tišina ispunjena neprekidnim oštrim tonom cvrčanja). Pesnikova misao-osećanje snažno je izraženo poslednjim sti­hovima: iako se naoko čini da je sve obamrlo, život traje u svoj svojoj punoći: večiti krik gladi mladog jastreba označava večitu žeđ svega živoga za životom, večitu žudnju čovekovu za što snažnijim doživljajem života. U stvari, ta svetlosna energija sunčeva kao da akumulira tu žudnju, i ispod naizgled obamrle prirode ključa život.

Konkretizacija slike postignuta je, dakle, izborom veoma izrazi­tih, karakterističnih pojedinosti. Atmosfera je dočarana i vernom sli­kom tih pojedinosti i još više nekim izrazima koji i svojim glasovnim zvučanjem pojačavaju osećaj svetlosti, toplote, nepokretnosti i obamrlo- sti (zrela polja, plićak se zrači, sunčana, vrela kupina sja, sunčev sjaj i zlato; mravi se vuku, cvrčak suče najdužu pesmu). Zvukovno se doča­rava cvrčanje cvrčaka suglasnicima: ž, c, č, (železnu žicu cvrčak suče, najdužu...). Najzad, ta atmosfera se pojačava i ritmičkom organizaci­jom jezika ove pesme: monotoniji cvrčkova pevanja odgovara i dosta ujednačen ritam ove pesme, u kojoj se stihovi od devet slogova (nepar­ni) smenjuju stihovima od sedam slogova (parni stihovi), a naglašeni i nenaglašeni slogovi se smenjuju po shemi:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 ta — ta — ta tš. — ta | ta — ta (ta — ta).

Samo pak misaono-emocionalno značenje pesme izraženo je posredno preko cele slike ovog zamrlog polja, naročito preko poslednje pojedino­sti o kriku večite gladi mladog jastreba. Iz dosadašnje analize značenja ove pesme vidimo da mnoge reči u njoj imaju neko šire, dublje i preobra- ženo značenje; krik večite gladi znači snažno ispaljenu žeđ za životom, železna žica koju cvrčak suče znači metalno oštro pevanje cvrčkovo, sunčevo zlato znači bledo žutu boju sunčanih zraka, četa mrava znači veliki broj, velike gomile mrava itd. Iz svega ovoga vidimo da se pesni- čki jezik pored konkretnosti u opisivanju i emocionalnosti izraza odli­kuje i ritmičkom i zvučnom organizacijom jezika i preobraženim zna­čenjem reči.

Sta možemo zaključiti iz cele ove analize? U onom prvom, nauč­nom tekstu pisac se izražava opštim pojmovima (selo, kuća, drum, po­tok) ne težeći da nam u slici konkretizuje opisane predmete i pojave: on ne pokazuje svoj emocionalni stav prema tim predmetima i pojava­ma, već samo objektivno konstatuje činjenice. Naučni jezik je prema tome pojmovan, apstraktan i emocionalno bezbojan. Međutim, ostala tri umetnička teksta bitno se razlikuju od ovog prvog. U njima je saop- štena piščeva zamisao preko konkretnih slika iz života i prirode stvore­nih snagom njegove mašte i izraženih jezikom, koje mi i čulno doživlja­26

vamo i razumom saznajemo. U isto vreme u njima se jasno izražava i jako ističe i emocionalni stav tih pisaca prema opisanim pojavama. Naj­zad, u njima se jezik i ritmički uobličava, a uz to dobija i niz širih zna­čenja, koja obogaćuju smisao upotrebljenih reči. Prema tome, jezik u tim tekstovima (pesnički jezik) odlikuje se korikretnošću (slikovitošću) u opisivanju, emocionalnošću u tonu izražavanja, ritmičnošću u orga­nizaciji govora i preobražajem, punoćom i širinom značenja reči u njemu.

Odrediti razliku između pesničkog jezika i naučnog jezika poredeći ova dela:

Pesmu Vladimira Vidrića »Pejzaž«:

»U travi: se žute cvjetovi i zuje zlaćane pčele, za 6jenatim onim stablima krupni se oblaci bijele.

I nebo se plavi visoko, kud nečujno laste plove; — pod brijegom iz crvenih krovova podnevno zvono zove.

A dalje iza tih krovova zlatno se polje stere, valovito, mimo i spokojno — i s huma se k humu vere.«

i ovaj geografski opis zagrebačke okoline:«■Hrvatsko Zagorje predstavlja kotlinu, sjeverno od Zagreba. Okružuju ga

niske gore: Medvednica, Kalnik, Ivančica, Macelj i Kuna gora. Prema jugu je otvo­reno dolinom rječice Krapine. Dno kotline nije ravno, nego je zatalasano blagim gorskim kosama, koje su obrađene tako reći do zadnjeg pedlja zemlje. Po njima se prostiru oranice i vinogradi, dok su viši dijelovi gorskog oboda pod šumama.. .<* (Rude Petrović, Geografija Jugoslavije, Zagreb, 1952, 293—294).

R E Z I M E

Pesnički jezik je . . .

Umetničko delo je lični doživljaj sveta i života pri­kazan u slici živog, konkretnog života. Književno de­lo kao umetničko delo izgrađeno je pomoću jezika i od jezika, i zato će se i u pesničkom jeziku ogledati te dve osnovne osobine umetnosti: prikazivanje živo­ta u konkretnim slikama i misaono-emocionalni stav piščev prema opisanim pojavama.

Književnik teži da nam svoje slike iz života prikaže što konkretnije, sugestivnije, kako bi one živo i upe­čatljivo delovale. On to postiže time što za prikazi­vanje ličnosti, predmeta i pojava odabira izrazite, karakteristične pojedinosti, što te pojedinosti snagom svoje mašte komponuje u nove slike i što ih opisuje svestrano, nastojeći da ih čulno doživimo. Otuda se pesnički jezik odlikuje konkretnošću, slikovitošću i ži- vopisnošću.

Pošto je književno umetničko delo lični doživljaj piščev, jasno je da će pisac u književnom delu snažno

Jezik književnih umetničkih dela, koji se odlikuje

konkretnošću (sliko­vitošću) u opisivanju,

emocionalnošću u to­nu izražavanja.

Pitanja:

27

ritmičnošću

i preobražajem, pu­noćom i širinom zna­čenja reči.

ispoljiti i svoj emocionalni stav prema opisanim po­javama. Njegova emocija je spojena sa njegovom mi­šlju; on ne može da razmišlja o životu a da se u isto vreme i ne uzbuđuje povodom svega onoga Što radu­je ili boli čoveka.

Emocija i misao pesnikova izražavaju se u ritmički organizovanom govoru, zato što ta ritmička organi­zacija jezika povećava sklad između sadržine i forme umetničkog književnog dela. Ritam odgovara raspolo­ženju koje obuzima pesnika pri 6tvaranju književnog dela i doprinosi da se i čitaoci ili slušaoci prožmu tim raspoloženjem.

Zbog toga što sadržina književnog dela ima široko i mnogosmisleno značenje, i pojedine reči toga dela i pesnički jezik u celini dobijaju jedno preobraženo značenje puno dubokih i raznovrsnih značenja. Pes­nički jezik kao da daje drugu dimenziju svakodnev­nom jeziku, čini od njega jedan sasvim nov vid jezi­ka. To i jeste jezik kojim se svi služimo u običnom sporasumevanju, a i nije taj jezik jer je mnogo boga­tiji od njega.

A. K o n k r e t n o s t p e s n i č k o g j e z i k a

Rekli smo da se pesnička slika razlikuje od fo­tografije po tome što je ona konkretna slika života prelomljena kroz prizmu umetnikova

duha, dakle — ona je lična slika života, koja izražava lični doživljaj svoga tvorca, umetnika, dok je fotografija takođe konkretna slika, ali mehanički kopirana sa života. Odavde proističu i sve one dalje duboke razlike između fotografije i umetničke slike. Fotografija nam prenosi sve pojedinosti iz života, onako kako nam i sam život pruža te pojedinosti, tako da mi ne znamo koji smisao i koje osećanje krije u sebi ta slika. Ona može u sebi da sadrži bezbroj značenja i osećanja, ali sama po se­bi ona je nema, ona nam ne govori ništa više nego sam život koji slika, čak nam i manje govori od života, jer je mrtva, nepomična, statična. Umetnička slika pak jeste slika koju je stvorio ljudski, umetnikov duh; slika koja je iz života izvukla onaj smisao i osećanje koje mu umetnilc pridaje. Veličina umetničkog dela onda se i sastoji u tome da umetnik iz života izvuče onaj smisao koji je objektivno najdublji i najznačajniji u njemu. Na taj način umetnička slika postaje kondenzovana slika ži­vota, u kojoj se spaja lični doživljaj umetnikov s dubokim objektivnim smislom života*.

Da bi stvorio takvu sliku koja treba da nam saopšti određeni smi­sao, književnik odabira iz života one izrazite pojedinosti koje bitno ka- rakterišu život u onom smislu koji mu umetnik pridaje i koji život stvarno i krije u sebi. Ali težeći tome da nam u svojoj umetničkoj slici preda smisao života, književnik teži u isto vreme i tome da njegova

* Kada govorimo o ovoj razlici između umetničke slike i fotografije, treba imati na umu da i fotografija može dobiti osobine umetničkog stvaranja u poseb­nim slučajevima: u umetničkoj fotografiji i u filmu. Umetnički elementi u umet­ničkoj fotografiji jesu: izbor predmeta, ugao (stav) koji umetnik zauzima pri fo- tografisanju, karakterističnost samog predmeta, a u filmu: pokret i montaža, pored ovih elemenata koje smo pomenuli za umetničku fotografiju.

Pesnička slika i fotografija

28

slika bude što konkretnija, da nam čulno dočara život što opipljivije; ubedljivije, sugestivnije. Tu nastaje sada jedna opasnost koja se sastoji u preovlađivanju samo jedne od ovih težnji. Jer ako bi književnik samo težio tome da nam saopšti smisao koji on izvlači iz života, onda bi nje­govo delo postalo golo saopštavanje, pojmovno izlaganje smisla u obliku običnog govora ili u obliku naučnog saopštenja. To je onaj slučaj koji se u književnoj kritici osuđuje kao deklarativno pisanje, tj. kao gola pou­ka, saopštavanje i moralisanje. S druge strane, ako bi književnik samo težio tome da njegova slika bude što konkretnija, on bi se približavao fotografiji, registrovanju svih pojedinosti iz života, nagomila van ju i najbeznačajnijih crta, što bi dovodilo do onoga što se u književnoj kritici osuđuje kao faktografija (tj. kao besmisleno nagomila van je či­njenica) ili kao naturalističko pisanje (tj. kao sirovo preslikavanje ži­vota). I jedna i druga od ovih opasnosti savlađuje se samo skladnom merom između tih dveju težnji, pri čemu književnik nizom konkret­nih pojedinosti ostvaruje što življu i konkretniju sliku, a izborom zna­čajnih, izrazitih pojedinosti daje toj slici određeni smisao.

U jednoj svojoj kratkoj crtici sa sela pod na­slovom »Lovčev zapisnik« Rado je Domanović opisuje svoj susret u šumi sa siromašnim se­

ljakom Markom, slugom kod imućnih seljaka. Saopštavajući kratak raz­govor s tim seljakom Domanović posvećuje stranicu i po opisu Marko­vog savijanja i paljenja cigarete:

►►Pružim mu kutiju.On je prvo zagleda sa sviju strana, pa je ostavi kraj sebe

na zemlju. Protrlja rapave dlanove, zagladi brkove, pa sa nekom svečanošću i zbiljom uze kutiju. Otvori je, izvadi papir, i pošto ostavi kutiju opet kraj sebe, stade piriti da bi iz cele knjižice ta­ko pirenjem odvojio jedan listić. Pirenje je trajalo tako dugo da se meni dosadi gledajući. Najzad mu nekako ispade operacija po­voljno, i izdvoji se jedan listić. Marko ga uze, i zalepi jednim kra­jičkom za donju usnu, koju prvo ovlaži jezikom. Papir leprša na usni od povetarca, a on pažljivo uredi knjižicu papira, poravna listiće da bude sve kako je bilo i pre pirenja, pa onda papir spusti u krilo od debele košulje. Posle toga opet protrlja dlanove i uze kutiju. Jednom rukom drži jedan kraj otvorene kutije, a drugom rukom udari nekoliko puta po drugom kraju. Zatim krupniji du- van ozgo steže prstima i naže kutiju da se sitnina odvoji na jednu siranu. Kad i to srećno svrši, metnu kutiju na krilo, pa stade s dva krupna, gruba prsta vaditi ono trun je duvansko i metati ga na dlan leve ruke. To je radio tako ozbiljno, mirno i lagano, da je to vađenje trunja sa dva prsta trajalo toliko da bih ja dotle dve ci­gare savio i popušio. Kad izvadi toliko koliko mišljaše da je do­voljno za cigaru, steže ruku u koju je metao duvan u pesnicu, a onom drugom zatvori kutiju da se ne bi slučajno prosuo duvan.

— Mislim da je skup, žuti se ka’ dukat? — upita misleći na duvan, pa i ne čekajući odgovor, kao da je nehotično izgovorio tu misao, uze duvati u pesnicu u kojoj mu beše duvan.

Konkretnost (slikovitost) pesničkog jezika

29

— A što duvaš?— Tako mi. Naučili smo tako i, znaš, ovlaži se, pa se duvan

manje troši. Gori cigara duže, a suv duvan provri začas.Duvanje je trajalo duže nego gotovo sve dosada, i najzad ot­

vori pesnicu, koja se sva oznojila, i duvan više mokar u njoj no vlažan. Istrese sad duvan u papir, ali kako na znojavoj ruci osta mnogo zalepljena trun ja du venskog, to metnu papir s duvanom na kutiju koja mu stajaše u krilu, i stade lagano i strpljivo biskati sa one ruke trunić po trunić i metati ga na papir. Kad i to svrši, razgovarajući uzgred kako je zlo što davno nema kiše, protrlja opet dlanove, uze onaj papir s duvanom, nasloni na koleno, i na­stade savijanje s takvom ozbiljnošću, kao lekar kad vrši kakvu najopasniju operaciju. Zavi, pomažući tako i kolenom, i uliza do­bro kraj od papira, zalepi, i opet ozgo zaliza. Ufitilji papir na oba kraja cigare, pa je onda zagleda kao što bi umetnik sa zadovolj­stvom zagledao delo koje je s mukom i naporom stvorio. Tako gotovu cigaru metnu za uvo, pa onda uze kutiju, otvori je pažlji­vo, uredi opet malo listiće od papira, metnu ga u kutiju, i onda iz krila pažljivo pokupi svaki trunić rasuta duvana, te i to met­nu u kutiju, pa je onda zatvori i pruži mi je sa recima:

— Lepa ti ta kutija!Pružim mu kutiju s mašinama da zapali. Dugo se opirao, i

najzad ga privolim da zapali. Zapali pažljivo, povuče duboko dim, i posle toga zagleda cigaru da vidi koliko je izgorela, kao što gla­dan čovek zagleda sladak zalogaj.«

Vidimo da je u ovom opisu Domanović zapazio i registrovao sko­ro i najmanje pojedinosti ovog Markovog savijanja cigarete. Konkre- tizacija te slike toliko je detaljna da nam se u prvi mah može učiniti da je Domanović samo faktografski verno zabeležio sve te pojedino­sti. Tako u stvari i jeste kada se ovaj odlomak posmatra sam za se­be, izdvojeno od ostalih delova ove crtice. Ali u sklopu cele crtice ovaj detalj savijanja cigarete toliko je značajan za smisao koji Domano­vić njom kazuje da je ovolika konkretizacija tog detalja umetnički op­ravdana. Ništa bolje ne pokazuje siromašno stanje tog seljaka, njegov mučan život lišen i najmanjih zadovoljstava, njegovu psihologiju, koli­ko ovaj detalj skoro pobožnog pristupanja jednom tako običnom i nez­natnom činu kao što je savijanje i paljenje cigarete. Svaki ovaj lagani, strpljivi, oprezni pokret tog seljaka pri savijanju cigarete, usredsređe- nost sve njegove pažnje na to, briga da ne propadne nijedan trunić duvana, svečana ozbiljnost s kojom on sve to radi i silno zadovoljstvo koje oseća pri pušenju — sve je to toliko karakteristično da nam ve­oma sugestivno govori o jadnom i bednom položaju toga seljaka. Zato je Domanović i dao toliko prostora tom opisu i nastojao da što više konkretizuje sliku ove pojave.

Međutim konkretizacija umetničke slike ne sastoji se samo od zapažanja i registrovanja značajnih i karakterističnih pojedinosti iz ži­vota. To je tek prva polovina umetničkog rada pri fconkretizadji. Druga polovina tog posla sastoji se u tome da književnik snagom svoje maš­te poveže te pojedinosti u novu sliku i da veštom upotrebom jezičkih sredstava oživi te pojedinosti, da ih naslika verno i upečatljivo, kako bi što sugestivnije i ubedljivije delovali na čitaoca. On mora za njih pro­

30

naći takav jezički izraz da ih mi što sugestivnije doživljavamo, da ima­mo iluziju kao da ne čitamo taj opis, nego kao da opisane pojave gle­damo svojim očima, čujemo svojim ušima, dodirujemo, mirišemo, ku­šamo. Tu sad književnik pokazuje stepen svoga talenta, svoju tvoračku jezičku moć da pomoću jezika stvara konkretne žive sile. On mora osetiti koja od tih pojedinosti ima više značaja za konkretizaciju, i onda je više razviti, dati je sa više detalja; mora pronaći odgovaraju­će reči koje će i svojim značenjem i svojim glasovnim zvučanjem, i spregom s drugim recima, što upečatljivije dočarati tu sliku. Bez tog jezičkog oživljavanja i najznačajnije pojedinosti mogu ostati blede, ne- izrazite, nesposobne da izazovu živu i upečatljivu sliku.

Evo jednog primera za to oživljavanje, odnosno za nesposobnost tog oživljavanja značajnih pojedinosti, kod dvojice pisaca. Svi znamo onaj opis letnje omare u pripoveci »Grad« Janka Veselinovića. Poče­tak toga opisa glasi:

»Vrućina i omorina. . . Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogde- koji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala pa jure ulicom kao besomučna; konj i stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa ma­šu i repom se brane od silne muve: psi polegali pod stre je, zatvo­rili oči, isplazili jezike, i Uno regnu tek onda kad im muva na nju­šku padne... I živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokosi se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču. . . I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sve­ca, — ni da se nji’n e . . . Da-bog-sačuva!. . . Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubi je boje.«

Osećamo da je ovaj opis veoma živ i upečatljiv; čitajući ga mi prosto čulno doživljavamo ovu nesnosnu letnju vrućinu i omorinu. Me­đutim, pravu umetničku vrednost ovog odlomka otkrićemo mnogo bo­lje ako ga uporedimo s jednim drugim sličnim opisom drugoga pisca, opisom koji je i poslužio Veselinoviću kao ugled. Naime, Veselinović je svoj književni rad otpočeo ugledajući se na narodne pripovetke i na neke naše pripovedače koji su se u svom književnom stvaranju tako- đe oslanjali na narodne umotvorine. Jedan od takvih pripovedača bio je i Milan Đ. Milićević, iz čije je pripovetke Božana Veselinović i uzeo osnovni motiv za opis letnjeg sparnog dana na selu, uzeo ga je čak sa gotovo istim pojedinostima. Ali u obradi tih pojedinosti Veselinović je daleko odskočio od Milićevića, stvorio mnogo življu, konkretniju, plastičniju sliku od njega, i tako dao svoj originalan opis predmeta. Evo i Milićevićevog opisa:

»Beše jedan od onih vrelih letnjih dana kada sunce hoće da sažeže i drvo i kamen. Kud god pogledaš čini ti se da vazduh tre­peri od silne žege; lišće se sparilo, cveće uvelo, trava klonula, ku­kuruzi se usukali; vrane zevaju, psi dahću, a stoka pobegla na plandišta i na pojila i samo želi da se nadiše, o paši i ne sanja. . . Ljudi, žene, momci, devojke, sve što može raditi — otišlo u polje na rad. . . U selu se tek ovde-onde može videti po nekoliko dece

31

koja se titraju u hladu ili se šuljaju u prašini; ili se vidi pokoja stara iznemogla baka, koju su ostavili da čuva decu, da pazi na kuću od Ciganaka i da hrani piliće.«

Šta je od ovoga opisa načinio Veselinović? On je iz celog opisa zadržao gotovo sve pojedinosti (ljudi, životinje, biljke), ali ih je oživeo. konkretizovao, dao u živim i plastičnim slikama. I Milićević je našao značajne pojedinosti koje su veoma karakteristične za letnji sparni dan, ali ih je dao nekonkretno, opšte, tako da one deluju bledo i neubedlji- vo, dok iz Veselinovićevog opisa izbijaju konkretni, živi ljudi, živo­tinje, biljke, naslikani tako da nam u svetlosti letnjeg sunca koje prži titra slika svake od tih pojedinosti kao na kakvoj oštro eksponiranoj fo­tografiji. Veselinović je svaku pojedinost razvio, preciznije opisao, dao konkretnije slike, koje nam mnogo življe dočaravaju opštu sliku letnjeg podnevnog dana. On se u ovome pokazao kao dublji posmatrač od Mi­lice vića, umeo je da uoči ono što bitno karakteriše neki predmet ili po­jam i da nađe reči i izraze koji tačno i živo prenose sliku tih bitnih karakteristika. Kod Milićevića obično — »vazduh treperi od silne žege«, kod Veselinovića — »-sve igra pred očima, i onaj vazduh pobledeo i ote­žao pa te guši kao pepeo, kroza nj te sunce žeže kao žeravica«; kod prvog uopšteno — »-lišće se sparilo, cveće uvelo, trava klonula, kukuru­zi se usukali«, kod drugog — dve pojedinosti date takođe uopšteno, ble­do (»i drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao«), ali treća pojedinost »i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se nji’ne« — odjednom oživljava ovu sliku i predaje nam je mnogo tačnije i upečatljivije. Kod Milićevića — »vrane zevaju, psi dahću«, kod Veselinovića — »i živina poskapa. Guščići polegali po bari; kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju pa se ne miču. Psi polegali pod stre je, zatvorili oči, isplazili jezike i leno regnu tek onda kada im muva na njušku padne.« Koliko je u ovom posled- njem primeru razvijeniji i konferetniji Veselinovićev opis od Milićeviće- vog! Koliko je samo živo i slikovito nađen izraz ćurke zabole kljunove u zemlju! Ćurke su mogle i da opuste kljunove, da saviju kljunove, da obore glavu itd., a koliko je od svega toga jači Veselinovićev izraz za­bole kljunove u zemlju! Taj izraz snažno slika opuštenost svih mišića, klonulost i mlitavost baš time što je jedno takvo stanje opuštenosti i pa­sivnosti naslikano glagolom koji označava aktivnost, pokret, energiju. Došlo je do jednog neobičnog spoja značenja: neaktivnost je toliko ve­lika da se pretvara u aktivnost neaktivnosti — ćurke su toliko snažno oborile glavu kao da su zabole kljunove u zemlju.

To oživljavanje i konkretizacija utoliko su bolji ukoliko književ­nik unosi više pokreta u svoje opise; ukoliko ne posmatra statički po­jave u životu, nego ih zapaža i rečima izražava u njihovoj živoj di­namici, sa svima prelivima, titraj ima, preobražavanjima; ukoliko uhva­ti veći broj karakterističnih pojedinosti i tačnije ih rečima razvije i ocr­ta. U svojoj pripoveci »Prah« Ranko Marinković opisuje prezriv i cini­čan osmeh na licu svoga junaka. Neki neveštiji pisac bi samo rekao: »Cinički i prezriv osmeh iskrivi mu lice« ili »Lice mu se zgrči u ciničan osmejak«. A evo kako Marinković opisuje taj osmeh koji prelazi u smeh:

»Ružan mu se osmijeh pojavi na licu. Obigravao je najprije, kao mali nestašni đavo, oko usana, oko nosa, skoknuo sad na jednu sad na drugu stranu lica, škakljao, drmao, budio te mlohave crte,

32

te uspavane, tužne nabore, te lijene, ovješane kesice, uzbunjivao, podizao na ustanak. Lice je oživljavalo, budilo se iz tupe, dugogo­dišnje ukočenosti, protezalo se, pokretalo, igralo a smijeh je rastao sve više, sve neobuzdanije; razbio je i porušio sve ustave i brane namještenih, grčevitih grimasa i razlio se nezadrživo i pobjedo­nosno po licu kao poplava. Smijeh je tresao tu blijedu, glatko iz­brijanu masku, pravi, živi smijeh, sa svom silom ubitačne pakosti, koja je rušila u njima sve obzire i pristojnosti, sve sentimentalno­sti i male boli, iz kojih cure potočići suzica. Smijao se psovački gromko i teško, primitivno, proždrljivo, roktavo kao svinja. Bilo je u tom smijehu nešto gadno, neljudsko, neko strašno, osvetničko uživanje.«

Iz svega ovoga vidimo kako se konkretizacija umetničkih slika postiže zapažanjem što većeg broja karakterističnih pojedinosti, njiho­vim razvijanjem i povezivanjem, i što tačnijim jezičkim prikazivanjem.

1) Pročitajte pripovetku »Kosa« Ive Andrića i prika- žite:

a) Koje je karakteristične pojedinosti pisac našao da bi naslikao siromašnog bosanskog seljaka?

b) Kako je jezički naslikao te pojedinosti?c) Šta nam sve govori ta slika o životu, načinu mišljenja, osećanjima, na­

dama i brigama toga seljaka?

Zadatak

R E Z I M E

Konkretnost (slikovitost) pesničkog jezika je.. .takva osobina nje­gova koja izvire iz konkretno-slikovi- tog karaktera umet- ničkog stvaranja.

Jezikom pisac stvara konkretne slike koje mi sugestivno doživ­ljavamo ;

koje kazuju misao i osećanje piščevo o pojavama koje je na­slikao.

Pisac zapaža konkretne pojedinosti neke ličnosti, predmete ili pojavu u životu, odabira među njima one koje su karakteristične i značajne za onaj smisao ko­ji on vidi u tim ličnostima, predmetima i pojavama i snagom svoje mašte stvara jezikom novu, umetničku sliku života.Umetnička vrednost tih slika ogleda se u tome ko­liko je pisac uspeo da nam recima dočara spoljašnji izgled, pokrete, boje, zvukove, mirise, oblike i ostale osobine tih predmeta i pojava, tako da ih mi što su- gestivnije doživljavamo.Ali umetnička vrednost tih slika ogleda se i u tome koliko je dubokog i širokog smisla pisac otkrio u tim ličnostima, predmetima i pojavama i koliko je to jezički verno naslikao i izrazio, tako da iz tih slika i mi saznamo onaj smisao koji je pisac u njima našao.

B. E m o c i o n a l n o s t p e s n i č k o g j e z i k a

Kazali smo da je književno umetničko delo li­čni doživljaj piščev, prikazan u slici živog ži­vota. To znači, kao što smo već videli, da nam

pisac preko tih konkretnih slika iz života kazuje i svoj lični emocional- no-misaoni stav prema naslikanim pojavama. A ako je to tako, ako su te slike nosioci i izražaji piščevog unutrašnjeg života, onda će se u pesnič- kom jeziku ogledati i misaono-emocionalni stav piščev prema pojavama koje opisuje. Drugim recima, pored svog slikovitog karaktera pesnički

Misao i emocija u književnom delu

8 Teorija književnosti 33

jezik se odlikuje i svojim misaono-emocionalnim karakterom. Kako je u književnom delu svaka misao prožeta, natopljena emocijom, to ćemo tu osobinu pesničkog jezika nazvati emocionalnošću pesničkog jezika. Sva­ki umetnik, pa i književnik, pre svega je čovek koji veoma živo i ja­ko emocionalno reaguje na sve pojave u životu. Karakter tog emocional­nog doživljaja umetnikovog najbolje ćemo označiti pojmom humanosti (čovečnosti). Svaki umetnik u svom umetničkom delu duboko saoseća sa svim onim što raduje ili boli čoveka i ljude, simpatišući sa onim što je ljudski pravedno, istinito, dobro i plemenito, a žigošući ili izvrgavaju­ći ruglu laž, nepravdu, tiraniju, uopšte — zlo svake vrste. Taj njegov humani emocionalni odnos ispoljava se u raznim vrstama osećanja: ljubavnom, rodoljubivom, socijalnom, revolucionarnom, etičkom, este- tičkom itd. A sve se to jasno izražava u piščevu jeziku, bojeći ga određenom emocionalnom tonalnošću, određenom osećajnošću. Ta emo­cionalnost pesničkog jezika tesno je spojena s njegovom slikovitošću, i kada govorimo odvojeno o njegovoj emocionalnosti, a odvojeno o nje­govoj slikovitosti, to činimo prosto zbog toga što je u analizi takav po­stupak nužan. Inače, oni elementi i detalji koji čine pesnički jezik sli­kovitim čine ga i emocionalnim, i teško je odvojiti jedno od drugoga i reći: ovaj elemenat ili detalj je čisto slikovit, a ovaj je čisto emocio­nalan. Pa ipak, u nekim momentima jedna ili druga osobina pesničkog jezika izrazito pretegne, i tu onda možemo jasnije videti slikoviti ili emocionalni karakter toga jezika. Evo primera:

U svojoj pripoveci »Prokleta avlija« Ivo Andrić ovako počinje opis groblja u zimu i opis groba fra-Petra, očevica čudnih i uzbudljivih događaja u velikom carigradskom zatvoru poznatom pod imenom Pro­kleta avlija:

»Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom iš­čezlo i malo groblje na kom samo najviši krstovi vire iz dubo­kog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg: staza je proprćena juče za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvašene ilovače, i sve to izgleda kao sve­za rana u opštoj belini koja se proteže do u nedogled i gubi ne- primetno u sivoj pustinji neba još uvek punog snega.-«

Kao što vidimo, u ovom opisu pretežu detalji koji imaju kon- kretno-slikovitu funkciju da nam dočaraju što življu i upečatljiviju sli­ku jednog zimskog predela. Taj opis na početku kao da je emocional­no neutralan; predeo koji je naslikan mogao bi da bude mesto raznih događaja, čak i veselih ili radosnih: nekog ljubavnog sastanka, lovačke zasede i slično. Međutim, pažljiv čitalac već od prve rečenice naslućuje da ovaj opis ne može biti okvir za neki radostan događaj: sneg je svemu oduzeo stvarni oblik, pod tim snegom vide se krstovi na groblju, a oko jednog groba staza je sveže proprćena: grob je od juče. Sve to nam već na početku nagoveštava da se nećemo radovati povodom onoga što će u vezi s tim grobljem biti dalje rečeno. I zaista, posle tih nagoveštaja, do­lazi jedan dubok, tamno-uzbudljiv akord: sneg oko tog groba »ima ru­menu boju raskvašene ilovače, i sve to izgleda kao sveza rana u opštoj belini«, — koji nedvosmisleno govori kakve će emocionalne tonalnosti biti sadržina ove pripovetke. To će biti neka mračna, teška povest o zloj

34

sudbini nekih ljudi. Ovim detaljem pisac nam je jasno ukazao na svoj emocionalni stav, njime je i u nama izazvao sličnu emocionalnu pripre­mu za doživljavanje sadržine ove pripovetke, i mi sada sa već određenim raspoloženjem očekujemo njegovo dalje pričanje.

Na koje sve načine književnik izražava svoj emocionalni stav prema pojavama koje opisu­je? Raznim sredstvima i na razne načine. Ali ako bismo hteli da sva ta sredstva i sve te na­čine svedemo na jedan zajednički imenitelj on­

da bismo ga ovako formulisali: odstupanjem od običnog, svakodnevnog načina izražavanja. To odstupanje ogleda se u svemu, počevši od načina građenja rečenice, pa sve do upotrebe pojedinih reči i glasova u njoj. Od­stupanje od normalnog načina izražavanja karakteristično je i za običan govor kada smo uzbuđeni, kada smo u afektu: u žalosti, radošti, ljutnji, ogorčenju itd. U jakoj žalosti, npr., mi grcamo, prekidamo rečenicu je­cajima, ponavljamo reči i uzvike, govorimo tiho i utučeno. U ljutnji, na­protiv, povišavamo ton i povećavamo jačinu izgovora, nalazimo krupne reči i jake fraze, isto tako prekidamo rečenicu i ponavljamo neke reči. Uopšte, u afektu menjamo i intenzitet i intonaciju svoga običnog govo­ra, premećemo red reči, grcamo ili isprekidano, zadihano govorimo, upo­trebljavamo reč s prenesenim značenjem (»Lisice jedna!-« — kažemo u ljutnji nekome ko je podmukao ili lukav), ili povezujemo u neobične spregove, redajući ih, npr., po jačini (»To je lepo, izvrsno, divno«), go­milajući reči sličnog značenja (»On me je slagao, prevario, obmanuo«), preuveličavajući osobine predmeta i pojava (»Hiljadu puta sam ti re­kao«) itd. Jedan teoretičar književnosti izmislio je, primera radi, govor jednog običnog čoveka koji u ljutnji kori svoju ženu. U tom govoru mogu se uočiti svi ovi elementi odstupanja od običnog govora koje smo gore nabrojali:

»Ja kažem da, ona kaže ne, jutrom i večerom, noću i danju ona gunđa (kazivanje u suprotnostima). Nikad, nikad čovek nema mira s njom (ponavljanje reči sličnog značenja). To je veštica, to je sotona (preuveličavanje). Ali, nesrečnice, reci mi šta sam ti ja uradio? (pitanje). Kakva glupost što sam se oženio tobom! (uz­vik). .. Ona plače, ah, sirotica, na kraju ću ispasti ja kriv (upotre­ba reči u ironičnom značenju)... Deca, susedi, prijatelji — svi oni znaju za naše nesuglasice (nabrajanje). Oni čuju tvoju viku, žalbe, psovke (ređanje pojmova po jačini). Oni će pomisliti da sam zao, da sam okrutan, da te tučem, da te sakatim (isto)..« itd.

Slično ovome čini i pesnik. I on je uzbuđen, zadihan, sav u ne­kom duševnom treperenju, i zato je i njegov jezički izraz poremećen, is­prekidan, sa ponavljanjima reči, sa ređanjem reči po jačini, sa preuve­ličavanjima, prepun usklika i pitanja, poređenja i suprotstavljanja poj­mova, zasićen rečima s prenesenim značenjem itd. Setimo se samo po­četka pesme »Kad mlidijah umreti-« B. Radičevića:

»Lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada; zelenoga više ja nikada

videt neću.-«

Odstupanje pesničkog jezika od običnog, normalnog načina

izražavanja

35

Ovo je opis jeseni. Ali to nije onakav opis kakav bi dao jedan prirodnjak ili kakav bismo dali mi svi u običnom govoru: »Jesen je godišnje doba u trećoj četvrtini godine. Sunce više ne greje zemlju uprav­nim zracima kao preko leta. Zbog toga na zemlji postaje sve hladnije. Cela priroda zamire, vene; lišće na drveću žuti i opada, drveta postaju gola«. Ne, pesnik ne govori tako! On ne gleda tako ravnodušno na umi­ranje prirode. On je jako uzbuđen zato što ga to umiranje podseća na još jedno umiranje, na njegovu smrt. On predoseća da više neće živ dočekati ponovno buđenje prirode, ponovno zelenilo drveća. I u tom uz­buđenju on drukčije govori nego što bismo mi govorili u običnom go­voru. Odmah u prvom stihu imamo poremećen red reči. U običnom govoru ta rečenica bi glasila: »Lišće već žuti po drveću«. Pa i oblik ovo­ga priloga već je neobičan: veće, kao i oblik imenice lišće: lisje. Tako se ne kaže, to čak nije ni književno ispravno. Proširenje priloga i sve- zica pokretnim vokalom e (veće, sade, kade, jere itd.) dijalekatska je osobina koja se ne dopušta u književnom jeziku, a oblik lisje je zasta- reo (arhaičan). Ali ta sitna odstupanja od književnog jezika dopuštena su književnicima, naročito pesnicima (stihotvorcima), i to je takozvana pesnička sloboda (licentia poetica).

- .. .lisje žuto dole veće pada... «U drugom stihu pesnik ponovo ističe to »žućenje« lišća, samo sada upo­trebljava pridev umesto glagola iz prvog stiha: lisje žuto — lisje žuti. Poremećen je i red reči kod imenice i prideva; u običnom govoru kaza­li bismo žuto lišće. I opet: dole veće pada umesto običnijeg reda reči: već pada dole ili pada već dole.

» . . .zelenoga više ja nikada videt neću.«

Ovde je već poremećen i red reči i potpunost izraza. Umesto »Ja više nikada neću videti zelenog lišća« pesnik je ispreturao reči u rečenici, ali to je učinio tako da je njegov izraz postao jači i dirljiviji. Pre svega, ono što je sad njegova najveća želja, koja se nikada više neće ostvariti, to je da ponovo vidi zeleno lišće. Zato on i stavlja tu reč na početku stiha: na njoj je i težište pesnikove misli i osećanja. I ne samo to. Pojam zelenila je tu toliko značajan da pesnik izostavlja reč lisje, izra­žava se eliptično. A pošto se u ovoj rečenici (misli) značajni i svi ostali pojmovi: nikada i videt’ neću, pesnik je našao načina da i njih istakne lomeći rečenicu na dva stiha: tako je nikada došlo na kraj stiha, a videt neću je ispunilo čitav sledeći stih. Videćemo kasnije da se reči na početku i na kraju stiha naročito ističu (vidi: opkoračenje, str. 96). Pe­snik je na taj način svim recima u ovoj rečenici dao izvesnu težinu, zna­čaj; prelamanjem rečenice u dva stiha postigao je neobičan utisak: iz­nenadio nas, potresao i uzbudio.

Iz ovoga vidimo da je jedna od čestih osobina pesničkog jezika poremećenost reda reči ili rečenica, takozvana inverzija. I to ne samo u stihovima nego i u prozi.

»Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesečina zaspe snežna polja. U tamnim senkama brestova i jasenova ućute se sela i za- dremaju umorom ravnice. Noć modre grudi prislanja na planine, zadrhti od dodira njihovih oštrih rubova i zasvetluca plavim đin- đuvama.«

(D. Čosić)

36

Razume se, u prozi su ovakvi slučajevi redi (obično imamo inver­ziju i isprekidanost reči u rečenici u opisima kakvog uzbuđenog stanja), ali i u prozi opažamo gotovo uvek izvesnu neobičnost u rasporedu reči, u proširivanju rečenica mnogim dodacima, pa i u invertovanom redu rečenica.

šta se u stvari postiže inverzijom reči i rečenica? Postiže se to da se inenja rečenički naglasak (intonacija). Ta promenjena, neuobiča­jena u svakodnevnom običnom govoru intonacija nastupa kao posledica pesnikovog emocionalnog stanja i izaziva posle i kod nas, čitalaca, isto ili slično raspoloženje. Dovoljno je da jednu najobičniju rečenicu izgo­vorimo s promenjenim redom reči, pa smo odmah promenili njenu into­naciju, tj. promenili smo njenu emocionalnu obojenost. Uzmimo npr., ovu sasvim običnu rečenicu: Jovan je proveo svoj godišnji odmor na moru, pa joj poremetio red reči: Na moru je Jovan odmor svoj proveo. Zar nam ta rečenica u ovom drugom slučaju ne zazvuči odmah »pesnički«, kao da je stih neke pesme?

Pored izmenjenog reda reči i rečenica, emocionalnost pesničkog jezika se postiže i izmenjenim načinom saopštavanja misli, jednim neo­bičnim slaganjem i spregom pojmova, kao i upotrebom reči u prenese­nom značenju. Vratimo se opet našem pesniku, pa pogledajmo kako se on opi'ašta od života, od sveta i od svojih pesama:

»Zbogom, žitku, moj prelepi sanče!Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!Zbogom, svete, nekadanji raju, ja sad moram drugom ići kraju!

O, pesme moje, jadna siročadi!Deco mila mojih leta mladih!Htedoh dugu da sa neba svučem, dugom šamom da sve vas obučem, da nakitim sjajnijem zvezdama, da obasjam sunčanim lučama...Duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale; a sunašce ono ogrejalo, i ono je sa neba mi palo!Sve nestade što vam dati spravlja’ — u ^raljama otac vas ostavlja.«

Šta vidimo u ovim stihovima? Pesnik je pun usklika, on ponav­lja reč zbogom nekoliko puta, svoje pesme još opisno karakteriše (»jad­na siročadi«, »deco mila mojih leta mladih«), a misao o tome da je hteo da ih učini što lepšim kazuje u jednoj slici (da ih obuče u dugu, da ih okiti zvezdama i obasja sunčanim zracima). U toj slici pojmovi su poreda­ni po jačini: najpre pojam oblačenja u dugu kojim je veoma jako i sna­žno iskazana pesnikova želja, pa još jači pojam kićenja zvezdama, pa najjači — obasjavanje sunčanim zracima. Kad bismo njegove pesme zamislili kao živa bića, kao neke lepe devojke, koliko bi one treptale i zasenjavale oči svojim hiljadama duginih boja, zvezdama u kosi, suncem koje zracima zaslepljuje čoveka. I odjednom, prema toj slici punoj boja i sunčane svetlosti, druga slika — mračna i jeziva: duge nema, zvezde se ugasile, sunce se stropoštalo sa svojih visina i razbilo

37

u paramparčad. Nastao je grobni mrak, — baš onakav kakav će biti i u njegovom, pesnikovom grobu.

Vidimo, dakle, da se pesnik izražava u usklicima, ponavljajući re­ci, opisno kazujući o nečemu što bi mogao jednom rečju reći, redajući pojmove po jačini, stavljajući ih nasuprot jedan drugom (belo-crnom), preuveličavajući ih (slika sa dugom i zvezdama, padanje sunca). A sve to nije ništa drugo nego opet odstupanje od uobičajenog, običnog na­čina kazivanja.

Isto to možemo naći i u svakom drugom književnom tekstu. Ovo su bili stihovi. A evo jednog primera iz književnog teksta u prozi. U svojoj pripoveci »Pravda« Vladan Desnica priča kako je u prolazu uli­com naišao na odvratan prizor: neki čovek je besomučno tukao neku že­nu na ulici. U prvi mah — priča pisac — on je hteo da interveniše i da jurne na ovog čoveka, ali se ipak predomislio: ko zna kakva je sve zla učinila ova žena tome čoveku. Tu svoju pomisao, koju smo mi evo sada formulisali tako emocionalno neutralno i kratko, pisac saopštava ovako:

»Pomislim: ko zna kakve je sve krivice, kakva zla nanijela ova žena ovome čovjeku? Ko zna šta je sve on za nju učinio, žrtvo­vao; koliko je i koliko trpio, i praštao, i mučao? Ko zna do kakve je besmislenosti, do kakvog cinizma ona došla u svom srozavanju? Možda je to i neka majka-zvijer, možda je napustila dijete koje se guši u krupu da bi otišla na sastanak s jaranom. ..«

I ovde vidimo da je književnik svoju misao saopštio sasvim druk­čije nego što smo je mi gore, u običnom govoru, saopštili. On je, pre svega, mnogo opširniji u saopštavanju te misli; on ponavlja upitnu re­čenicu sa upitnikom ko zna tri puta, on nagomilava reči istog ili slič­nog značenja ili ih reda po jačini (kakve je sve krivice, kakva zla; uči­nio, žrtvovao; koliko i koliko trpio, i praštao, i mučao; bestidnost, cini­zam); da bi u poslednjoj rečenici tu moguću bestidnost i cinizam te žene izrazio u jakoj suprotnosti: dete koje se guši u krupu i mati koja je otišla na sastanak sa svojim jaranom. Ovde naročito upada u oči upot­reba reči jaran; ta lepa narodna reč koja je prvobitno u seoskom govo­ru značila prijatelj, a koja je u gradskom govoru dobila značenje lju­bavnik s pomalo grubo-ironičnom nijansom, zvuči ovde, u ovom suprot­nom spoju, još izrazitije i pojačava osećanje gnušanja prema takvoj majci-zveru. A sva ta jezička sredstva upotrebio je pisac zato što je pri pomisli kakva je sve zla ova žena mogla da učini i pri konkretizaciji tih zala njegovo humano osećanje bilo snažno pokrenuto i izrazilo se u obliku moguće odvratnosti i gneva prema toj ženi.

Upotrebom pak reči mati-zuer pisac je reči zver dao prenosno značenje: čovek ili žena ne mogu biti zver u pravom značenju te reči, ali ovde se tom reči označava samo jedna osobina koju taj pojam sadr­ži, životinjska neosetljivost (setimo se, na primer, da neke životinje hoće čak i da pojedu svoje mladunče kad su gladne). Takvim svođenjem zna­čenja neke reči samo na jednu njenu osobinu pisac snažno ističe tu oso­binu, i to boji njegovo kazivanje određenom emocionalnom tonalnošću prema tome iz koga je pojmovno-emocionalnog registra uzeo tu reč, tj. da li je upotrebio pojmove s pozitivnim značenjem (žena — cvet, ruža, golubica, majsko jutro) ili pojave sa negativnim značenjem (žena — zver, zmija, lisica, hijena). Otuda je upotreba reči s prenesenim znače­njem naročito česta u onim književnim tekstovima u kojima je izraženo

38

Razume se, u prozi su ovakvi slučajevi redi (obično imamo inver­ziju i isprekidanost reči u rečenici u opisima kakvog uzbuđenog stanja), ali i u prozi opažamo gotovo uvek izvesnu neobičnost u rasporedu reči, u proširivanju rečenica mnogim dodacima, pa i u invertovanom redu rečenica.

Šta se u stvari postiže inverzijom reči i rečenica? Postiže se to da se menja rečenički naglasak (intonacija). Ta promenjena, neuobiča­jena u svakodnevnom običnom govoru intonacija nastupa kao posledica pesnikovog emocionalnog stanja i izaziva posle i kod nas, čitalaca, isto ili slično raspoloženje. Dovoljno je da jednu najobičniju rečenicu izgo­vorimo s promenjenim redom reči, pa smo odmah promenili njenu into­naciju, tj. promenili smo njenu emocionalnu obojenost. Uzmimo npr., ovu sasvim običnu rečenicu: Jovan je proveo svoj godišnji odmor na moru, pa joj poremetio red reči: Na moru je Jovan odmor svoj proveo. Zar nam ta rečenica u ovom drugom slučaju ne zazvuči odmah »pesnički«, kao da je stih neke pesme?

Pored izmenjenog reda reči i rečenica, emocionalnost pesničkog jezika se postiže i izmenjenim načinom saopštavanja misli, jednim neo­bičnim slaganjem i spregom pojmova, kao i upotrebom reči u prenese­nom značenju. Vratimo se opet našem pesniku, pa pogledajmo kako se on oprašta od života, od sveta i od svojih pesama:

»Zbogom, žitku, moj prelepi sanče!Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!Zbogom, svete, nekadanji raju, ja sad moram drugom ići kraju!

O, pesme moje, jadna siročadi!Deco mila mojih leta mladih!Htedoh dugu da sa neba svučem, dugom šarnom da sve vas obučem, da nakitim sjajnijem zvezdama, da obasjam sunčanim lučama...Duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale; a sunašce ono ogrejalo, i ono je sa neba mi palo!Sve nestade što vam dati spravlja’ — u ^raljama otac vas ostavlja.«

Šta vidimo u ovim stihovima? Pesnik je pun usklika, on ponav­lja reč zbogom nekoliko puta, svoje pesme još opisno karakteriše (»jad­na siročadi«, »deco mila mojih leta mladih«), a misao o tome da je hteo da ih učini što lepšim kazuje u jednoj slici (da ih obuče u dugu, da ih okiti zvezdama i obasja sunčanim zracima). U toj slici pojmovi su poreda­ni po jačini: najpre pojam oblačenja u dugu kojim je veoma jako i sna­žno iskazana pesnikova želja, pa još jači pojam kićenja zvezdama, pa najjači — obasjavanje sunčanim zracima. Kad bismo njegove pesme zamislili kao živa bića, kao neke lepe devojke, koliko bi one treptale i zasenjavale oči svojim hiljadama duginih boja, zvezdama u kosi, suncem koje zracima zaslepljuje čoveka. I odjednom, prema toj slici punoj boja i sunčane svetlosti, druga slika — mračna i jeziva: duge nema, zvezde se ugasile, sunce se stropoštalo sa svojih visina i razbilo

37

snažno osećanje (u lirskim pesmama ili u epskim tekstovima u kojima preovlađuje emocija — P. Kočić, B. Stanković, I. G. Kovačić, O. Davičo). Na primer:

»Krv je moje svijetlo i moja tama, blaženu noć su meni iskopali

sa sretnim vidom iz očinjih jama; od kaplja dana bijesni oganj pali krvavu zjenu u mozgu, ko ranu.

Moje su oči zgasle na mom dlanu.«(I. G. Kovačić, Jama)

Međutim, iako su jezička sredstva za izražava­nje emocionalnosti ista i kod književnika i kod običnih ljudi, emocionalnost pesničkog jezika

se u nečemu iz osnova razlikuje od afektivnog načina izražavanja obič­nih ljudi. Kad toga ne bi bilo, onda bi svaki čovek koga obuzme ljut­nja, ili žalost, ili radost, postajao pesnik. A mi znamo da to ne biva tako. A to ne biva tako zato što se i pesnikova emocija-misao i njegov emo­cionalni izraz i u toku same inspiracije (nadahnuća) i u toku jezičkog uobličavanja stalno stilizuju, harmonično uobličavaju, skladno utelovlju- ju u reči, stihove, rečenice. Obični ljudi se i u normalnom govoru, a pogotovu u afektu, izražavaju spontano, ne birajući reči i izraze, ne tra­žeći zgusnut ili skladan izraz. Književnik, međutim, izražava svoju emo­ciju sa umetničkom namerom da je što više zgusne, kondenzuje, da za nju pronađe najjače i najtačnije izraze, da te izraze saopšti u jednom skladnom talasanju koje će odgovarati njegovoj emociji, jednom rečju— da između njegove emocije i njegovog jezičkog izraza postoji sklad, saglasnost, harmonija.

Tu harmoničnost, skladnost, uspelu stilizaciju i uobličenost pes- ničke emocije u jezički izraz opažamo u svim književnim tekstovima. Videli smo kal«) je B. Radičević uspeo da svoju misao o tome kako nika­da neće videti zeleno lišće skladno i izrazito saopšti u dva stiha:

» .. .zelenoga više ja nikada videt neću.«

Petar Kočić, opisujući lepu, mladu i jedru Mrgudu kako u potoku pere rublje, nalazi sugestivne reči da nam dočara svoje osećanje puno života, vedrine i sjaja u ovoj slici:

»Oko nje svukud voda, svjetlost i nepregledno mirišljavo pro­ljetno zelenilo. Vazduh se očistio iza kiše, pa treperi i svijetli se kao staklo. Oko bijelih oblih nogu žubori voda i lagano protiče, a treperava se svjetlost odbija od vode i igra joj se po vlažnim ob­razima i dugom sjajnom gerdanu.«

Gustav Krklec u svojoj pesmi »Lastavica nad gradom« peva o svojoj nostalgiji za zavičajem, sećajući se svoga sela »usred gorja pla­va«, njegova tornja, polja, žita, pčelinjaka, krovova, vrtova i bunara — svega toga u jednom trenutku kada je »pod gustim spletom gradske žice

Harmoničnost pesničkog jezika

— u huci truba i signala«, začuo »bistri glas lastavice«. Trenutno zane­sen tom iluzijom, on uviđa zatim da je to varka i uzvikuje:

»Trenuci varke! Ludi časi!Sunčana kap je u me pala kad začuh gdje se lasta glasi u huci truba i signala.«»I zastah sam, sred pusta ljeta, pod gustim spletom gradske žice. čaroliju mi otkri svijeta taj cik i cvrkut lastavice!«

Ćelom tom pesmom pesnik je uspeo da jedno snažno i duboko potisnuto osećanje čežnje za seoskom tišinom, spokojstvom i vedrinom izrazi i inventivno pronađenim motivom cvrkuta lastavice — vesnika seoskog života — u gradskoj buci, i slikovito nabacanim pojedinostima seoskog vidika iz ptičje perspektive, i bolnim vapajem što je to bila pusta varka, i najzad lepo nađenim izrazom na kraju pesme da mu je lastavica »ot­krila čaroliju svijeta«.

Iz svih tih primera vidimo kako se pesnikova emocija kristališe, uo- bličava, stilizuje i kako književnik pronalazi i odgovarajuća jezička sred­stva (ritmičku strukturu, adekvatne i sugestivne reči, žive slike, i veštu kombinaciju pojedinosti) da sve to izrazi što snažnije i izrazitije. Na taj način književnik stvara i u emocionalnom pogledu harmoničan sklad, je­dinstvo između sadržine i forme.

Zadatak: Pročitajte Nazorovu pesmu »Cvrčak« i pokažite:

a) Koja je emocija izražena u toj pesmi?b) Kojim se sve jezičkim sredstvom izražava ta emocija?c) U čemu se ogleda harmoničnost te emocije i jezičkog izraza..

R E Z I M EEmocionalnost pesničkog jezika je ...

takva osobina njego­va koja izvire iz misaonoemocionalnog stava piščevog prema opisanim pojavama.

Pisac jezikom izra­žava taj stav na taj način Sto odstupa od običnog načina izra­žavanja.

harmonično stilizuju- ći taj svoj poremeće­ni jezički izraz.

Književnik je misaona i osećajna ličnost koja huma­no reaguje na opisane pojave, iznoseći u svome deiu veoma snažno i izrazito svoj emocionalno-misaoni stav.

Uzbuđeni govor uopšte, i kod običnih ljudi, oblikuje se raznim odstupanjima od normalnog govora: pore­mećenim redom reči i rečenica, ponavljanjem i gomila­njem reči istog ili sličnog značenja, ređanjem reči po jačini preuveličavanjem, pitanjima i uzvicima, raz­nim neobičnim spregovima reči i upotrebom reči s prenesenim značenjem itd. Takav je i uzbuđeni emo­cionalni govor književnika.Ali emocionalni govor književnika razlikuje se od običnog, spontano izraženog afektivnog govora običnih ljudi po tome što je on harmonično stilizovan u skla­du sa emocijom koja se izražava. Ta stilizacija se ogleda i u izboru reči, i u njihovom slaganju, i u rit- mičnosti, i u skladnoj i sugestivnoj kombinaciji sli­kovitih pojedinosti, kao i u adekvatnom 5 tržn om jezičkom uobličavanju tih pojedinosti.

40

C. R i t m i e n o s t p e s n i č k o g j e z i k a

Ritmom (grč. rhgthmos od rhein = teći) naziva se svako ravnomemo ponavljanje izvesnih po­java i radnji u određenim razmacima vreme­

na. Mnoge pojave u prirodi ritmički se ponavljaju (dan i noć, plima i oseka), mnoge fiziološke radnje čovekove takođe su ritmičke (disanje, rad srca) a ritmički su i mnogi čovekovi pokreti pri radu. Iz ovog pri­rodnog instinktivnog ritma razvio se i svesni ritam čovekov u umetnosti uopšte i u književnosti. Covek je najpre u procesu rada pratio svoje radne pokrete pesmom u ritmu rada, kako bi olakšao taj rad, a posle je i svoje igre (plesove) ritmički stilizovao, da bi najposle svesno uneo ri­tam i u svoje književne proizvode, ponajviše u stihove i u prozu. Tako je postao pesnički ritam, koji nije ništa drugo nego organizovano, plan­sko ponavljanje izvesnih jezičkih signala (slogovi, akcenti, pauze, re- čenička intonacija itd.) u određenim kraćim razmacima vremena. Ritmi­čki pesnički jezik u stvari je veštački jezik; ritmičkom stilizacijom go­vora pesnik svesno vrši izvesno »nasilje« nad jezikom nagoneći jezik da se iz ovog prirodnog ritma (pauze u govoru radi udisanja vazduha) ulije u kalupe određenog pesničkog ritma u skladu s pesnikovom stili- zovanom emocijom. Razume se, veza između prirodnog jezičkog ritma i pesničkog ritma uvek se u većoj ili manjoj meri održava, ali pesnički ritam je uvek toliko veštački stilizovan govor da se jezička materija opire i protivi njegovu uobličavanju i stalno izmiče pesnikovim nastoja­njima da je ulije u određene ritmičke oblike. Otuda umetnički ritam predstavlja pobedu pesnikovu nad jezičkom stihijom i označava pose­ban preobražaj jezika.

U stvari, pesnički ritam je ritmička stilizacija pesnikove emocije. Jedno raspoloženje teži da se izrazi u određenom ritmičkom talasanju koje mu odgovara, koje ga uobličava u određene ritmičke mere, koje gar jednom reči, kondenzuje ne dajući mu da se raspline u ritmički neodre­đen i neujednačen izraz. Vladimir Nazor je tu pesnikovu potrebu za određenom ritmičkom organizacijom veoma lepo opisao u predgovoru svojoj zbirci pesama »Deseterci-«. Te pesme nastale su u periodu između 1923—1925. godine, kada je Nazor bolovao od neke, kako sam kaže, »čudne bolesti«. Nazor je tada živeo na moru, u Crikvenici:

»Kad me spopadne muka, moram ležati i previjati se po kre­vetu, ali uz neke ritmičke kretnje. I dišem uvijek jednako, na oso­bit način, pa se moje stenjanje promeće u gotovo pjevanu žalbu. Osećam da na taj način krotim i suzbijam nesklad i nered u sebi... Proživljujem iznova svoje mladićke plesove, ljuljanje u čamcima na moru, pa — rekao bih — čak i njihanje u kolijevci. Kao da mi sva prošlost dolazi u pomoć da lakše iznova nađem izgubljeni ritam života. ..

Ti me noćni napadi spopadaju za vrijeme ekvinocija kad ju- govina bijesni u bašti i na moru pod mojim prozorima.. a meni bi se htjela neka jednolična, dobro ritmirana muzika.. . Sjećam se i hrvatskih — ponajviše Kranjčevićevih i njemačkih — najradije Hajneovih — stihova, ali mi se talijanski versi (stihovi) ipak jače nameću... Hvatam se katkada samo jednoga stiha dišući njegovim- dahom, njišući se njegovom kretnjom, pa i zatreptavši kao i on; i dok zaboravljam gotovo sasvim njegov sadržaj, puštam da me sveg

Ritam u životu i u književnosti

41

prožme najnestvarnijim i najdubljim što je u njemu i u čemu je možda sakrivena prava suština cijele mu biti: ritmom i zvekom...

Potreba muzike kakve u ovom mjestu ne mogu čuti i čežnja za ritmom, kojeg me gubitak upropašćuje, tjera me potražiti nešto čime bih naknadio neznanje da se sada pomognem ma kojim bilo muzičkim instrumentom.

I jer ne mogu i ne znam drukčije, utječem se — ponajviše— najtežem obliku u stihotvorstvu: sonetu... Hoće mi se nešto zvučno, gotovo monotono, i malko tužno. Daktilski stih, nalik na stil u »Intimama« i u »Nizi od koralja« (Nazorove zbirke stihova) bio bi mi preveć žestok i plah; jampski pak — u ovoj nevolji — svečan i deklamatoran; hoće mi se trohej, i to baš onaj naših na­rodnih deseteraca: neću da mirujem i pišem, no da se njišem di­šući i pjevajući kao uz gusle. Prometnuti se čitav u muzičku spravu kroz koju će prohujati moj dah, te izazvati što mi treba! Ne isticati misli, ne naglasiti osjećanje — pustiti da zvuk riječi i melodija stiha izreku sami ono od čega misao i osjećaj nastaju...

I moć Riječi silazi na me.Sklad se uspostavlja.Napadaji sve redi i slabiji. Moja se bolest taji, pa je i nestaje.«

Iz ovih Nazorovih reči vidimo da je njegovom mučnom raspolože­nju u bolesti, osećanje tegobe, nesklada i nereda, bio potreban ritam uopšte, i da se ta neodređena ritmička težnja postepeno uobličavala u određeni ritam, u deseterački ritam naših narodnih pesama... »Pro­metnuti se čitav u muzičku spravu kroz koju će prohujati moj dah...« I taj ritmički sklad kao da oslobađa pesnika njegova mučnog raspolože­nja, pa čak i bolesti.

Uloga ritma u stihovima je emotivne prirode. Lirska poezija, koja je izraz čistog osećanja, našla je u ritmu izvanredno sredstvo da se i pe- snik i čitalac dovedu u određeno ili opšte emocionalno raspoloženje za doživljavanje jednog osećanja. Ritam nas nekako »ekscitira« (nadražu- je), čini da zaboravimo na sve stvari oko sebe koje bi odvlačile našu pa­žnju, i usredsređuje nas na samu sadržinu pesme. Ma koliko da je teško utvrditi kod svake konkretne pesme vezu između ritma i sadržine, ne­sumnjivo je da ta veza postoji, i da se kod nekih pesama čak može i veo­ma uspešno otkriti. Razume se, različne vrste ritmova u poeziji bile su uslovljene i nekim drugim razlozima: književnim pravcem, književnom modom i tradicijom (u doba B. Radičevića bio je gotovo ozakonjen tro- hejski osmerac i deseterac; u doba Dučića i Rakića jampski jedanaeste­rac), ličnom naklonošću pesnika prema nekom stihu (heksametar V. Ilića) ali, bez obzira na vrstu ritma, sam ritam kao način izražavanja lirskog osećanja usko je povezan s potrebom da se i kod pesnika i kod čitaoca stvori jedna emotivna predispozicija za doživljavanje sadržine pesme. Mnogi pesnici govore o tome da im je još pre stvaranja određene pesme najpre u ušima odzvanjao neki određeni ritam koji je i izazvao kod njih stanje pesničke inspiracije. I tek posle toga oni su ispunjavali tu ritmičku strukturu sadržajem nekog osećanja koje je odgovaralo tom ritmu (V. Majakovski, npr.).

Zbog svoje ritmičnosti lirska poezija najviše i podseća na muziku i ima s njom u tom pogledu najviše sličnosti. Zašto, npr. lirsku pesmu ne možemo prepričati, kao pripovetku, ili roman, ili dramu, nego je mora­mo celu izrecitovati — kao što moramo otpevati ili odsvirati neki mu­

42

zički komad — da bismo je predali slušaocima? Zato što bi u prepriča­van ju lirska pesma izgubila baš onaj glavni elemenat svoje emocional­nosti: svoj ritam. Zamislimo kada bi neko poznatu Santićevu pesmu »Proljeće« iskazao u prozi, otprilike ovako:

»Draga moja, nemoj noćas da zaspiš na mekom dušeku i da dopustiš da te obrva san, nego čim mjesec sine nad našom rijekom i čim tiha rosa padne na zemlju, ti požuri i dođi u baštu. Tu budi prva ruža i miriši na mom srcu do zore.«

Cela ova ljubavna tirada zvuči ovako ne samo romantičarski staro­modno nego čak i banalno. Ona je patetički podignuta, bez mnogo duha i bez mnogo invencije iskazana, mestimično trivijalna (»na mekom duše­ku«, »miriši na mome srcu do zore«). Međutim, u ritmu stihova ona gubi te svoje negativne osobine; ritmička organizacija govora pretopila je tu patetičnost i trivijalnost u jednostavnost iskrenog, duboko proživ­ljenog i prosto iskazanog osećanja:

»Nemoj, draga, noćas da te san obrva i da sklopiš oči na dušeku mekom!Kada mjesec sine nad našom rijekom i na zemlju pane tiha rosa prva,rodice se mlado proljeće...Zato nemoj, draga, da te san obrva!Dođi, i u bašti budi ruža prva i na mome srcu miriši do zore!«

Razume se, sve ovo ne znači da je ritmička organizacija govora neko »svespasavajuće« sredstvo kojim se neinventivna i patetička pro­za pretvara u poeziju. Ovo samo znači da se stihovi nikako ne mogu pre­točiti u prozu a da ne izgube mnogo od svoje umetničke vrednosti. Cela stvar i jeste u tome što je u pesmama ritmička organizacija stihova naj­uže povezana sa emocionalnom sadržinom pesme i što se jedno bez dru­gog ne može zamisliti. Sadržina pesme dobija svoju punu vrednost, svoje emocionalno zvučanje i ton baš preko određenog ritma, a ritam dobija svoj emocionalni smisao po sadržini pesme. Zbog svega toga i treba pri­znati ritmu odlučujući značaj za celovito i duboko doživljavanje pesme.

Govoreći o ritmičnosti pesničkog jezika, mi smo tu njegovu osobinu vezivali uglavnom za sti­

hove, tj. za takav oblik izražavanja u kome je određena mera ritmičnos­ti jače zastupljena nego u prozi. Stihovi se i formalno razlikuju od pro­ze: na pisanoj ili štampanoj stranici teksta stihovi mogu biti različite dužine i ostavljati više ili manje nepokrivenog prostora na hartiji sa strane (takozvane »beline« ili »margine«), dok se proza piše ili štampa u redovima jednake dužine, ostavljajući i na levoj i na desnoj strani lista istu širinu beline (margine). Ta formalna razlika između stihova i proze posledica je upravo njihove veće ili manje ritmičnosti: stihovi po pravilu imaju strožu meru ritmičnosti, oni su ispevani u određenom pes- ničkom metru i podvrgavaju se uslovima toga metra. Proza je u tom pogledu slobodnija, njen ritam se približava običnom govornom ritmu i nije uslovljen nekim posebnim zahtevima određenog metra. Otuda pi­

Stihovi i proza

43

sane ili štampane redove u prozi možemo mehanički razdeljivati pre­ma širini hartije, u jednakim redovima, dok su stihovi određeni svo­jom unutrašnjom ritmičkom merom (metrom), od koje i zavisi ovakva ili onakva dužina stiha. Pošto je ritmičnost jedna od glavnih odlika emo­cionalnosti pesničkog jezika, nije nimalo slučajno što je ta ritmička organizacija pesničkog jezika najjače izražena u stihovima lirske po­ezije, u kojoj se saopštavaju zgusnuta i intenzivna osećanja. Otuda je, dalje, razumljivo zašto se i kod proznih pisaca kod kojih je emocija snažno razvijena ritam njihove proze često približava ritmu stihova. U »Koštani« Bore Stankoviča, za koju je Jovan Skerlić kazao da je »jedna od najlepših, naj poetičnijih i najdubljih pesama cele naše knji­ževnosti«, imamo mesta koja bi se sa neznatnim izmenama mogla napisati u obliku stihova. Na primer:

»Ajde Koštan! Digni se, rasvesti!Svatovi te čekav, mladoženja čeka.Digni se, ne plači; stegni srce, trpi, bidni čovek pravi! A čovek je samo za žal i za muku zdaden...«

Međutim, ne treba ovo shvatiti tako kao da ritmičku organiza­ciju jezika imamo samo u stihovima. Ona je u stihovima samo strože uslovljena, ali nje imamo i u proznom pesničkom jeziku. Prozna reče­nica u umetničkom književnom tekstu bitno se ritmički razlikuje od prozne rečenice u običnom govoru. U običnom govoru ritam rečenice pros­to je fiziološki uslovljen radom naših organa za disanje: potrebom za udisanje i izđisanje vazduha. U književnim umetničkim proznim tek­stovima ritam se svesno organizuje prema umetničkoj zamisli piščevoj i tu se uglavnom poklapa sa intonacijom rečenice. Umetnička prozna rečenica ima svoj umetnički motivisan intonacioni tok u skladu sa este- tičkim ciljem koji umetnik hoće njim da postigne: ona je čas intonaci- ono talasasta, čas isprekidana, čas kratka i intonaciono intenzivna, čas duža i intonaciono raznovrsna ili ravna itd. Evo, na primer, kako su in­tonaciono izrađene rečenice kod Ive Andrića u jednom odlomku iz »Pro­klete avlije« u kome se opisuje dinamička situacija živčane napregnu- tosti ljudi u zatvoru za vreme duvanja nesnosnog južnog vetra:

»U tim časovima opšteg uzbuđenja ludilo, kao zaraza i hi­tar plamen, ide od sobe do sobe, od čoveka do čoveka, i prenosi se sa ljudi na životinje i mrtve stvari (1). Uznemire se psi i mač­ke (2). Učestano i strelovito stanu da tkaju od zida do zida krupni pacovi (3). Ljudi treskaju vratima i lupaju kašikama o limene su­dove (4). Predmeti sami ispadaju iz ruku (5). Na mahove se sve utiša od opšte, bolesne iznemoglosti (6). A odmah zatim u nekim zatvorskim ćelijama, sa prvim mrakom, nastane takva opšta vika da sva avlija trepti i odjekuje (7). Njima se redovno pridruže i druge će­lije svojom vikom (8). Tada izgleda da sve što u Prokletoj avliji ima glasa urla i viče svom snagom, u bolesnoj nadi da bi, negde na vrhuncu ove buke, sve ovo moglo poprskati i raspasti se, i zavr­šiti na neki način, jednom zauvek (9).

Nailazak i rastenje te živčane napregnutosti (»ludila«) opisano je ovde u talasima, pa je to i intonaciono izraženo. U prvoj rečenici in­

44

tonacija raste stepenasto (»ide od sobe do sobe, od čoveka do čoveka, i prenosi se sa ljudi na životinje i mrtve stvari«). Pošto je ovom grada­cijom u pojmovima i u intonaciji postignut jak intenzitet u opisu toga stanja, taj intenzitet se održava nizom kraćih, intonaciono napregnutih rečenica (2, 3, 4, 5), da bi se šestom rečenicom (»Na mahove se sve uti­ša od opšte, bolesne iznemoglosti«), koja se sva intonaciono spušta od početka do kraja, označio kraj prvog talasa. Sa sedmom rečenicom počinje drugi talas. U toj rečenici imamo opet narastanje intonacije, sa intonacio- nim šiljkom na onom delu u sredini (»nastane takva opšta vika«), da bi se drugim delom rečenice, sa naglim opadanjem intonacije (»da sva avlija trepti i odjekuje«) izrazio rezultat narastanja »ludila«. Osmom rečenicom u jednoj ravnoj intonaciji pojmovno se saopštava širenje ludila, da bi se u devetoj i poslednjoj rečenici, jednom intonacijom opet u snažnoj gradaciji, izrazio vrhunac te napregnutosti, najviša tačka drugog talasa, koji preti da razruši i uništi sve, i ljude i njihove patnje i nemire. Nak­nadno dodata rečenica u toj složenoj rečenici ( » . . . i svršiti na neki način, jednom zauvek«), intonaciono u snažnom padu, označava kraj te dinamike.

takva njegova osobi­na koja ritmičkom organizacijom govora stilizuje i kondenzu- je emociju i misao

stvarajući i kod pe- snika i kod čitalaca predispoziciju za e- mocionalno pesničko doživljavanje

i pojačavajući to do­življavanje skladom između emocije i nje­ne ritmičke stilizaci­je.

R E Z I M ERitmičnost pesničkog jezika j e . . .

Pored ostalih načina stilizacije, emocija se i ritmički stilizuje, nalazeći u odgovarajućem ritmu najbolje sredstvo da se zgusne, kondenzuje i snažno izrazi. Bez ritmičke stilizacije pesnički izraz bi se rasplinuo, ra­zvodnio i oslabio emociju. Smisao pesme dobija svoju punu vrednost, svoje snažno emocionalno značenje baš preko određenog ritma.

Ritam u poeziji kao da nas prebacuje sa koloseka sva­kodnevnog običnog sporazumevanja pomoću jezika na kolosek emocionalnog pesničkog doživljavanja. Pesnik doživljava i snažno izražava svoju emociju baš njenom ritmičkom stilizacijom, a čitalac se njom naj­brže prenosi u raspoloženje koje je vladalo pesnikom pri stvaranju književnog dela.

Ma koliko da je teško uvek utvrditi i objasniti vezu između ritma i emocionalno-misaone sadržine, ta ve­za, sklad između njih, uvek postoji i predstavlja i u tom ritmičkom pogledu jedinstvo sadržine i forme. Ukoliko je to jedinstvo veće, utoliko snažnije i pot­punije doživljavamo književno delo.

D. P r e o b r a ž a j , p u n o ć a i š i r i n a z n a č e n j a p e s n i č k o g j e z i k a

Kazali smo da književnik recima konkretizuje svoje slike, koje uvek nešto znače, nešto govo­re o predmetima i pojavama koje prikazuju.

Te slike nam uvek nešto više govore od onoga što one konkretno prikazu­ju. U onom Domanovićevom opisu Markovog savijanja cigarete imamo ne samo sliku siromašnog seljaka koji sa nekom svečanom ozbiljnošću obavlja taj tako običan posao nego i šire označavanje siromašnog stanja

Bogatstvo i jezgrovitost pesničkog jezika

45

toga seljaka, njegovog mučnog života lišenog i najmanjih zadovoljstava, punog briga, odricanja, napora i oskudice, njegove psihologije i mentali­teta. I kao što umetnička slika stvorena pomoću jezika ima šire znače­nje od onog svog prvog, neposrednog značenja, tako i svi detalji te sli­ke, svaki pojedini jezički izraz u književnom delu usmeren je tome da dobije punije i što šire značenje. Tu punoću i širinu značenja pojedinih reči i izraza književnik ostvaruje na taj način što pojmove već posto­jećih reči proširuje otkrivajući nove i dublje osobine predmeta i po­java. To mu omogućuje da jednu reč uvodi u sve novije i novije veze i spregove s drugim recima. Dušan Matić, npr., u svojoj pesmi »Da imenu­ješ senke zvezda« ima veliki broj novih i neobičnih spregova reči: »Ko­liko toplih trava — koliko bolnih očiju — koliko puta ljubav — koliko pustinja — da kažeš — nisi stigao«, »Dok sazreva letnje podne na pla­nini — i likuju zrikavci u visokoj travi«; »Zakleti se ipak ne možeš da jecaj — jedan čas pa — ne lovi ti grlo kao ptičar prepelice« itd. Svi ti novi spregovi reči otkrivaju neke nove, unutrašnje moguće osobine tih reči, odnosno pojmova koje one označavaju, i na taj način proširuju nji­hovo značenje i samim tim bogate jezik. Jer jezik se mnogo manje bo­gati stvaranjem novih reči ili uvođenjem svežih dijalekatskih reči u knji­ževni jezik, a mnogo više tim unutrašnjim bogaćenjem, tim proširiva­njem značenja već postojećih reči. Kako trava može biti topla? Ona je, prema opštepoznatim i objektivno priznatim svojim osobinama, — ze­lena, vlažna, sočna, gusta, visoka ili niska itd. Ali za pesnika je ona u jednom trenutku mogla da bude i topla, asocirana s toplim osećanjem čoveka oduševljenog bujnošću prolećnog sunca, zelenila i života itd. Takvu širinu i kompleksnost značenja imaju i ostali primeri koje smo naveli: sazrevanje letnjeg podneva, likovanje zrikavaca, jecaj koji lovi grlo.

Takvo proširivanje značenja jedne reci i bogaćenja jezika moguće je zbog toga što pesnik raspolaže pojmovima neobične punoće i širine. Reči trava, podne, jecaj itd. nemaju istu punoću značenja kod različitih ljudi. Ukoliko je oovek obrazovaniji, kulturniji, misaoniji i osećajniji, utoliko su i njegovi pojmovi širi i bogatiji, i obrnuto. Uzmimo jedan najobičniji primer. Kod nekog primitivnog naroda, koji sem neke bed- ne kolibice ne zna za drugi oblik zgrade za stanovanje, postoji samo je­dna reč za označavanje pojma kuće, recimo reč koliba. I dokle god se u životu tog naroda ne pojavi još neki vid takve zgrade, u njegovu je­ziku se neće pojaviti ni potreba za stvaranjem neke nove reči za ozna­čavanje tog pojma. Ukoliko se život razvija i ukoliko se kod jednog na­roda pojavljuju i drugi vidovi zgrada za stanovanje, utoliko će on stva­rati i nove reči za te nove vrste zgrada, i pored reči koliba pojaviće se i niz novih reči: udžerica, zemunica, potleušica, prizemna kuća, kuća na sprat, dvorac, zamak, palata, oblakoder itd. I ne samo to. Ako kod raznih naroda postoji reč kuća za označavanje opšteg pojma zgrade za stanovanje, punoća i širina tog pojma biće različite kod svakog od tih naroda, pa čak i kod raznih predstavnika raznih klasa jednog te istog naroda. Drukčiji će pojam o kući imati jedan stanovnik Australije, druk­čiji stanovnik Evrope, a drukčiji stanovnik Amerike. Drukčiji će pojam o kući imati stanovnik prerije, a drukčiji stanovnik velikog grada. I ako su obojica pesnici i hoće u pesničkoj slici da konkretizuju taj pojam, onda će prvi, stanovnik prerije, reći, npr., za kolibu s jednim prozorom bez stakla: »Crno oko kolibe gleda u preriju«, a drugi, pes­nik modernog grada, Desanka Maksimović u svojoj pesmi »Pozdrav46

reci« kaže: »Mnoga sjajna zgrada u . . . vodii (reke) oholost svog lica stookog ogleda.«

Kada sve to imamo na umu, onda će nam biti jasno da bogaće­nje jednog jezika ide uporedo s pojmovnim bogaćenjem kod predstavni­ka tog jezika i da se i stare, već postojeće reći stalno popunjavaju sve novijom sadržinom, sve punijim značenjem. Jedna od glavnih zasluga književnika sastoji se baš u takvom bogaćenju književnog jezika. Jer književnici se uglavnom služe onim fondom reči kojim već raspolaže književni jezik, i svaki književnik može se pohvaliti da je obogatio knji­ževni jezik tek kojom desetinom novih reči ili svežih dijalekatskih reči ^takozvano numeričko bogaćenje jezika). Tako je, npr., Viktor Igo s po­nosom govorio kako je on prvi uveo (1834. god.) u francuski 'književni je­zik reč gamen, iako je još pre njega Balzak upotrebi© tu reč, a mnogo pre Balzaka — Moli jer. Ali zato književnici bogate književni jezik time što pojmove već postojećih reči proširuju dajući im sve novija i novija značenja (takozvano intenzitetsko bogaćenje jezika). »Bogatstvo jezika je u nama samima, a ne izvan nas: u bogatstvu duhovne prirode knji­ževnika, u tom neiscrpnom izvoru večitog osvežavanja i podmlađivanja svakog književnog jezika, a ne u stalnom kupljenju i pabirčenju po onom što su drugi stvorili, mada i to predstavlja značajan izvor za razvitak ili bogaćenje jezika« (A. Belić).

Da vidimo nekoliko primera za to. Prva strofa poznate Šanti- ćeve pesme »Muka« glasi:

»O klasje moje ispod golih brda, moj crni hljebe krvlju poštrapani, ko mi te štedi, ko li mi te brani od gladnih ptica, moja muko tvrda.«

Zadržaćemo se na ovom spoju reče: tvrda muka. Do Šantića čuli smo za ove veze i spojeve reči s pridevom tvrd: »tvrd je orah voćka čudnovata«, tvrdo srce (»i tu majka tvrda srca bila«), tvrda glava itd., ali za tvrdu muku nismo znali. A pesnik je u stvari ovom novom vezom prideva tvrd i imenice muka otkrio takvu jed­nu unutrašnju osobinu pojma označenog rečju muka da je tom pojmu dao snažno i veoma izrazito značenje. Tvrda muka nije ni teška muka, ni velika muka, ni nepodnošljiva muka, — ali je ona u isto vreme i sve to; to je tako srećno nađen i široko sadržajan iz­raz da nam otkriva niz dosad poznatih osobina pojma muka jed­nom jedinom reči tvrda, tvrda muka.

Drugi primer je iz jedne pripovetke Ive Andrića (»Mladić u povorci«). U toj pripoveci opisuje se momenat kada mladić musli­man nailazi na devojku muslimanku koja zahvata vodu na bunaru. Zauzeta svojim poslom, ona nije ni primetila da joj se mladić, njoj stran čovek, približio. Iznenađena i uplašena, ona ga je prvo zbu­njeno pogledala, a zatim je brzo spustila zar preko lica i »pobegla mekim trkom šumske divljači«. Meki trk! Opet jedna nova, izvan­redno nađena veza dvaju pojmova. Znamo da životinja lako, ne­čujno gazi, da su joj pokreti elastični i gipki, da joj je trk brz i hitar, a ovom vezom svega dveju reči: meki trk obuhvaćene su sve te osobine životinjskog kretanja.

I još jedan primer, opet iz Andrića. Pisac opisuje stan neke stare usedelice koja živi usamljeničkim i jednoličnim životom: »U

47

svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čis­toća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetio i korisno. Niš­ta nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog ži­vota. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva.«

Pogledajmo ovaj pridev bezdušan uz pojam manastirske i sanatorijumske čistoće. Pri čitanju ta i tako upotrebljena reč ne­kako trgne čoveka, pogotovu što se bezdušnost pripisuje ne samo manastirskoj nego i sanatorijumskoj čistoći. Covek bi obično re­kao da je sanatorijumska čistoća nešto što bi se moglo poželeti za svaku prostoriju gde obitava čovek i da čitav naš urbanističko-hi- gijenski razvitak ide u pravcu te i takve čistoće. Međutim, koliko životne i realne istinitosti ima u toj misli, u toj neobičnoj vezi tih reči. Koliko duboko ljudskog izbija iz te misli da je čovek stvo­ren ne samo za uredan, siv i bogougodan ili siv razumno-higijenski život nego i za život čula i osećanja, život srca i mašte, koji traži u stanu i kitu cveća, i žive boje, i ponekad i neki prijatan nered i pretrpanost stvari koje za čoveka mogu da imaju neku prisnu draž. Pisac je samo ovim jednim pridevom bezdušan uz pojam ma­nastirske i sanatorijumske čistoće, tom neobičnom i novom vezom ovih pojmova, uspeo da nam saopšti celo jedno shvatanje života. Time je on ovim recima dao neobičnu širinu i bogatstvo značenja.

U stvari to bogatstvo pesničkog jezika, pogledano sa druge stra­ne, možemo označiti i kao jezgrovitost pesničkog jezika. Pesnik sa malo reči kazuje mnogo. Jedna reč ili izraz, jedan detalj, jedna slika iska­zana pesničkim jezikom izražava celo jedno shvatanje života, otkriva nam niz istina ili nam nagoveštava još veći niz činjenica, pitanja i od­govora o složenosti života i o njegovim mnogobrojnim rešenjima. Sva­kodnevni jezik sa svojim običnim značenjima čudesno se preobražava u književnom delu u jezik koji dobij a neslućenu širinu i punoću zna­čenja.

Uzmimo primer iz Kovačićeve »Jame«. Oslepljena žrtva seća se prizora koje je nekada videla očima:

»A silno svijetlo, ko stotine zvona sa svonika bijelih, u pameti

ludoj sijevne: svjetlost sa Siona,divna svjetlost, svjetlost koja svijeti!

Svijetla ptico! Svijetlo drvo! Rijeko!Mjesece! Svijetlo ko majčino mlijeko!«

U ovim stihovima otkrivamo nova, samo za ovu situaciju i za ovaj emocionalni smisao dobijena značenja reči svjetlost, koja za pe- snika ima neslućen broj mogućih značenja. Za njega je ta svetlost »kao stotine zvona sa zvonika bijelih«. Kako je moguće da pesnik upoređuje svjetlost (vizuelna predstava) sa zvukom zvona (slušna predstava)? Ta­ko što je sećanje na svetlost, dok su oči još postojale, u ovom tragično jezivom momentu tako živo, sveobuhvatno i jakog živčanog napona da se sve pojave u životu doživljavaju u divnoj belini zaslepljujuće svet- losti. Sve je belo, svetio, sjajno: i zvuk, i ptica i drvo, i reka! I na kraju najpotresniji detalj: svetle slike beline koje su živele negde du­boko ispod praga svesti i koje sada iskrsavaju sve odjednom u potresu

48

čitavog živčanog sistema protežu se i na onaj period iz života kada je žrtva bila još nesvesno odojče: »Svijetlo bo majčino mlijeko«. To i jes­te najtragičniji detalj, koji nam mnogo govori: u ovom trenutku zli­kovci ne oslepljuju i ne ubijaju samo čoveka od dvadeset ili trideset godina, nego u tom jednom čoveku ubijaju bezbroj ljudskih bića: njega kao odojče, kao dete, kao mladića, momka, muža; ubijaju sve radosne i srećne momente iz njegova života; ubijaju svetlost njegova života, u koja mu se u ovom trenutku pretopio i stopio sav život! Eto kako je i zašto je pesnik mogao da upotrebi taj neobičan spreg reči i da pove­že svetlost sa zvukom, čime je sa nekoliko reči prikazao radosne i svetle trenutke čitavog života jednog čoveka.

Na taj način pesnički jezik postaje najjezgrovitija, najkonden- zovanija upotreba jezika. On daje obilje značenja u najkraćim i najsa­žetijim izrazima, tako da ga u tom pogledu možemo definisati kao obilje u kratkoći. Ili, drugim rečima rečeno, pesnički jezik je intenzivirana upotreba jezika, u kojoj se značenja reči neobično pojačavaju i proširu­ju. »Tajna velikih umjetnina i jeste u tome — veli Antun Barac — što je u njima kratko i jasno izneseno mnoštvo životnih sadržaja. Može se re­ći: umjetnina je to veća i jača, ukoliko je umjetnik s manje sredstava znao da kaže nešto više. Svojstvo je prave umjetnine donekle kao i svojstvo radija: da može iz sebe neprestano isijavati nekakav fluid, pokrećući duševnu aktivnost gledalaca ili čitalaca, pobuđujući uvijek nove doživljaje, a ne iscrpljujući se gotovo nikad.« Ili, kako je govorio Maksim Gorki: »Književnik treba da se izražava tako da je rečima tes- no, a mislima prostrano.«

Ovo bogatstvo i jezgrovitost pesničkog jezika jesu one njegove osobine koje čine da se on preobražava u jedan nov vid jezika sa širokim

i mnogosmislenim simboličnim značenjem. Simbolom nazivamo svaki konkretan znak koji označava neku složenu apstraktnu ideju. Srp i če­kić su simbol komunizma, naš grb (crven plamen od šest buktinja uokvi­ren snopom žita) — simbol bratstva i jedinstva naših naroda, nacional­na zastava simbol nacionalnosti, gavran — simbol nesreće, golub — simbol nevinosti itd. To su sve stalni simboli, koje svi ljudi jednako ra­zume ju jer je njihovo značenje određeno bilo stalnom jednakom upotre­bom bilo društvenim zvaničnim tumačenjem. Ali književnik vrši jed­nu uvek novu simbolizaciju jezika kondenzujući u svojim konkretnim slikama i u rečima kojima se ostvaruju te slike mnoštvo značenja koje on otkriva u njima, punih prodirućeg emocionalnog dejstva i neodređe­nog, ali širokog smisla. Videli smo kako »munjom opaljen grm« Voji- slava Ilića može da označava i ponosita i usamljena čoveka, i umetni- čki uzvišenu prirodu, i umetnikova olujna uzbuđenja, i stvaralački umetnički proces sličan električnom pražnjenju oblaka (munji) itd. »Krik večite gladi« Dučićevog jastreba označava večitu žeđ svega živoga za životom; ona čuvena pesma u prozi Maksima Gorkog »Burevesnik« u slici jedne ptice koja stremi u visinu simbolično označava revolucionar­ni polet proletarijata itd.

Evo još jednog primera za simboličnost pesničkog jezika. U svo­joj pripoveci »Ruke« Ranko Marinković je simbolički označio dvostru­ku prirodu čovekovu u slici razgovora njegovih ruku. Desna ruka je tu simbol stvaralaštva čovekovog, ali i svih onih žalosnih i okrutnih

Simboličnost pesničkog jezika

i Teorija književnosti 49

posledica toga stvaralaštva, koje je u klasnom društvu naopako usmera- valo svoje rezultate u pravcu usavršavanja mehanizma tlačenja ljudi, krvavih međunarodnih sukoba, ratova, osvajanja itd. i koje je onda raz­vila u čoveku niz negativnih osobina: oholost, okrutnost, egoizam, neo- setljivost itd. Leva ruka je pak simbol humanih težnji u čoveku: dobro­te, samilosti, saučešća, blagosti itd. Prepiranje tih dveju ruku označava onu stalnu pobunu te bolje strane čovekove prirode protiv ove sebične i ohole strane njegove ličnosti. Međutim kraj pripovetke, kada se obe ruke posle jedne borbe njihovog sopstvenika s drugom ličnošću uza­jamno miluju i nežno glade drhteći od želje za osvetom, simbolično po­kazuje kako sukobi u antagonističkom društvu potiskuju te lepe osobine u čoveku i kako se pobuna njegove savesti ugušuje željom za osvetom. U toj pripoveci svaki detalj i svaka reč skoro imaju svoje šire simbolič­ko značenje i omogućuju nam da iza pojedinih reči naslućujemo ceo niz životnih zbivanja. Npr. kada leva ruka govori o tome kako ona ne veru je rečima:

«Meni je riječ tuđa kao svijetlo uhu i zvuk oku, ja ne razli­kujem riječ od riječi, kao ni slatko od slanog, sve su mi jednake, a nijednoj ne vjerujem.

Ja ne znam ići za riječima. Ne znam se lukavo dovijati, ne znam se elegantno gibati po kružnicama, po parabolama i spira­lama riječi. . . Ja nisam precioza, nisam dcisbea (tal. čičisbea — kaćiperka), nisam dama, nisam grande-monde (franc. otmen svet),, ni Akademija, ni Bifon. Ja sam Molijer.«

U svim ovim rečima koje leva ruka govori i koje smo istakli kur­zivom skriveno je po jedno dalje i šire simbolično značenje: njoj je reč tuđa, ona ne razlikuje reči, sve su joj reči jednake, — sve to u da­ljem značenju govori o lažnosti ljudskih reči, o tome da se iza svih njih, ma kako one označavale različite pojmove, krije jedna jedinstvena oso­bina: da se u društvu neprijateljskih jedinaka niko iskreno ne izražava,. već izvodi jednu ekvilibrističku igru rečima (»-giba se po kružnicama i elipsama, po parabolama i > piralama riječi«) praveći se otmen i fin (»precioza-«, »kaćiperka«, »dftma«, »grande-monde«), izigravajući umna i talentovana Čoveka (»Akademija«, »Bifon«).

Simbolizacija jezika u književnim delima, bilo da se ostvaruje u obliku simbola ili u raznim drugim oblicima prenesenog značenja reči, izvire iz samog karaktera umetničkog književnog dela: da se mis­li i emocije pesnikove otelovljuju u konkretne slike, koje sa svoje stra­ne opet zrače mnogim značenjima. Na taj način se u simboličnom i pre­nesenom načinu izražavanja ujedinjuju te dve osnovne osobine umet­ničkog načina saopštavanja: konkretnost slike i mnogosmislenosti misa­onog i emocionalnog značenja.

Pod ekspresivnošću u jeziku razumemo, naju­že gledano, sklad koji postoji između glasovne strukture reči, s jedne strane, i između njenog

misaonog značenja i emocionalnog zvučanja, s druge strane. U jeziku uopšte postoji težnja da se u rečima poklope i slože njihovo glasovno zvučanje i njihovo misaono-emocionalno značenje. Najprirodnija eks­presija postoji u rečima kojima se podražava glasovima i zvucima u

Ekspresivnost pesničkog jezika

50

prirodi, u takozvanim onomatopeičnim rečima: jaukanje, fijukanje (ve- tra), žuborenje (potoka), klokotanje (vode), cvrčanje (cvrčka ili žeravice) itd. Kod nekih primitivnih naroda još i danas su usko povezani glasovi s misaono-emocionalnim značenjem: sve reči s niskim samoglasnicima u, o u korenu reči označavaju nešto strašno, opasno, bolno, neprijatno, a sve reči s visokim samoglasnicima e, i — nešto radosno, milo, lepo. Takvog dvojenja značenja tih samoglasnika ima i u evropskim jezicima,, pa i u našem, u pojedinim rečima, a takođe i pojedini suglasnici mogu imati određenu ekspresivnu vrednost. Neki glasovi nam blago i prijat­no zvuče, a neki oštro i neprijatno. Te ekspresivne vrednosti pojedinih glasova u svakom jeziku mogu da budu različite, tako da svaki nacio­nalni jezik ima svoju ekspresivnu skalu. Jedna ličnost iz pripovetke »Mrtve duše« Ranka Marinkovića duhovito govori na jednom mestu o ekspresivnosti naše reči nož zbog glasa ž u njoj i o razlici u ekspresiji reči koja označava taj pojam u drugim jezicima:

»N02 — u toj riječi ž je ono najstrašnije! To je onaj dio od­ređen za klanje. U svakom drugom jeziku to je alat za rezanje. . . ali N02 je klanje, samoubistvo, zločin, u svakom slučaju neki kri­minal. Na primer, »bodež« bez ž bio bd sasvim nedužna stvar. . . bode kao trn ili igla. »Lavež«, »lupež«, »požar« — sve noćne stra­šne stvari, zbog kojih se čovjek boji leći u krevet i zaspati.«

U pesničkom jeziku ekspresivnost reči se neobično pojačava. Te­žeći uopšte harmoniji i skladu sadržine i forme, književnik teži i tome da se glasovna struktura njegova jezičkog izraza harmonično složi s mi- saono-emocionalnim značenjem reči. Služeći se opštom ekspresijom svo­ga maternjeg jezika književnik stvara u svakom posebnom slučaju i svoju posebnu ekspresiju, koja odgovara smislu i emocionalnom tonu njegova dela.

Npr. u poznatoj Santićevoj pesmi Veče na školju ostvare» je ve­oma uspešan sklad između glasovnog zvučenja reči i emotivnog raspo­loženja u pesmi:

Pučina plava Spava,

Prohladni pada mrak,Vrh hridi crne Trne

Zadnji rumeni zrak.I jeca zvono Bono,

Po kršu dršće zvuk;S uzdahom tuge Duge

Ubogi moli puk.U prvoj strofi, u prva tri stiha, ponavljanje neutralnog samoglasnika a (pučina, plava, spava, pada, mrak, zadnji, zrak) i zvučno predaje ne­određenu emotivnu tonalnost prve strofe i kao da doprinosi sanjivoj monotoniji ritma; u drugim trima stihovima te prve strofe ponav­ljanje suglasnika r (vrh, hridi, crne, trne, zrak) u skladu je sa znače­njem ovih reči, koje označavaju gašenje svetlosti i nagoveštavaju turob­no raspoloženje.

*• 51

U drugoj strofi ponavljanje samoglasnika o i u u skladu je sa bolnim i sumornim osećanjem «-Ubogog puka«. Vrlo zvučne i učesta­le rime (plava — spava, mrak — zrak, crne — trne, zvono — bono, zvuk — puk, tuge — duge) pojačavaju bolnu melodioznost ove pesme.

Francuski simbolisti su, u skladu sa svojim težnjama da jezikom ostvare slikarske i muzičke efekte, pridavali pojedinim samoglasnici­ma određene boje i zvuke, i preko njih i određena raspoloženja. A je crno, e belo, i plavo, o crveno, u žuto ili zeleno ili crno. Zvuk orgulja je crn, harfe — beo, violine plav, trube — crven, flaute — žut, i onda: orgulje — to je monotonija, harfa — ozbiljnost, violina strast i molit­va, truba — slava i veličanje, flauta — naivnost i osmehivanje.

Rodoljubive, borbene i prkosne pesme Đure Jakšića prosto nam bubnjaju u ušima zbog česte upotrebe dobošarskog glasa r, eksploziv­nih suglasnika b, p, đ, t, g, k, kombinovanih s nosnim a likvidnim sugla­snicima l, Ij, m, n, nj, i složenim suglasnicima c, č, dž, što sve čini da se njegove pesme i zvučno asociraju s pojmovima borbe, treska, praslca, lomljave i grmljavine. Samo u njegovoj pesmi »-Otadžbina« od oko 120 reči ima preko 60 s kombinacijom ovih glasova (preteć, bore, kroz, pira­mido, kršnih, krvlju, sumornog, mračnim, obraza, brazde, crne, slomlje­ne, grabljive, đrzneš, gromove, grmljavinom, strašljivim itd.).

Vasko Popa je u svojoj pesmi »Ljubav belutka« ostvario neobi­čno uspelu ekspresivnost:

LJUBAV BELUTKA»Zagledao se u lepu U oblu u plavooku U lakomislenu beskrajnostU beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdaneSenke je njene sve U sebi zarobio

SZepo je zaljubljenI nikakve druge lepote Osim one koju voliI koja će mu doći glave Ne vidi*

Simbolika ove pesme je strasna težnja za snažnim, kondenzova- nim i čistim doživljavanjem beskonačnosti i lepote, koje kao da je os­tvareno u belutku. Oblina belutka simbolično označava rafiniranost, savršenstvo, »glatkoću« tog doživljavanja, što je naročito izraženo u pr­voj pesmi ovog sedmočlanog ciklusa pesama pod naslovom »Belutak«:

* Izostavijanje interpunkcije kod nekih savremenih pesnika posledica je te­žnje da se i na taj način istakne jedinstvenost i celovitost pesničkog doživljaja. Ra­zumljivo je da se ovakav pesnički postupak ne može prenositi u intelektualni (lo­gički) stil rasprave u pisanim sastavima.

52

»Beo gladak nedužan trup smeši se obrvom meseca«, a stihovi iz te iste prve pesme: »Sve drži u svom strasnom unutrašnjem zagrljaju« sim­boliziraju strašnu »sabijenost« tog doživljaja beskonačnosti. Sva ta slo­žena simbolika povezuje se s glasovnom strukturom pesme. Reči: beo, belulak svojim značenjem izražavaju čistotu, nepomućenost i konden- zovanost toga doživljaja, a spojem s rečju Ijubav (Ijubav belutka) stva­raju već u naslovu spreg suglasnika b i l (lj), koji se zatim ponavljaju kroz celu pesmu (negde sa zamenom n mesto b i nj mesto lj) i zvufeov- no asociraju mnoge pojave u njoj s pojmovima Ijubav i belutak, u ko­jima je izražena osnovna simbolika pesme.

Ali pod ekspresivnošću jezika možemo razumeti uopšte sklad iz­među jezika i misli — emocije: harmoničnost koja vlada između jezič­ke slike i misli, između ritma i emocije, između govorne situacije i iz­raza itd.

Sve nam ovo jasno pokazuje koliko se jeziK u književnim delima preobražava, postajući slikovit, emocionalan, ritmičan, jezgrovit, simbo­ličan i ekspresivan, i koliko se onda razlikuje od svakodnevne upotrebe jezika. On postaje slikovit zbog toga što se njime ostvaruje konkretiza- cija umetničke slike; postaje emocionalan i ritmičan zato što se njegova sintaksička i govorna struktura menja pod uticajem pesnikove emo­cije; njegovo značenje se proširuje i preobražava zbog toga što se nji­me izi'ažava duboka i široka simbolika književnog dela. »Sve što je pesničko — veli jedan nemački stilističar — postoji samo kao jezik i nezamišljivo je bez ploti (tela) jezika. Sam pesnik nije ništa drugo do ideja koja je postala jezik, i ničeg nema u ćelom njegovom biću i nje­govom stvaranju, u njegovom iskustvu i njegovoj idejnoj sadržini, u njegovoj prirodi i njegovoj sudbini što ne bi bio jezik i što se ne bi moglo razumeti kao jezik i jezika« (Herman Hefele).

1) Pokažite bogatstvo pesničkog jezika u »Sunčanim pesmama« Jovana Dučića i u pripovetkama »Hrvat­

ski bog Mars« Miroslava Krleže.2) Objasnite simboliku pesme »U kvrgama« Milana Rakića.3) Uočite kakvu ekspresivnu vrednost ima česta upotreba samoglasnika i

i e u ovoj pesmi A. G. Matoša.

SRODNOSTĐurđic, skroman cujetić, sitan tih i fin, đršće, strepi i zebe kao da je zima zvoni bijele psalme svojim zvončićima potajno kraj vrbe, gdje je stari mlin.Pramaljeća blagog ovaj rosni sin najdraži je nama među cvjetovima; boju i svježi miris snijega i mlijeka ima nevin, bijel i čist kao čedo, suza i krin.Višega života otkud slutnja ta, što je kao glazba budi miris cvijeća?Gdje je tajna duše koju đurđic zna?

Iz đurđica diše naša tiha sreća: miris tvoga bića, moja ljubavi, slavi drobni đurđic, cvjetić ubavi.

Pored ovih samoglasnika i u skladu s njihovom ekspresivnom vrednošću, kakvu ekspresivnu vrednost imaju i suglasnici s, z, c? Kakvo emocionalno i misaono zna­čenje imaju reči u kojima se javljaju ti samoglasnici i suglasnici? (Vidi i na str. 72—73 o simbolu.)

Pitanja:

53

R E Z I M E

Preobražaj, punoća i širina značenja pesničkog jezika ogleda se. . .

u njegova bogatstvu i jezgrovitosti;

u njegovim simbo­ličnim značenjima

i u njegovoj ekspre- sivnosti.

Književnik proširuje unutrašnja značenja reči otkri­vajući u njima sve novije osobine i sve veće mo­gućnosti za novo, neobično i neuobičajeno sprezanje njihovo. On bogati jezik ne samo time što stvara nove reči ili što uvodi sveže dijalekatske reči u svoj pesnički jezik nego i time, i to mnogo više, što pro­širuje pojam reči puneći ih sve novijim značenjem. Na taj način njegov jezik postaje zbijen i jezgrovit, što mu omogućuje da ostvaruje osnovnu tendenciju umetnosti: da sa što manje reči kaže što više.

Toj osnovnoj tendenciji umetničke književnosti da njen izraz ima što punije značenje najbolje odgova­ra simboličko izražavanje kada jedna reč koja oz­načava neki konkretni predmet u isto vreme široko upućuje na složen krug apstraktnih ideja. Simbo- ličnost pesničkog jezika ogleda se na prvom mestuu upotrebi reči — simbola, ali takođe i u upotrebi svih prenesenih značenja reči. Njim se pored punoće zna­čenja postiže i najpotpunije jedinstvo sadržine i for­me, jer simboli i uopšte reči s prenesenim značenjem označavaju i konkretno i opšte.

Ekspresivnost jezika, tj. sklad između glasovnog sa­stava reči ili njenog oblika i njenog misaono-emocio- nalnog značenja, neobično se povećava u pesničkom jeziku. Opštoj ekspresivnosti jednog nacionalnog je­zika književnik pridaje i jednu posebnu, svoju, uvek nanovo ostvarivanu ekspresivnost u svojim delima. Ekspresivnošću se i čulno postiže jedinstvo sadržine i forme jer se fizičko zvučanje glasova sliva s njiho­vim apstraktnim značenjem.

E. O p š t i p o g l e d na p e s n i č k i j e z i k

Iz cele dosadašnje analize pesničkog jezika videli smo da je to ne samo osobena, specifična upotreba jezika nego i da sam taj jezik predstavlja preobražaj svakodnevnog govora, jedan nov, složen i neo­bično bogat vid svakodnevnog jezika. Ako je jezik uopšte sredstvo za sporazumevanje među ljudima i abo je njegova osnovna funkcija ko­munikacija (saopštavanje misli i misaona veza među ljudima — tako­zvana komunikativna funkcija jezika), onda je pesnički jezik sredstvo za umetničko sporazumevanje među ljudima, koje pored komunika­tivne dobija i umetničku funkciju; da slikovito i emocionalno što suge- stivnije, što potpunije i što ekspresivnije saopšti jedno ljudsko stanjei jednu životnu istinu. Dok se u običnom govoru čovek služi jezikom samo kao sredstvom za sporazumevanje uglavnom ne vodeći računa kako će izraziti svoje misli i osećanja, dotle književnik tome načinu poklanja naročitu pažnju, jer jezikom ne prenosi golu misao, već njime kao materijalom gradi svoje umetničke slike iz kojih misao i osećanje tek imaju da zrače. On hoće jezikom da stvori lepotu kao što je slikar stvara bojama, a muzičar zvukovima. Zbog toga se pred književnika

54

postavljaju mnogi zadaci kada se služi jezikom: da njime stvori upe­čatljivu konkretnu sliku iz života, da sintaksičkam i ritmičkom stiliza­cijom jezika prenese svoj emocionalni stav, da punoćom pojmova svo­jih гей najsažetije izrazi svoje misli i osećanja, pridajući tim гейта široko simbolično značenje, i uopšte da stvori što veći sklad između svoje jezičke umetničke slike i njenog značenja. Zbog toga umetnički tačna i uspela upotreba jezika zahteva od književnika ne samo pojmov­nu tačnost reči (na čemu se svakodnevna upotreba jezika najčešće zadržava) nego i sklad s karakterom ličnosti koja je izgovora, sa situaci­jom u kojoj je izgovorena, sa odnosima koji vladaju između sabesednika, sa emocionalnom tonalnošću koju joj pisac pridaje, s ćelom umetničkom strukturom dela — jednom гей sa umetničkim namerama pisca da nam preko svojih umetniokih slika saopšti istinu koju je saznao о životu.

Sve nam to pokazuje da se pesnički jezik ne može svesti samo na svoju komunikativnu funkciju, već da se pri njegovu posmatranju i proučavanju mora i te kako voditi računa о njegovoj umetničkoj fun­kciji ili, kako se to obično kaže, о lepoti toga jezika. Koje je гей knji­ževnik odabrao između raznih moguffli гей, koliko one tačno i suge­stivno prenose konkretne pojedinosti koje je pisac zapazio i izdvojio iz niza pojedinosti, iz kog su emocionalnog registra uzete i koliko odgo­varaju pesničkom emocionalnom i misaonom stavu, koliko su po svojoj ritmičkoj i glasovnoj strukturi skladne sa tim emocionalnim i misao­nim stavom — sve su to pitanja koja ulaze u oblast umetničke funk­cije jezika. Talenat književnika umetnika ispoljava se u tome koliko ume i uspeva da odabere iz jezika one reči i izraze kojima će najpotpu­nije da prikaže stvarnost u skladu sa svojim umetničkim namerama. Ukoliko je taj sklad potpuniji i ukoliko je prikazivanje stvarnosti obu- hvatnije i dublje, utoliko su i umetnička lepota i značaj jednog knji­ževnika veći i svestraniji.

Ali ako pesničkim jezikom književnik pridaje komunikativnoj funkciji jezika još i umetničku funkciju, to ne treba i ne sme značiti da književnik može zanemariti tu komunikativnu funkciju jezika, da se može izražavati jezikom koji je potpuno raskinuo s tom funkcijom. Pre­obražaj pesničkog jezika ne znači stvaranje novog jezika, već stvaranje novog vida već postojećeg jezika, u kome se čuvaju osnovna značenja jezika, ali se ona u njemu u isto vreme i ogromno proširuju i bogate no­vim smislovima. Književnici u stvari dalje razvijaju već postojeći jezik bogatea ga proširivanjem značenja, ali čuvajući njegovu osnovnu ko­munikativnu funkciju. U tom bogaćenju oni sa puno slobode menjaju, stilizuju i usavršavaju jezik prilagođavajući ga svojim umetničkim pot­rebama, ali pri tome moraju uvek polaziti od njegovih unutrašnjih za- konitosti, moraju čuvati unutrašnji duh i smisao jezika. «Sve u svemu— veli о tome Isidora Sekulić — književnici mogu biti u modernizmima nezavisni od mnogo čega, od tradicije, od mere, čak od logike, ali ne mogu biti nezavisni od jezika.«

Otuda proističe potreba da književnici imaju razvijeno jezičko osećanje i bogato jezičko znanje. Poznavanje jezika kojim piše, oseća- nje za duh i karakter toga jezika, za njegovu lepotu i blagogla- snost, što šire znanje jezičkog blaga koje postoji u narodu i u knjigama— to su uslovi koje ne može zanemariti nijedan književnik ako hoće da bude pravi i dobar umetnik. »Isto kao što strugar poznaje metal i drvo— veli Maksim Gorki, — tako i književnik mora poznavati svoj mate­

55

rijal — jezik, reči, inače neće biti u stanju da prikaže svoje iskustvo, svoja osećanja i misli, neće uspeti da stvori slike, karaktere.-«

Razume se, pored tog poznavanja jezika, književnik može samo svojim talentom stvaralački da primenjuje jezik izgrađujući njime svo­je umetničke slike. Mi smo videli koliko svestranog sklada treba da po­stoji između piščeve misli i emocije i njegove umetničke slike stvorene od reči, od jezika. Kad imamo na umu da književnik otkriva u životu takve veze i odnose, takve crte i osobine koje dosada nisu bile zapaže­ne i koje su duboko skrivene ispod površine života i kada znamo da za te nove crte i odnose u jeziku ne postoje gotovi izrazi i gotove misa- ono-sintafcsične veze, već da ih književnik sam mora jezički ostvariti, onda će nam biti jasno koliko i sposobnosti i napora ulaže književnik prilikom jezičkog uobličavanja književnog dela. To su takozvane «-muke reči« koje raspinju svakog većeg književnika, utoliko pre i utoliko vi­še ukoliko je veći umetnik. Zmaj je te »muke reči« i stalno nezadovolj­stvo književnika jezičkim izrazom veoma lepo iskazao u stihovima:

»Dok su u meni — pesme su divne, kad ih napišem — stihovi samo«,

a mnogi književnici su govorili o tome koliko ih napora i mučnog tra­ženja staje pronalaženje odgovarajućeg jezičkog izraza. Ruski pesnik Vladimir Majakovski izrazio je taj naporni rad književnika na jezičkom uobličavanju u ovoj lepoj slici: »Poezija je — kao proizvodnja radijuma:— za gram radijuma — godinu dana rada. — Radi jedne reči — vadiš hiljade tona jezičke rude. < Tako je književnik u stvari večiti rob reči:

»Ni i 5, ni stih, ni zvuk tugu noj u ne kaza.«

(M. Nastasijević, Tuga u kamenu)

Ali on je i njen gospodar. On vrši svesnu izmenu jezika nago- neći ga da se pokori njegovoj volji, njegovoj umetničkoj nameri i cilju, krhajući otpor jezika koji se kao svaki materijal protivi svome uobli­čavanju. U toj borbi, kao i u svakoj drugoj, pobeđuje onaj koji je jači, i književnik je pravi umetnik samo onda kada iz te borbe izađe kao po- bedilac. A takvi pobediooi su bili i biće svi pravi i veliki umetnici.