7.ТРАНСПОРТ ЖИТАРИЦА

Житарицама се називају зрнасти плодови сљедећих биљака: пшенице, ражи, јечма, оваса, кукуруза, проса, хељде и пиринча. Сем хељде, све наведене биљке припадају фамилији култивисаних трава. Хељда спада у фамилију троскотница али се због сличног начина гајења и употребе уврштава у житарице. Пшеница, раж, јечам и овас називају се често бијелим житима с тим што су пшеница и раж изразито хљебне житарице. Зрнасти плодови житарица могу бити смјештени у класу (пшеница, раж и јечам), у метлици (пиринач,овас, просо и хељда) и у клипу (код кукурууза).

У односу на остале биљне производе, житарице дају највећи допринос у исхрани људи. Богате су угљеним хидратима, бјеланчевинама, извјесним минералним материјама и витаминима. Осим тога, њихова производња је једноставна, лако се чувају и првозе у великим количинама. У осјетним количинама се користе као важна сточна храна. Организам животиње житарице претвара у масти и бјеланчевине, које опет представљају важне хранљиве материје за човјека. На тај начин житарице, посредно или непосредно, дају велики допринос добијању угљених хидарата, масти и бјеланчевина за различите потребе. Значајне су и као индустријска сировина, нпр. од плода и стабла кукуруза данас се може добити око 200 разних производа.

Просјечни хемијски састав житарица у %

Врстажитарице

Угљени хидрати Масти Бјеланчевине Влага ПепеоСкроб Остали

ПшеницаРаж

ЈечамОвас

КукурузПиринач

64,0862,0061,7654,0862,5775,00

6,367,827,6014,898,332,15

1,751,792,165,234,620,88

12,3511,5211,1410,419,857,55

13,6515,0613,7712,3713,1213,11

1,701,812,693,021,511,01

Најважнији састојак свих житарица је скроб на који отпада 54 од 75% суве материје зрна. Изузев пиринча, све житарице садрже и знатне количине бјеланчевина, а нарочито пшеница, раж и јечам. Већи проценат масноћа садрже кукуруз и овас углавном у клици, док су минералне материје у омотачу зрна (мекињама). Витамини, нарочито групе Б, налазе се такође претежно у омотачу плода и у клици.

ПШЕНИЦА као најважнија житарица гаји се скоро на свим континентима а успјева у предјелима гдје температура не пада испод -27ºC. Према добу сјетве разликују се двије групе пшеница: озиме и прољећне (јаре) сорте. Озима пшеница сије се у јесен и гаји у земљама које имају оштру климу. Јара пшеница сије се у рано прољеће а стасава када је озима.

Квалитет пшенице процјењује се на основу различитих својстава међу којима су најважнија: – боја и мирис зрна, – влага,– садржај примјеса,– количина и квалитет љепка,– стаклавост,– хектолитарска маса,– специфична маса,– крупноћа,– здравствено стање и др.

Боја пшенице је различита: свјетло до тамножута, жућкасто-црвекаста, црвеномрка или смеђецрвена. Свака сорта има своју карактеристичну боју. Тврда зрна се одликују тамнијом бојом а мека су по правилу свјетлија. Уколико је пожњевена незрела пшеница, има зеленкасту боју. Услови као и дужина чувања утичу на промјену боје. Свјеже жито има сјајну боју, док мутна боја указује на старе и лоше чуване пшенице.

При одређивању боје пшеница се може претходно потопити у топлу воду и оставити да стоји 20 минута, како би се лакше уочиле нијансе боје жита.

При нормалним условима пшеница садржи 10-14% влаге, а како влага подстиче развој микроорганизама у складишту не треба уносити пшеницу која има изнад 13% влаге. На бази влаге у пшеници најчешће се утврђују цијена, хектолитарска маса и друге особине жита. У промету се толерише до 14% влаге у пшеници, јер ако је има још и мало више жито је подложно кварењу, а ако садржи преко 16% влаге брзо се загрије и „упали“, што за послиједицу има развијање буђи, затим бубрење, клијање, појаву непријатног мириса и потпуно кварење жита. Одређивање влаге се најчешће врши методом сушења или пак електричним мјерачем. Међутим, корисно је за брзо процјењивање влажности зрна као и љепљивости примјенити једноставну пробу по звекету. Ако се са гомиле жита узме у шаку произвољна количина зрна и сипа са висине поново на гомилу па при томе зрна звече, знак је да житарица не садржи превелик проценат влаге. Други начин брзог одређивања је да се зрна стискају у шаци, при чему се зрна са превише влаге слијепљују, а сува расипају по длану при отварању шаке.

Садржај примјеса подразумјева све састојке који нису здрава зрна пшенице. Примјесе пшенице се сврставају у три групе: органске бијеле примјесе, органске црне примјесе и неорганске примјесе.

- органске бијеле примјесе су: поломљена зрна, штура и смежурана, зрна других житарица, приклијалан и наклијала зрна, изгрижена зрна, зрна са тамном клицом и зрна која су упрљана спорама главнице. У пракси се

извесне врсте бијелих органских примјеса, ако су присутне у малим процентима, не сматрају примјесама: зрна ражи до 5%, јечма до 1%, зрна са задебљалом клицом до 3%, зрна са тамном клицом до 2%.

-органске црне примјесе су:сјеменке других биљака у жити тзв. уродице. Уродице се могу подијелити у двије групе:

а) штетне по здравље људи: главница, љуљ, татула, кукољ, млечика и др; б) уродице које утичу на боју и укус брашна: пољска граовица, дивљи лук, слачица и др.- у неорганске примјесе спадају пијесак, остаци земље, метални остаци и друге неорганске материје.

Садржај примјеса се одређује када се од средњег што просјечнијег узорка одмјере двије пробе од по 50 грама жита и свака распростре на хартији па пребере уз помоћу пинцете и лупе да би се издвојиле примјесе. Очишћена зрна од обје пробе се измјере и добије чистоћа у процентима. Код детаљног испитивања примјесе се класирају на три наведене групе и свака група засебно измјери.

Количина и квалитет љепка који граде бјеланчевине које бубре са водом и тако дају тесту пластична и еластична својства су карактеристика пшеничног брашна. Мала количина љепка и његова слаба еластичност дају хљеб слабог квалитета.

Стаклавост жита зависи од процента и врсте бјеланчевина, те зрна пшеница могу бити на пресјеку стакласта или брашњава. Стакласта зрна су полупровидна и тврда, док брашњава зрна имају пресјек бијеле боје, мекана су и лако се дробе. Стакласта зрна садрже већи проценат љепка, дају више гриза и бијелог брашна.

Одређивање стаклавости врши се примјеном инструмената – фаринот, којим се пресјече одређен број зрна и разврстава на: стакласта, полустакласта, четвртстакласта и брашњава. Свака група се изброји и обрачуна проценат укупне стаклавости. Примјењује се и електрични инструмент – фариноскоп, помоћу ког се кроз жито пропусти свјетлост и врши посматрање стаклавости.

Хектолитарска маса или запреминска маса жита је маса коју има запремина од 100 литара (1hl) жита изражена у килограмима. Хектолитарска маса пшенице креће се између 70 до 84 килограма. Жито просјечног квалитета треба да има масу од најмање 76 килограма.

Одређивање хектолитарске масе врши се помоћу тзв. житарске ваге. То је обична вага са равнокраком полугом код које је један тас замијењен металним цилиндричним судом одређене запремине (може бити од ¼ литра, од 1 литра или од 20 литара). Вага има помоћни прибор (шупљи и обични цилиндар, клип за истискивање ваздуха, угаони нож) који омогућује да се увијек пуна запремина жита.

Хектолитарска маса се до сада сматрала за једну од најважнијих особина жита. Нова испитивања указују да се морају узети у обзир и фактори који утичу на хектолитарску масу као што су: влага, степен зрелости, сортност, количина љепила, проценат и врста примјеса, начин пуњења влаге. Утицај влаге на вриједност хектолитарске масе избјегне се обрачунавањем ба бази 13% влаге.

Специфична маса као однос између масе и запремине зрна пшенице зависи од хемијског састава и грађе зрна и креће се од 1,25 до 1,50 g/cm3.

Крупноћа жита се најчешће изражава узансом тежине, тј. масом коју има 1000 зрна потпуно сувог жита. Одређује се на тај начин што се одброји два пута по 500 зрна, без пробијања, а свака проба се засебно измјери на прецизној ваги. Ако се резултати мјерења не разликују за више од 6% масе, обје пробе се саберу и обрачунавају на суво жито. Већи узанс тежине подразумјева крупније зрно. Маса 1000 зрна пшенице креће се од 30-45 грама.Здравствено стање жита може да варира почев од стварања плода па све до потрошње због напада разних плијесни, паразитских гљивица, многобројних инсеката и глодара. Зато се жито које садржи недозвољену количину микроорганизама, живих инсеката или њихових остатака, остатака глодара и сл. сматра зараженим, односно здравствено неисправним.

Раж је послије пшенице најважније хљебно жито. Израђује се и мијешани хљеб од ражаног и пшеничног или ражаног и кукурузног брашна. Ражани хљеб заостаје по квалитету од пшеничног, али је влажан и дуже остаје свјеж. Услови у погледу влаге и склоности ка промјени квалитета дејством микроорганизама и штеточина исти су као за пшеницу. Хектолитарска маса је од 70 до 73 килограма. Ако је хектолитарска маса испод 68,5 килограма раж се не котира на познатијим свјетским берзама за купопродају житарица.

Јечам је једна од најстаријих биљака које је човјек почео да гаји, јер подноси веома различите климатске услове од најсјеверније до најјужније границе гајења. Успјева и на високим планинама, као што су Хималаји, Кавказ, Памир и Алпи. Примјена му је многострука: највише као сточна храна и у облику јечмене прекрупе или у зрну. Друга важна област примјене јечма је индустрија пива. Служи и за производњу оригиналног вискија, затим за сурогат кафе, за производе на бази слада (малт-производа) итд.

Сорте јечма дијеле се на озиме и јаре, а према основној намјени на : а) сорте пиварског јечма и б) сорте крмног (сточног) јечма. Хектоллитарска маса за пиварски јечам износи 66-72 kg/100 l а за крмни јечам најмање 60 kg/100 l.Овас или зоб припада групи житарица чији плодови сазријевају у облику метлице. Гаји се као јари и озими. Највећим дијелом се употребљава као сточна храна, нарочито за исхрану коња.

Ољуштена и изгњечена зрна зоби употребљавају се као дијетална храна – зобене пахуљице, које се одликују великом хранљивошћу и лако су сварљиве. Не би требало да има хектолитарску масу мању од 40 kg/100 l.

Кукуруз је најважнија житарица јер се највише употребљава као индустријска сировина. Индустрија не користи само плод кукуруза, већ и друге вегетативне дијелове: стабљику за прооизводњу хартије, кочанке за добијање фурфурола, комишину за израду плетарских производа, као материјал за паковање итд.

Кукурузно зрно је богатије масноћама од зрна бијелих житарица, јер има велику клицу (клица чини до 11% масе зрна), у којој може имати до 35% кукурузовог уља. Ово уље отежава чување кукурузног брашна, јер се ово лако ужегне. Зато се при мљевењу морају издвајати клице из којих се касније добија уље, а од њиховог остатка (уљане погаче из клица) добија се сировина за сточну храну. Поред тога, кукуруз је најважнија сировина за добијање скроба, а уколико му је цијена ниска може послужити и за добијање алкохола.

Према боји разликује се бијели и жути кукуруз, а према узансу тежине крупнозрни, када маса 1000 зрна износи више од 200 грама, и ситнозрни, са масом за 1000 зрна испод 200 грама. Посљедњих година све више се гаји хибридни кукуруз чије је сјеме добијено укрштањем различитих сорти кукуруза.

Употреба кукуруза орјентише се у три правца: а) за људску исхрану, б) за исхрану стоке и в) за индустријску примјену. Хектолитарска маса кукуруза креће се од 74 до 78 kg/100 l за ситнозрне врсте а 80 до 83 kg/100 l за крупнозрне. Наша земља заузима шесто мјесто у свијету, а друго у Европи по просјечној годишњој производњи кукуруза.Просо и није житарица у правом смислу те ријечи. Заправо постоје три врсте проса: обично просо, италијанско просо и мухар. Прве двије врсте дају зрна која се користе за исхрану, претежно за справљање просене каше. Трећа врста служи за исхрану стоке. Хектолитарска маса је 70-75 kg/100 l.

Хељда не спада у ред правих житарица али се сврстава у ту групу, јер се од њеног сјемена често меље брашно. Има врло кратак вегетациони период (око 100 дана), гаји се у планинским предјелима који имају оштрију клму. Плод је зрно троугластог облика, по саставу слично зрнима житарица. Хектолитарска маса је 50-70 kg/100 l а маса 1000 зрна хељде износи 20-27 грама. На љуску отпада око 40% масе зрна.

Пиринач je основна храна великог дијела становништва , нарочито азијских земаља: Кине, Јапана, Филипина, Камбоџе, Вијетнама, Бурме, Индије и др. Биљка тражи земљиште са доста влаге, које треба већим дијелом вегетационог периода да буде покривено водом. Од дана сијања до жетве прође 5-7 мјесеци. У промету се пиринач јавља у три облика:

а) Нељуштени или сирови пиринач, добијен послије вршидбе без икакве даље обраде, зове се још и paddy (педи) пиринач.б) Полуољуштени пиринач са кога је скинута само спољна опна, али је задржао унутрашњи слој омотача, који му даје мрку до црвенкасту боју, стога се још зове мрки или brown (браун) пиринач или cargo (карго).в) Ољуштени или полирани пиринач – white rice (вајт рајс) или бијели пиринач. Полирање се може вршити само глачањем или уз додавање средстава за постизање сјаја – coated rice (коутид рајс) или пресвучен пиринач.Неољуштени пиринач отпорнији је на кварење, па се у овом облику нјачешће и откупљује. Потом се

отпрема у љуштионице, које се обично налазе у великим лукама и другим трговачким центрима. Послије љуштења, зрна се одвајају од плијеве и прашине, затим брусе, сортирају по крупноћи и полирају. Пиринач слабијег квалитета често се бијели додавањем ултрамарина, а каткад и масноћа да би се добио стакласт и сјајан изглед. Љуштење, полирање и давање сјаја имају често комерцијални значај, а не повећавају хранљивост и друга квалитетна својства. Хранљива вриједност пиринча је велика јер садржи много скроба (72-80%) и око 7% бјеланчевина.

Од поломљених зрна прооизводе се скроб и шпиритус. У Кини и Јапану од пиринча се израђују и алкохолна пића: арак, рижино вино и рижино пиво.

Рижа се пакује у јутане вреће, а сирова се најчешће превози у расутом стању (a la rinfusa). Рижу треба складиштити у сувим и добро провјетреним просторијама, у којима не смије бити роба са јаким мирисима.

7.1. Паковање, транспорт и складиштење житарица. Пшеница и друга бијела жита могу се транспортовати у врећама (џаковима) или у расутом стању. Вреће се најчешће израђују од јуте, рјеђе од конопље и лана. Примају обично око 70 килиограма нето масе.

Кукуруз се може превозити у клиповима или окруњен, у расутом стању или џаковима. У међународном промету и уопште на дужим релацијама, кукуруз се превози само у зрну, и то најчешће у расутом стању.

Превоз житарица може се вршити у свим савременим превозним средствима, али се најчешће употребљавају бродови, жељезнице, и за краће ррелације камиони. Превозна средства морају бити чиста и заштићена од влаге, кише и других непогода.

Послије жетве у зрнима жита не престају све животне функције. Зрно и даље „живи“ током дужег времена или како се то обично каже „дише“. Процес дисања зрна у ствари је процес разних хемијских промјена у зрну, које настају као резултат дјеловања разних ензима. Ове промјене су нормалне и представљају неку врсту дозријевања жита, а увијек су праћене извјесним повећањем влаге и температуре жита, што показује реакција оксидације угљених хидрата. Оксидацијом глукозе (грожђаног шећера), односно процеса „дисања“ настају угљен-диоксид и вода, а ослобађа се извјесна количина топлоте.

C6H12O6 + 6O2 = 6CO2 + 6H2O + 674 cal.

Ако дође до јачег влажења и загријавања жита, стварају се услови за дјеловање микроорганизама (нарочито плијесни), или пак долази до појаве клијања, као и до стварања услова за напад разних штеточина. Све те околности убразвају процес дисања а самим тим пораст температуре и влажности, тако да може доћи до самозапаљења житарице. Стога, при складиштењу и транспорту процес дисања житарица мора се ограничити на минимум. То се може постићи смањењм садржаја влаге у житарици (на одређен проценат), или држањем житарица на ниским температурама. Повременим провјетравањем се такође успјешно уклањају топлота и влага.

Микроорганизми и ферменти при великој влажности житарица, било да су житарице влажне ускладиштене, или је влага настала дисањем зрна могу разложити угљене хидрате на различите продукте па тако настају млијечна, сирћетна и друге органске киселине, или могу да дјелују на разлагање бјеланчевина, па настају амино киселине и амонијак, а масти постају ужежене. Житарице због тога постају киселе, добијају неугодан мирис и укус. Зрно им изгуби сјај и потамни.

Основни чинилац који условљава микробиолошке промјене у житу је: влага. Али на кварење житарица поред влаге имају утицаја и други услови: дуг период складиштења (више од једне године), недопуштена висина, наслага, велики проценат нечистоћа и оштећених зрна, неједнака крупноћа и облик зрна, болести итд. Сматра се да велики проценат бјеланчевина у зрну убрзава започети процес кварења. Оштећена зрна садрже већи број бактерија и спора него неоштећена па велики проценат оштећених зрна има нарочито штетан утицај.

Посљедице кварења могу бити тешке по квалитет и прехрамбену вриједност жита. У почетку жито добија жуту боју, затим постаје мрко и на крају потпуно се уквари.Кварење прати мирис на буђ. Ако мемљивост узме маха жито се не може употријебити за исхрану, не само људи и стоке. Да би се жито обезбједило у складиштима од кварења, савремена технологија препоручује сљедеће превентивне мјере:

1.) Вршити обавезну контролу квалитета жита прије уношења у складиште, а влагу стално провјеравати;

2.) Складиштити само жито које је претходно очишћено од уродица, оштећених и поломљених зрна и минералних нечистоћа;

3.) Складиштити жита само са дозвољеним процентом влаге ( за пшеницу 13%, за кукуруз 14%), уколико жито садржи већи проценат влаге осуши се претходно природним или вјештачким сушењем;

4.) Држати се прописа (код подних складишта) за висину наслага, поред лопатања и вјетрења;

5.) Избјегавати складиштење дуже од годину дана;

6.) Одржавати беспријекорну чистоћу. Контролисати тамне углове и дрвене дијелове у складишту гдје се увлаче инсекти (жижак, брашнар итд.). Старе вреће дезинфиковати или однијети из складишта;

7.) Никако не уносити у складиште жито заражено болестима и штеточинама, исто важи и за амбалажу, уређаје и сав материјал који долази у додир са житом.

Чим се примјети повећање температуре (загријавање жита) сигурно је отпочело кварење. Ако се одмах не интервенише, већ допусти даљи пораст температуре наступа самозапаљење или како се у народу каже „жито се упали“. Прво што треба предузети је провјетравање, односно пребацивање из једне ћелије силоса у другу или превртање и лопатање (код подних складишта).

За чување житарица углавном се користе три типа складишта: привремена складишта, силоси и подна складишта.

Привремена складишта треба да су сува, да се могу провјетравати и да су заштићена од атмосферских утицаја.

Силоси су (Слика 76.) велике грађевине опремљене свом потребном механизацијом за пнеуматски утовар, истовар, пребацивање и друге манипулације житом. Поред тога располажу потребним инструментима и апаратима за контролу квалитета и праћења промјена у житу. Већи силоси опремљени су и погонима за чишћење жита. Добре стране силоса су што на релативно малом простору омогућавају чување већих количина жита, концентрацију контроле и испитивања, брз утовар и истовар и друге радње. Капацитети су им врло велики од 3-4 хиљаде вагона (300.000 до 400.000 метричких центи).

Слика 76. Шематски приказ силоца (вертикални пресјек)

За пребацивање жита из једне ћелије у другу у циљу вјетрења и хлађења жита, силос располаже увијек одређеним бројем резервних ћелија које су празне. Све операције у силосима су механизоване и проводе се помоћу командне табле, тако да са једног мјеста руководи радом цијелог силоса. Модернији силоси имају механизовану контролу влаге и температуре, тако да се на одговарајућим инструментима може у свако доба прочитати стање у свакој ћелији силоса. Примјеном пнеуматског транспорта кроз цијеви, гдје јака струја ваздуха носи или преноси из батерије континуирано пуштени млаз житарице, постзижу се знатне предности у односу на остале могућности транспорта јер се житарица посредством ваздуха осуши и охлади.

Подна складишта су грађевине са 1,2 или више спратова (етажа), на које се ставља жито у гомилама одређене висине, а каткад и у врећама (привремено складиштење). Док су модерни силоси 100% механизовани, ова складишта користе и физичку радну снагу, нарочито за послове пражњења, премјештаја и лопатања жита. У погледу дозвољених висина гомила, влаге и потребе лопатања, за складиштења пшенице у нашим условима препоручује се сљедеће:

Временски период (%) влаге Висина слоја у cm

Вршити лопатање Промјене које могу настати у житу

Од вршидбе до 31. јулаОд 1.-31. августа

Од 1.-30. септембраОд 1.-30. септембра

Од 30.9. до 15.10.

12-1314-1514-15

Преко 15%

Преко 15%

80-15040-6060-8040-50

40-50

2 пута недељно3 до 4 пута недељно

3 пута недељноСвакодневно

Свакодневно

Знојење, роса и клијањеЗнојење, роса и клијање

Плеснивост Роса, клијање,

загријавањеплеснивост

“

Подна складишта могу имати различиту величину, са мањим или већим степеном механизованих операција. Капацитерт им је до 200 вагона. Данас се све више замјењују силосима, и вјероватно ће се задржати само за прихватање мањих количина жита, за потребе трговинских организација или других произвођача.

Лагеровање врећа захтјева одређену технику слагања, обично унакрсно по двије, и то: тежа жита у гомилама до 15 врећа, а лакша у гомилама до 25 врећа. Крстине или гомиле врећа нужно је чешће преслагавати и то обрнутим редом; вреће које су раније биле у горњем дијелу ставити доле, а доње горе.

Слика 77. Разне комбинације слагање врећа

Чување кукуруза треба посебно коментарисати обзиром да се може складиштити у клиповима и у зрну. Поред тога кукуруз послије брања нормално садржи већи проценат влаге него бијела жита.

Кукуруз у клиповима складишти се у кошевима (кукурузњацима, чардацима, салаши), који треба да су саграђени на чистом и сувом мјесту, по могућности окренути по правцу сјевер-југ. Клипови се смију крунити тек када им влага спадне на 17%. Кукуруз који има 16-17% влаге може се држати у гомилама висине до 75cm, које се морају често лопатати.

Кукуруз у зрну чува се у подним складиштима која морају бити обложена дрвеним подом, асфалтом или другим изолационим материјалом, никако не користити директно бетонски, камени или метални под.

7.1.1 Узимање узорака за испитивање житарица је прописано стандардима или другим нормама за провјеравање квалитета.

За житарице у врећама прописан је број врећа из којих се мора узимати узорак. Код пшенице се нпр. за испоруку до 3 вреће узима узорак из сваке; за пошиљку од 3-30 врећа из сваке треће, али најмање из три; за пошиљку са више од 30 врећа узорак се узима од сваке пете итд. Узорци се узимају помоћу ручних сонди (Слика 78) са врха, средине и дна. Ако се житарице испоручују у расутом стању узорци се узимају са 10 до 12 мјеста, на разним дубинама.

Сви узорци од истог товара, исте врсте и квалитета, сакупљају се у једну врећу, добро измјешају и квадрирањем сведу на средњу пробу.

Квадрирање или четвртање врши се тако што се цијела количина узетог узорка од истог товара сложи на глатку и равну површину у танак слој облика квадрата. Квадрат се лењиром дијагонално подијели на четири дијела, па супротни дијелови помећу и тако добију двије гомиле. Једна од њих се издвоји на страну а друга обрађује на исти начин каои првобитна количина. Ово се понавља све дотле док не преостане количина од 3-4 kg жита. Од те количине узимају се три једнака узорка од по 1 kg, стављају у посебне стаклене боце или лименке, херметички затварају и печате.

Слика 78. Ручне сонде за узимање узорака разних производа и квадрирање : 1. за узимање са гомиле 2. из врећа и 3.цилиндрична сонда

Узимање узорака обавља се комисијски, уз обавезно вођење записника о цијелокупном раду и потписивање од стране свих чланова комисије. Од припремљена три узорка сваки мора бити прописно етикетиран, са назнаком: назива, врсте и квалитета производа, броја испоручених паковања и укупне количине; датума испоруке, датума и мјеста узимања узорка, као и потписна лица која су извршила узимање и обраду узорка. У случају спора анализу врши једна од овлашћених лабараторија коју споразумно изаберу заинтересоване странке.

У трговини на велико жито се продаје на метричке центе (100 kg), тоне (1000 kg) и вагоне (10000 kg). У САД се жито продаје на бушеле (1 бушел = 27,2 kg); америчке центе (45,36 kg) и америчке или кратке тоне (907,2 kg); у СССР се употребљава као мјера за жито и пуд (16,36 kg).