38/2

БЕОГРАД

4-7. IX 2008.

БЕОГРАД, 2009.

МЕСТО ПРИПОВЕТКЕ У СРПСКОЈ

КЊИЖЕВНОСТИ

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ И ЕВРОПА

Томислав ЈовановићБеоград

ОД АПОКРИФА КА СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ

У раду се прати сижејна и мотивска веза појединих апокрифа и српских народних

приповедака. Фабуле неких апокрифа преношене су у целини преобликујући се у приповет-

ке са још богатијим мотивима. Поред оваквих модела ослањања народних приповедача

на апокрифе, много шира појава тиче се преузимања низа мотива и њихово уграђивање у

приповетке. Стваралачка повезаност између писане и усмене књижевности одвијала се

током низа векова обогаћујући и ширећи оквире домаћих тема и мотива.

Познато је да су се народни ствараоци надахњивали не само са врелâ

потеклих од усмених казивача или певача, него, неретко и делима писане

књижевности. Опсег старе српске књижевности био је довољно разнолик и

широк да је омогућавао доступност њеним делима пре свега читаоцима, али

у посебним приликама и слушаоцима. На српскословенском, као књижевном

језику српске средњовековне књижевности, поред изворних састава, исто-

времено је постојао далеко већи број преводних дела потеклих углавном са

грчког језика. Јасно жанровско устројство дела старе српске књижевности

очигледно није представљало знатнију препреку за народне ствараоце да

одређене садржаје кроз себи блиску поетику преточе у саставе који су по-

некад прелазили у потпуно други књижевни род. У свеколиком богатству

преношења, преплитања и пресађивања мотива у нови контекст постојала

је непресушна веза нарочито између апокрифа и српских народних припо-

ведака. Кроз више векова указивала се могућност да се са делима апокрифне

књижевности упознају бројни слушаоци. Испуњени неодољивом фантасти-

ком и обликовани у изразитој наративности према фолклорним моделима

древних традиција блискоисточних народа, апокрифи су лако постајали део

система усменог преношења и у српској средини. Иако је у основи ових дела

библијска тематика, они догађаје и личности Старог и Новог завета приказују

на приповедачки једноставнији и живљи начин, често обогаћен дијалозима.

Библијски оквир понекад је код њих само полазиште за изналажење нових

тематских трагања у којима се разоткривају тајне небеса и оног света.

821.163.41.09-34 : 398]:27-252.3

Томислав Јовановић14

До данас није потпуније сагледана повезаност апокрифа и српског на-

родног стваралаштва мада је она приметна у више слојева.1 Утицаји апокри-

фа на усмене књижевне творевине видљиви су нарочито у јужнословенској

средини. Проучавања тих веза посебно су се развијала код бугарских2 и ма-

кедонских3 истраживача, који су повремено указивали и на поједина дела

српске народне књижевности у којима су присутни мотиви или сижеи из апо-

крифа. Овом приликом занима нас како су неке српске народне приповетке

настајале под непосредним утицајем апокрифа.

Свака приповетка представља посебан случај у начину и врсти захватања

апокрифне основе. Како су се народним ствараоцима пружале широке

могућности приликом преношења фабуле неког апокрифа, настајала су не-

миновна варирања и промене зависно од тога којим правцима се простирао

казивачки ток и којих уметничких способности су били његови преносио-

ци. Данас се срећемо са варијантама забележених приповедака у тренутку

када је која од њих затечена код одређеног казивача. На основу њих може

се донекле дочарати како је текао процес преузимања апокрифних садржаја

и уткивања у поетичке моделе фолклорног начина изражавања и систем

српског народног језика с обзиром на то да су они у писаном облику забеле-

жени на српскословенском.

У свим српским народним приповекама насталим према апокрифима

приметно је мање и веће сажимање и свођење преузетог на језгровитије

казивање. Запажа се неколико типова веза приповедака са апокрифима.

Најпотпунији вид њихове подударности остварен је захватањем већег дела

сижеа датог апокрифа. По том обрасцу настале су приповетке Зашто у људи

није раван табан4 и Једна гобела у као а друга из кала.5

1 Н. Милошевић-Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских епских песама и прозне традиције, Филолошки факултет Београдског универзитета, Монографије, књига XLI, Београд 1971; Т. Јовановић, Траг апокрифа о борби са ђаволом у српској народној књижевности, Књижевност и језик, ХLIII, 3–4, Београд 1995, 33–55; Љ. Раденковић, Представе о ђаволу у веровањима и фолклору балканских Словена, Зборник МС за славистику, 53, Нови Сад, 1997, 15–38.

2 Д. Петканова-Тотева, Апокрифна литература и фолклор, Наука и изкуство, София, 1978. Недавно се појавила књига у сарадњи бугарских, пољских и српских проучавалаца староза-

ветних апокрифа и јужнословенског фолклора: Apokryfy i legendy starotestamentowe Słowian południowych, Wybór i redakcja Georgi Minczew, Małgorzata Skowronek, Wydawnictwo Uniwer-sytetu Jagiellońskiego, Kraków, 2006.

3 В. Антиќ, Од есхатолошките апокрифи за Богородица и нивниот одѕив во народното тво-рештво на јужнословенските народи, Македонски фолклор, I, 2, Скопје, 1968, 207–218; Иста, Мотиви што се среќаваат во апокрифната и народната литература, Македонски фолклор, II, 3–4, Скопје, 1969, 195–208; Иста, Богомилството, средновековните текстови и народната традиција, Современост, III, 5, Скопје 1971, 535–548; Иста, Мотивот за продавањето на човечката душа на ѓаволот во средновековната книжевност и во фолклорот, Македонски фолклор, VII, 14, Скопје, 1974, 57-66; Иста, Апокрифниот текст „Видението на апостол Павле“ во јужнословенските литератури, Реферати на македонските слависти за VIII меѓународен славистички конгрес во Загреб-Љубљана, Скопје, 1978, 97–104; Иста, Средновековните текстови и фолклорот, „Мисла“, Скопје, 1978.

4 Приповетка под називом Зашто у људи није раван табан налази се у Вуковој збирци На-родне српске приповијетке, написао В. С., Беч, 1821., 25–26.

5 Српске народне приповијетке, Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Беч, 1853., 195–198.

Од апокрифа ка српској народној приповеци 15

Прва приповетка подударна је сижејно и у већини мотива са староза-

ветним апокрифом Борба арханђела Михаила са Сатанаилом.6 Одмах пада

у очи да су прилично развијене сцене у апокрифу или изостале у приповеци

или сведене на низ слика наративно повезаних. Такође су изостали и чести

дијалози из апокрифа. Уводна епизода из апокрифа о стварању света, от-

падништву ђавола од анђела и Сатанаиловој крађи најважнијих владарских

одличја – круне, боготкане одеће и владарског штапа – исказана је следећом

реченицом на почетку приповетке:

„Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели

са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену.“

Док неке од измена припадају суштинским разликама, као што су крађа

сунца уместо владарских одличја, друге нису од већег значаја за целовитост

смисла. Тако се уместо арханђела Михаила, како је у апокрифу, у приповеци

појављује само Аранђел, а уместо Сатанаила ђаволски цар, што значењски

не доноси битније промене. На овом месту, али и на многим другим, народни

приповедач определио се за прилагођавање уобичајенијим појмовима какви

се срећу у народном говору. Такође је у питању добро познавање синонимије

у оквиру које су се изналазила истовремено језичка и стилска решења за-

снована на устаљеној поетици народног стваралаштва. У таквом поступку

настала је слика сунца набијеног на копље које је носио ђаволски цар. Она се

блискошћу приближава слици са главом на копљу каква се иначе често јавља

у епској књижевности.

Окончање апокрифа и приповетке одиграло се различито. Када је ђаво су-

стигао арханђела Михаила на небесима док је он одмицао са драгоценостима

које је Богу повратио, дошло се до кључног мотива у оба дела. Ђаволов ујед

арханђеловог табана био је полазна тачка за два сасвим другачија разрешења.

У апокрифу арханђео мачем одсеца ђаволу пет крила и када је исто хтео да

уради и са шестим јавио му се Бог речима:

„Остави му једно крило да буде за искушење људима и да потамни и да се

мучи ако лети.“

Читава слика употпуњена је додатним описом даље ђаволове судбине:

„И паде као муња на земљу са небеса. Сотона раздели слуге своје по земљи

да чине зло људима. Сотона, пак, оде под море у преисподњу морску дубину

и у ад и тамо борављаше спремајући место онима који ће доћи к њему из рода

људског, и праведни и грешни. Проклети ђаволи довођаху к њему сваку душу

људску, праведничку и грешничку.“

Уједеном арханђеловом табану у приповеци је посвећена другачија

пажња којом као да се желело постићи објашњење изједначено са такозва-

6 Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима. Прир. и на савремени језик пренео Т. Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 23, I том, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 2005, 99–113;

Томислав Јовановић16

ним народним веровањем, у овом случају анатомским, којим би се убедљиво

одговорило на питање зашто у људи није раван табан. Сликовитост и снага

овог разрешења истовремено су једноставни и стваралачки непомериви:

„Када свети Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче:

,Што ћу, Боже, овако грдан?‘ А Бог му рече: ,Ћути, не бој се; ја ћу наредити да

сви људи имају тако на табану као малу долину.‘ И тако Бог уреди, те у свију

људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до

данас.“

Једна од варијанта ове приповетке уводи и свраку коју је ђаво ство-

рио пљунувши на земљу.7 Сврака му је била потребна како би му чувала

украдено сунце док је он ронио у мору. Када је арханђео узео сунце и по-

чео да лети ка небу, сврака је закрекетала. Ова варијанта има неке детаље

који су ближи апокрифу него претходна. У лесковачком крају забележена је

варијанта ове приповетке у веома скраћеном облику и нема већег значаја

за подробнија поређења. Треба напоменути да је испевана и песма Цар

Дуклијан и Крститељ Јован8 са сижеом апокрифа Борба арханђела Михаила

са Сатанаилом.

Велика сижејна подударност испољила се између апокрифа о Соломо-

ну9 и народне приповетке Једна гобела у као а друга из кала. Док се у апокри-

фу на почетку потанко излаже о Соломоновом пореклу, његовој напасничкој

особини да обљубљује царице околних земаља, очевом савету да се ожени

и синовљевом разговору са оцем у коме испољава самољубивост, у припо-

веци се читав тај део прескаче и започиње од места које представља обрт у

царевом животу – одлуци жениној да га напусти и оде другом цару. И овде су

веома живи дијалози који се нижу у апокрифу преобликовани у динамичан

приповедачки ток. Два различита приступа истој теми дала су посебна дела

која као да се надмећу уметничким могућностима. Једно, допрло преводом

из древних времена, показује већу узджаност излагања, а друго, омивено све-

жином обновљених наративих струја, настоји да надиђе своје полазиште.

Постоји низ народних приповедака у којима се налазе сижејни трагови

или препознатљиви мотиви појединих апокрифа. Међу старозаветним тема-

ма нарочит утицај имала је апокрифна Књига о Адаму и Еви.10 Краћа при-

поветка забележена у Херцеговини крајем ХIХ века која говори о постанку

вила дотиче се мотива окупљања Адамове и Евине деце у тренутку Адамове

болести. Приповетка Свети Сава и ђаво11 тицала би се у неким мотивима

овог апокрифа. Донекле шаљив призвук има приповетка из лесковачког краја

7 Приповетка са називом Сврака и људски табан налази се, између осталог, у књизи: В. Стефановић Караџић, Етнографски списи, Сабрана дела Вука Караџића, књига 17, „Просвета“, Београд, 1972, 311–312.

8 Српске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије, прир. Владан Недић, „Просвета“, Београд, 1969, 68–69.

9 Апокрифи. Старозаветни, 429–436.10 Исто, 69–89.11 Српске народне приповијетке, Друго умножено издање, Скупио их и на свијет издао Вук

Стеф. Караџић, Беч, 1870.

Од апокрифа ка српској народној приповеци 17

са називом Како је Господ створио жену12 и заснована је делимично на мо-

тивима из овог апокрифа. У развијеном приповедачком маниру остварена

је приповетка Постанак ђавола и јабучице у човечјој гуши или прогонство

Адама и Еве из раја, која је позајмила како мотиве из овог апокрифа тако и из

једног другог из истог циклуса који говори о настанку света.13

Развијен циклус апокрифа о премудром Соломону сачувао се само дели-

мично у српским преписима.14 Истовремено, он је у ранијим временима пру-

жао боље могућности народним ствараоцима да на основу ширег увида у те

апокрифе саставе понеку приповетку која говори о Соломону. Тако наилазимо

на две варијанте приповетке која говори о томе како је Соломона проклела

мати. Једну варијанту забележио је Вук Караџић.15 Ова приповетка показује

сву сложеност настанка једног дела са познавањем више других. Клетва коју је

Соломон примио од своје мајке да не може умрети док не види морске дубине

и небеске висине довела га је дотле да је морао да смисли како то да оства-

ри не би ли се у старости лишио овог света. Мотив Соломоновог спуштања

на дно мора у металном ковчегу преузет је из апокрифа Како Давид написа

Псалтир.16 Тамо је такође учињено да се песме које је Давид написао залију у

оловни ковчег и оставе на дно мора. Долазак ђаволâ да их Соломон посаветује

како да поделе драгоцености могла би да има мотивске везе са уговором са

ђаволом такође из апокрифне Књиге о Адаму и Еви. Да нису само апокрифи

послужили за даљи ток приповетке говори епизода Соломоновог путовања до

неба помоћу два ноја између којих је била котарица у коју се сместио. Слично

место налази се у преводној приповеци Премудри Акир17 у којој су орлићи уме-

сто нојева. Намеће се нимало случајна паралела између две личности са истим

атрибутима – премудри Соломон и премудри Акир. Соломоново допирање до

неба и окретање ражња са печеним јагњетом испред нојева како би их мамио

да лете наниже може имати паралелу са мотивима Варуховог летења небесима

и зидања Вавилонске куле из апокрифа Откровење Варухово,18 где су људи же-

лели да допру до неба и да га проврте сврдлом не би ли видели какво је небо,

да ли је стаклено, или камено, или бронзано.

Тема летења небесима налази се и у приповеци из левачког краја под на-

зивом Како је Милутин видео рај.19 Иако је она везана за конкретне личности

са пуним именима, њен сиже спојио се са апокрифом Откровење апостола

Павла.20 Низ мотива упућују на то. Милутин обилази пакао, у коме су сцене

12 Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, сакупио Драгутин М. Ђорђевић, прир. Н. Милошевић-Ђорђевић, САНУ, Београд, 1988, бр. 351.

13 Апокрифи. Старозаветни, 97–98.14 Исто, 426–436.15 Српске народне приповијетке, Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Беч, 1853,

199–200.16 Апокрифи. Старозаветни, 415–420.17 Стара српска књижевност. Хрестоматија, друго издање, прир. и прев. Т. Јовановић, (у

штампи).18 Апокрифи. Старозаветни, 117–133.19 С. Марковић, Приповетке и предања из Левча, Београд-Крагујевац, 2004, 99–100.20 Апокрифи. Новозаветни. Прир. и на савремени језик пренео Т. Јовановић, Библиотека

Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 23, II том, Просвета – Српска књижевна задруга,

Томислав Јовановић18

мучења поједностављене у односу на апокриф, али типолошки су очуване.

Он стиже и у рај, угледа и сунце, среће свете, дају му књигу да је понесе на

земљу.

Није наодмет набројати још покоји случај у коме се приповетке обогаћују

мотивима из апокрифа. Мотиви из апокрифа о светом Илији21 појављују се

у приповеци из Левча Илија се узнео на небеса.22 У лесковачком крају за-

бележена је приповетка Зашто се сунце неје оженило,23 у којој се налази

мотив сунчевог буђења помоћу петла, преузет из једне варијанте Варуховог

откровења. Из истог краја потиче и приповетка Како је проклео Бог жену

и њојну работу24 у коју су ушли мотиви из апокрифа Како је Исус плугом

орао,25 сачуваног код бугарског попа Јеремије и у српским преписима. Ова

приповетка налази се у бројним варијантама. У приповеци Свети Ранђел и

дечко26 среће се мотив изласка душе из тела. Када је у питању први случај

изласка душе из грешног човека, може се рећи да је тај мотив преузет из

Откровење апостола Павла. Излазак душе из праведне жене сасвим је пре-

сликан из посебне варијанте апокрифа о Авраамовој смрти.27 У њој Господ

узима душу истовремено пружајући три јабуке праведнику.

Верујемо да је овде показан само мали део распрострањености мотива

из апокрифа који су се нашли у појединим српским народним приповетка-

ма. У томе треба истрајавати кроз подробнија и систематскија проучавања

бројних збирки из разних српских крајева. Као што смо видели, узори за

настанак појединих народних приповедака послужили су одређени апокри-

фи. Народни уметник односио се према узору сасвим стваралачки уносећи

на основу свог осећања нове мотиве блиске поетици са којом се одраније

саживео. На овакве појаве гледамо као на живи и дуготрајни процес који је

могао трајати у време усмене традиције, пре свега у прози, али и у поезији.

Истовремено то указује на добро познавање писане књижевности средњег

века оних безимених даровитих стваралаца који су успели да неким делима

древних времена удахну нови живот одевајући их у рухо поетике српске на-

родне приповетке.

Кључне речи: апокриф, народна приповетка, мотиви, преобликовање

сижеа.

Београд, 2005, 407–455.21 Апокриф о светом Илији није распрострањен у српским преписима. Сачувана је једна

варијанта у такозваном Тиквешком зборнику: Н. А. Начовъ, Тиквешки рѣкописъ, София, 1892, 7–8.

22 С. Марковић, нав. д., 82.23 Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, 468.24 Исто, 24025 Апокрифи. Новозаветни, 210.26 С. Марковић, нав. д., 269–271.27 Апокрифи. Старозаветни, 395–402.

Од апокрифа ка српској народној приповеци 19

Томислав Йованович

ОТ АПОКРИФОВ К СЕРБСКОМУ НАРОДНОМУ РАССКАЗУ

(Резюме)

В настоящей работе автор следит за сюжетной и мотивировочной связью отдельных апокрифов и сербских народных рассказов. Фабулы некоторых апокрифов передавались в целом, преобразуясь в рассказы, обладающие более богатым мотивами. Таким образом в духе апокрифа Борба арханђела Михаила са Сатанаилом возник народных рассказ Зашто у људи

није раван табан (Почему у людей нет плоскостопия), а на основаниии апокрифа о Соломоне создан рассказ Једна гобела у као, а друга из кала (Один обод в грязь, а другой из грязи). Гораздо более широкое явление при рассмотрении влияния апокрифов на народных творцов касается усвоения ряда мотивов и их включения в рассказы. Творческая связь между письменной и устной литературой развивалась в течение ряда веков, обогащая и расширяя рамки отечественных тем и мотивов.