UNIVERZITET U NIŠU

FAKULTET ZAŠTITE NA RADU

PRVA GODINA, ODRŽIVI RAZVOJ

AKADEMSKI ESEJ:

U 2011 POSTIGNUT NOVI REKORD GLOBALNE

EMISIJE CO2

STUDENT: NIKOLA MITIĆ

BROJ INDEKSA: 13256

MENTOR: IVANA ILIĆ-KRSTIĆ

U NIŠU, MART 2014 GODINE

Uvod

Klima je na Zemlji uvek bila podložna nekim promenama, raznim paleoklimatološkim

istraživanjima pokazalo se kako je na Zemlji bilo toplijih i hladnijih perioda. Najnovije globalno

zagrevanje izazvalo je globalnu zabrinutost što je podstaklo naučnike da potraže odgovor na

pitanje šta se zapravo dešava sa klimom. Mnoge informacije do kojih su došli ukazuju na to da bi

čovekovo delovanje moglo imati veze sa aktuelnim globalnim zagrevanjem. Zbog zavisnosti

modernog sveta o fosilnom gorivu ( ugalj, nafta i prirodni gas), u atmosferi je došlo do povecanja

koncentracije gasova i opasnih materija, zbog čega je narušena njihova postojeca prirodna

ravnoteža. Povecanje koncentracije gasova staklene bašte povecalo je sposobnost Zemljine

atmosfere da jače upija i zadržava toplotu što je rezultiralo globalnim povišenjem temperature,

naročito na polovima. Kako su polovi svojevrsni termostat i regulator klime na Zemlji, stručnjaci

se pribojavaju da bi moglo doci do štetnih klimatskih promena globalnih razmera.

Efekat staklene bašte i globalno zagrevanje

Efekat staklene bašte nastaje zbog toga što Zemlja i molekuli u atmosferi apsorbuju Sunčevu

toplotu. Toplota koja stiže sa Sunca pada na Zemlju, odatle se odbija i najvecim delom odlazi

daleko od Zemlje. Ali tako je bilo nekad, međutim aktivnosti ljudi ostavljaju velike "ožiljke" na

našoj planeti. Korišcenjem sve veceg broja različitih hemijskih jedinjenja u svakodnevnom

životu ljudi su promenili sastav gasova u atmosferi naše planete. Ova promena hemijskog sastava

atmosfere dovela je do toga da, umesto da propušta toplotu odbijenu sa površine, atmosfera

počne da zadržava odbijenu toplotu. Na ovaj način se cela atmosfera sve više zagreva. Mnogi

naučnici su zabrinuti i smatraju da efekat staklene bašte može dovesti do globalnog zagrevanja

koje bi imalo katastrofalne posledice na život na planeti. Analize su pokazale da je od 1800

godine prosečna temperatura porasla za 0,7 OC. Mnogima može izgledati nerealno da ce biti

nečeg lošeg u tome što ce na planeti biti malo toplije, međutim globalni porast temperature bi

mnogo uticao na uslove života na našoj planeti, a možda bi čak doveo do toga da život ljudi na

planeti više i ne bude moguc. Sa povecanjem temperature tropske oblasti bi počele da se šire od

ekvatora. Klima bi se totalno promenila, za promenom klime sledila bi promena flore i faune

svih krajeva na planeti. Došlo bi do velikih poremecaja u lancima ishrane. Hrane bi bilo sve

manje, ali zato vode sve više. Led u polarnim oblastima bi počeo da se topi, a bilo bi i mnogo

više padavina. Topljenje lednika bi dovelo do podizanja nivoa svetskog mora i to možda čak i za

nekoliko metara, a to ne znači da bi se samo morske obale podigle, vec bi porasle i reke i jezera.

Ovo bi dovelo do plavljenja područja na kojima živi oko jedna trecina ukupnog stanovništva.

Ovo nije ni malo lep scenarijo, ali ako ljudi budu mislili da se ovo ne može desiti i ne počnu

intenzivno da rade na smanjenju zagađenja posledice globalnog zagrevanja mogu postati bitan

faktor u našim životima.

U 2011. postignut novi rekord globalne emisije CO2

Svetska emisija ugljen-dioksida (CO2), gasa koji se smatra glavnim krivcem za globalno

zagrevanje, porasla je prošle godine na novi rekord od 34 milijarde tona. Kina je najveci emiter i

učestvovala je u ukupnoj svetskoj emisiji sa 8,9 milijardi tona, što je značajno više od emisije

SAD-a od šest milijardi tona. Nakon jednokratnog pada emisije CO2 2009. godine usled

globalne ekonomske krize, ponovo je nastupio trend rasta emisije štetnih gasova, među kojima je

najzastupljeniji ugljen-dioksid. Na listi najvecih svetskih emitera štetnih gasova iza Kine i SAD

se nalazi Indija, koja je zauzela trece mesto sa 1,8 milijardi tona, a slede Rusija sa 1,7 milijardi

tona, Japan sa 1,3 milijardi tona i Nemačka sa 804 miliona tona. Među deset najvecih emitera,

samo SAD, Rusija i Nemačka su 2011. smanjili količinu emitovanog CO2, dok Kina i Australija

beleže rast emitovanog ugljen-dioksida i pored svih opomena i pretnji da mogu ugroziti planetu

svojim nemarnim delovanjem.

Kjoto protokol

Kjoto protokol je međunarodni sporazum povezan sa Okvirnom konvencijom Ujedinjenih nacija

o klimatskim promenama (UNFCCC). Glavna razlika između Protokola i Konvencije je ta da

Konvencija podstiče industrijalizovane zemlje da stabilizuju emisije gasova staklene bašte, a

Protokol ih obavezuje da to urade. Imajuci u vidu da su uglavnom razvijene zemlje odgovorne za

trenutno visok nivo emisija gasova staklene bašte u atmosferi što je rezultat više od 150 godina

industrijske aktivnosti, protokolom su obavezane sve razvijene zemlje sveta. Kjoto Protokol je

predviđen da smanji globalne emisije gasova staklene bašte. Cilj je u stvari, stabilizacija i

rekonstrukcija koncentracije gsaova staklene bašte u atmosferi na nivou koji ce sprečiti opasne

antropogene promene klimatskog sistema. Cilj Kjoto Protokola je bio da ustanovi legalno

obavezujuci međunarodni sporazum, u kome se sve nacije koje učestvuju, obavezuju da se bave

pitanjem globalnog zagrevanja i emisije gasova staklene bašte. Cilj oko koga su se potpisnice

sporazumele je smanjenje gasova staklene bašte u proseku 5.2% do 2012. Godine od nivoa na

kom su bili 1990. Godine. Nasuprot popularnom verovanju, Protokol nije istekao 2012. Godine,

vec se samo radilo o obavezi da do 2012. Godine Zemlje Aneksa moraju ispuniti svoje obaveze

koje se tiču smanjenja emisije gasova staklene bašte koje su ustanovljene za prvi period (2008-

2012). Zemlje Aneksa su sve zemlje potpisnice ovog protokola.

Zaključak

Posle svega što smo izneli u ovoj temi, ostaje nam samo da zaključimo šta je najbolje za našu

planetu i nas same. A to je, nadam se, svima jasno. Smanjenje emisije štetnih gasova u

atmosferu! Jedino na taj način možemo sačuvati ovu našu planetu. Na koji način i kako, problem

je inženjera, mislilaca, ekologičara, analitičara, ali i svih nas. Mi ne bi smo trebali, vec smo dužni

da planetu Zemlju sačuvamo za buduce generacije jer, ona nije naša planeta, mi smo je samo

pozajmili od proslih generacija koje su je nama ostavile u kakvom-takvom normalnom stanju, i

naša je dužnost da je takvu kakvu smo je dobili, predamo generacijama koje dolaze.