Ursula Legvin - Covek Praznih Saka

7/21/2019 Ursula Legvin - Covek Praznih Saka

1/227

Ursula Legvin^ovek praznih {aka

1

Ursula Legvin ^OVEK PRAZNIH [AKA

Preveo Zoran @ivkovi}

Adaptirao :Petar popovi}


2/227


2

1. ANARES - URASPostojao je zid. Nije izgledao zna~ajan. Bio je sazdan od neklesanog kamena,

grubo omalterisanog. Odrastao ~ovek lako je mogao baciti pogled preko njega; ~ak je idete bilo kadro da se popne na zid. Na mestu gde je presecao put, umesto da ima kapiju,rastakao se u puku geometriju, liniju, u zamisao me|e. Ali ta zamisao bila je stvarna.Bila je zna~ajna. Ve} sedam pokolenja na svetu nije postojalo ni{ta zna~ajnije od zida.

Kao i svi drugi zidovi, ovaj je tako|e bio dvosmislen, dvostran. [ta spadaunutar njegovih okvira, a {ta je izvan, zavisi od toga sa koje se strane nalazite.

Posmatrano sa jedne strane, zid je opasivao {ezdeset jutara golog polja koje jedobilo naziv anare{ki kosmodrom. Na polju su se nalazile dve velike pre~kaste dizalice,raketna rampa, tri stovari{ta, garaà za kamione i spavaonica. Spavaonica je izgledalapostojana, ~a|ava i turobna; unaokolo nije bilo ni vrtova ni dece. Tu o~igledno niko nijeìveo, niti je ~ak bilo predvi|eno da neko dugo boravi. Posredi je, u stvari, bio karantin.Zid je ogra|ivao ne samo sletno polje nego i brodove koji su dolazili iz svemira, ljudekoji su prispevali u brodovima, svet sa koga su stizali i svekoliku preostalu Vaseljenu.Opasivao je Vaseljenu, ostavljaju}i Anares napolju, slobodan.

Posmatrano sa druge strane, zid je opasivao Anares: cela planeta nalazila se

unutra, veliki zatvoreni~ki logor, odse~en od drugih svetova i drugih ljudi, u karantinu.Izvestan broj ljudi pristizao je putem ka sletnom polju; drugi su ve} stajaliokupljeni na mestu gde je put presecao zid.

Ljudi su ~esto dolazili iz obli`njeg grada Abenaja u nadi da }e videti nekisvemirski brod ili naprosto da bi videli zid. Uostalom, bio je to jedini zid-me|a{ nanjihovom svetu. Ni na jednom drugom mestu nije se mogao videti znak na kome bipisalo 'Zabranjen prolaz'. Zid je naro~ito privla~io mla|ariju, koja ga je pohodila i dugosedela na njemu. Povremeno bi im se ukazala prilika da posmatraju kako neka radnagrupa istovaruje sanduke sa kamiona-guseni~ara kod stovari{ta. Ponekad bi se ~akdoga|alo da na rampi stoji teretna letilica. Teretnjaci su dolazili svega osam putagodi{nje, ali kada }e se to dogoditi bilo je poznato samo sindicima koji su u dato vremeradili na kosmodromu, tako da bi me|u posmatra~ima, kojima bi se sre}a osmehnula davide letelicu, zavladalo uzbu|enje, bar u po~etku. Ali sada su samo sedeli, ba{ kao {to jei letelica nepomi~no po~ivala, zdepasta, crna kula usred meteà pokretnih dizalica,daleko sa druge strane polja. A onda im je pri{la jedna èna koja je pripadala stovari{nojbrigadi i kazala: "Zatvaramo za danas, bra}o." Nosila je oko ruke traku na kojoj je pisalo'Odbrana', {to je u podjednakoj meri predstavljalo redak prizor kao i svemirski brod.Njen nastup izazavao je izvesno kome{anje. Glas joj je, dodu{e, zvu~ao blago, ali nijetrpeo prigovore. Bila je predradnik svoje radne grupe i njeni sindici odmah bi joj pritekli


3/227


3

u pomo} u slu~aju neprilika. Uostalom, nije bilo ni~eg naro~itog da se vidi. Tu|inci,posetioci sa drugog sveta, nisu napu{tali svoj brod, tako da je predstava izostala.

Predstava je bila slaba i za pripadnike brigade Odbrane. Predradnica bi ponekad

poèlela da bar neko poku{a da pre|e preko zida, bilo ~lan tu|inske posade u poku{ajuda pobegne sa broda, ili kakvo dete iz Abenaja u nastojanju da se prikrade i izblizaosmotri teretnjak. Ali do toga nikada nije do{lo. Nikada se nije ni{ta dogodilo. A kad seipak desilo, ona nije bila spremna za to.

"Da li se gomila okupila zbog mog broda?" upita je kapetan teretnjaka Obazrivi.Predradnica pogleda prema ulazu i vide da se tamo u me|uvremenu uistinu

okupilo prili~no mno{tvo, preko stotinu ljudi. Stajali su unaokolo, naprosto stajali, ba{onako kao {to su to ~inili na stanicama kroz koje su prolazili vozovi sa hranom za vremegladi. Predradnicu na trenutak proè jeza pred tim prizorom.

"Ne. Oni, ovaj, protestuju", uzvrati ona na svom sporom i skromnom iotskom."Protestuju, ovaj, znate, protiv putnika."

"Ho}ete da kaète da su se skupili zbog onog kopilana koga treba dapovezemo? Da nemaju nameru da ga zaustave? Ili mo`da nas?"

Re~ 'kopilan', neprevodiva na jezik predradnice, nije joj zna~ila ni{ta drugo dostrani naziv za njene sunarodnike, ali ipak joj se nikada nije dopadao njen prizvuk, ba{kao ni kapetanov ton, odnosno sam kapetan. "Jeste li u stanju da vodite ra~una o sebi?"upita ona kratko.

"Nego {ta! Samo vi brzo utovarite preostali tovar. I ukrcajte tog kopilanskogputnika. Nikakva bulumenta odijaca ne}e nama praviti neprilike." On potap{a stvar koju

je nosio za pojasom, metalni predmet sli~an izobli~enom penisu, i pogleda sa visinenenaoruànu ènu.Ona hladno osmotri falusni predmet, za koji je znala da predstavlja oru`je.

"Utovar u brod bi}e zavr{en do ~etrnaest ~asova", re~e ona. "Neka posada ne izlazi, radibezbednosti. Poletanje u ~etrnaest i ~etrdeset. Ako vam bude potrebna pomo}, ostaviteporuku na traci u kontrolnom centru." Ona se udalji pre no {to je kapetan do{ao u prilikuda je ponovo oslovi sa visine. Ljutnja je nagnala da sada istupi energi~nije u opho|enjusa svojim saradnicima i okupljenim ljudima. "Ra{~istite put!" naredi ona kada sepribliìla zidu. "Treba da pro|u kamioni; neko moè da bude povre|en. Povucite se ustranu!"

Mu{karci i ène u gomili stado{e da se raspravljaju sa njom, kao i me|u sobom.Nastavili su da prelaze preko puta, a neki su ulazili i u podru~je ome|eno zidom. Paipak, prolaz je manje-vi{e bio oslobo|en. Predradnica, dodu{e, nije imala iskustva upostupanju sa gomilom, ali ni ovo nije bila ba{ iskusna gomila. Pre ~lanovi zajednicenego elementi kolektiva, oni nisu podlegali psihozama mase; tu je postojalo isto tolikorazli~itih ose}anja koliko je bilo i ljudi. Osim toga, oni nisu o~ekivali da nare|enja mogubiti izraz samovolje pojedinca, tako da su bili nevi~ni nepokoravanju. Njihovoneiskustvo spaslo je putniku ìvot.

Neki me|u njima do{li su da ubiju izdajnika. Drugi su, pak, imali nameru da ga

spre~e da ode, ili da mu saspu u lice sijaset uvreda, odnosno samo da ga vide; svi ti drugi


4/227


4

ispre~ili su se na kratkom i pravom putu ubica. Niko nije raspolagao vatrenim oru`jem,premda je nekolicina imala noève. Napad je za njih zna~io fizi~ki sukob; èleli su da imizdajnik dopadne {aka. O~ekivali su da }e sti}i u nekom vozilu i da }e biti ~uvan. Dok su

poku{avali da pregledaju jedan kamion natovaren robom, prepiru}i se sa rasr|enimvoza~em, ~ovek koga su traìli do{ao je putem pe{ice, sam. Kada su ga prepoznali, ve}je prevalio pola puta preko polja, u pratnji pet sindika Odbarne. Oni koji su hteli da gaubiju dado{e se u poteru, za {ta je bilo prekasno, i ma{i{e se kamenica, za koje jo{ nijebilo kasno. Uspeli su samo da okrznu po ruci ~oveka koga su ga|ali, ali je zato kamenicaod dobre dve funte pogodila jednog pripadnika brigade Odbrane postrance u glavu iusmrtila ga na mestu.

Otvori na brodu se zatvori{e. Pripadnici brigrade Odbrane krenu{e natrag,nose}i mrtvog sadruga; ni{ta nisu preduzeli da zaustave prehodnike gomile koji su hitalika brodu, premda ih je predradnica, pobelela od {oka i srd`be, proklinjala na sva ustadok su promicali pokraj nje, skre}u}i u stranu da bi je izbegli. Stigav{i do broda, prvitalas gomile se razbi i ljudi ostado{e neodlu~no da stoje. Ti{ina broda, nagle kretnjeogromnih kostura dizalica, neobi~an, sprèn izgled tla, odsustvo bilo ~ega u ljudskimrazmerama - sve ih je to pomelo. Nekolicina se trè kada je iz ne~ega {to je bilopovezano sa brodom iznenada {iknuo oblak pare ili gasa; oni zabrinuto podigo{e pogledeprema izduvnim cevima rakete, velikim, tamnim tunelima {to su se nadnosili odozgo.Negde daleko, preko polja, oglasi se sirena u znak upozorenja. Najpre jedan progoniteljkrenu natrag, pa za njim jo{ jedan. Deset minuta kasnije polje je bilo pusto, a gomila serazudila du` puta za Abenaj. Na kraju, izgledalo je kao da se ni{ta nije dogodilo.

U Obazrivome se, me|utim, zbivalo mnogo toga. Po{to je kontrolni centarskratio vreme lansiranja, sve rutinske postupke valjalo je obaviti dvostruko brè.Kapetan je izdao nare|enje da putnik bude vezan sigurnosnim pojasevima i zatvoren usalonu za posadu zajedno sa doktorom, kako mu obojica ne bi stajala na putu. Unutra senalazio ekran, tako da su mogli da prate uzletanje ukoliko su to èleli.

Putnik je stao da posmatra. Ugledao je polje, zid koji ga je opasivao, a sa onestrane zida, u daljini, obronke Ne Tere pro{arane {ipra`jem holuma i retkim, srebrnastimmese~evim trnovima.

Sve to najednom ble{tavo pohrli u dubinu ekrana. Putnik oseti kako mu ne{topotiskuje glavu o postavljeno priglavlje. Izgledalo je kao da je na zubarskom pregledu:glava zaba~ena unazad, usta nevoljno otvorena. Nije uspevao da do|e do daha, ispunioga je ose}aj mu~nine, strah mu je proèo utrobu. Celo njegovo telo stalo je da dovikujeogromnim silama koje su ga do~epale: Ne sada, ne jo{, ~ekajte!

O~i su mu donele izbavljenje. Ono {to su mu uporno saop{tavale da vide otrgloga je iz uko~enosti uàsa. Na ekranu je sada stajao neobi~an prizor: velika, bleda,kamena ravnica. Bila je to pustinja vi|ena sa planina iznad Velike Doline. Kako se vratiou veliku dolinu? Poku{ao je da objasni samome sebi da se nalazi u vazduhoplovu. Ne,bio je to kosmoplov. Rub ravnice blesnu sjajem odraza svetlosti na vodi, svetlosti prekonekog dalekog mora. Ali u tim pustinjama nije bilo vode. [ta je onda to {to se vidi?

Kamena ravnica vi{e nije bila ravna, ve} udubljena, poput kakve ogromne zdele pune


5/227


5

sun~eve svetlosti. Dok je posmatrao u ~udu, ona je postajala sve pli}a, izlivaju}i svetlostunaokolo. Najednom, preko nje suknu linija, apstraktna, geometrijska, tvore}i savr{enodse~ak kruga. S druge strane tog luka stajala je tmina. Tmina je izokrenula celu sliku,

pretvorila je u negativ. Njen stvarni, kameni deo nije vi{e bio udaljen i pun svetlosti, ve}je predstavljao ispup~enje koje je odràvalo, odbijalo svetlost. Nije posredi bila ravnicaili zdela, ve} kugla, lopta od belog kamena koja je padala dole u tminu, u daljinu. Bio jeto njegov svet. "Ne razumem", re~e on naglas.

Neko mu je odgovorio. U prvi mah nije shvatio da se to osoba {to stoji uznjegovu stolicu obra}a njemu, da mu odgovara, zato {to vi{e nije poimao {ta je to uop{teodgovor. Jasno je bio svestan samo jedne stvari, potpune vlastite izdvojenosti. Svet jepao pod njim i on je ostao sasvim sam.

Oduvek se bojao da }e se to dogoditi, znatno vi{e nego {to se pla{io smrti.Umreti zna~i izgubiti sebe i spojiti se sa ostalima. On je, me|utim, zadrào sebe, aizgubio ostale.

Kona~no je uspeo da podigne pogled prema ~oveku koji je stajao pokraj njega.Razume se, bio je to stranac. Od sad }e sretati samo strance. Govorio je stranim jezikom:iotskim. Re~i su imale smisla. Sve sitne stvari su imale smisla; to nije bio slu~aj samo sacelinom. ôvek je govorio ne{to o sigurnosnim pojasevima kojima je bio vezan zastolicu. On po~e da petlja po njima. Stolica najednom posko~i u uspravan poloàj i onumalo ne ispade iz nje, budu}i da mu se vrtelo u glavi i da mu ravnoteà nije bilapouzdana. ôvek je ponovo upitao da li je neko povre|en. Na koga misli? "Je li onsiguran da nije povre|en?" U~tiv oblik neposrednog oslovljavanja na iotskom zahtevao

je upotrebu tre}eg lica jednine. ôvek je mislio na njega; on je bio taj 'on'. Nije imaopojma za{to bi trebalo da bude povre|en; ~ovek opet re~e ne{to o bacanju kamenica. Alikamen nikada ne}e pogoditi metu, pomisli on. Osvrnuo se prema ekranu ne bi li ugledaokamen, belu gromadu koja tone u tminu, ali na monitoru vi{e nije bilo ni~ega.

"Dobro mi je", re~e on najzad, nehajno.ôveka to nije ospokojilo. "Molim vas, po|ite sa mnom. Ja sam doktor.""Dobro mi je.""Molim vas, po|ite sa mnom, doktore [evek!""Ti si doktor", uzvrati [evek posle kratke pauze. "Ja nisam. Moje ime je

[evek."Na licu doktora, onièg, }elavog mu{karca svetle puti, pojavi se briàn izraz.

"Trebalo bi da budete u va{oj kabini, gospodine... opasnost od zaraze... ne smete biti udodiru ni sa kim drugim do sa mnom. Dve sedmice su me dezinfikovali ni zbog ~ega,proklet bio kapetan! Molim vas, po|ite sa mnom, gospodine. Odgovoran sam..."

[eveku postade jasno da je oniì ~ovek uznemiren. Nije, me|utim, ose}ao griùsavesti, niti naklonost prema njemu; ali ~ak i u stanju u kome se nalazio, u potpunojsamo}i, jedan zakon ostajao je na snazi, jedini zakon koji je ikada poznavao. "U redu",re~e on i ustade.


6/227


6

Jo{ mu se vrtelo u glavi, a desno rame ga je bolelo. Znao je da se brod jama~nokre}e, ali to kretanje se nikako nije moglo iskusiti; postojala je jedino ti{ina, tik sa onestrane zidova. Doktor ga povede kroz utihle metalne hodnike do jedne prostorije.

Prostorija je bila veoma mala, golih zidova punih sastavaka. [eveku je delovalaodbojno, podsetila ga je na jedno mesto koga nije hteo da se se}a. Zastao je na ulazu. Alidoktor je stao da navaljuje i da moli, i on stupi unutra.

Seo je na postelju sli~nu polici, ose}aju}i se i dalje o{amu}eno i malaksalo, istao nezainteresovano da posmatra doktora. Shvatao je da bi trebalo da budezainteresovan; ovaj ~ovek je prvi Ura{anin koga je video. Ali je bio odve} umoran; svaje prilika da bi zaspao istog trena ~im bi se opru io na postelju.

Probdeo je celu prethodnu no}, prebiraju}i po svojim papirima. Pre tri danaispratio je Takver i decu u Mir i Obilje, a potom nije prestajao da radi: jurio je u radio-toranj da bi razmenio poslednje poruke sa ljudima na Urasu, vodio je rasprave oplanovima i mogu}nostima sa Bedapom i ostalima. Tokom sveg tog ùrnog vremena, odkada je Takver oti{la, uop{te nije imao ose}aj da radi stvari koje ~ini, ve} da one radenjega. Nalazio se u rukama drugih. Njegova volja nije dejstvovala. No, to i nije bilopotrebno. Volja mu je bila ta koja je zapo~ela sve ovo, koja je stvorila ovaj trenutak i ovezidove {to ga sada okruùju. Pre koliko vremena? Godine su pro{le od tada. Pre petgodina, u ti{ini no}i u âkaru, u planinama, kada je kazao Takver: "Oti}i }u u Abenaj isru{i}u zidove." I pre toga, znatno ranije, u Pra{ini, tokom godina gladi i o~aja, kada jeobe}ao sebi da }e ubudu}e delati samo prema vlastitom slobodnom izboru. I drè}i setog obe}anja stigao je ovde: u ovaj bezvremeni trenutak, ovo mesto van zemlje, ovu

sobicu, ovaj zatvor.Doktor mu je pregledao modricu na ramenu. (Modrica je zbunila [eveka; bio jeodve} napet i u ùrbi da bi shvatio {ta se sve zbivalo na sletnom polju, tako da uop{tenije osetio udar kamenice.) Sada se okrenuo ka njemu, drè}i {pric za davanje injekcija.

"Ne èlim to", re~e [evek. Njegov govorni iotski bio je spor, a i r|avo ga jeizgovarao ({to je doznao prilikom saobra}anja putem radija), ali zato nije praviogramati~ke gre{ke; nailazio je na ve}e pote{ko}e u razumevanju nego u govoru.

"Ovo je vakcina protiv malih boginja", re~e doktor, profesionalno gluv zaprotivljenja.

"Ne", uzvrati [evek.Doktor se za trenutak ugrize za usnu, pa re~e: "Znate li {ta su male boginje,

gospodine?""Ne.""To je bolest. Zarazna. êsto je prili~no opasna kod odraslih. Vi je nemate na

Anaresu; otklonjena je preventivnim merama u vreme naseljavanja planete. Na Urasu je,me|utim, ~esta. Mogla bi vas stajati glave. Ba{ kao i desetak drugih rasprostranjenihvirusnih infekcija. Otpornost vam je slaba. Jeste li desnoruki, gospodine?"

[evek automatski klimnu glavom. @onglerskim ume}em doktor mu zabode igluu desnu mi{icu. [evek je bez re~i primio tu i ostale injekcije. Nije imao prava na

podozrenje ili protivljenje. Predao se u ruke ovih ljudi; odrekao se svog prava da donosi


7/227


7

odluke, ste~enog ro|enjem. Nije ga vi{e bilo, odvojilo se od njega zajedno sa njegovimsvetom, svetom Obe}anja, golim kamenom.

Doktor ponovo po~e da govori, ali on nije vi{e slu{ao.

êtiri ~asa ili dana postojao je ni u ~emu, u suvoj i tmurnoj pozadini bezpro{losti ili budu}nosti. Zidovi su ga pritiskali sa svih strana. Izvan prostorije vladala jeti{ina. Mi{ice i butine bolele su ga od injekcija; preleào je groznicu koja, dodu{e, nijeprerasla u bunilo, ali ga je zato dràla u limbu izme|u razuma i nerazuma, na ni~ijojzemlji. Vreme nije teklo. Nije bilo vremena. On je bio vreme: samo on. Bio je reka,strela, kamen. Ali se nije micao. Hitnuti kamen nepomi~no je po~ivao usred vazduha.Nije bilo dana ili no}i. Doktor je ponekad isklju~ivao ili uklju~ivao rasvetu. U zidu,pokraj postelje, nalazio se sat; njegov pokaziva~ prevaljivao je put izme|u dvadesetoznaka broj~anika, bez ikakvog smisla.

Probudio se posle dugog, dubokog sna i, ugledav{i pred sobom ~asovnik, staoje da ga sanjivo posmatra. Pokaziva~ je malo pro{ao brojku petnaest, {to bi zna~ilo,ukoliko je broj~anik po~injao od pono}i, kao {to je bio slu~aj sa anare{kim ~asovnikomkoji je imao dvadeset ~etiri ~asa, da je otprilike sredina popodneva. Ali kao moè bitisredina popodneva u svemiru izme|u dva sveta? Mo`da se to brod naprosto drì nekogsvog vremena. Domi{ljatost celog ovog zaklju~ivanja silno ga je obodrila. Seo je i nijeiskusio vrtoglavicu. Ustao je sa postelje da bi proverio ravnoteù: bila jezadovoljavaju}a, premda je ose}ao da mu tabani ne po~ivaju ba{ naj~vr{}e na podu.Gravitaciono polje broda jama~no je bilo prili~no slabo. Nije mu se odve} dopalo toose}anje; bila mu je potrebna postojanost, ~vrstina, pouzdano upori{te. U potrazi za

ovim svojstvima on stade metodi~no da ispituje malu prostoriju.Goli zidovi obilovali su iznena|enjima; bilo je dovoljno dodirnuti neku plo~u iistog ~asa bi se pojavili umivaonik, klozetska {olja, ogledalo, sto, stolica, orman ilipolice. Postojalo je nekoliko krajnje tajanstvenih elektri~nih naprava povezanih saumivaonikom, a i sigurnosni ventil nije se automatski zatvarao ubrzo po{to biste pustilislavinu, ve} je voda tekla dok sami ne biste prekinuli mlaz, {to je, pomislio je [evek,predstavljalo znak ili neograni~enog poverenja u ljudsku prirodu ili postojanja velikihkoli~ina tople vode. Pretpostaviv{i da je posredi ovo drugo, on se ceo okupao, a kakonije uspeo da prona|e pe{kir, osu{io se pomo}u jednog od tajanstvenih ure|aja koji jeispu{tao prijatan, peckav mlaz zagrejanog vazduha. Ne na{av{i vlastitu ode}u, ponovo jeobukao onu koju je imao na sebi kada se probudio: ~ak{ire labavo vezane u struku ibezobli~nu tuniku - i jedno i drugo svetloùto i pro{arano sitnim, plavim ta~kama.Pogledao se u ogledalu i prizor ga nije odu{evio. Da li se ovako odevaju na Urasu? Daose u potragu za ~e{ljem, ali kako ga nigde nije bilo, spleo je per~in i tako doteran krenuoiz kabine.

Nije, me|utim, daleko stigao. Vrata su bila zaklju~ana.Neverica koja ga je u prvi mah ispunila pretvorila se ubrzo u srd`bu, u gnev, u

slep poriv da po~ini nasilje, {to nikada ranije nije iskusio u ìvotu. Stao je da traìneumoljivu kvaku, da udara {akama po glatkoj metalnoj povr{ini vrata, a onda se

okrenuo i ljutito pritisnuo dugme za koje mu je doktor kazao da ga upotrebi u slu~aju


8/227


8

nu`de. Ni{ta se nije dogodilo. Postojalo je jo{ mno{tvo drugih malih, numerisanih,raznobojnih dugmadi na plo~i interkoma: on udari {akom po njima, zahvativ{i ih ve}ibroj u isti mah. Istog ~asa oglasi se zvu~nik u zidu: "Ko, do vraga, da, odmah dolazim,

ra{~isti, {ta, od dvadeset dva..."[evek na|a~a sve te glasove: "Otklju~ajte vrata!"Vrata se otvori{e i na njima se pojavi doktor. Ugledav{i njegovu }elavu,

ù}kastu glavu i briàn izraz lica, [evek namah oseti kako mu bes popu{ta, preta~u}i seu unutra{nju tamu. "Vrata su bila zaklju~ana", re~e on.

"Izvinite, doktore [evek... mere predostro`nosti... zaraza... da drugi ne u|u...""Zatvoriti spolja, zatvoriti unutra, jedno te isto", uzvrati [evek, posmatraju}i

doktora svetlim, zabludelim o~ima."Bezbednost ...""Bezbednost? Zar me morate dràti u kutiji?""[ta kaète na oficirski salon?" upita doktor ùrno i popustljivo. "Jeste li gladni,

gospodine? Ako bi ste se obukli, mogli bismo da po|emo u salon."[evek osmotri doktorovu ode}u: uske, plave ~ak{ire sa nogavicama uvu~enim u

~izme, koje su izgledale podjednako glatke i fine kao i ode}a; ljubi~asta tunika, saizrezom na prednjoj strani, ~ije su ivice bile spojene srebrnim àbicama; ispod tunike,pomaljaju}i se jedino na vratu i oko ru~nih zglobova, nalazila se pletena ko{uljazaslepljuju}e beline.

"Zar nisam odeven?" upita [evek najzad."Oh, sasvim je uredu da po|ete u pidàmi. Na teretnjaku se ne drì do

formalnosti!""U pidàmi?""Da, to {to imate na sebi. Ode}a za spavanje.""Ode}a koja se nosi prilikom spavanja?""Da."[evek za`mirka. Ni{ta nije uzvratio, ve} je samo postavio pitanje: "Gde je

ode}a koju sam nosio?""Va{a ode}a? Dao sam je na ~i{}enje ... sterilizaciju. Nadam se da mi ne

zamerate, gospodine..." On stavi u dejstvo jednu zidnu plo~u koju [evek nije otkrio iizvadi odande zave`ljaj umotan u bledozelenu hartiju. Razmotav{i ga, izvadio je[evekovu staru ode}u koja je izgledala veoma ~ista, premda malo skupljena; zatimzgu`va zelenu hartiju, uklju~i novu plo~u, ubaci papir u spremnik koji se pojavio inesigurno se osmehnu.

"Eto, doktore [evek.""[ta je bilo sa hartijom?""Hartijom?""Zelenom hartijom.""Oh, bacio sam je u |ubre.""\ubre?"

"Da. U otvor za otpadke. Pale ih."


9/227


9

"Palite hartiju?""Mo`da je samo izbace u svemir. Ne znam. Nisam bio u slu`bi na svemirskim

brodovima. Ukazana mi je ~ast da vas pratim zbog mog iskustva sa posetiocima sa

drugih svetova, ambasadorima sa Tere i Haina. Vodim postupak dekontaminacije iprilago|avanja za sve tu|ince koji stiù u A-Io. Razume se, vi nipo{to niste tu|in uistom smislu." On smeteno pogleda [eveka, koji nije shvatio ba{ sve {to je ovaj rekao,ali je u izgovorenim re~ima prozreo bri`nost, snebivanje, dobronamernost.

"Nisam", potvrdi [evek. "Mo`da smo imali istog pretka, ti i ja, pre dve stotinegodina, na Urasu." Stao je da obla~i staru ode}u; dok je preko glave navla~io ko{ulju,ugledao je kako doktor baca u spremnik za '|ubre' plavoùtu 'ode}u za spavanje'. [evekzastade sa okovratnikom preko nosa. Zati navu~e ko{ulju do kraja, kle~e i podièpoklopac spremnika. Unutra nije bilo ni~ega.

"I ode}a se spaljuje?""Oh, to su jevtine pidàme, iz obi~nog sledovanja; bacaju se posle upotrebe,

zato {to staju manje od ~i{}enja.""Staju manje", ponovi [evek zami{ljeno. Izgovorio je te re~i na isti na~in na

koji bi paleontolog pogledao neki fosil {to odre|uje starost celog sloja."Bojim se da vam je prtljag izgubljen u onoj gunguli prilikom ukracavanja.

Nadam se da tamo niste imali ni{ta va`no.""Ni{ta nisam poneo", re~e [evek. Iako mu je ode}a bila veoma izbledela i malo

okra}ala, i dalje mu je dobro stajalo, a i prijao mu je poznati grubi dodir sukna odvlakana holuma. Ponovo se ose}ao onaj stari. Seo je na postelju naspram doktora i rekao:

"Vidi{, znam da se kod vas mnoge stvari razlikuju. Na va{em svetu, na Urasu, sve semora kupovati. Ja dolazim na va{ svet, ali nemam novac, te ne mogu da kupujem, takoda je trebalo da ponesem mnoge stvari sa sobom. Ali koliko, u stvari, mogu poneti?Ode}u, dobro, mogao sam uzeti dva odela. Ali hrana? Kako mogu poneti dovoljnohrane? Ne mogu je poneti, niti mogu da kupim. Ako ho}ete da ostanem u ìvotu, ondami morate davati hranu. Ja sam Anare{anin i nagonim Ure{ane da se pona{aju kaoAnare{ani: da daju, a ne da prodaju. Ako ho}ete. Razume se, nije neophodno da meodrìte u ìvotu! Ja sam, naime, Prosjak."

"Oh, uop{te niste, gospodine, ne, ne. Vi ste veoma uvaèn gost.Molim vas, nemojte suditi o nama po posadi ovog broda; to su potpuno

neobrazovani, ograni~eni ljudi... uop{te ne slutite kakva }e vam dobrodo{lica bitiprire|ena na Urasu. Uostalom, vi ste nau~nik koji je slavan na celom svetu... u celojGalaksiji! A predstavljate i na{eg prvog posetioca sa Anaresa! Uveravam vas da }e stvaribiti potpuno druga~ije kada se spustimo na Polje Peier."

"Ne sumnjam da }e biti druga~ije", uzvrati [evek.

Putovanje do meseca, odnosno natrag, obi~no je trajalo ~etiri i po dana,ali ovoga puta povratak je bio produèn za pet dana kako bi putnik dobio vremena zaprilago|avanje. [evek i dr Kimoe proveli su te dodatne dane u vakcinisanjima i

razgovorima. Kapetan Obazrivog proveo ih je u odràvanju orbite oko Urasa i u


10/227


10

gun|anju. Kada bi se obra}ao [eveku, ~inio je to sa nelagodno{}u, ali i nipoda{tavanjem.Doktor, koji je za sve imao spremna obja{njenja, odmah je postavio dijagnozu:"Naviknut je da sve strance drì za nià bi}a, za stvorenja koja nisu sasvim ljudi."

"Stvaranje pseudovrste, kako je to Odo nazvala. Da. Pretpostavljao sam da ljudina Urasu vi{e ne misle tako, budu}i da kod vas ima mnogo jezika i naroda, pa ~ak dolazei posetioci iz drugih sun~evih sistema."

"Takvih je malo, s obzirom na to da je me|uzvezdano putovanje veoma skupo isporo. Mo`da ne}e zauvek ostati tako", dodade dr Kimoe, sa o~iglednom namerom dapolaska [eveku ili da ga navede na razgovor o tome, {to ovaj nije prihvatio.

"Izgleda", re~e on "da me se drugi oficir boji.""Oh, kod njega vam je posredi religijska netrpeljivost. On pripada doslovnim

epifanistima. Recituje proste brojeve svake no}i. To je ~ovek veoma krutih nazora.""Za koga me on drì?""Za opasnog ateistu.""Ateistu? Ali za{to?""Kako za{to? Pa zato {to ste odonjanin sa Anaresa... Na Anaresu nema religije.""Nema religije? Predstavljamo li mi kamenje, na Anaresu?""Ho}u da kaèm, zvani~ne religije ...crkava, vera..." Kimoe bi se lako pomeo.

Kao lekar, odlikovao se izrazitom samouvereno{}u, ali [eveku je neprestano uspevalo daje poljulja. Posle dva ili tri [evekova pitanja sva njegova obja{njenja pokazala bi senedovoljna. Obojica su kao o~igledne podrazumevala neke veze i odnose koji, me|utim,ovom drugom uop{te nisu bili sami po sebi jasni. Na primer, ona neobi~na stvar oko

nadre|enosti i podre|enosti. [evek je znao da je za Ura{ane va`na predstava onadre|enosti, o odnosnoj visini; oni su ~esto koristili re~ 'vi{i' kao sinonim za 'bolji' upisanju, tamo gde bi Anare{ani upotrebili izraz 'sredi{njiji'. Ali kakva je veza moglapostojati izme|u 'biti vi{i' i 'biti stranac'? Bila je to tek jedna me|u stotinu zagonetki.

"Razumem", re~e on sada, pronikav{i u novu zagonetku. "Vi ne dopu{tatereligiju izvan crkava, ba{ kao {to ne dopu{tate ni moral izvan zakona. Zna{, ranije mi touop{te nije bilo jasno, iako sam pro~itao mno{tvo ura{kih knjiga."

"Pa, u na{e vreme, svaka prosve}ena osoba bi dopustila...""Re~nik oteàva stvari", nastavi [evek, ispituju}i dalje svoje otkri}e. "Na

praviku re~ religija je ~esta. Ne, kako vi kaète... retka. Ne koristi se ~esto. Razume se,ona je jedna od Kategorija: êtvrti Na~in. Malo je ljudi nau~ilo da upra`njava sveNa~ine. Ali ti Na~ini sazdani su od prirodnih sposobnosti uma; ne moète ozbiljnosmatrati da ne raspolaèmo sposobno{}u za religiju! Da smo kadri da se bavimo fizikom,dok nam je uskra}en najbolji odnos koji ~ovek ima sa kosmosom!"

"Oh, ne nipo{to...""Time bi se od nas uistinu na~inila pseudovrsta!""Obrazovani ljudi bi to sigurno shvatili, ovi oficiri su neuki.""Ali zna~i li to da kod vas samo ljudi puni predrasuda smeju da idu u kosmos?"Sve njihove rasprave imale su sli~an tok: iscrpljuju}e za doktora,

nezadovoljavaju}e za [eveka, pa ipak veoma zanimljive obojici. One su bili [evekov


11/227


11

jedini na~in da istraì novi svet koji ga je ~ekao. Sam brod i Kimeov um predstavljali suceo njegov mikrokosmos. Na Obazrivome nije bilo knjiga, oficiri su izbegavali [eveka,a i vo|eno je strogo ra~una o tome da obi~ni ~lanovi posade ne do|u ni u kakvu vezu sa

njim. [to se ti~e doktorovog uma, iako se odlikovao intelegentno{}u i dobronamerno{}u,on je ipak bio dùngla intelektualnih artefakata {to su jo{ vi{e zbunjivali [eveka negosve naprave, ure|aji i pogodnosti kojima je brod obilovao. Za ove poslednje [evek jena{ao da su zabavne; sve je bilo tako izda{no, sa stilom, domi{ljato; no, name{tajKimeovog intelekta nije mu se ni izdaleka ~inio tako udoban. Kimeove zamisli kao dauop{te nisu bile kadre da se kre}u pravolinijski; svaki ~as su morale ne{to da obilaze iliizbegavaju, da bi se potom naglo zaustavile tako {to bi udarile o zid. Oko svih njegovihmisli uzdizali su se zidovi, a izgledalo je da ih uop{te nije svestan, iako se neprekidnokrio iza njih. Samo je jednom, tokom svih dana razgovora, negde ne sredokra}i izme|udva sveta, [evek do{ao u prliku da ih vidi sru{ene.

Zapitao je za{to na brodu nema èna, na {ta je Kimoe uzvratio da rad nasvemirskom teretnjaku ne predstavlja ènski posao. Te~ajevi iz istorije i upu}enost uOdoina dela pruàli su [eveku kontekst u kome je mogao shvatiti ovaj tautolo{kiodgovor, tako da on vi{e nije imao {ta da primeti. Ali zato je doktor postavio jednopitanje o Anaresu. "Jeli istina, doktore [evek, da se u va{em dru{tvu prema ènamapostupa potpuno isto kao i prema mu{karcima?"

"To bi bilo ~isto tra}enje dobre opreme", re~e [evek, nasmejav{i se; potom seponovo nasmejao kada je shvatio koliko je, u stvari, uistinu sme{na cela ta zamisao.

Doktor je zastao, o~igledno nastoje}i da zaobi|e jednu od prepreka u svom

umu, a zatim re~e, dok mu se na licu pojavio izraz osuje}enosti: "Oh, ne, nisam mislio useksualnom pogledu... o~igledno vi... one... hteo sam da kaèm, u pogledu dru{tvenogpoloàja."

"Jeli poloàj isto {to i klasa?"Kimoe je preduzeo da obja{njava {ta je to dru{tveni poloàj, ali nije uspeo, tako

da se vratio prvobitnom predmetu. "Da li stvarno nema razlike izme|u mu{kog i ènskograda?"

"Pa, ne, takva podela rada izgleda krajnje mehani~ka, zar ne? Svaka osoba biraposao prema vlastitom interesovanju, nadarenosti, snazi... kakve veze pol moè da imasa tim?"

"Mu{karci su fizi~ki sna`niji", primeti doktor glasom u kome se osetio prizvukprofesionalne bespogovornosti.

"Da, uglavnom, a i krupniji su, ali {ta to mari kada imamo ma{inu? Ali ~ak ikad ne bismo posedovali ma{ine, kada bismo morali da kopamo lopatama i da nosimoterete na le|ima, mu{karci bi mo`da radili brè, oni krupniji, ali ène su izdr`ljivije...êsto sam poèleo da postignem ènsku istrajnost."

Kimoe se upilji u njega; pometenost kao da je sasvim otupela u~tivost u njemu."Ali gubitak... svega ènstvenog... ne`nosti... kao i gubitak mu{kog samopo{tovanja...Ne}ete valjda re}i da su ène ravne mu{karcima i u va{em poslu? U fizici, matematici, u

stvarima intelekta? Ne moète se pretvarati da su vam tu dorasle..."


12/227


12

[evek sede u meko postavljenu, udobnu stolicu i osvrnu se po oficirskomsalonu. Na video-ekranima blistava kriva Urasa nepomi~no je stajala spram crnogsvemira, sli~na kakvom plavozelenom opalu. [evek se privikao na taj prijatan prizor i

salon tokom poslednjih dana, ali sada su mu najednom te jarke boje, oble stolice,posredna rasveta, stolovi za igre, televizijski ekrani i meki tepisi postali strani, ba{ kao{to su to bili i onda kad ih je prvi put ugledao.

"Ne mislim da se mnogo pretvaram, Kimoe", re~e on."Razume se, imao sam prilike da upoznam veoma inteligentne ène, koje

nimalo nisu zaostajale za mu{karcima u umnosti", uzvrati doktor ùrno, svestan dagotovo vi~e, da udara, pomisli [evek, {akama o zaklju~ana vrata i vi~e.

[evek je skrenuo razgovor u drugom pravcu, ali je nastavio da razmi{lja otome. Ova predstava o nadre|enosti i podre|enosti mora da je zauzimala sredi{nje mestou ura{kom dru{tvenom ìvotu. Ako je Kimoe, da bi ose}ao samopo{tovanje, moraopolovinu ljudske rase da smatra niòm od sebe, kako su onda ène uspevale da obezbedesamopo{tovanje? Da li tako {to su mu{karce smatrale niìm? I kako je sve to uticalo nanjihove seksualne ìvote? Znao je iz Odoinih dela da su pre dve stotine godina glavneura{ke seksualne institucije bile 'brak', orta{tvo koje se zakonskim i ekonomskimsankcijama odobravalo i sprovodilo u delo, i 'prostitucija', {to je o~igledno bio samone{to {iri pojam, seksualni odnos na ekonomski na~in. Odo je prokazala obe oveinstitucije, ali je ipak sama bila 'udata'. Dodu{e, te institucije mogle su se i u velikoj meripromeniti tokom dve stotine godina. Ako mu bude predstojalo da ìvi na Urasu saUra{anima, bi}e dobro da to ustanovi.

Bilo je neobi~no da ~ak i seks, izvor silnih uteha, uìvanja i radosti tokommnogih godina, moè preko no}i da postane za njega nepoznata teritorija kojom moraoprezno da stupa, otkrivaju}i na svakom koraku svoju neupu}enost; pa ipak, bilo je ba{tako. Na to ga je upozorio ne samo Kimoeov neobi~an izliv prezira i ljutnje nego i jedanprvobitno nejasan i mutan utisak koji je ova epizoda dovela u ìù. U prvo vremeboravka na brodu, tokom dugih ~asova groznice i o~aja, zaokupljao ga je, ponekad naprijatan, a ponekad na razdraùju}i na~in, jedan krajnje jednostavan ose}aj: meko}apostelje. Iako je posredi bila sasvim obi~na, uska leàljka, du{ek se ulegao podnjegovom teìnom, odlikuju}i se gipko{}u koja kao da ga je milovala. Taj du{ek mu sepodavao, podavao tako silno da ga je uvek bio svestan kada bi tonuo u san. Prijatnost irazdraènost koje bi se tada javljale u njemu bile su pre svega erotske prirode. Tu jetako|e bio pe{kir u vidu mlaza toplog vazduha, koji je stvarao isto dejstvo. Peckanje.Zatim oblik name{taja u oficirskom salonu: glatke, plasti~ne obline, u koje neumoljivodrvo i metal kao da su nasilno prodrli, glatko}a i ne`nost povr{ina i sklopova; zar i toisto tako nije bilo neupadljivo, ali i neodoljivo eroti~no? Dovoljno je dobro poznavaosebe da bi bio siguran kako ga nekoliko dana bez Takver, ~ak i pod velikim stresom, nemogu u toj meri rastrojiti da po~nu da mu se privi|aju ène od svake plohe stola. Izuzev,naravno, ako se te ène ustinu nisu tamo nalazile.

Jesu li svi stolari na Urasu neènje?


13/227


13

Digao je ruke od daljeg naga|anja; uskoro }e mu se ukazati prilika da na Urasuustanovi pravo stanje stvari.

Neposredno pre no {to su se vezali pojasevima radi sletanja, u njegovu kabinu

u{ao je doktor da proveri kako napreduju razne imunizacije; zbog poslednje me|u njima,vakcine protiv kuge, [evek je ose}ao mu~ninu i o{amu}enost. Kimoe mu je dao novupilulu. "Ovo }e vam olak{ati sletanje" re~e on. [evek stoi~ki proguta lek. Doktor stadeda ne{to petlja po svojoj medicinskoj opremi, a onda najednom po~e da govori veomabrzo. "Doktore [evek, ne verujem da }e mi biti dopu{teno da se i dalje staram o vama...premda, mo`da... ali ako do toga ne do|e, hteo sam da vam kaèm da mi je... da sam ja...da sam bio izuzetno povla{}en. Ne zato... ve} zbog toga {to sam po~eo da po{tujem... dacenim... da jednostavno, kao ljudsko bi}e... va{u dobrotu, iskrenu dobrotu..."

[evek, koga je morila glavabolja, nije tog ~asa uspeo da smisli nikakavprimereniji odgovor do da uhvati Kimoea za ruku i da mu kaè: "Pa, vide}emo se ondaponovo, brate!" Kimoe se nervozno rukovao, na ura{ki na~in, a zatim je ùrno izi{ao.Tek posle toga [evek je shvatio da mu se obratio na praviku, da ga je oslovio re~ju amar.'brate', jezikom koji Kimoe nije razumeo.

Iz zvu~nika u zidu stado{e da naviru nare|enja. Opruèn na leèljki, vezanpojasevima, [evek je slu{ao, kao kroz maglu, odsutan duhom. Ose}aji koji su pratiliulazak u atmosferu samo su zgusnuli tu maglu; bio je svestan malo ~ega drugog osimsilne nade da ne}e po~eti da povra}a. Uop{te nije shvatio da su se ve} spustili, sve dokKimoe nije ponovo banuo unutra i ùrno ga pozvao u oficirski salon. Video-ekrani nakojima je Uras tako dugo po~ivao, opasan oblacima i blistav, sada su stajali prazni.

Prostorija je bila puna ljudi. Odakle svi oni? Bio je iznena|en i zadovoljan svojomkadro{}u da ustane, kora~a, da se rukuje. Potpuno se usredsredio na te jednostavneradnje, uop{te ne nastoje}i da pronikne u smisao onoga {to se zbivalo. Glasovi, osmesi,ruke, re~i, imena. Njegovo ime opet, pa opet: dr [evek, dr [evek... A onda su on i svistranci oko njega krenuli niz pokrivenu izlaznu rampu; glasovi unaokolo najednom supostali znatno bu~niji, poja~ani jekom re~i koje su se odbijale od golih zidova. No, ovajàmor se ubrzo sti{ao i u isti mah on oseti na licu dodir neobi~nog vazduha.

Podigao je pogled u ~asu kada je sa rampe stupio na tle Urasa, tako da sezateturao i gotovo pao. U trenu izme|u zapo~injanja i okon~anja tog koraka na um mupade smrt, a kada ga je priveo kraju, ve} je stajao na jednoj novoj zemlji.

Do~ekalo ga je prostrano, sivo ve~e. Plava, zamu}ena svetla sijala su daleko sdruge strane polja prekrivenog maglom. Vazduh na njegovom licu i {akama, u njegovimnozdrvana, grlu i plu}ima bio je sve`, vlaàn, za~injen mno{tvom mirisa, blag. Nijeizgledao stran. Bio je to vazduh sveta sa koga je potekla njegova rasa, vazduh starogdoma.

Neko ga je prihvatio za ruku kada je posrnuo. Istog trena sa svih strana zasu{ega bleskovi. Fotoreporteri su stali da snimaju prizor za novine. 'Prvi ~ovek sa meseca';visoka, krhka prilika u meteù zvani~nika, profesora i agenata obezbe|enja, lepe,kosmate glave koju je drào veoma uspravno (tako da su snimatelji mogli da uhvate

svaku pojedinost na njoj), kao da je poku{avao da pogledom dosegne kroz svetla


14/227


14

reflektora do neba, do prostranog svoda magle koja je skrivala zvezde, mesec i sve drugesvetove. Novinari su se upinjali da se probiju kroz kordon policajaca: "Da li biste namdali izjavu, doktore [evek, u ovom istorijskom trenutku?" No pre no {to je on stigao da

ma {ta uzvrati, oni su ve} hitro bili potisnuti nazad. Ljudi oko njega pogura{e ga napred.Bio je odveden do limuzine koja ga je ~ekala; tokom tog kratkog puta predstavljao jeizvrsnu metu fotoreporterima zbog svoje visine, duga~ke kose i neobi~nog izraza licakoji je odràvao bol i spomen.

Gradske kule gubile su se u magli, velike lestve zamu}ene svetlosti. Vozovi suprolazili odozgo, sjajne, bu~ne trake. Masivni zidovi od kamena i stakla bo~no suoivi~avali ulice, uzdiù}i se povrh jurnjave kola i tramvajskih vozila. Kamen, ~elik,staklo, elektri~na rasveta. Bez lica.

"Ovo je Nio Eseija, doktore [evek. Ali smatramo da bi bilo bolje da vas bar uprvo vreme dr imo podalje od gratske vreve. Idemo zato pravo na univerzitet."

Sa njim je bilo jo{ pet ljudi u tamnim, mekano postavljenim kolima. Pokazivalisu mu znamenitosti, ali u magli on nije uspeo jasno da razabere koje je veliko,neodre|eno zdanje pored koga bi promakli vrhovni sud, a koje, pak, Nacionalni muzej,Upravni{tvo, Senat. Pre{li su preko neke reke ili morskog rukavca; milion svetiljki NioEseije, rasto~enih u magli, treperilo je u tamnoj vodi, iza njih. Put je postao mra~niji,magla gu{}a, a voza~ je smanjio brzinu. Snopovi farova po~ivali su na magli pred njima,stvaraju}i utisak kao da je tu posredi kakav zid koji se povla~i. [evek je sedeo malonagnut napred, zure}i napolje. Pogled mu nije bio u ìì, ba{ kao ni um; izgledao je

odsutan i zami{ljen, tako da su ostali u kolima prigu{eno razgovarali, po{tuju}i njegovo}utanje.[ta je bila ona gu{}a tama koja je neprekidno promicala uz put? Drve}e? Da li

je mogu}e da se jo{ od ~asa kada su izi{li iz grada voze kroz drve}e? Na povr{inu svestiizroni mu iotska re~: '{uma'. Nikako da se dogodi da naglo izbiju na otvoreno. Linijadrve}a uop{te se nije prekidala, produùju}i se sa brega na breg, u slatkoj studeni magle,beskrajna, {uma koja prekriva ceo svet, nepomi~an, takma~ki preplet ìvota, tamnekretnje li{}a u no}i. A onda, dok je [evek zadivljeno posmatrao kako kola izranjaju izmagle re~ne doline u bistriji vazduh, iz tame kro{nji pokraj puta za trenutak ga osmotrijedno lice.

To nije bilo ljudsko lice. Izgledalo je duga~ko poput njegove ruke i sablasnobelo. Iz onoga {to su po svoj prilici bile nozdrve dah je izlazio u mlazevima pare, a tu je,uàsno i nepogre{ivo, stajalo i jedno oko. Veliko, tamno oko, àlosno, mo`da cini~no,za~as minulo u snopu farova automobila.

"[ta je to bilo?""Magarac, mislim.""@ivotinja?""Da, ìvotinja. Blagi Boè, tako je! Pa vi nemate krupne ìvotinje na Anaresu,

zar ne?"


15/227


15

"Magarac je vrsta konja", primeti drugi saputnik, a zatim tre}i dodade ~vrstim,stara~kim glasom: "To i jeste bio konj. Magarci nisu ove veli~ine." @eleli su dazapodenu razgovor sa njim, ali [evek je opet odlutao duhom. Razmi{ljao je o Takver.

Zapitao se {ta bi taj duboki, suvi, mra~ni pogled iz tmine zna~io Takver. Oduvak je znalada svi ìvoti tvore jedno zajedni{tvo, radovala se svojoj srodnosti sa ribama koje jedràla u tankovima u laboratoriji, tragala je za iskustvima postojanja izvan ljudskihme|a. Takver bi znala kako da uzvrati pogled tom oku u tami pod drve}em.

"Pred nama je Ieu Eun. Iskupilo se prili~no mno{tvo koje vas ~eka, doktore[evek; tu su predsednik, nekoliko upravnika, kao i glavni rektor, razume se; sve va`neli~nosti. Ali ako ste umorni, okon~a}emo sve~anost {to je pre mogu}e."

Sve~anost je potrajala nekoliko ~asova. Kasnije, uop{te je se nije mogao jasnosetiti. Izveli su ga iz male, tamne kutije kola u veliku, svetlu kutiju punu ljudi, na stotinenjih pod zlatnom tavanicom iski}enom kristalnim svetiljkama. Bio je predstavljen celomskupu. Svi su bili niì od njega i }elavi. I ono malo èna koje su se tu zatekle tako|e subile bez kose na glavi; kona~no je shvatio da to oni jama~no briju sve runo na sebi, sveone fine, meke, kratke telesne malje, ba{ kao i dlake na glavi. Ali za uzvrat je tu bilapredivna ode}a izvrsnog kroja i ìvih boja: ène, u sve~anim haljinama koje su se vuklepo podu, nagih grudi, sa draguljima, kao i sa vrpcama i koprenama koje su im ukra{avalestruk, vrat i glavu; mu{karci, u ~ak{irama i sakoima ili tunikama, crvene, plave,ljubi~aste, zlatne ili zelene boje, sa razrezanim rukavima i kaskadama vrpci, ili uduga~kim haljinama grimizne, tamnozelene ili crne boje, koje su bile otvorene u visinikolena da bi do izraàja do{le visoke, bele ~arape sa srebrnim podvezicama. Jo{ jedna

iotska re~ stade da kola [evekovom glavom, re~ koju nikada nije imao prilike da nane{to upotrebi, iako mu se svi|ao njen zvuk: 'rasko{'. Ovi ljudi ìveli su u rasko{i.Zapo~eli su govore. Predsednik Senata nacije A-Io, ~ovek neobi~nih, hladnih o~iju,odrào je zdravicu: "Za novu eru bratstva me|u na{im susednim planetama, kao i zavesnika te nove ere, na{eg uvaènog i veoma dobrodo{log gosta, doktora [eveka saAnaresa!" Glavni rektor univerziteta oslovio ga je na prijatan i ljubak na~in, prviupravnik nacije u~inio je to ozbiljno, a potom je bio predstavljen ambasadorima,astronautima, fizi~arima, politi~arima i jo{ desetinama drugih zvanica; svi sa kojima seupoznao imali su duga~ke titule i po~asna zvanja koja su dolazila kako pre, tako i posleimena; obra}ali su mu se, a on im je odgovarao, ali se docnije vi{e nije mogao setiti nesamo {ta su drugi govorili nego ni on sam. Bilo je ve} veoma kasno kada je sa malomgrupom ljudi krenuo kroz toplu ki{u preko nekog velikog parka ili trga. Javilo mu se onoproletnje ose}anje o ìvoj travi pod nogama; ranije je to iskusio kora~aju}i Parkomtrougla u Abenaju. Taj ìvi spomen i studeni, golemi dodir no}i razbudili su ga. Du{a muje najzad izi{la iz skrovi{ta.

Pratioci su ga odveli u jednu zgradu, a zatim u sobu za koju mu je obja{njenoda je 'njegova'.

Bila je to velika prostorija, duga~ka desetak metara, o~igledno zajedni~ka,budu}i da nisu postojale pregrade ili uzvi{enja za spavanje; tri ~oveka koja su tako|e

u{la unutra jama~no je trebalo da dele spavaonicu sa njim. Neobi~nu lepotu zajedni~ke


16/227


16

prostorije osnaìvao je niz prozora du` jednog celog zida; prozore je razdvajao po jedanvitak stub, koji se pri vrhu ra~vao poput kakvog drveta, obrazuju}i dvostruki luk. Napodu je stajao prostrt tepih grimizne boje, a na suprotnom kraju prostorije gorela je vatra

u otvorenom ognji{tu. [evek pre|e preko sobe i stade kraj vatre. Nikada jo{ nije video dase drvo spaljuje zbog toplote, ali sada se ve} vi{e ni~emu nije mogao ~uditi. Pruìo jeruke ka prijatnoj toploti i seo na svojevrsno sedi{te od ugla~anog mermera uz ognji{te.

Najmla|i me|u pratiocima sede tako|e uz ognji{te, naspram njega. Drugadvojica i dalje su razgovarala po strani. Raspravljali su o fizici, ali [evek uop{te nijepoku{avao da ih prati. Najmla|i ~ovak obrati mu se tihim glasom: "Pitam se, kako sesamo morate ose}ati, doktore [evek."

[evek izpruì noge i naè se napred, izloìv{i lice toploti vatre. "Ose}am sete{ko."

"Te{ko?""Mo`da je u pitanju sila teè. Ili sam umoran."On pogleda sabesednika, ali u sjaju ognji{ta lice nije bilo jasno; isticao se samo

odsev sa zlatnog lanca i crvena boja ode}e, duboka poput dragulja."Ne znam kako se zove{.""Saio Pae.""Oh, Pae, da. Znam tvoje oglede o paradoksu."Re~i je izgovarao te{ko, pospano."Ovde imate bar; sobe vi{eg nastavnog osoblja neizostavno su opskrbljene

ormani}em sa pi}em. Da li biste ne{to popili?"

"Vodu, da."Mladi ~ovek donese ~a{u vode, a u to im se i druga dvojica pridruì{e krajognji{ta; [evek ùrno ispi vodu i upilji se u ~a{u u ruci, u krhki, lepo oblikovan sud kojije na zlatnim rubovima hvatao odseve vatre. Bio je svestan tri ~oveka, njihovog drànja,dok su stajali ili sedeli blizu njega, za{titni~kog, punog po{tovanja, posedni~kog.

On podiè pogled ka njima, osmotriv{i jedno lice za drugim. I oni su njegaposmatrali, i{~ekuju}i. "Pa, imate me" re~e on najzad. "Imate svog anarhistu. [ta }etesada sa njim?"

2. ANARESU kvadratnom prozoru u belom zidu stoji vedro, prazno nebo. U sredi{tu neba

je sunce.U sobi se nalazi jedanaest beba; ve}ina ih je, po dve ili tri, sme{tena u velike,

ogra|ene, meke krevete, gde se, uz silno muvanje i àmorenje, spremaju za po~inak. Dvenajstarije su slobodne: jedna debela, ìvahna, koja se zabavlja rasturanjem izbu{enedrvene plo~e sa pobodenim {tapi}ima, i druga, kvrgava, koja sedi u kvadratu ùtesun~eve svetlosti sa prozora, zure}i u snop sa usrdnim i glupim izrazom lica. Upredvorju, nadzornica, jednooka èna sede kose, razgovara sa visokim mu{karcemtu`nog lika, tridesetih godina. "Majka je preme{tena u Abenaj", kaè ~ovek. "@eli da

mali ostane ovde."


17/227


17

"Da ga onda zadrìmo u jaslama na stalnom boravku, Palate?""Da. Ja }u se vratiti u spavaonicu.""Ne brini, on nas ovde sve poznaje! Ali zacelo }e Odrad ubrzo i tebe poslati

tamo. Ti i Rulag ste ortaci, a i inènjeri?""Da, ali ona je... Nju traè iz Sredi{njeg inènjerijskog instituta, shvata{. Janisam toliko dobar. Rulag tamo ~eka veliki posao."

Nadzornica klimnu i uzdahnu. "âk i tako..." zausti ona odlu~no, ali nijezavr{ila misao.

O~ev pogled bio je uperen prema kvrgavom mali{anu, koji ga nije zapazio upredvorju, budu}i da je potpuno bio zaokupljen svetlo{}u. Debeljko je u tom trenutkuhitro hrlio ka kvrgavku; hod mu je, dodu{e, bio neobi~no ~u~av zbag vla`nih iotromboljenih pelena. Re{io je da pri|e, iz dosade ili èlje za dru{tvom, ali kada se obreou kvadratu svetlosti ustanovio je da je tu toplo. Sru~io se pokraj kvrgavka, potisnuv{i gau senku.

Kvrgavkov bezizraàjan zanos smesta usupi mesto mrgodnoj razgnevljenosti.On odgurnu debeljka, uzviknuv{i: "Beì!"

Nadzornica se odmah stvorila kraj njih. Ona uspravi debeljka. "[eve, ne sme{da gura{ druge."

Kvrgavi mali{an se pridiè. Lice mu je ble{talo sun~evom svetlo{}u i srd`bom.Pelene samo {to mu nisu spale. "Moje!" re~e on visokim, zvonkim glasom. "Mojesunce!"

"Nije tvoje", uzvrati jednooka èna uz blagost koja je nicala iz potpune

izvesnosti. "Ni{ta nije tvoje. Sve je za upotrebu. Sve je za deobu. Ako ne}e{ da deli{, nemoè{ ni da koristi{." Ona uze kvrgavu bebu ne`nim, ali neumoljivim rukama i pomerije u stranu, izvan kvadrata svetlosti.

Debeljko je sedeo i buljio, ravnodu{an. Kvrgavko zadrhta celim telom, uzviknu:"Moje sunce!" i briznu u srdit pla~.

Otac ga uze i podiè. "De, de, [eve", re~e on. "Hajde, pa zna{ da ne moè{ daima{ stvari. [ta ti je sad?" Glas mu je bio mek, ali i uzdrhtao, kao da je i on bio na rubupla~a. Sitno, dugonjavo, lako dete u njegovom naru~ju ridalo je i jecalo.

"Ima dece sa kojom naprosto nije lako", re~e jednooka èna, posmatraju}i ihblagonaklono.

"Pove{}u ga sada u posetu u obitavali{te. Majka odlazi no}as.""U redu. Nadam se da }ete uskoro oboje biti preme{teni", uzvrati nastojnica,

podigav{i debeljka u krilo kao kakvu vre}u ìta; lice joj je zra~ilo setom, a zdravo okojoj je {kiljilo. "Pa-pa, [eve, du{o. Sutra, ~uje{, sutra }emo se igrati kamiona i voza~a."

Beba joj jo{ nije oprostila. Jecala je, drè}i ~vrsto oca za vrat i kriju}i lice utami izgubljenog sunca.

Orkestru su tog jutra bile potrebne sve klupe radi probe, a plesna skupinatutnjala je po velikoj sali sredi{ta za u~enje, tako da su deca koja su ve`bala govorenje i

slu{anje sedela u krugu na penastom kamenu u radionici. Prvi dobrovoljac, suvonjav


18/227


18

osmogodi{njak duga~kih {aka i stopala, ustade. Stajao je veoma uspravno, kako to ~inezdrava deca; njegovo pomalo maljavo lice u prvi mah je bilo bledo, ali onda jeporumenelo dok je ~ekao da ostala deca usredrede pa`nju na njega.

"Hajde, [eve", re~e predvodnik grupe."Ovaj, ne{to mi je palo na pamet.""Glasnije", re~e predvodnik, krupan mu{karac koji tek {to je prevalio

dvadesetu.De~ak se nelagodno osmehnu. "Ovaj, vidite, razmi{ljao sam, recimo da bacite

kamen ili tako ne{to. Ka drvetu. Bacite ga, kamen leti kroz vazduh i pogodi drvo. Je litako? Ali to je nemogu}e. Zato {to ... mogu li dobiti jednu tablicu? Evo, ovde ste vi kakobacate kamen, a ovo je drvo." Stao je da {ara po tablici. "Neka je ovo drvo, a evo ikamena, ovde, na pola puta." Deca se zakikota{e, videv{i njegov crte` stabla holuma, aon se osmehnu. "Da bi stigao od vas do drveta, kamen treba da prevali pola tog puta, zarne? A onda jo{ pola puta izme|u pola puta i drveta. Pa pola puta odatle do drveta. Bezobzira na to dokle je stigao, uvek postoji neko mesto... a to je, u stvari, vreme... mestokoje je na pola puta izme|u prethodnog mesta i drveta..."

"Mislite da je ovo zanimljivo?" prekide ga predvodnik, obrativ{i se ostaloj deci."Za{to kamen ne moè sti}i do drveta?" upita jedna desetogodi{nja devoj~ica."Zato {to uvek mora da prevali preostalih pola puta", uzvrati [evek "a uvek

preostaje novih pola puta, shvata{?""Kako bi bilo da stvar re{imo time {to }emo re}i da si slabo ni{anio?" re~e

predvodnik, usiljeno se osmehnuv{i.

"Uop{te nije va`no kako ni{ani{. Kamen ne moè sti}i do drveta."Odakle ti ta pomisao?""Ni od kuda. Pala mi je na um. îni mi se da shvatam kako kamen ipak ...""Dosta."Neka deca su ~avrljala, ali na ovaj uzvik smesta zamuka{e. De~ak sa tablicom

stajao je u ti{ini. Izgledao je upla{en, a na licu mu je po~ivao mrki izraz."Govor je deoba, saradni~ki ~in. Ali ti ne deli{, ve} sebi~ari{."Laka, bodra saglasja orkestra odzvanjala su dvoranom."Nisi to sam smislio, nije bilo spontano. îtao sam ne{to veoma sli~no u jednoj

knjizi."[evek se upilji u predvodnika. "Kojoj knjizi? Ima li je ovde?"Predovodnik ustade. Bio je dvostruko vi{i i trostruko teì od svog protivnika, a

na licu mu se jasno moglo pro~itati da mu se de~ak nimalo ne dopada; ali u njegovomstavu nije postojala pretnja fizi~kim nasiljem ve} samo ispoljavanje stare{instva, koje jedonekle bilo umanjeno razdra`ljivim odgovorom na de~akovo neobi~no pitanje. "Ne! Iprekini da sebi~ari{!" A onda mu glas ponovo postade melodi~an i odmeren: "Ova stvarje u potpunoj suprotnosti sa onim {to nastojimo da postignemo u grupi 'Govoriti islu{ati'. Govor je dvosmerno saobra}anje. [evek jo{ nije kadar da to uvidi, za razliku odve}ine vas, tako da njegovo prisustvo deluje razorno po grupu. To i sam ose}a{, zar ne,

[eve~e? Predlaèm ti da na|e{ neku drugu grupu koja radi na tvom nivou."


19/227


19

Niko od ostalih nije ni{ta rekao. Jedino su }utanje i ùstra, laka muzikaispunjavali prostoriju dok je de~ak vra}ao tablicu i napu{tao krug. Izi{ao je u hodnik i tuzastao. Grupa koju je napustio otpo~ela je, pod vo|stvom predvodnika, zajedni~ku pri~u

koja se naizmenice izlagala. [evek je stao da oslu{kuje njihove prigu{ene glasove iotkucaje svoga srca koje je i dalje brzo udaralo. U u{ima mu je odjekivalo pevanje, aliono nije dolazilo od orkestra, ve} je to bio zvuk koji nastaje kada se uzdràvate odplakanja; ve} je u nekoliko ranijih navrata iskusio taj napevni ton. Nije mu se dopadaloda ga slu{a, niti je hteo da razmi{lja o kamenu i drvetu, tako da se usredsredio naKvadrat. Sastojao se od brojeva, a brojke su oduvek bile hladne i ~vrste; kad god bi seosetio manjkavo, uvek bi im se prepustio, jer one nikada nisu bile manjkave. Malo~as jeu umu video Kvadrat, crte` u prostoru sli~an crteìma koje muzika tvori u vremenu;kvadrat od prvih devet celih brojeva sa peticom u sredi{tu. Kako god zbrajali redove,uvek se dobijao isti ishod, sve nejednakosti stajale su u ravnoteì: bilo je prijatno imati topred o~ima. Kada bi samo mogao da sastavi grupu koja bi volela da razgovara oovakvim stvarima; postojalo je, me|utim, samo nekoliko starijih de~aka i devoj~icavoljnih za to, ali oni su bili zauzeti. A {ta je sa knjigom koju je predvodnik pomenuo? Jeli to mo`da knjiga brojeva? Da li se u njoj obja{njava kako kamen stiè do drveta? Glupoje postupio {to je ispri~ao {alu o kamenu i drvetu, niko uop{te nije shvatio da je to samo{ala, predvodnik je bio u pravu. Glava ga je bolela. Upravio je pogled unutra, unutra, kaspokoju ustrojstava.

Ukoliko bi i neka knjiga bila ispisana samo brojevima, ona bi bila istinita. Bilabi ispravna. Ni{ta {to je iskazano re~ima nije ispadalo sasvim ujedna~eno. Re~ene stvari

su se izobli~avale i me|usobno mrsile, umesto da ostanu prave i uklapaju se jedne udruge. Ali ispod re~i, u sredi{tu, sli~no sredi{tu Kvadrata, sve se ujedna~avalo. Sve semoglo promeniti, ali ni{ta ne bi bilo izgubljeno. Ako biste osmotrili brojeve, odmah bisteto uo~ili, ravnoteù, ustrojstvo. Videli biste same temelje sveta. A oni su bili stameni.

[evek se nau~io ~ekanju. Bio je vi~an tome, pravi stru~njak. Prvobitno seizve{tio ~ekaju}i majku, Rulag, da se vrati, premda je to bilo toliko davno da se vi{e nijese}ao; usavr{io se ~ekaju}i svoj red, ~ekaju}i podelu, ~ekaju}i svoj deo. Kaoosmogodi{njak postavljao je pitanja koja su po~injala sa 'za{to', 'kako' i '{ta ako', ali biretko upitao 'kada'.

Sa~ekao je da otac do|e po njega i povede ga u posetu u obitavali{te. Bilo je todugo ~ekanje: [est dekada. Palat je uzeo kratak preme{taj, pridruìv{i se grupi zaodràvanje pri postrojenju za pre~i{}avanje vode u Planini Bubanj, da bi potom oti{ao uMalenin, na obali, na jednu dekadu, kako bi plivao, odmarao se i imao odnose sa ènompo imenu Pipar. Sve je to objasnio sinu. [evek mu je verovao, a on nije izneveravao topoverenje. Kada je proteklo {esdeset dana, do{ao je do de~ijih spavaonica u ProstranimRavnicama, visok, mr{av mu{karac tu`nijeg lika nego ikada ranije. Seks nije bio ono {toje on, u stvari, èleo. Bila je to Rulag. Kada je ugledao de~aka, osmehnuo se, a ~elo muse bolno nabralo.

Uìvali su u tome da budu zajedno.


20/227


20

"Palate, jesi li ikada video knjigu sastavljenu samo od brojeva?""Misli{ na knjigu iz matematike?""Valjda."

"Ovakvu?"Palat izvadi iz dèpa svog ogrta~a jednu knjigu. Bila je mala, predvi|ena da senosi u dèpu, a kao i ve}ina drugih knjiga imala je zelen povez sa Krugom @ivotaotisnutim na koricama. [tamparski slog bio je veoma zbijen, sa sitnim slovima i uskomprirubnicom, zato {to je na proizvodnju hartije odlazilo premnogo holumovih stabala iljudskog rada, kako bi to delitelj zaliha u sredi{tu za u~enje uvek primetio kada bisteuprljali neku stranicu i do{li po novu. Palat pruì [eveku otvorenu knjigu. Na obe stranestajao je niz stubaca brojeva. Upravo ih je tako zami{ljao. Najzad se domogao povelje ove~noj pravdi. Logaritamske tablice po osnovi deset i dvanaest - glasio je naslov nakoricama iznad Kruga @ivota.

De~ak je neko vreme prou~avao prvu stranu. "êmu sluè?" upita on, jer,o~igledno, ova ustrojstva nisu bila tu samo zbog svoje lepote. Sede}i na tvrdom kau~upokraj njega u hladnoj, slabo osvetljenoj zajedni~koj prostoriji obitavali{ta, inènjer po~eda obja{njava sinu logaritme. Dva starca sa druge strane prostorije ~avrljala su, igraju}ipartiju 'Nadvisi ih'. U{ao je jedan mladi par i zapitao da li je no}as slobodnajednokrevetna soba, a zatim se uputio u nju. Ki{a je neko vreme te{ko dobovala pometalnom krovu jednospratnog obitavali{ta, a zatim je prestala. Nikada nije dugo padala.Palat izvadi logaritmar i pokaza [eveku kako se radi sa njime; [evek mu je zauzvratpokazao Kvadrat i na~elo njegovog ustrojavanja. Bilo je ve} veoma kasno kada su

shvatili da je kasno. Otr~ali su kroz blatnjavu tamu, koja je ~udesno mirisala na ki{u, dode~je spavaonice, gde im je deùrni uputio nekoliko uzgrednih re~i prekora. Brzo su sepoljubili, obojica se tresu}i od smeha, a onda je [evek pohitao u veliku prostoriju zaspavanje; pri{ao je prozoru sa koga je mogao da vidi oca kako se vra}a jedinom ulicomProstranih Ravnica u vla`noj, naelektrisanoj tami.

De~ak je oti{ao u postelju blatnjavih nogu i usnio san. Sanjao je da je na nekomdrumu kroz pustaru. Daleko ispred, uz drum, video je liniju. Kada joj je pri{ao, idu}iravnicom, ustanovio je da je posredi zid. Pruào se od obzorja do obzorja preko pustare.Bio je zbijen, taman i veoma visok. Drum je vodio do njega, a onda se tu prekidao.

On mora dalje, ali to nije mogao. Zid ga je zaustavio. U njemu se razbuktaobolan, ljutit strah. Morao je da produì dalje, ili se vi{e nikada ne}e vratiti ku}i. Ali zidse ispre~io. Nije bilo na~ina.

Stao je da udara {akama po goloj povr{ini i da vi~e. Glas mu je izlazio bez re~i,graktav. Prepla{en tim zvukom, on se {}u}urio, a onda je za~uo jedan drugi glas koji muje kazao: "Pogledaj." Bio je to o~ev glas. înilo mu se da mu je tu i majka, Rulag,premda je nije video (nije se se}ao njenog lica). Izgledalo mu je da su i ona i Palat na sve~etiri u tami pod zidom, kao i da su nekako krupniji od ljudskih bi}a i druga~ijeg oblika.Pokazivali su mu ne{to {to se nalazilo na tlu, na oporoj prljav{tini gde ni{ta nije raslo.Kaìprsti su im bili upravljeni prema jednom kamenu. Bio je taman poput zida, ali na

njemu, ili u njemu, stajao je jedan broj; u prvi mah pomislio je da je to petica, zatim


21/227


21

jedinica, a onda je shvatio {ta je posredi: osnovni broj, koji predstavlja u isti mahjedinstvo i mno{tvo. "To je kamen-temeljac", re~e milo jedan poznati glas, a [evekaobuze radost. Nije bilo zida u senkama, i on tog ~asa shvati da se vratio, da je stigao

ku}i. Docnije, nije se mogao setiti pojedinosti sna, ali onu plimu radosti nije vi{ezaboravio. Nikada ranije nije iskusio ni{ta sli~no; tako je izvesno bilo jemstvo njenetrajnosti, ba{ kao {to je dovoljno baciti samo jedan kratak pogled na svetlo {to postojanosjaji, da nikada nije pomislio na nju kao na ne{to nestvarno, premda ju je osetio samo usnu. Jedino {to nije mogao, ma koliko ona bila izvesna tamo, da je ponovo doìvi bilotako {to bi ùdeo za njom ili uplivom volje. Sve {to je mogao bilo je da je se se}a. Kadabi ponovo sanjao zid, {to mu se ponekad doga|alo, snovi su bili sumorni i bezrazre{enja.

Do predstave o 'zatvorima' do{li su iz epizoda knjige Odoin ìvot, koju su ~italisvi {to su izabrali da rade na istoriji. U knjizi je bilo mno{tvo nejasnih mesta, a uProstranim Ravnicama niko nije bio dovoljno upu}en u istoriju da im ih rastuma~i; kadasu, me|utim, stigli do Odoinih godina u utvr|enju u Driu, pojam zatvora postao je sampo sebi jasan. A kada je jedan putuju}i u~itelj istorije do{ao u grad, stvar im je kona~nopodrobno bila obja{njena, uz nevoljnost osobenu za pristojnu odraslu osobu koja jeprinu|ena da deci razjasni neku nepristojnost. Da, kazao je on, zatvor je bio mesto gde bidràva slala ljude koji ne po{tuju njene zakone. Ali za{to oni naprosto nisu oti{liodande? Nisu mogli zato {to su vrata bila zaklju~ana. Zaklju~ana? Poput vrata na

kamionu koji je u vo`nji, kako ne biste ispali, tikvani! Ali {ta su radili u jednoj sobi svevreme? Ni{ta. Nije bilo ni~eg da se radi. Videli ste fotografije Odo u zatvorskoj }eliji uDriu, zar ne? Prizore prkosnog strpljenja, pognute sede glave, stisnutih {aka, nepomi~nihu prete}im senkama. Ponekad bi zatvorenici bili osu|ivani na rad. Osu|ivani? Ovaj, tozna~i da im je sudija, osoba koju je ovla{}ivao zakon, nare|ivao da obavljaju nekakavfizi~ki posao. Nare|ivao? A {ta ako oni to nisu hteli da rade? Pa, ovaj, prisiljavali su ih;ako nisu radili, tukli su ih. Plima napetosti obuze decu koja su slu{ala:Jedanaestogodi{njake i dvanaestogodi{njake koji nikada nisu dobili batine, niti su videlida ih je neko drugi dobio, osim retkih pojedina~nih udaraca zadatih u nastupu besa.

Tirin postavi pitanje koja se svima motalo po glavi: "Ho}e{ da kaè{ da bi vi{eljudi tuklo jednog ~oveka?"

"Da.""Za{to ih ostali nisu spre~ili?""Straà je imala oru`je, a zatvorenici ne", uzvrati u~itelj. Govorio je nasilnim

glasom, kao neko ko je prinu|en da kaè ne{to gnusno, ose}aju}i se pri tom veomanelagodno.

Jednostavan poriv nastranosti povezao je Tirina, [eveka i jo{ trojicu de~aka.Devoj~ice su bile isklju~ene iz njihovog dru{tva, premda niko ne bi umeo da objasniza{to. Tirin je prona{ao savr{en zatvor ispod zapadnog krila sredi{ta za u~enje. Prostora

je bilo taman toliko da unutra sedne ili legne jedna osoba: ni{u su obrazovala tri


22/227


22

betonska temeljna zida i donja strana gornjeg poda; budu}i da su temelji bili deojedinstvenog betonskog bloka, pod se nastavljao na zidove, tako da bi jedna te{ka plo~aod penastog kamena potpuno zatvorila 'kutiju'. Ali vrata je trebalo da budu zaklju~ana.

Po~ev{i da vr{i opite, ustanovili su da su ih dva podupira~a uglavljena izme|unaspramnog zida i plo~e zatvarala sa zastra{uju}om neumitno{}u. Niko ne bi mogaoiznutra da otvori ta vrata.

"A svetlo?""Bez svetla", re~e Tirin. Govorio je odlu~no o ovakvim stvarima zato {to mu je

ma{ta omogu}avala da pronikne pravo u njihovu bit. Koristio je ~injenice kojima jeraspolagao, ali sigurnost koja ga je krasila nije po~ivala na njima. "U tvr|avi u Driuostavljali su zatvorenike u mraku. Godinama."

"A {ta }emo sa vazduhom?" upita [evek. "Ova vrata vakuumski zatvaraju}eliju. Trebalo bi napraviti rupu u njima."

"Bili bi nam potrebni sati da je probu{imo kroz penasti kamen. Osim toga, ko jelud da u kutiji ostane toliko dugo da mu ponestane vazduha!"

Oglasi se hor dobrovoljaca i traìlaca.Tirin ih podrugljivo odmeri pogledom. "Svi ste ste odreda }aknuti. Ko uop{te

moè da poèli da ga zatvore na ovakvo mesto? I za{to?" Pravljenje zatvora bila jenjegova zamiao i on se njome sasvim zadovoljavao; nikako, me|utim, nije uspevao dashvati da nekim ljudima ma{ta nije bila dovoljna, ve} da moraju u}i u }eliju, morajuprobati da otvore neotvoriva vrata.

"Ja ho}u da vidim kako je to", re~e Kadagv, dvanaestogodi{njak {irokih ple}a,

ozbiljan, samouveren."Mu}ni malo glavom!" obrecnu se Tirin, ali ostali stado{e na stranu Kadagva.[evek je doneo bu{ilicu iz radionice i oni probu{i{e rupu od dva centimetra kroz 'vrata' uvisini nosa. Potrajalo je dobar sat, kao {to je Tirin predvideo.

"Koliko ho}e{ da ostane{ unutra, Kade? Jedan sat?""ûjte", uzvrati Kadagv, "Ako sam ja zatvorenik, onda ne moguda odlu~ujem sam. Nisam slobodan. Vi morate doneti odluku kada }ete me

pustiti napolje.""Tako je", re~e [evek, neuznemiren bespogovorno{}u te logike."Ne moè{ ostati predugo unutra, Kade. Ho}u i ja da probam!" re~e najmla|i

me|u njima, Gibe{. Zatvorenik ga uop{te nije udostojio odgovora. U{ao je u }eliju.Vrata su zatim podignuta i uz tresak stavljena na mesto; potom su sva ~etiri tamni~aravi{e nego prilje`no uglavila ~eki}ima podupira~e. Onda su se svi zbili oko rupe zavazduh da vide zatvorenika, ali kako u zatvoru nije bilo druge svetlosti osim one koje jedopirala kroz tu rupu, ni{ta nisu mogli da vide.

"Nemoj da sirotom prdonji isisa{ sav vazduh!""Uduvaj mu ga malo unutra.""Prdni mu ga malo!""Koliko da ga drìmo?"

"Jedan sat."


23/227


23

"Tri minuta.""Pet godina!""Ima jo{ ~etiri sata do ga{enja svetla. To }e biti dovoljno."

"Ali ho}u i ja!""U redu, ostavi}emo te unutra celu no}.""Ovaj... mislio sam sutra."êtiri sata kasnije uklonili su podupira~e i oslobodili Kadagva. Izgledao je

samouveren kao i kada je u{ao; izjavio je da je gladan, kao i da cela stvar nije ni{tanaro~ita: uglavnom je spavao.

"Da li bi poku{ao ponovo?" uputi mu izazov Tirin."Sigurno.""Ne, sada ho}u ja...""]uti, Gibe. Sada, Kade? Da li bi se odmah vratio unutra, a da ti ne kaèmo

kada }emo te pustiti?"Bih.""Bez hrane?""Hranili su zatvorenike", re~e [evek. "To je ono naj}aknutije u celoj stvari."Kadagv slegnu ramenima. Njegovo drànje uzvi{ene ustrajnosti bilo je

nepodno{ljivo."ûjte", obrati se [evek dvojici najmla|ih de~aka, "idite u kuhinju i traìte ono

{to je ostalo, a odnesite bocu ili ne{to drugo puno vode." On se okrenu prema Kadagvu.Da}emo ti ~itavo brdo hrane, tako da moè{ ostati u toj rupi koliko èli{."

"Koliko vi èlite", ispravi ga Kadagv."U redu. Ulazi unutra!" Kadagvova samouverenost pobudila je u Tirinusklonost ka satiri~kim istupima. "Ti si zatvorenik. Ima{ da kaè{ ne{to samo kad siupitan. Shvata{? Okre}i se. [ake na glavu!"

"Za{to?""Ho}e{ li prestati?"Kadagv se tupo upilji u njega."Ne sme{ da pita{ za{to. Jer ako to u~ini{, mi te moèmo tu}i, a batine mora{ da

istrpi{, jer ti niko ne}e pomo}i. Zato {to te moèmo {utnuti u jaja, a ti ne moè{ nas. Jernisi slobodan. Pristaje{ li, dakle, na sve to?"

"Sigurno. Udari me."Tirin, [evek i zatvorenik stajali su i netremice se posmatrali, tvore}i neobi~nu,

uko~enu grupu oko fenjera u tami, me|u te{kim temeljnim zidovima zgrade.Tirin se osmehnu osiono, razmetljivo. "Ne}e{ ti meni da kaè{ {ta da uradim,

profiteru jedan. Umukni i smesta u }eliju!" Kada se Kadagv okrenuo da izvr{i nare|enje,Tirin ga gurnu rukama u le|a, od ~ega se ovaj pruì koliko je dug. Oteo mu se uzvikiznena|enja ili bola, a zatim je seo na tlo, vidaju}i jedan prst koji je odrao ili uganuo onaspramni zid }elije. [evek i Tirin nisu ni{ta rekli. Stajali su nepomi~no, bezizraàjnihlica, u ulogama tamni~ara. No, nisu oni bili ti koji su sada igrali uloge, ve} su uloge

igrale njih. Mladi de~aci vrati{e se sa malo holumovog hleba, jednom dinjom i bocom


24/227


24

vode. Uz put su razgovarali, ali neobi~no }utanje oko }elije zahvati odmah i njih. Unutrasu stavljene hrana i voda, vrata su podignuta i zaglavljena. Kadagv se sam obreo u tami.Ostali se okupi{e oko fenjera. Gibe{ pro{aputa: "Gde }e da pi{ki?"

"U krevet", uzvrati Tirin sardoni~ki jasno."[ta ako mu se bude kakilo?" upita Gibe{ i najednom prasnu u grohotan smeh."[ta je tako sme{no sa kakenjem?""Pomislio sam... {ta ako ne bude video... u mraku...?" Gibe{ nije uspeo da

objasni do kraja svoju duhovitu dosetku, ali i bez toga svi stado{e da se smeju sve dok senisu zacenili. Svi su bili svesni toga da ih de~ak zatvoren u }eliji moè ~uti kako secerekaju.

U de~ijoj spavaonici pro{lo je vreme ga{enja svetla, a i mnogi odrasli ve} subili u postelji, premda su u obitavali{tima jo{ tu i tamo gorela svetla. Ulica je bila prazna.De~aci krenu{e njome, povode}i se, smeju}i se i dovikuju}i, opijeni zadovoljstvom {todele tajnu, {to uznemiravaju druge, {to su povezani istim porokom. Razbudili su poladece u spavaonici igraju}i {uge po hodnicima i izme|u kreveta. Nije im se usprotivioniko od odraslih; gungula se brzo primirila.

Tirin i [evek ostali su dugo da sede na Tirinovom krevetu, do{aptavaju}i se.Zaklju~ili su da je Kadagv to sam traìo i da }e zato dobiti dve cele no}i zatvora.

Grupa se sastala po podne kod radionice za preradu drvene gra|e; kada jepredradnik upitao gde je Kadagv, [evek je razmenio pogled sa Tirinom. Na{ao je da jemudro ako ne odgovori: to ga je ispunjavalo ose}anjem mo}i. Tirin je me|utim, hladnouzvratio da se danas sigurno pridruìo nekoj drugoj grupi; [eveka je ova la` potpuno

pomela. Ose}anje tajne mo}i najednom ga je ispunilo nelagodno{}u: noge su po~ele daga svrbe, a u{i su mu se zajapurile. Kada mu se predradnik obratio, trgao se oduzbu|enja, straha ili nekog sli~nog ose}anja, ose}anja koje ranije nikad nije iskusio; biloje sli~no neprijatnosti, ali znatno r|avije od toga: nekako unutra{nje, podlo. Neprekidnoje razmi{ljao o Kadagvu dok je za~epljivao i {mirglao rupe od eksera na plo~ama odiverice holumovog drveta, a zatim ponovo {mirglao plo~e dok nisu postale glatke poputsvile. Svaki put kada bi upravio pogled u svoj um, tamo bi video Kadagva. Bilo jeodvratno.

Gibe{, koji je ostavljen da ~uva straù, do{ao je do Tirina i [eveka posle ve~ere;po izrazu lica videlo se da se ose}a nelagodno. "îni mi se da sam ~uo kako Kad govorine{to tamo unutra. ûdnim glasom."

Usledila je pauza, a onda [evek re~e: "Pusti}emo ga napolje."Tirin se okrenuo ka njemu. "Ma hajde, [eve~e, {ta si se raspekmezio. Kakav je

to altruizam! Pusti ga da istraje do kraja i da stekne po{tovanje prema sebi.""Vraga altruizam. Ja ho}u da po{tujem sebe", uzvrati [evek i krenu ka sedi{tu

za u~enje. Tirin ga je dobro poznavao; nije vi{e tra}io vreme na raspravljanje, ve} jepo{ao i on. Jedanaestogodi{njaci su se otegli u redu za njima. Puze}i su se podvukli podzgradu do }elije. [evek je odglavio jednu pre~agu, a Tirin drugu. Vrata zatvora pado{ena spoljnju stranu uz tup udarac.


25/227


25

Kadagv je leào na tlu, sklup~an na boku. On sede, a onda se sasvim polakopridiè i izi|e. Povio se vi{e nego {to je to bilo potrebno zbog niske tavanice i silno je`mirkao pri svetlosti fenjera, ali ina~e nije izgledao druga~ije nego obi~no. Smrad koji je

pokuljao za njim bio je neverovatan. Iz nekog razloga, dobio je proliv. ]elija je bila punaukropine, a i ko{ulja mu je nosila ù}kaste tragove retkog izmeta. Kada je ugledao temrlje pri svetlosti fenjera, poku{ao je da ih prikrije {akom. Niko, me|utim, ni{ta nijeprimetio tim povodom.

Kada su ispuzali ispod zgrade i krenuli ka spavaonici, Kadagv upita: "Koliko jetrajalo?"

"Oko trideset ~asova, ra~unaju}i tu i prva ~etiri.""Prili~no dugo", uzvrati Kadagv, ne odve} ubedljivo.Po{to su ga odveli do kupatila da se opere, [evek otr~a do nu`nika, naè se nad

{olju i po~e da povra}a. Gr~evi su potrajali dobrih ~etvrt ~asa. Kada su minuli, jo{ jedrhtao i ose}ao se iscrpljen. Uputio se do zajedni~ke prostorije spavaonice, malo sezabavio ~itanjem knjiga iz fizike, a onda rano oti{ao na po~inak. Nijedan od petoricede~aka nikada vi{e nije oti{ao do zatvora ispod sedi{ta za u~enje. Niko vi{e nije ~ak nipomenuo tu epizodu, osim Gibe{a koji se pravio vaàn pred nekim starijim de~acima idevoj~icama; no, oni nisu shvatili {ta je bilo po sredi, tako da su pre{li preko cele stvari.

Mesec je stajao visoko iznad Severozalaznog oblasnog instituta otmenih imaterijalnih nauka. êtiri de~aka od petnaest i {esnaest godina sedela su na vrhu bregaizme|u prore|enog, kr`ljavog povr{inskog holuma, klize}i pogledom od Oblasnog

instituta do meseca."ûdno", re~e Tirin. "Nikada mi ranije nije palo na pamet..."Ostala trojica oglasi{e se opaskama o tome da nije nimalo ~udno {to se on

ne~ega nije dosetio."Nikada mi ranije mi nije pala na pamet", ponovi Tirin, nimalo pometen

upadicama "~injenica da ima ljudi koji sede na nekom brdu tamo gore, na Urasu,posmatraju Anares i kaù: 'Pazi, evo meseca.' Na{a zemlja je njihov mesec; na{ mesec jenjihova zemlja."

"Pa, u ~emu je, onda, Istina?" odrecitova Bedap i zevnu."U brdu na kome ~ovek sedi", uzvrati Tirin.Nastavili su da posmatraju blistavi, zamu}eni tirkiz, koji nije vi{e imao sasvim

okrugao oblik, budu}i da je ju~e pro{ao dan kada je bio pun. Severna ledena kapaizgledala je zaslepljuju}a. "Vedro je na severu", primeti [evek. "Sun~ano. Ona sme|aizbo~ina, tamo, to je A-Io."

"Svi se izleàvaju nagi na suncu", re~e Kvetur, "sa draguljem u pupku i potpunobez kose."

Usledilo je }utanje.Popeli su se na vrh brega radi mu{kog dru{tva. Prisustvo èna svima im je

smetalo. înilo im se da je u poslednje vreme svet postao pun devojaka. Ma kuda

pogledali, bilo budni ili u snu, vi|ali bi samo devojke. Svako je od njih poku{ao da ima


26/227


26

odnose sa devojkama; neki su, u o~ajanju, tako|e poku{ali da nemaju odnose sadevojkama. No, izlazilo je na isto. Devojke su bile posvuda.

Pre tri dana, na ~asu istorije posve}enu Odoinom pokretu, bio je prikazan film

koji su svi gledali; posle toga, svakome su se, kada bi ostao sam, u se}anje vra}ali prizoridragulja koji se prelivaju po~ivaju}i u glatkoj udubini sme|ih, uljem namazanih trubuhaèna.

Istom prilikom videli su i tela dece, kosmate kao i oni, nabacana na gomilupoput starog gvo`|a, krutog i zar|alog, na nekoj obali, kao i ljude kako preko njihprelivaju naftu i potpaljuju je. "Glad u pokrajini Bahifoil i naciji Tu", kazao je glaskomentatora. "Tela dece umrle od gladi i bolesti spaljuju se na obali. A na obalamaTiusa, sedam stotina kilimetara odatle, u naciji A-Io (tog trenutka pojavi{e se pupci sadraguljima), ène koje za seksualnu upotrebu drè mu{ki ~lanovi posedni~ke klase (ovoje bilo izgovoreno na iotskom zato {to na praviku nisu postojale odgovaraju}e re~i)izleàvaju se na pesku celi dan, sve dok im uve~e ne bi posluìli ve~eru pripadanicineposedni~ke klase." Krupni plan ve~ere: meka usta koja `va}u, mljackaju i osmehujuse, glatke ruke koje poseù za obilnim, so~nim poslasticama u srebrnim zdelama. Zatimponovo prelaz na slepo, tupo lice mrtvog deteta, ovorenih usta, prazno, pocrnelo,sparu{eno. "Jedno uz drugo", rekao je tihi glas.

Ali u svesti svih de~aka nicala je jedna ista slika poput kakvog uljanog mehura{to se preliva mno{tvom boja.

"Koliko su stari ti filmovi?" upita Tirin. "Jesu li iz razdoblja pre Naseljavanja ilisu savremeni? To nikada ne kaù."

"Kakve to ima veze?" uzvrati Kvetur. "Tako su ìveli na Urasu pre Odoinerevolucije. Odonjani su svi oti{li odande i pre{li na Anares. Verovatno se ni{ta nijepromenilo... stvari su i dalje iste, tamo." On pokaza prema plavozelenom mescu.

"Kako to moèmo znati?""[ta ho}e{ da kaè{ Tire?" upita [evek."Ako su ovi snimci stari sto pedeset godina, onda su stvari na Urasu sada

mo`da potpuno druga~iji. Ne kaèm da uistinu jesu, ali ako bi to bilo posredi, kakobismo mi doznali? Ne idemo tamo, ne razgovaramo sa njima, nema nikakvog op{tenja.Mi, u stvari, nemamo pojma kakav je ìvot na Urasu, sada."

"Ljudi iz UPR-a znaju. Oni razgovaraju sa Ura{anima koji dovoze robuteretnjacima na anare{ki kosmodrom. Obave{teni su. Moraju to da budu, kako bismomogli da trgujemo sa Ura{anima i da znamo u kojoj meri predstavljaju pretnju po nas."Bedap je govorio razlo`no, ali Tirinov odgovor bio je o{tar: "U UPR-u su mo`daobave{teni, ali mi nismo."

"Obave{teni!" re~e Kvetur. "O Urasu na prestajem da slu{am jo{ od jaslica!Sasvim mi je svejedno da li }u ikada vi{e videti neku sliku ludih ura{kih gradova imasnih ura{kih telesa!"

"U tome i jeste stvar", re~e Tirin sa prizvukom radosti u glasu, osobenim zadosledno logi~ko zaklju~ivanje. "Sav materijal o Urasu koji je dostupan studentima u

dlaku je isti. Odvratan, nemoralan, izmetan. Ali pazite! Ako je stanje uistinu bilo tako


27/227


27

r|avo kada su Naseljiva~i oti{li, kako je onda moglo da potraje jo{ sto pedeset godina?Ako su stvarno bili tako bolesni, kako onda ve} nisu izumrli? Za{to njihovo posedni~kodru{tvo nije propalo? êga se mi toliko bojimo?"

"Zaraze", uzvrati Bedap."Zar smo toliko slaba{ni da ne bismo mogli da podnesemo ni kratkotrajnoizlaganje bolesti? U svakom slu~aju, ne mogu svi tamo biti bolesni. Bez obzira na tokakvo im je dru{tvo, me|u njima sigurno ima i valjanog sveta. Ljudi se i ovde razlikuju,zar ne? Jesmo li svi mi savr{eni odonjani? Pogledajte samo onog prdonju Pesusa!"

"Ali u bolesnom organizmu ~ak je i zdrava }elija osu|ena na propast", uzvratiBedap.

"Oh, Analogijom se sve moè dokazati i ti to zna{. Uostalom, otkud mi stvarnoznamo da im je dru{tvo bolesno?"

Bedap stade da glo|e nokat na palcu. "Ho}e{ da kaè{ da nas UPR i sindikat zaobrazovnu opremu laù o Urasu?"

"Ne; rekao sam da znamo samo ono {to nam se kaè. A znate li {ta nam sekaè?" Tirinovo tamno lice sa pr}astim nosem, jasno pri plavi~astoj mese~ini, okrenu seka njima. "Kvet je to rekao pre jedan minut. Preneo vam je poruku. ûli ste je: preziriteUras, mrzite Uras, bojte se Urase."

"A za{to da ne?" usprotivi se Kvetur. "Seti se samo kako su postupili premanama, odonjanima!"

"Dali su nam svoj mesec, zar ne?""Da nas spre~e na uni{timo njihove profiterske dràve i da tamo osnujemo

pravedno dru{tvo. A ~im su nas se otarasili, kladim se da su smesta po~eli brè nego ikadda ja~aju vlade i vojske, zato {to vi{e nije bilo nikoga ko bi ih spre~io u tome. Ako bismoim otvorili kosmodrom, misli{ da bi nam do{li kao bra}a i prijatelji? Ima ih hiljadumiliona, a nas samo dvadeset miliona. Naprosto bi nas zbrisali ili bi od nas na~inili, kakosi ono rekao, kako se kaè, robove koji bi za njih radili u rudnicima!"

"U redu. Slaèm se da je verovatno mudro bojati se Urasa. Ali ~emu mr`nja.Mr`nja nije svrsishodna; za{to nas u~e njoj? Da li je mo`da stvar u tome {to bi nam seUras dopao, ukoliko bismo znali kako je stvarno na njemu? Bar nekima i bar delimi~no?Ono {to UPR èli da spre~i nije samo to da neki od njih do|u ovde, ve} i da neki od naspoèle da odu tamo."

"Da odemo na Uras?" upita [evek zgranuto.Raspravljali su se zato {to su uìvali u raspravama, zato {to im se dopadao brzi

prelet nesputanih misli po neistraènim mogu}nostima, zato {to su voleli da postavljajujo{ nepostavljena pitanja. Bili su pametni, umovi su im ve} bili disciplinovani u duhujasno}e nauke, a i imali su po {esnaest godina. Ali u ovom trenutku za [eveka je nestalozadovoljstva raspravljanja, ba{ kao i ne{to ranije za Kvetura. Bio je pometen. "Ko biikada poèleo da ode na Uras?" upita on. "êmu to?"

"Da ustanovi kakav je jedan drugi svet. Da se li~no osvedo~i {ta je to 'konj'!"


28/227


28

"To je detinjasto" re~e Kvetur. "Postoji ìvot i u nekim drugim zvezdanimsistemima", on pokaza rukom prema nebeskom svodu oblivenom mese~inom. "Takokaù. Pa {ta s tim? Mi smo imali sre}u da budemo ro|eni ovde!"

"Ako smo bolji od bilo kog drugog ljudskog dru{tva", uzvrati Tirin, "onda bitrebalo da im pomognemo. Ali to nam je zabranjeno.""Zabranjeno? Neorganska re~. Ko zabranjuje? Ti eksternalizuje{ samu

integrativnu funkciju", re~e [evek, nagnuv{e se napred i govore}i ùstrije. "Red nije isto{to i 'naredba'. Ne idemo sa Anaresa zato {to smo mi Anares. Kao Tirin ti ne moè{ izTirinove koè. Moè ti se dopadati da poku{a{ da bude{ neko drugi, da bi video kako jeto, ali ti to ne}e po}i za rukom. Je li, me|utim, uzrok tome ne~ija prisila? Da li nas nekosilom zadràva ovede? Kojom to silom: kojim to zakonima, vladama, policijom? Nemani~eg takvog. U pitanju je, naprosto, na{e vlastito bi}e, na{a odonjanska priroda. Ti si posvojoj prirodi Tirin, ba{ kao {to sam i ja po prirodi [evek, a zajedni~ka nam je priroda to{to smo odonjani, odgovorni jedni drugima. I ba{ ta odgovornost je na{a sloboda.Ukoliko bismo je prenebregli, izgubili bismo slobodu. Da li bi ti se stvarno dopalo daìvi{ u dru{tvu u kome nema{ odgovornosti ni slobode, u kome nema{ izbora, ve} samopritvorno pravo na pokoravanje zakonu, odnosno na nepokoravanje, koje se, me|utim,ka`njava? Da li bi uistinu voleo da ìvi{ u zatvoru?"

"Oh, pakla mu, ne. Dopusni mi da govorim. Nevolja sa tobom, [eve, jeste utome {to ti ne kaè{ ni{ta sve dok ne sakupi{ ~itavo brdo argumenata, te{kih kao cigle, aonda ih sve najednom izru~i{ i uop{te se ne osvrne{ na izmrcvareno i krvavo telo ispodgomile."

[evek se ponovo zavali, sa izrazom ~oveka koji je dokazao da je u pravu.Ali Bedap, zdepast momak ~etvrtastog lica, opet stade da glo|e nokat na palcu ire~e: "Bilo kako bilo, ono {to je Tir kazao stoji. Bilo bi dobro ustanoviti da li znamopunu istinu o Urasu."

"Ko nas, po tvom mi{ljenu, laè?" upita [evek.Bez uzbu|enja, Bedap ga pogleda u o~i. "Ko, brate? Ko drugi do mi sami?"Planeta-sestra sjala je povrh njih, vedra i blistava, predivan primer

neverovatnosti stvarnog.

Po{umljavanje zapadnog priobalja Temaenskog mora predstavljalo je jedan odvelikih poduhvata petnaeste decenije po Naseljavanju na Anares; u poslu je u~estvovaloblizu osamnaest hiljada ljudi tokom razdoblja od dve godine.

Iako su duga~ke obale Jugoistoka bile plodne, izdràvaju}i mnoge ribarske iratarske zajednice, obradive povr{ine pruàle su se samo sasvim uskim podru~jem uzmore. Dublje u kopno i na zapad, pravo preko ogromnih ravnica Jugozapada, zemlja jebila nenastanjena, izuzev nekoliko izdvojenih rudarskih gradi}a. Bila je to oblast koja jedobila naziv Pra{ina.

U prethodnoj geolo{koj eri Pra{inu je prekrivala ogromna {uma holuma,sveprisutnog, preovla|uju}eg biljnog roda na Anaresu. Sada{nja klima bila je toplija i

suvlja. Hiljadugodi{ta su{e satrla su drve}e i isu{ila tlo, pretvoriv{i ga u finu, sitnu


29/227


29

pra{inu koja se sada podizala i pri najslabijem vetru, obrazuju}i brda koja su poneumek{anim obrisima i ogoljenosti sasvim nalikovala na pe{~ane dine. Anare{ani su seuzdali da }e povratiti plodnost te nestale zemlje tako {to }e ponovo zasaditi {ume. To je

bilo, pomisli [evek, u saglasnosti sa na~elom Uzro~ne kru`nosti, {to ga jeprenebregavala {kola Sleda, trenutno uvaàvana me|u fizi~arima na Anaresu, iako jeono i dalje predstavljalo prisan, takti~ki elemenat odonjanske misli. On je èleo danapi{e tekst u kome bi pokazao vezu izme|u Odoinih zamisli i ideja temporalne fizike, anaro~ito uticaj Uzro~ne kru`nosti na njeno re{avanje problema ciljeva i sredstava. Ali saosamnaest godina nije jo{ posedovao dovoljno znanja da sro~i takav ogled i po svojprilici nikada ga ne bi stekao da se uskoro nije vratio fizici, oti{av{i iz proklete Pra{ine.

No}u su u bivacima podignutim za potrebe projekata svi ka{ljali. Danju jeka{ljanje bilo umerenije: odve} su, naime, bili zauzeti da bi imali vremena za to. Pra{inaim je bila neprijatelj, taj fini, suvi prah koji je zaptivao grla i plu}a: neprijatelj i pokreta~,njihova nada. Nekada je pra{ina po~ivala, bogata i tamna, u senkama drve}a. Kada buduobavili svoj dugotrajan posao, mo`da }e ponovo tako pole}i.

Ona ra|a zeleni list iz kamena,Iz srca stene bistra voda izvire...

Gimar je ~esto pevu{ila taj napev, a sada, dok su se u topli smiraj dana vra}ali ubivak preko ravnice, pevala je naglas pesmu.

"Ko je to? Ko je 'ona'?" upita [evek.

Gimar se osmehnu. Njeno {iroko, svilasto lice bilo je zamrljano stvrdnutompra{inom, kosa joj je bila puna pra{ine, a i ose}ala se sna`no i prijatno na znoj."Odrasla sam na Jugoishodu", re~e ona. "Tamo ima mnogo rudnika. To je

pesma rudara.""Kojih rudara?""Zar ne zna{? Ljudi koji su ve} bili tamo kada su Naseljiva~i do{li. Neki su

ostali i pridruìli se solidarnosti. Kopa~i zlata i kalaja. Jo{ imaju neke svoje praznike ipesme. Moj tade bio je rudar i ~esto mi je pevao tu pesmu kada sam bila mala."

"Dobro, a ko je 'ona'?""Ne znam, tako idu re~i pesme. Nije li to isto {to i mi radimo ovde? Izvla~imo

zeleno li{}e iz stena!""Zvu~i mi religijski."


30/227


30

"Ti i tvoj ~udan, knji{ki na~in izraàvanja. Posredi je samo pesma. Oh, kako bihèlela da smo u onom drugom bivaku gde bih mogla da odem na plivanje. Svazaudaram!"

"I ja zaudaram.""Svi zaudaramo.""Solidarno..."Ali ovaj bivak bio je udaljen petnaest kilometara od obala Temaea, i tu se

moglo plivati jedino u pra{ini.U bivaku je postojao jedan ~ovek ~ije je ime, kada bi bilo izgovoreno, zvu~alo

sli~no [evekovom: [evet. Kada bi jednoga pozvali, drugi bi odgovarao. [evek je ose}aosvojevrsnu naklonost prema tom ~oveku, vezu koje je bila posebnija od bratske, zbogove slu~ajne sli~nosti. Nekoliko puta je primetio kako ga [evet kradomice posmatra. Jo{,me|utim, nisu imali prilike da razgovaraju.

[evekove prve dekade u projektu po{umljavanja bile su provedene u nemojozloje|enosti i iscrpljenosti. Ljudi koji su izabrali da rade na sredi{nje funkcionalnimpoljima, kao {to je, na primer, fizika, ne bi trebalo da budu pozivani na ovakve projekte iobuhvatani posebnim sazivima. Nije li nemoralno raditi poslove u kojima ~ovek neuìva? Poslove je, dodu{e, trebalo obavljati, ali mno{tvu sveta nisu se dopadala radnaodredi{ta na koja su upu}ivani i oni su ih ~esto menjali. Bilo bi, u stvari, bolje da su sedobrovoljno javljali prema sklonostima. Svaka budala mogla je da radi ovaj posao.Zapravo, mnogi bi ga obavljali bolje nego {to je on bio u stanju. Ponosio se svojomsnagom i uvek bi se dobrovoljno javljao za teà~ke radove kada bi na njega do{ao na red

u okviru kru`nih du`nosti svakog desetog dana u zajednici; ali ovde je to bilo iz dana udan, po osam ~asova dnevno, u pra{ini i vrelini. Ceo dan bi nestrpljivo o~ekivao ve~ekada bi mu se ukazala prilika da se osami i razmi{lja, ali istog ~asa kada bi se obreo u{atoru za spavanje posle ve~ere glava bi mu samo klonula i on bi zaspao kao kamen,probudiv{i se tek u zoru. Nijedna misao nikada nije stigla da mu prostruji umom.

Ljudi sa kojima je radio pokazali su se uglavnom nezanimljivi i prili~no sirovi;~ak i oni koji su bili mla|i od njega ophodili su se prema njemu kao prema de~aku. Punprezira i ozloje|en, nalazio je zadovoljstvo jedino u pisanju svojim prijateljima Tirinu iRovabi naro~itom {ifrom koju su izmislili u Institutu; posredi je bio niz verbalnihekvivalenata posebnih simbola iz temporalne fizike. Ispisani, oni bi izgledali smislenikao kakva poruka, ali su, u stvari, bili li{eni svakog smisla izuzev jedna~ina i filozofskihformula koje su prikrivali. [evekove i Rovabine jedna~ine bile su prave. Tirinova pismabila su veoma sme{na i ubedila bi svakoga da je u njima re~ o istinskim ose}anjima idoga|ajima, ali je zato fizika u njima bila prili~no sumnjive vrednosti. [evek je ~estoslao ovakve {ifrovane poruke, po{to je ustanovio da je kadar da ih smi{lja dok kopa rupeu kamenu tupim a{ovom pri pe{~anoj oluji. Tirin mu je odgovorio nekoliko puta, Rovabsamo jednom. Ona je bila prili~no hladna devojka, znao je to vrlo dobro. Ali niko uInstitutu nije imao pojma koliko se on ovde ose}ao u

Documents

Ursula Legvin - Covek Praznih Saka