Kliford Simak, TRANZITNA STANICA

Preveli ika i Ognjen Bogdanovi

1.

Buka je konano utihnula. Dim se jo poput tananih, sivih pramenova izmaglice izvijao nad napaenom zemljom i povrh polomljenih ograda i stabala bresaka koje je topovska vatra isecakala na komadie, sitne poput akalica. Za trenutak se bar tiina, ako ve ne mir, spustila na tih nekoliko kvadratnih kilometara tla na kojem su ljudi, samo neki asak pre toga, urliui kidisali jedni na druge noeni pomamom stare mrnje, svodei drevne raune, da bi se potom, iscrpljeni, konano razdvojili.

Bezmerno dugo, pre toga, inilo se, ula se mukla grmljavina to se valjala od jednog obzorja ka drugom; mrmorila je zemlja to je ikljala put neba i vritali konji i prozuklo jadikovali ljudi; zvidukao je metal, zavravajui se tupim udarima o tle; videle su se munje saiue vatre i elik je posvuda odbleskivao; dine zastave pucketavo su leprale u bojnom vihoru.

A onda se sve to okonalo, i zavladao je potpun muk.

Tiina je delovala poput pogreno odsvirane note to nikako nije pristajala ovom mestu ili ovom danu, i ubrzo bi naruena cviljenjem i bolnim uzvicima, preklinjanjima za malo vode i zazivanjem smrti - jaucima i naricanjem to se protegoe kroz dugi niz asova pod letnjim suncem. Kasnije e se zbijene senke primiriti i utihnuti, i javie se zadah od koga bi se smuilo svakom namerniku, i grobom e postati svaka, i najplia udolina.

Bilo je tu itnog roda to nikad nee biti ponjeven, drvea to vie nee procvetati kad prolee ponovo dojezdi; na kosinama to su se pele prema obroncima ostale su rei neizgovorene i preduzea neotpoeta, i skvaeni zaveljaji to glasno oplakivahu prazninu i danak smrti.

Bilo je tu ponositih imena to su sada jo ponositija postala, ali, od ovog asa, samo imena to e odjekivati vekovima ususret - Gvozdena Brigada, Peta njuhempirska, Prva minesotska, Druga masausetska, esnaesta mejnska.

A bio je tu i Enoh Volas.

Jo je plikovitim akama stezao slomljenu puku. Lice mu je bilo garavo od barutnog dima, a cipele otvrdle od praine i krvi.

Jo je bio iv.

2.

Dr Ervin Hardvik imao je razdraujuu naviku da dok razgovara valja olovku izmeu dlanova. Ovog puta, procenjivaki se zagledao u oveka koji je sedeo s druge strane njegovog pisaeg stola.

"Ono to mi nikako ne ide u glavu", prozbori najzad dr Hardvik, "jeste zbog ega ste se uopte nama obratili."

"Pa, vi ste iz Nacionalne Akademije, zar ne, i mislio sam..."

"A vi ste iz Obavetajne slube."

"ekajte malo, doktore. Ako vam to vie odgovara, smatrajmo ovu posetu nezvaninom. Jednostavno, zamislite da sam kakav zbunjeni graanin koji je sluajno navratio da vidi da li mu moete pomoi."

"Nije stvar u tome to ne elim da vam pomognem, ve to ne vidim kako da to uinim. itava stvar ini se tako mutnom i neodreenom."

"Do avola, ovee", planu Klod Luis, "ne moete se tek tako ogluiti o dokaze - ma koliko malo imam da vam ponudim."

"U redu, onda", pomirljivo e Hardvik, "krenimo jo jednom, iz poetka, i savaimo itavu stvar komad po komad. Rekoste da taj ovek..."

"Ime mu je", prekinu ga Luis, "Enoh Volas. Prema normalnoj raunici, sada su mu sto dvadeset etiri godine. Roen je na jednoj farmi udaljenoj nekoliko milja od varoice Milvil, u Viskonsinu, 22. aprila 1840, kao jedino dete Dededaje i Amande Volas. Kada je Ejb Linkoln pozvao dobrovoljce, prijavio se meu prvima. Bio je pripadnik Gvozdene Brigade, doslovno desetkovane u bici kod Getesberga, 1863. Ali Volasu je na neki nain polo za rukom da izdejstvuje premetaj u jednu drugu borbenu jedinicu, s kojom je, pod Grantovim zapovednitvom, proao kroz sve okraje u Virdiniji. Uestvovao je i u asu odluke, kod Apomatoksa..."

"Kao da vam nita o njemu nije ostalo nepoznato."

"Pregledao sam sve to se odnosi na njega. Dokumenta o stupanju u vojsku, u Dravnom veu u Medisonu. Ostatak, ukljuujui i dokument o otputanju iz vojske, ovde u Vaingtonu."

"Rekoste da izgleda kao da mu je tek trideset godina."

"Ni dan vie od toga. U stvari, deluje i mlae."

"S njim niste razgovarali."

Luis odmahnu glavom.

"Moda nije re o istom oveku. Kada biste imali otiske prstiju..."

"U vreme Graanskog rata", odvrati Luis, "nisu uzimali otiske prstiju."

"Poslednji od veterana Graanskog rata", ree Hardvik zamiljeno, "umro je pre nekoliko godina. Mali doboar, gotovo deak, u konfederacijskim snagama, koliko se seam. Mora biti da je posredi neka greka."

Luis ponovo odmahnu glavom. "I sam sam tako mislio kada mi je bio poveren ovaj zadatak."

"Kako je uopte dolo do toga da ga vama povere? Kako se Obavetajna sluba uopte umeala u sve to?"

"Moram da priznam", odgovori Luis, "da sve deluje donekle udno. Toliko se neobinih stvari odjednom nametnulo..."

"Mislite, besmrtnost?"

"Pa, ni od toga nisam bio daleko. Mogunost neeg takvog. Ali samo uzgred. Bilo je tu i drugih stvari. itav splet okolnosti prosto je zahtevao da se itava stvar poblie ispita."

"Ipak, Obavetajna sluba..."

Luis se isceri. "Mislite, zato nije preduzeto nauno istraivanje? Pod normalnim okolnostima, mislim da je trebalo. Meutim, jedan od naih prosto je naleteo na itavu stvar. Bio je na odmoru. Znate, ima neke roake tamo u Viskonsinu. Ne ba sasvim u tom kraju, ve nekih pedesetak kilometara odatle. Do njega su doprle neke glasine - potpuno neodreene glasine, gotovo usputni nagovetaji. Stao je da njuka unaokolo. Nije iskopao nita naroito, ali ipak dovoljno da zakljui da bi, na kraju krajeva, neeg ipak moglo biti."

"Upravo je to ono to me zbunjuje", primeti Hardvik. "Kako je uopte mogue da neki ovek poivi sto dvadeset etiri godine na jednom mestu, a da pri tom ne postane znamenitost o kojoj e sav svet saznati? Moete li uopte zamisliti ta bi sve novine mogle iz toga izvui?"

"I sam se najeim", odgovori Luis, "kada o svemu tome razmiljam."

"Niste mi jo objasnili zbog ega."

"Pa", nastavi Luis, "to ba nije tako lako objasniti. Bilo je potrebno da poznajete taj kraj i ljude koji tamo ive. Jugozapadni ugao Viskonsina zatvoren je dvema rekama, Misisipijem sa zapada, i Viskonsinom sa severa. Postrance od reka prostire se ravna, prerijska zemlja, bogata zemlja, sa naprednim farmama i gradiima. Zemlja to se prua prema reci je neravna, sa povremenim grebenima sa visokim breuljcima i strminama i dubokim jarugama i liticama; u pojedinim izdvojenim delovima stvorili su se mali zalivi i rukavci. Putevi to tuda vode zaputeni su, a ljudi koji ive na malim, oskudnim farmama blii su, verovatno, pionirskim danima od pre stotinu godina nego dvadesetom veku. Imaju, istina, automobile, i naravno radio-aparate, a jednog e dana, moda, imati i televizore. Meutim, u dui, to su konzervativna i patrijarhalna stvorenja - ne svi ljudi tamo, naravno, ak ne ni veina meu njima, ali svakako oni to ive u tim malim izdvojenim domainstvima.

U tim izdvojenim oazama bilo je, nekad, podosta farmi, ali danas, na jednom takvom imanju ovek jedva da bi mogao opstati. Uslovi ivota postepeno su nagnali ljude da se isele iz tih krajeva. Prodavali su svoja imanja budzato i odlazili nekamo drugde, najee u gradove, gde su mogli zaraditi za ivot."

Hardvik klimnu u znak saglasnosti. "A oni to su ostali, po svemu sudei, bili su najkonzervativniji i najpatrijarhalniji."

"Tano. Veina imanja sada pripada vlasnicima koji tu ne ive, i koji nemaju nikakvu nameru da zemlju obrauju. Mogue je da tu dre po koje grlo stoke, ali to je, ujedno, sve. Nije to, sve u svemu, ak ni tako ravo za one koji dranje takvih poseda oslobaa plaanja poreza, ukoliko je ve nekome tako neto potrebno. U onim starim danima dosta te zemlje bilo je zaloeno kod banaka."

"Nameravate, u stvari, da mi kaete da su ti umski ljudi - tako ih nazivate, zar ne? - stvorili neku vrstu zavere utanja?"

"Nita odreeno niti pomno razraeno u tom smislu tu verovatno ne postoji", odgovori Luis. "Jednostavo, to je izraz njihovog uobiajenog ponaanja, preostatak stare nesputane pionirske filosovije. Nastojanja da uvek gledaju svoja posla. Ne ele da im se iko mea u njihove stvari, niti se oni petljaju u tue. Ukoliko bi neki ovek poeleo da poivi i hiljadu godina, moglo se to smatrati pomalo nastranim, ali se ipak, do avola, ticalo samo njegove vlastite koe. A ako je neko eleo da ivi usamljenikim ivotom, traei da ga, dok to eli, ostave na miru, i to se ticalo samo njega. Moda bi o tome katkad porazgovarali meusobno, ali nikad s nekim sa strane. Odbijali bi i svaki pokuaj nekog stranca da s njima porazgovara o takvim stvarima.

Posle nekog vremena, rekao bih, konano su prihvatili kao puku injenicu da, dok svi oni stare, Volas i dalje ostaje mlad. Zauenost koju je to u poetku izazivalo postepeno se istopila, i mogue je da uskoro vie o tome nisu ni govorili, ak ni meu sobom. Novi narataji prihvatali su to kao neto sasvim obino, budui da ni njihovi stariji nisu u tome videli nita neobino - a, pored toga, retko ko je i viao Volasa, jer je ovaj iveo sasvim povueno.

I tako je u tom kraju itava ta stvar, kada bi se je uopte neko i setio, lagano prerasla u neku vrstu legende - ostavi jo jedna od onih aavih pria na koje nije vredelo traiti vreme. Neto to se meu njima spominjalo jo samo kao usputna ala. Poput prie o Rip Van Vinklu, u kojoj najverovatnije nije bilo ni trunice istine. Ozbiljan ovek mogao se samo izloiti podsmehu ukoliko bi pokuao da eprka po tome."

"Ali va ovek je ipak zaeprkao."

"Jeste. Ne pitajte me zbog ega."

"Ipak, nije mu bio poveren zadatak da itavu stvar i dalje istrauje."

"Bio je potrebniji negde drugde. Pored toga, tamo su ga poznavali."

"A kako stoji stvar s vama?"

"Utroio sam na to dve godine."

"Zato sada znate itavu priu."

"Ne ba itavu. U stvari, sada ima vie znakova pitanja nego kada sam poeo."

"Videli ste tog oveka."

"Vie puta", odgovori Luis. "Ali nikada nisam s njim razgovarao. to se njega tie, ne verujem da me je ikad video. Ide u dugake etnje svakog dana, pre no to poe da podigne potu. Znate, nikada se suvie ne udaljuje od svog stanita. Potar mu donese ono malo neophodnih potreptina. Vreicu brana, neto slanine, desetak jaja, cigare i malo pia."

"To mora biti da se kosi sa uobiajenim potanskim pravilima."

"Naravno. Potari to ine za njega ve godinama. Na kraju krajeva, nema nieg loeg u tome, sem ako neko ne nada dreku. A jo se niko nije naao povreenim. Potari su, verovatno, jedini prijatelji koje je ikad imao."

"Rekao bih da se taj Volas ba ne trudi mnogo oko svoje zemlje."

"Nimalo. Ima, jedino, jedan mali povrtnjak, ali se i njime malo bavi. Divljina je ponovo osvojila najvei deo njegovog imanja."

"Ali on mora i da ivi. Sigurno je da mu novac stie odnekud."

"Razume se", odgovori Luis. "Svakih pet ili deset godina otpremi po nekoliko dragulja jednoj trgovini u Njujorku."

"Poreklo?"

"Mislite, jesu li ukradeni? Ne, ne verujem. Ipak, ukoliko bi neko eleo da napravi pitanje oko toga, verovatno bi se neto i pojavilo. U poetku, meutim, pre mnogo godina, kada je poeo da ih alje, verujem da je sve bilo u redu. Ali zakoni se menjaju, i stoga pretpostavljam da danas, i on i kupac, kre bar neki meu njima."

"I vi za to nimalo ne hajete?"

"U stvari, proverio sam stvar kod te firme", odgovori Luis, "i moram rei da su se poprilino uzmuvali. Znate, gotovo ga bezduno pljakaju. Ipak, rekao sam im da nastave da kupuju. Rekao sam im, takoe, da ukoliko iko navrati da neto proverava, oveka upute pravo k meni. Dodao sam i da ute kao zaliveni, i da nipoto nita ne menjaju."

"Ne elite da se dogodi nita to bi ga moglo uplaiti", primeti Hardvik.

"avolski ste u pravu, ne elim. elim da potar nastavi sa svojim isporukama, i da ta njujorka firma nastavi da od njega i dalje otkupljuje dragulje. elim da sve ostane onako kako je sada. Pre no to me upitate odakle potiu ti dragulji, odmah da vam kaem: ne znam."

"Moda ima neki rudnik."

"Kakav bi to samo rudnik mogao biti! Dijamanti i rubini i smaragdi - svi na istom mestu."

"Reklo bi se, ak i uz pretpostavku da ga bezduno pljakaju, da mu ipak ostaje lepa suma."

Luis potvrdno klimnu. "Po svemu sudei, nove poiljke dragulja upuuje samo kada mu ponestane gotovine. S druge strane, nije mu mnogo ni potrebno. ivi veoma skromno, sudei prema hrani koju kupuje. Meutim, pretplaen je na veliki broj dnevnih listova i asopisa, kao i na desetak naunih publikacija. Kupuje i poprilinu koliinu knjiga."

"Tehnikih knjiga?"

"Veinom, naravno, ali uvek nastoji da ide u korak sa najnovijim dostignuima... U fizici, hemiji, biologiji - uglavnom stvarima iz tih oblasti."

"Ali ja ne..."

"Naravno da ne razumete. Ni ja ne razumem. On nije naunik. Ali u svakom sluaju, ne poseduje nikakvo formalno nauno obrazovanje. U ono davno doba kada je on iao u kolu nije ni bilo mnogo toga - ne u smislu savremenog naunog obrazovanja. U svakom sluaju, ono to je tada mogao nauiti bilo bi mu danas bez ikakve koristi. Zavrio je niu srednju kolu - jednu od onih kola u kojoj su svi razredi potrpani u jednu uionicu - i jednu zimu proveo je u nekoj akademiji - tako su je zvali - to je godinu ili dve dana postojala u Milvilu. Meutim, ukoliko ne znate, bilo je to znatno iznad standarda koji su postojali tokom 1850-tih godina. Po svemu sudei, Volas je bio prilino bistar momak."

Harvik nekoliko puta klimnu. "Zvui gotovo neverovatno. I sve ste to proverili?"

"Onoliko koliko sam bio u stanju. Morao sam da budem krajnje oprezan. Nisam eleo da me iko zatekne. I jo neto, umalo da zaboravim - veoma mnogo pie. Poruuje one velike, tvrdo uvezane raunske knjige, ponekad i po desetak istovremeno. A mastilo kupuje u velikim plehanim kantama."

Hardvik se naglo die od stola i stade koraati gore-dole po sobi.

"Luise", konano mu se obrati, "da mi niste pokazali svoja ovlaenja, i da ih nisam i sam proverio, smatrao bih sve ovo krajnje neukusnom alom."

Nakon toga, ponovo se vrati za sto i sede. Trenutak potom, dohvati olovku i nanovo je stade valjati meu dlanovima.

"Na ovom ste zadatku ve dve godine", upita on konano. "Imate li kakvu ideju?"

"Ba nikakvu", odvrati Luis. "Potpuno sam zbunjen. Zato i jesam doao do vas."

"Recite mi neto vie o njemu. To jest, ta se dogodilo nakon povratka iz rata."

"Mati mu je umrla", zapoe Luis, "dok je bio odsutan od kue. Njegov otac i neki od suseda sahranili su je tamo, na samoj farmi. Mnogi ljudi postupali su tako u to vreme. Mladi Volas je dobio dopust, ali nije uspeo da na vreme stigne na sahranu. U to doba, znate, nije bilo mnogo mogunosti da se telo privremeno balsamuje, a i putovalo se veoma sporo. Nakon toga, ponovo je otiao u rat. Koliko sam uspeo da ustanovim, bio je to njegov jedini dopust. Stari Volas ostao je da ivi sam na imanju, pomalo ga obraujui, onoliko koliko mu je bilo potrebno, i sasvim se dobro snalazei. Koliko sam uspeo da saznam, bio je dobar farmer, ak izuzetno dobar farmer za to doba. Pretplatio se na nekoliko poljoprivrednih asopisa: imao je prilino napredne ideje. Vodio je rauna ak o takvim stvarima kao to su okopavanje zasejanog i zatita od mogue erozije. Iako imanje, prema savremenim merilima, nije predstavljalo nita posebno, ipak mu je omoguavalo pristojan ivot, pa ak i da poneto ostavi na stranu...

A onda se Enoh vratio iz rata i nakon toga su, godinu ili dve dana, imanje obraivali zajedniki. Stari je kupio vrilicu - jednu od onih udnih naprava, sa konjskom zapregom, sa kosom i maljevima pomou koje se istovremeno i kosilo i odvajalo zrno od stabljike. Napredna stvar, u to vreme. Gotovo da je sasvim izbacila obinu kosu iz upotrebe.

A onda, jednog popodneva, stari je poao da ovri jedno polje zasejano penicom. Meutim, konji su podivljali i utekli - mora da ih je neto na smrt preplailo. Enohov stari bio je pri tom zbaen sa sedita, pravo pred seiva svoje vrilice. Nimalo prijatan nain da ovek okona svoj ivot."

Hardvikovim lice pree grimasa gaenja. "Uasno", ree on.

"Enoh je potom sakupio ono to je preostalo od njegovog oca i uneo telo u kuu. Zatim je uzeo puku i dao se u potragu za konjima. Naao ih je u dnu panjaka i oba ustrelio, i ostavio da lee tamo. Ba tako. Konjski skeleti leali su tamo godinama na mestu gde ih je ubio, jo vezani za vrilicu sve dok amovi i veze nisu istrulili.

Nakon toga se vratio kui i izneo oevo telo napolje. Okupao ga je i obukao u najbolje crno odelo koje je imao, stavio ga na jednu dasku i potom otiao u ambar i izdeljao mu koveg. Potom mu je iskopao grob, pokraj mesta gde mu je mati poivala. Ve se bee smrklo kada je zavrio. Zatim se vratio kui, i itavu no probdeo kraj oevog tela. im je svanulo otiao je do najblieg suseda i ispriao mu ta se dogodilo, a ovaj je obavestio ostale susede, nakon ega je neko otiao da dovede svetenika. Kasno popodne odran je pogreb, i Enoh se posle toga vratio kui. Od tada ivi tamo potpuno sam, ali vie nije obraivao imanje. To jest, izuzimajui povrtnjak."

"Rekoste maloas da ljudi tamo nisu skloni razgovorima sa strancima. Ipak, ini se da ste dosta toga uspeli da saznate."

"Bilo mi je potrebno dve godine. iveo sam sa njima. Kupio sam neka izdrndana kola i odvezao se u Milvil, predstavivi se kao sakuplja ginsenga."

"Sakuplja - ega?"

"Ginsenga. Ginseng je jedna vrsta biljke."

"Da, znam. Ali ima malo zainteresovanih kupaca."

"Ipak, ima ih. Pomalo. I povremeno. Poneto otkupe i izvoznici. Sakupljao sam i drugo lekovito bilje, gradei se da znam kako se koristi. 'Gradei se', zapravo, i nije sasvim tana re: u stvari, dosta toga sam i ranije znao, i samo je trebalo da osveim svoje znanje."

"Takvu jednu jednostavnu osobu", primeti Hardvik, "te priproste due mogle su lako razumeti. Pomalo zaostale za vremenom. Pitomu. Moda su i pomiljali da ste malo aknuti."

Luis potvrdno klimnu. "Uspelo je ak i bolje no to sam se nadao. Prosto, tumarao sam unaokolo i ljudi su razgovarali sa mnom. Bila je tu i jedna naroita porodica - Fierovi. ive dole kraj reke, ispod imanja Volasovih, koje se nalazi na jednom proplanku iznad litice. iveli su tu koliko i Volasovi, ali su sasvim drukiji soj. Bave se lovom na rakune, ribolovom i pomalo krijumarenjem. U meni su nali srodnu duu. Bili su, ba kao i ja, tumarala i bez pravog zanimanja. Pomagao sam im u nezakonitom peenju rakije, pio s njima, i pomalo saraivao u preprodaji. Iao sam s njima na pecanje i u lov, sedeo s njima i priao, i povremeno bi mi pokazali poneko mesto gde bih mogao nai ginseng - seng', kako ga oni nazivaju. Verujem da bi neki sociolog mogao u Fierovima otkriti pravi zlatni rudnik. Bila je meu njima i jedna devojka, gluvonema, ali sasvim zgodno devoje... sposobna da aranjem uklanja bradavice..."

"Poznajem taj soj", prekinu ga Hardvik. "Roen sam i odrastao u planinskom kraju na Jugu."

"Oni su mi ispriali onaj dogaaj sa zapregom i vrilicom. I tako, jednog dana otiao sam na taj panjak i malo proeprkao. Pronaao sam jednu konjsku lobanju i neto kostiju."

"Ali niste potpuno pouzdano ustanovili da je re o nekom od Volasovih konja?"

"Nisam", odgovori Luis, "pronaao sam i ostatke vrilice. Ne mnogo, ali dovoljno da se potvrdi da je u pitanju zaista bila vrilica."

"Vratimo se Enohu", zatrai Hardvik. "Posle oeve smrti ostao je na farmi. Da li ju je ikad napustio?"

Lus odmahnu glavom. "ivi u istoj kui. Ni najmanja se stvarica nije promenila. Sudei prema izgledu, ni kua ne izgleda nita starija od svog vlasnika."

"Bili ste u kui?"

"Ne u kui. Oko kue. Rei u vam kako je to bilo."

3.

Imao je na raspolaganju jedan sat. Znao je da mu je na raspolaganju ba toliko, budui da je tokom poslednjih desetak dana paljivo pratio Volasovo kretanje. Nikad ne bi prolo vie od jednog asa, od trenutka kada bi Volas iziao iz kue i potom se vratio sa potom. Ponekad bi potrajalo tek malo due, kada bi potar kasnio, ili kada bi malo popriali. Jedan sat, rekao je Luis samom sebi, bilo je vreme s kojim je pouzdano mogao raunati.

Volas je upravo zamakao niz kosinu ispod grebena, uputivi se prema stenju to se prostiralo spram proelja litice, ispod koje je tekla reica Viskonsin. Uspee se uz to stenje i zadrati se neko vreme tamo, stisnuvi puku ispod mike i zagledan put divljine to se protezala dolinom reke. Zatim e se spustiti sa stenja i krenuti u peaenje stazom proseenom kroz drvee gde su, u odgovarajue doba godine, cvetale ruiaste gospine papuice, a odatle opet uzbrdo do jo ivog izvora na obronku, ba ispod prastare dolje to je ve vie od jednog veka stajala neobraena, i potom opet ravno kosinom sve dok ne izbije na drum, gotovo obrastao u korov, i odatle dole do mesta gde mu se nalazilo potansko sandue.

Tokom tih desetak dana, koliko ga je Luis drao na oku, nijednom prilikom nije skrenuo sa svoje uhodane putanje. Vrlo je verovatno, mislio je Luis, da to nee uiniti ni tokom brojnih buduih godina. Volas se nikad nije urio, ponaajui se kao da mu pripada sve vreme ovog sveta. Ponekad bi se tokom peaenja zaustavljao, da obnovi poznanstva sa starim prijateljima - kakvim drvetom, nekom vevericom ili ponekim cvetom. Bio je to ovek otvrdnuo i u njemu se jo zadravalo mnogo ega od vojnikog ivota - stare navike preostale iz gorkih dana vojevanja pod mnogim zapovednicima. Koraao je visoko uzdignute glave i ramena zabaenih unazad; hodao je lakim korakom oveka koji je upoznao duge i zamorne mareve.

Luis istupi iz gusto prepletenog ibljaka gde se nekad nalazio vonjak i gde je nekoliko stabala, izvijenih i vornovatih, i posivelih usled starosti, jo nosilo bedne i gorke plodove jabuka.

Zastao je na samoj ivici estara i ostao tako nekoliko trenutaka zurei u kuu na vrhu grebena; za asak mu se uini da je kua obasjana nekom posebnom svetlou, kao da je kakav redak i proien sunev zrak prevalio provaliju svemira da bi obasjao ba nju, izdvajajui je od svih ostalih kua na svetu. Okupana tom svetlou kua je delovala nekako nezemaljski, kao da je, doista, i bila izdvojena kao neto sasvim posebno. A onda taj zrak, ako ga je uopte i bilo, iznenada utvrnu, i kua ostade obasjana uobiajenom sunavom svetlou ba kao i okolna polja i ume.

Luis protrese glavom, govorei sam sebi da je posredi sigurno bila obmana, neka vrsta optike varke. Jer, doista, nije se moglo ni zamisliti nita slino posebnom sunevom zraku, a i kua je bila kao i sve druge kue, iako udesno ouvana.

Bila je to ona vrsta kue kakve se u ovim naim danima ne sreu ba esto. Bila je pravougaona; duga i uzana i visoka, sa staromodnim vencima to su se protezali du streha i zabata. Delovala je nekako ispijeno, ali to nije imalo nikakve veze sa njenom starou; bila je takva i onog dana kada je sagraena - ispijena i jednostavna i snana, poput ljudi kojima je pruala utoite. Ma koliko ispijena mogla biti, stajala je tako, uredna i kao uglaana, bez ijednog mesta s otpalom bojom, bez ikakvog znaka oteenja od vremenskih nepogoda i bez i najmanjeg nagovetaja tronosti.

Naslonjeno na jedan njezin kraj stajalo je jo jedno omanje zdanje, ne vee od kakve upe, kao kakav tu dodatak koji je neko odnekud doneo i postavio ga tu, zaklonivi stranja vrata na kui. Moda ba vrata, pomisli Luis, to vode u kuhinju. upa je bez sumnje sluila kao neka vrsta ostave, gde se kaila radna odea i ostavljale izme i kaljae; tu se, po svoj prilici, nalazila i klupa sa vedrima za mleko a moda i kakva korpica za sakupljanje jaja. Na vrh upe uzdizao se oko metar visok sulundar.

Luis se priblii kui i obie upu i tu, na jednoj njenoj strani, ugleda poluotkrinuta vrata. Stupivi na basamak i gurnuvi lako vrata, koja se irom otvorie, on se zgranuto zagleda u unutranjost prostorije.

U pitanju uopte nije bila neka obina upa. Po svemu sudei, bilo je to mesto gde je Volas iveo.

Plehana pe iz koje je sulundar vodio na krov stajala je u jednom uglu; bila je to stara pe za kuvanje, manja od uobiajenih starovremenskih slinih pei. Na njoj su stajali lone za kafu, tiganj za prenje i jo jedna posuda. Okaeno na zid iza pei stajalo je drugo, razliito kuhinjsko posue. Nasuprot pei, sasvim uza zid, stajao je iroki krevet, prekriven proivenim pokrivaem, ukraen pariima raznobojne tkanine, na nain koji je predstavljao pravo uivanje za gospe od pre jednog stolea. U drugom uglu prostorije nalazili su se sto i jedna stolica; iznad stola, okaena o zid, stajala je omanja drvena pplica na kojoj je bilo poreano nekoliko tanjira. Na samom stolu stajala je jedna kerozinska lampa, ve izanala od duge upotrebe, ali sa staklenim cilindrom savreno istim, ba kao da je bio opran i uglaan jo koliko tog jutra.

Iz upe nije bilo ulaza u kuu, a inilo se da ga nikada nije ni bilo. Spoljni daani zid kue, na koji se upa naslanjala, bio je bez ijednog proseka, inei etvrti zid same upe.

Prosto neverovatno, pomisli Luis - da uopte nije bilo vrata to bi iz upe vodila u kuu, da je Volas uopte iveo tu, u upi, pored tolike kue. Kao da je postojao neki poseban razlog zbog kojeg nije mogao obitavati u samoj kui, mada je, s druge strane, morao ostati u njenoj blizini. Ili je, moda, tako iveo usled neke samonametnute pokore, kao to bi neki srednjovekovni pustinjak iveo u kakvoj umskoj brvnari ili u peini u pustinji.

Stajao je, tako, nasred upe posmatrajui oko sebe, u nadi da e moda pronai neki klju koji e mu pomoi da odgonetne taj nesvakidanji splet okolnosti. Nije bilo niega, osim gole, tvrde injenice prisutnosti ivota, prisutnosti najosnovnijih potreptina za ivot - pei na kojoj se kuvalo i koja je zagrevala prostoriju, kreveta na kome se spavalo, stola na kome se obedovalo, i lampe koja je davala svetlost. Nije bilo ak ni neeg tako svakidanjeg kao to su, na primer, jo jedan ogrta ili eir (mada se, kada je malo promislio, Luis nije mogo setiti da je ikad video Volasa sa eirom).

Nije, takoe, bilo traga ni asopisima ili novinama, premda se Volas iz etnje do svog potanskog sandueta nikada nije vraao praznih ruku. Bio je pretplaen na Njujork Tajms, Volstrit Dornal, Krien Sajens Monitor i Vaington Star, kao i na vei broj naunih publikacija. Ali ovde im nije bilo ni traga, kao ni brojnim knjigama koje je kupovao. Nije, takoe, bilo ni spomena od debelih, tvrdo ukorienih raunskih knjiga.

Moda je, pomisli Luis, ova upa, iz nekog zagonetnog razloga, predstavljala samo obmanu, mesto pomno ureeno kako bi neki sluajni namernik poverovao da Volas tu odista ivi. Moda je, na kraju krajeva, ipak iveo u kui. Ukoliko je to stvarno bio sluaj, emu onda sav taj napor, uostalom ne ba preterano uspean, da bi se neko uverio u suprotno? Luis se okrenu prema vratima i izie iz upe. Zatim poe obilaziti oko kue, sve dok ne stie do verande, na kojoj su se nalazila ulazna vrata u kuu. U podnoju stepenica Luis stade i obazre se unaokolo. Posvuda je vladala tiina. Sunce je ve dobrano odskoilo, pre podne je bilo na izmaku i dan je postajao sve topliji; ovaj zabaeni krajiak sveta stajao je utihnuo i gotovo dremljiv, iekujui nailazak ege.

Bacivi pogled na asovnik, Luis shvati da mu je preostalo jo oko etrdesetak minuta. Zatim poe uz stepenice, i preavi preko verande, nae se pred ulazom u kuu. Ispruivi ruku, on dohvati kvaku i pokua da je okrene - ali bez uspeha: kvaka ostade nepokretna, i njegovi stisnuti prsti skliznue u uzaludnom pokuaju da je pokrene.

Zauen, on pokua ponovo, ali loptasta kvaka ponovo ostade nepokretna. inilo se kao da je kvaka bila presvuena nekom vrstom, glatkom tkaninom, poput tanke skramice leda, niz koju bi prsti skliznuli ne tvorei nikakav pritisak na ruicu.

On sae glavu, u elji da izbliza osmotri kvaku i proveri ima li traga ikakvoj tkanini - nije ga bilo. Ruica je izgledala potpuno obino - moda, u izvesnoj meri, suvie obino. Bila je ista, kao da je neko paljivo uklonio svaki otisak i uglaao je. Nije na njoj bilo ni zrnca praine, niti ikakvog drugog traga prljavtine.

On pokua da je zapara noktom, ali prst mu ponovo skliznu ne ostavivi ni najmanji trag za sobom. On onda pree dlanom preko spoljne povrine vrata, ali je i drvo bilo savreno uglaano. Meka povrina dlana ne naie ni na najmanji zarez. Dlan mu skliznu niz drvo kao da je bio nauljen, a nije bio ak ni znojav. Nije bilo ni najmanjeg nagovetaja ta je doprinosilo tolikoj skliskosti vrata.

Luis odstupi od vrata i osmotri drveni zid kue. Zatim ga opipa: bio je savreno gladak. On ponovi pokuaj dlanom i noktom, ali ishod ostade isti. Kao da je postojalo neto to je prekrivalo itavu kuu, inei je glatkom i skliskom - do te mere glatkom i skliskom da se ak ni praina na njenim zidovima nije mogla zadrati, niti im promena vremena nauditi.

Luis krenu verandom, sve dok ne stie do jednog prozora, i tek tada, stojei suelice prema prozoru, uoi neto ega ranije nije bio svestan - naime, ta je bilo to to je doprinosilo da itava kua deluje ak i ispijenije nego to je stvarno bila. Prozori su bili potpuno crni. Nije bilo zavesa, ni draperija, niti ikakve zasenenosti: postojali su samo crni pravougaonici, kao prazne oi to zure iz gole lobanje kue.

On se jo vie priblii prozoru i priljubi lice uz njega, zaklonivi, stavivi ih na slepoonice, akama glavu, kako bi uklonio odblesak sunca na prozoru. ak ni tako nije mogao da pogledom prodre u unutranjost prostorije. Oi mu se zarie u pravi okean crnila, ali udno, u tom crnilu nije bilo ni najmanjeg traga odraza. Nije, ak, mogao da vidi ni sopstveni lik, odraen u oknu. Pred oima mu je stajalo samo crnilo, i nita vie od toga, kao da je sva svetlost koja je do prozora dopirala bila upijena, usisana, i zadrana negde unutra. Svetlost se, ni najmanjim svojim delom, nije odbijala od prozora.

Luis sie sa verande i ponovo stade obilaziti oko kue, paljivo je ispitujui. Svi prozori bili su kao slepi: tamne povrine to nisu odraavale nikakvu svetlost. itava povrina kue bila je tvrda i glatka.

On udari pesnicom po drvenom zidu, ali inilo mu se kao da mu se aka sputa na sam kamen. Zatim pregleda kamenitu osnovu na kojoj je kua bila podignuta, ali i ona je bila glatka i skliska. Izmeu pojedinih delova podnoja mogle su se uoiti male praznine, a i sami kameni komadi od kojih se ono sastojalo kao da su imali neravnu povrinu. Kada je rukom preao preko njih, nikakvih neravnina nije bilo.

Sve neravnine kao da su bile presvuene neim nevidljivim, taman onoliko koliko je bilo potrebno da se popune sve rupe i sva ispupenja na kamenu. Bilo je nemogue ustanoviti ta bi to moglo biti. Kao da nije bila u pitanju nikakva materijalna tvar.

Uspravivi se najzad i pogledavi na asovnik, Luis shvati da mu je preostalo jo samo desetak minuta. Bilo je ve vreme da se udalji odatle.

On krenu niz breuljak, prema gustom spletu stabala i granja gde se nekad nalazio stari vonjak. Tu se zaustavi i jo jednom obazre za sobom: kua je, sada, izgledala nekako drukije. Nije vie bila tek puko, obino zdanje. Kao da je dobila neku svoju, vlastitu linost: posmatrala ga je podrugljivim, iscerenim pogledom, a u njenoj unutranjosti kao da je grgotao neki zloslutan smeh, spreman da svakog trenutka grune svom snagom.

Luis se zagnjuri meu drvee starog vonjaka, nastojei da pronae put. Nije bilo nikakve staze; trava i korov pod drveem dobrano su izrasli. Raskriljujui isprepleteno, pognuto granje, on zaobie jedno veliko stablo koje je iz korena iupala neka snana oluja pre mnogo godina.

Usput bi se povremeno saginjao da ovde i onde pokupi poneku jabuku, smeurane i opore plodove, zagrizavi ih vie od jedanput a onda ih odbacujui: nijedna od njih nije bila za jelo, kao da su iz zaputenog tla povukle neku neotklonjivu gorinu.

Na najudaljenijoj strani vonjaka on iznenada naleti na ogradu, i grobove koje je ona uokvirivala. Korov i trava ovde nisu idikljali toliko visoko, a po ogradi se videlo da je jo koliko nedavno bila popravljana; u podnoju svakog groba, nasuprot trima spomenicima nainjenim od grubo tesanog krenjaka, stajala su tri buna peonije, od kojih je svaki predstavljao veliki, zamreni splet stabljiica to su, neodravane i meusobno se borei, rasle godinama.

Zastavi za trenutak pred tim od vremena izubijanim spomenicima, Luis shvati da je naiao na porodino groblje Volasovih.

Trebalo je da tu budu samo dva spomenika. ta je, dakle, oznaavao trei?

On poe oko ograde, do ugnute kapijice, i zae u ograen prostor. Stojei u podnoju grobova, on proita natpise na spomenicima. Urezi su bili okasti i grubi, jasno svedoei da ih je nainila neveta ruka. Nije bilo pobonih reenica niti ikakvih stihova; nije bilo ni izrezbarenih anela niti jagnjadi, niti slinih simbolikih figura, prema obiajima iz ezdestih godina prolog veka. Samo imena i datumi.

Na prvom spomeniku stajalo je: Amanda Volas, 1821-1863.

Na drugom: Dededaja Volas, 1816-1866.

A na treem spomeniku stajalo je...

4.

"Dodajte mi tu olovku, molim vas", iznenada zatrai Luis.

Hardvik prestade da valja olovku meu dlanovima i prui mu je.

"Treba li vam i hartije", upita on.

"Da, molim vas", odgovori Luis.

On se nae nad sto i neto na brzinu nacrta.

"Evo", ree, vraajui list Hardviku.

Hardvik uzdie obrve.

"Ne vidim ba nikakav smisao u ovome", ree on. "Osim, naravno, u ovoj brojci ispod."

"Brojka osam, poloena. Da, znam. Simbol za beskonanost."

"Ali ostalo?"

"Ne znam", odgovori Luis. "Upravo je tako stajalo na spomeniku. Prepisao sam..."

"I sada ga znate napamet."

"Dabome. Posle tolikog prouavanja."

"Nikad, jo, nisam video nita slino", priznade Hardvik. "Mada, istina, nisam nikakav strunjak. Posedujem tek skromno znanje o tim stvarima."

"Moete slobodno odahnuti. Nism sreo nikoga ko bi se umeo u tome razabrati. Ne podsea ni na ta, ne lii, ak ni izbliza, ni na koji jezik, niti na bilo koji poznati natpis. Proverio sam kod ljudi koji se razumeju u te stvari. Nisam pitao samo jednog, ve desetak njih. Rekao sam im da sam pismena pronaao na nekoj stenovitoj litici. Siguran sam da je veina njih mislila da sam neka varalica. Znate, jedan od onih koji pokuavaju da dokau kako su Rimljani, ili Feniani, ili Irci, ili tatijaznamko u prekolumbovska vremena imali svoja naselja u Americi."

Hardvik odloi hartiju na sto.

"Shvatam ta ste mislili", ree on, "kada ste maloas rekli da se mnogo vie pitanja moe postaviti sada nego kada ste sve ovo zapoeli. Ne samo pitanje jednog mladog oveka starog vie od stotinu godina ve, isto tako, i pitanje one skliske tvari kojom je kua presvuena, kao i pitanje treeg groba sa nerazumljivim pismenima. Rekoste, je li tako, da nikad niste razgovarlai sa samim Volasom?"

"On ni sa kim ne razgovara. Osim sa potarom. Redovno odlazi na svoje dnevne etnje, nosei uvek puku sa sobom."

"Ljudi se plae da mu se obrate?"

"Mislite, zbog puke?"

"Pa, da, ini mi se da sam to imao na umu. Pitam se zbog ega je uvek vue sa sobom."

Luis zavrte glavom. "Ne znam. Pokuao sam da sve to nekako poveem, i da pronaem razlog zbog ega je uvek nosi sa sobom. Koliko mi je poznato, nikad iz te puke nije ispalio nijedan metak. Ipak, ne verujem da je puka razlog to se svi ustruavaju da razgovaraju s njim. On je anahronizam, preostatak iz jednog drugog doba. Siguran sam, u svakom sluaju, da niko od njega ne zazire. Jednostavno, ve suvie dugo tu ivi da bi kod nekoga izazivao strah. Suvie su se srodili s njim. Predstavlja deo te okoline, poput kakvog drveta ili stene. Pa ipak, niko se ne osea sasvim ugodno u njegovom prisustvu. Verujem da bi se veina tamonjeg sveta, kada bi trebalo da se s njim nau licem u lice, oseala nelagodno. Jer, on je neto to oni nisu - neto vee i, istovremeno, neto manje od njih samih. Kao da je ovek koji se, nekako, udaljio od vlastite ljudskosti. Pomiljam, ak, da ga se veina suseda u potaji stidi, da ga se stide zbog toga to je, nekako, moda i mimo vlastite volje, zaobiao starenje, kao jednu od nunosti, ali i prava darovanog celokupnom oveanstvu. I moda taj potajni stid, delimino bar, doprinosi njihovom ustruavanju da razgovaraju s njim."

"Proveli ste poprilino vremena posmatrajui ga?"

"Jedno vreme to sam inio sam. Sada imam pomonike. Prate ga u redovnim smenama. Odabrali smo desetak mesta sa kojih motrimo na njega, i pokrivamo ih dvadeset etiri asa dnevno. Ne postoji ni jedan jedini trenutak, svakog bogovetnog dana, da Volas nije pod budnom prismotrom."

"To vam je, izgleda, postala prava opsesija."

"S razlogom, ini se", odgovori Luis. "Postoji, naime, jo jedna stvar."

On se sae i dohvati tanu, koju je spustio kraj svoje stolice. Otvorivi je, on izvadi itav sveanj fotografija i prui ih Hardviku. "ta mislite o ovome?" upita on.

Hardvik prihvati fotografije. Odjednom se skameni. Sva rumen ieze s njegovog lica. Ruke poee da mu podrhtavaju i on paljivo odloi slike na sto ispred sebe. Bacio je pogled samo na onu to je stajala na samom vrhu; druge nije ni pogledao.

Luis ugleda znak pitanja na njegovom licu.

"U grobu", ree on. "U onom iznad kojeg stoji spomenik s onim smenim pismenima."

5.

Maina za poruke piskutavo zazvida, i Enoh Volas odloi svesku u koju je neto beleio i ustade od stola. Zatim pree preko sobe i doe do maine. Poto je pritisnuo jedno dugme i pomerio klju, zvidanje prestade.

Br. 406301 stanici 18327. Putnik u 16097.38. itelj Tubana VI. Bez prtljaga. Teni tank br. 3 Postupak 27. Polazak za stanicu 12892 u 16439.16. Potvrdite.

Enoh baci brz pogled na veliki galaktiki hronometar koji je visio na zidu. Imao je na raspolaganju jo najmanje tri asa.

On dodirnu jedno dugme, i tanak metalni listi sa ispisanom porukom pojavi se sa strane iz maine. Ispod listia stajala je kopija, koja odmah sama skliznu u pregradak s arhivskim primercima. Maina ponovo zagrgota, i tablica asak potom izbledi: ekalo se na odgovor.

Enoh izvue metalnu tablicu, nataknu je kroz dve rupice na dva mala zavojita vretena, a onda stavi prste na tastaturu i poe da kuca: Br. 406301, poruka primljena. Hitna potvrda. Poruka se pojavi na tablici, i on je ostavi da stoji tamo.

Tuban VI? Da li je neko odande, upita se, ve bio ovde? Odlui da, im posvrava kune poslove, ode do arhive i proveri.

Ponovo je u pitanju bio teni tank, a takvi su sluajevi, po pavilu, bili meu najmanje zanimljivim. S njima je, takoe, bilo ponajtee zapodenuti razgovor, budui da je njihov jeziki koncept bio gotovo nemogue savladati. Povrh svega toga, sam nain njihovog razmiljanja bio je do te mere razliit da je pruao malo osnova za bilo kakvo meusobno optenje.

Pa ipak, priseti se, to ba nije bilo uvek sasvim tano. Eto, onaj tank-putnik od pre nekoliko godina, odnekud iz sazvea Hidre (ili to behu Hijade?), s kojim je prosedeo svu no i gotovo propustio da ga na vreme otpoalje dalje, asovima zajedno predui, dok im se razgovor (ako se to uopte moglo nazvati razgovorom) kotrljao od jedne teme do druge, ispunjavajui ono malo raspoloivog vremena sa podosta oseanja drugarstva, moda ak i bratstva.

On, ili ona, ili to - s tim nijednog asa niste bili naisto - vie se nikada nije pojavio. Tako je to uvek bilo, pomisli Enoh; samo ih se veoma mali broj vraao. Ogromna veina je, jednostavno, tu bila samo u prolazu.

Ali imao ga je, njega nju ili to (ma ta, uostalom, moglo biti), crno na belo, kao to je imao i sve druge meu njima, svaku pojedinanu od tih blagoslovenih dua, zapisane, crno na belo. Obino bi mu priseanje na susret oduzelo itav sledei dan, dok bi, pognut za svojim stolom, sve po redu zapisivao; sve prie koje bi mu ispriali, sve uvide do kojih bi doao u te daleke i lepe i izazovne zemlje (izazovne, jer je bilo toliko toga to nije bio u stanju da razume), i svu toplinu i drugarstvo to su se izlili izmeu njega i tog nakaznog, guravog i runog stvorenja sa jednog drugog sveta. U bilo kom trenutku kada bi to poeleo, bilo kog dana, jednostavno je mogao izvui taj dnevnik iz itavog niza dnevnika i ponovo proiveti itavu tu no. Pa ipak, nikada to nije uinio. udno je, pomisli on, kako nikada nije bilo vremena, ili se inilo da nikada nema vremena, da prelista te knjige i bar u odlomcima ponovo proita ono to je zabeleio tokom godina.

On se okrenu od maine za prenos poruka i dokotrlja teni tank br.3 od njegovog mesta ispod materijalizatora, a onda ga, podesivi mu poloaj, tu uvrsti. Zatim izvue crevo iz leita u zidu i prebaci bira na br. 27. Napunivi tank, on pusti da se crevo vrati u svoje mesto u zidu.

Vrativi se za mainu, izbrisa tablicu i otposla potvrdu da je sve spremno za doek putnika sa Tubana, primi ponovnu potvrdu o prijemu s drugog kraja, i najzad vrati mainu u neutralan poloaj, ostavivi je iskljuenu.

Nakon toga se uputi prema polici sa arhivom, koja je stajala odmah kraj njegovog stola, i izvue jednu ladicu pretrpanu registarskim karticama. Bacivi tek kratak pogled vide da je Tuban VI registrovan sa 22. avgustom 1931. Preavi ponovo preko sobe doe do police ispunjene knjigama i itavim nizom asopisa i novina, koji su ispunjavali sav prostor od poda do tavanice, i pronae arhivsku knjigu koju je traio. Uzevi je, ponovo se vrati za sto i sede.

Pronaavi zapis, on odmah ustanovi da je 22. avgust 1931. bio jedan od lakih dana. Prispeo je samo jedan putnik, i to sa Tubana VI. I mada je zapis tog dana, ispisan njegovim sitnim, neitkim rukopisom, ispunjavao gotovo itavu stranicu, posetiocu je posvetio jedva neto vie od jednog pasusa.

Danas je (poe da ita) stigla jedna gromuljica sa Tubana VI. Kaem gromuljica, jer jednostavno ne postoji drugi nain da ga opiem. Re je, naprosto, o grudvici materije, verovatno mesnatog tkiva, i ta grudvica, ini se, neprestano prolazi kroz neku vrstu ritmikih promena oblika, jer je u jednom trenutku loptasta, da bi potom poela poprimati pljosnato oblije, sve dok, poput kakve palainke, ne bi ostala da lei spljotena na dnu tanka. Nakon toga bi ponovo poela da se skuplja, sve dok opet ne bi poprimila oblik lopte. Te se promene odvijaju prilino sporo i bez sumnje u nekom odredjenom ritmu, ali samo u tom smislu to se sledi izvesna zakonitost. ini se, pri tom, da itava shema nije vremenski odredjena. Pokuao sam da im, vremenski, odredim ritam, ali nisam uspeo da ustanovim postojanje ikakve pravilnosti. Najkrae razdoblje potrebno da se ispuni ceo ciklus iznosilo je sedam, a najdue osamnaest minuta. Moda bi, nakon dueg posmatranja, bilo mogue utvrditi taan vremenski obrazac, ali nisam imao dovoljno vremena za to. Semantiki prevodilac nije u tom pogledu bio ni od kakve pomoi, mada mi je ono upuivalo itav niz otrih zvukova, kao kad se vilice sklapaju, iako nisam uspeo da zapazim nikakve vilice. Kada sam potraio objanjenje u priruniku za pasimologiju, ustanovio sam da ono samo eli da kae da je s njim sve u redu, da ne treba da se muim oko njega i da ga, naprosto, ostavim na miru. to sam ja, najzad, i uinio.

Na kraju pasusa, sabijena u ono malo prostora to je preostalo, stajala je napomena : videti pod 16. oktobrom 1931.

Volas prelista nekoliko stranica, dok ne stie do 16. oktobra: bio je to, uoi odmah, jedan od onih dana kada je Ulis bio u inspekciji Stanice.

Razume se, nije se zvao Ulis. U stvari, nije ni imao imena. Meu njegovima nije ni bilo potrebe za imenima; postojala je drugaija identifikaciona terminologija, daleko izraajnija od pukih imena. Ali ta terminologija, sam njen koncept, bili su takvi da ih ljudska stvorenja nisu mogla ni pojmiti, a pogotovo ne njome se koristiti.

"Zvau te Ulis", priseti se Enoh da mu je rekao tada, kada su se prvi put sreli. "Moram te nekako zvati."

"Zvui ugodno", odgovorilo je tada to udno bie (ubrzo je prestalo da deluje udno). "Ali mogu li upitati zbog ega ba Ulis?"

"To ime nosio je jedan veliki ovek moje rase."

"Milo mi je to si upravo to ime odabrao", ree novokrteno bie. "Mojim ulima ono zvui uzvieno i plemenito, i u optenju sa tobom, buu srean da ga nosim. A ja u tebe zvati Enoh, jer nas dvojica saraivaemo jo mnogo godina."

I zaista je potrajalo mnogo godina, pomisli Enoh, razgledajui zapis od tog oktobarskog dana od pre vie od trideset godina. Bile su to obogaujue i lepe godine, u meri u kojoj ovek jedva da bi mogao i zamisliti.

I sve e se to nastaviti, pomisli on, jo mnogo vie godina no to je dosad minulo - tokom jo mnogih stolea, moda i hiljada godina. A na koncu tih hiljadu godina, ta e o svemu tome on znati?

Na kraju krajeva, pomisli on, samo znanje i nije bilo najvanije od svega.

Nita se od svega toga, znao je dobro, nee izgubiti, jer se sada neko sa strane umeao. Pojavili su se posmatrai, ili bar, jedan posmatra, i pre no to proe mnogo vremena, oni e, ili on, poeti da zatvaraju krug. ta e uiniti ili kako e se suoiti sa tom pretnjom Volas nije znao, niti e znati sve dok taj trenutak ne doe. Bilo je to neto to je, naprosto, bilo predodreeno da se dogodi. Tokom svih ovih godina kao da se upravo za takav trenutak pripremao. Bilo je, ak, pomisli on, razloga da se ovek ali to do toga nije ve dolo.

Spomenuo je Ulisu tu opasnost jo onog prvog dana kada su se upoznali. Sedeo je na stepenicama to su vodile na verandu, i, mislei na to sada, mogao je savreno jasno da se seti svega, ba kao da je jue bilo.

6.

Sedeo je na stepenitu ispred kue: bilo je kasno popodne. Dokono je posmatrao velike bele kionosne oblake to su se sakupljali iznad reke, s druge strane bregova Ajove. Dan je bio topao i sparan, i nije bilo ni daka ni najmanjeg povetarca. Malo dalje od njega, u prostranom dvoritu, nekoliko sparuenih kokoiju nemirno je eprkalo - vie, inilo se, kretanja radi, nego to su oekivale da e pronai kakav zalogaj. Zvuk vrapijih krila, dok su leteli izmeu stajskih zabata i ivice to je zagraivala polje s druge strane puta, bio je otar i suv, kao da im se perje na krilima ukrutilo od ege.

I sedeo je, eto, tako, pomisli on, zurei u oblake to su donosili kiu, uprkos svem onom poslu koji je valjalo obaviti - trebalo je preorati kukuruzno polje i uneti strnjiku u staju, i penicu ponjeti i opleviti.

Jer, ma ta da se dogaalo, pred ovekom je uvek stajao njegov ivot, i dani koje je trebalo proiveti na najbolji mogui nain. Bila je to lekcija, podseti se on, koju je tokom poslednjih nekoliko godina bio prinuen da u celosti naui. Ali na neki nain, rat se razlikovao od svega ovoga ovde. U ratu ste znali ta e se dogoditi, oekivali ste da se dogodi, i bili spremni kada se ono to ste iekivali konano i zbilo; ovo sada nije bio rat. Ovo je bio mir, kojem se na kraju svega vratio. ovek je u svetu mira imao pravo da oekuje da e odista vladati mir, i da e biti poteen svakog nasilja i uasa.

I sada je, evo, bio sam, usamljeniji no to je ikad ranije bio. I upravo je sada, ako ikad, bio pravi trenutak za novi poetak; sada je, po svoj prilici, i morao zapoeti sve ispoetka. Bez obzira na to da li je trebalo da se to dogodi ovde, na domaem ognjitu, ili negde drugde, bie to bez sumnje poetak ispunjen gorinom i nespokojem.

Sedeo je tako na stepenitu, poloivi ake na kolena, posmatrajui kionosne oblake, praene povremenom dalekom grmljavinom, tamo na zapadu. Kia e verovatno pasti, i zemlji e ona dobro doi - ali mogue je bilo i da se nita ne dogodi, jer su iznad burnih renih dolina vazdune struje po pravilu udljive, i ovek nikada nije bio siguran kuda bi ti oblaci konano mogli otploviti.

Iznenadnog posetioca nije primetio sve dok ovaj nije stigao do same kapljice. Bio je visok i pomalo nezgrapan, i odea mu je bila pokrivena prainom; sudei prema izgledu, mora da je dolazio izdaleka. Doljak se uspe uz stazu, ali Enoh ostade da sedi, oekujui da mu se stranac priblii, posmatrajui ga, ali se ni za pedalj ne pomerivi."

"Dobar dan, gospodine", konano ga oslovi. "Dan se ini malo pretoplim za etnju. Ne biste li seli za trenutak i malo predahnuli?"

"Vrlo rado", odgovori stranac. "Da li bih vas, pre toga, mogao zamoliti za koji gutljaj vode?"

Enoh spremno ustade. "Doite", ree on. "Izvui emo svee vode iz bunara."

On se uputi preko dvorita do esme to se nalazila malo dalje, u dnu. Zatim otkai veliku limenu kutlau sa kuke na kojoj je stajala, i dodaje je doljaku. Najzad se prihvati ruice i stade je povlaiti gore-dole.

"Neka malo istee", ree on. "Potrebno je malo vremena dok ne potekne hladna i svea."

Voda poljusnu iz cevi, prelivajui se preko drvene oplate koja je prekrivala bunar. Mlaz je bivao sve snaniji to je Enoh due povlaio ruicu.

"ta mislite", upita stranac, "da li e pasti kia?"

"Teko je rei", odgovori Enoh. "Moraemo malo da priekamo."

Postojalo je neto u namerniku to ga je uznemiravalo. Nita, u stvari, na ta bi se moglo upreti prstom; ali ipak neto neobino to ga je na neki neodreen nain inilo uznemirenim. Pogledavi ga jo jednom iskosa, dok je pumpao vodu, pripisa to stranevim uima koje mu se pri vrhu uinie previe zailjenim; meutim, uini mu se odmah da mu je to samo mata radila, jer kada ga je ponovo pogledao sve kao da je bilo u savrenom redu.

"ini mi se", ree najzad Enoh, "da je voda sada dovoljno hladna."

Stranac podmetnu kutlau i saeka da se napuni do vrha. Zatim je ponudi Enohu, ali ovaj odmahu glavom.

"Pijte najpre vi. Potrebnije vam je nego meni."

Stranac stade pohlepno piti, glasno grgoui.

"Jo jednu?" upita Enoh.

"Ne, hvala", odgovori stranac. "Ukoliko elite, natoiu i jednu za vas."

Enoh jo nekoliko puta povue ruicu, i kada je kutlaa bila puna stranac mu je dodade. Voda je bila prijatno hladna, i Enoh, odjednom shvativi da je i sam vrlo edan, iskapi je gotovo do samog dna.

Okaivi kutlau ponovo za kuku, on se obrati doljaku. "Vratimo se i posedimo malo."

Stranac se iroko osmehnu. "Pa, ne bi mi ba loe palo", odgovori on. Enoh izvue veliku crvenu maramu iz depa i obrisa lice. "Sparina postaje sve jaa", primeti on, "ba kao pred kiu."

I dok je jo brisao lice maramicom, odjednom shvati ta ga je to u vezi sa ovim strancem uznemirilo. Uprkos njegovom poguvanom odelu i pranjavim cipelama, koji su svedoili o dugom peaenju, stranac se uopte nije znojio. Delovao je nekako svee i odmorno, kao da je do maloas dokono lekario pod kakvim prolenim drvetom.

Enoh vrati maramicu u dep i oni se uputie do stepenica i sedoe, jedan kraj drugog.

"Mora biti da dolazite izdaleka", upita Enoh, s jedva primetnom primesom radoznalosti.

"Izdaleka, zaista", odvrati stranac. "U ovom asu sam odista poprilino daleko od kue."

"A i dalek put je jo pred vama?"

"Ne", odgovori stranac, "ini mi se da sam upravo stigao tamo gde sam naumio."

"Hoete da kaete..." zapoe Enoh, ali ne stie da dovri reenicu.

"Tako je", nastavi stranac, "mislim ba na ove stepenice ovde. Tragao sam za jednim ovekom, i mislim da sam ga pronaao u vama. Nisam mu znao ni ime ni gde da ga traim, ali mi je ipak bilo jasno da u ga jednog dana pronai."

"Ali", ponovo e Enoh, vidljivo pometen. "Zbog ega biste ba mene traili?"

"Tragao sam za ovekom sa mnogim osobinama. Jedna od njih je i radoznalost, koja e ga navoditi da upravi pogled prema zvezdama i zapita se ta one zapravo predstavljaju."

"Da, to zaista jeste neto to esto inim. esto sam nou, spavajui pod vedrim nebom, umotan u ebad, gledao put neba, posmatrajui zvezde i pitajui se ta one predstavljaju i kako su tamo dospele, i to je najvanije, zbog ega su tamo. uo sam prie o tome kako je svaka od njih sunce poput naeg, to obasjava Zemlju, ali ne znam ba mnogo o svemu tome. Verujem, ak, da ni ne postoji neko ko ba mnogo zna o svemu tome."

"Ipak, postoje i takvi koji o tome znaju veoma mnogo."

"Vi, moda", dobaci mu Enoh, pomalo podrugljivo, budui da stranac ba nije odavao utisak oveka koji bi se u bilo ta posebno razumeo.

"Da, ja", odgovori stranac mirno, "premda se moje znanje ni izdaleka ne bi moglo uporediti sa znanjem nekih drugih."

"Ponekad sam se pitao", nastavi Enoh, "da li, moda, ukoliko su zvezde samo sunca poput naeg, i oko njih ne krue planete, i ne ive li, moda, i na njima ljudi."

Seti se, onda, istog asa, kako je jednom s drugarima sedeo kraj logorske vatre i kako su dokono brbljali, tek da ubiju vreme. I kako su, kada je on izneo pomisao da ljudi moda ive i na planetama to krue oko drugih zvezda-sunaca, svi na njega skoili i stali mu se rugati, ismevajui ga nedeljama potom, tako da je on odluio da to vie nikad nikome ne pomene. Na kraju krajeva, sve to nije ni bilo naroito vano, budui da ni sam nije u to stvarno verovao; jednostavno to je ostalo dokono askanje kraj logorske vatre.

Sad je to ponovo pomenuo, i to jednom potpunom strancu. Enoh se u sebi zapita zbog ega je to uinio.

"Verujete li stvarno u to?" upita ga stranac.

"Pa, bilo je to tek dokono razmiljanje", odgovori on.

"Ne sasvim dokono", ispravi ga stranac. "Postoje, zaista, druge planete, i drugi ljudi na njima. Ja sam jedan od njih."

"Ali, vi..." uzviknu Enoh, a onda zastade, uasnut.

Jer, stranevo lice odjednom stade da se topi i nestaje, i ispod te obrazine Enohu se ukaza neko drugo lice, nimalo nalik licu ijednog pripadnika ljudskog soja.

U trenutku dok je taj lani ljudski svlak otpadao s tog tueg lica, velika, blistava munja sevnu nebom i snani tresak groma kao da potrese zemlju, i Enoh zau kako iz daljine kia nalee, kao da juria preko bregova.

7.

Tako je sve to zapoelo, pomisli Enoh, pre gotovo stotinu godina. Puko sanjarenje kraj logorske vatre pretvorilo se u stvarnost, i Zemlja se sada nalazila na galaktikim kartama, postavi tranzitna stanica za itavo raznovrsje bia to su putovala izmeu zvezda. Nekada su to bili stranci, ali su odavno prestali da to budu. Zapravo, sam taj pojam, stranci, bee pogrean. U bilo kom obliju da su se javljali, kakva god da im je bila svrha, uvek su to bila bia poput ljudi.

On ponovo skrenu pogled na zapis od 16. oktobra 1931, i brzo ga prelete. Pri samom dnu bilo je zabeleeno sledee:

Ulis kae da su Tubanci sa planete VI moda najvei matematiari u itavoj galaksiji. Po svemu sudei, razvili su numeriki sistem nadmoan svim postojeim, i naroito koristan u poslovima statistike.

Enoh sklopi knjigu i ostade da utke sedi na stolici, pitajui se da li su statistiari sa Mizara X poznavali radove Tubanaca. Moda i jesu, pomisli on, budui da su bar neki vidovi matematike kojom su se oni koristili bili krajnje neobini.

On odgurnu arhivsku knjigu u stranu i poe pretraivati po ladici pisaeg stola, izvukavi najzad svoju kartu - grafikon. Rairivi je pred sobom na stolu, on se zagleda u nju. Kad bi samo mogao biti siguran, pomisli on. Kad bi samo bolje poznavao mizarsku statistiku. Tokom poslednjih desetak godina, ili vie, prouavao je taj grafikon, stalno iznova proveravajui sve inioce i suprotstavljajui ih mizarskom sistemu, sve vreme nastojei da ustanovi da li su inioci kojima se sluio bili ba oni kojima je trebalo da se slui.

On stisnu aku u pesnicu i udari njome po stolu. Kad bi samo mogao biti siguran. Kad bi samo mogao da porazgovara sa nekim. Bilo je to, meutim, neto od ega je zazirao, budui da bi kada bi tako postupio potpuno razgolitio ljudsku rasu.

Jer, on je jo bio ovek. udno, pomisli on, da je jo ljudsko bie, da je, posle itavog stolea povezanosti sa svim tim biima sa brojnih, dalekih zvezda, uprkos svemu, i dalje bio Zemljanin.

Jer, u mnogo pogleda njegove veze sa Zemljom bile su prekinute. Stari Vinslou Grant bio je sada jedino ljudko bie s kojim je jo razgovarao. Susedi su ga se klonili, a drugih nije ni bilo, sem ako se ne raunaju oni osmatrai, mada je i njih retko viao - samo nagovetaje njihove prisutnosti, samo mesta sa kojih su osmatrali.

Samo sa starim Vinslouom Grantom i Meri i drugim biima-senima koji su povremeno navraali da podele s njim njegove samotnike asove.

To je bilo sve to mu je preostalo od Zemlje, stari Vinslou i ta bia-seni i ta farma to se pruala oko kue - ali ne i sama kua, jer je ona ve odavno pripadala onim drugima.

On zatvori oi, nastojei da se priseti kako je kua izgledala u onim starim danima. Bila je tu kuhinja, u istoj ovoj prostoriji u kojoj je sada sedeo, sa gvozdenom pei za kuvanje, crnom i zastraujuom, u jednom uglu, kezei se svojim ognjenim zubima kroz proreze reetke. Sasvim uza zid stajao je sto, za kojim su njih troje obedovali; sasvim je jasno mogao osetiti kako je sto izgledao, sa boicom za sire i aom u kojoj su stajale kaike i Lenjom Suzanom sa senfom, renom i ilijem nasred crvenog kockastog stolnjaka koji je prekrivao sto.

Seti se, zatim, jedne zimske veeri kada mu je bilo, po svemu sudei, tri, najvie etiri godine. Mati je bila zauzeta oko pei, pripravljajui veeru. On je sedeo na podu, nasred kuhinje, igrajui se nekim kockama i oslukujui priguene urlike vetra koji se zavlaio pod strehe i zabate. Odjednom njegov otac doe spolja, sa mue u staji, i nalet vetra i kovitlac snega prodree u prostoriju zajedno s njim. Otac brzo zatvori vrata i vetar i sneg nestadoe, ostavi odseeni tamo napolju, osueni na spoljnu tminu i pusto noi. Otac stavi vedro s mlekom koje je doneo na sudoperu, i Enoh vide da mu bradu i obrve prekriva sneg, i da mu se svuda oko usta, po bradi i brkovima, nahvatao led.

On za trenutak zaustavi tu sliku u svom seanju, njih troje kao istorijske figure u kakvoj muzejskoj prostoriji - otac, sa ledom na bradi i brkovima i velikim filcanim izmama to su mu dopirale do kolena; majka, lica zarumenjenog usled poslovanja oko pei i sa ipkom opervaenom kapicom na glavi, i najzad, on sam, kako sedi na podu i igra se kockama.

Postojala je, meutim, jo jedna stvar koje se seao, moda ak i jasnije no svega drugog. Na stolu je stajala jedna velika lampa, a na zidu iza nje visio je neki kalendar; svetlost lampe padala je kao reflektorski snop na sliku na kalendaru. Slika je prikazivala starog Boi-batu kako se u saonicama vozi kroz umski krajolik, a sav umski narod iziao je da ga pozdravi. Veliki, pun mesec blistao je nad drveem, a tle je bilo prekriveno debelim nanosima snega. I jedan par zeeva sedeo je tu, piljei razneeno u starog mrazovnjaka, kraj zeeva stajao je jelen, i rakun malo dalje, repa obavijenog oko nogu, a veverica i ikadi, jedno kraj drugog, sedeli su na vidno povijenoj grani. Starac je visoko podigao bi, u znak pozdrava, obrazi su mu bili crveni i osmeh veseo, a jeleni upregnuti u njegove sanke i razdragani i ponosni.

Tokom svih tih godina, na sredokrai devetnaestog veka, Boi-bata je jezdio snegovitim hodnicima vremena, visoko uzdiui svoj bi u veseli pozdrav stnovnicima uma. A zlaana svetlost lampe jezdila je zajedno s njim, osvetljavajui zid i kockasti arav na stolu.

Eto kako, pomisli Enoh, neke stvari odole vremenu - uspomene i seanja i ugodna toplina kuhinje jedne olujne zimske veeri u detinjstvu.

Ali to opstajanje bee samo u duhu i umu, jer nita drugo nije bilo trajno. Kuhinje sada vie nije bilo, niti dnevne sobe sa starovremenskom sofom i stolicom za ljuljanje; ni gostinske sobe, sa njenom utogljenom otmenou od brokata i svile, kao ni spavaih soba za goste na prvom i domau eljad na drugom spratu.

Sve to je netragom nestalo, i sve je sada bilo samo jedna jedina soba. itav drugi sprat, i svi pregradni zidovi bili su uklonjeni. itavu kuu inila je sada samo jedn ogromna prostorija. U jednom njenom delu nalazila se glaktika Stanica, a u drugom ivotni prostor opsluioca Stanice. Sasvim u uglu nalazio se krevet, do njega pe koja je funkcionisala na principu potpuno stranom Zemljanima, i najzad jedan hladnjak, takoe vanzemaljske izrade. Pored zidova bile su poslagane police i kredenci, natrpani asopisima, knjigama i novinama.

Preostala je samo jo jedna stvar iz tih davnih dana, stvar koju Enoh tuincima koji su postavili Stnaicu nije dopustio da uklone - glomazni stari kamin nainjen od cigala i domaeg kamena to je stajao priljubljen uz jedan zid u dnevnoj sobi. Jo je bio tu, jedini preostatak iz starih dana, jedina zemaljska stvar, sa velikom, vornovatom hrastovom gredom koju je njegov otac svojom irokom sekirom izdeljao iz jednog masivnog trupla, a onda uglaao strugom i rendetom. Na gredi iznad kamina i po policama i na stoiu nalazilo se rasuto itavo raznovrsje predmeta i stvarica nezemaljskog porekla - za neke od njih, ak, nije bilo ni zemaljskih naziva - postojano sakupljanih tokom godina; bili su to darovi prijateljski naklonjenih putnika. Neki od njih imali su sasvim odreenu namenu, dok su neki bili tek ukrasi; bilo je tu i savreno nekorisnih stvari, jer ih nijedan pripadnik ljudske rase ni na koji nain ne bi mogao upotrebiti, pri emu neke od njih jednostavno nisu funkcionisale na Zemlji; najzad, bilo je tu i stvari o ijoj nameni Enoh nije imao ni najmanjeg pojma, mada ih je uvek primao, pomalo zbunjen, uz brojne, mucave izraze zahvalnosti, od dobronamernihih tuinaca koji su mu ih ljubazno donosili.

Na drugom kraju prostorije, pak, stajao je sloen splet aparata, zauzimajui i dobar deo prostora nekadanjeg drugog sprata: bili su to aparati koji su putnike prebacivali kroz prazninu to se protezala od jedne do druge zvezde.

Pravi saraj, pomisli on, mesto za predah, galaktika raskrsnica.

On ponovo savi kartu-grafikon i vrati je natrag u ladicu stola. Zatim, takoe, odloi arhivsku knjigu, svoj dnevnik, vrativi je na njeno mesto, meu ostale, na polici.

Zatim baci pogled na galaktiki asovnik to je visio na zidu: bilo je vreme da krene.

Prislonivi stolicu sasvim uz sto, on navue jaknu koja je bila prebaena preko naslona stolice. Zatim skide puku sa kuka koje su je privrivale za zid; stavi, potom licem prema zidu, on izgovori samo nekoliko rei. Zid se neujno rastvori i on zakorai u malenu upu, sa njenim oskudnim nametajem. Iza njegovih lea zid ponovo kliznu na svoje mesto: nije bilo ni najmanjeg nagovetaja da bi tu moglo biti iega drugog osim vrstog zida.

Napolju, kada je iziao iz upe, bio je prekrasan dan poznog leta. Kroz samo nekoliko sedmica, pomisli on, javie se prvi znaci jeseni, i vazduh e se ispuniti prohladnim strujanjem. Prve biljke iz familije solidago ve su procvale, a koliko jo jue primetio je da su i rane astre, tamo dole kraj stare ograde, ve poele da dobijaju svoju uobiajenu boju.

On zae iza kue i krenu putem prema reci, zaputivi se dugim poljem proaranim leskovim bunovima i mestimino retkim drveem.

Evo, ovo je Zemlja, pomisli on - planeta stvorena za oveka. Ali ne samo za oveka, jer ta je planeta bila namenjena i lisici, sovi, lasici, kao i zmiji, i skakavcu, i ribi - svim bujnim ivotnim vrstama to su se kretale vazduhom, zemljom i vodom. I ne samo onima na njoj zaetim, ve i onima koje su neke druge zemlje nazivale svojim domom, neke druge planete to su, iako bezbroj svetlosnih godina udaljene, bile u sutini sasvim nalik Zemlji. I Ulisu i Hazarima i svima onima koji bi, ukoliko bi zatrebalo, ili ukoliko bi to poeleli, mogli na ovoj planeti iveti bez ikakvih neugodnosti i bez vetakih pomagala.

Naa su obzorja tako iroka, pomisli on, a tako malo od njih vidimo. ak i u ovom asu, dok se plamtee rakete uzdiu sa Kanaverala, razbijajui drevne okove, tako malo o njima sanjarimo.

udnja je bila tu, udnja sve jaa i jaa, udnja da celom oveanstvu saopti stvari koje je saznao. Ne neke odreene stvari, mada je bilo i takvih koje bi oveanstvo i te kako moglo iskoristiti, ve opte stvari, najire mogue; ali, iznad svega, osnovnu injenicu da irom vaseljene postoje inteligentna bia, da ovek nije sam, i da, ukoliko bi umeo da pronae put, nikad ne bi morao da bude sam.

On se spusti putem preko polja i kraj niza drvea i izbi do jedne izboene stene na vrhu litice koja je gledala prema reci. Zastade tu za trenutak, kao to je zastajao i mnogo puta ranije, tokom hiljada jutara, i zagleda se put reke to se, srebrnastoplava, velianstveno valjala umovitom nizinom.

Stara, drevna vodo, ree on utke se obraajui reci, ti si sve to doivela - kilometarska lica gleera to su doli, postojali i minuli, otpuzavi natrag prema polu, tvrdoglavo sporo, centimetar po centimetar, ostavivi za sobom vode nastale samim njihovim otapanjem i plavei dolinu plimama kakve ljudsko oko vie nikada nee ugledati; mastodonte i sabljaste tigrove i dabrove velike poput medveda to su vrljali ovim prastarim breuljcima, dok su noi huale od njihovih urlika i krikova; i tihe, malene horde ljudi to su kaskali umama, verali se uz litice ili plovili tvojom povrinom, okretni i u umi i na vodi, slabi telom ali velikih htenja, istrajni na nain na koji to jo niko nikad nije bio, i potom, pre samo malo vremena, jedan drugi ljudski soj, sa snovima to su ih nosili u svojim lobanjama i surovou svojih ruku i gotovo uasavajuom izvesnou o svojoj strahovitosti to su je nosili u svojim srcima. I jo mnogo pre toga, jer ovo je kraj drevniji no to to iko i zamilja, jedna druga vrsta ivota, i mnogi preobraaji klime, kao i sve one promene kroz koje je sama Zemlja prola. A ta ti o svemu tome misli? upita on reku. Jer, tebi pripadaju i uspomene i zamiljanja i vreme, i do sada je ve trebalo da ima odgovor, ili, bar, neke od odgovora.

Kao to je i sam ovek ve mogao imati neke od odgovora da je iveo nekoliko miliona godina - kao to bi mogao imati neke od odgovora kroz nekoliko miliona godina, ukoliko ga uopte bude bilo.

A ja bih mogao biti od pomoi, pomisli Enoh. Ne bih mogao da pruim odgovore, ali bih mogao pomoi oveku u njegovim nastojanjima da do njih doe. Mogao bih mu uliti veru i podariti nadu, i mogao bih mu ukazati na svrhu kakvu jo nikada ranije nije poznavao.

Ali u sebi je znao da se na to nipoto ne bi mogao odvaiti.

Duboko pod njim jedan orao lenjo je kruio iznad iroke brazde to ju je reka ostavila za sobom. Vazduh je bio tako prozraan da Enoh pomisli kako bi, kada bi samo malo napregao oi, mogao uoiti svako pojedinano pero u tim monim razmahanim krilima.

Bilo je neeg gotovo arobnog u ovom mestu, pomisli on. Pogled to je sezao u nedogled i prozraan vazduh i oseaj izdvojenosti kao da su pokretali svu veliajnost duha. Kao da je ovo mesto bilo neto sasvim posebno, jedno od onih naroitih mesta kakvo svaki ovek mora sam za sebe potraiti, i smatrati se srenim ukoliko ga pronae, jer, bilo je mnogo onih koji su ga traili, da ga nikad ne nau. to je jo gore, bilo je ak i takvih koji nikad nisu za njim ni tragali.

Stajao je, tako, na litici i zurio preko reke, posmatrajui lenog orla i talasanje vode i zeleni ilim kronji, i njegov se um uzdie iznad svega toga, put onih drugih mesta, sve dok ga od tih misli ne uhvati vrtoglavica. I sve to nazva svojim domom.

Zatim se lagano okrenu i krenu nazad niz stene i zae meu drvee, sledei stazu koju je tokom godina utabao.

Za trenutak pomisli da bi mogao sii do podnoja brega, da pogleda bokor rumenih gospinih papuica, da se uveri kako napreduju, da pokua da zamisli svu lepotu koja e biti sva njegova ponovo sledeeg juna; odlui, meutim, da to ne bi imalo nikakvog smisla, poto su bile dobro skrivene na jednom usamljenom mestu, gde im nita nije moglo nauditi. Pre stotinak godina cvetale su na svim ovim padinama, i u velikim naramcima ih je donosio kui; majka bi ih onda stavljala u veliki mrki krag, i dan ili dva itava kua bila je ispunjena njihovim opojnim, bogatim mirisom. Sada ih je, meutim, bilo teko nai. Izgazila su ih stada to su tuda pasla, i lovci na poljsko cvee konano su oistili brda od njih.

Nekog drugog dana, ree on samom sebi, nekog dana pre no to prispeju prvi mrazevi, otii e da ih obie i da se ponovo prepusti uivanju u pomisli da e u prolee opet biti tu.

On za trenutak zastade, posmatrajui jednu vevericu koja je veselo skakutala na hrastovom drvetu. Zatim unu, pratei pogledom jednog pua koji mu se se naao na putu. Potom ponovo zastade kod jednog ogromnog drveta, posmatrajui mreu od mahovine koja se isplela na njegovom stablu. Za sve to vreme oslukivao je tihi poj neke ptiice, koji je dopirao as s jednog as s drugog drveta.

Zatim nastavi svojim putem sve dok ne izie iz ume, i potom ivicom polja, dok ne stie do izvora koji je uborio niz padinu.

Kraj izvora je sedelo neko ensko eljade, i on u njemu odmah prepoznade Lusi Fier, gluvonemu ker Henka Fiera, koji je iveo dole u nizini, pored reke.

On zastade, i dok ju je posmatrao pomisli koliko je u njoj bilo ljupkosti i lepote, prirodne ljupkosti i lepote jednog priprostog i samotnog eljadeta.

Sedela je kraj izvora, visoko uzdigavi jednu ruku; na vrhovima dugih i osetljivih prstiju stajalo joj je neto to se presijavalo u bezbroj boja. Glava joj je takoe bila uzdignuta, u oima joj je blistao otar, usredsreen pogled, telo joj je bilo uspravno i vitko, i samo odajui taj gotovo zbunjujui stav tihe usredsreenosti.

Enoh lagano krenu prema njoj i zaustavi se tik iza njenih lea, i tek tada razabra da je ono to se na njenim prstima presijavalo u svim bojama bio leptir, jedan od onih zlatnocrvenih leptirova to su se pojavljivali krajem leta. Jedno od leptirovih krila stajalo je ravno i uspravljeno, ali je drugo bilo povijeno i kao malo zguvano, izgubivi neto od praha to davae sjaj njegovim bojama.

U stvari, tek tada primeti, nije drala leptira. Stajao joj je na vrhu jednog prsta, povremeno maui zdravim krilom kako bi odrao ravnoteu.

Bio sam oigledno u zabludi, pomisli on, kadasam maloas pomislio da mu je drugo krilce povreeno; jer, sada je sasvim lepo mogao videti da je samo, na neki nain, bilo savijeno i pomalo iskrivljeno. Sada se, pred njegovim oima, postepeno ispravljalo i prah je (ukoliko ga, uopte, maloas nije bilo) ponovo bio tu; koji asak potom, drugo krilce sasvim se izravna s prvim.

On naini korak-dva i stade pred devojku, tako da ga je sada mogla videti; na njenom licu se ne ukaza ni traak iznenaenja. Bilo je to, znao je, potpuno prirodno, budui da se ve morala navii na to - da joj se neko priblii s lea i odjednom se ukae pred njom.

Oi su joj blistale i na njenom se licu, pomisli on, mogao uoiti neki gotovo svetaki izgled, kao da je upravo doivela punu duevnu ekstazu. I on ponovo zatee sebe kako se pita, kao i svaki put kada bi je ugledao, kako joj je morao izgledati svet u kome je ivela, svet dvostruke tiine, odseena od svih drugih. Moda ne ba sasvim odseena, ali liena onog slobodnog protoka misli i rei na koji je ovek sticao pravo samim svojim roenjem.

Bilo je, znao je, nekoliko pokuaja da je smeste u dravnu kolu za gluvoneme, ali se svaki takav pokuaj zavravao potpunim neuspehom. Jednom je pobegla i danima lutala dok je nisu pronali i vratili kui. Drugom, opet, prilikom, stupila je u neku vrstu trajka neposlunosti, odbijajui da sarauje u svakom pokuaju da je neemu naue.

Dok je, tako, posmatrao kako sedi ovde sa leptirom, Enohu se uini da je spoznao razlog tome. Ona je imala, mislio je, svoj svet, svoj vlastiti svet, svet na koji se navikla, u kome se savreno snalazila. U tom svom svetu nije bila bogalj, kao to bi bez sumnje bila da su je gurnuli, makar samo delimino, u taj normalni ljudski svet.

Jer, ta bi joj znaili govor rukama ili vetina itanja s usana - ukoliko bi joj, za uzvrat, oduzeli ono neobino unutranje spokojstvo duha?

Bila je bie uma i bregova, prolenog cvetanja i jesenje seobe ptica. Poznavala je sve to i ivela sa svim tim i bila, na neki udan nain, naroit deo svega toga. Bila je bie to je, potpuno izdvojeno, ivelo u jednom starom i izgubljenom prostoru prirodnog sveta. ivela je u prostoru koji je ovek, veoma davno, napustio - ako je uopte ikada u njemu stvarno i obitavao.

I tako je tu sedela, sa raskonim zlatnocrvenim leptirom na vrhovima prstiju, sa izrazom usredsreenosti i iekivanja, i moda, oseanjem postignua to joj je blistalo u oima. Bila je iva, pomisli Enoh, kao to nijedno ivo bie koje je poznavao nije to bilo.

Leptir rairi krila i odlepra s njenih prstiju, sve se vie udaljujui, nezainteresovan za bilo ta i bez straha, sve dalje, preko divlje trave i bujnog poljskog cvea.

Ona nastavi da se ogleda za njim sve dok mu se ne izgubi svaki trag, negde pri vrhu brda ka kome se staro polje uspinjalo, a onda se okrenu pema Enohu. Nasmeivi se, naini nekoliko razdraganih pokreta rukama, podraavajui lepranje zlatnocrvenih krilaca, ali u tim je pokretima bilo jo neeg - oseanja sree i radosti ivljenja, kao da je elela da kae kako je svet divan.

Kada bih je samo, pomisli Enh, mogao nauiti pasimologiji svojih galaktikih prijatelja - tada bismo, nas dvoje, bili u mogunosti da razgovaramo gotovo isto toliko uspeno koliko i pomou rei to su ih oblikovale ljudske glasnice. Uz malo vremena, pomisli on, moda to i ne bi bilo tako neizvodljivo, budui da je u galaktikom znakovnom govoru postojao prirodan i loigan proces koji se, od trenutka kada bi se shvatilo njegovo sutinsko naelo, gotovo instiktivno sledio.

irom ove planete takoe su, u davnim vremenima, postojali znakovni jezici, ali nijedan od njih nije bio do te mere razvijen kao onaj kojim su se sluili prastanovnici Severne Amerike, tako da se jedan Ameroindijanac, bez obzira na to kojim se jezikom govorilo u njegovom plemenu, mogao nesmetano sporazumevati sa pripadnicima brojnih drugih plemena, bez ikakve bojazni da nee biti shvaen.

ak i tako, znakovni jezik Indijanaca predstavljao je tek taku koja je oveku omoguavala da opa, kada ve nije mogao da tri. Nasuprot tome, taj galaktiki jezik bio je istinski jezik, prilagodljiv brojnim, i razliitim sredstvima i metodima izraavanja. Razvijao se tokom milenijuma, i brojne rase davale su mu svoj doprinos; tokom brojnih vekova bivao je doterivan, preobraavan i glaan sve dok, konano, nije izrastao u alatku za meusobno sporazumevanje to je poivala na vlastitim, samostalnim naelima.

A takva jedna alatka odista je bila neophodna, jer je galaksija bila poput istinskog Vavilona. ak ni ta galaktika nauka, pasimologija, nije bila u stanju da prebrodi sve prpreke, niti da obezbedi, u izvesnim sluajevima, ni osnovni potrebni minimum za sporazumevanje. Ne samo to je bilo na milione razliitih jezika, ve su postojali i oni drugi jezici to se nisu temeljili na zvukovnim naelima, budui da pojedine rase, jednostavno, nisu ni bile sposobne da proizvode zvuke. Pri svemu tome, ponekad bi se ak i sam zvuk pokazao nedostatnim, jer bilo je rasa koje su se meusobno sporazumevale pomou ultrazvukova, koje druge, opet, jednostavno, nisu mogle ni uti. Postojala je, razume se, i telepatija, ali na svaku rasu koja se njome mogla koristiti dolazilo je hiljade drugih kojima su za takvu vrstu optenja nedostajale najosnovnije pretpostavke. Postojale su, bez sumnje, mnoge koje su se sasvim dobro snalazile sa jezikom znakova, ali isto tako, i mnoge koje su mogle optiti samo putem pismena ili piktografskih sistema, pri emu je, opet, bilo ak i takvih kojima su biohemijske tablice bile ugraene u sama tela. Bila je tu i ona rasa, bez ula vida i sluha, i bez moi govora, s tajanstvenih zvezda sa samog ruba galaksije, koja se sluila moda najsloenijim od svih galaktikih jezika - ifrovanim signalima kojima su izvirali negde duboko iz samih njihovih nervnih sistema.

Enoh je svoj sadanji posao obavljao ve skoro itavo jedno stolee, ali je ak i pod takvim okolnostima pomisli on, ak i uz pomo univerzalnog znakovnog jezika i semantikog prevodioca, koji je predstavljao jedva neto vie od neugledne (mada, vrlo sloene) mehanike spravice, esto bio stavljan na ozbiljne muke dok ne bi uspeo da konano shvati ta su neki od njegovih gostiju eleli da mu saopte.

Lusi Fier dohvati lone to je stajalo kraj nje - lone nainjeno od izukrtanih traka brezove kore - i zahvati vode iz izvora. Zatim prui lone Enohu, koji joj pristupi jo blie i prihvati ga, klekavi kraj nje, i stade piti. Voda, meutim, stade isticati kroz upljine na lonetu i tei mu niz ruku, kvasei mu rukav koulje i jakne.

On ispi vodu do kraja i vrati joj lone. Prihvativi ga jednom rukom, ona isprui drugu ruku i dodirnu mu elo, obrisavi ga nenim dodirom prstiju, pokretom koji je, po svemu, u njenim oima mogao znaiti i blagoslov.

On joj se ne obrati nijednom reju. Jo je davno prestao da joj govori, pomiljajui da bi pokreti njegovih usana, proizvodei zvuke koje ona nije mogla uti, mogli na nju zbunjujue delovati.

Umesto toga, on isprui ruku i svoj iroki dlan prisloni uz njen obraz, ostavivi ga tu nekoliko trenutaka kao da eli da je sasvim uveri u svoju naklonost. Zatim se uspravi i ostade tako zagledan dole u nju, i za asak njihove se oi susretoe, duboko zaronivi jedne u druge, i on se potom okrenu.

Enoh prekorai potoi to se izlivao iz izvora, i uputi se stazom to je od oboda ume vodila preko polja, i dalje prema obronku. Na pola puta, na kosini, on zastade i osvrnu se, i vide da i ona njega posmatra. Enoh podie ruku i mahnu joj u znak oprotaja, i ona mu spremno uzvrati istim pokretom.

Priseti se da je, prolo dvanaest, a moda i vie godina otkako ju je prvi put sreo, kao arobnog devojurka od otprilike deset godina, divlje stvorenjce to je nesputano tumaralo umama. Sprijateljili su se, seti se sada, tek mnogo kasnije, iako ju je viao esto, dok je lutala okolnim breuljcima i dolinom, kao da ih je smatrala svojim igralitem - to su oni, naravno, i bili.

Tokom godina posmatrao ju je kako odrasta, sreui je esto prilikom svojih svakodnevnih etnji, i izmeu njih dvoje postepeno se uspostavilo razumevanje samotnih i izgnanih, ali istovremeno, razumevanje utemeljeno i na neem viem od toga - na injenici da je svako od njih imao svoj vlastiti svet, svetove to su im pruali uvid u stvari koje su drugima tek retko bile dostupne. Nijedno od njih, pomisli Enoh, nikada nije unilo nikakav pokuaj da u taj svoj lini svet posveti ono drugo; meutim, sama injenica da su tim svetovima raspolagali stvarala je, u svesti i nje i njega, vrstu osnovu za istinsko prijateljstvo.

A onda se priseti onog dana kad ju je zatekao na mestu gde su cvetale rumene gospine papuice, kako klei i posmatra ih, ne ni pokuavajui da ih ubere, i kako se on zaustavio pored nje, srean to ih samo posmatra, shvativi da njih dvoje, ona i on, ve u samom pogledu na divne cvetove, nalaze radost i lepotu to su daleko premaivali svaku potrebu za posedovanjem.

Stigavi na vrh padine, on krenu dole putem obraslim travom i korovom, to je vodio do mesta gde se nalazilo njegovo potansko sandue.

Meutim, nipoto se nije pravario tamo pored izvora, ma koliko stvari izgledale kada ih je poblie osmotrio. Leptirovo krilce zaista je bilo izvrnuto, i slomljeno, i bezbojno jer je prah bio skinut s njega. Taj je leptir za trenutak zaista bio obogaljen, a asak potom, zdrav i io odleprao je dalje u divotan boji svet.

8.

Vinslou Grant stizao je na vreme.

Dospevi do potanskog sandueta, Enoh ugleda oblak praine to se uzdizao za starim kolima dok su se muno pela padinom. Bilo je puno praine ove godine, pomisli on, stojei kraj potanskog sandueta. Kia je retko padala, i plodovi zemlje ozbiljno su trpeli zbog toga. Mada, iskreno govorei, sada je u ovim krajevima retko ko uopte neto sejao. Nekada je, meutim, ovde bilo puno prijatnih farmi, rasutih unaokolo, ak i pored puta, sa crvenim stajama i belim kuicama. Veina je sada bila naputena: kuice vie nisu bile bele, niti staje crvene; stajale su posivele, izubijane od vremena, sa otpalom bojom i ulegnutim slemenjaama, i bez ljudi.

Jo koji trenutak i stii e i Vinslou, i Enoh sede da ga saeka. Mogue je da e se pismonoa prethodno zaustaviti kod sandueta Fierovih, tu, odmah iza okuke, mada je Fierovima, po pravilu, pota retko dolazila, i to samo reklamne poiljke i slino ubre to su ga upuivali svim vlasnicima potanskih fahova, bez razlike. Fierovi, oito, nisu za to preterano marili, jer bi ponekad prolo i po nekoliko dana pre no to bi neko doao da pokupi potu. Da nije bilo Lusi, moda je, zapravo, nikad ne bi ni podizali; uglavnom je ona bila ta koja bi se toga setila.

Fierovi su, odista, pomisli Enoh, bili izrazito lenj soj ljudi. Kua u kojoj su iveli, kao i sve okolne pomone zgrade, samo to im se nisu sruile na glavu; obraivali su i jedno zaputeno, dronjavo kukuruzno polje, koje je najee ostajalo poplavljeno posle redovnog izlivanja reke. Povremeno bi nakosili neto sena u jednom lugu u nizini; imali su i par konja kojima su se sve kosti mogle prebrojati, nekoliko mravih krava i neto peradi. Imali su i neku starudiju od kola, kao i jednu pecaru sakrivenu negde na dnu reke; lovili su i pecali i postavljali zamke, i sve u svemu, bili potpuno neuhvatljivi. Mada, kada se sve sabere, nisu bili loi susedi. Gledali su, po pravilu, svoja posla i nikada nikome nisu dosaivali - osim kada bi, povremeno, nagrnuli u jatima, delei svud unaokolo po komiluku knjiice i letke neke opskurne fundamentalistike sekte u koju se Mama Fier ulanila pre nekoliko godina, prilikom nekog skupa pod atrama u blizini Milvila.

Vinslou, meutim, nije zastao kod sandueta Fierovih, i ubrzo stie kolima koja su gotovo prokuvala, pojavivi se iza okuke obavijen oblakom praine. On konano zaustavi brektavu mainu i iskljui je. "Neka se malo ohladi", ree on.

Motor stade da pucketa, odajui viak toplote.

"Danas si prilino poranio", primeti Enoh.

"Za veinu u okolini danas nije bilo nikakve pote", odvrati Vinslou. "Samo sam protutnjao pored njihovih sanduia."

Potom se zagnjuri u torbu to je leala na zadnjem seditu i izvue sveanj uvezan kanapom - Enohovo sledovanje sastavljeno od nekoliko dnevnih novina i dva asopisa.

"Stie ti puno ovakvih stvari", rei Vinslou, "ali pisma gotovo da i ne dobija."

"Nema vie nikoga", odgovori Enoh, "ko bi poeleo da mi napie neku re."

"Ali", nastavi Vinslou, "danas ti je stiglo i jedno pismo."

Enoh pogleda, ne mogavi da prikrije iznenaenost, i vide krajiak koverta to je virio izmeu novina.

"Lino pismo", dodade Vinslou, gotovo cokui usnama. "Ne neki tamo oglasi. Ili poslovno pismo."

Enoh stavi sveanj ispod mike, pored puke.

"Po svoj prilici, nita znaajno", ree on.

"Po svoj prilici", sloi se Vinslou, lukavo zatreptavi.

Zatim izvue lulu i duvankesu iz depa i zapoe lagano puniti lulu. Motor na kolima i dalje je pucketao i puio se. Sunce je estoko peklo s neba na kojem nije bilo ni najmanjeg oblaka. Trava i iblje kraj puta bili su prekriveni prainom, odajui neki otar miris.

"ujem da se vratio onaj momak to jurca za ginsengom", ponovo e Vinslou, kao tek razgovora radi, ali nesposoban da prikrije zavereniki ton. "Bio je odsutan tri, etiri dana."

"Moda je bio otiao da proda ono to je dosad nakupio."

"Ako ve mene pita", nastavi pismonoa, "ja ne verujem da on uopte skuplja to korenje. On je ovde zbog neeg drugog."

"Muva se ovuda", potvrdi Enoh, "ve podue."

"Pre svega", nastavi Vinslou, "retko ko danas uopte kupuje seng, a i jedva da se jo moe nai, ak i kada bi bilo zainteresovanih. Nekada, pre dosta godina, bilo je puno kupaca. Kinezi su ga, ini mi se, upotrebljavali kao neku vrstu leka. Ali danas sa Kinom vie uopte ne trgujemo. Seam se da smo ga, kada sam bio deak, i sami brali. ak ni tada ga nije bilo lako pronai. Mogao si jurcati itavog dana i nai samo nekoliko korenia."

On se zavali dublje u sedite i dostojanstveno otpuhnu nekoliko dimova.

"udna stvar", ree najzad.

"Nikada jo nisam sreo tog oveka", primeti Enoh.

"Tumara umama", objasni Vinslou. "Sakuplja i razne druge biljke. Ja mislim da je on neka vrsta vraa. Skuplja sve te stvari zbog aranja. Dosta vremena provodi sa Fierovima, pijui s njima onu njihovu rakiju. O vradbinama se u poslednje vreme vie mnogo ne govori, ali ja i dalje mislim da tu ima neega. Postoji puno stvari koje nauka ne ume da objasni. Uzmi, na primer, onu Fierovu devojku, onu aavu; u stanju je da te oas oslobodi bradavica."

"Da, uo sam", potvrdi Enoh.

I vie od toga, pomisli on. Moe i da izlei leptira.

Vinslou se odjednom nae.

"Gotovo da zaboravim", ree on. "Imam ovde jo neto za tebe."

On dohvati s poda neto uvijeno u smeu hartiju i prui paketi Enohu.

"Ovo nije dolo potom", objasni on. "To je neto to sam ja sam napravio za tebe."

"Oh, hvala ti", odvrati Enoh, uzimajui paketi.

"Hajde", ree Vinslou, "otvori ga."

Enoh je trenutak oklevao.

"Ma, hajde", ree Vinslou, "nemoj se stideti."

Enoh pocepa hartiju, i pred oima mu se ukaza jedna figura, izrezbarena u drvetu. Bio je to, prepoznatljiv na prvi pogled, on sam. Figura je bila nainjena od plaviastog, medno obojenog drveta, i dugaka oko dvadeset centimetara. Pod sunevim zracima presijavala se poput zlatnog kristala. Figura ga je predstavljala u hodu, sa pukom zavuenom pod miku; oigledno, duvao je vetar, jer mu se kosa blago vijorila, a i jakna i pantalone bili su namrekani usled vetra.

Enoh duboko udahnu vazduh, a onda zastade zurei u figuru.

"Vinse", progovori on najzad, "ovo je neto najlepe to sam ikad u ivotu video."

"Nainio sam je", objasni potar, "od onog komada drveta to si mi ga poklonio prole zime. Najbolji komad drveta za rezanje koji sam ikad imao u rukama. Tvrdo, i gotovo bez ijednog vora. Nema opasnosti da e pui li se rascepiti, ili da e se neka iverka sama od sebe razdvojiti. Kad napravi neki zarez, onda je to tano na mestu na kojem si eleo, i ostaje trajno na mestu na kojem si ga nainio. Dok ga ree, kao da se samo glaa. Samo ga posle jo malo dotera, i to je sve."

"Ne zna", ree Enoh, "koliko mi ova figura mnogo znai."

"Tokom svih ovih godina", podseti ga potar, "poklonio si mi strano mnogo zgodnih drvenih trupaca. Najrazliitije vrste drveta, kakve ponekad niko nikad ranije nije video. I sva su bila od najbolje grae i izvanredno lepa. Pa, mislio sam, vreme je da neto i za tebe nainim."

"I ti si za mene puno inio", usprotivi se Enoh. "Vue sve ove stvari za mene ak iz grada."

"Dopada mi se, prijatelju", odgovori Vinslou. "Ne znam ni ko si ni ta si, niti nameravam da te to pitam, ali zna, veoma mi se dopada."

"Voleo bih kada bih ti mogao rei i ko sam i ta sam", tiho odgovori Enoh.

"Pa", primeti Vinslou, zasevi ponovo za volan svojih kola, "mislim da nije ni vano ko je i ta je bilo ko od nas, sve dok nam je prijatno jednom s drugim. Kad bi i itave drave bile u stanju da prihvate pouke to im ih mogu dati male zajednice poput nae - pouku o tome kako skladno iveti zajedno - svet bi bio mnogo lepe mesto za ivot no to jeste."

Enoh ozbiljno klimnu. "Ne ini se preterano privlanim, zar ne?"

"U to moe biti siguran", odgovori pismonoa, ve palei kola.

Enoh ostade da stoji, posmatrajui kola to su se udaljavala niz padinu podiui za sobom oblake praine.

Potom se ponovo zagleda u drvenu figuru sa vlastitim likom.

inilo se kao da drvena figura koraa vrhovima brda, izloena punoj silini vetra i malo povijena pod njegovim udarima.

Zbog ega? upita se on. ta je to pismonoa video u njemu to ga je navelo da ga prikae kako koraa u susret buri?

9.

On paljivo odloi puku i sveanj novina na jedan busen pranjave trave i pomno ponovo uvi statuetu u komad hartije. Postavie je, odlui on, ili na gredu iznad kamina, ili moda, jo bolje na stoi za kafu to se nalazio kraj njegove omiljene naslonjae u uglu, pored radnog stola. eleo je da je postavi negde, priznade sam sebi pomalo pometen, gde e mu uvek biti pri ruci, gde bi je mogao posmatrati i dohvatiti kada bi god to poeleo. I unapred poe uivati u dubokom, prijatnom i sveproimajuem zadovoljstvu to e mu ga uvek donositi pismonoin neoekivani dar.

Nije to bilo stoga, pomisli on, to je tek retko dobijao poklone. U stvari, jedva da bi prola koja sedmica a da mu neko od onih tuinskih putnika to su prolazili kroz Stanicu ne bi togod darivao. Kua je ve bila pretrpana raznim predmetima, a i nekoliko polica dole u podrumu bilo je naikano stvaricama koje su mu poklonili. Moda je pravi razlog njegovom sadanjem oseanju, pomisli on, bio upravo u tome to je to bio poklon jednog Zemljanina, nekog od njegove vlastite vrste.

On unu statuetu umotanu u hartiju pod miku, ponovo dohvati puku i sveanj novina, i krenu natrag putem prema kui, sledei bunjem obraslu stazu koja je nekada predstavljala kolski put kojim se stizalo do farme.

Busenje debele trave izraslo je izmeu starih brazda to su ih nekad usekli tokovi teretnih kola, toliko duboko svojim gvozdenim obruima prodirui u ilovu da su jo i sada predstavljali tek pruge nabijene zemlje na kojoj ak ni korov, sve do dananjeg dana, nije uspeo da idiklja. Ali s obe strane puta, kao da su se unjali poljem od oboda ume, rasli su ogromni busenovi trave to su povremeno premaivali i visinu oveka, tako da se prolazniku inilo kao da koraa sred ogromnog zelenog tunela.

Na pojedinim mestima, potpuno neoekivano - moda usled kakvoe tla ili udljivou prirode - zid travuljine odjednom bi nestajao, i tu je, sa vrha obronka, pucao pogled daleko preko doline i prema reci.

I ba sa jednog od takvih mesta Enoh ugleda odblesak neega izmeu skupine drvea na ivici starog polja, ne suvie daleko od izvora kraj kojeg je zatekao Lusi.

Ugledavi odblesak on se namrti, i ostade tako utke stojei na stazi, oekujui da ga ponovo uhvati. Ali nita se ne dogodi.

Bio je to, znao je, neki od onih osmatraa, koji je uz pomo dogleda motrio na Stanicu. Odblesak koji je ugledao poticao je od sunca, iji su zraci pod odgovarajuim uglom pali na staklo.

Ko su bili ti ljudi? upita se on. I zbog ega su motrili? Ima ve dosta vremena kako su se pojavili, ali zaudo, samo su motrili. Nijedan od njih nije ni pokuao da mu se priblii, mada bi to, bilo mu je jasno, moglo biti i jednostavno i sasvim prirodno izvesti. Ukoliko su - ma ko bili - eleli da porazgovaraju s njim, moglo se uvek urediti da se, tobo sluajno, sretnu s njim tokom njegovih jutarnjih etnji.

Po svemu sudei, sve do sada nisu ispoljili nikakvu nameru da mu pristupe.

Pa ta su onda, upita se on, imali na umu? Moda su, jednostavno, eleli da ga nadgledaju. U tom sluaju, pomisli on sa primesom suvog humora, mogli su se lako upoznati sa njegovim navikama i nainom ivljenja jo tokom prvih desetak dana svog motrenja.

Ili su, moda, ekali da se dogodi neto to bi im pruilo klju za razumevanje njegovih postupaka. Meutim, u tom ih je pravcu moglo ekati samo potpuno razoarenje. Mogli su motriti jo hiljadu godina, i ne uhvatiti ni najmanji nagovetaj onoga to se zai