Iskaz- Iskaz je rečenica pomoću koje se nešto tvrdi, može biti tačna ili netačna.

Veznici- veznik je u logici nešto pomoću čega se pravi iskazi od drugih iskaza

Istinosna funkcionalnost- je važan princip koji kaže da istinosna vrednost složenog iskaza zavisi isključivo od istinosne vrednosti prostijih iskaza od kojih je složeni iskaz sagrađen

Objekt jezik- jezik koji je predmet našeg istraživanja

Meta jezik- jezik kojim se služimo

Valuacija- pridavanje istinosne vrednosti formuli

Potfromula- su delovi formule koji su i sami formule, pri čemu se smatra da je svaka formula potformula same sebe

Tautologije- su iskazne formule koje za svaku valuaciju imaju istinosnu vrednost 1 tj. istinu.

Princip bivalencije- svaki dobro formiran iskaz je ili istinit ili lažan

Denotacija- Skup stvari na koje se termin ispravno primenjuje. Denotirati znači imenovati.

Kriterijum-svaki činilac koji je relevantan za značenje a koji nije nužni ili dovoljni uslov

Sigularni termin-termin koji denotira, tj. termin koji se odnosi na jednu individuu

Referent (dezignatum)- objekat koji je imenovan

Rigidni dezignator- jezički entitet je rigidni dezignator akko izdvaja individuu u svim mogućim svetovima

Sintaksa-deo teorije jezika koji se bavi međusobnim odnosima jezičkih znakova

Semantika- proučavanje odnosa jezika i sveta, pručavanje značenja reči

Pragmatika- deo teorije jezika koji se bavi upotrebom jezičkih znakova. Proučavanje odnosa jezičkih znakova i onih koji ih upotrebljavaju.

Peroformativ- Rečenica čije samo izricanje predstavlja vršenje nekog čina. Npr. „Ja obećavam“

Analiza- odnos između dva iskaza

Analizandum- ono što hoćemo da odredimo

Analizans- ono pomoću čega određujemo

Analitički iskaz- je iskaz koje se dobija na osnovu logičkih zakona

„ako p, onda q“ : p-antecedens, q- konsekvens

Veznici

Konjukcija:

ako su oba iskaza istinita ona je istinita ako je jedan od iskaza lažan i ona je lažna ako su oba lažna i ona je lažna

Disjunkcija:ako su oba iskaza istinita i ona je istina ako je bar jedan istinit i ona je istinita ako su oba lažna i ona je lažna

Isključujuća disjunkcija:ako iskazi imaju različitu vrednost ona je istinita ako imaju istu ona je lažna

Implikacija:

istinita ako su oba iskaza istinta i ako su oba lažna i kada je konsekvens istinit

Ekvivalencija:istinita je samo kada su oba iskaza istinita ili lažna

U filozofiji analiza se vrši preko nužnih i dovoljnih uslova. Nužni uslov za nešto je uslov koji mora biti zadovoljen da bi bilo stvari za koju je to nužan uslov. Svi nužni uslovi zajedno formiraju dovoljni uslov.

Epistemologija

Znanje je opravdano istinito verovanje.

X zna p akko

1. x veruje da p2. istinito je da p3. x opravdano veruje da p (ako x veruje)

Teorije istine:

„Nema teorije“- teorija istine

Poriče da nam je potrebna bilo kakva teorija istine. Njena osnovna tvrdnja je da- „p je istinito naprosto znači da p“. Ponekad se naziva redudantnom teorijom istine.

Teorija istine kao korespodencije

Njena osnovna tvrdnja je da- Iskaz je istinit akko korespondira stvarnosti. Ono što određuje istinosnu vrednost iskaza „pada kiša“ jesu naprosto vremenski uslovi nešto „tamo izvan“ i potpuno nezavisno od uma.

Koherenistička teorija istine

Iskaz je istinit akko je koherentan sa svim istinitim iskazima. Biti koherentan znači biti međusobno saglasan. Dva iskaza su saglasna samo u slučaju da oba mogu biti istovremeno istina. A oba mogu biti istinita u isto vreme samo u slučaju da nisu protivrečni.

Pragmatička teorija istine

Iskaz p je istinit akko je verovati da p pragmatično. Pragmatično znači korisno. Verovanja kao mape- pragmatičari tvrde da verovanja treba posmatrati kao mape pomoću koje plovimo, mapa je dobra ako nam pomaže da stignemo tamo gde smo se uputili na prihvatljivo efikasan način.

Teorija istine kao asertibilnosti

Asertibilnost-opravdana tvrdljivost. Iskaz p je istinit akko je asertibilan. Iskaz se može tvrditi samo u slučaju da za njega postoji ili će se naći opravdanje ili garancija.

Dokastičko opravdanje

X opravdano veruje da p akko bi idealno racionalna osoba, koja nije vođena strašću ili interesom, s obzirom na evidenciju X usvojila verovanje da p

Getjeovski protivprimeri

Pokazuju da su sudovi o opravdanju falibilni (falibilno-koje podleže grešci) i korigibilni (korigibilni-koje podleže ispravci).

Filozofija nauke

Skepticizam drži da ljudi ne poseduju znanje. Najdosledniji skepitici ne idu dalje od ovog tvrđenja. U praksi se, međutim, čini da većina skeptika smatra da je znanje nemoguće.

Globalni skepticizam/ lokalni skepticizam

Globalni skeptik smatra da ljudi ne poseduju nikakvo znanje tj. da je svaka tvrdnja da nešto znamo bez izuzetka pogrešna. Lokalni ili delimični skeptik smatra da ljudima nedostaje znanje u nekoj određenoj oblasti.

Beskonačni regres kriterijuma

Ne možemo da razdvojimo istinu od laži bez nekakvog kriterijuma ili pravila. Naravno taj kriterijum mora da bude istinit ili nemamo nikakvog razloga da mislimo da je on istinit ili moramo da uvedemo drugi argument koji garantuje njegovu istinitost. Tada nam se problem javlja opet ovaj put u vezi sa drugim kriterijumom i tako u nedogled.

Poreklo znanja:

1. razum-racionalizam

2. čulno iskustvo- empirizam

Racionalista smatra da je razum izvor sveg čovekovog znanja. Manje radikalni racionalisti tvrde da je razum najvažniji izvor znanja ili izvor najvažnije vrste znanja.

A priori- znači prvo ili prethodno kod racionalizma znači znanje koje prethodi iskustvu.

Analitičko- Iskaz je analitički (a istina koju izražava je analitička) akko je istinit na osnovu definicija. „trouglovi imaju tri strane“

Sintetičko- Svaka istina koja nije istinita na osnovu definicija jeste sintetička istina. Pas je u dvorištu kada je istinit iskazuje sintetičku istinu zato što njegova istinitost ne zavisi od definicije reči pas ili dvorište.

Empirista smatra da je iskustvo izvor celokupnog čovekovog znanja. Manje radikalni empiristi tvrde da je iskustvo najvažniji izvor znanja ili izvor najvažnije vrste znanja.

Empiristi polaze od veoma prihvatljive ideje da se znanje o svetu mora zasnivati na posmatranju sveta.

Naša čula daju osete specifične za svako čulo koji se ponekad nazivaju čulne datosti ili sensa. Iz tih čulnih datosti tada zaključujemo o običnom svetu ili ga konstruišemo.

Mi stvarno vidimo psa zato što opažanje ne uključuje samo fotografsku registraciju već i sve naše sposobnosti prepoznavanja i klasifikovanja. Moje oči ne vide ja vidim koristeći oči mi mozak. Termin opažanje ili percepcija se odnosi na inteligentno viđenje, slušanje i td. Oset ili senzacija je stoga jedan činilac u opažanju.

A posteriori je antonim termina a priori. Kod empirizma ovaj termin uvek označava zavisnost od pojedinačnih iskustava, posmatranja ili eksperimenta. Stanovište savremenih logičkih empirista možemo da izložimo na sledeći način: Svo neanalitičko ili sintetičko sadržajno znanje je nužno a posteriori.

Saveremni način definisanja nauke se poziva na porodične sličnosti , ovaj pristup nauku posmatra preko četiri međusobno povezana činioca: naučne prakse, istorije nauke, nauke kao institucije i naučne metodologije.

Emergentna svojstva

Nova svojstva koja se javljaju u složenijim kombinacijama ili sistemima. Svojstva vode- pokretljivost, tečno stanje nisu nalik na svojstva vodonika ili kiseonika.

Supervenijencija

Supervenijentna svojstva su svojstva koja zavise od nekih drugih svojstava. Boje su supervenijentna svojstva jer se mogu objasniti na osnovu drugih fizičkih svojstava.

Filozofija jezika

Prazni termini, termini koji izgledaju kao imena a ustvari ne imenuju ništa.

Sintaksa nekog jezika je skup kombinovanih pravila tog jezika.

Deskripcije, one ne imenuju individue one, one se odnose na individe ili na istine o njima. Deskripcija se primenjuje na bilo koju individuu koja zadovovljava tu deskripciju.

Intenzija termina se sastoji od svih svojstava koja su deo njegove definicije.

Ekstenzija termina se sastoji od svih individua prošli sadašnji i budućih na koje se termin primenjuje.

Pragmatka je proučavanja odnosa jezičkih znakova i onih koji ih upotrebljavaju.

Konvencionalni znaci imaju značenje zahvaljujući čovekovim konvcencijama. Konvencija je dogovor koji važi u izvesnoj zajednici .

Svi koncenvionalni znaci, kao što su saobraćajni znaci, koji nisu deo prirodnog jezika, svrstavaju se u nejezičke znake. Jezički znaci su, tada, svi konvencionalni znaci koji su deo nekog prirodnog jezika: reči, izrazi, rečenice.

4 pravila da komunikacija bude uspešna:kvalitet, kvantitet, relevantnost, jasnost.

Vrste neuspešnosti performativa:

neostvareni činovi ostvareni činovi ali zloupotrebljeni (izostaju odgovarajuće namere, nedoslednost)

EtikaVrste primera kod moralnog teoretisanja:

literarni ostenzivni (iz stvarnog života) hipotetički (nije se još desio ali može) imaginarni (iz sveta ideja)

Etika se deli na:

1. Normativnu etiku (deontologija, konsenkvencijalizam, etika vrlina, moralni relativizam)2. Metaetika (kogntivističke, imperativističke i emotivističke teorije)

Teorije morala

Kognitivizam

Je gledište da rečenice morala- rečenice kao što su „Krađa je loša“ I „Seks pre braka je moralno dopušten“ – imaju istinosne vrednosti, ili da su, drugim rečima, istinite ili lažne. To se može izraziti kao: rečenice morala su pravi iskazi. Kognitivista dakle smatra da postoji moralno znanje, koje ljudi stiču kad imaju opravdana istinosna verovanja o moralu.

Imperativizam

Je gledište da su rečenice morala prerušeni imperativi. Mada su gramatički deklarativne rečenice morala funkcionišu kao pravila.

Emotivizam

Je gledište da su rečenice morala prerušene eksklamacije. Rečenica kao što je „Krađa je loša“ izražava negativne emocije prema krađi. „Krađa je loša“ prema emotivistima se svodi na nešto nalik „Krađa fuj““.

Deontološki pristupi

Pristupu koji ističu primarni ili neizvedeni karakter „dužnosti“ ili „moralne obaveze“ nazivaju se deontološkim. Prema deontolozima, rečenice kao „Krađa je loša“ jesu pravi iskazi- iskazi koji se shvataju kao iskazi o dužnostima. Prema njima „Krađa je loša“ znači „Ljudi imaju dužnosti da ne kradu“.

Kantov kategorički imperativ: postupaj tako da možeš da želiš da maksima tvog postpunka bude univerzalni zakon koji obavezuje volju svake racionalne osobe.

Utilitarizam

Džon Stjuart Mil je utilitarizam definisao kao gledište koje „drži da su postupci ispravni u meri u kojoj vode uvećanju sreće, rđavi u meri u kojoj proizvode suprotnost sreći“. Dodao je da pod srećom podrazumeva zadovoljstvo i odsustvo bola, a pod nesrećom, bol i odsustvo zadovoljstva. Kad odlučujemo o moralnom statusu nekog postupka, pokušavamo što tačnije možemo da predvidimo sve njegove buduće posledice. Od tih posledica, neposredno su relevantne one koje bilo stvaraju zadovoljstvo ili bol, bilo umanjuju zadovoljstvo ili bol. Tada vršimo neku vrstu proračuna ili odmeravanja i

moralno nam je dopušteno da izvršimo postupak ako zadovoljstvo i smanjenje bola uzeti zajedno nadvladavaju bol i smanjenje zadovoljstva.

Princip najveće sreće

Donoseći odluku o moralnoj dopustivnosti ili nedopustivosti, subjekt mora da razmotri posledice- ne samo to kako one pogađaju njega samog već i svakog drugog koga se tiču. Jedna od velikih snaga utilitarizma kao progresivne moralne vizije jeste njegova vernost ideji da je svako podjednako važan.

Za utilitariste je ko oseća zadovoljstvo ili bol moralno irelevantno, ono što se računa je najveća sreća najvećeg broja ljudi.

Utilitarizam postupaka

Navedena definicija utilitarizma Džona Stjuarta Mila izražava ono što je postalo poznato kao utilitarizam postupaka. To je gledište da o postupku mislimo izolovano, razmatrajući očekivane posledice svakog postupka ponaosob. Jedan prigovor je da to zahteva mnogo vremena, do trenutka kada je utilitaristički proračun gotov, prilika za delanje je prošla.

Utilitarizam pravila

Umesto da se usresredi na pojedine postupke i njihove posledice, utilitarizam pravila razmatra posledice usvajanja izvesnih pravila. Kad počnemo da mislimo o moralu, zatičemo sebe u društvenoj grupi koja traži poštovanje velikog broja pravila. U modernim društvima, neka od tih pravila će imati „zvaničan“ status zakona. Da li je vredno imati ova pravila, uključujući i zakone zemlje? Da li treba da pokušavamo da ih se sami držimo, da podstičemo druge da ih se drže i da učimo našu decu da ih poštuju? Postoji i pitanje da li bi naši životi bili bolji ako bismo usvojili pravila koja trenutno nisu prihvaćena.

Utilitarizam pravila pruža opšti teorijski okvir za razmatranje ovih pitanja. Unutar tog okvira, rasprava o moralu je nalik idealizovanoj raspravi o zakonima. Istina je, rasprave stvarnih zakonodavaca uključuju i elemente političkog kompromisa i psoebnih interesa, ali – u svom najboljem izdanju – zakonodavci razmatraju jedno jedino pitanje: Kada sve uzmemo u obzir, da li će životi svih građana biti poboljšani usvajanjem ovog zakona? utilitarista pravila isto pitanje postavlja o stvarnim ili potencijalnim moralnim pravilima.

Relativizam

Antrolopoška svest

Svaki čovek se rađa u nekoj društvenoj grupi i usvaja veliki broj njenih pravila, normi i vrednosti. Međutim većina ljudi u modernom svetu je svesna postojanja drugih ljudi koji slede drugačija pravila i cene drugačije vrednosti. Antropolozi su takođe naučili da se oblici života veoma različiti od naših mogu vrednovati za sebe to jest, ne mogu se otpisati kao „primitivni“, „varvarski“ ili „iracionalni“. A sve ovo čini antropološku svest.

Kulturni ili moralni relativizam drži da mada smo sposobni da koristimo razum, argumentaciju i kritiku, ipak ne možemo da ponudimo odbranu svojih pravila i vrednosti koja bi bila toliko objektivna, nepristrasna i neproizvoljna da bi bilo ko iz bilo koje kulture morao da je prihvati.