EMPIRISTIČKA

FILOZOFIJA

Strahinja Mišković

Nenad Vuković

Marko Petrović

Marko Šaponja

EMPIRIZAM

Empirizam (empeiria, »iskustvo«) je gnoseološki pravac, koji zastupa stav

da je iskustvo osnovni izvor spoznaje i da joj ono određuje domet,

mogućnosti i granice.

Empiristi poriču apriornost u oba smisla, psihološkom i spoznajno-

teoretskom

Znanje nije urođeno, nego se postepeno stiče putem opažanja (a posteriori)

To je jedini izvor znanja - a to je i jedini temelj istine

Time je postavljena i granica istinitog znanja (spoznaje): samo unutar

iskustva

Nije moguća prekoiskustvena ili metafizička spoznaja (o Bogu, o duši, o

slobodi...)

Hegel je u svojoj Istoriji filozofije za Fransisa Bekona napisao da je

“barjaktar empirizma”

Istina je da je Bekon među prvima izričito zahtevao da se filozofsko

istraživanje bazira na iskustvu

Medjutim, filozof koji je jasno zasnovao empirizam kao učenje, prema

kome sve ljudsko znanje potiče iz čulnog iskustva, jeste Džon Lok

Lokova filozofija pojavljuje se kao reakcija na racionalističku filozofiju

DŽON LOK

ANĐELA BOJIČIĆ

RADA BURMAZOVIĆ

MILICA MUŠICKI

ALEKSA ŠUŠIĆ

DŽON LOK

Engleski filozof Džon Lok rođen je

1632. godine u mestu Samerset u

blizini Bristola. Studirao je

filozofiju i medicinu, predavao je

kratko na Oksfordu.

Smatra se jednim od prvih

britanskih empirističara, prateći

tradiciju Fransisa Bejkona, on je

jednako važan i za teoriju

društvenog ugovora.

Njegov rad značajno je uticao na

razvoj epistemologije i političke

filozofije. Njegovi tekstovi uticali su

na Voltera i Žana Žaka Rusa, mnoge

škotske prosvetljenje mislioce, kao i

na američke revolucionare. Njegov

doprinos klasičnom republikanstvu i

liberalnoj teoriji odrazio se

deklaracijom nezavisnosti SAD.

Smatrao je da kraljevska vlast treba

da bude ograničena i u svom delu

„Dve rasprave o vladi“ dao je

osnove političkog liberalizma.

Čovek se prema Lokovom shvatanju

rađa kao „neispisana ploča“ (lat.

tabula rasa).

Ideje razuma nastaju tako što se čulni

utisci upisuju na praznu tablu, kao

kada pečat ostavi otisak na papiru.

Bitan je a posteriori.

„Ničega nema u razumu čega nije bilo

u čulima“.

On opovrgava učenje o urođenim

idejama u svom delu „Ogled o

ljudskom razumu“.

Kada bi ideje bile urođene deca ne

bi morala da uče niti da budu

vaspitana. Ideje bi postojale u njima

kao formirane. Pa bi ona po rođenju

znala sve.

Pojam tabula rasa

Sve ideje potiču od senzacije ili od

refleksije.

Zamislimo onda da je duh, kako

kažemo, prazan beli papir bez ikakvih

ideja; kako on to do njih dolazi?

Odakle mu sva građa razuma i

saznanja?

Na to odgovaramo jednom rečju: iz

iskustva; na njemu se temelji sve naše

saznanje i iz njega ona konačno

proizilazi.

Naša posmatranja, primenjena bilo

na spoljne čulne predmete, bilo na

unutrašnje radnje našeg duha, koje

smo samo opazili i o kojima

razmišljamo jeste ono što našem

razumu daje svu građu za mišljenje.

To dvoje jesu izvori saznanja, iz

kojih potiču sve ideje koje imamo

ili koje od prirode možemo imati.

Odakle potiču ideje?

Iskustvo

Svako iskustvo se stiče putem

opažaja. Opažaj može biti spoljašnji i

unutrašnji.

Spoljašnjim opažajem nastaju ideje o

stvarima kao što su boja, čvrstina,

oblik..

Unutrašnjim opažajem prepoznaje

unutrašnje delovanje subjekta:

zadovoljstvo, nelagodnost, želju..

Lok je preuzeo Bojlovu podelu na

primarne i sekundarne kvalitete.

Primarni kvaliteti – kvaliteti u

telima jesu najpre oni koji su

neodvojivi od tela, u bilo kojem se

stanju ono nalazilo.

Sekundarni kvaliteti –kvaliteti koji

zaista nisu ništa u samim

predmetima, već su sile koje

njihovim primarnim kvalitetima,

tj. veličinom, oblikom, strukturom

i kretanjem njihovih neosetnih

delova, u nama proizvode razne

osete. (ukus, zvuk..)

Ideje

Proste ideje

Nastaju posredstvom čula.

Proste ideje su osnovna građa našeg

iskustva i saznanja i razum je tokom

procesa njihovog primanja potpuno

pasivan.

Mogu doći iz jednog ili više čula, ali

i putem refleksije. U ovu grupu ideja

spadaju ideje opažanja (mišljenja) i

volje (htenja).

Složene ideje

Nastaju razumskim slaganjem

prostih ideja ili refleksija. Npr

opšti pojmovi, odnosi, uzrok i

posledica..

Nastanak složenih ideja

Opšti pojmovi nastaju indukcijom.

Pojedinačni čulni utisci se

generalizuju i tako se dobijaju opšti

pojmovi.

Prosti opažaji većeg broja

pojedinačnih pojmova se,

delovanjem razuma, uopštavaju u

složenu ideju opšteg pojma.

Uočavanje uzročno- posledične veze

takođe je svedeno na uočavanje

odnosa među stvarima putem čula.

Npr, ako subjekat uoči da

supstancija koju je najpre nazvao

voskom postaje tečna pod dejstvom

plamena, plamen će nazvati

uzrokom topljenja voska, a dobijenu

tečnost posledicom.

Apstraktne ideje

Apstraktne ideje su one koje nastaju

pronalaženjem zajedničke ideje u

prostim idejama.

Podela prema realnosti:

Realne su sve ideje koje imaju

osnovu u realnim prototipovima, a

fantastične one koje ju nemaju. Sve

proste ideje su realne, a fantastične

su uvek složene.

Npr ideja kentaura- prosta bi bila

konj, a fantastična kentaur.

Prema adekvatnosti:

Adekvatne ideje su one složene

realne ideje koje u potpunosti

odgovaraju realnim prototipovima,

a neadekvatne su one koje svoje

prototipove prikazuju nepotpuno.

.

Kritika je upućena od

strane Lajbnica u

njegovom delu „Novi

ogledi o ljudskom

razumu“.

Odnosi se na to kako je

Lok objasnio nastanak

aptraktnih ideja.

Sve apstraktne ideje bi po

Lokovom shvatanju trebalo

da budu rezultat

induktivnog zaključivanja.

Otkud u svesti induktivno

zaključivanje?

Sledeći Lokovo učenje,

induktivno zaključivanje

bi moralo da bude

stečeno putem čulnog

opažaja- što je

nemoguće.

Kritika apstraktnih ideja

PREDRAG GRUJIĆ

LUKA KARIĆ

RANI ŽIVOT Rođen je 1685. godine u Tomastown-u u

Irskoj, u plemićkoj porodici Berkli.

Studirao je prvo na Kilkeni, a posle na

Koledžu svetog trojstva u Dablinu. Na

Drugom je završio osnovne (1704.) i

master studije (1707.) i na tom koledžu je

neko vreme i ostao da radi kao predavač.

Njegovo prvo objavljeno delo, “Esej o

novoj teoriji vida” (1709.) je bio

matematičke sadržine. Govorio je o

tome kako daljina posmatranja,

perspektiva, položaj i ostali faktori

utiču na viđenje nekog predmeta. Iako

primljeno sa skepticizmom, ovo delo

je doprinelo razvoju moderne optike, i

služilo je kao osnova za njegovu

filosofiju.

Ubrzo zatim objavio je i filosofska

dela “Rasprava o principima ljudske

spoznaje” (1710.) i “Tri dijaloga

Hilasa i Filonusa” (1713.) u kojima je

razvio svoju filosofiju o tome da ništa

u svetu posmatrača ne postoji pored

samog posmatrača i njegovih ideja, za

šta je stekao reputaciju u svetu

filosofije.

KASNIJI ŽIVOT

Neposredno po objavljivanju dijaloga,

seli se u London. Period od 1714. do

1720. provodi u druženju sa

Londonskom intelektualnom elitom i u

putovanjima po Evropi (najviše po

Italiji). Po povratku iz svog najdužeg

ostanka u Italiji u Irsku 1721, on u

protestantskoj Crkvi Irske dobija versko

obrazovanje, i dobija doktorat iz

teologije. Sa ovim doktoratom se vraća

na Dablinski koledž i ponovo predaje,

sada teologiju i Jevrejski.

1725. organizuje i svojim novcem

podržava izgradnju Bermudskog koledža

za obučavanje misionara za Američke

kolonije.

1728. se ženi, prestaje sa predavanjem i

seli se u Ameriku (Nova Engleska,

Middletown) gde kupuje plantažu i pravi

planove za dalje širenje svojih projekata

na Bermudi. Međutim, od kako je

emigrirao, finansiranja njegovog projekta

od strane vlade su obustavljena, a sam

nije mogao da ga podrži. 1732. se vratio

u London.

Po povratku se verski obrazovao, i od

1734. pa do smrti 1753. radio je kao

protestantski biskup.

U ovom periodu je objavio još i dva dela

na temu lekovitih dejstava smole, i ova

dela su se prodavala više od svih njegovih

ostalih zajedno.

DOPRINOS FILOSOFIJINjegova filosofija pripada struji

empirizma, i kategorički je nazvana

filosofijom imaterijalizma, jer se zasniva

na viđenju toga da materija, i stvari

generalno objektivno ne postoje, već

njihovo postojanje zavisi od posmatrača -

ono što se posmatra postoji tek onda kada

je posmatrano (“biti, znači biti viđeno”).

Zbog negiranja objektivnosti u

postojanju stvari van ideja subjekta koji

posmatra, ova filosofija se takođe naziva

i subjektivni idealizam. Takođe je

nazvana i solipsizmom, jer ustanovljuje

ideju da je čovek u objektivnoj stvarnosti

sam (solus - sam) sa svojim idejama.

Po ovome, ni opšti pojmovi ne mogu

postojati, jer je svaka stvar individualna

ideja/predstava posmatrača.

Po ovim idejama bi predmet ostavljen

sam u zaključanoj sobi koja je

nepristupačna bio nepostojan. Ali ako

neko otvori tu sobu kasnije taj predmet bi

još uvek bio tu. To znači da je bio tu i u

periodu kada nije bilo posmatrača, što

znači da je ipak morao postojati neki

posmatrač koji je uvek prisutan, i on tu

uvodi Boga kao univerzalnog

posmatrača, zbog koga sve postoji.

DOPRINOS FILOSOFIJINjegova viđenja su uticala na rad drugih

filosofa poput Kolijera, Hjuma, Rejda,

Kanta, Vajtheda i Šopenhauera, koji ga je

nazvao “ocem modernog idealizma”...

*ono što je bitno napomenuti je težina u

tumačenju nekih aspekata Berklijevog

rada, jer je terminologija koju koristi jako

izmešana: često poistovećuje termine

duše, uma, subjekta, posmatrača i

subjekta ili ideje, predstave, spoznaje,

pojma i iskustva, tako da je moguće da

zbog terminologije neke njegove ideje

nisu pravilno shvaćene

Njegovi etički pogledi su ga manje

proslavili, ali ih je vredno pomenuti.

Njegova etika se zasniva na nekoj verziji

teološkog utilitarizma, po kojoj, kao u

utilitarizmu sve treba da ima svrhu, svi

mi treba da za Boga imamo svrhu, te da i

ako radimo nešto iz ličnog interesa

imamo u vidu da Bog treba da u tome

ima veći interes. Po ovome, treba da

budemo apsolutno poslušni Bogu i

Božijim zakonima. Slično treba da se

ophodimo i prema svetovnim zakonima,

ali njih treba da menjamo kada vidimo da

su loši, ali kada osuđuju treba da im

budemo poslušni (za razliku od Božijih

koje ne smemo menjati, jer Bog je

savršen i dao je savršene zakone).

DEJVID HJUM

ANASTASIJA SOKIĆ

SIMONA TEODOROVIĆ

JANA RISTIVOJEVIĆ

ALEKSANDAR OBRADOVIĆ

Dejvid Hjum

Živeo je od 7. maja 1711. godine do 25. avgusta 1776.

Rođen je u Edinburgu (Velika Britanija)

Obrazovanje je stekao na univerzitetu u Edinburgu, a tu je i predavao posle

kraće karijere putujućeg učitelja

Pored filozofa bio je ekonomista i istoričar

Počeo je da studira prava, ali nije završio do kraja

Počeo je da se upušta u filozofske probleme i njegov veliki prijatelj u mislima je

bio Ciceron. 1729. godine dobio je nervni slom i počeo je sve češće da se žali na

jake depresije. Depresija je trajala 4 godine i pokušao je da se izleči tako što bi

se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Nije mu išlo dobro.

Da bi se što pre izlečio, počeo je da radi kao trgovac šećera u Bristolu. Shvatio

je da taj zanat nije za njega i pokušao ponovo sa filozofijom.

U toku studija došao je u dodir sa Njutnovom fizikom i sa delima filozofa

Džona Loka, koji mu daje pravac u filozofiji

Hjumova namera nije bila da porekne mogućnost saznanja već da

sam proces saznanja podvrgne kritičkoj analizi. Sva saznanja razuma

podelio je na utiske i ideje.

Utisci nastaju neposredno pod dejstvom čula. Kada nešto volimo,

dodirujemo, čujemo – to je utisak

Ideje nastaju povezivanjem utisaka. Nije važno da li je to mišljenje o

nečemu što zaista postoji ili ne.

Razlika između „utisaka“ i „ideja“ je samo kvantitativna („stepen

životnosti“) a ne i kvalitativna.

Ideje su slabe kopije prvobitnih utisaka.

Dejvid Hjum tvrdi da se svaka ideja može razložiti na utiske

Ovo važi i za Boga. Bog je beskonačno mudro, inteligentno i dobro

biće. Ideja Boga nastaje promišljanjem o ljudskim postupcima i

njihovim uveličavanjem preko svake granice.

Ako je nekome neko čulo oštećeno, onda neće moći da razvije

određenu ideju

RELACIJA UZROČNOSTI

On smatra da uzročnost treba posmatrati kao i svaku drugu ideju o

kojoj treba da postoji nekakvo znanje

Pošto znanje ima poreklo u iskustvu, tako mora i pojam uzročnosti

imati poreklo u impresijama

Ideja uzročnosti sadrži 3 relacije:

1. Prostorno – vremenski dodir (kontinuitet)

2. Vremenski sled (sukcesija)

3. Nužna veza

Jedino što možemo opaziti jesu prostorno – vremenski dodir i

vremenski sled. Problem nastaje sa idejom o nužnoj vezi, jer kada se

kaže da „A uzrokuje B“ samo se pretpostavlja postojanje nužne

veze. Ona može biti logička i fizička.

PROBLEM INDUKCIJE

Dugo se vodila rasprava o tome može li se indukcija smatrati

pouzdanim metodom saznanja. Zahvaljujući Hjumu, znamo da ne

može.

Ono što važi za neke (proverene) slučajeve određene vrste, ne mora

važiti za sve slučajeve te vrste

Ono što važi „po pravilu“ ili „u principu“ ne mora važiti zauvek i

svuda

SPOLJAŠNJI SVET

U njegovo postojanje možemo samo verovati, ali ga ne možemo

dokazati

Verovanje je prirodno ukorenjeno, ne možemo ga odbaciti

To što razum ne može dokazati da spoljašnji postoji, nije dokaz da

on stvarno ne postoji

Ja

• Što se tiče ideje o postojanju sopstvenog ja, ako se zapitam šta sam ja, ja nisam ovaj ili onaj utisak, već se sastojim od sveukupnosti mojih utisaka i ideja

HJUMOVA DELA:

1748. Ispitivanje čovečijeg razuma

1751. Istraživanje moralnih principa

1779. Dijalog o prirodnoj religiji