Utjecaj  razvoja  tehnologija  na  autorsko  pravo  i  pravna  priroda  predmeta  zaštite  intelektualnog  vlasništva    

 

 

Autor:  mr.  sc.  Mladen  Vukmir,  MIP1  

 

 

UVOD  

 

Ovaj  članak  razraďuje  dvije  postavke  o  pravu  intelektualnog  vlasništva.  Prva  postavka  tvrdi  da  

je  razvoj  autorskog  prava  u  bitnome  odreďen  svojstvima  tehnologija  koje  stvaratelji  koriste  u  

stvaranju  autorskih  djela.  Drugim  riječima,  instituti  autorskog  prava  oblikovani  su  i  nastaju  kao  

odgovori  na  vrste  autorskih  djela  koja  nastaju  pod  utjecajem  odreďenih  tehnologija,  te  odnose  

koji  nastaju  povodom  iskorištavanja  takvih    djela.  To  je  lako  pokazati  povijesnom  analizom  iz  

koje  je  vidljivo  da  razvoj  autorskog  prava  prati  razvoj  stvarateljstva,  pri  tome  uvijek  kasneći  u  

zakonodavnim  rješenjima  upravo  toliko  koliko  je  potrebno  da  se  razviju  društveni  odnosi  

oblikovani  i  nastali  iskorištavanjem  autorskih  djela  nastalih  odreďenim  tehnologijama  

korištenim  u  stvaralačkom  postupku.  

 

Druga  postavka  nešto  je  složenija  za  dokazivanje  jer  tvrdi  da  je  pravo  intelektualnog  vlasništva  

uslijed  svojih  svojstvenosti  nedovoljno  istraženo  u  svojoj  biti.  Iako  se  ovaj  članak  neće  baviti  

argumentacijom  o  tome  zašto  je  postojeća  doktrinarna  podvojenost  autorskog  i  srodnih    prava  u  

odnosu  na  prava  industrijskog  vlasništva  zapravo  neodrživa  u  svjetlu  potrebe  da  se  pravo  

intelektualnog  vlasništva  smatra  jedinstvenom    granom  prava,  ipak  ćemo  se  u  svrhu  bolje  

ilustracije  argumenata  u  korist  prve  tvrdnje  pozabaviti  i  odreďenim  pitanjima  biti  predmeta  

zaštite  prava  intelektualnog  vlasništva.  Naime,  ako  se  prihvati  gledanje  po  kojem  je  pravo  

intelektualnog  vlasništva  bitno  odreďeno  temeljnim  svojstvom  svojeg  predmeta  zaštite,  

otvaraju  se  brojna  pitanja  o  današnjoj  ulozi  prava  intelektualnog  vlasništva  u  modernim  

                                                                                                                           1  Mladen  Vukmir  je  odvjetnik  u  Zagrebu.  Autor  zahvaljuje  kolegi  Andreju  Matijeviću  na  pomoći  u  pripremi  ovog  

teksta.  

društvenim  sustavima.  Ako  specificiramo  osnovno  svojstvo  predmeta  intelektualnopravne  

zaštite  kao  nematerijalnost  samog  predmeta  zaštite,  dobivamo  jasno  razlikovanje  intelektualnog  

vlasništva  kao  grane  prava  koja,  za  razliku  od  prava  vlasništva  svoju  zaštitu  proteže  na  

nematerijalne  objekte,  koji  do  doreďenog  stupnja  civilizacijskog  razvoja  naprosto  nisu  bili  

percipirani  kao  zaštitivi.  

 

Dakle,  ako  se  porast  važnosti  i  mjesta  intelektualnog  vlasništva  unutar  pravnog  sustava  

posebno,  i  društvenih  sustava  općenito  tijekom  zadnja  dva  stoljeća  ocijeni    stvarnim  i  

postojanim  trendom,  te  se  krene  u  ocijenjivanje  razloga  takvog  uspona,  kao  jedan  od  odgovora  

nameće  se  duboka  promjena  u  percepciji  vlastite  stvarnosti  predmodernih,  modernih  i  post-­‐

modernih  društava.  To  znači  da  su  društveni  sustavi  tijekom  zadnja  dva  stoljeća  postepeno  

dolazili  do  spoznaja  o  povećanoj  važnosti  zaštite  nematerijalne  vrijednosti  utjelovljene  u  

rezultatima  ljudske  kreativnosti.  Ta  svijest  dovodila  je,  i  dovodi,  do  povećavanja  razine  pravne  

zaštite  rezultatima  ljudske  kreativnosti  kao  odgovora  na  povišenu    spoznaju  o  gospodarskoj  

vrijednosti  iskorištavanja  takvih  rezultata.  Drugim  riječima  moderna  su,  a  pogotovo  

postindustrijska  društva  počela  smatrati  vrijednosti  ostvarene  iskorištavanjem  intelektualnog  

vlasništva  jednim  od  temelja  stvaranja  društvenog  blagostanja.  Postepeno,  ovaj  je  proces  doveo  

do  paradigmatske  društvene  promjene  u  kojoj  su  se  suvremena  postindustrijska  društva  

prestrojila  na  način  da  se  veliki  udio  društvene  dobiti  ostvaruje  putem  iskorištvanja  

nematerijalnih  dobara  zaštićenih  pravima  intelektualnog  vlasništva.  Istovremeno  postajala  je  

sve  snažnija  svijest  da  se  ljudskom  kreativnošću  resursi  društvene  ekspanzije  povećavaju,  te  da  

društveni  rast  zasnovan  na  povećanju  raspoloživih  resursa  otvara  mogućnosti  koje  su  vrlo  

značajne  za  društva  koja  ovakav  sustav  prihvate.  

 

Prihvatimo  li  ove  teze  i  želimo  li  u  potpunosti  razumjeti  pravnu  prirodu  prava  intelektualnog  

vlasništva,  moramo  izvršiti  ponovljeno  istraživanje  pravne  prirode  intelektualnog  vlasništva  kao  

grane  prava,  te  njezinih  osnovnih  instituta.  Kao  nedostatak  današnjeg  stanja  pravne  znanosti  u  

tome  području  ukazuje  se  nedovoljni  stupanj  istraženosti  prirode  prava  intelektualnog  

vlasništva,  pravne  prirode  pojedinih  svojstvenih  pravnih  instituta  prava  intelektualnog  

vlasništva,  a  osobito  neistraženosti  prirode  samog  predmeta  zaštite.  Iako  smo  takva  istraživanja  

započeli,  njihovo  provoďenje  daleko  nadilazi  okvire  ovog  članka.  Utoliko  će  se  ovaj  članak  

posvetiti  samo  površnom  ispitivanju  prirode  objekta  zaštite  i  predložiti  da  se  ta  priroda  za  

potrebe  osnovnog  ispitivanja  odredi  kao  jedan  relativno  novi  termin  fizike.  Iako  smo  svjesni  da  

je  povezivanje  prirodnih  i  društvenih  znanosti  u  istraživačke  svrhe  sasvim  neortodoksno,  te  u  

klasičnom  znanstvenom  smislu  i  neprihvatljivo,  smatramo  da  uslijed  promjena  izazvanih  istom  

paradigmatskom  smjenom  koja  je  izazvala  gore  spomenuti  rast  društvenog  značaja  

intelektualnog  vlasništva  dolazi  vrijeme  i  za  nadilaženje  ukorijenjenih  dvojnosti  kao  što  je  to  

dihotomija  prirodnih  i  društvenih  znanosti.  Takva  razmišljanja  danas  se  javljaju  sve  češće.2  

 

 

PRVA  POSTAVKA  

Povijest  utjecaja  tehnologija  na  razvoj  autorskog  prava  

 

Tijekom  dvadesetog  stoljeća  neuobičajeno  ubrzanje  razvoja  tehnologija  u  odnosu  na  brzinu  

razvoja  tehnologija  u  bilo  kojem  ranijem  segmentu  ljudske  povijesti  dovelo  je  do  množenja  

novih  tehnoloških  rješenja  za  obavljanje  različitih  ljudskih  djelatnosti.3  Takav  razvoj  ne  samo  da  

je  izložio  pojedince  osobnim  naporima  kako  bi  savladali  produktivno  korištenje  novih  

tehnologija  u  svakodenvnom  životu,  nego  je  i  pred  društvene  zajednice  postavio  zadatak  

ubrzane  percepcije  takvih  odnosa  kao  i  probleme  pravne  regulacije  ponašanja  u  takvim  

novonastalim  odnosima.  Drugim  riječima,  pojavila  se  potreba  da  se  procesi  davanja  društvenih  

“odgovora”  na  “pitanja”  koja  postavljaju  nedoumice  izazvane  odnosima  novonastalima  uslijed  

korištenja  prethodno  nepoznatih  tehnologija  takodjer  ubrzaju  do  brzina  neslućenih  u  društvima  

ranijih  generacija.  

 

Jedan  od  mogućih  načina  poimanja  povijesnog  tijeka  je  kroz  mjeru  doslovne  generacijske  

odrednice  ljudskih  života.  Želimo  time  upozoriti  na  činjenicu  da  dok  je  tijekom  srednjeg  vijeka  i  

renesanse  nekoliko  ljudskih  generacija  živjelo  unutar  jednog  obrasca  regulacije  društvenih  

odnosa,  dotle  tijekom  druge  polovice  dvadesetog  stoljeća  gotovo  da  bi  se  moglo  utvrditi  da  se  

tehnološki  izazvani  strukture  ljudskih  odnosa  mijenjaju  tijekom  jedne  generacije,  sa  trendom  

ubrzanja.  Drugim  riječima,  društvena  stanja  percepcije  vlastite  stvarnosti  uvjetovana  odnosima  

baziranima  na  odreďenim  tehnologijama,  koje  neki  autori  nazivaju  paradigmama  danas  se                                                                                                                              2  Vidi  Stephen  Wolfram,  “The  New  Kind  of  Science”,  Wolfram  Media,  2002.  3  Douglas  S.  Robertson,  The  New  Renaissance,  Oxford  University  Press,  1998,  Poglavlje  1,  “The  Information  

Revolution”,  str.  27-­‐28.  “Naravno,  malo  je  prejednostavno  reći  da  je  civilizacija  ograničena  informacijama,  ili  

općenitije,  reći  da  civilizacija  jest  informacija.  No  svaka  izjava  koja  se  može  dati  o  civilizaciji  je  u  neku  ruku  

pojednostavljena.  Ključno  nije  je  li  ona  pojednostavljuje,  nego  je  li  ova  ideja  dovoljno  točna  i  nova  da  nam  pruža  važne  

nove  uvide,  kao  što  to  čini.  Izmeďu  ostalog,  ona  pruža  jednostavno  i  prirodno  objašnjenje  problematičnih  pitanja  kao  

što  su,  zašto  su  se  prva  industrijska  i  znanstvena  revolucija  dogodile  u  zapadnoj  Europi  a  ne,  na  primjer,  u  arapskim  

civilizacijama.  (U  Kini,  gdje  je  prvo  izumljen  stroj  za  tiskanje,  popratnu  informacijsku  eksploziju  spriječilo  je  nekoliko  

faktora,  najočiglednije  nedostatak  alfabetskog  pisma).”  

mijenjaju  gotovo  brže  od  generacijeske  smjene,  dok  je  u  prošlosti  više  generacija  živjelo  unutar  

jedne  paradigmatske  strukture.4  

 

Uslijed  naglih  promjena  pojedinci  izloženi  razvoju  novih  tehnologija,  korisnici  tih  tehnologija  u  

svakodnevnom  životu  moraju  ulagati  svakodnevne  napore  kako  bi  bili  u  stanju  pratiti  razvoj  koji  

se  svakim  danom  sve  više  ubrzava.  Neki  autori,  temeljem  kvantificiranih  argumenata,  smatraju  

da  se  radi  o  najvećim  tehnološkim    promjenama  u  povijesti  čovječanstva.  Smatra  se  tako  da  

povećavanje  količine  dostupnih  informacija  ima  izravan  utjecaj  na  brzinu  daljnjeg  razvoja.5    

                                                                                                                           4  Primjerice  Thomas  Khun  “The  Structure  of  Scientific  Revolutions,”  University  of  Chicago  Press,  3.  izdanje,  1996.  

Kuhn  tvrdi  da  je  znanstveno  istraživanje  i  razmišljanje  odreďeno  “paradigmama”  ili  konceptualnim  slikama  svijeta  

koje  se  sastoje  od  formalnih  teorija,  klasičnih  eksperimenata  i  provjerenih  metoda.  Znanstvenici  često  prihvaćaju  

prevladavajuću  paradigmu  te  nastoje  proširiti  njezin  opseg  usavršavanjem  teorija,  objašnjavanjem  zbunjujućih  

podataka  i  utvrďivanjem  preciznijih  mjera  standarda  i  fenomena.  Takvi  napori  mogu  stvoriti  nerazrješive  teoretske  

probleme  ili  eksperimentalne  anomalije  koje  mogu  otkriti  nedostatke  odreďene  paradigme  ili  joj  potpuno  

protusloviti.  Prema  Kuhnu,  ovo  nagomilavanje  poteškoća  dovodi  do  situacije  koja  se  može  riješiti  jedino  pravom  

intelektualnom  revolucijom  koja  staru  paradigmu  zamjenjuje  novom.  Primjeri  promjena  paradigmi  su  rušenje  

ptolomejske  kozmologije  kopernikanskim  heliocentrizmom,  te  istiskivanje  njutonovske  mehanike  kvantnom  fizikom  i  

općom  teorijom  relativnosti.  Khun  je  posumnjao  u  tradicionalne  koncepcije  znanstvenog  napretka  kao  postupnog,  

kumulativnog  stjecanja  znanja  temeljenog  na  racionalno  izabranim  eksperimentalnim  okvirima.  Umjesto  toga,  tvrdio  

je  da  paradigma  odreďuje  vrste  eksperimenata  koje  izvode  znanstvenici,  vrste  pitanja  koja  postavljaju  i  problema  

koje  smatraju  važnim.  Promjena  paradigme  utječe  na  temeljne  koncepte  koji  se  nalaze  u  osnovi  istraživanja  te  inicira  

nove  standarde  dokaza,  nove  tehnike  istraživanja  i  nove  putove  teorije  i  eksperimenta  koji  su  radikalno  nesrazmjerni  

sa  starim.  

Khunova  je  knjiga  bitno  je  utjecala  na  razvoj  povijesti  i  filozofiju  znanosti,  a  njegov  koncept  promjena  paradigme  

proširen  je  na  takve  discipline  kao  što  su  političke  znanosti,  ekonomija,  sociologija,  čak  i  na  poslovno  upravljanje.  U  

tome  smislu  smatramo,  ne  može  ostati  isključeno  i  zakonodavstvo,  te  ostali  dijelovi  pravnog  sustava.  Analiza  

paradigmatskih  struktura  u  pravu  i  pravnoj  znanosti  područje  je  koje  bi  valjalo  istražiti.  

5  Robertson,  o.c.  str.  19-­‐20:  “Kako  bismo  razumjeli  ova  informacijska  ograničenja  moramo  prvo  odrediti  količine  informacija  koje  različite  civilizacijske  razine  u  stvari  posjeduju.  Zatim  moramo  utvrditi  minimalne  količine  

informacija  potrebne  za  izvoďenje  odreďenih  zadataka  bitnih  za  te  civilizacijske  razine.  Nijedan  od  ovih  poduhvata  

nije  lagan.  Oba  su  moguća  samo  zato  što  su  kvantitativne  razlike  u  informacijskim  zahtjevima  različitih  civilizacijskih  

razina  toliko  velike  da  će  se  vrlo  grube  procijene  pokazati  kako  korisnim  tako  i  indikativnim.  

Za  konstruiranje  ovih  procjena  trebamo  znati  nešto  o  teoriji  informacije.  Kao  mnoga  velika  otkrića,  teorija  informacije  

se  temelji  na  tako  jednostavnim  idejama  da  se  čine  očiglednim,  a  ne  revolucionarnim.  Claude  Shannon  prvi  je  shvatio  

da  je  osnovna  jedinica  mjere  za  informaciju  količina  informacije  potrebna  da  se  odabere  izmeďu  dvije  mogućnosti.  

Shannon  je  ovu  jedinicu  informacije  nazvao  “bit”  (od  BInary  digiT).  Ako  jedan  bit  može  odabrati  izmeďu  dvije  

mogućnosti,  onda  dva  bita  mogu  odabrati  izmeďu  četiri  mogućnosti,  prvo  dijeleći  četiri  mogućnosti  na  dva  skupa  od  

po  dvije  mogućnosti.  Jedan  od  tih  bitova  onda  odabire  izmeďu  dva  skupa  mogućnosti,  a  drugi  izmeďu  dvije  

mogućnosti  unutar  odabranog  skupa.  Slično  tome,  tri  bita  mogu  odabrati  izmeďu  osam  mogućnosti,  i  tako  dalje.  Svaki  

dodatni  bit  udvostručava  broj  mogućnosti  koje  se  mogu  odabrati.  Pošto  je  slovo  alfabeta  jedna  od  dvadeset  šest  

mogućnosti  (ne  uzimajući  u  obzir  velika  slova),  jedno  slovo  sadrži  malo  manje  od  pet  bitova  informacije.  Ovo  je  samo  

 

U  drugom  smislu  govorimo  dakle  o  društvima  različitih  generacija  kada  odreďujemo  njihov  

stupanj  sposobnosti  procesuiranja  informacija  i  time  uvjetovan  stuppanj  poimanja  i  

procesuiranja  vlastite  materijalne  stvarnosti.  Iako  nitko  od  poznatih  autora  nije  još  izravno  

doveo  u  vezu  stvaralaštvo  i  informacije,  različiti  autori  iz  različith  područja  usmjeravaju  svoje  

zaključke  prema  tvrdnji  da  je  kreativnost    u  izravnoj  vezi  sa  informacijama.  Tako  veliki  američki  

fizičar,  autoritet  na  području  izučavanja  gravitacije,  profesor  Wheeler  zaključuje:  

 

Pokušavajući  da  moj  mozak  omotam  oko  ove  ideje  informacijske  teorije  kao  temelja  

postojanja,  došao  sam  do  fraze  «it  from  bit»  (to  iz  bita).  Svemir  i  sve  ono  što  sadrži  (“to”)  

može  izrasti  iz  mnoštva  da-­‐ne  izbora  mjerenja  (“bitova”).  Niels  Bohr  mučio  se  skoro  cijeli  

svoj  život  s  pitanjem  kako  činovi  mjerenja  (ili  “registracije”)  mogu  utjecati  na  zbilju.  Ta  

registracija  –  bilo  da  je  od  strane  osobe  ili  ureďaja  ili  komada  tinjca  (odnosno  bilo  čega  što  

može  sačuvati  zapis)  –  mijenja  mogućnost  u  stvarnost.  Nadogradio  sam  samo  malo  na  

strukturu  Bohrovog  mišljenja  kad  sam  predložio  da  možda  nikad  nećemo  shvatiti  tu  čudnu  

stvar,  kvantum,  dok  ne  shvatimo  kako  informacija  može  biti  u  osnovi  zbilje.  Informacija  ne  

mora  biti  samo  ono  što  naučimo  o  svijetu.  Ona  može  biti  ono  što  stvara  svijet.  6  

                                                                                                                           mali  uzorak  teorije  informacije,  ali  je  dovoljan  da  nam  dozvoli  napraviti  grube  usporedbe  informacijskog  sadržaja  

raznih  civilizacija  te  tako  procijeni  učinke  informacijske  eksplozije.    Dozvoljava  nam  da  definiramo  informacijsku  

eksploziju  kvantitativno  kao  porast  od  oko  dva  (ili  više)  reda  veličine  u  proizvodnji  informacija.    

Kako  bismo  ocijenili  količinu  informacija  proizvedenih  u  različita  vremena  u  prošlosti,  potrebno  je  da  razlikujemo  pet  

širokih  kategorija  civilizacije  koje  se  u  načelu  razlikuju  po  metodi  korištenoj  za  pohranjivanje  i  rukovanje  

informacijama.  Bilo  bi  zgodno  da  im  damo  nazive  kako  slijedi:  

Razina  0  –  Predjezik   Razina  1  –  Jezik  

Razina  2  –  Pismo   Razina  3  –  Tisak  

Razina  4  –  Računala  

U  ocjenjivanju  količine  informacija  dostupnih  na  svakoj  ovoj  razini  najteže  je  rukovati  najmanjom  količinom  -­‐  

količinom  informacija  na  Razini  0.  U  nedostatku  jezika,  svaki  pojedinac  je  u  biti  ograničen  na  sadržaj  svoga  uma.  No,  

koliko  informacija  može  sadržati  jedan  um?  Ova  količina  je  toliko  neodreďena  i  varijabilna  da  bi  možda  bilo  najbolje  

označiti  je  kao  h  i  pokušat  staviti  neke  granice  na  nju.  Možemo  postaviti  nižu  granicu  h  tako  da  vidimo  da  je  epska  

pjesma  kao  što  je  Ilijada,  a  koja  sadrži  oko  5  milijuna  bita,  bila  memorizirana.  Za  dobivanje  više  granice  moramo  se  

upitati  koliko  Ilijada  čovjek  može  razumno  upamtiti.  Stotina  se  čini  nevjerojatnom.  Izgleda  moguće  da  je  h  unutar  

jednog  ili  dva  reda  veličine  od  5  milijuna  bita.”  6  John  Archibald  Wheeler  with  Kenneth  Ford,  “Geons,  Black  holes  and  Quantum  Foam”,  W.W.  Norton  &  Co.  1998,  

Chapter  15,  “It  from  Bit”  str.  340-­‐341.  Ovom  ulomku  prethodi  malo  objašnjenje:  “Pa  ipak  jedna  ogromna  razlika  

odvaja  računalo  od  svemira  –  slučaj.  U  načelu,  izlaz  (output)  računala  je  točno  odreďen  ulazom  (input)  (sjetite  se  

poznate  opomene  programera:  smeće  unutra,  smeće  van).  Slučaj  ne  igra  nikakvu  ulogu.  U  svemiru,  nasuprot,  slučaj  

igra  glavnu  ulogu.  Zakoni  fizike  nam  govore  samo  što  se  može  dogoditi.  Stvarno  mjerenje  nam  govori  što  se  dogaďa  (ili  

što  se  dogodilo),  Usprkos  ovoj  razlici,  nije  nerazumno  zamisliti  da  se  informacija  nalazi  u  središtu  fizike,  upravo  kao  

 

Nastavljajući  se  na  takvo  razmišljanje  otvara  se  pitanje  ocjene  uloge  kreativnosti  u  proizvodnji  

informacija.  Naime,  ljudska  kreativna  djelatnost  nikako  se  ne  svodi  samo  na  primanje  i  

procesuiranje    informacija  nego,  što  je  još  mnogo  značajnije  ona  rezultira  stvaranjem,  odnosno  

proizvodnjom  novih  informacija.  Ovim  ćemo  se  pitanjima  posvetiti  prilikom  raščlambe  druge  

postavke  ovog  članka.  

 

Ljudska  kreativnost  i  potreba  za  stalnim  usavršavanjem  postojećih  tehničkih  rješenja,  sa  ciljem  

zadovoljenja  potreba,  osnova  su  razvoja  novih  tehnologija.  Ove  tehnologije,  imaju  poseban  

značaj  u  autorskom  segmentu  s  obzirom  da  su  stvarateljima  autorskih  djela  danas  na  

raspolaganju  novi  načini  odnosno  mogućnosti  izrade  autorskih  djela,  te  distribucije  istih,  a  

korisnicima  veće  mogućnosti  pristupa  i  odabira  ovih  djela  prema  osobnom  ukusu  i  potrebama.  

Nove  mogućnosti  izrade,  distribucije  i  korištenja  autorskih  djela,  daju  poseban  značaj  

autorskom  pravu.  Naime,  istovremno  s  nastajanjem  novih  mogućnosti  izrade,  distribucije  i  

korištenja  autorskih  djela  nastaju  i  novi  ekonomski  i  tržišni  modeli  odnosa  koji  nastaju  

iskorištavanja  tih  djela.  Ukoliko  se  pretpostavi  da  je  jedna  od  temeljnih  društvenih  promjena  

koja  karakterizira  paradigmu  razvijenu  u  visoko  tehnologiziranim  društvima  upravo  pojava  

ekonomskih  odnosa  zasnovanih  na  iskorištavanju  nematerijalnih  dobara  kao  što  su  rezultati  

ljudskog  stvaralaštva  zaštićeni  pravima  intelektualnog  vlasništva,  postaje  jasan  uzrok  velikog  

značaja  prava  intelektualnog  vlasništva  u  modernim  društvima.  

 

Pravna regulativa uvijek zaostaje u odnosu na razvoj tehnologije

 

Kao  posljedicu  takvog  neusporedivo  naglog  razvoja  uloge  intelektualnog  vlasništva  do  krajnosti  

se  zaoštrio  ranije  primjećen  tradicionalni  nedostatak  pravnih  sustava  uopće;  točnije  

karakteristika  pravnih  sustava  da  su  reaktivni  u  odnosu  na  promjene  društvenih  odnosa.  Naime,  

moglo  bi  se  ustvrditi  da  je  karakteristika  društvenog  razvoja  koji  pogoduje  odnosnim  

društvenim  zajednicama  odreďena  reaktivnost  u  odnosu  na  nastanak  društvenih  normi  koje  

reguliraju  društvene  odnose.  Smatram  da  je  ovaj  model  zakonodavne  reaktivnosti  bio  u  još  većoj  

mjeri  izražen  na  području  prava  intelektualnog  vlasništva  u  svim  razdobljima  koji  su  prethodili  

zadnjem  desetljeću  dvadesetog  stoljeća.  

 

Tek  se  krajem  devedestih  godina  dvadestog  stoljeća  počeo  primjećivati  povećani  zakonodavni  

                                                                                                                           što  je  u  središtu  računala.”  

napor  u  najinformatiziranijim  društvima  poput  SAD  i  EU,  kada  uslijed  pojave  Interneta,  te  

uslijed  povećane  tržišne  i  medijske  globalne  integracije  na  području  prava  intelektualnog  

vlasništva.  Iako  bi  ova  postavka  zahtijevala  posebno  podrobno  istraživanje  i  sistematizirane  

dokaze,  mislim  da  se  uslijed  sasvim  jasne,  svima  uočljive  promjene  dinamike  promjena  

nacionalnih  zakonodavstava  nakon  sklapanja  Urugvajske  runde  GATT-­‐a  (danas  WTO)  i  

pristupanja  velikog  broja  zemalja  pripadajućim  sporazumima  TRIPS,  te  u  izravnom  nastavku  

takve  djelatnosti  izazvane  zakonodavnom  djelatnošću  unutar  regionalnih  sporazuma  kao  što  su  

EU  ili  NAFTA.  Iako  je  ova  dinamika  uočljiva,  mjerljiva  i  javnosti,  a  ne  samo  stručnjacima,  ona  

istovremeno  prekriva,  odnosno  odvija  se  simultano  i  sa  zakonodavnom  djelatnošću  izazvanom  

samim  promjenama  tehnologija,  kao  što  je  gore  spomenu  Internet,  odnosno  tehnologije  

kompresije  kao  što  je  MP3  i  druge  koje  su  izravni  generator  nastanka  novih  odnosa  na  području    

iskorištavanja  i  zaštite  autorskog  prava  i  intelektualnog  vlasništva  općenito.  Umjesto  

preuranjenog  zaključka  možda  nam  je  za  nastavak  diskusije  dovoljna  privremena  teza  

zasnovana  na  jednostavnom  zapažanju  da  se  priroda  zakonodavne  djelatnosti  na  području  

intelektualnog  vlasništva  mijenja  posljednjih  desetljeća  u  smjeru  bržih  i  lakših  promjena,  kako  

pod  snažnim  utjecajem  novih  tehnologija  i  brzim  razvojem  novih  eksploatacijskih  modela  novih  

djela,  tako  i  pod  režimom  “centraliziranog”  zakonodavstva  regionalnih  integracija.  Čini  se  naime  

očitim,  da  regionalne  zajednice  zbog  svoje  bogatosti  resursima,  brže  dolaze  do  adekvatnih  

odgovora  na  potrebu  regulacije  novonastalih  odnosa  nego  nacionalne  zajednice.  Tako,  posredno,  

nacionalne  zajednice  usvajajući  regionalne  prijedloge  dolaze  takoďer  do  blagodati  bržih  

odgovora  na  tehnologijom  ubrzana  novonstale  odnose  i  njima  pertinentna  pitanja  zahvaljujući  

koncentriranim  naporima  regionalnih  integracija.  

 

Bez  obzira  na  recentne  eventualne  promjene  načina  rada  nacionalnih  zakonodavaca  izazvane  

gore  opisanim  promjenama,  samo  postojanje  takvih  promjena  znači  da  u  demokratskim,  tržišno  

orijentiranim    društvima  zakonodavac  gotovo  nikada  ne  nastoji  propisivati  prije  nastanka  

društvenih  odnosa  koje  se  nastoji  regulirati,  nego  nastoji  izabrati  izmeďu  pojedinih  modela  

društvenih  odnosa  koji  su  se  pojavili  na  tržištu,  obitelji  ili  drugim  društvenim  segmentima.7  Dok  

je  takvo  što  danas  moguće  ustvrditi  za  demokratska,  tržišno  orijentirana  društva,  moglo  bi  se  

                                                                                                                           7  Bugarska  je  tako,  kao  dobar  primjer  promašene  legislative  u  doba  kada  istočnoeuropske  zemlje  nisu  bile  tržišno  

orijentirane,  tijekom  osamdesetih  bila  jedna  od  prvih  zemalja  koja  je  zaštitu  računalnih  programa  regulirala  zakonom.  

Nažalost,  taj  je  zakon  preuranjeno  odredio  zaštitu  računalnim  programima  putem  sui  generis  prava  dok  su  kasnija  

zakonodavna  rješanja  autorskim  programima  osigurale  pravnu  zaštitu  putem  autorskog  prava.  Kao  posljedica  

bugarski  je  zakon  ostao  potpuno  nekorisan  element  pravne  zaštite.  Propis  u  pitanju  je  Zakonska  Uredba  Br.  6  

Državnog  komiteta  za  Znanost  i  tehnički  napredak  i  Komiteta  jednoobrazni  sustav  društvenih  informacija  u  pogledu  

korištenja  računalnih  programa,  1979.  godine.  

reći  i  da  su  bilo  koji  drugi  drugi  društveni  modeli  koje  se  moglo  smatrati  uspješnije  voďenima  od  

svojih  suvremenih  društvenih  modela  uvijek  bili  karakterizirani  takvom  zrelom  reaktivnošću  

kao  i  legitimnom  borbom  za  prevladavanje  izmeďu  više  modela  novonastalih  društvenih  

odnosa.  Nadalje,  moguće  je  ustvrditi  da  su  istovremeno  takvi  društveni  modeli  koji  su  bili  

uspješnije  voďeni,  u  odreďenim  segmentima  bili  demokratskiji  od  svojih  suvremenika,  odnosno  

da  je  odreďena  proporcija  zakonodavne  reaktivnosti  značajka  svakog  demokratskog  društva  i  

mjera  njegove  demokratičnosti.    

 

Ako  je  odreďena  zakonodavna  reaktivnost,  odnosno  poček  u  propisivanju  novonastalih  odnosa  

karakteristika  demokratskih,  tržišno  orijentiranih  društava  to  bi  pak  značilo  da  su  moderna  

demokratska  društva  izložena  povećanim  naporima  prilikom  ubrzanih  tehnoloških  promjena.  

Naime,  pojedinci  koji  su  izloženi  takvim  promjenama  osjećaju  potrebu  za  pravno  reguliranim  

okvirima  ponašanja.  Kako  takvih  regulatornih  okvira  nema  uslijed  činjenice  da  se  tehnologije  

pojavljuju  mnogo  brže  nego  što  to  društva  putem  svojih  zakonodavaca  mogu  pratiti,  tako  se  

pojavom  novih  tehnologija  javlja  uvijek  iznova  odreďeni  pravni  vakuum.  Takvo  odsustvo  

pravnog  okvira  ima  za  posljedicu  osjećaj  pravne  nesigurnosti  na  razini  pojedinca,  kao  i  

odreďeno  lutanje  u  ponašanju  gospodarstva,  uz  moguće  zaostajanje  pojedinih  tradicionalnih  

velikih  tržišnih  subjekata.  Kao  daljnja  posljedica  potrebe  da  se  u  nedostatku  pravne  regulative  

dobiju  odgovori  na  pitanja  otvorena  novonastalim  odnosima  koje  izaziva  tehnološki  razvitak  u  

modernim  društvima  javlja  se  medijsko  praćenje  zrakopraznog  pravnog  prostora  odnosno  

društvene  nesigurnosti  vezane  uz  takav  prostor.  Takva  vrsta  interesa  medija  nastoji  

iskristalizirati  trendove  i  dati  korisnicima  tehnologija  odgovore  o  dopuštenom  ponašanju  u  vezi  

s  novim  tehnologijama.8  

 

Kada  govorimo  o  utjecaju  razvoja  tehnologija  na  razvoj  autorskog  prava,  odnosno  na  razvoj  

prava  intelektualnog  vlasništva,  na  umu  moramo  imati  dvostruki  odnos  pri  kojem  na  jednoj  

razini  same  nove  tehnologija  izazivajući  nove  odnose  na  području  iskorištavanja  stvaralaštva  

zahtijevaju  konkretne  odgovore  zakonodavca.  S  druge  strane  moramo  imati  na  umu  i  mnogo  širi  

i  dublji  uticaj  koji  razvoj  tehnologije  uopće  ima  na  razvoj  društvenih  zajednica,  njihove  

percepcije  stvarnosti  i  načina  njezinoga  pravnog  reguliranja,  s  posljedicom  dubinskih  

civilizacijskih  promjena  izazvanih  novim  tehnologijama.  

 

U  ovom  kratkom  prikazu,  osvrnuti  ćemo  se  na  neka  pravnim  kriterijima  grubo  odreďena                                                                                                                              8  Recentno  je  bilo  lako  primijetiti  u  Hrvatskoj  veliki  interes  tiskovnih  i  elektronskih  medija  za  pitanja  dopuštenog  

korištenja  autorskih  djela  na  Internetu  u  vezi  sa  slučajem  Napster,  kao  i  interes  za  djelatnosti  sprečavanja  nelegalnog  

korištenja  računalnih  programa  kroz  akcije  Business  Software  Alliance  (BSA).  

razdoblja  povijesti  razvoja  autorskog  prava.  Kako  bismo  bili  u  mogućnosti  razumjeti  utjecaj  

novih  tehnologija  na  autorsko  pravo,  vrlo  je  važno  da  se  prvo  prisjetimo  povijesnih  primjera  

utjecaja  novih  tehnologija,  odnosno  stvaranja  uvjeta  za  razvoj  samog  stvaralaštva,  te  

ekonomskog  iskorištavanja  autorskih  djela.      

 

Predmoderno doba

 

Izum  papira  oko  100.  godine  n.e.9,  unio  je  revolucionarne  promjene  u  način  stvaralaštva  

književnih  i  likovnih  djela,  te  je  omogućio  izradu  trajnog  zapisa  koji  se  mogao  lako  prenositi.  

Ovim  izumom  stvoreni  su  preduvjeti  lakše  razmjene  podataka  meďu  ljudima,  te  su  stvoreni  

uvjeti  generiranja  tzv.  “kolektivnog  znanja”  koje  je  na  ovaj  način  postalo  dostupno  širem  krugu  

osoba.10  

 

Kada  govorimo  o  autorskom  pravu  u  srednjevjekovnom  razdoblju,  potrebno  je  prisjetiti  se  

činjenice  kako  je  pisanje  književnih  djela  sve  do  sredine  15.  st.  bilo  uglavom  u  rukama  crkvenih  

ljudi,  koji  su  ovladali  znanjem  pisanog  izražavanja  i  umnožavanja  pianih  djela.  Iz  ovog  razloga,  u  

većini  slučajeva  književna  djela  iz  ovog  povijesnog  razdoblja  bila  su  religijska  djela11.  Iz  razloga  

što  u  ovom  razdoblju  još  nije  izumljena  tehnologija  koja  bi  omogućavala  strojni  ispis  djela,  

književna  djela  izraďivala  su  se  ručno,  bila  su  podložna  greškama,  te  iz  razloga  što  su  se  većinom  

izraďivala  u  samostanima,  bila  su  jedno  od  sredstava  utjecaja  crkve  na  kler  i  društvo  u  cjelini.    

                                                                                                                           9  http://www.ipst.edu/info_ctr/reference_faq.htm#whenwaspaperinvented  Institute  of  Paper  Science  and  Technology  -­‐  Atlanta,  GA;  “Papir  je  izumljen  u  Kini.  Kineski  zapisi  ukazuju  da  je  Ts'ai  Lun  predao  na  dar  caru  Ho  Ti  list  

papira  kao  nadomjestak  za  površinu  za  pisanje  na  svili  oko  godine  105  n.e.  Arheološki  nalazi  iz  Kine  ukazuju  da  je  

papir  bio  izumljen  možda  i  ranije.”  10  Vidi  Robertson,  o.c.  str.  22-­‐23:  “Civilizacija  Razine  3  (s  tiskom)  imala  bi  stotine  knjižnica  većih  od  knjižnice  u  

Aleksandriji;  neke  od  tih  knjižnica  veće  su  za  nekoliko  redova  veličine.  Ukupna  količina  informacija  dostupnih  čak  i  u  

ranoj  civilizaciji  Razine  3  je  tako  velika  da  je  čovjek  ne  može  ni  početi  shvaćati  cijelu.  Za  Leibnitza  (umro  1716)  je  

rečeno  da  je  bio  posljednji  čovjek  koji  je  shvaćao  sve  poznate  informacije,  zasigurno  pretjerivanje.  U  potpuno  zreloj  

civilizaciji  Razine  3  dnevna    publikacijska  proizvodnja  može  nadmašiti  sposobnost  shvaćanja  bilo  kojeg  čovjeka.  

Gruba  procjena  količine  informacija  dostupnih  u  civilizaciji  razine  3  može  se  dobiti  za  početak  od  brojke  iz  godišnjaka  

koja  pokazuje  10  000  novih  naslova  knjiga  objavljenih  u  SAD  1950.  Ako  svaka  knjiga  sadrži  5  milijuna  bita,  a  tiskano  

je  1000  kopija  i  te  kopije  traju  oko  20  godina,  onda  će  samo  u  knjigama  biti  dostupno  1015  bita.  Dozvoljavajući  još  

jedan  ili  dva  reda  veličine  za  druge  publikacije,  kao  što  su  novine,  periodike,  vladina  izdanja,  reklame  i  tako  dalje,  

dolazimo  do  oko  1017  bita  informacija  dostupnih  u  civilizacije  razine  3,  oko  milijun  puta  više  informacija  nego  što  je  

bilo  dostupno  u  civilizaciji  Razine  2  (čak  i  za  znanstvenika  koji  je  ima  pristup  knjižnici  u  Aleksandriji).”  11  Daryl  M.  Woo,  Understanding  Napster  and  Copyright  Through  the  History  of  Emerging  Technologies,  CLA  Bulletin,  

No.  2,  2001,  str.  4.  

 

Ovakva  višestoljetna  situacija  pretežnog  utjecaja  i  kontrole  crkve  nad  sadržajem  pisanih  djela  

trajala  je  sve  do  1450.  godine  i  izuma  Gutenbergova  stroja  za  tiskanje.  Zanimljivo  je  napomenuti  

kako  se  nakon  izuma  tiskarskog  stroja  crkva  istom  vrlo  brzo  prilagodila  na  način  što  je  uvidjela  

da  ovaj  izum  omogućava  da  primjerci  religijskih  književnih  djela  mogu  prodrijeti  do  većeg  broja  

vjernika.  Takoďer  crkva  je  pokušala  utjecati  na  tiskarsku  djelatnost  na  način  da  je  svojom  

pozicijom  i  utjecajem  u  društvima  toga  doba  zabranjivala  tiskanje,  odnosno  distribuciju  

književnih  djela  koja  nije  smatrala  podobnima  za  tiskanje  odnosno  distribuciju.  Ovakva  situacija,  

pokušaja  kontrole  nad  distribucijom  autorskih  djela  od  strane  organizacija  koje  su  u  društvima  

imale  izražen  politički  ili  ekonomski  utjecaj,  ponavljali  su  se  sa  gotovo  svakim  novim  

tehnološkim  izumom  koji  ima  utjecaj  na  izradu,  distribuciju  ili  reprodukciju  autorskih  djela.  

Drugim  riječima,  promatranjem  i  analogijama  može  se  steći  dojam  da  privilegija  kontrole  

primjene  odreďene  tehnologije  ima  vrlo  često  za  posljedicu  nastojanje  kontrole,  kako  

stvralačkog  sadržaja  koji  se  želi  stvoriti,  umnožiti  ili  distribuirati  putem  sredstava  koji  koriste  

odreďenu  tehnologiju,  tako  i  kontrole  uporabe  samih  tehnoloških  sredstava  zasnovanih  na  

odreďenoj  tehnologiji.  Zamjećuje  se  da  takvo  nastojanje  kontrole  sredstava  zasnovanih  na  

odreďenoj  tehnologiji  u  pravilu  opada  kada  se  u  društu  pojavi  još  novija  tehnologija  čije  se  

korištenje  percipira  kao  moćnije  i  značajnije  od  dotada  korištenih  ih  tehnologija.  

 

Ubrzavanje  društvenog  razvoja  kao  da  ima  za  posljedicu  i  ubrzanje  ciklusa  predaje  kontrole  

korisnicima  koji  prethodno  nisu  imali  pristup  korištenju  odreďenih  tehnologija.  Procijep  

izmeďu  onih  koji  drže  kontrolu  nad  sredstvima  stvaranja,  umnožavanja  i  distribucije  

informacija  kao  da  se  sveo  na  dosada  najmanju  poznatu  moguću  mjeru  pojavom  Interneta.  Niski  

troškovi  korištenja  i  sveopća  dostupnost  tehnologije  tako  je  dovela  do  situacije  gotovo  potpuno  

obrnutoj  od  tipičnih  tijekom  povijesti,  u  kojoj  je  nova  tehnologija  u  ranoj  fazi  svojeg  uvoďenja  

postala  dostupnija  i  jeftinija  od  tradicionalnih  tehnologija  koje  su  koristili  privilegirani  centri  

društvene  moći  koji  su  kontrolirali  tradicionalne  tehnologije  kao  televiziju,  radio  i  tisak.  

 

Promatajući  posebno  tehnologije  razvijene  na  bazi  tehnologije  tiska,  odnosno  umnožavanja  

tiskane  riječi,  kao  što  je  šapirografija,  pisaći  stroj,  te  potom  i  fotokopiranje  (reprografija)  dolazi  

se  do  zaključka  da  je  i  unutar  same  ideje  tiska  dolazilo  do  pojeftinjenja  tehnoloških  rješenja,  šire  

dostupnosti  strojeva  dostupnim  pojedinačnim  korisnicima.  Takav  proces  primjetan  je  i  kod  

tehnologije  radio  valova,  tako  potom  i  kod  televizijske  tehnologije.  

 

Doba  privilegija  

 

Prvi  počeci  autorskopravne  zaštite  u  modernom  smislu  sazrijeli  su  u  trenutku  kada  se  pojavila  

mogućnost  umnožavanja  pisanih  djela.  Drugim  riječima,  pitanja  ekonomskih  odnosa  koji  nastaju  

uslijed  iskorištavanja  odreďenih  autorskih  djela  otvaraju  se  ne  prilikom  nastanka  samog  djela,  

nego  prilikom  nastanka  mogućnosti  umnožavanja  takvih  djela.  Naime,  do  izuma  tiskarskog  

stroja,  nije  se  postavljalo  pitanje  autorskopravne  zaštite  nad  tim  djelima  iz  razloga  što  nisu  

postojali  tehnološki  procesi  koji  bi  nakladništvo  kao  djelatnost  činili  dovoljno  ekonomski  

isplativim  poslom.  Upravo  je  to  razlog  da  rimsko  pravo  nije  razvilo  zaštitu  intelektualnog  

vlasništva  kao  granu  prava.12  No,  nakon  naglog  uvoďenja  tehnologije  tiska  1450.  godine,  prvi  

vidovi  pravne  zaštite  pojavili  su  se  širenjem  ove  tehnologije.  Prvi  sukobi  oko  utvrďivanja  

nositelja  autorskopravne  zaštite  pojavili  su  se  oko  pitanja  tko  je  vlasnik  književnog  djela  u  

svjetlu  ekonomskih  odnosa  koji  su  se  javljali  prilikom  umnožavanja  i  distribucije  djela.  S  jedne  

strane  kao  nositelj  autorskog  prava  postavljao  se  autor  koji  je  svojim  naporom  stvorio  djelo,  a  sa  

druge  strane  nakladnik  odnosno  izdavač  koji  je  uložio  znatna  novčana  sredstva  u  tiskanje  i  

nabavu  rukopisa,  obavljao  pripremu  za  tisak,  te  snosio  troškove  distribucije  tiskanih  djela.  

Nakladnici,  su  da  bi  bili  u  mogućnosti  naknaditi  svoje  troškove,  na  odreďenom  teritoriju  

zahtjevali  za  sebe  mogućnost  isključivog  prava  tiskanja  kroz  odreďeno  vremensko  razdoblje,  

kako  bi  bili  u  stanju  pokriti  pripremne  i  druge  tiskarske  i  distribucijske  troškove  kako  bi  zaradili  

na  svome  poduzetništvu,  te  isključili  druge  da  jeftinim  pretiskom  izvornika  postignu  nižu  

tržišnu  cijenu  književnog  djela.    

 

Kao  rezultat  ovih  zahtjeva,  prvu  polovicu  drugog  milenija  u  pogledu  specifičnog  rješenja  

autorskopravne  zaštite  možemo  slobodno  nazvati  dobom  privilegija.  Privilegijama  su  vladari  

radi  ojačanja  ekonomske  osnove  svojih  država,  privlačili  sposobne  pojedince  kako  bi  se  

uvoďenjem  novih  tehnologija,  odnosno  obrta  unaprijedila  proizvodnja  na  njihovom  području,  te  

se  nisu  nužno  odnosili  samo  na  segment  autorskopravne  zaštite.  Privilegijima  su  se  davala  

ovlaštenje  pojedincima  da  kroz  odreďeno  vremensko  razdoblje  imaju  isključivo  pravo  na  

odreďenom  teritoriju  obavljati  odreďenu  djelatnost,  bez  prisutnosti  konkurencije.  Prvi  nama                                                                                                                              12  Ipak,  valja  imati  na  umu  da  se  termin  “plagijat”  kao  oznaka  za  neovlaštenu  kopiju  upravo  pojavio  u  Rimu  kao  posljedica  razvoja  industrije  umnožavanja  tekstualnih  djela  putem  korištenja  robovske  snage  u  svrhu  ručnog  

prepisivanja  autorskih  tekstova.  Termin  je  izveden  iz  pravnog  termina  koji  je  označavao  protupravno  otuďenje  roba  

prema  Lex  Fabia,    a  prekršitelj  je  bio  nazivan  terminom  “plagiarius”.  Vidi:  William  Smith,  D.C.L.,  LL.D.:  “A  Dictionary  of  

Greek  and  Roman  Antiquities,  John  Murray,  London,  1875.”  Navodi  se  i  kako  je  Marcijal  započeo  koristiti  ovaj  termin  

za  oznaku  kraďe  knjige.  Citirano  prema:  

http://www.ku.edu/history/index/europe/ancient_rome/E/Roman/Texts/secondary/SMIGRA*/Plagium.html  

poznati  privilegij,  potječe  iz  Češke  1315.  godine  kojim  se  pojedincu  dalo  isključivo  pravo  

rješavanja  problema  odvodnjavanja  rudnika  te  se  odnosi  zapravo  na  odreďeno  tehničko  

rješenje.13  Oblik  privilegija  u  autorskopravnom  segmentu  zaštite  koji  su  tadašnji  gradovi  države  

davali  je  oblik  privilegija  koji  se  pretežnom  večinom  davao  nakladnicima  odnosno  izdavačima  

tiskanih  djela.  Glasovit  je  privilegij  kojim  je  Mletačka  Republika  godine  1469.  njemačkom  tiskaru  

Johannes  Speyer-­‐u  dala  isključivo  pravo  na  objavljivanje  pojedinih  književnih  djela  na  način  da  u  

Veneciji  tijekom  pet  godina  ima  isključivo  pravo  tiskanja  knjiga14.  Ovakav  oblik  ekonomske  

zaštite  u  formi  privilegija  bio  je,  dakle,  usmjeren  prvenstveno  prema  izdavačima,  a  ne  prema  

autorima.  

 

Osim  nakladničkih  privilegija  potkraj  petanastog  i  početkom  šesnaestog  stoljeća  započelo  je  i  

izdavanje  autorskih  privilegija.15  Privilegije  su  tijekom  vremena  postepeno  prerastale  iz  

arbitrarne  ad  hoc  odluke  vladara  prema  pojedincu  u  opće  pravo  svih  stvaratelja  propisano  

zakonom.    

 

Doba  zakona  

 

U  Engleskoj  je  godine  1710.  stupio  na  snagu  nacionalni  zakon  o  autorskom  pravu  -­‐  Statute  of  

Anne  kojim  se  na  sustavan  način  ozakonio  način  davanja  privilegija  koje  se  tako  više  nisu  dijelile  

samo  na  osnovi  arbitrarne  odluke  vladara.  Ovim  zakonom  dano  je  pravo,  odnosno  zaštita  

autorima  da  imaju  pravo  kontrolirati  umnožavanje  svojih  djela.  Ovaj  zakon  je  uveo  dva  nova  

načela  u  autorsko  pravo;  načelo  da  je  autor  vlasnik  autorskih  prava,  te  načelo  ograničenog  

vremenskog  roka  u  kojem  se  pruža  autorskopravna  zaštita  nad  autorskim  djelima.16  

Pretpostavka  pravu  iskorištavanja  bila  je  registracija  djela  prije  njegovog  objavljivanja,  te  

donacija  devet  primjeraka  tiskanih  djela  knjižnicama  širom  zemlje.  Pravo  iskorištavanja  

književnih  djela  koja  su  već  tiskana  odreďeno  je  u  trajanju  od  dvadesetjedne  godine,  računajući  

od  dana  donošenja  zakona,  a  za  književna  djela  koja  još  nisu  tiskana  u  trajanju  od  četrnaest  

                                                                                                                           13  Vidi  Albert  Verona,  Pravo  industrijskog  vlasništva,  Informator  1978,  str.  6,  citirano  prema  Silberstein,  

Erfindungsshutz  und  merkantilistische  Gewerbeprivilegien,  Zürich,  1961,  43.  14  Ivan  Henneberg,  “Autorsko  pravo,”  Informator,  2001,  str.  14.  15  Henneberg,  o.c.,  str.  14:  “U  Njemačkoj  je  davanje  privilegija  obuhvatilo  i  pravo  izdavanja  djela  likovne  umjetnosti  

(npr.  grafike  Abrechta  Duurera  1511.  i  1528.)  te  glazbenih  djela  (sklaba  orlanda  di  Lassa  1581),  citirajući  Hubman,  H.  

str.  12)”.  Valja  napomenuti  da  je  temeljem  tih  privilegija  Dürerova  obitelj  vodila  veliki  broj  postupaka  za  naknadu  

svojih  prava  uslijed  povrede.  16  UK  Patent  Office,  Copyright  History,  www.patent.gov.uk/copy/history  

godina  koje  je  slijedio  još  jedan  period  istog  trajanja  u  slučaju  da  je  autor  bio  živ  po  isteku  prvog  

perioda.17    

 

Prvi  nacionalni  zakoni,  odnosili  su  se  u  većini  samo  na  zaštitu  književnih  djela,  dok  su  se  za  

druge  grupe  autorskih  djela  donosili  posebni  zakoni.  Tako  je  u  Engleskoj,  1734.  donesen  

Engraving  Copyright  Act,  koji  se  odnosio  na  zaštitu  djela  likovnih  umjetnosti.  Drugim  riječima,  

već  u  samom  početku  razvoja  autorsko  pravne  zaštite,  u  doba  kada  je  sustav  privilegija  jedva  

prerastao  u  svima  dostupno  pravo  pod  jednakim  uvjetima,  postala  je  očita  tendencija  postupnog  

izdvajanja  pojedinih  oblika  stvaralačkih  djela  kao  zaštitivih  autorskim  pravom.  Ova  tendencija  

zaostajanja  pružanja  autorskopravne  zaštite  u  odnosu  na  razvoj  novih  tehnologija  i  nove  načine  

autorskog  izražavanja  nastavila  se  i  u  kasnijem  razvoju  autorskog  prava,  te  ćemo  pokušati  

dodatno  je  prikazati  pregledom  razvojnih  tendencija  zakonodavne  zaštite  autorskih  djela  u  SAD-­‐

u.  Naime,  to  je  povijesno  razdoblje  već  obilježeno  ubrzanim  razvojem  tehnologija,  te  time  čini  

vidljivijim  slijed  takvih  promjena  u  meďuzavisnosti  sa  pojavom  svake  nove  tehnologije.  

 

U  svrhu  sažetosti  prikaza  preskočiti  ćemo  analizu  elemenata  razvoja  autorskog  prava  

uvjetovanih  i  potaknutih  Francuskom  Revolucijom  1789.  Naime,  čini  se  da  su  ideje  poimanja  

pojedinca  koje  je  nosilo  revolucionarno  razdoblje  takoďer  na  svoj  način  izvršile  utjecaj  na  razvoj  

meďunarodnog  autorskog  prava.  Prvenstveno  pri  tome  mislimo  na  ideje  o  pripadanju  rezultata  

autorskog  napora  autoru  pojedincu,  a  ne  pravnoj  osobi  proizvoďaća  prvog  izdanja  djela.  

Meďutim,  radi  jasnoće  analize  utjecaja  tehnologija  na  razvoj  prava  ostaviti  ćemo  ovu  raščlambu  

za  drugu  prigodu.  

 

Usporedba  nekih  slijedova  izmeďu  razvoja  tehnologija  i  prava  

 

Prvi  Zakon  o  autorskom  pravu  SAD-­‐a,  koji  je  1790.  godine  donesen  prema  uzoru  na  prvi  engleski  

zakon  o  autorskom  pravu,  gore  spomenuti  Statute  of  Anne,  pružao  je  zaštitu  samo  odreďenim  

mogućnostima  iskaza  i  umnožavanja  autorskog  djela,  mogućim  u  svjetlu  tada  postojećih  

tehnologija.  Prvi  se  je  dakle  autorski  zakon    SAD  odnosio  samo  na  knjige,  nacrte  i  zamljopisne  

karte,  kojima  je  rok  zaštite  bio  dva  puta  po  četrnaest  godina.18  To  znači  da  se  meďu  zaštićenim  

djelima  nisu  nalazila  samo  djela  kojima  je  iskaz  bio  prvenstveno  umjetnički,  nego  poglavito  ona  

                                                                                                                           17  Ivan  Henneberg,  o.c.  str.  15-­‐16.  18  Act  of  may  31,  1790,  CH.  15,  1  Stat.  124,  vidi  i  Marshall  A.  Leaffer,  Understanding  Copyright  Law,  Matthew  Bender,  

(1989),  str.  4.  Isto  Henneberg,  o.c.  str.  17.  

čija  je  izrada  zahtijevala  najviše  vremena  i  ulaganja.19  

 

Zanimljivo  je  tako  da  pojedina  nacionalna  zakonodavstva  u  ranom  razdoblju  razvoja  autorskoga  

prava  nisu  pružala  autorskopravnu  zaštitu  autorskim  djelima  čija  je  zaštita  danas  samo  po  sebi  

razumljiva,  kao  što  su  npr.  glazbena  djela.  Tako  je  glazbenim  autorskim  djelima  pružena  u  SAD-­‐u  

autorskopravna  zaštita  tek  izmjenama  zakona  iz  1831.  godine,  kao  posljedica  nastanka  domaćeg  

tržišta  glazbenim  djelima.20  To    je  tržište  uspostavilo  ekonomsku  potražnju  za  glazbenim  djelima  

koja  su  se  počela  sustavno  izvoditi,  te  je  tako  nastalo  pitanje  davanja  naknade  autorima.  

Dramskim  je  djelima  zaštita  pružena  tek  1856.  godine.  

 

Zaštita  fotografskim  djelima  dana  je  tek  1865.  godine.  Zanimljiv  je  upravo  primjer  fotografije  na  

kojem  se  vidi  u  kojoj  je  mjeri  zakonska  zaštita  kasnila  u  odnosu  na  pojavu  nove  tehnologije.  

Naime  fotografija  se  u  doba  svoje  pojave  činila  potpuno  futurističkom    i    temeljno  novom  

tehnologijom  u  odnosu  na  postojeće  tehnologije.  Ona  se  činila  toliko  novom  da  se  smatralo  da  

niti  ne  može  imati  umjetničke  primjene,  pa  bi  prema  tome  bila  manje  jednaka  tradicionalnim  

autorskim  djelima.  Stoljećima  je  trajalo  da  se  ta  percepcije  postepeno  izgubi  i  tek  je  zadnjih  

desetljeća  došlo  do  postepenog  izjednačavanja  trajanja  zaštite  za  fotografska  djela  u  odnosu  na  

ostala  autorska  djela.  Kada  se  uzme  u  obzir  da  su  različite  fotografske  tehnike  izumljene  od  

1727.  do  1835.  godine  vidi  se  da  je  do  davanja  autorskopravne  zaštite  u  SAD  1865.  godine  

proteklo  tri  i  više  desetljeća.  

 

Nešto  kraće,  ali  još  uvijek  mjereno  u  desetljećima,  kinematografskim  je  djelima  zakonska  

autorskopravna  zaštita  pružena  u  SAD  1912.  godine  dok  je  izum  kinematografije  od  strane  braće  

                                                                                                                           19  Ne  smije  se  smetnuti  s  uma  da  je  pitanje  napora  i  financijskog  ulaganja  već  dugo  jedan  od  kriterija  kojim  se  

autorskopravna  zaštita  protezala  i  na  djela  koja  nisu  predstavljala  autorska  djela  u  strogom  smislu  riječi  jer  su  imala  

nizak  sastojak  kreativnosti,  kao  što  su  tradicionalno  bili  telefonski  i  drugi  imenici.  Taj  se  problem  pojačao  dolaskom  

novih  tehnologija,  pogotovo  račaunalne  tehnologije  koja  je  istim  instrumentarijem  nastojala  štititi  i  računalne  banke  

podataka  (databases).  Doktrina  kojom    se  autorsko  pravo  protezalo  i  na  “autorska  djela”  niske  razine  kreativnosti  

naziva  se  engleskim  terminom  “sweat  of  the  brow”,  prema  common  law  doktrini  autorskopravne  zaštite  u  toj  

kategoriji  predmeta.  Vidi  Leaffer,  o.c.  str.  46-­‐47.  20  Zanimljivo  je  primijetiti  da  je  istom  izmjenom  Zakona  produljen  i  rok  zašite  na  po  dva  puta  dvadesetosam  godina.  

Trend  produljenja  trajanja  autorskog  prava  jedna  je  od  zanimljivosti  povijesti  prava  intelektualnog  vlasništva  i  

zahtijeva  posebno  proučavanje,  osobito  u  svjetlu  komparativnog  studija  tradicionalnog  vlasništva  i  prava  

intelektualngo  vlasništva.  Istovremeno  valja  primijetiti  da  je  dodatno  ubrzanje  razvoja  autorskog  prava  donio  izum  

fonografa  Thommasa  Alve  Edisona  1877.  godine  i  gramofona  Emila  Berlinera  1877.  godine.  Naravno  da  je  mogućnost  

prenošenja  izvedbe  na  daljiunu  putem  radiovalova  učinila  dodatni  ogromni  utjecaj  na  razvoj  autorskog  prava.  Vidi:  

Henneberg,  o.c.  str.  22.  

Louisa  i  Augustea  Lumiere  bio  1895.  godine.21  

 

Ubrzanje  razvoja  tehnologije  nije  nužno  ubrzalo  i  protezanje  zakonodavne  zaštite,  pa  je  tako  od  

stvaranja  prvih  komercijalnih  računalnih  programa  tijekom  šezdesetih  godina  dvadesetog  

stoljeća  proteklo  gotovo  dva  desetljeća  do  1980.  godine  kada  je  u  SAD  pružena  je  zakonska  

zaštita  programima  za  računala.  Potom  je  1984.  godine  donesen  posebni  Zakon  o  zaštiti  maski  

za  poluvodičke  čipove  koji  kombinirajući  osnovne  principe  autorskopravne  i  patentne  zaštite  

pruža  zaštitu  na  još  jednom  novom  tehnološkom  području.  Očito  je  da  ubrzana  pojava  novih  

tehnologija  zahtijeva  sve  dublje  i  brže  zakonodavne  intervencije,  pa  je  tako  za  zaštitu  

arhitekture  silikonskih  “čipova”  bez  mnogo  odlaganja  uvedena  zaštita  “sui  generis”  pravom.  

 

U  kontinentalnoj  Europi,  nakon  Francuske  revolucije  europsko  kontinentalno  pravo  počelo  je  

pridavati  sve  veći  značaj  zaštiti  prava  autora,  postepeno  razvijajući  posebno  aspekte  

osobnopravne  zaštite  autora.  Francuska  revolucija  kao  težnja  za  priznavanjem  osobnopravnih  

sloboda  i  prava  pojedinca  u  odnosu  na  državni  aparat  i  vladajuću  elitu,  iznijela  je  autorsko  pravo  

kao  jedno  od  najviših  prava,  svrstavajući  ovo  pravo  i  obrazlažući  njegovu  pravnu  prirodu,  tada  

vladajućom  teorijom  o  autorskom  pravu  kao  pravu  vlasništva22.    

 

Početkom  devetnaestog  stoljeća,  pod  utjecajem  razvoja  novih  tehnologija,  a  poglavito  nakon  

povećanja  mogućnosti  umnažanja  i  distribucije  izazvanih  izumom  široke  primjene  korištenja  

elektriciteta,  uvidjelo  se  kako  sama  nacionalna  autorskopravna  zaštita  nije  dostatna,  te  ne  

odgovara  tadašnjim  potrebama  zaštite  autorskih  djela.  Naime,  radi  mogućnosti  distribucije  

autorskih  djela  u  razne  dijelove  svijeta,  te  potrebe  prijevoda  tih  djela  na  druge  jezike,  nametnuli  

su  se  problemi  na  koje  zasebna  nacionalna  zakonodavstva  nisu  bila  u  mogućnosti  pružiti  

zadovoljavajuća  rješenja.  Time  su  započete  izmjene  autorskog  prava  koje  su  dovele  do  razvoja  

meďunarodnog  konvencijskog  sistema  zaštite  autorskog  prava,  te  konačno  i  do  donošenja  

Konvencije  o  stvaranju  meďunarodne  unije  za  zaštitu  književnih  i  umjetničkih  djela,  1886.  

godine,  poznatije  kao  Bernska  konvencija.  Konvencijski  je  sistem  označio  početak  harmonizacije  

autorskog  prava  i  položio  temelje  suvremenom  sistemu  zaštite  iz  kojega  izrasta  i  današnje  

hrvatsko  autorsko  pravo.23  

 

                                                                                                                           21  Ivan  Henneberg,  o.c.  str.  22.  22  Ibidem,  str.  17.  23  O  povijesti  prvog  hrvatskog  zakonodavstva  o  autorskom  pravu  vidi  Henneberg,  o.c.  str.  20.  Na  području  Hrvatske  

vrijedio    je  prvo  austrijski  carski  patent  o  zaštiti  književnog  i  umjetničkog  vlasništva  of  19.  listopada  1846.,  potom  

ugarsko-­‐hrvatski  Zakon  o  autorskom  pravu  of  4.  svibnja  1884.  godine.  

Krajem  19.  i  početkom  20.  stoljeća,  u  SAD-­‐u,  jedni  od  najbogatijih  industrijalaca  ,  Andrew  

Carnegie,  John  D.  Rockfeller  i  drugi,  donirali  su  bibliotekama  veću  količinu  književnih  djela,  što  

je  dovelo  do  ustanovljenja  mogućnosti  široke  ponude  knjiga  u  javnim  knjižnicama,  i  gotovo  

besplatne  mogućnosti  posudbe  tih  djela.  Sistem  javnih  knjižnica,  kao  riznice  znanja  i  edukacije,  u  

to  je  vrijeme  bio  glasno  kritiziran  i  napadan  od  strane  autora  i  izdavača,  obrazloženjem  da  će  

javne  knjižnice  kao  rezultat  imati  prestanak  potrebe  za  kupovinom  knjiga,  te  gašenje  izdavačke  

djelatnosti.  Ovaj  strah  pokazao  se  neutemeljenim  ,  s  obzirom  da  s  današnjeg  gledišta  znamo  da  

je  izdavačka  industrija  u  stalnom  porastu,  te  se  promet  izdavačke  industrije  samo  u  SAD-­‐u  

procjenjuju  na  više  od  25  milijardi  USD24.  Valja  primijetiti  da  se  strahovi  slični  ovome  javljaju  

često  simultano  s  uvoďenjem  novih  tehnologija.  

 

U  otprilike  isto  doba,  pojava  kinematografske  tehnologije,  koju  su  izdavači  ocjenili  kao  opasnu  

konkurenciju  svojim  djelima,  dovela  je  do  sudskih  sporova    protiv  proizvoďača  filmova.  U  

slučaju  filmskog  djela  “Ben  Hur”  izdavačka  industrija,  podnijela  je  sudsku  tužbu  protiv  

producenta  filma,  iz  razloga  kršenja  autorskih  prava  nad  književnim  djelom,  u  čemu  je  i  

uspjela25.  No,  unatoč  razvoju  filmske  industrije,  te  mnogim  tehnološkim  inovacijama  koje  je  ona  

sa  sobom  donijela,  svjedoci  smo  činjenice  kako  izdavačka  industrija  nije  nestala  pojavom  

kinematografske  industrije,  već  upravo  suprotno,  kroz  svoje  višestoljetno  postojanje  pokazuje  

upornu  tendenciju  rasta.    

 

Slično  kao  i  na  primjeru  izdavačke  djelatnosti  koja  se  susrela  sa  pojavom  nove  tehnologije  -­‐  

kinematografske  industrije,  pojava  tehnologije  snimanja  i  reprodukcije  glazbenih  djela  dovela  je  

do  zabrinutosti  kod  glazbenih  izvoďača.  Naime,  prije  razvoja  tehnologije  snimanja  i  

reprodukcije  glazbenih  djela,  izvoďači  su  bili  u  mogućnosti  naplaćivati  sami  svoje  nastupe  uživo,  

te  je  konzument  koji  je  želio  čuti  glazbenu  izvedbu  morao  istoj  prisustvovati  za  što  je  platio  

odreďenu  naknadu  ako  je  izvoďač  to  tražio.  No,  pojava  tehnologija  snimanja  izvedbe,  dovela  je  

do  mogućnosti  da  konzument  ne  bude  nužno  prisutan  glazbenoj  izvedbi  da  bi  je  mogao  čuti.  

Takoďer,  postalo  je  moguće  upoznavati  snimke  izvoďača  koje  naprosto  ranije  ne  bi  bilo  moguće  

čuti  ili  vidjeti  zbog  geografske  udaljenosti.  Ovaj  razvoj  doveo  je  do  toga  da  danas  potrošač  može  

kupiti  glazbeno  djelo  sa  svih  strana  svjeta,  što  kao  posljedicu  ima  odredjene  koristi  za  publiku  i  

umjetnike,  čemu  se  diskografska  industrija  brzo  prilagodila,  te  uvidjela  prednosti  novih  

tehnologija.  Danas  je  gotovo  nepotrebno  naglašavati  činjenicu  kako  je  prodaja  glazbenih  djela  

utvrďenih  na  materijalnu  podlogu  postao  glavni  izvor  prihoda  glazbene  industrije,  te  da  je  tako  

                                                                                                                           24  Association  of  American  Publishers,  http://www.publishers.org/stats/index.htm      25  Kalem  Co.  v.  Harper  Bros.,  222  U.S.  55  (1911),  “Ben  Hur”.  

tehnologija  snimanja  zapravo  dovela  do  postojanja  čitavu  jednu  industrijsku  granu.  

 

Slično  ovom  primjeru,  smatralo  se  da  će  pojava  radio  difuzije  uništiti  tada  mladu  diskografsku  

industriju.  No,  postepeno  se  uvidjelo  da  ovaj  medij  može  poslužiti  za  reklamiranje  i  promociju  

glazbennih  djela,  što  je  glazbena  industrija  i  iskoristila.  Tako  je  započeo  mirni  suživot  ovih  

tehnologija,  što  je  kao  rezultat  imalo  jačanje  diskografske  industrije  i  glazbenih  izvoďača  kao  i  

jačanje  radiodifuzijskih  industrija.  Slični  su  se  izazovi  i  strahovi  postojećim  industrijskim  

granama  pojavili  i  prilikom  pojave  magnetofona,  a  pogotovo  kazetofona  i  portabl  kazetofona  

(“walkman”®).  

 

Uvoďenje  video  vrpci  na  dva  standarda  (Betamax®  i  VHS®)  osim  novih  izazova  filmskoj  

industriji,  doveo  je  i  do  spoznaja  o  važnosti  usvajanja  dominantnog  standarda  koji  bi  se  u  

budućnosti  pokazao  uspješnijim,  kako  bi  kinematografska  industrija  uspješno  mogla  zauzeti  

tržišnu  poziciju  u  budućnosti.  Naime  pokazalo  se  da  je  rat  više  standarda  nepoželjan  u  smislu  u  

kojem  oslabljuje  uvoďenje  nove  tehnologije  prema  potrošačime,  te  time  slabi  poziciju  industrije  

koja  ima  prava  na  sadržaj  koji  će  biti  plasirani  na  tehnološkim  medijima.  Slično  kao  i  u  gornjim  

primjerima,  pojava  kablovske  distribucije  dovela  je  do  napada  od  strane  filmske  industrije,  koja  

je  završila  gubitkom  spora  od  strane  filmske  industrije26.  

 

Gore  spomenuti  spor  izazvan  pojavom  tehnologije  videorekordera  (VCR),  odnosno  prema  

tvrdnjama  nositelja  autorskih  prava,  pojava  mogućnosti  da  vlasnik  novih  tehnoloških  naprava,  

samim  njihovim  korištenjem  krši  autorska  prava  dovela  je  do  daljnjih  sporova,  koje  su  stigle  i  do  

Vrhovnog  suda  SAD27.  No,  odlukom  Vrhovnog  suda,  odbijena  je  filmska  industrija  u  korist  

proizvoďača  videorekordera,  sa  obrazloženjem  da  sama  mogućnost  kršenja  autorskih  prava,  ne  

znači  i  njeno  kršenje,  te  da  upotreba  VCR  tehnologije  pruža  i  mogućnost  uporabe  kojom  se  ne  

krše  autorska  prava,  a  ide  na  korist  potrošača,  kao  što  je  “time  shifting”,  tj.  mogućnost  kasnije  

reprodukcije  televizijskog  programa,  prema  želji  gledatelja.  Ovdje  je  očito  ocijenjeno  da  je  

mogućnost  vremenskog  pomaka  u  korištenju  zaštićenog  djela  kao  svojstvo  nove  tehnologije  

toliko  značajno  da  nije  potrebno  dati  zaštitu  vlasnicima  djela  kojoj  bi  posljedica  bila  da  se  uslijed  

sprečavanja  svake  nezakonite  uporabe  može  spriječiti  i  samo  uvoďenje  nove  tehnologije.  

Postaje  sve  jasnije  da  uvoďenje  novih  tehnologija  kao  posljedicu  gotovo  redovno  ima  pojavu  do  

tada  nepoznatih  načina  korištenja  autorskih  djela.  Naravno  da  takvo  stanje  otežava  

zakonodavcima  ranu  intervenciju  u  načine  zaštite.                                                                                                                              26  Fortnightly  Corp.  v.  united  Artist  television,  Inc.  (392  U.S.  390,  400  (1968),  Cornell  Law  School,  

http://www.law.cornell.edu/copyright/cases/464_US_417.htm  27  Gore  spomenuta  presuda  Sony  Corp.  v.  Universal  City  Studios  Inc.  464  U.S.  417,  430  [220  USPQ  665]  (1984).  

 

Pokušaj  sudske  zabrane  proizvodnje  sustava  čitaća  digitalnih  zapisa  u  MP3  kompresijskom  

formatu  američki  su  sudovi  odbili  tvrdeći  da  bi  “space-­‐shifting”,  odnosno  prostorno  pomicanje  

korištenja    moralo  biti  dozvoljen  kao  i  “time-­‐shifting”  iz  gore  spomenutog  procesa  Sony28.  

Naime,  sudovi  su  u  ovom  postupku  zauzeli  stanovište  kako  nije  zabranjeno  upotrebljavati  MP3  

tehnologiju  na  način  da  autorska  djela  njihov  konzument  komprimira  putem  ove  tehnologije.  

Slični  strahovi  i  njima  analogni  sudski  sporovi  pojavljivali  su  se  prilikom  svake  pojave  novih  

tehnologija  -­‐  DAT,  Mini-­‐Disca  i  CD-­‐R.  

 

Doba Interneta

 

Današnja  široka  primjena  Interneta  objedinjava  mogućnosti  umnožavanja  i  distribucije  koji  

dobivaju  potpuno  nove  momente  u  odnosu  na  autora  i  autorsko  djelo.  Povečanje  brzine  

Interneta  uz  pomoć  modema  od  56K  i  ISDN  veze  doveo  je  od  mogućnosti  distribucije  raznih  

vrsta  autorskih  djela,  prvenstveno  glazbenih,  a  razvojem  novih  “broadband”  tehnologija  i  

bežičnih  “broadband”  tehnologija  pristupa  dovesti  će  ubrzo  i  do  mogućnosti  distribucije  audio-­‐

vizualnih  djela  putem  Interneta.  Sasvim  izvjesno,  i  ova  pojava  novih  tehnologija  će  dovesti  do  

nametanja  novih  problema  i  promišljanja  u  svezi  autorskopravne  zaštite.  

 

Industrije  koji  su  veliki  nositelji  prava  na  korištenje  autorskih  djela  putem  Interneta,  te  

mogućnosti  koju  on  sa  sobom  donosi  reagira  jednako  kao  i  u  gore  opisanom  povijesnom  razvoju  

autorskog  prava.  Možda  najpoznatiji  sudski  postupak,  vezan  uz  problematiku  autorskopravne  

zaštite  i  uporabe  novih  tehnologija  krajem  prošlog  stoljeća  bio  je  slučaj  Napster,  u  kojem  je  

diskografskoj  industriji  sudskim  putem  uspjelo  ishoditi  zabranu  razmjene  autorskim  pravom  

zaštićenih  glazbenih  djela  putem  računalnog  programa  koji  se  nalazio  na  Internet  stranici  

www.napster.com.29  Činjenica  koja  je  u  ovom  predmetu  potvrďena  jest  da  industrija  reagira  na  

isti  način  kao  i  tijekom  povijesnog  razvoja  autorskog  prava.  To  znači  da,  ako  nije  u  mogućnosti  

kontrolirati  nove  načine  distribucije  autorskih  djela  nad  kojima  uživa  autorskopravnu  zaštitu,  

dominantni  industrijski  interes  pokušava  ovladati  kanalom  uvoďenja  novih  tehnologija  

distribucije,  odnosno  ukoliko  u  konkretnom  slučaju  nije  u  mogućnosti  to  učiniti,  nastoji  općenito  

zaustaviti  uporabu  novih  tehnologija  kao  što  je  bio  slučaj  u  ovom  procesu.    Čini  se  da  je  i  ovdje,  

kao  i  u  ranijim  analognim  situacijama  nastojanje  industrije  ostalo  neuspješno  jer  su  drugi  

                                                                                                                           28  Recording  Industry  Association  v.  Diamond  Multimida  Systems  180  F.3d  1072  (9th  Cir.  1999).  29  A&M  Records,  Inc.  v.  Napster,  Inc.,  2001  App.  Lexis  5446  (9th  Cir.  2001).  

slučajevi  uvoďenja  modificiranih  srodnih  tehnologija  uspješniji  od  prvog  pokušaja.  

 

Tako  poraz  sustava  sa  centralnim  indexom  (kao  u  slučaju  Napster)  ne  znači  i  poraz  P2P  (peer-­‐

to-­‐peer)  sustava  kao  KAHZA,  Gnutella  i  sličnih,  koji  za  razliku  od  Napstera  omogućavaju  

neposredni  kontakt  izmeďu  osoba  koje  su  spremne  jedna  drugoj  ustupati  glazbena  djela  iz  

svojih  fonoteka,  odnosno  datoteka.  Za  ovakve  decentralizirane  sisteme  u  ovom  trenutku  postoje  

vrlo  male  pravne  mogućnosti  zabrane.  Djelomično  je  to  prvenstveno  radi  neodgovarajućih  

zakonskih  rješenja,  koja  nisu  u  stanju  zadovoljavajuće  regulirati  ovu  tehnologiju  iz  perspektive  

nositelja  autorskih  prava,  djelomično    iz  razloga  što  je  teško  provjeravati  privatno  korištenje  

djela,  te  konačno  i  zbog  brojnosti  korištenja  koje  jasno  ukazuje  na  promijenjene  društvene  

standarde  u  pogledu  korištenja  digitaliziranih  djela.  Pitanje  je  kakve  će  to  posljedice  imati  na  

zahtjeve  prema  zakonodavcu  u  doba  kada  današnji  korisnici  P2P  programa  dobno  dorastu  ulozi  

zakonodavca  i  pojave  se  kao  direktori  novih  industrija  koje  koriste  autorsko  pravo,  ili  su  pak  

njegovi  nositelji.  

 

Za  očekivati  je  u  bliskoj  budućnosti  jače  razumijevanje  uloge  intelektualnog  vlasništva  u  

kontektstu  tradicionalne  pravne  znanosti,  te  poboljšavanje  kvalitete  zakonodavstva  na  području  

intelektualnog  vlasništva  homgenizacijom  tržišnih  iskustava  najznačajnih  svjetskih  tržišta  kao  

što  su  SAD,  EU  i  Japan.  Tako  se  može  ustvrditi  da  je  tijek  razvoja  prava  intelektualnog  vlasništva  

posljednjih  pedeset  godina  doista  voďen  razvojem  prava  intelektualnog  vlasništva  u  SAD,  čija  su  

rješenja  modificirale  europske  zemlje,  članice  EU,  i  Japan,  te  potom  ostale  europske  zemlje,  

potencijalne  članice  EU.  U  tome  procesu  uključeni  su  i  autorsko  pravo,  te  prava  industrijskog  

vlasništva  općenito,  a  prate  ih  i  srodna  pravna  područja  kao  što  su  ugovorno  pravo  na  području  

licencnih  ugovora  i  ugovora  o  franchisingu,  kao  i  pravo  tržišne  utakmice.  SAD  su  kao  do  nedavno  

najveće  integrirano  tržište  na  svijetu  i  vodeća  zemlja  u  razvoju  pionirskih  tehnologija  prve  

razvijale  nove  odnose  vezane  uz  nove  tehnologije,  te  potom  prve  pitanja  kako  pravno  regulirati  

nove  odnose  postavljale  i  prve  na  njih  davale  odgovore.  Te  su  odgovore  nakon  vlastitog  

vrednovanja  uglavnom  prihvaćale  druge  zemlje.  Valja  napomenuti  da  se  ovaj  proces  odvijao,  i  

odvija  se,  uz  različita  trvenja,  od  političkih,  preko  razlika  u  pravnim  konceptima  koji  se  često  

ističu  kao  suprotni,  pa  do  razlika  u  poduzetničkom  i  kulturnom  mentalitetu.  

 

Kada  govorimo  o  odnosu  autorskog  prava  i  o  vrstama  autorskih  djela  kojima  se  pružala  

autorskopravna  zaštita  kroz  povijest,  lako  uviďamo  da  je  povijest  autorskog  prava  nužno  

povezana  sa  poviješću  razvoja  tehnologije,  te  da  je  analogna  tehnološkom  razvoju  zapadne  

civilizacije  koju  je  ovaj  razvoj  obilježio  u  svojoj  osnovi.  Kao  jedan  od  uvodnih  zaključaka  vezano  

uz  odnos  autorskog  prava  i  novih  tehnologija,  u  smislu  gore  iznesenih  opažanja,  može  se  

ustvrditi  da  je  pravo  uvijek  sa  zakašnjenjem  slijedilo  nove  odnose  izazvane  pojavom  novih  

tehnologija  i  proizvoda,  te  da  je  nastajalo  i  razvijalo  se  kao  odgovor  na  te  nove  odnose.  

Zamjećujući  ovu  pojavu  Vrhovni  Sud  Sjedinjenih  američkih  država  je  u  poznatoj  presudi  

posvećenoj  predmetu  u  kojem  se  preispitivala  tada  nova  tehnologija  video  kazeta,  govoreći  o  

širem  kontekstu  uloge  tehnologija  u  društvima  ustvrdio:  “Od  samih  početaka  autorsko  pravo  se  

razvijalo  kao  odgovor  na  značajne  promjene  u  tehnologiji.”  30.    

 

Ukoliko  danas  promatramo  razvojnu  tendenciju  autorskopravne  zaštite,  možemo  gotovo  

svakodnevno  naići  na  potvrdu  ove  teze,  koja  je  postala  posebno  aktualna  sa  obzirom  na  do  

nedavno  nezamislivo  brz  razvoj  novih  tehnologija,  te  probleme  autorskopravne  zaštite  koje  ono  

nameće.  U  vremenu  u  kojem  se  neprestano  razvijaju  i  stvaraju  “nove  tehnologije”,  te  kada  je  

korištenje  novih  tehnologija  postalo  preduvjet  uspješnog  stvaranja,  izrade,  distribucije  i  

reprodukcije  autorskih  djela,  ne  smije  se  zbog  činjenice  da  je  sama  pojava  novih  tehnologija  

značajna,  smatnuti  sa  uma  činjenicu  da  istovremno  raste  i  značaj  ekonomije  iskorištavanja  

kreativnih  rezultata  zaštitivih  pravom  intelektualnog  vlasništva.  Naime,  digitalizacija  rezultata  

autorske  djelatnosti,  odnosno  digitalizacija  velikog  broja  vrsti  autorskih  djela,  te  moguća  

trenutna  reprodukcija  i  distribucija  digitaliziranih  autorskih  djela  te  njihovo  masovno  korištenje  

bez  odobrenja,  predstavlja  samom  svojom  brojnošću  fenomen  bez  pravog  pendant-­‐a  u  

dosadašnjem  društvenom  razvoju.  Drugim  riječima,  lakoća  umnažanja  autorskih  djela  bez  

dopuštenja  autora  svojom  “prirodnošću”  izazvanom  vlastitom  digitalnom  prirodom  izaziva  čitav  

niz  oblika  korištenja  koji  iako  rješivi  dosljednom  primjenom  tradicionalnog  autorskog  prava  

izazivaju  ipak  čitav  niz  dodatnih  pitanja  oko  novonastalih  odnosa  nastalih  novim  oblicima  

korištenja.  Sasvim  je  izvjesno  da  će  digitalizacija  autorskih  djela  nastaviti  produbljivati  

probleme  primjene  postojećih  autorskopravnih  načela  kao  i  zahtijevati  dodatno  promišljanje  

smislenosti  takve  primjene.  Istovremeno  novonastali  odnosi  sami  će  uspostavljati  i  rješenja  na  

pitanja  svoje  pravne  regulacije  i  tako  sami  zakonodavcu  nuditi  odgovore  na  tako  nastala  pitanja.  

 

 

DRUGA  POSTAVKA  

 

Informacija  kao  predmet  zaštite  prava  intelektualnog  vlasništva  

                                                                                                                             30  Sony  Corp.  v.  Universal  City  Studios  Inc.  464  U.S.  417,  430  [220  USPQ  665]  (1984)  

http://supct.law.cornell.edu/supct/cases/464us417.htm  

Smatram  da  je  potrebno,  kako  bi  se  pravilno  razumjela  pravna  priroda  prava  intelektualnog  

vlasništva  koristiti  znanstvene  metode  koji  odgovaraju  društvenom  okruženju  u  kojem  je  

upravo  ova  grana  prava  postala  jedna  od  središnjih  zaštićenih  društvenih  vrijednosti,  našavši  se  

na  mjestu  prethodno  rezerviranom    za  temeljne  pravne  i  demokratske  koncepte  kao  što  su  

vlasništvo,  pa  čak  i  sloboda.  Kada  bismo  se  u  istraživanju  ograničili  na  instrumente  pravne  

znanosti  koje  su  koristila  društva  koja  nisu  imala  intelektualno  vlasništvo  zaštićeno  kao  jednu  

od  temeljnih  društvenih  vrijednosti  ,  odnosno  društva  čije  paradigmatske  postavke  nisu  

uključivale  iskorištavenje  nematerijalnih  vrijednosti,  ne  bismo  mogli  dati  adekvatan  odgovor  na  

pitanje  pravne  prirode  prava  intelektualngo  vlasništva.  

 

Stoga  smo  nakon  odreďenih  istraživačkih  napora  usredotočili  daljnje  istraživanje  na  pojam  

informacije,  kao  onog  pojma  koji  najbolje  odgovara  sadržaju  objekta  zaštite  prava  

intelektualnog  vlasništva.  Informaciju  je  kao  moderni  fizikalni  pojam  odredio  1949.  godine  

znanstvenik  Bell  Laboratories,  Claude  Shannon.  Taj  je  pojam  tijekom  razvoja  kvantne  fizike  

doživo  daljnja  istraživanja,  a  njegova  definicija  se  produbljivala  i  mijenjala  pod  teretom  novih  

spoznaja.  Štoviše,  pojedini  su  znanstvenici  koncept  uloge  informacije  protegnuli  i  na  područja  

temeljnih  fizikalnih  vrijednosti  kao  što  su  masa  i  energija.  Neki  idu  čak  tako  daleko  da  smatraju  

da  su  informacije  zapravo  materijalni  izvor  stvarnosti  u  najdoslovnijem  mogućem,  matematički  

izrecivom  smislu.31  U  tome  je  smislu  u  ovome  tekstu  gore  korišteno  razmišljanje  profesora  J.  A.  

Wheelera  o  značanju  informacije  kao  konstitutivnog  elementa  svemira.  

 

                                                                                                                           31    Tako  The  Economist,  8.  lipnja  2002,  str  72-­‐73,  prikazuje  ovaj  fenomen  na  slijedeći  način:  “Cogito  ergo  sum”  bio  je  

Descartesov  pokušaj  demonstriranja  činjenice  vlastitog  postojanja.  John  Archibald  Wheeler,  američki  fizičar,  pokušao  

ga  je  nadmašiti.  Sročio  je  frazu  “it  from  bit”  (to  iz  bita)  kako  bi  pružio  dokaz  postojanja  svega  u  svemiru.  Ideja  dr.  

Wheelera  je,  ako  stvar  posjeduje  “bit”  informacije,  što  je  količina  informacije  potrebna  da  se  na  pitanje  odgovori  s  “da”  

ili  “ne”,  onda  ta  stvar  mora  postojati.    

Iako  manje  lucidno  sročena  od  Descartesove,  ideja  dr.  Wheelera  godinama  ima  snažan  utjecaj  na  fizičare.  Neke  je  od  

njih  potakla  da  dodaju  informacije  u  katalog  osnovnih  sastojaka  od  kojih  se  sastoji  svemir,  pored  tvari  i  energije.  

Takoďer  je  potaknula  razvoj  nove  grane  znanosti.  Istraživači  još  proučavaju  fiziku  zvijezda  i  atoma  kako  bi  otkrili,  

naravno,  koliko  tvari  i  energije  sadrži  svemir.  No,  sad  proučavaju  fiziku  informacija  kako  bi  došli  i  do  toga  koliko  njih  

sadrži  svemir.    

Takav  jedan  fizičar,  Seth  Lloyd  s  MIT  (Massachusets  Institute  of  Technology),  nedavno  je  doveo  ovaj  pristup  do  

njegovog  logičnog  zaključka  pokušavajući  izračunati  maksimalni  kapacitet  računanja  cijelog  svemira.  Njegovi  rezultati  

objavljeni  u  (...)  Physical  Review  Letters,  dali  su  podršku  ideji  dr.  Wheelera  da  teorija  informacije  može  pružiti  važne  

uvide  u  fizičku  stvarnost.  

Vidi:  Lloyd,  S.,  “Computational  capacity  of  the  Universe,”  Physical  Review  Letters,  88,  237901,  (2002)  i  Lloyd,  S.,  

“Ultimate  physical  limits  to  computation,”  Nature,  406,  1047  -­‐  1054,  (2000).    

Archibald  Wheeler,  Shannon,  

Kao  što  sam  nagovijestio  konačna  namjera  mi  je  uspostaviti  tumačenje  prava  intelektualnog  

vlasništva  kao  prava  koje  štiti  rezultate  ljudske  kreativnosti  kao  niz  stvorenih  informacija.  U  

tome  nastojanju  ćemo  pravno  zaštitivi  sadržaj  autorskog  djela  nazivati  informacija.  Ovaj  rad  nije  

posvećen  detaljnoj  raščlambi  pojma  informacije,  niti  ćemo  ovdje  ulaziti  u  raščlambu  zaključaka  

koji  proizlaze  iz  ovakve  postavke.  Ovu  analizu  provesti  ću  u  zasebnom  radu.  Smatram  da  se  izraz  

informacija  u  ovom  specijaliziranom  značenju  teorije  komunikacija  može  koristiti  i  u  

terminologiji  prava  intelektualnog  vlasništva.  Do  sada  se  izraz  nije  koristio  u  tom  smislu;  a  kad  

se  koristio  bilo  je  to  za  označavanje  “semantičkog  sadržaja”  djela.  

 

Ovdje  ćemo  samo  reći  da  će  se  pojam  informacija  koristiti  u  značenju  koje  najbliže  odgovara  

onom  upotrijebljenom  u  teoriji  komunikacije32.    U  nastojanju  da  odredimo  objekt  zaštite  prava  

intelektualnog  vlasništva  osloniti    ćemo  se  na  malo  istraženi  izvor  –  matematičku  teoriju  

komunikacije.  Iskoristit  ćemo  pomoć  jednog  znanstvenika  kako  bi  protumačili  drugog  

znanstvenika  koji  je  tu  ideju  izrazio  u  matematičkim  formulama.  Claude  A.  Shannon  je  kao  

istraživač  u  matematici  u  Bell  Telephone  Laboratories  objavio  1948.  godine  rad  pod  naslovom:  

“The  Mathematical  Theory  of  Communication”.  Rad  je  ponovno  tiskan  1963.  godine,  te  je  

nadopunjen  radom  pod  naslovom  “Recent  Contributions  to  the  Mathematical  Theory  of  

Communication”,  autora  Warren  Weaver-­‐a.  Knjiga  je  imala  znatan  utjecaj  tijekom  šezdesetih,  

kad  je  većina  ambicioznih  istraživanja  u  semantici  sadržavala  dobro  poznati  graf  

“komunikacijskog  sustava”  danog  u  Shannonovom  radu.  Usporeďujući  informaciju  u  kontekstu  

teorije  komunikacije  s  njezinom  mogućom  ulogom  u  raščlambi  zaštitivih  elemenata  autorskog  

djela  za  sada  samo  nastojimo  dati  usporedbu  koja  bi  potaknula  dublju  analizu  zaštitivih  

elemenata  autorskog  djela.  Najvažnija  analogija  za  našu  svrhu  je  definicija  informacije  koju  je  

utemeljio  Shannon,  a  Weaver  objasnio,  pa  ćemo  citirati  dio  Weaverovog  rada  koji  se  tiče  iste.  

 

Riječ  informacija,  u  ovoj  teoriji,  koristi  se  u  posebnom  smislu  koji  se  ne  smije  zamijeniti  s  

njezinom  uobičajenom  upotrebom.  Naročito  se  informacija  ne  smije  zamijeniti  za  značenje.  

U  stvari,  dvije  poruke,  od  kojih  je  jedna  puna  značenja,  a  druga  je  čista  besmislica,  mogu  biti  

potpuno  jednake  s  ovog  stajališta,  što  se  tiče  informacije.  (...)  

Zasigurno,  ova  riječ  informacija  u  teoriji  komunikacije  ne  odnosi  se  toliko    na  ono  što  

kažete,  koliko  na  ono  što  možete  reći.  To  jest,  informacija  je  mjera  nečije  slobode  izbora  kad  

odabire  poruku.33                                                                                                                                32  Claude  E.  Shannon  i  Warren  Weaver,  “The  Mathematical  Theory  of  Communication”,  1963,  na  8:  “Naročito,  

informacija  se  ne  smije  zamijeniti  za  značenje”.  (Kurziv  u  izvorniku).  33  Shannon  i  Weaver,  ibidem,  na  8-­‐9.  Gleick,  o.c.,  na  255,  kad  uvodi  svoje  čitatelje  u  “dio  matematike  s  filozofijom  

poznate  kao  informacijska  teorija”,  kaže:  “Informacija  se  pokazala  dobrom  kao  i  bilo  koja  druga  riječ,  ali  ljudi  su  

 

Pošto  je  teorija  komunikacije  matematički  sustav  koji  se  bavi  binarnim  brojkama  koje  uvijek  

predstavljaju  izbor  izmeďu  dvije  mogućnosti,  njezin  predmet  dijeli  shvaćanje  nove  geometrije.34  

Mogućnost  takve  usporedbe  u  stvari  sugerira  sam  Shannon  kad  uzima  primjer  Joyce-­‐ovog  

romana  “Finneganovo  bdijenje”  kako  bi  ilustrirao  primjer  redundantnosti.35  Weaver  ide  mnogo  

dalje,  kad  na  samom  početku  svog  članka  definira  komunikaciju  “u  vrlo  općenitom  smislu  kako  

bi  obuhvatila  sve  postupke  kojima  jedan  um  može  utjecati  na  drugi.  Ovo,  naravno,  uključuje  ne  

samo  pisani  i  usmeni  govor,  nego  i  glazbu,  likovnu  umjetnost,  kazalište,  balet  i  u  stvari  svo  

ljudsko  ponašanje.”36  U  ovakvim  definicijama  naglasak  bi  trebao  biti  na  “utjecati  na  drugi”,  kako  

se  sam  Weaver  vraća  na  definiciju  kako  bi  je  objasnio  izjavljujući  da  “[se]  na  prvi  pogled  može  

činiti  nepoželjno  uskim  pretpostavljati  da  je  svrha  sve  komunikacije  da  utječe  na  ponašanje  

primatelja.  No,  s  bilo  kojom  relativno  širokom  definicijom  ponašanja,  jasno  je  da  komunikacija  

bilo  utječe  na  ponašanje,  ili  uopće  nema  nikakav  vidljiv  niti  vjerojatan  učinak.”37  Zahvaljujući  

                                                                                                                           morali  upamtiti  da  koriste  specijalizirani  izraz  bez  vrijednosti,  bez  uobičajenih  konotacija  činjenica,  učenja,  mudrosti,  

razumijevanja,  prosvjetljenja.”  Za  one  od  vas  koji  razlikuju  ideju  koju  je  Shannon  nazvao  informacije  na  razini  njihove  

pojavnosti  kao  matematičke  jednadžbe,  taj  simbol  iste  ideje  je:  

 

H=  -­‐  [p1  log  p1  +  p2  log  p2  +  …  +  pn  log  pn]    

 

H=  -­‐∑  pi  log  pi  

 

Gdje:  «skup  n  neovisnih  simbola  ili,  što  se  toga  tiče  skup  n  neovisnih  potpunih  poruka,  čije  su  vjerojatnosti  izbora  p1,  

p2,  …  pn  .  [*  *  *]  Gdje  simbol  ∑  označava,  kao  što  je  uobičajeno  u  matematici,  da  se  trebaju  zbrojiti  svi  izrazi  kao  tipični  

p1  log  p1  napisan  kao  odreďujući  uzorak.»  Pogledajte  o.c.,  na  14-­‐15  za  daljnja  objašnjenja.  34  Prema  James  Gleicku,  “Chaos:  Making  a  New  Science”,  Viking  Penguin,  1987,  str.  256,  polje  u  kojem  se  staze  teorije  

kaosa  i  teorije  informacije  sijeku  je  redundantnost.  “Redundantnost  je  predvidljivi  odmak  od  slučajnog.”  Na  istom  

mjestu  on  daje  primjer  za  redundantnost  kao  objekt  teorije  informacije:  “Poznata  reklama  za  obučavanje  stenografije  

–  if  u  cn  rd  ths  msg  …  -­‐  ilustrira  poantu,  a  teorija  informacije  dozvoljava  da  se  ona  izmjeri”.        35    Shannon,  o.c.  str.  56.  “Osnovni  engleski  vokabular  ograničen  je  na  do  850  riječ,  a  višak  je  vrlo  velik.  Ovo  se  ogleda  u  

širenju  koje  se  javlja  kad  se  odlomak  prevede  na  osnovni  engleski.  Joyce  s  druge  strane  povećava  vokabular  te  je  

navodno  postigao  kompresiju  semantičkog  sadržaja.”  36  Weaver,  o.c.  str.  3.  37  Ibid.  str.  5.  Ostaviti  ćemo  po  strani,  zbog  nedostatka  prostora,  razmatranje  pravnog  značenja  odnosa  izmeďu  

komunikacije    i  informacije  u  gornjem  kontekstu,  iako  je  njihov  meďuodnos  potencijalno  vrlo  značajno  područje  

istraživanja.  Čini  nam  se  naime  da  je  komunikacija,  kao  instrument  prijenosa  informacija  koje  su  rezultat  ljudske  

kreativnosti  vrlo  značajan  dio  proizvodnje  novih  informacija,  odnsono  stvaranja  novih  stvarnosti.  Tim  više  što  odnos  

izmeďu  komunikacije  i  informacije  upravo  odgovara  stalnoj  i  trajnoj  suprotnosti  prava  intelektualnog  vlasništva  koje  

predstavljaju  pravo  stvaratelja  da  kontrolira  korištenje  svojeg  djela  i  interesa  javnosti  da  se  omogući  što  širi  pristup  

zaštićenim  djelima  u  svrhu  stvaranja  novih  djela,  odnosno  novih  informacija  koje  su  podloga  stvaranju  društvenog  

blagostanja.  

ovoj  sličnosti  možemo  u  kasnijim  istraživanjima  koristiti  definiciju  informacije,  te  moguće  i  u  

svrhe  proučavanja  onih  grana  prava  koje  reguliraju  odnose  vezane  uz  autorsko  djelo  i  dobra  

zaštićena  drugim  pravima  intelektualnog  vlasništva.  Činjenica  postojanja  slobode  izbora  izmeďu  

dva  bita  kao  osnovne  karakteristike  stvaralaštva  je  temelj  tvrdnje  da  postupak  stvaranja  

zapravo  predstavlja  proizvodnju  informacija  koje  u  nizu  predstavljaju  originalnost  odnosno  

novost.  Ta  je  činjenica  bila  primjećena  od  niza  komentatora  i  promatrača  stvaralačkog    

postupka.  Matematičar  Hadamard  je  proučavajući  znanstvenu  kreativnost  zaključio:  

 

"(...)  jasno  je  da  se  niti  jedno  značajno  otkriće  ili  izum  ne  dogodi  bez  namjere  pronalaženja.  

Ali  sa  Poincareom,  vidmo  nešto  drugo,  intervenciju  osjećaja  ljepoteigrajući  svoju  ulogu  

nezamjenljivog  sredstva  pronalaženja.  Dolazimo  do  dvostrukog  zaključka:  

da  je  izum  izbor  

da  je  taj  izbor  svakako  rukovodjen  osjećajem  znanstvene  ljepote."  38  

 

Sloboda  izbora  izmeďu  dva  bita  je  element  koji  je  osim  toga  i  temelj  tvrdnji  o  jednakosti  dvaju  

tradicionalno  odvojenih  grana  prava  intelektualnog  vlasništva,  odnosno  autorskog  prava  i  prava  

industrijskog  vlasnštva.  Podjela  izmeďu  autorskog  prava  i  prava  intelektualnog  vlasništva  

pokazuje  se  kao  neutemeljena  ako  se  informacija  uzme  kao  predmet  zaštite  prava  intelektualnog  

vlasništva.  Naime,  svako  stvaralčko  djelo  je  naprosto  niz  izbora  izmeďu  bitova  koje  čini  njegov  

stvaratelj.  Mjerljivost  izbora  izmeďu  bitova  kvaliteta  je  pogodna  za  primjenu  u  pravnoj  znanosti  

novog  tipa.  

 

 

Umjesto  zaključka:  Trajne  i  stalne  suprotnosti  zaštite  intelektualnog  

vlasništva  

 

                                                                                                                           38  Jacques  Hadamard,  "The  Psychology  of  Invention  in  the  Mathematical  Field",  1945,  kako  ga  citira  Penrose,  "The  

Emperor's  New  Mind",  Penguin  Books,  1989,  str.  421.  Ovaj  nam  se  zaključak  čini  osobito  važan;  on  potvrdjuje  da  se  

prilkom  izuma  doista  radi  o  stvaranju  informacije,  odnosno  izbora  izmedju  dva  bita,  te  da  se  prilikom  stvaranja  

stvaratelj  rukovodi  ljudima  svojstvenim  elementom  svijesti  koji  uključuje  dodatni  korektivni  element  -­‐-­‐  element  

ljepote.  Na  području  prava  ovaj  isti  dodatni  kriterij  možemo  nazvati    "dobrotom".  Drugim  riječima,  na  područjima  

ljudskih  djelatnosti  koja  potpadaju  pod  ocjenu  putem  pravnih  normi  pojedinac  koji  stvara  predmetne  odnose  imati  će,  

izmeďu  ostalih  izbora  i  izbor  izmeďu  “dobroga”  i  “lošega”  kao  izbora  prilikom  stvaranja.  U  tome  smislu  proizvodnja  

informacija  na  području  reguliranom  pravnim  normama  odvijaju  se  unutar  izbora  "dobrog"  ili  "lošeg"  kao  bitova  u  

skladu  s  teorijom  inofrmacije.  

Danas  je  jasno  da  se  Internet  može  pojaviti  kao  sredstvo  koje  će  dovesti  do  pojave  tehnologija  

koje  će  omogućiti  uspostavljanje  ravnoteže  povijesnih  suprotnosti  autorskog  prava  na  novoj  

razini  u  novom  tehnološkom  kontekstu.  Pod  pojmom  povijesnih  suprotnosti  autorskog  prava  

smatramo  suprotstavljene  interese  društvene  zajednice  za  neometan  pristup    autorskome  djelu  

u  svrhu  proučavanja,  privatnog  umnožavanja  i  drugih  vidova  korištenja,  u  odnosu  na  

pretpostavljeni  dominantni  ineteres  autora  da  svaki  pristup  odobri  ,  te  primi  naknadu  za  svako  

korištenje  svojega  djela.  Smatramo  da  će    digitalne  tehnologije  praćenja  korištenja  autorskih  

djela  dovesti  do  sustava  zaštite  koji  će  uz  niske  troškove  praćenja  pristupa  i  korištenja  kao  

krajnju  posljedicu  imati  snižavanje  troškova  naknade  za  pristup  i  korištenje  autorskih  djela.  

Neki  teoretičari  tako  govore  o  “sigurnim  sustavima”  koji  bi  mogli  postati  nadomjestak  nekim  

ugovornim  odnosima  u  pogledu  iskorištavanja  autorskih  djela.39  Čini  nam  se  da  i  tehnološki  

trendovi  jasno  pokazuju  da  je  obilježavanje  digitaliziranih  djela  jedinstvenim  kodovima  moguće,  

te  da  će  jednom  djela  obilježena  “sigurnim”  elektroničkim  kodovima  biti  lako  pratiti  u  pogledu  

svakog  njihovog  digitalnog  korištenja.  

 

Kada  govorimoo  zaštiti  intelektualnog  vlasništva,  valja  imati  na  umu  osnovnu  potrebu  za  

zaštitom  i  naknadom  stvaratelju  radi  poticanja  daljnjeg  stvaralaštva,  kako  njega,  tako  i  

nadolazećih  autora.  No,  pri  pronalaženju  rješenja  koji  će  poslužiti  ovoj  svrsi,  ne  smijemo  

zanemariti  činjenicu  kako  su  odreďena  postojeća  zakonska  rješenja  neodgovarajuća  današnjem  

stupnju  razvoja  tehnologija  usko  povezanih  uz  autorska  djela,  te  na  trenutak  u  kojem  se  ove  

tehnologije  pojavljuju,  i  u  kojemu  su  oblikovale  svoju  ulogu,  te  su  prihvaćene  od  strane  društva.  

                                                                                                                           39  VidiLawrence  Lessig,  “Code,  and  Other  Laws  of  Cyberspace”,  Basic  Books  2001,  str.  129-­‐130:  “(Mark)Stefik  naziva  

takve  sustave  “trusted  systems”  (sigurni  sustavi)”.  U  nastavku  Lessig  pojašnjava:  “Sigurni  sustavi  tako  postižu  isto  što  

postiže  autorsko  pravo.  Ali  oni  to  postižu  bez  pomoći  prava  koje  bi  pružalo  snagu  svoje  represije.  To  onda  omogućuje  

mnogo  finiju  kontrolu  pristupa  i  korištenja  zaštićenog  materijala  nego  što  to  dopušta  pravni  poredak,  te  može  tu  

kontrolu  vršiti  bez  pomoći  pravnog  sustava.  

Ono  što  autorsko  pravo  nastoji  postići  koristeći  pravnu  represiju,  sigurni  sustavi  čine  putem  snage  računalnog  koda.  

Autorsko  pravo  odreďuje  drugima  da  poštuju  prava  nositelja  autorskog  prava  prije  nego  li  koriste  njegovo  vlasništvo.  

Sigurni  sustavi  daju  pravo  pristupa  samo  ako  su  prava  poštivana  u  prvome  redu.  Kontrole  potrebne  za  reguliranje  

pristupa  ugraďene  su  u  sustav,  te  niti  jedan  korisnik  (osim  hackera)  nema  izbora  hoće  li  ili  neće  poštivati  ove  

kontrole.  Računalni  kod  na  ovaj  način  nadomješta  pravni  sustav  pretvarajući  pravni  kod  u  računalni  kod,  čineći  

pravna  pravila  učinkovitijima  nego  što  bi  ona  bila  kada  bi  ostala  samo  pravna  pravila.  

Sigurni  sustavi  u  ovakvoj  shemi  aletrnativa  su  zaštiti  prava  intelektualnog  vlasništva  -­‐  privatizirana  alternativa  

pravnom  sustavu.  Nema  potrebe  da  sigurni  sustavi  budu  isključivi;  nema  razloga  koristiti  se  istovremeno  pravnim  

sustavom  i  sigurnim  sustavima.  Naime,  računalni  kod  odraďuje  onaj  dio  posla  koji  bi  obavlljao  pravni  sustav.  On  

uspostavlja  zaštitu  pruženu  pravom  putem  računalnog  koda  na  način  koji  je  mnogo  učinkovitiji  od  onoga  što  pruža  

pravni  sustav.”  Vidi  cijelo  poglavlje  10,  “Intelectuall  Property”,  str.  122-­‐141  gdje  Lessig  raspravlja  mnoga  kljčna  

pitanja  buduće  zaštite  kreativnosti  štićene  autorskim  pravom.  

Razvoj  autorskog  prava  se  treba  kretati  kako  u  smjeru  pružanja  zaštite  autorskim  djelima,  te  

ujedno  pokušati  ne  biti  kočnica  razvoju  novih  tehnologija,  što  se  može  tumačiti  i  kao  usaďena  

suprotnost  u  samoj  svojoj  biti.  No,  ako  smo  svjesni  činjenice  kako  u  današnjem  vremenu  same  

nove  tehnologije  postaju  jednom  od  pretpostavki  stvaranjua  autorskih  djela,  jasno  je  da  se  

kočenjem  njihove  primjene  koči  i  sama  ljudska  kreativnost  kao  osnovni  poticaj  stvaranju  ovih  

djela.    

 

Moguća  buduća  dinamika  ovog  razvoja  može  se  sažeti  u  formuli  povečanja  društvenog  značenja  

autorsko  pravne  zaštite  u  budućim  društvima  i  povečanja  ukupnog  iznosa  naknade  koja  se  

dodjeljuje  autorima,  uz  istovremeno  povečanje  prava  pristupa  i  korištenja  autorskih  djela  od  

strane  javnosti.    

 

Kada  govorimo  o  razvojnoj  budućnosti  autorskog  prava  i  autorskopravne  zaštite,  izvjesno  je  da  

će  mnogi  oblici  stvaranja  djela    tek  u  budućnosti  biti  obuhvaćeni  zaštitom  intelektualnog  

vlasništva.  Da  li  će  odreďeni  vidovi  djela  koja  danas  nisu  zaštitiva(kao  npr.  pravila  igara,  ili  ideja  

odvojenih  od  načina  na  koji  su  izražene,  sportske  izvedbe  ili  kuharsko  odnosno  enološko  

stvaralaštvo),  a  koje  su  danas  nezaštitive  biti  u  budućnosti  zaštićeni  autorskim  pravom  ili  

drugim  pravima  intelektualnog  vlasništva?  Na  ova  pitanja  može  se  potvrdno  odgovoriti,  no  bez  

jasne  vizije  o  vremenskoj  dinamici  pružanja  zaštite  nad  ovim  djelima.  No,  sa  sigurnošću  se  može  

reći  da  je  upravo  vrijeme  naglog  razvoja  tehnologija  kao  što  je  današnje  vrijeme,  najsigurniji  

generator  snažnih  promjena  u  strukturi  i  oblicima  zaštite  intelektualnog  vlasništva.  

 

Što  se  pak  razvoja  samog  prava  i  pravne  znanosti  tiče,  valja  jasno  ukazati  da  na  ovome  području  

treba  očekivati  promjene  jednako  temeljite  kao  što  su  one  koje  se  dogaďaju  na  području  

prirodnih  znanosti.  Društvene  znanosti  doživljavaju  revolucionarne  pomake  u  smislu  ljudske  

sposobnosti  percepcije  društvenih  povezanosti  i  uvjetovanosti  koje  su  ranije  ostajale  skrivene,  

upravo  kao  što  se  to  dogaďa    na  području  prirodnih    znanosti.  Stoga  je  za  očekivati  da  će  mnoga  

pravna  načela  biti  ispitivana  sa  novih  i  neočekivanih  pozicija.  Samo  kao  primjer  navodimo  

spekulacije  o  tome  je  li  moguće  na  odreďenoj  razini,  osobito  unutar  takozvane  “teorije  svega”40  

usporeďivati  silu  gravitacije  sa  pravom  vlasništva,  odnosno  druge  pravne  ili  društvene  koncepte  

sa  drugim  fizikalnim  konceptima.41  Naravno  da  bi  spoznaje  o  zajedničkim  elementima  koji  

                                                                                                                           40  Vidi  Wolfram,  S.  ,  o.c.  41  Vidi  u  tome  smislu  navode  autora  kao  što  Roger  Penrose,  "The  Emperor's  New  Mind",  Penguin  Books,  1989,  

Chapter  8,  "In  search  of  quantum  gravity",  str.  348-­‐350:  "Većina  fizičara  ne  vjeruje  da  kvantna  teorija  zahtijeva  

promjene  kada  se  ujedini  sa  generalnom  teorijom  relativnosti.  Štoviše,  oni  bi  smatrali  da  u  razmjerima  značajnim  za  

naše  mozgove  fizički  učinci  bilo  koje  kvantne  gravitacije  moraju  biti  potpuno  beznačajni!  Oni  bi  rekli  (vrlo  razumno)  

odreďuju  zakonitosti  unutar  društvenih  i  prirodnih  znanosti  bile  jaki  zamašnjak  sasvim  novom  

pristupu  razumijevanju  prava.  

 

 SUMMARY  

 

Influence of Technological Development on Copyright and Legal Nature

of the Subject of Intellectual Property Protection

 

 

This  article  explores  two  assumptions  on  intellectual  property  right.  The  first  assumption  claims  

that  the  development  of  copyright  law  is  essentially  determined  by  features  of  the  technology  

used  by  the  author  to  create  works  of  art.  In  other  words,  copyright  law  doctrines  and  laws  are  

shaped  and  created  in  response  to  types  of  works  of  art  created  through  use  of  certain  

technologies,  and  to  relations  arising  from  the  use  of  such  works.  This  is  easily  shown  by  

historical  analysis  from  which  it  is  evident  that  the  development  of  creation  is  followed  by  the  

development  of  copyright.  The  latter  one  always  legs  behind  with  legal  solutions  to  precisely  

that  extent  to  which  it  is  necessary  for  the  social  relations  to  be  shaped  and  created  by  the  use  of  

works  of  art  that  are  made  using  certain  technologies  in  the  process  of  creation.    

 

The  second  assumption  is  a  bit  more  complicated  to  prove,  because  it  claims  that,  due  to  its                                                                                                                              da  iako  takvi  fizički  učinci  doista  mogu  biti  značajni  na  apsurdno  malenim  udaljenostima  proporcije  znane  kao  

Planckova  duljina  -­‐  koja  je  10-­‐35,  kojih  100  000  000  000  000  000  000  puta  manja  od  veličine  najmanje  subatomske  

čestice  -­‐  ovi  učinci  ne  bi  trebali  imati  nikakv  izravni  značaj  na  fenomene  mnogo  većih  'regularnih'  proporcija  od  

recimo  10-­‐12m,  gdje  se  odvijaju  kemijski  ili  električni  procesi  koji  su  važni    za  moždanu  aktivnost.  Doista,  ako  klasižna  

(t.j.  ne-­‐kvantna)  gravitacija  nema  nikakve  posljedice,  kako  bi  mogla  nekakva  sitna  "kvantna  korekcija"  klasičnoj  teoriji  

uopće  mogla  predstavljati  nekakvu  razliku?  (...)  Ja  tvrdim  poptuno  drugo.  (...)  Str.  352:  “Po  mojem  mišljenju,  kada  

konačno  shvatimo  zakone,  ili  načela,  koji  stvarno  rukovode  ponašanjem  našeg  univerzuma  -­‐  umjesto  fantastičnih  

aproksimacija  kojima  razumijevamo  stvarnost  danas,  te  koje  predstavljaju  naše  najbolje  teorije  do  danas  -­‐  pronaći  

ćemo  da  će  razlika  izmedju  dinamičnih  jednadžbi  i  graničnih  uvjeta  nestati.  Umjesto  njih  biti  ce  samo  fantastično  

jedinstvena  sveobuhvatna  shema.  Naravno,  iznoseći  ovo  ja  izražavam  potpuno  osobni  stav.  Mnogi  drugi  mogu  se  ne  

slagati  s  ovime."  Nakon  što  uvodi  u  diskusiju  kao  ilustraciju  brojne  teoretske  eksperimente  Penrose  zaključuje:  

"Moramo  se  vratiti  na  naše  prvobitno  pitanje:  "Kako  se  sve  ovo  odnosi  na  fiziku  koja  rukovodi  djelatnošću  naših  

mozgova?  Što  sve  ovo  može  imati  s  našim  mislima  i  s  našim  osjećajima?  (...)".    Vidi  takodjer  poglavlja  9,  "Real  brains  

and  model  brains",  posebno  stranice  400-­‐401  "Is  there  a  role  for  quantum  mechanics  in  brain  activity",  i  10,  "Where  

lies  the  physics  of  mind".  Vidi  takoďer  John  Archibald  Wheeler,  “A  Journy  into  Gravity  and  Spacetime”,  Scientific  

American  Library.  1990,  1999.  

characteristics,  intellectual  property  right  is  insufficiently  explored  in  its  essence.  Although  this  

article  does  not  dwell  on  argumentation  why  the  existing  doctrinal  dichotomy  between  

copyright  and  related  rights  on  the  one  hand,  and  industrial  property  rights  on  the  other,  cannot  

actually  be  sustained,  because  of  the  need  to  consider  the  intellectual  property  as  a  single  

branch  of  law,  the  article  still  addresses  certain  ontological  issues  of  the  subject  of  intellectual  

property  right  protection  in  order  to  better  illustrate  the  arguments  for  the  first  claim.    

 

If  the  view  that  intellectual  property  right  is  significantly  determined  by  the  basic  characteristic  

of  its  subject  of  protection  is  accepted,  numerous  further  questions  arise  on  the  present  role  of  

intellectual  property  right  in  modern  societies.  If  we  identify  the  basic  characteristic  of  the  

subject  of  intellectual  property  right  protection  as  non-­‐material  nature  of  the  subject  of  

protection  itself,  then  we  get  a  clearer  view  of  intellectual  property  as  a  branch  of  law  extending  

its  protection  to  non-­‐material  objects,  unlike  the  traditional  property  right  protection.  These  

non-­‐material  objects  were  simply  not  perceived  as  protectable  before  a  certain  level  of  

development  of  civilization  has  been  reached  and  certain  copying  technologies  have  been  

developed.  

 

Hence,  if  the  increase  of  importance  and  the  place  of  intellectual  property  within  legal  system  in  

particular  and  social  systems  in  general  in  the  last  two  centuries  is  evaluated  as  an  actual  and  

constant  trend,  and  the  reasons  for  such  increase  are  assessed,  a  profound  change  in  the  

perception  of  pre-­‐modern,  modern  and  post-­‐modern  societies’  own  realities  imposes  itself  as  

one  of  the  answers.  It  means  that  during  the  last  two  centuries  social  systems  have  gradually  

become  aware  of  the  increased  importance  of  the  protection  of  non-­‐material  values  embodied  in  

the  results  of  human  creativity.  This  awareness  has  brought  about  the  increase  in  the  level  of  

legal  protection  granted  to  the  results  of  human  creativity,  as  an  answer  to  the  increased  

awareness  of  economic  value  of  use  of  such  results.    In  other  words,  modern  societies,  and  

especially  post-­‐industrial  societies,  have  begun  to  consider  the  values  realized  from  the  use  of  

intellectual  property  as  one  of  the  foundations  for  creation  of  their  social  prosperity.  This  

process  has  gradually  led  to  paradigmatic  social  change  in  which  modern  post-­‐industrial  

societies  have  been  reorganized  in  such  a  manner  that  a  huge  share  of  industrial  output  is  

realized  through  use  of  non-­‐material  goods  protected  by  intellectual  property  rights.  

Simultaneously,  awareness  has  been  arising  that  human  creativity  increases  resources  of  

further  social  expansion,  and  that  the  social  expansion  based  on  the  increase  of  available  

resources  opens  further  possibilities,  deemed  very  important  by  the  societies    that  accepted  

such  a  system.  

 

The  article  argues  that  if  we  accept  the  above  assumptions  and  if  we  wish  to  fully  understand  

legal  nature  of  intellectual  property  rights,  we  must  again  explore  legal  nature  of  intellectual  

property  as  a  branch  of  law  and  its  basic  doctrines.  It  is  pointed  toward  insufficient  degree  to  

which  it  the  nature  of  intellectual  property  law  is  explored,  to  the  lack  of  understanding  of  the  

legal  nature  of  certain  characteristic  legal  doctrines  of  intellectual  property  right,  and  

particularly  to  the  low  level  of  understanding  of  the  nature  of  the  subject  of  protection  itself.    

Although  the  author  undertook  such  imitial  explorations,  the  results  are  not  laid  out  in  this  

article.  The  article  deals  with  superficial  probing  of  the  nature  of  the  object  of  protection  and  

suggest  that,  for  the  purposes  of  the  basic  examination,  such  nature  be  determined  as  a  

relatively  novel  term  in  physics.  The  article  proposes  that  the  object  of  the  protection  of  the  

intellectual  property  right  be  determined  as  “information”,  in  line  with  the  meaning  given  to  this  

term  by  the  mathematical  theory  of  information.  Being  aware  that  linking  natural  and  social  

sciences  for  the  research  purposes  is  utterly  unusual,  and  even  unacceptable  in  the  traditional  

scientific  sense,  the  author  still  believes  that,  due  to  the  changes  caused  by  the  same  

paradigmatic  shift  which  gave  rise  to  the  referenced  increase  of  social  importance  of  intellectual  

property,  there  comes  the  time  for  overcoming  the  entrenched  dichotomies  such  as  the  one  

between  natural  and  social  sciences.  The  author  points  out  that  these  lines  of  thought  are  

encountered  recently  more  and  more  often.  

 

Finally,  the  article  examines  the  strong  recentt  currents  in  the  fields  of  sciences,  especially  

natural  sciences,  and  is  specculating  on  the  possibility  that  the  new  scientific  perceptions,  such  

as  the  “theories  of  everything”  and  the  emergence  of  the  “new  kinds  of  science”  bring  about  

radical  rethinking  of  the  existing  legal  concepts.  One  of  the  examples  raised,  is  the  possiblity  to  

research  the  scientific  properties  of  the  physical  concept  of  “gravity”  and  the  legal  concept  of  

“property”  in  order  to  gain  new  insights  in  the  meaning  of  law.