УНИВЕРЗИТЕТ СИНЕРГИЈАФАКУЛТЕТ ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ И ЗАШТИТУ

БАЊА ЛУКА

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ МАЛОЉЕТНИЧКЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

ТЕМА: УТИЦАЈ МЕДИЈА НА ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ

Ментор: Студент:Проф. др Остоја Крстић Ален Милошевић

Бања Лука, мај 2010.

САДРЖАЈ

1. УВОД ……………………………………………………………...…………………. 2

2. МЕДИЈИ И ДРУШТВО ............................................................................................ 3

3. МЕДИЈИ-МОЋНО ОРУЖЈЕ У РУКАМА ПОЈЕДИНАЦА .............................. 6

4. НЕГАТИВАН УТИЦАЈ МЕДИЈА НА ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ....................10

5. УТИЦАЈ МАСОВНИХ МЕДИЈА НА ДЈЕЦУ .................................................... 11

5.1. Утицај масовних медија на развој дјетета ............................................................ 11

5.2. Утицај масовних медија на понашање дјетета ..................................................... 14

5.3. Филм, телевизија и социјално-патолошке појаве ................................................ 16

6. ЗАКЉУЧАК .............................................................................................................. 18

ЛИТЕРАТУРА .............................................................................................................. 19

1

1. Увод

Масовна комуникација се остварује на разне начине, помоћу штампе, радија,

телевизије, интернета и слично. Све су то у ствари средства масовне комуникације

која се обраћају широким људским масама и који својим утицајем дјелују на

њихово понашање и укус, што је веома лако искористити и у негативне сврхе.

Према томе, масовна комуникација има водећу улогу у ширењу и настанку масовне

културе, због своје информативне, комуникативне и симболичке функције, те због

тога представљају кључне посреднике у презентовању нивоа и количине насиља,

али и могућег усмјеравања моралне осуде. Овај вид комуникације је једносмјеран,

јавности се обраћа преко посредника, односно медија, она је површинска и брза,

обраћа се без љепоте и јасноће стила. Она је такође циљана и планирана, са

двоструком функцијом да може пресудно утицати на оправдање и прихватање или

осуду и одбацивање насиља од стране јавности. Резултат тога је поларизована

јавност на оне који масовне медије безрезервно прихватају, до оних који их у

потпуности одбацују. Медијима је важно само пласирати информацију која би

заинтересовала све више равнодушну и засићену публику. Све ово иде са стилом

живота који се води, савремени човјек има неке друге преокупације, различите од

традицијоналних вриједности, нема се времена за читање књига, људи су окренути

другим изворима сазнања, највише телевизији, која само привидно мање одузима

времена. А језик у медијима је политизован, пун мржње, и не нуди цјелину вјести и

информација о збивањима око нас.

Каже се да су новинари прави амбасадори пријатељства, али и прави сејачи

непријатељства. Сталним притиском медији нас приморавају да вјерујемо у нешто

што није тачно и да радимо нешто што није исправно. Такви примјери су разни, а

један од њих је и рат у Ираку. То је очит примјер како медији не износе праву

слику догађаја, већ онакву какву желе моћници који имају утицај на њих, у овом

случају Америка. Такве ствари се дешавају свугдје у свијету, па ни ми нисмо

изузетак.

Аутор овог рада зели да покажем колики је стварни проблем данашњих

медија који остављају трајне последице на младе на њихов развој као личности.

2

2. Медији и друштво

Средства јавних комуникација (ТВ, радио, штампа) не могу бити апсолутно

слободна и независна. Битно је да се обезбједи онај степен слободе и независности

који гарантује професионални однос према информисању, што значи емитовање

објективне и благовремене информације која, у складу са друштвеним интересима,

усмјерава друштвену акцију ка ономе што је реално и могуће, што одговара

општедруштвеним потребама и интересима.

Данас се сматра да је монопол над информацијама један од најважнијих мо-

нопола у друштву. Освајање монопола над средствима информисања, битна је

предпоставка освајања власти. Другим речима, онај ко има монопол над

средствима јавног информисања, најближи је државној власти или је већ поседује.

Најважније предности 1средстава јавног комуницирања су: могућност брзог

информисања, могућност информисања на целокупном информационом простору,

могућност ефикасног остваривања васпитно-образовне функције, могућност праг-

матског информисања, могућност формирања јавног мњења и др.

Поред многих и веома значајних предности, средства масовног комуници-

рања имају и своје недостатке, као што су: могућност да пропаганда буде пристра-

сна и навијачка, могућност да се истина о неком питању благовремено не саопшти,

могућност за једносмерну информацију, неадекватан квалитет и структура програ-

ма, уређивачке политике и др.

При овоме, треба имати у виду и разлике између појединих средстава ма-

совног комуницирања. На пример, предности које има штампа, немају ТВ и радио.

Штампа даје релативно опширне информације, а могу се читати одмах и касније, на

било ком месту, уз могућност враћања на прочитани садржај, уколико га је читалац

заборавио или није разумео.

1 Мандић, Т, Комуникологија, “КЛИО“, Београд 2003. године;

3

Такође, и радио има своје предности, као: брзина преношења порука, мо-

гућност да се у свако доба прекине емитовање програма и да се саопшти најновија

информација, могућност да поруке могу доћи свуда и до свакога, односно до најве-

ћих беспућа и неприступачних терена, могућност да поруке могу примити и непи-

смени људи и др.

Међу средствима масовног комуницирања, телевизија се појављује као

једно од најмоћнијеих и најпопуларнијих средстава масовног комуницирања, јер

делује и текстом (као и штампа) и звуком (као и радио) и сликом, како на чуло слу-

ха, тако и на чуло вида.

Међутим, не би требало схватити да само новине, радио и ТВ чине медије

масовне комуникације. Један од најважнијих аспеката медија тиче се саме

инфраструктуре помоћу које се шаљу и размењују информације. Важна

технолошка достигнућа у другој половини XX века потпуно су променила природу

телекомуникација – преноса информација, слика или звука на даљину путем

технолошког медија. При томе, нове технологије у комуникацијама (компјутер,

мобилни телефон, интернет) узрок су дубоких промена у начину рада и пословања.

Већ почетком 90-их година XX века се схватило да будућност не лежи у

појединачним компјутерима, већ у глобалном систему међусобно повезаних

компјутера - интернету. Применом интернета, персонални компјутер је постао

место са кога се приступа дешавањима у целом свету, преко мреже која није

власништво ниједног појединца или компаније.

Сва средства информисања, укључујући и интернет, телефон, телеграф,

филм, разне публикације и слично, играју веома значајну улогу у друштву, како за

формирање јавног мњења, тако и за живот људи уопште.

У савременим условима, у бившим социјалистичким земљама, укључујући

и Србију, средства јавног комуницирања, у реформско-транзиционом процесу, трпе

значајне промене. Циљ тих промена је да се у пракси обезбеди слобода и незави-

сност медија, али и њихова објективност и одговорност у информисању јавности.

4

Ток досадашњих промена у том правцу показује да то није ни мало једно-

ставно, јер медији не могу да се брзо ослободе многих слабости (сензационализам,

недовољна објективност, идеолошка обојеност, зависност од појединих центара мо-

ћи и др.), од којих неке имају корене у претходном аутократском систему, а неке су

израз актуелног стања наших индивидуалних и друштвених активности, односа и

понашања.

У овој ери масовних медија, добро познавање могућности што их

пружа неки медиј сматра се често битним кључем успеха у многим

пословима. Већина онога што се догађа у свету политике, економије,

уметности, чак и религије у танчине је повезано с расположивим медијима и

овиси о њима.

Медији се често називају »четвртом силом« у држави (поред

егзекутивне, легислативне и јурисдиктивне). Комуникацијски медији,

посебно телевизија, имају монопол у образовању слике света код великог

дела популације. Њоме је омогућено спајање партикуларних и универзалних

вредности, као и висока стилизацију порука. После писане речи, то је

највећи проналазак у историји комуникације. За телевизију нема

неписмених, што је снажно утицало на нову перцепцију у обрађивању

информација.Данас говоримо о општем медијском империјализму а његови

ефекти су:

обликовање вредности у најширем смислу

утицај на национални језик

утицај на стил живота

утицај свакодневни политички, друштвени и

културни живот

утицај на националну продукцију ТВ програма и

услове емитовања националног програма

утицај на обрасце медијске потрошње

трансанационални медији нераздвојиви су део

светског система алокације ресурса (људских и

привредних)

5

развој националних структура није више могуће

тумачити без утицаја сила које делују изван

националних граница

може се говорити о глобалној комуникацијској

мрежи.

3. Медији – моћно оружје у рукама појединца

Медији имају велику улогу у животима обичних људи, нажалост више

негативну него позитивну. Живот људи није позитивно испуњен, када дођу кући

након напорног посла, оно слободног времена што им је остало они проводе

гледајући филмове без укуса, разне латиноамеричке серије, тј. Теленовеле, разне

шоу програме уживо, вијести које су исполитизоване и не преносе тачне податке и

које се уопште директно не тичу њих. Овим се све више окреће друштву а не

породици, која би требала бити основ друштвене заједнице. Њемачки филозоф

Фердинанд Тeнијес ( Ferdinand Tönnies) тврди да је урбанизација усмјерила развој

човјека ка друштву док је заједница некадашњи облик живота. Оно што је јако

важно је утицај медија на дјецу, знајући, колико времена проводе уз телевизију и

интернет.

Тамо свашта проналазе, порнографију, преко интернет-чета комуницирају са

разним секташима, психопатама, педофилима, гледају акцоне филмове, који их

чине агресивнијим итд. Дјеца постају све пасивнија и емпатичнија, а могу рећи и

захтјевнија. Све се мање баве физичким активностима, без обзира што имају све

услове. Главне су им преокупације јапански цртани филмови пуни насиља, који

немају ни најмање реалности, а да не говорим тек о видео игрицама.

Резултати истраживања Џорџа Гербнера (George Garbner) током шездесетих

година прошлога вијека показују да телевизија има дуготрајне ефекте на виђење

свакодневне слике свијета. Својевремено је и глумац Марлон Брандо рекао да је

телевизија жвакаћа гума за мозак.

6

Многи људи данас олако сватају медије и медијске кампање које ти медији

спроводе и ако је управо већина тих људи који не мисле много о овоме моћноме

средству жртава тих истих кампања и медија. Медијске кампање и пропаганде су

постојале од најдавнијих времена па све до данашњег дана у разним облицима.

Међутим, данас су медији као никад до сад у људској историји, узели удио у

свакодневном животу савременог човјека и једноставно је не могуће обранити се

од овог вида манипулације мишљењима  над нама као обичним људима.

Медији су данас једне од најмоћнијих пословних кућа које неријетко врше кампање

којима диктирају људи који желе да завладају свијетом и да наметну свој поредак и

начин мисљења.Сваки медиј, свјесно или несвјесно, ради по неким правилима и

кодексима које управо кроје ти исти људи.

Данас је очито свима јасно да онај ко манипулише медијима манипулише и

људским умовима - преко разних медијских кампања људима се у подсвијест, на

један  лијеп и непримијетан начин уноси одређена пропаганда која повремено

почиње да утиче на мишљења и понашање одређене особе (у овом случају

нажалост већине људи).2

Данашња медијска кампања и разни атаци на људска мишљења и умове све

врте свакодневно и на сваком медију.   Свакако да треба напоменути да су већина

медија учесници неке кампање а да то чак ни они не знају па чак су и жртве тих

неких кампања."Трендови" у данашњим медијима су један веома ефикасан начин

управљања већом скупином медија. Свак мањи медиј настоји да прати одређене

трендове како по садржају тако и по кодексима понашања упосленика неких већих

и утицајнијих  медија. Тако рецимо већина мањих телевизијских кућа ће се

угледати на веће ТВ куће попут СНН, ББС, НБС ЦНБС... 

Значи да је довољно да постоји неко ко диктира одређене ствари у пар

најјачих медија и ствар се сама преноси на остале медије који као без главе слијепо

слиједе "трендове". Они медији који не прате те трендове једноставно немају ни

пажњу јавности јер управо је јавност та која је заражена синдромом "трендова" и

сензационализма и која све више и више на неки начин почиње да постаје овисна о

таквим стварима.

2 http://teorijazavjere.blogger.ba/arhiva/2007/03/26/809490;

7

Сви они који се не повинују диктираним трендовима бивају избачени из те

једне машине која полако али сигурно меље  сваког појединца."Трендови" у

медијима су веома веома опасно оружје у рукама појединаца који свјесно кроје

јавно мјење у свим земљама свијета.

Данас имамо велики број доказа како медији одређене ствари надувавају док

се одређене ствари опед полако смирују и заташкавају...Медијска пропаганда је

једноставно толико напредовала, толико је постала моћно оружије у рукама

појединих људи да се данас сваки разуман појединац може запитати у каквом

свијету живимо и РАЗМИСЛИТИ О СВОМ НАЧИНУ РАЗМИШЉАЊА ПРИЈЕ

СВЕГА! Медији су опасније оружје од најразорнијих бомби јер они заправо дјелују

на један веома подмукао и скривен начин - дјелују на људску подсвијест и психу.

Медији данас имају моћ да покрену ратове да одређене ствари надувају до

ненормалних размјера а све то постижу тако што утичу на људко мишљење!3

Данас је свима очит примјер да у западним земљама постоји велики

проценат интелектуално и ментално заосталих људи! Управо су они (људи у

западним земљама) ти који су највише изложени медијским пропагандама и

атацима на људске умове и њихова ментална и интелектуална заосталост је  управо

посљедица једне гигантске медијске кампање. Нажалост ни наши простори не

заостају много за Западним земљама а посебан пораст утицаја медија се примјећује

у посљедњих пет година. Жалосно је то сто већини људи како у страним земљама

тако и код нас, управо медији диктирају начин на који ће да се облаче, начин на

који че да причају да једу да ходају и начин на који че да РАЗМИШЉАЈУ!

Запитајте се мало јесте ли икад помислили да купите неки комад одјеће само зато

што сте исти видјели на некој серији или филму?

Или, да ли након пар прегледаних серија и филмова почињете да користите

узречице које глумци често понављају (попут рецимо узречица ДОЂАВОЛА!,

УПС,  и сл...). На тај начин медији полако дјелују на човјека и на један веома

подмукао начин врше утицај на његов живот. Нема сумње да данашње велике

компаније нису препознале снагу оружја подмуклијег од најразорније бомбе!

3 http://teorijazavjere.blogger.ba/arhiva/2007/03/26/809490;

8

Чисти доказ су вам за то цијене маркетинга које у одређеним тренуцима

износе и по МИЛИОН ДОЛАРА ЗА ЈЕДНУ ЈЕДИНУ СЕКУНДУ МЕДИЈСКОГ

ПРОСТОРА!  Али власници великих компанија очито добро познају моћ тог

оружја и не либе се закупити одређени маркетинскомедијски простор за

незамисливе суме новца ЗАТО ЈЕР ЗНАЈУ ДА ПРЕКО МЕДИЈА МОГУ ДА

УТИЧУ НА МИШЉЕЊЕ ЧОВЈЕКА И ДА ГА НАТЈЕРАЈУ ДА ПОСТУПИ

ОНАКО КАКО ОНИ ХОЋЕ! Међутим највећи утицај медији имају на млађе

генерације посебно у нашој земљи.4

Формула је врло једноставна: Одређени људи контролишу медије и

диктирају и кроје њихове пропагандне програме - Медији су ти који су данас

највише праћени од најмлађе популације и које млади СЛИЈЕПО СЛИЈЕДЕ. Ко

није у "Тренду" тај је избачен из заједнице - проглашен НЕПОДОБНИМ.

Данас владају исте струје и медијски утицаји као и у доба комунизма само

квалитетније и боље замаскиране тако да њихов утицај и не примијећујемо

међутим њихов утицај је итекако велик и нажалост из дана у дан расте.

Овоме се мозе супроставити једино једним здравим и објективним

размишљањем и сагледавањем ситуације у којој се налазимо, учењем младих

генерација логичном и рационалном закључивању и размишљању а не методама

размишљања које су приказане у серијама и филмовима које су у почетку схваћане

као нешто што је далеко од стварности и праћене су "само ради убијања времена" и

досаде и радозналости, међутим временом људи ствари које им се свакодневно по

сат или два времена сервирају почињу да схватају нормално и да такве ствари и

начин размисљања и понашања примјењују у свакодневном зивоту а све то раде

НЕСВЈЕСНО И ПОД УТИЦАЈЕМ МЕДИЈА.

4. Негативан утицај медија на понашање младих

4 http://www.sk.rs/forum/showthread.php?t=11209&page=2;

9

Готово архетипска слика мирног и послушног детета је она у којој дете

мирно посматра телевизијски екран, док одрасли међусобно разговарају. Већина

родитеља сматра да је телевизија као медиј лоша за развој деце, али и да ''цртани''

нису опасни за њихову децу ''јер су смешни и нису стварни''.

Велико истраживање о утицају медија на децу (узраст од осам до петнаест

година), које је 2006. године обавила Федерација наставника Канаде и у ком је било

обухваћено око 5.700 деце, показало је да родитељи немају праву слику о томе

колику улогу имају телевизија и компјутерске игрице у животу њихове деце. По

речима деце, одрасли углавном не ограничавају гледање ТВ програма, што и није

тако необично с обзиром да је једна трећина испитиване деце имала свој телевизор,

три четвртине су изјавиле да управо пред ТВ пријемницима проводи своје

слободно време. Најалармантнији податак истраживања је да за децу насиље на

телевизији није ништа страшно и да често покушавају и да имитирају поједине

сцене, па и вратоломије.5

Истраживање ''Васпитање и медији'' студената педагогије Филозофског

факултета у Београду , које је рађено наузорку од 756 ученика четвртог и осмог

разреда, показалоје да деца у Србији гледају телевизијски програм три-четири сата

дневно, а видо игрице редовно игра свако пето дете. Ученици као најчешћи разлог

за играње видо игрица наводе забаву (77,2%), затим узбуђење, док око 10% каже да

из игрица могу и да науче нешто (''Блиц'' од 06.11.2007.). Округли сто ''Деца и

медији''(одржан 06.10.2004. у оквиру Дечје недеље у организацији ПУ ''Наша

радост'' из Суботице) још 2004. године је подстакао интересовање за ову тему.

Предшколски радници су тада истакли да медији имају значајно место у животу

малишана, да имају моћ да утичу на њихово сазревање и емоције, да су поједини

медији изузетно привлачни и окупирају пажњу деце. У прилог овим налазима иде и

истраживање које је спровело Удружење васпитача Београда о утицају медија и

савремених игара и играчака за децу.

5 Лакићевић, М, лист ,,Данас” од 18.04.2007 године;

10

Њихов налаз је да трогодишње дијете проводи око 95 минута испред ТВ

екрана у току радног дана, а викендом и више. Истраживање је обухватило и

родитеље и најчешћа њихова опажања су: да деца постају агресивна, почињу да

имају здравствених проблема, као што су лош вид, крива кичма, равни табани.

Индикативно је да се ова тема : Утицај медија на појаву агресивности код

деце много више проучава у Западној Европи, Америци и Канади, него код нас.

Вероватно је да ове регије имају озбиљан приступ не само превенцији агресивности

код деце, већ и појави отуђења, проблемима у социјализацији и слично. Свакако да

медији не могу бити одговорни за велике социо-психолошке промене у појединим

друштвима, али се може претпоставити да је њихов утицај велики. Поставља се

питање који су то механизми помоћу којих медији могу вршити утицај на децу,

који је то истражени теоријски оквир који може објаснити учење и имитацију

једноставним гледањем.

5. Утицај масовних мадија на дјецу

5.1.Утицај масовних медија на развој дјетета

Жеља свакога дијетета је да живи у породици у којој влада атмосфера

љубави, топлине, сигурности и повјерења. Родитељи чине много тога да дијетету

омогуће такав живот, међутим стварност је мало другачија.

Начин функционисања једне породице зависи од много фактора, социјалне

зрелости, менталног и емоционалног склопа родитеља, имовинског стања, брачног

статуса родитеља, темперамента дјетета, присутности алкохолизма и наркоманије у

породици итд. Понашање дјетета изван породице у великој мјери зависи од начина

на који родитељи третирају своју дјецу у интимној породичној атмосфери. Поред

овога дјете је изложено и спољашњим утицајима средине. Све убрзанији темпо

живота, трка за стицањем материјалних добара, урбанизација и све већи број

градова и насиља у којима су алкохол и наркоманија постали свакодневница,

доприњели су отуђењу човјека, како од друштва тако и од породице.

11

Такав начин живота се све више одражава на везу између блиских особа,

наручито између дјетета и родитеља. Иновација телевизије је значајан догађај, који

представља вид социјалне револуције.

Та справа има позитивне карактеристике у смислу едукације и примјерених

облика забаве, међутим има више карактеристика које су негативне и које утичу на

породични живот и на развој дјетета. Телевизија излаже младе људе непоњжељним

вриједностима, као што су насиље и друге криминалне радње, непожељним

моралним, политичким и другим схватањима која су у супротности са породичним

вриједностима.6

Излагање новим и различитим идејама није негативно, али је превелика

изложеност тим идејама збуњујућа, наручито када гледање телевизије заузима

мјесто и вријеме које треба проводити у разговору са другима. Доста људи проводи

сате гледајући телевизију која има за узрок изолацију и смањену комуникацију са

другим људима која је од посебног значаја за развој младих. Упркос овоме,

заокупљени свакодневним обавезама родитељи неријетко своју улогу васпитача

препустају телевизијској кутији, чији садржај приграма обилује нагативностима,

као што су, вербални дуели, физички обрачини, киднаповање, сексуално

злостављање, пљачке, убиства, аморалне сапунице, неукусне рекламе итд. Развијем

високих технологија, сателитских мрежа, савремних дигиталних камера, камера на

мобилним телефонима, стање се дотано компликује, а дјечија порнографија је

постала свугдје присутна и лако доступна наручито интернет мрежом. Такође ни

штампа није изузетак, слободна продаја порнографских часописа, само је једана од

ствари које нуде медији а који воде ка злу.

Према резултатима студија објављених у САД, у периоду раног дјетињства,

дјеца узраста 2-5 година, проведу просјечно 30-54 сата седмично испред ТВ-екрана.

У случају дјеце предшколског узраста (5-6 година), гледање телевизије драматично

се повећава, да би се у школском узрасту оно постепено смањило. Поставља се

питање: колико дјете добија а колико губи гледањем телевизије?

6 Boyd-Barett, Oliver & Peter Peter Braham (eds.) (1987): Media, Knowledge & Power, Croom Helm, London; Крстић, О, Малољетничка делинквенција, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука 2009.

12

Уласком ТВ-справа у наше домове, очекивања су била да ће то резултирати

чешћем окупљању и зближавању породице. Међутим, убрзо се утврдило да та

врста породичног окупљања није онаква каква се очекивала, тј. да потицајно

дјелује на развој. Иако окупљени пред ТВ-екраном, за вријеме његовог гледања,

породица мање проводи времена у међусобном разговору, а то мало времена што

разговарају протекне у свађи, нпр. око програма који ће се гледати, времену за

заједнички оброк, времену одласка на спавање и сл.

Укратко, телевизија не само да доводи до пораста тензија у породичном

кругу него, у исто вријеме смањује позитивну комуникацију. Смањењем позитивне

комуникације а повећањем тензија, повећава се могућност појаве насиља у

породици, што нам говори да масовни медији итекако могу бити узрок

криминалитета. Према Бронфенбринеру (Bronfenbrenneru), гледање телевизије

може искључити процес који трансформише дијете у човјека. Односно,

негативност телевизије не лежи само у понашању које она производи него и у

понашању које она спречава, тј. ускраћује, као што су заједнички разговори и игра,

породична весеља и дискусије из којих дијете највећим дијелом учи и на основу

којих се формира његов карактер и лик.

Родитељи често имају високо мишљење о телевизији, за разлику од

психолога који су критички настројени према њој, јер да би се дијете социјално и

емоционално развијало потребно је да што више времена проводи у групним

активностима и интеракцији са другим. Дјеца која доста времена проводе уз

телевизију, интернет, компјутерске игрице и сл. постају стидљивија, пасивнија,

повлаче се у себе, избјегавају контекте са другима и код доста њих опада ниво

самопоштовања, а када се човјек дубоко повуче и изолује свашта му пада на памет,

а код младих који се још нису формирали као личности то је још израженије.

Недавно сам имао прилику да у новинама приочитам да је ухапшен

петнаестогодишњи дјечак са Новог Зеланда који је планирао да изврши неколико

убистава, а предходно је преко интернета комуницирао са дјечаком из Финске који

је ваћ такво дијело извршио. Треба нагласити да је у предшколском узрасту линија

разграничења између маште и реалности још није јасна, и да постоји реална

могућност да дјеца вјерују у оно што виде било то тачно или не.

13

5. 2. Утицај масовнох медија на понашање дјетета

Телевизијско насиље, које се огледа у ужасавајућим и узнемиравајућим

порукама, затупљујућим и аморалним серијама, а посебно латиноамеричким

сапуницама, неукусних и бескорисних порука, те вулгарним наступима естрадних

личности, поједим рекламама, као и насилничком и агресивном понашању „јунака“

акционих филмова, па и неких цртаних филмова, тешко да могу оставити човјека

равнодушним, тј. тешко да не остављају некакав трг.

Иако се нашто више од три деценије дошло до закључка да постоји узрочно-

посљедична веза између телевизијског насиља и агресивног понашања, мало тога

се чини да се то спријечи, напротив насилничка понашања се преко масовних

медија све више приказују. Утврђено је, чак, да се програмски садржаји који на

тему имају насиље најчешће емитирају у оквиру викенд-програма и дјеци

омиљених анимираних филмова. А ликови из тих цртаних филмова, своје циљеве

теже остварити не обраћајучи пажњу на друге, користећи се при том насилничким

и агресивним средствима.7

Нпр. ако узмемо у разматрање јунаке популарних Дизнијевих цртаних.

Фабула се у њима одвија увјек на неким непостојећим мјестима, имагинарним

острвима који су насељени дивљацима. Поставља се питање како то да ти дивљаци

увијек лаоко препуштају благо Дизнијевим јунацима чија је нејчешћа животна

амбиција, моћ и богаство. Ријеч је о чистом пропагирању америчког сна или стила

живота гдје се све ради, руши и гази да би се постигао сопствени циљ.

Али није само америчка продукција оваква, када их упоредимо са јапанским

цртаним филмовима сватимо да има горе од горег.

Према Руштону (Rusthonu), гледаоци уче гледањем телевизије, а шта науче

зависи од тога шта гледају. Дјеца су веома подложна утицају сваке врсте насиља, и

тако почињу гледати на свијет као насилан и злобан.

7 Марковић, И, Основи криминалогије, Бања Лука, 2007. године;

14

Временом, што су више изложена насиљу у медијима, пожељеће да виде све

више насиља, како током забавних активности тако и у стварном животу. Тако

почињу бити све мање осјетљиви на насиље и на оне које пате због насиља.

Гледајући на то као прихватљив начин ријешавања конфликта, све више

испољавају антисоцијална и агресивна понашања.

Резултати истраживања указују да дјечаци много више времена проводе уз

програм у којем је доста присутно насиље него дјевојчице, те да дјечаци из нижих

сталежа радије проводе време гледајући насиље на телевизији него вршњаци из

виших стлежа. Сазнања до којих се дошло говоре о двострукој вези између агресије

и телевизије, с једне стране гледање телевизије узрокује агресију, а са друге стране

агресивна дјеца више су експонирана насиљу на телевизији. Што дјете више вјерује

да ТВ приказује живот управо онаквим каквим јесте, што се јаче идентификује са

агресивним ликовима које гледа, и што чешће има агресивне фантазије, агресија

постаје стварнија и присутнија.8

Живјети са телевизијом не подразумјева само примање негативних утицаја,

телевизија има позитивних ствари, нпр.ствари образованог карактера. Родитељи

треба да надгледају шта дјеца гледају на телевизији, по којим страницама сурфају

на интернету или шта читају, у које вријеме и колико дуго. Гледање цртаних

филмова у јутарњим сатима, прије поласка у вртић или у школу, или пак пред

спавање, не препоручује се будући да акциони садржаји у њима активирају пажњу

на погрешне ствари и узнемирују дјететов дух умјесто да га умире. Најбоље је да

родитељи гледају телевизију са дјецом и да при томе разговарају о виђеним

стварима, при чему дијете учи да разликује „ТВ стварност“ од стварног живита.

8 Марковић, И, Основи криминалогије, Бања Лука, 2007. године;

15

5.3. Филм, телевизија и социјално-патолошке појаве

Истраживања о утицају филма на деликвентно понашање у Мексику, како

наводи Милутиновић (1981), показује да мењу школском омладином под утицајем

америчких филмова са темом насиља, пљачки, дошло до девијантног понашања.

Филмови су утицали, према овом наводу, на школску омладину у Мексику

да вријеђају наставнике, нападају пролазнике, удружују се у малољетничке банде,

и слично. Да порука филма и његов ефекат на гледаоце могу да буду у раскораку,

свједоче и нека истраживанја о утицају филма „Џунгла на школској плочи“ или

„сјеме насиља“, на младе. Тај филм (који је оцјењен као веома вриједно умјетничко

дјело) покреће низ питања о етичим проблемима младих, сукобима незрелих

личности са средином и даје одређена рјешења тих питања као и поруке које говоре

о могућностима социјализације и нормалног развоја младих. Међутим, како

показују испитивања, овај филм и његова порука нису дјеловали онако како се

очекивало. То показују нека истраживања (наводи Тодоровић, 1973. ), у Њемачкој.

Према тим истраживањима, филм је у стручним школама изазвао негативна

понашања код младих. Млади у стручним школама опонашали су његове јунаке

што значи да приказивање малољетничких банди на екрану подстаћи младе да се

групишу у циљу реализације негативних вриједности. И вриједни умјетнички

филмови (показује примјер филма „Џунгла на школској плочи“), могу, дакле,

негативно да утичу на незреле личности.9

Могући утицај приказаних садржаја на телевизији на суцид код младих

показују истраживања која је започео са групом аутора Филипс ( 1986, 1987, 1988).

Ови аутори су у истраживању пошли од анализе програма који се даје на

националним телевизијама у државама САД. На основу анализа утврђено је да је

било приказано у једном временском раздоблју 38 прича о суициду, а у другом 19.

У приче које су дифинисали као приче о суициду квалификовали су: прво,

приче које у свом филмовном садржају, директно приказују суицид, друго

тзв.мјешовите приче.

9 Милосављевић, Б, Социјална патологија и друштво, Универзитет у Бања Луци, Филозофски факултет, 2004. године;

16

Приче о особама које су прво повриједиле неког (убиле, раниле, опљачкале

и сл.), а затим извршиле суицид, треће приче о колективним суицидима (нпр. приче

о колективном суициду вјерске секте ,,Храм народа“). Резултати ових студија

Филипса и срадника (1986,1987,1988) индицирају да националне стопе суицида

међу адолесцентима значајно расту баш послије приказивања прича са наведеним

садржајима.

Аутори сматрају да се неки од тинејџера индентификују са ликовима из

приче и да врше тзв. имитативне суициде. Студије, аутори наводе, показују да

презентација садржаја на телевизији са суицидалним исходом мозе имати фаталан

ефекат на неке младе. Они осим сто указују да се ови суициди могу посматрати као

резултат имитације или својеврстан окидач за индивидуалне животне тешкоће-

наглашавају да би њихове резултате требало даље тестирати, односно да у том

смијеру треба наставити истраживања. Углавном може се казати низ истраживања

која су заснована на социјално-психолоским теоријама понашања људи, прије свега

теорија социјалног учења, показује (наводи Снајдер 1991) да филм може да утиче

на настанак деликвентног понашања појединаца кроз процесе: социјалног учења и

покрепљења. До сличних података дошло је више истраживања (Бандура, 1973). У

тим истраживањима утврђено је да је код дјеце која су одређено вријеме гледала

филмове са регресивним моделима, садржајем ,,регистрован знатно већи број

агресивних реакција него код дијеце која су гледала филмве“ без агресивних

модела.

Филм врши одрећени утицај на социјално понашање људи, па и социјално

неприхватљиво. То како се види из наведених истраживања, потврђују резултати

истраживаља и примјери из свакодневног живота, а у новије вријеме наглашена

активности професионалних организација у свијету за заштити младих

од ,,негативних сдржаја филмова“. У том смислу у неким земљама формиране су

одређене групе експерата које издају лиценце за приказивање филмова, односно

које не дозвољавају приказивање филмова који би своим сдржајем могли негативно

да утичу посебно на младе.

17

6. Закључак

Циљ овог семинарског рада је да се укаже на огроман утицај који медији

имају на понашање људи, њихова схаватанја стварности, свијета око себе, живота

уопштено. Највећи утицај од медија имају: телевизија, радио и интернет.

Комунициранјем преко медија остварује се масовна комуникација која је углавном

једносмјерна, јер је ријеч о пласиранју одређених инфорфмација у јавност преко

медијских посредника.

Језик у медијима је политизован, пун мржње, и не нуди цјелину вјести и

информација о збивањима око нас. Утицај медија се огледа и у томе што нас не

неки начин приморавају да радимо нешто што не желимо или што није исправно,

те да вјерујемо у ствари које нису тачне. Нарочито негативан утицај медији имају

на дјецу која све манје времена проводе у друженју и играма, спорту и сличним

активностима а све више времена проводе уз телевизију, интернет, игрице, ...

Управо због тог негативног утицаја медија дјецу, у оквиру овог семинарског

рада посебно је обраћена пажнја на то како медији утичу на развој дјетета.

Телевизија излаже младе људе непожељним вриједностима, као што су насиље и

друге криминалне радње, непожељним моралним, политичким и другим

схватањима која су у супротности са породичним вриједностима.

Међутим, поред негативних ствари које пружају медији, такође постоје и

позитивне ствари, као што су образовни или спортски програми на телевизији,

бројни научни садржаји или презентације, као и нека научна открића која се

публикују на интернету, ...

18

Литература:

1. Katlip, S. M., Senter A. H., Brum G. M., „Успешни односи с јавношћу“,

„Службени гласник“, Београд 2006. године;

2. Лакићевић, М, лист ,,Данас” од 18.04.2007 године;

3. Марковић, И, Основи криминалогије, Бања Лука, 2007. године;

4. Мандић, Т, Комуникологија, “КЛИО“, Београд 2003. године;

5. Милосављевић, Б, Социјална патологија и друштво, Универзитет у

Бања Луци, Филозофски факултет, 2004. године;

6. Радонић, С, Општа психолигија 2, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд 1981. године;

7. Крстић, О, Малољетничка делинквенција, Факултет за безбједност и

Заштиту, Бања Лука 2009.

Електронски извори:

1. http://www.sk.rs/forum/showthread.php?t=11209&page=2

2. http://www.google.ba/search?client=firefox-a&rls=org.mozilla

3. http://teorijazavjere.blogger.ba/arhiva/2007/03/26/809490

4. Boyd-Barett, Oliver & Peter Peter Braham (eds.) (1987): Media,

Knowledge & Power, Croom Helm, London

19