PREDAVANJA ZA SEDMU NEDELJU (30,31. MART)

NASTAVNE JEDINICE :

-GLAVNA FAZA ČASA;

-Metodičko-organizacione forme rada : ,,Početak“ i paralelni rad ,,Talas“

TREĆA – GLAVNA (OSNOVNA) FAZA ĈASA

Glavna faza časa, što se i po samom nazivu vidi, jeste najvaţniji deo ĉasa. U ovoj fazi časa

ostvaruje se najveći deo osnovnog programa i opštih zadataka fizičkog vaspitanja.

(Uostalom, i uvodna i pripremna faza časa već samim svojim nazivom govore da ono što je glavno ili

osnovno na času dolazi nakon njih, i da su one tu upravo da bi bile uvod i priprema za ono što sledi. Zato se u

planiranju časa, iako joj dve faze prethode, uvek polazi od glavne faze časa, i prema njoj se dalje planiraju ak-

tivnosti za sve ostale faze časa).

ZADACI

Zadaci glavne faze časa su mnogobrojni te se stoga uglavnom grupišu u tri grupe zadata-

ka:

–BIOLOŠKI:

-stimulacija rasta i razvoja organizma učenika;

-formiranje i odrţavanje funkcionalnih i motoričkih sposobnosti;

-uticaj na pravilno formiranje telesnog drţanja i kretanja(ako je za ovaj zadatak bilo dileme

da li mu je mesto u pripremnoj fazi časa,onda za glavnu to nije sporno), –OBRAZOVNI:

-formiranje, usavršavanje i učvršćivanje raznovrsnih motornih umenja i navika;

- primena stečenih znanja, u raznovrsnim i sloţenim situacijama (u igri, u takmičenju, u ţi-

votu) sa nastojanjem da se postigne što bolji učinak ili rezultat;

-usvajanje teoretskih znanja;

–VASPITNI:

-razvijanje stvaralačkih sposobnosti;

-formiranje pozitivnih osobina volje i karaktera, svesne discipline, smisao za kolektivni

duh, pravilan odnos prema predmetu, nastavniku, drugovima...

TRAJANJE Trajanje ove faze časa zavisi od ukupne duţine časa. Pod predpostavkom da čas fizičkog vaspitanja tra-

je 45 minuta, za ovu fazu časa treba planirati i posvetiti joj 50–60% ukupnog raspoloţivog vremena tj. 25–30

minuta.

SADRŢAJ RADA

Sadrţaj glavne faze časa čine sve one veţbe i kretanja koje su predviĎene u osnovnom planu i

programu. To su, pre svega:

- elementarni oblici kretanja – hodanje, trčanje, skokovi, bacanja, penjanje, puzanje, nošenje,

vučenje, potiskivanje, vis, opiranje, itd.,

- individualni (pojedinačni) sportovi – veţbe na spravama, akrobatika, atletika, plivanje, bori-

lački sportovi, i dr.,

- kolektivni (grupni) sportovi – sportske igre: odbojka, košarka, rukomet, fudbal...,

- ples i plesne aktivnosti – moderan ples, ritmičko-sportska gimnastika, narodne igre i kola.

Za časove koji se odvijaju u prirodi kao jedan od mogućih sadrţaja rada mogu biti na primer:

savladavanje različitih prepreka, terenske igre, orijentacija u prostoru, itd.

OPŠTA METODIČKA UPUTSTVA

Iz karakteristika glavne faze časa proizilaze i neka od metodičkih uputstava na koje treba uka-

zati:

– Nastavno gradivo i zadatke treba pravilno rasporediti i po zahtevima metodike fizičkog vas-

pitanja realizovati.(Sadrţaj, tj. veţbovno gradivo koje se primenjuje u ovoj fazi časa predstavlja isto-

vremeno i metodološku osnovu časa. Upravo zato je veoma vaţno da se ova materija pravilno raspo-

redi i metodski obradi -zato i insistiramo na tome da metodski postupak obrade bilo koje nastavne

jedinice bude što precizniji. Raspored nastavne graĎe treba da prati jedan logičan niz koji se kasnije

moţe povezati u celinu).

– U ovoj fazi časa mogu biti realizovane najviše dve nastavne jedinice. (Ovakve situacije bi po

pravilu trebalo izbegavati kad god je to moguće. Ukoliko je reč o obradi novih nastavnih jedinica,

onda se mora voditi računa da one ne budu „istorodne“ kako ne bi došlo do negativnog prenosa navi-

ka. Na primer, treba izbegavati da se na jednom času obraĎuje skok uvis i skok udalj, košarkaški

dvokorak i trokorak u rukometu, itd.).

- Raspored sprava i rekvizita mora biti prilagoĎen nastavnoj jedinici. (Ovde se ne postavlja sa-

mo pitanje pravilnog izbora sprava i rekvizita, koji direktno utiču i na raspored i redosled veţbi, već i

na pravilno postavljanje sprava, korišćenje i pregled prostora za veţbanje, obezbeĎivanje sprava i

stručna asistencija, angaţovanje učenika na tim poslovima kao i vreme potrebno da se to uradi. Ne-

kad treba postaviti sprave i obezbediti rekvizite pre početka časa kako ne bi gubili dragoceno vreme

na samom času).

-Nastavnik u ovoj fazi časa moţe i treba da koristi sve nastavne metode i pedagoške principe.

(Naravno, izbor metoda i principa zavisi od mnogih uslova, kao što su nastavna jedinica, zadaci časa,

tip časa itd. U specifičnim uslovima kada se nastavna jedinica ne obraĎuje sa svim učenicima ili kada

na času treba obraditi dve nastavne jedinice, dolazi do odstupanja od nekih osnovnih pravila. Kolika

će ta odstupanja biti, zavisi pre svega od umešnosti nastavnika).

- Glavna faza časa se moţe uslovno podeliti na tzv. A deo (2/3trajanja ove faze), i B deo (posled-

nja trećina ove faze časa). (Glavna faza časa se moţe realizovati i bez ikakve podele, u celini, a poznata

su i mišljenja nekih stručnjaka da ta uslovna podela moţe biti i na više delova od dva. Ipak, najčešća i

najpoznatija situacija u praksi je kada glavnu fazu časa čine tzv. „A“ i „B“ deo. Pri tome je prvi i duţi

deo predviĎen za obradu nastavne jedinice, dok je drugi deo, odnosno poslednja trećina glavne faze ča-

sa, zaduţen za uveţbavanje naučenog u odreĎenim uslovima: igra, štafetna igra, takmičenje, poligoni,

itd. B-deo takoĎe treba da podigne vrednosti fiziološkog opterećenja na najviši mogući nivo, i u tom

smislu ponekad sadrţaj rada u tom delu i ne mora biti direktno povezan sa nastavnom jedinicom).

– Ova faza časa treba da bude tako organizovana da svi učenici budu maksimalno angaţovani.

(Zaposlenost i angaţovanost učenika postiţe se korišćenjem i kombinovanjem svih poznatih metodič-

ko-organizacionih formi rada, a naročito onih koje su se pokazale kao vrlo efikasne u ţelji da se inten-

zivira rad na času. Isto tako kod izbora veţbi treba izbegavati isuviše duge veţbe koje dovode do zasto-

ja u radu ili pak one koje zahtevaju suviše duge tehničke pripreme).

-U „A“ delu glavne faze časa poţeljno je veţbati u homogenizovanim grupama, dok se kod B-

dela mogu formirati i heterogene grupe;

-,,B“deo GLAVNE FAZE ČASA ZAHTEVA I POSEBNU ORGANIZACIJU. (Ako je reč o štafetnim igrama koje se naj-

češće primenjuju krajem ove faze časa, mora se voditi računa da one budu sastavljene od poznatih

veţbi koje nisu suviše teške,da su bezbedne i da ne zahtevaju posebne pripreme, odnosno od veţbi za

vredkoje smo sigurni da su prethodno uspešno savladane. Poţeljno je da u njima bude neki elemenat

ili veţba koju smo obraĎivali u A-delu, ali nije obavezno, tim pre što je kod štafetnih igara akcenat

na brzinu a ne toliko na tehniku izvoĎenja veţbi, pa bi moglo doći i do pogrešne automatizacije ili

povrede. Pre samog početka treba odrediti ekipe pribliţno istih mogućnosti, precizno odrediti zadat-

ke, upoznati učenike sa pravilima, proglasiti pobednika, ponoviti igru po mogućstvu više puta, itd.

Što se tiče sportskih igara, bilo da je reč o samoj igri ili elementima taktike, one se mogu osmisliti ta-

ko da neki od učenika učestvuju u igri dok neki uveţbavaju elemente tehnike i taktike, posle čega

uglavnom sledi zamena uloga. Ponekad je moguće primenjivati i igre sa promenjenim pravilima ako

je reč o početnoj fazi obuke ili se javi problem većeg broja učenika, ali se na tome ne sme dugo zadr-

ţavati i igre treba organizovati tako što ćemo se dosledno pridrţavati pravila koja su vaţeća).

– Raspored učenika (grupa) mora biti takav da nastavnik sa svakog mesta moţe da vidi sve

učenike kada veţbaju. (Nastavnik će na času biti uvek tamo gde je u tom trenutku najpotrebniji, ili da

objasni veţbu ili tamo gde se izvodi neka teţa ili opasnija veţba. MeĎutim, raspored učenika (grupa)

mora biti takav da nastavnik uvek i sa svakog mesta ima pregled i kontrolu rada čitavog razreda).

– U glavnoj fazi se mogu sprovoditi merenja ili neki drugi oblici proveravanja. (Pored merenja,

misli se pre svega na testiranja, ocenjivanja sposobnosti ili tehnike, takmičenja, itd. Te aktivnosti ne

moraju da poremete redovan tok časa, jer sam čas po planu moţe biti posvećen tome tako da nastav-

nik čitav čas koristi u te svrhe. S druge strane, moguće je da nastavnik samo sa grupom učenika oba-

vlja merenja i testiranja dok ostali veţbaju nastavnu jedinicu predviĎenu za taj čas).

– Organizacija rada u ovoj fazi časa treba da bude tako osmišljena da efikasnost veţbanja bude

na potrebnom nivou u odnosu na uzrast i sposobnost učenika. (Ova karakteristika glavne faze časa

moţda sadrţi u sebi sve prethodno navedene).

ORGANIZACIJA RADA (I DISTRIBUCIJA ODELJENJA U MANJE RADNE JEDINICE)

Na osnovu nastavne jedinice, odnosno zadataka časa i odabranih veţbi, a u skladu sa prostorom

koji stoji na raspolaganju i ostalim uslovima i okolnostima (broj učenika, materijalni uslovi i sl.), na-

stavnik planira i adekvatnu organizaciju rada.

U školskoj praksi sasvim je izvesno da je individualni nastavni oblik, tj. situacija gde svaki

učenik radi poseban zadatak, vremenski i prostorno sasvim nezavisno od drugih učenika, po poseb-

nom, individualnom programu, ritmu, reţimu... – daleka perspektiva školskog fizičkog vaspitanja,

bar što se tiče osnovne faze časa (u današnjim uslovima nemoguća).

Prema tome, ostaje da se planiranje adekvatne organizacije rada svodi na izbor izmeĎu frontal-

nog ili grupnog oblika rada, a sam izbor zavisi od niza okolnosti kao i od nekih prednosti i nedosta-

taka i jednog i drugog oblika rada.

Da se podsetimo, osnovna karakteristika frontalnog rada je da svaki učenik na času veţba iden-

tične veţbe na istim ili sličnim radnim mestima.1(iste veţbe u isto vreme).

U tom smislu, sasvim su ograničene mogućnosti primene frontalnog nastavnog oblika u ovoj

fazi časa jer je ograničeni broj programskih sadrţaja fizičkog vaspitanja koji se na času mogu organi-

zovati tako da svi učenici istovremeno veţbaju isti motorički zadatak.(na pr:skok udalj ,skok uvis,svi

preskoci,veţbe na spravama, i ostale sloţenije veţbe i kretanja...).Ovo je sve još teţe ukoliko se radi

o obučavanju(obradi) nekog elementa.

Karakteristike časa fizičkog vaspitanja takoĎe ne idu u prilog izboru ove organizacione vari-

jante. Tu pre svega mislimo na specifična mesta odrţavanja čaša (objekti), kao i upotrebu specifičnih

osnovnih i pomoćnih nastavnih sredstava (veţbe, sprave i rekviziti).Frontalni rad bi zahtevao da

svega toga bude u dovoljnom broju.

1 Mada, u literaturi se mogu naći i drugačija mišljenja gde se frontalni oblik rada poistovećuje sa individualnim

radom, radom u parovima, trojkama, grupama, ukoliko učenici rade iste zadatke, što je po nama neprihvatljivo jer

jedno isključuje drugo. Individualni oblik rada u glavnoj fazi časa je na primer sam po sebi diskutabilan, dok samo

postojanje odreĎenog broja grupa makar one bile i male automatski isključuje frontalni rad.

Stoga, kada se sve sabere i analizira, moţemo formirati listu pozitivnih i negativnih okolnosti

koje mogu uticati na izbor ovog oblika rada u glavnoj fazi časa.

Prednosti:

– ne gubi se vreme na objašnjavanje i demonstraciju zadataka jer je dovoljna jedna demonstra-

cija i objašnjenje da bi se animirali svi učenici;

– obezbeĎuje veliku motoričku gustinu časa (zadovoljavajući iznos aktivnog vremena i optere-

ćenja na času);

– zajednički istovremeni rad svih učenika omogućava dobar pregled i lakšu kontrolu veţbanja.

Nedostaci:

– male mogućnosti za pojedinačno doziranje veţbi;

– ograničen izbor aktivnosti (veliki je broj telesnih kretanja i nastavnih jedinica koje svojom

strukturom ograničavaju ili onemogućuju istovremeno veţbanje);

– nedostatak potrebnog broja sprava i rekvizita za takav rad;

– nemogućnost individualizacije;

– nedovoljna samoinicijativnost učenika u rešavanju zadataka.

(Zaključak: struktura veţbi i materijalni uslovi ograničavaju upotrebu frontalnog oblika rada)

Iz svega ovoga proističe da je grupni nastavni oblik najprimerenija nastavna situacija na času

fizičkog vaspitanja, bar što se tiče njegove glavne faze časa. Ne ulazeći u pojedinosti kako grupe ve-

ţbaju, vaţno je prihvatiti činjenicu da se standardni sastav odeljenja deli na manje radne jedinice –

grupe (situacija poznata kao distribucija odeljenja u manje radne jedinice).

Ako se sa jedne strane postavljaju zahtevi za efikasan rad na času, a pri tome smo vrlo ograni-

čeni mogućnošću korišćenja frontalnog oblika rada a posebno individualnog nastavnog oblika( ili je

on po mišljenju nekih autora i nemoguć u ovoj fazi časa), onda se kao najprihvatljivije rešenje name-

će upravno grupni oblik rada.(dakle, individualni-nije moguć u današnjim uslovima, frontalni –

moţda ukoliko ispunimo traţene uslove, a grupni- prihvatljiv i moguć)

Standardno školsko odeljenje učenika se u glavnoj fazi časa deli na nekoliko grupa. Broj grupa

zavisi od broja prisutnih učenika, tipa časa, nastavne jedinice – njene koordinacijske sloţenosti, uzra-

sta učenika, prostornih i materijalnih mogućnosti i na kraju, od stručnosti nastavnika i njegovih orga-

nizacionih sposobnosti. Što se broja grupe tiče, obično vaţi pravilo da što je više grupa – rad je efika-

sniji; što je više učenika u grupi – rad je manje efikasan.

Kako nastavnik, i po kojim kriterijumima moţe da formira grupe, kao i kakve sve grupe mogu

biti?

Ako posmatramo kako je zamišljena i sprovedena, onda distribucija odeljenja u manje radne

jedinice moţe biti:

- sistematska (ukoliko je unapred osmišljena, pripremljena i sprovedena na osnovu nekog du-

goročnijeg plana i ukoliko je ispoštovan neki odreĎeni kriterujum) ili

- improvizovana tzv. „blic“ (raspodela učenika jednog odeljenja u manje jedinice koja nije

unapred osmišljena, ne vodi se nikakvim kriterijumima, već samo zadovoljava trenutne potrebe orga-

nizacije časa).

Raspodela grupa moţe vaţiti za odreĎeni period, i u tom slučaju grupe mogu biti:

- stalne,

- povremene,

- privremene,

- prigodne.

Stalne grupe učenika u jednom odeljenju, kao što im ime samo kaţe, odreĎuju se i vaţe za je-

dan duţi vremenski period ( jedna školska godina ili čak četvorogodišnji period ukoliko ne dolazi do

značajnog osipanja učenika). Raspodela se obavlja prema nekom opštem i manje vaţnom kriterijumu

koji ne uzima u obzir individualne razlike izmeĎu učenika. Prema tome, jasno je da ovakva podela

nije dobra jer očigledno da u ovom slučaju nije primenjen razvojni kriterijum, već ovakve grupe slu-

ţe samo kao najnuţniji organizacioni okvir za one aktivnosti koje se moraju sprovoditi grupno. Po-

stojanje samo takvih grupa u razredu nije dobro i nastavnik bi morao u tom slučaju da pristupi kon-

kretnijoj organizaciji rada više prilagoĎenoj realnim sposobnostima učenika.

Povremene (namenske) grupe u jednom odeljenju formiraju se u zavisnosti od toga koja pro-

gramska celina se odraĎuje (tako razlikujemo grupe za gimnastiku, košarku, atletiku, plivanje...).

Očigledno je da su takve grupe formirane po nekom kriterijumu koji je bitan za odreĎene fizičke ak-

tivnosti, i one traju sve dok je odreĎena oblast zastupljena po planu i programu. Sa prelaskom na ne-

ku drugu oblast formiraju se druge grupe. Samim tim što postoji neki bitan kriterijum koji odreĎuje

sastav grupa, ovakva podela je dobra.

Privremene grupe se kao i stalne formiraju prema nekom kriterijumu koji nije bitan za ve-

ţbanje ali, za razliku od njih, kratko traju. Koriste se da zadovolje hitne potrebe organizacije časa fi-

zičkog vaspitanja i u praksi je to naročito na početku školske godine kada se nastavnik upoznaje sa

novim odeljenjem. Traju kratko, odnosno dotle dok nastavnik ne sprovede neku bolju podelu. Ne bi

bilo dobro da se zadrţe u duţem vremenskom intervalu i tako prerastu u stalne.

Prigodne grupe su one koje se formiraju tako da zadovolje potrebe jednog odreĎenog časa( ili

samo neke od faza) i po njegovom završetku one prestaju da vaţe. Na svakom sledećem času formi-

raju se iznova. Znači, one se formiraju po potrebi za neku trenutnu nastavnu situaciju.

Bez obzira na to kako su grupe formirane i za koje vreme, dolazimo moţda do najvaţnije po-

dele gde razlikujemo sledeće grupe:

- homogenizovane i

- heterogene.

(Ove grupe nastaju u zavisnosti od toga kakve su karakteristike učenika u grupi. Ukoliko su one ujednačene, odnosno

ukoliko je postignuta istorodnost unutar grupe, onda govorimo o homogenizovanim. Ukoliko je pak grupa sačinjena od učenika

sa različitim osobinama, onda su one heterogene).

Ono što prvo primećujemo kod ovakve podele je izostajanje termina „homogene grupe“ i ume-

sto toga navodimo tzv. homogenizovane grupe. Smatramo da je ispravnije reći homogenizovane iz

prostog razloga što je vrlo teško postići homogene grupe, tako da čak moţemo reći da u praksi one i

ne postoje. Naime, nikad ne moţemo formirati grupu koja će biti homogena po svim ili više kriteriju-

ma. Tako ćemo imati situaciju da grupa po jednom kriterijumu bude homogena, a u isto vreme po ne-

kom drugom kriterijumu ona je heterogena (na primer, grupe homogenizovane prema visini istovre-

meno će biti heterogene ako se kao kriterijum uzme nivo sportsko-tehničkih sposobnosti učenika za

košaru, ili drugi primer, grupe koje su homogenizovane za potrebe obučavanja elemenata iz gimna-

stike mogu biti heterogene u odnosu na kriterijum ovladanosti tehnikom atletskih disciplina).

MeĎutim, ono što treba i što moţemo da uradimo u vezi sa tim pitanjem jeste da pokušamo da

smanjimo heterogenost meĎu učenicima i formiramo grupe po nekom kriterijumu po kojem će one

biti homogenizovanije. Zbog takvog pokušaja je i prikladnije takve grupe nazvati homogenizova-

nim.

Homogenizacija radnih grupa se moţe obaviti prema raznim kriterijumima koji mogu biti ma-

nje bitni ( ,,blaţi“) ili više bitni (,,oštriji“) za rad na času.

U blaţe kriterijume pri distribuciji odeljenja u radne grupe ubrajaju se:

– pol, hronološki uzrast, visina tela, navijačka pripadnost, boja opreme, itd.

Oštriji kriterijumi su oni koji su jako bitni za rad na času kao i za postizanje rezultata, i njiho-

va primena predstavlja jedini ispravni postupak raspodele učenika. U tom slučaju se grupe formiraju

prema:

– nivou osnovnih motoričkih sposobnosti (snaga, brzina, koordinacija, gipkost, izdrţljivost); ili

– nivou sportsko-tehničkih dostignuća iz oblasti atletike, gimnastike, košarke, rukometa,...).

U praksi smo mogli puno puta da se uverimo da i jedan i drugi tip radnih grupa ima svoje do-

bre i svoje loše osobine. Posmatrajući ih u celini, ono što je pozitivno kod jednih predstavlja loše

osobine drugih, i obrnuto. Zato i ne čudi što i pored sve većeg truda da se grupe što više homogenizu-

ju, ipak su i heterogene grupe i te kako aktuelne i to naročito kada se radi sa niţim razredima osnov-

ne škole.

Ono što se moţe označiti kao pozitivno kod heterogenih grupa je: što one predviĎaju podjedna-

ko rasporeĎivanje i sposobnijih i slabijih učenika u grupi( na taj način se ne vrši selekcija na bolje i

slabije učenike pa samim tim moţemo izbeći dejstvo odreĎenih psiholoških pojava koje bi inače mo-

gle biti izazvane kod onih tzv. slabijih). U isto vreme zajedničko i istovremeno veţbanje jednih i dru-

gih moţe biti snaţan podsticaj za one manje sposobne učenike, te oni u svom radu brţe napreduju.

Naravno, to nas dalje vodi i u situaciju da takvim grupama teško moţemo dozirati nivo opterećenja

koji bi svima odgovarao, kao i pojavu da oni sposobniji vremenom teţe (sporije) napreduju, ili stagniraju

u svom razvoju i rezultatima.(što je nedostatak).

Najveću prednost u radu sa homogenizovanim grupama vidimo u tome što postoji mogućnost

da se pojedinim grupama zadaju različiti motorički zadaci i aktivnosti prilagoĎeni sastavu učenika u

grupi, tj. njihovim sposobnostima i mogućnostima. Ovo podjednako vaţi kako za časove koji predvi-

Ďaju kondicioni rad (gde se moţe bolje odrediti nivo i reţim opterećenja za skoro svakog učenika u

grupi), tako i za časove na kojima se veţbaju elementi sportskih tehnika (gde se pojedinim grupama

daju posebni zadaci i veţbe sa različitim stepenom teţine i sloţenosti). Loše je što se vremenom

pojačava razlika izmeĎu boljih i slabijih učenika.

(Napomena: sve navedene grupe kako god ih delili su jedne te iste, zavisi samo po kom

kriterijumu ih posmatramo: da li po načinu kako je podela izvršena, ili po trajanju, ili po

karakteristikama učenika u grupi, pa tako jedna grupa moţe u isto vreme da bude sistematska,

povremena i homogenizovana ili pak improvizovana, prigodna i heterogena, isl.)

Na kraju, treba ukazati na još neke načine formiranja grupa u praksi. To su slučajevi da grupe

formiraju sami učenici i nekad to bude vrlo uspešno i ravnomerno, tim pre što se učenici meĎusobno

vrlo dobro poznaju i imaju uvid u sposobnosti svakog od njih ponaosob.

Kada nastavnik završi sa organizaciom i podelom učenika, on se opredeljuje za neku od

poznatih metodičko-organizacionih formi rada u zavisnosti od: nastavne jedinice, tipa časa, zadataka,

materijalnih uslova, broja učenika, uzrasta, itd.

Metodiĉko-organizacione forme rada

Niz godina na mnogobrojnim stručnim skupovima i u časopisima prezentovanii su rezultati

mnogih istraţivanja koji su ukazali na činjenicu da fizičke sposobnosti učenika ne samo da se ne raz-

vijaju, već su pokazivale stagnaciju pa čak i tendenciju opadanja. Isti slučaj je bio i kada je reč o vas-

pitno-obrazovnim funkcijama nastave fizičkog vaspitanja.

Ovakva situacija je dovela do toga da mnogi metodičari počinju da se bave traţenjem rešenja

kako bi se takvo stanje popravilo. Mišljenja o tome gde treba traţiti problem, i predlozi za rešenje

istih išla su u više pravaca.

Pojedini stavovi bazirali su se na činjenicu da se tokom fizičkog vaspitanja aktivnost učenika

ne svodi samo na fizičku aktivnost, već naprotiv, da je vrlo intezivna i aktivnost drugih vrsta, ništa

manje značajnjih (kao vaspitna, emocionalna i intelektualna), ali da se sve te aktivnosti moraju odvi-

jati kroz fizičku aktivnost. Štaviše, smatra se da intenzivnija fizička aktivnost intenzivira i moralnu,

emocionalnu i intelektualnu aktivnost. To dovodi do zaključka da što je fizička aktivnost učenika ve-

ća, to je čas puniji, bogatiji, sadrţajniji, jednom rečju – efikasniji.

A šta se dešavalo u praksi? Dešavalo se to da ukupna motorička aktivnost učenika nije dostiza-

la ni najneophodniji minimum. A to znači da su učenici uglavnom manje- više bili pasivni.

Motorička aktivnost se moţe bitno povećati boljom i racionalnijom organizacijom rada, kao i

smelijim uvoĎenjem nekih formi rada.

Svi pokušaji koji su išli u pravcu iskorišćavanja unutrašnjih rezervi časa fizičkog vaspitanja i

povećanju aktivnog vremena veţbanja , doveli su i do nekih danas ustaljenih organizacionih oblika

rada.

Danas su u školskoj praksi poznate i primenjuju se sledeće metodičko-organizacione forme ra-

da glavne faze časa:

- Rad po vrstama – POĈETAK,

- Paralelni rad – TALAS,

- DOPUNSKA VEŢBA,

- POLIGON,

- Rad po STANICAMA,

- KRUŢNI TRENING.

M.O.F.R. :

,,POĈETAK“ ILI VRSTA

(Ova prva metodičko-organizaciona forma rada u glavnoj fazi časa fizičkog vaspitanja neposredno je preuzeta iz

gimnastičkog veţbanja na spravama po sokolskom sistemu, i to je razlog što sto se ona u nekim stručnim radovima naziva

– „vrsta“)

MeĎutim, ova forma rada ima svoje mesto u školskom fizičkom vaspitanju ne samo kada se

obraĎuju gimnastički elementi programa, već uvek kada se počinje sa obukom nekog telesnog kreta-

nja – veţbanja za koje je grupni nastavni oblik ocenjen kao najprikladniji (bez obzira o kojoj nastav-

noj oblasti – sportu je reč).

Ova metodičko-organizaciona forma rada bi se mogla predstaviti na sledeći način: dok jedan

veţbač, uz kontrolu i eventualnu pomoć nastavnika ili vodnika vrste, izvodi veţbu na spravi, ostali

veţbači iz ove grupe stoje u stroju jedan pored drugog (otuda i vrsta) i gledaju izvoĎenje veţbe svoga

druga. Po završetku veţbe veţbač staje na začelje.

Na časovima organizovanim u formi „početak“ obično se za svaku radnu grupu u odeljenju pla-

nira posebno radno mesto (ili sprava), a samo se na jednom radnom mestu daje novi motorički zadatak.

Kod sprave sa novim motoričkim zadatkom, bilo da se radi o obuci ili usavršavanju teţeg tehničkog

elementa, stoji nastavnik zadrţavajući istovremeno neophodan nadzor i nad radom ostalih grupa.

Po isteku 1/3 (za odeljenje od tri grupe), ili 1/4 (za odeljenje od četiri grupe) od ukupnog traja-

nja glavne faze časa, grupe menjaju mesta (prelaze na drugo radno mesto), i tako redom, zatvaraju

tzv. odeljenski ciklus veţbanja. On se obavlja na jednom času.

Posebne prednosti metodičko-organizacione forme rada početak – ili rad po vrstama su:

– Primenjivost kod svih uzrasta (od predškolskog pa do rada sa studentima);

– Pogodnost za realizaciju većeg dela programskih zadataka (skoro svih);

– Mogućnost primene u fiskulturnim salama i tehnički opremljenim otvorenim veţbalištima

(na svim veţbalištima uključujući i rad na bazenu,ski stazama i sl.);

– Dobar pregled rada za nastavnika;

– Usled duţeg rada na jednoj spravi stvara se mogućnost za visok stepen uspešnosti u motorno-

tehničkom usavršavanju veţbi.

Kao nedostaci ove forme rada ističu se:

-Relativno mali iznos aktivnog vremena( usled dugog čekanja i pasivnosti učenika dok čekaju

da ponovo doĎu na red za veţbanje); - Teţe individualno doziranje opterećenja učenika (teţina veţbi, trajanje, broj ponavljanja-svi

rade po jednom kada doĎu na red);

- Pojava narušavanja discipline usled nedovoljne aktivnosti učenika izazvane čekanjem na red

za veţbanje (nakon čega sledi gubitak interesovanja za rad).

Što se organizacije tiče, u tom pogledu forma rada „početak“ za nastavnika fizičkog vaspitanja ne predstavlja nika-

kvu poteškoću jer se prostorni razmeštaj radnih mesta vrlo jednostavno realizuje.

To moţemo pokazati na sledećim primerima kako mogu biti rasporeĎena radna mesta.

Kada se radi o sadrţajima iz gimnastike, to moţe izgledati ovako:

1. na razboju, njih u potporu,

2. na vratilu, njih zavesom o potkoleno,

3. na krugovima, vis strmoglavi,

4. na konju, preskok – zgrčka ( slika 1.)

slika 1

Moţemo dati i primer početka sa jednim negimnastičkim programom, kao:

1. košarka, voĎenje lopte,

2. rukomet, izvoĎenje sedmeraca,

3. odbojka, odbijanje lopte prstima i čekićem (grupa veţba jednom loptom),

4.atletika, skok u vis – opkoračnom tehnikom ( slika 2.)

slika 2

(Naravno, u praksi će se teško naći situacija da na jednom času bude toliko različitih sadrţaja iz toliko nastavnih oblasti,

kao što je predstavljeno u ovom negimnastičkom primeru, ali on upravo treba da prikaţe kako je jednostavno organizovati rad u

ovoj formi rada, bez obzira na to šta je nastavna jedinica za dati čas)

Zato moţemo dati i primer kada se rade elementi -veţbe iste nastavne oblasti, na primer košar-

ka:

1. voĎenje lopte 2. izvoĎenje slobodnih bacanja,

3. košarkaški dvokorak ( slika 3.)

slika 3

Napomena: zbog suviše dugog čekanja učenika da doĎu na red za veţbanje, ovo je forma rada

sa najmanjim iznosom aktivnog vremena, opterećenja i ostalim efektima časa. Zato se i smatra kao

najjednostavnija za organizaciju glavne faze časa. Ipak, i kao takva ona je u nekim situacijama vrlo

zahvalna, posebno kada se radi o obuci novih elemenata).

PARALELNI RAD – ,,TALAS“

U kategoriji klasičnih metodičko-organizacionih formi rada u glavnoj fazi časa fizičkog vaspita-

nja ubraja se, uz početak ili vrstu, i tzv. TALAS, ili paralelni rad.

Pod „talasom“ se podrazmeva istovremeni-paralelni rad većeg broja učenika koji pripadaju

različitim radnim grupama i to bez obzira da li učenici telesno kretanje – veţbanje izvode na jednom

ili na više radnih mesta i da li su zadaci na raznim radnim mestima isti ili različiti.

Da bi se ovo lakše razumelo dat je sledeći primer talasa gde dva učenika istovremeno veţbaju

na razboju, a četiri učenika na strunjačama (slika 1.).

slika 1

(Princip je isti kao kod Poĉetka = uĉenik završi veţbu i ide na kraj kolone ili vrste).

Ali, za ovu formu rada je manje bitno da li je ista sprava na kojoj se izvodi veţba, već da li je

isti ili istorodni motorički zadatak koji se moţe izvoditi i na različitim spravama. Tako, na primer,

elemenat kao vis uzneti moţe se u talasu izvoditi na vratilu, na razboju, na krugovima, na gredi, na

konopcu, na šipkama... ili preskakanje jednom tehnikom preskoka (zgrčno na primer) moguće je iz-

vesti preko različitih sprava- kozlić,konj,švedski sanduk, itd.

Upravo zbog istovremenog izvoĎenja istog ili istorodnog zadatka na istim ili različitim sprava-

ma što je karakteristika „talasa“ u ovom slučaju nema potrebe da grupe menjaju radna mesta kao kod

prethodne forme rada.

Inače, kao i „početak“ i „talas“ vuče svoje poreklo iz perioda gimnastičkog sistema veţbanja

fizičkog vaspitanja..

Kako izgleda rad u ovoj formi rada, kada se primenjuju isti ili istorodni zadaci na različitim ili

istim spravama, moţe se videti iz sledećeg primera (prikazanog na slici 2.):

Grupe 1 i 2 : uzmah na vratilu, uzmah na razboju.

Grupe 3 i 4 : raznoška na kozliću, raznoška na konju.

Grupe 5 i 6: parter – kolut napred, parter – stav o glavi, kolut napred.

slika 2

Na kraju, s obzirom na to da u literaturi, kada je reč o ovoj formi rada, preovlaĎuju primeri iz

gimnastike, s pravom se postavlja pitanje šta je sa talasom i ostalim sportovima.. Kada je reč o dru-

gim sportovima, i uzevši u obzir sve njegove karakteristike – moţemo reći zašto da ne. (sadrţaji i

ostalih nastavnih oblasti mogu da se veţbaju u ovoj formi rada)

Ova forma rada se ne ističe nekim posebnim pogodnostima za primenu u glavnoj fazi časa, ali

zato moţe uneti odgovarajuću raznovrsnost koja se odraţava na pozitivna emocionalna stanja učeni-

ka i njihovu motivisanost za veţbanje.

Ono što bi izdvojili kao prednost je:

– istovremeno veţbanje većeg broja učenika;

–organizacijski je jednostavan i lako se primenjuje;

– primenljiv je u radu sa svim uzrastima i ne zahteva posebne prostorne uslove;

– moţe za većinu programskih sadrţaja;

– pruţa dobar i sveobuhvatni pregled rada;

– pruţa mogućnost takmičenja ( pri čemu treba biti oprezan da se u tom slučaju ne zanemari

kvalitet veţbanja).

Naravno, primetni su i neki nedostaci:

– ograničene mogućnosti individualnog doziranja (još uvek nizak nivo aktivnog vremena);

– ograničena primena nekih nastavnih sadrţaja;

– potreban broj neophodnih istih ili srodnih sprava i rekvizita

Priča o talasu, tj. paralelnom radu, ne moţe se završiti bez objašnjenja o paralelno odeljenskom

obliku rada i paralelno-izmeničnom obliku rada.

Paralelno odeljenski oblik rada se odvija na način da su učenici podeljeni na dve (ili više

grupa) a ono što je bitno je da u isto vreme veţbaju isti motorički zadatak. Ovaj oblik rada se odvija

na sledeći način: nakon što nastavnik objasni i demonstrira veţbu-zadatak, učenici počinju sa radom.

Nastavnik kontroliše rad učenika i nakon odreĎenog vremena menja motorički zadatak koji učenici

počinju da rade ne menjajuči prvobitna radna mesta. Dakle, menja se zadatak ali mesta na kojima se

veţba ostaju ista. Prostorni raspored su obično vrste ili kolone i sam izbor rasporeda nije toliko bitan

jer zavisi od motoričkog zadatka kao i prostora za veţbanje.

Kao pozitivne osobine ovakvog oblika rada ističu se:

– mogućnost racionalnog korišćenja prostora, sprava i rekvizita;

– učenici se više osamostaljuju u radu;

– nastavnik moţe da se pojedinačno posveti učenicima i pruţi im potrebnu pomoć u radu;

– primenljivost za sve tipove časa;

– primenljivost u realizaciji skoro svih nastavnih oblasti.

Kao eventualne nedostatke moţemo potvrditi sve one koje smo već naveli za talas.

Paralelno-izmeniĉni oblik rada u svojoj organizaciji predstavlja iskorak zato što je sloţeniji

od predhodnog i zato što se za njega opredeljujemo tek kada su učenici savladali ono što zahteva pa-

ralelni odeljenski oblik rada (prostornu i vremensku orijentaciju,samostalnost u veţbanju,postavljanje

i pristup veţbanju i sl.). On podrazumeva da učenike podelimo u četiri grupe.Po dve grupe veţbaju

isti zadatak paralelno i posle nekog vremena grupe menjaju mesta (dve grupe odlaze na mesto druge

dve,a ove na njihovo mesto).Tako imamo situaciju da zadati zadaci ostaju isti a grupe menjaju svoja

radna mesta.

Kao prednosti ovakvog oblika rada moţemo nabrojati:

– omogućava osamostaljivanje učenika u radu;

– nešto veći intenzitet veţbanja;

– ekonomičnije korišćenje vremena, sprava i rekvizita, prostora za veţbanje;

– mogućnost za veće angaţovanje nastavnika u procesu veţbanja;

– primenljivost za sve uzraste, sve tipove časa, većinu nastavnih oblasti.

Kao nedostatke navodimo još uvek nedovoljan intenzitet veţbanja sa svim svojim efektima ko-

je za sobom povlači kao i sve navedeno za talas.