Vidovdan Ivan olovi 08.07.2010. Dan bitke izmeu armije turskog sultana Murata i vojske na ijem je elu bio srpski knez Lazar, koja se odigrala na Kosovu 28. juna 1389. godine, dobio je u postkomunistikoj Srbiji mesto meu najvanijim datumima nacionalne istorije. Mada je on tek 9. jula 2001. godine vraen meu dravne praznike gde se prvi put naao 1913. godine (Popovi, 159), i tu ostao kao srpski, a zatim jugoslovenski dravni praznik sve do kraja Drugog svetskog rata sveano obeleavanje Vidovdana ve je sredinom 1980-ih godina ponovo zadobilo karakter velikog nacionalnog dogaaja. Dolo je do obnavljanja versko-politikih narativa i rituala koji idu uz ovaj praznik, odnosno do povratka vidovdanskog kulta koji je, kako je primetio Popovi, stvoren u prvoj polovini XX veka (isto, 160). Znaaj ovog praznika u novije vreme povean je zbog zaokupljenosti savremene srpske politike takozvanim problemom Kosova, koja traje ve skoro tri decenije, posebno od trenutka kada je Slobodan Miloevi taj problem stavio u prvi plan svoje politike, odnosno kada je od srpskih nacionalista preuzeo kosovsku retoriku iji je cilj bio izazivanje i politiko usmeravanje kolektivne panike u vezi s poloajem Srba u toj nekadanjoj srpskoj pokrajini. On je iskoristio 600. godinjicu Kosovske bitke da bi 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, gde se nalazi spomenik srpskim junacima poginulim u toj bici, organizovao gigantski miting iji je jedini cilj bio da promovie Miloevia kao novog vou i zatitnika srpskog naroda, spremnog da ga brani u novim bitkama, odnosno kao nastavljaa slavne tradicije srpskog junatva koju Kosovo i Vidovdan simbolizuju.[1] Kada su opozicione stranke i njihove pristalice meu njima i mnogi nacionalisti razoarani Miloeviem poetkom 1990-ih godina formirale koaliciju pod imenom Demokratska opozicija Srbije (DEPOS), jedan od elemenata strategije u borbi protiv Miloevia bio je osporavanje autentinosti i legitimnosti njegovog vezivanja za kosovski mit, pa je tako DEPOS izabrao 28. jun 1992. godine da tog dana zapone seriju protestnih skupova koji su, shodno tome, nazvani Vidovdanskim saborom. Meutim, Miloevi je, predstavljajui se i ratujui kao batinik kosovskog zaveta dok su iz zvunika TV i radio prijemnika irom Srbije odjekivale pesme Vidovdan, Pesma kosovskih junaka i druge, s istom, vidovdanskom temom ostao na vlasti sve do 5. oktobra 2000. godine. Posle pada Miloevievog reima, Zoran ini i njegova vlada (20002003) trudili su da o Kosovu i slinim patriotskim pitanjima govore na drugi nain, relaksirano, bez nacionalistikih naracija, bez zazivanja vidovdanskih junaka i svetinja, pokuavajui da ih prevedu na jezik argumentovane politike rasprave.[2] Ali, kad je ini ubijen, srpska politika vratila se na utabani kosovski put, a Vojislav Kotunica, jedno vreme predsednik krnje Jugoslavije (20002003), a zatim predsednik srpske vlade (20042008), potrudio se da taj put dodatno uvrsti. Za njegovog mandata donet je novi ustav Srbije s preambulom u kojoj se zastupanje stava da je Kosovo neotuivi deo Srbije promovie u ustavnu obavezu, dakle u neto o emu se ne moe i ne sme raspravljati. Tako je Kotunica svojim naslednicima na elu Srbije, predsedniku Borisu Tadiu i vladi u kojoj glavnu re vodi Demokratska stranka, dodatno oteao posao kad je re o Kosovu kao temi unutranje i meunarodne politike Srbije, u vreme kad su kosovski Albanci pripremali a zatim proglasili nezavisnu dravu Kosovo. Tadi i njegova stranka danas se trude da vode politiku koja bi nekako smanjila eksplozivnu napetost koju su u problem Kosova uneli Miloevi i Kotunica, a da se pri tom ne dovede u pitanje vanost Kosova kao simbola srpskog nacionalnog identiteta, da se ne iskorai iz okvira neupitnih vrednosti i utuvljenih verovanja na kojima poiva dananji srpski

nacionalizam. Proslave Vidovdana govori, skupovi, komemoracije, prigodni lanci, obilazak Gazimestana i druge prigodne manifestacije nude svedoanstva ija analiza moe da nam pomogne da identifikujemo modele rituala i narativne kodove koji danas slue za artikulisanje srpske nacionalne vere, to jest za reprodukciju srpskog nacionalizma kao politiko-religioznog diskursa. Pored toga, proslave ovog praznika u nae vreme daju nam priliku da utvrdimo koliki doprinos reprodukciji srpskog nacionalizma, u kojoj evokacija Kosovske bitke ima vano mesto, daju nosioci politike i crkvene vlasti, a kolika zasluga za to pripada drugim uesnicima javnog ivota, predstavnicima kulturne elite, politikim analitiarima, urednicima i saradnicima najvanijih medija, ali i nekim politikim organizacijama ekstremne desnice, koje se rado ukljuuju u proslave Vidovdana. U ovom tekstu nudim analizu dananjeg kulta Vidovdana, u obliku male case studie, ograniene na proslavu Vidovdana 2009. godine, odnosno na grau koju ine lanci, reportae i komentari posveeni ovoj proslavi, koje sam naao u tampanim i elektronskim izdanjima dnevnih listova Politika, Danas, Blic, Glas javnosti, Veernje novosti, Pravda i Press, u nedeljnicima NIN, Vreme i Peat i na veb sajtovima Nova srpska politika misao, Srpski sabor Dveri, Srpski nacionalisti, Humanitarni fond za srpski Kosmet i Vidovdan. Pored toga, koristio sam i video-zapise postavljene na sajtu YouTube, koji se odnose na proslavu Vidovdana 2009. godine. Vidovdan kao epifanija Vidovdan se, u tekstovima objavljenim povodom proslave tog praznika 2009. godine, opisuje i kao dan kada se sve vidi, to je jedan od tradicionalnih toposa vidovdanskog diskursa. To je dan kada se vidi ko je vera, a ko je nevera, odnosno prema reima jednog istoriara dan kada srpska nacionalna istorija progledava.[3] Ovaj topos vidovdanskog diskursa nastao je, po svemu sudei, kao amalgam kulta staroslovenskog boga Vida (Svetovida), kome je homeopatski (etimoloki) pripisana sposobnost da lei bolesti oiju,[4] i Bogojavljanja, kad se, posle Hristovog roenja, otvaraju nebesa i objavljuje istina o dolasku Sina bojeg na zemlju. Jedan od prvih koji je u epifanijskoj perspektivi protumaio Kosovsku bitku bio je pravoslavni monah i teolog Justin Popovi. U tekstu Kosovska etika, napisanom povodom 550. godinjice ove bitke, on kae: Nikada naa narodna dua nije bila tako vidovita kao na Vidovdan, pre 550 godina. Tog sudbonosnog dana, ona je kroz svetog Kneza i njegove vitezove sagledala svu istinu neba i zemlje, i pravom cenom ocenila zemaljsko i nebesko carstvo. Justin Popovi je proslave Vidovdana u nae vreme predstavio kao udesni trenutak kad se moe jasno sagledati srpska istorija i tano oceniti uinak njenih aktera. On je ulogu onih koji na Vidovdan jasno vide nacionalnu prolost i pravino o njoj sude dodelio dvojici srpskih svetitelja, Savi i Lazaru, a suenje smestio na nebo, tako da se kod njega motiv epifanije preplie sa motivom Stranog suda: Danas je pet stotina pedeseti Vidovdan, pisao je Popovi 1959. godine. Sa visoke kosovske osmatranice vri se smotra nad celokupnom istorijom naom od Kosova do danas. Vre je Sveti Sava i Sveti Kosovski Knez. Sve to je ulo u nau istoriju kao sastavni deo njen, oni mere nepogreivom merom merom vidovdanskog evanelja i vidovdanske etike. U drugim sluajevima, gde se o Vidovdanu govori kao o epifaniji, sposobnost da dogaaje od nacionalnog znaaja tog dana sagledaju sub specie aeternitatis ostavljena je i nekim savremenicima, nekim pripadnicima srpske nacionalne zajednice, svetenim licima ili laicima, koji onda kao medijumi nacionalnog duha objavljuju punu istinu o pravim i lanim junacima srpske istorije, ukljuujui tu i one najnovije, onako kako se to dogodilo i prvog Vidovdana, kada je legendarni junak Kosovske bitke Milo Obili junakim podvigom pokazao i dokazao svoju lojalnost knezu Lazaru.

Pozivajui se na udesnu vidovitost koju im je Vidovdan doneo, neki autori tekstova objavljenih povodom ovog praznika 2009. godine i neki govornici na mestima gde se on ove godine proslavljao sudili su o politikim prilikama u savremenoj Srbiji. Oni su svojevrsnoj vidovdanskoj proveri podvrgli dananje srpske lidere, kao i one iz nedavne prolosti ije je politiko naslee i dalje aktuelno. Ta provera, koja se ponekad zove i stati pred vidovdansko ogledalo, moe se opisati i kao test u kojem se protagonisti savremenih politikih zbivanja iz profanog istorijskog vremena prenose u sakralno, liturgijsko vreme proslave Vidovdana, odnosno u matricu svete prie o Kosovskom boju. Tu se, kao na nekom skeneru, pokazuje kojim su junacima ove svete prie nai dananji lideri najsliniji, pa oni iz ove provere izlaze ili sa stigmama muenika Lazara, ili sa junakim belegom Obilia, ili sa sramnim igom izdajnika Vuka Brankovia. Miloevi u vidovdanskom ogledalu Ove godine proslava Vidovdana bila je prilika da se obelei i 20. godinjica od Miloevievog Gazimestana, to jest 20. godinjica famoznog govora koji je on 28. juna 1989. godine odrao na mestu Kosovske bitke, i da se vidovdanskoj proveri podvrgnu i bivi srpski lider i njegovi protivnici, koji su ga 2001. godine opet na Vidovdan predali Hakom tribunalu. Tako je pred vidovdansko ogledalo Miloevia i one koji su ga poslali u Hag izveo urednik NIN-a Slobodan Relji, u uvodniku koji je posvetio proslavi Vidovdana 2009. godine. Stavljajui se u ulogu vidovdanskog medijuma, onog koji tog dana moe da vidi pravu istinu o Srbiji i Srbima, on je izneo kako navodno stvari uistinu stoje kad je re o Miloeviu i njegovim protivnicima, a to e budunost koju je on na Vidovdan udesno anticipirao samo potvrditi. Izvesno je, pie Relji, da Slobodan Miloevi nee biti crn i lo kao na slikama koje su namalali njegovi protivnici na mnogim stranama sveta. A oni? Tamni tonovi e padati na njihove portrete. Progoniti malog proroka propasti teko da je ikoga proslavilo, bez obzira na to ko je progonjeni bio. Verovatno je da e neki od njih zavriti crnji i od samog Miloevia.[5] Na isti nain, ali jo jasnije, puna istina o Miloeviu ukazala se ovog Vidovdana i politikom analitiaru oru Vukadinoviu. I on je navodno video da Miloevi nije zasluio ovo vidovdansko ponienje, i da u stvari to i nije bilo toliko njegovo ponienje koliko onih koji su ga na taj datum i na takav nain izruili njegovim a bogme i naim neprijateljima. I Vukadinoviu se nebo otvorilo da mu pokae ono ta e doi, te je video da e sramota onih koji su Miloevia poslali u Hag bivati sve vea i vea. Jer Miloevi je 2001. godine, prema miljenju ovog politikog analitiara, proao onako kako bi pre 620 godina proli i Milo i Lazar, da su kojim sluajem ovde je Vukadinovi sebi dozvolio jednu gorku alu Turci, posle Kosovske bitke, osnovali u Maloj Aziji sud kakav je danas onaj u Hagu. Tu bi oni bili sueni, rea Vukadinovi, za agresiju, terorizam, krenje obiaja rata, prekomernu upotrebu sile i genocidne namere.[6] Sve u svemu, slika dananjih Srba u vidovdanskom ogledalu i to ne samo krivaca za Miloevievu zlu sudbinu, nego i svih drugih nije nimalo lepa. Mnogo je tu velikih i malih Brankovia, a najgore na toj slici je to to se vidi da Srbi danas za samo to ogledalo ne mare, odnosno da ne razumeju ono to im to ogledalo kazuje. Mit o Kosovskom boju je svedoanstvo o nama, pie etnolog Bojan Jovanovi u lanku objavljenom u NIN-u[7],ali njegovu etiku sutinu samoportvovanja u vreme optevaeeg egoizma sve manje razumemo. Slino njemu, Slobodan Relji, u istom broju NIN-a, u ovde ve citiranom uvodniku, iznosi ocenu da Srbiji 2009. godine Gazimestan nikad nije bio dalji. Tu ocenu prihvata i njegov kolega Milorad Vueli, urednik nedeljnika Peat. On je na vidovdanskom skeneru ugledao sliku Srbije koja ne ini ast Obiliu, Miloeviu i drugim kosovskim junacima: I tako Srbija nekako taljiga, nedostojna Vidovdana, pie Vueli. Izgleda da niko i ne haje zbog rei Miloa Obilia: Svako e na Vidovdan, na Kosovu ostaviti svoj trag, i kakav tog dana bude, takav e ostati dovijeka.[8]

Zato, sem retkih vidovitih Srba, koji su, uprkos svemu, sauvali kosovsku veru pa time i sposobnost da na veliki praznik Kosovskog boja sve jasno vide i predvide, ostali moraju saekati neko drugo vreme kad e na taj dan i oni progledati i svi jasno videti ta se to s Miloeviem dogodilo. Bie to kad proemo zlo doba predvia Relji kako e se jednom u budunosti slaviti Vidovdan godinjica kad emo moi sve da sagledamo: da li su oni koji su ispratili Miloevia u istoriju umeli da delaju kao to su zamiljali onomad kad im se njegova vlast inila tako dalekom i tako svemonom? Ovo Reljievo iekivanje drugog, novog vremena, vremena pune svetlosti, koje vidovdanska praznina prosvetljenja nagovetavaju, a koje e toboe nastupiti kad proe vreme u kojem ivimo kad proe zlo doba, kako je Relji, u skladu s apokaliptikom tradicijom, to vreme nazvao predstavlja jedan od sigurnih znakova da je ovde re o diskursu koji politike dogaaje artikulie u religijskom kljuu. Vidovdan kao Uskrs esto je Vidovdan u ovde analiziranim primerima diskurzivno artikulisan na osnovu scenarija uskrnjeg rituala, kao dramski prikaz smrti i uskrsnua, s tim to je uloga Hrista data srpskom narodu i srpskoj nacionalnoj dravi, koja 28. juna na Kosovu umire, da bi zatim dodue ne tako brzo kao Hrist, nego tek posle pet vekova vaskrsla. Kosovsku bitku kao neku vrstu srpskog kolektivnog Imitatio Christi prvi je opisao episkop Nikolaj Velimirovi. Ba nas je Kosovo uinilo velikim narodom, kae Velimirovi. Ono je naa narodna Golgota, u isto vreme, nae narodno vaskrsenje, duhovno i moralno (Velimirovi, 1988: 69).[9] U meuvremenu je isticanje prepoznavanja uskrnje potke u Vidovdanu postalo opte mesto, a ove godine se ona na eksplicitan nain javlja i u nepotpisanom lanku Vidovdan izbor izmeu nebeskog i ovozemaljskog danas, objavljenom na sajtu organizacije pod nazivom Sveruski pokret Kosovski front, a koji je 27. juna 2009. na svoju veb stranicu postavio asopis Nova srpska politika misao. Kao to to pravilno istie publicista Marko Markovi, pie tu, za Srbe je Kosovo isto to i Golgota za svakog hrianina. Na Kosovu se rtvuje itav jedan narod... Kao to je posle Golgote usledilo Vaskrsenje Hristovo, tako je i posle Kosovske bitke usledilo vaskrsenja naroda srpskog. U govoru, koji je odrao na Gazimestanu 28. juna 2009. godine, vladika Artemije je u uskrnju potku naracije o gubitku i vaskrsu srpske drave na Kosovu uneo savremenu temu, odlazak Srba i srpske vlasti iz june srpske pokrajine i bitku za njihov povratak, koja je samo nastavak one od pre 620 godina. Bitka koja je zapoela 1389. godine jo nije zavrena. Upravo u nae vreme rasplamsava se i njen kraj se jo ne nazire... Na narod je svikao na muku, pa i ovo dananje stradanje podnosi herojski, hrabro, s nadom u Boga i vaskrsenje naeg roda i drave na ovim prostorima. Jer dok je nas na Kosovu i Metohiji, Kosovo e biti i ostati srpsko.[10] U skladu s uskrnjim scenarijem odvija se i ovde ve citirani komentar koji je povodom obeleavanja Vidovdana 2009. godine objavio ore Vukadinovi. On dodue eli da ovaj praznik odvoji od svih drugih praznika koje Srbi slave, ali i da mu d vrednost veu od one koju ti drugi praznici imaju. Vidovdan nije Nova godina, ni Dan Republike, ni Dan pobede, ni roendan, ni Boi, ni Uskrs, pie Vukadinovi. Ima u naim ivotima mnogo veih, slavljenijih, popularnijih i zvaninijih praznika. Ali nikada nemojte zaboraviti da bez Vidovdana nas, ovakvi kakvi smo dobri i loi, moderni i konzervativni, levi i desni, napredni i nazadni, veliki i mali, pametni i glupi, plitki i duboki kao naroda, naprosto ne bi bilo.[11] Uskrnja matrica ovde je implicitna, jer se odluujui dogaaj koji se zbio na Vidovdan pre 620 godina ne iznosi, nego se na njega aludira, kao na neto to itaoci znaju a pisac lanka ih samo upozorava da to znanje nikada ne smeju da zaborave to jest da je taj prelomni, odluujui dogaaj za srpsku naciju bilo jedno iskuenje, praeno smru i uskrsnuem. Identity Day

Za razumevanje ovog Vukadinovievog komentara, od toga da se uoi njegova implicitna uskrnja matrica vanije je primetiti da se ovde kao glavna, ako ne i jedina vrednost koju je srpski narod navodno stekao ili sauvao zahvaljujui Vidovdanu, navodi sama sposobnost da opstane, da bude; da bude razliit od drugih, bez obzira na to ta tu razliku ini, da ima identitetski kapacitet. Dakle, rezultat vidovdanskog stradanja, ono to je posle smrti uskrslo, nije neki religijski, duhovni ili etiki sadraj, kao to je to u nekim drugim opisima Vidovdana, na primer, onom koji ete nai kod Velimirovia, za koga je taj dramatini, sakralni dogaaj dan kad Srbi ginu da bi se ponovo rodili s odreenim duhovnim vrednostima, kao boji narod. Vukadinoviu je, kao to smo videli, svejedno kakav je narod roen ili preporoen tog izuzetnog dana. Moe on da bude i lo, nazadan, glup i plitak, pod uslovom da je sauvao kvalitet s one strane dobra i zla, a to je sposobnost da bude to to je, ma ta to bilo. Tako se u ovom njegovom komentaru Vidovdan pretvara u svetinju nacionalnog identiteta, koji on zove onakvi kakvi smo, pa bi se u skladu s tim ovaj praznik mogao zvati Dan Identiteta (Identity Day). Meutim, ovde nije re o nekoj originalnoj ideji. Naprotiv, postavljanje srpskog nacionalnog identiteta na mesto najvee vrednosti koja se slavi za Vidovdan, pa i na mesto najvee vrednosti kosovskog mita, predstavlja jednu od osnovnih operacija kojima se srpski nacionalizam uspostavlja kao politika religija. Tako, na primer, episkop Artemije, u predavanju koje je odrao na Vidovdan 2005, govorei o potovanje takozvanog vidovdanskog zaveta, nije to potovanje odredio kao prihvatanje nekih verskih ili etikih vrednosti, nego kao puki znak raspoznavanja Srba, kao ifru srpskog nacionalnog identiteta:To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se raamo, u njemu trajemo, i u njemu umireno. Ko drukije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.[12] Uskrnjeg scenarija, u kojem se smenjuju epizode smrti, alosti i uskrsnua, dri se i etnolog Bojan Jovanovi u jednom lanku koji je posvetio tumaenju Vidovdana, a objavio u NIN-u.[13] Ali, on je te epizode opisao pomou etno-psiholokih termina, pa se one kod njega zovu kolektivna trauma, proces isceljenja i uspean zavretak isceljenja. Opremljen tom terminologijom, on je kosovski poraz i gubitak drave opisao kao kolektivni mentalni ok, koji je pogodio pre toga zdravu i snanu srpsku naciju, odnosno ondanje nas. Jovanovi Srbe iz vremena Kosovske bitke i ove dananji vidi kao isti nacionalni kolektiv, o emu svedoi podnaslov njegovog lanka: ta nam se deavalo 28. juna. Posle tog oka od pre 620 godina, mi smo imali da istrpimo stradanja pod Turcima, odnosno da proemo kroz veliku kolektivnu traumu u vreme turskog ropstva, ali je na nau sreu u to vreme tekao i proces kolektivnog isceljenja, koji e trajati do osloboenja i obnove srpske dravne samostalnosti, kad smo mi mogli da odahnemo sve donedavno, kad se naa stara kosovska rana ponovo otvorila. Ovu svoju etno-psiholoku interpretaciju kosovskog mita Jovanovi pretpostavlja ranom hrianskom tumaenju, prema kojem je pogibija kneza Lazara i njegovih vojnika predstavljena kao smrt muenika opredeljenih za carstvo nebesko, i tvrdi da on nudi neto dublje utemeljeno, odnosno da njegova interpretacija otkriva dublje psiholoke i socijalne motive mita. Meutim, on te dublje motive koje njegova analiza otkriva u kosovskom mitu izlae ne iskoraujui iz okvira hrianske, tanije rtveno-uskrnje naracije o smrti i uskrsnuu. U njegovom tumaenju ostalo je i neto od carstva nebeskog, samo to je ono ovde predstavljeno kao carstvo u kojem obitava srpska zajednice liena dravnog okvira, odnosno kojoj je oteto zemaljsko carstvo, pa ona opstaje kao zajednica samo u duhu, muena ambivalentnim doivljajem kolektivne traume i procesa isceljenja. U stvari, za Jovanovia je nebesko carstvo samo prostor iznuenog povlaenja srpske nacije u sebe i svoju muku, kao jedno privremeno i u stvari neodrivo stanje, koje traje dok se obnove snage potrebne da se ponovo zadobije izgubljeno zemaljsko carstvo, dok se duhovni prostor i nacionalna teritorija ponovo ne poklope.

Izbor nebeskog carstva i posveenost unutranjoj slobodi ne donose mir i nisu lek za nacionalnu traumu, za to je potrebno neto mnogo jae. Nije dovoljno da pred Srbima uskrsne bog, nego je za to neophodno da se izgubljena drava vrati, da uskrsne boanstvo srpske nacionalne drave. Tek taj sakralni dogaaj donee nacionalno ozdravljenje i poetak novog punog nacionalnog ivota, odnosno, kako kae Jovanovi, proces isceljenja e trajati do osloboenja i obnove srpske dravne samostalnosti. Dravnoj obnovi prethodila je, dakle, duhovna i potvrivanje nacionalnog identiteta. Ovde se jasno vidi gde se, u kojoj taki, religija nacionalizma odvaja od hrianstva: ta religija nebesko carstvo nudi kao trajno boravite, dok je za svetenike nacionalne vere to carstvo samo iznuena i privremena tranzicija na putu prema nacionalnoj dravi. Boj zapoet na Nebu U govoru koji je odrao na proslavi Vidovdana u Manastiru svetog preobraenja gospodnjeg u kanadskom gradu Milton, knjievnik i glavni urednik Srpske knjievne zadruge Dragan Lakievi izabrao je da Kosovsku bitku protumai smetajui je u okvir biblijske prie o nebeskom ratu Boga i njemu vernih anela protiv pobunjenog anela Lucifera. U tom nebeskom ratu Lucifer je bio proteran sa neba i baen na zemlju, ali je tu rat nastavljen kao neprekidna borba za ljudske due izmeu Boga i njegovog neprijatelja, koji je dobio ime Sotone (Otkrovenje, 39 i 129). Lakievi je Kosovski boj predstavio kao jednu vanu epizoda ove uzviene i vene borbe nebeskih sila, jer se, kako je rekao, Kosovskim bojem u zemlji Srbiji produio boj koji je, na nebu, protiv Satane i njegove tamne vojske vodio Gospod Bog. Na Kosovu, lepom polju ravnom, odigrao se 1389. godine, na Vidovdan, boj izmeu dobra i zla, izmeu hrianstva i islama, izmeu Srba i Turaka. Prema miljenju ovog knjievnika, isti smisao obrauna sa Satanom imale su i istim duhom rata protiv sila tame i zla bile su proete i potonje bitke srpskih ratnika, sve do onih iz najnovijeg vremena. Svi ti ratnici su se, objasnio je Lakievi, u kosovskom duhu borili za krst i slobodu od Obilievog podviga do Stevana Sinelia i do Vidovdana 1914. u Sarajevu i do bitke na Mojkovcu, sve do srpskih ratnika potkraj 20. veka u Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj, Kosovu i Metohiji. [14] Lakievi se u ovom svom vidovdanskom govoru dri jedne verziju kosovskog diskursa koja je oivljena tokom ratova u bivoj Jugoslaviji, gde su ti ratovi dobili nebeske razmere a njihovi uesnici na srpskoj strani predstavljeni kao otelovljenja svetih kosovskih junaka. Reiti primeri tako artikulisanog kosovskog diskursa mogu se nai u zborniku radova o ratu u Bosni koji je, pod naslovom Jagnje boije i zvijer iz nedara. Filosofija rata, 1996. godine objavila Mitropolija cetinjska. Radovan Karadi, jedan od tu zastupljenih autora, objasnio je u svom prilogu da smisao rata u Bosni nije istorijski nego biblijski, to se slae s onim to su izneli i drugi autori ovog zbornika, meu njima i mitropolit Amfilohije, koji je primetio da takve stvari kao to su rat, no, surova odmazda i osvetniki gnev to jest ono to ide uz nekadanje i sadanje kosovske junake ne bi bile po volji novozavetnom Hristu, ali su zato u skladu sa Starim zavetom, pa zato njihovu upotrebu mitropolit moe da prihvati i opravda, a Srbi, ratujui u Bosni kao kosovski osvetnici, mogu svojim neprijateljima da porue: S nama je Bog, razumite narodi, i odstupite jer s nama je Bog.[15] Nastanak ove biblijske, osvetnike verzije kosovskog mita, Miodrag Popovi smeta na kraj XIX i poetak XX veka, kad je taj mit bio iskorien za simboliko legitimisanje irenja srpske drave na jug i zaposedanje istorijskih srpskih teritorija, ukljuujui tu i Kosovo i Metohiju. Tako je, prema Popovievom miljenju, dolo do preobraaja Vidovdana, koji je u vreme srpskih romantiara bio u slubi nacionalno-oslobodilake misli, u novi vidovdanski kult, gde je taj praznik postao simbol krvave, bespotedne osvete nad svim to je tursko, muslimansko uopte (Popovi, 167168). Starozavetne vrline kosovskih junaka na svoj nain evocirali su 28. juna 2009. godine na Gazimestanu i lanovi organizacije Otaestveni pokret Obraz. Njihovo prisustvo i doprinos programu proslave Vidovdana najvaniji mediji u Srbiji nisu zabeleili, ali su se informacije o tome

nale na sajtu Obraza, zajedno s fotografijama i jednim video-klipom, koji se moe videti i na portalu YouTube. Obrazovci su za svrhe ovog video-klipa pred kamerama mahali svojom zastavom i rairili veliki transparent sa tekstom Sloboda ili smrt, a uz to su otpevali, to jest odrepovali dva slogana, jedan posveen Obiliu i njegovom junatvu: Svaki Turin zna da je Obili, srpski sin, zaklao Murata!, a drugi namenjen onima koji to zaboravljaju i trae da ih od novih Turaka tite zapadne sile, to jest Evropa: Srbija, Srbija, ne treba nam Unija! Obili, ratnik mira Aktuelni ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremi iskoristio je proslavu Vidovdana 2009. godine da principe i vrednosti politike svoje vlade predstavi kao neto to je nadahnuto Obilievim junatvom i srpskom ratnikom tradicijom koju to junatvo simbolizuje. Meutim, s obzirom na to, ovaj ministar i njegova vlada zastupaju politiku takozvanog evropskog puta Srbije i, kad je re o Kosovu, politiku koja diplomatskim putem i pravnim sredstvima osporava nezavisnost te srpske pokrajine. Postavlja se pitanje kako se to moe povezati sa svetim ratnikom, Muratovim ubicom Obiliem? Kako se zalaganje za vrednosti dijaloga i mira i potovanje meunarodnog prava mogu uklopiti u teoloko-politiki diskurs srpskog nacionalizma? Ministar Jeremi je pokuao da taj problem rei tako to je Obilieve junake vrline odvojio od njegovog junakog ina i ostavio im mogunost da se pokau i na neki drugi nain, bez ubistva i pogibije. On se 28. juna 2009. godine zatekao na Krfu, gde je uestvovao na jednoj konferenciji ministara inostranih poslova zemalja lanica OEBS-a, kojima se obratio kraim prigodnim govorom o ovom srpskom nacionalnom prazniku. Danas je Vidovdan dan od izuzetnog znaaja za moju zemlju, rekao je Jeremi. To je testament nae izdrljivosti kao naroda i nae duboke povezanosti sa Kosovom. To nije samo dan kada se obeleava neki istorijski dogaaj, ve veza koja spaja tradiciju Srbije sa Srbijom. Vidovdan je, takoe, i simbol odbrane identiteta Srba kao nacije. Danas mi biramo, bez oklevanja, da taj identitet branimo mirnim putem, uz pomo prava i diplomatije. Ali kao to smo onda bili nepopustljivi, tako smo nepopustljivi i danas i takvi treba da budemo zauvek. Ma ta se dogodilo, Srbija nikad nee priznati unilateralnu odluku Pritine o proglaenju nezavisnosti.[16] Kosovski zavet junatva ovde se pojavljuje pod imenom testamenta izdrljivosti, a kao vrednosti koje se testamentarno zavetavaju, vrline koje karakteriu Srbe kao narod, navode se izdrljivost, odlunost i nepopustljivost, to pokazuje da ministar Jeremi ima u vidu obilievsku, ratniku, junaku verziju kosovskog mita, istu onu koju su na svoj nain kao to smo videli oiveli knjievnik Lakievi i lanovi Obraza, a pre njih autori zbornika Jagnje boije. Meutim, u Jeremievom govoru srpsko mitsko junatvo je potpuno pacifikovano, sa bojnog polja preneto na polje prava i diplomatije, jedini teren na kojem dananja Evropa dozvoljava da se Kosovski boj nastavi, s oekivanjem da e se on tu jednom zavriti. I Boris Tadi, u jednom intervjuu, objavljenom povodom obeleavanja Vidovdana 2009. godine, iskazao je svoju privrenost tradiciji koju simbolizuje Vidovdan, ali je istovremeno osudio zloupotrebu te tradicije, njeno korienje za izazivanje rata, mislei pri tom na Miloevia i njegov miting na Gazimestanu. Niko Srbiji i Srbima ne moe da oduzme Vidovdan, rekao je predsednik Tadi. I dodao: Ali, Srbija vie nikada ne treba da ga proslavlja kao 1989. godine, posle ega, zbog pogrene politike, slede blokade, sankcije ratovi, pogibija, pljaka graana i njihovo osiromaenje, i kada, povrh svega, bivamo bombardovani, a upravo Kosovo, kojeg su im bila puna usta, postaje protektorat. Drugim reima, Vidovdan je srpska svetinja, kosovski junaki mit niko ne sme da dira, ali sjajem te svetinje treba osvetliti, a porukama tog mita treba nadahnuti politiku mira, politiku ukljuivanja Srbije u porodicu evropskih naroda. Tako bi se Tadiev omiljeni slogan Neemo u Evropu bez identiteta mogao dopuniti reima Neemo u identitet bez Evrope.

Ovu zvaninu liniju politike simbola u Srbiji sledio je i izvetaj o proslavi Vidovdana na Gazimestanu objavljen 28. juna 2009. godine u Dnevniku TV Srbije. Vie hiljada Srba prisustvovalo je pomenu na Gazimestanu, kae se u tom izvetaju. Srbija e se boriti za ouvanje Kosova i Metohije svim diplomatskim i pravnim sredstvima. Ta borba je teka, ali se od nje ne odustaje, jer je to jedini nain da se ree problemi i nae kompromis. To je zajednika poruka graana, crkvenih velikodostojnika i dravnih zvaninika. Opasan datum Vidovdan, kao i mnogi drugi praznici koji podrazumevaju susret sa sakralnim, vai za opasan datum. Bilo da je on u ovde analiziranim primerima diskurzivno artikulisan prema potki Uskrsa ili Bogojavljanja ili prema scenariju sukoba sila svetlosti i sila mraka, u njemu ostaju protivreni tonovi opinjenosti i straha: tremens i fascinans. O tome svedoe naslovi nekih novinskih lanaka objavljenih povodom proslave ovog praznika 2009. godine: Sudbonosni datum za Srbe (Glas javnosti), Kobni usud Vidovdana (Novosti). U veini ovih lanaka eksploatie se i ranijih godina rabljena tema neobine koincidencije datuma (28. juna) s nekim od najvanijih dogaaja u istoriji srpskog naroda, ali po pravilu s dramatinim i traginim dogaajima. Na listi tih dogaaja su poetak Drugog balkanskog rata 1913, ubistvo austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda, prvi ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1921. godine, Rezolucija Informbiroa 1948, promene Ustava Hrvatske kojima je srpski narod prestao da bude konstitutivni narod ove republike (1990) isporuka Miloevia Hakom tribunalu 2001. godine... Kako stoji u podnaslovu lanka Kobni usud Vidovdana, Bitke, atentati, izruenja, otcepljenja, porazi i pobede postali su deo kolektivne svesti itavog naroda. To je odgovor na pitanje kojim poinje ovaj lanak: Zato su Srbi uznemireni na dananji dan? Vidovdan je opasan datum, a posebno kad na njega zaboravite. Na to je ukazao i ore Vukadinovi, u ovde ve citiranom komentaru na sajtu Nove srpske politike misli, navodei kao primer Zorana inia, kome se navodno osvetilo to to nije obratio panju da je Miloevia isporuio Hagu ba na Vidovdan. On te koincidencije izgleda nije bio svestan, nije shvatio da je 28. juna 2001. godine bio njegov Vidovdan, onaj dan kad je trebalo da dobro pazi ta radi, jer kako je tad postupio takav je ostao doveka. I kao neku vrstu pouke i upozorenja Vukadinovi navodi i neke druge istorijske dogaaje koji su se iz neobjanjivih razloga i tako rei mimo volje njihovih aktera odigrali ba na Vidovdan. Jer Vidovdan, upozorava nas on, doe i kada ga svi zaborave i kada ga niko ne eka, doe i promeni tok istorije i ivota. Reputacija Vidovdana kao opasnog, kobnog, sudbonosnog datuma za Srbe potvrena je i ove godine. Podseanjem na dramatine dogaaje koji su se ranije zbili na taj dan, mediji su i ovoga puta nagovestili da su u pripravnosti, da su spremni da prepoznaju takav dogaaj i da mu daju odgovarajui publicitet, pa je tako u javnosti stvorena atmosfera iekivanja nekog novog mogunog dramatinog dogaaja koji e, sudbinski, pasti ba na Vidovdan.[17] Meutim, izgledalo je da se 2009. godine nita znaajno nee dogoditi i da srpski narod moe tog 28. juna da odahne. Jedini incident, ruenje spomen-esme vitezovima kneza Lazara u centru Gnjilana, podignute 1989. godine, povodom 600. godinjice Kosovske bitke, koje je naloila optinska vlast tog mesta, oigledno nije mogao da ima takav znaaj da bi se pripisao vidovdanskom usudu, uprkos dramatinom naslovu lanka o tom vandalskom inu, objavljenom u Politici 29. juna: Bagerom na spomen-esmu vitezovima kneza Lazara. A onda se, u Politici od 30. juna, ipak pojavila vest koja je odgovarala katastrofinom horizontu oekivanja. Pokazalo se da ni ovaj Vidovdan nee ostati bez dogaaja koji e uneti strah meu Srbe, ako ne ba strah za sudbinu naroda i drave, ono svakako za opstanak jedne bitne nacionalne vrednosti, nacionalnog kulturnog identiteta. Naime, objavljena je vest da su kosovski Albanci ukrali

i prisvojili najveeg Vidovdanskog junaka, ikonu srpske hrabrosti, samog Miloa Obilia, i proglasili ga Albancem! Vest se nala na prvoj strani Politike, pod alarmantnim naslovom: Albanci prisvojili i Miloa Obilia. Sablazan Tog udarnog mesta ovaj list je udostojio lanak S. Stamenkovia o najavi izlaska iz tampe knjige Ane di Lelio Kosovska bitka 1389: albanski ep. Tu se kae da je boj, iju smo godinjicu prekjue obeleili... dobio i albansku verziju, da ta knjiga prema opisu izdavaa, nudi fantastinu priu o Muratovom napadu na Kosovo i o ubistvu Murata koje je izvrio albanski vitez Milo Kopilik (Millosh Kopiliq). U lanku se navode naslovi poglavlja knjige i podaci o autorki, izmeu ostalog i taj da je 10 godina radila na Kosovu i bila savetnik premijera Kosova, i na kraju se kae da e se ova verzija autentinog srpskog mita, s albanskim herojima u prvom planu uskoro nai pred milionima amerikih italaca. Tom temom, proirenom drugim primerima kako Albanci svojataju srpsku batinu, ali i batinu drugih susednih zemalja (Grke i Makedonije), Politika je nastavila da se bavi i narednih dana. Tako je u broju od 1. jula objavljen novi lanak S. Stamenkovia pod naslovom Albanci svojataju Aleksandra Makedonskog i Karaora, gde je objavljen i podatak da je za studiju Ane di Lelio recenziju napisao predsednik Hrvatskog helsinkog odbora Ivo Banac, a preneo je hrvatski Nacional, ime je sugerisano na kojoj strani treba traiti sponzore ove albanske krae Obilia. Sutradan, 2. jula, preko cele 16. strane ovog lista osvanuo je lanak ivojina Rakoevia Lana prolost i budui sukobi. Tu se, povodom knjige Ane di Lelio, navode raniji primeri falsifikovanja i mitologizacije kojima se bave albanski istoriari, a to navodno njihovi mentori na Zapadu podravaju i kasnije koriste za legitimisanje svoje politike prema Srbima, ukljuujui bombardovanje i priznavanje nezavisnosti Kosova. Ni drugi mediji u Srbiji nisu propustili priliku da prenesu okantno otkrie Politike o albanskoj krai Obilia i da tim povodom izraze oseanja gneva, uvreenosti i zabrinutosti i da apeluju na javnost i dravu da neto preduzmu da se ta kraa svetu obznani i zaustavi. Tako je na sajtu Nove srpske politike misli objavljen lanak Tadije Nekovia, u kojem se najavljena knjiga Ane di Lelio naziva zlokobnim svedoanstvom i opasnom provokacijom, a njena autorka optuuje da bukvalno otima kompletan kosovski mit. Autor ovog lanka naao je na sajtu Politike potvrdu da su itaoci tog lista ispravno, to jest ljutito i zabrinuto reagovali na brutalnu reviziju istorije, jer se u njihovim tu objavljenim komentarima, pored ogorenosti... izraava i zahtev srpskim vlastima da pod hitno reaguju i stopiraju izlazak ove knjige u javnost.[18] U istom tonu napisan je lanak Rajka Nedia, objavljen u Pressu. Tu se Srbi upozoravaju da im se sprema veliko zlo, da je lako moguno da e posle izgubljenog boja na Kosovu, izgubiti i legendu o tom boju, dok drava uti, i niko nita ne preduzima. Zato autor lanka die uzbunu, dok jo nije kasno: Apelujem na dravu i javnost da je krajnje vreme da se zaustavi svojatanje srpske istorije! Neto se hitno mora preduzeti, jer su Albanci u novoj ofanzivi. Ovoga puta udarili su direktno na srpsku svetinju, na boj na Kosovu![19] Optube na raun Ane di Lelio, koja je predstavljena kao sauesnica u albanskoj krai srpskog identiteta, iznete su pre nego to je knjiga objavljena, jer je za optubu i za alarmiranje srpske javnosti bilo dovoljno to neko uopte ozbiljno govori o albanskim verzijama pesama o Kosovu, o nekakvom albanskom Obiliu. O urbi s kojom je navodno skandalozna vest lansirana svedoi i to to se niko ni autori lanaka, ni urednici medija u kojima su objavljeni, ni istoriari koji su zamoljeni da se o ovom sluaju izjasne[20] nije potrudio da se kod strunjaka za epsku knjievnost i balkanske studije obavesti o davno poznatim injenicama o prisustvu motiva kosovske bitke u albanskom epu. Tako bi saznali da je srpski prevod jedne od pesama o albanskom Obiliu, to jest Kopliu, objavljen u Beogradu jo 1923. godine i da su o tome pisali Veselin ajkanovi i

Tihomir orevi, iznosei ocenu da je re o vanom svedoanstvu o bliskosti arapske i albanske epske tradicije.[21] Ovi lanci o krai Obilia dobar su primer fenomena koji sociolozi od pre izvesnog vremena nazivaju moralnom panikom. Kenet Tompson, autor studije o tom fenomenu, ovako ga opisuje: Neto ili neko definie se kao pretnja vrednostima ili interesima; ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi; naglo raste zabrinutost javnosti; javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiu na stvaranje javnog mnjenja i panika se povlai ili rezultira drutvenim promenama (Tompson, 2003: 1617). Mesto koje je u srpskim medijima dobila skandalozna vest o knjizi Ane di Lelio i izrazi zgraavanja kojima je ona propraena navode na zakljuak da je ona plasirana s ciljem da se izazove oseanje javne opasnosti, ugroenosti nekih bitnih vrednosti nacije koje simbolizuju kosovski ep i njegov junak Obili. S obzirom na to da je ovde re o vrednostima koje danas imaju svojevrsnu politiko-religijsku dimenziju, odnosno predstavljaju nacionalne svetinje, izazivanje panike povodom objavljivanja knjige o albanskim verzijama epova o Kosovskom boju predstavlja izazivanje specifine moralne panike, zapravo verskog straha, straha od veske sablazni, alarm da je uinjeno nacionalno svetogre. Zakljuak: jedna religija, dve crkve Vidovdan je crkveni i dravni praznik, ali naa analiza govora, lanaka, komentara objavljenih povodom proslave Vidovdana 2009. godine pokazuje da se te dve dimenzije prepliu, tako da se dobija jedan sinkretiki versko-politiki diskurs, svojstven onim vrstama svetkovina, mitova i simbola koji se u politikoj filozofiji i sociologiji religije nazivaju civilnim ili politikim religijama. [22] U ovde analiziranim primerima za prazninu evokaciju jednog istorijskog dogaaja, Kosovske bitke, i podviga njenih junaka, korieni su neki modeli hrianskog rituala i narativa, tako da je 28. jun 1389. godine oivljen prema bogojavljenskom (epifanijskom), uskrnjem ili apokaliptikom scenariju. Tako evocirana Kosovska bitka, kao arhetipski sakralni dogaaj, posluila je ovde za to da bude ekran na koji su projektovani savremeni politiki dogaaji, scena na koju su izvedeni akteri tih dogaaja, kako bi se o njima sudilo na osnovu navodno jedinog neprikosnovenog merila vrednosti, to jest prema mestu koje e se za njih nai na pozornici svete kosovske prie, odnosno, kako se ovde kae, u kosovskom ogledalu. Autori najveeg broja ovde analiziranih tekstova, novinari, analitiari, knjievnici, politiari i crkveni velikodostojnici, zastupaju konzervativne, nacionalistike, desniarske ili ekstremno desniarske stavove. To se moglo i oekivati s obzirom na to da su kosovski mit i kult Vidovdana sredstva politike simbola koja tradicionalno koristi srpska desnica, odnosno da su taj mit i taj kult deo srpskog nacionalizma kao politike religije. U ovde prikazanim primerima, 620. godinjica Kosovske bitke iskoriena je za kritiku aktuelne vlasti u Srbiji, za to da se iznese sumnja u njenu legitimnost, a najvie za to da se dovede u pitanje in kojim je ona uspostavljena 5. oktobra 2000, a koji je kako se navodno vidi na skeneru Vidovdana in izdaje jednog velikog srpskog rodoljuba, nalik knezu Lazaru, dakle zloin ravan onom koji je uinio Vuk Brankovi. U odnosu na broj ovih vidovdanskih kletvi baenih prilikom proslave 620. godinjice Kosovske bitke na inia i njegove politike naslednike, ono to su istim povodom o Kosovu i Vidovdanu rekli predstavnici aktuelnog reima meu njima i oni na koje se pomenute kletve odnose sasvim je skromno, svodi se na jednu kratku izjavu Borisa Tadia i na neto due izlaganje ministra Jeremia. Ali, to ne znai da dananja vlast, da politika elita na vlasti u Srbiji, nije zainteresovana za politiku borbu na ovom vidovdanskom terenu i da ga preputa svojim oponentima i kritiarima na desnici. Naprotiv, i ono to su ovom prilikom rekli Tadi i Jeremi, i druge izjave ovih i drugih politikih zvaninika i predstavnika Demokratske stranke (o nacionalnom identitetu, kosovskoj tradiciji i slinim temama) svedoi o elji krugova na vlasti da potvrde svoju privrenost kultu Vidovdana, kao simbolu srpske politike tradicije koju vlast ne samo da nema nameru da

dovodi u pitanje, nego se trudi da bude njen potovalac i sledbenik. ime zameniti Kosovo, zapitao se knjievnik Branimir osi 1928. godine, deset godina posle okonanja Prvog svetskog rata, kad se njemu i nekim drugim srpskim intelektualcima tog vremena kako pie Branka Prpa uinilo da su pobede izvojevane u tom ratu, zahvaljujui kojima su Srbi postigli svoj vekovni cilj da osvete Kosovo i ive u jednoj dravi, imale za posledicu da je kosovski mit postao izlian, potroen (Prpa, 1996: 2). To pitanje je i danas, deset godina posle rata na Kosovu, aktuelno, mada iz razloga razliitih od onih koje je imao na umu Branimir osi, jer se u meuvremenu za Kosovo ponovo ratovalo, pa je ono ponovo izgubljeno, tako da se pitanje ime ga zameniti javlja kao elja da se iz tog kruga poraza, mrnje i osveta, odnosno iz kosovskog mita, konano izie i da se u toj stvari, a i inae, vodi neka druga politika, manje zavisna od politikih mitova i kultova, od nacionalizma kao politike religije. Meutim, dananja politika elita nema volje ili nema hrabrosti da u tom smislu trai zamenu za Kosovo, da svoju proklamovanu demokratsku i evropsku politiku vodi bez oslanjanja na nacionalistike kultove, ukljuujui tu i kult Vidovdana. Ona radije pokuava da ih reformie, da ih nekako uini politiki korektnim sa stanovita demokratskih standarda. Razlika koja u odnosu na kult Vidovdana postoji izmeu srpske desnice i vladajue elite nije u tome to ga ova druga odbacuje, nego u tome to ona pokuava da za njega vee vrednosti kakve su dijalog, tolerancija, mir i pravo, a da ga odvoji od osvete, rata i mrnje. Dakle, nacionalna vera, a s njom kosovski mit i kult Vidovdana, ostaje neprikosnovena, neupitna, ali se osuuje nain njenog praktikovanja, njeno korienje za izazivanje ili opravdavanje agresivnih ratova i mrnje prema susedima. Seanje na svete kosovske junake, kao sastavni deo srpske nacionalne vere, treba da podstakne njene vernike da, kao ti sveti preci, danas budu uporni i hrabri, izdrljivi, nepopustljivi kako je rekao Jeremi ali samo na bojnom polju prava i diplomatije. Drugim reima, religija je ista, razliite su crkve. Takav izbor, tako usmerena politika simbola sigurno je umerenija i u tom smislu prihvatljivija u poreenju s onim za ta se opredeljuje srpska konzervativna i ekstremna desnica, ali ona povlai za sobom dve posledice koje ipak dovode u pitanje i njen demokratski karakter. Prva je u tome to su iz nacionalnog kolektiva koji ini etniko-verska zajednica koja se diskurzivno konstruie pod imenom srpski narod ili srpska nacija a koju simboliki ujedinjuju mitovi i kultovi etnikog nacionalizma, kakav je i kult Vidovdana logino i neminovno iskljueni svi graani Srbije s nekim drugim etnikim identitetom. Druga logina posledica prihvatanja politike religije srpskog nacionalizma kao nezamenljivog objedinjujueg diskursa, odnosno neupitnog sistema vrednosti, jeste komunikacija putem nametanja autoriteta, putem politike liturgije, putem naracije i rituala, magije i uda, epifanije i Sotone svega onoga to smo imali prilike da vidimo u primerima evokacije Vidovdana koje smo analizirali u ovom radu a to je u suprotnosti sa deliberativnom komunikacijom, zasnovanom na razumu i sumnji u uda, ukljuujui tu i vidovdanska prosvetljenja, na kojoj se temelji demokratsko drutvo, i u kojoj dolazi do rei njen uesnik graanin. Autor je doktor etnologije i urednik Biblioteke XX vek Republika, 470-471, 1-28. februar 2010.

Literatura ajkanovi, Veselin (1973), Mit i religija u Srba, priredio Vojislav uri, SKZ. olovi, Ivan (2001), Dubina, Samizdat B 92. olovi, Ivan (2008), Balkan teror kulture. Ogledi o politikoj antropologiji, 2, Biblioteka XX vek.

Di Lellio, Ana (2009), The Battle of Kosovo 1389. An albanian epic, translations by Robert Elsie, I. B. Tauris, London New York. entile, Emilio (2009), Religije politike. Izmeu demokratija i totalitarizama. Prevela s italijanskog Aleksandra Mani, Biblioteka XX vek. orevi, Tihomir (1984), Na narodni ivot,3, priredio Nenad Ljubinkovi, Prosveta. Eri, Slobodan, Mari, Igor (ur.) (2003), ini o Kosovu, Udruenje graana Cer, Beograd. Popovi, Miodrag (2007),Vidovdan i asni krst. Ogled iz knjievne arheologije, etvrto izdanje, Biblioteka XX vek. Prpa, Branka (1999), Traganje za kulturnim identitetom, odlomak iz doktorske disertacije, Republika br. 218219, 131. avgust 1999. Tompson, Kenet (2003), Moralna panika, prevela Ivana Vrani, Clio. Velimirovi, Nikolaj (1988),Kosovo i Vidovdan, Glas crkve, abac. Vojvodi, Mihailo (1992), Srpsko-turski odnosi i proslava petstogodinjice kosovske bitke, u: Boj na Kosovu, starija i novija saznanja, Beograd. Zirojevi, Olga (1996), Kosovo u kolektivnom pamenju, u: Popov, Neboja (ur.), Srpska strana rata, Republika. d. m: 1 Kad je ini ubijen, srpska politika vratila se na utabani kosovski put, a Vojislav Kotunica, jedno vreme predsednik krnje Jugoslavije (20002003), a zatim predsednik srpske vlade (2004 2008), potrudio se da taj put dodatno uvrsti. 2 Postavljanje srpskog nacionalnog identiteta na mesto najvee vrednosti koja se slavi za Vidovdan, pa i na mesto najvee vrednosti kosovskog mita, predstavlja jednu od osnovnih operacija kojima se srpski nacionalizam uspostavlja kao politika religija. _______________________________________________________________ [1] O ovom mitingu i govoru koji je tom prilikom odrao Miloevi videti u: Zirojevi 1996: 229. [2] O ovom mitingu i govoru koji je tom prilikom odrao Miloevi videti u: Zirojevi 1996: 229. [3] Momilo Pavlovi, Progledavanje istorije, Veernje novosti, 28. jun 2009. [4] Hrvatski istoriar Natko Nodilo je, tumaei etimologiju imena slovenskog boga Svetovida, jo 1885. godine izneo miljenje da to ime dolazi od Vid: viditi, znati. Navedeno prema: Popovi 2007: 76. Kad je re o kultu Svetovida (Belog Vida), ije tragove Popovi nalazi u praznovanju Vidovdana, interesantno je da je Vojislav eelj pokuao da oivi kult tog paganskog boga, da simboliki, odnosno versko-politiki smisao Vidovdana iskljuivo vee za njega, da ga odvoji od hrianstva i tako repaganizuje, to najvie podsea na nacistiko oivljavanje germanske mitologije i distanciranje od hrianske religije. Na konferenciji za tampu odranoj 29. juna 2001. godine, dan posle sprovoenja Miloevia u Hag, on je, izmeu ostalog, rekao: Uraeno je to na najvei srpski nacionalni praznik, na dan Svetog Vida. Od kada srpski narod zna za sebe, od kada srpski narod ima svest i ime, vie hiljada godina unazad, jo iz vremena kada nije bilo nikakve pisane istorije, Sveti Vid je najvea srpska svetinja... Dan Svetog Vida ima ogromno mitsko znaenje u srpskoj istoriji. Sveti Vid je zakletva svakog Srbina, Sveti Vid je neto najsvetije to srpstvo ima. Sveti Vid je mitski predak Srbinov, stvoritelj srpstva (www.srpskinacionalisti.com). [5] Slobodan Relji, 138919892009, NIN, 25. jun 2009. [6] ore Vukadinovi, Vidovdan, www.nspm.rs. [7] Bojan Jovanovi, Politizacija Vidovdana, NIN, 25. jun 2009.

[8] Milorad Vueli, Vidovdan, Peat, 26. jun 2009. Navedeno mesto je parafraza jedne replike iz filma Zdravka otre Boj na Kosovu, po scenariju Ljubomira Simovia, kad Milo odgovara Vuku Brankoviu i kae: Vue Brankoviu sutra e se svaiji trag i tvoj i moj pokazati na Kosovu ko u snegu. Ko je ko videe se na Vidovdan... i vi svi drugi srpski vitezovi i ja zajedno s vama i me vama, kakvi budemo sutra biemo doveka. [9] Bilo bi interesantno utvrditi da li je na Velimirovievo tumaenje Vidovdana kao smrti i uskrsnua srpske nacije uticala amerika civilna religija, odnosno proslava Dana seanja (Memorial Day), koji je jedan od najvanijih praznika te religije. Objanjavajui istorijat i znaenje tog praznika, entile pie: Osvetanje vojnikih grobalja i kult palih vojnika od tada su postali novi rituali republikanske religije koji se slave za Memorial Day, Dan seanja, ustanovljen 1868. Kroz iskustvo graanskog rata obnovljen je i mit o preporodu i shvatanje rtvovanja i smrti kao puta ispatanja radi ponovnog roenja nacije u spasonosnom okrilju jedinstva; to shvatanje dobilo je simboliku predstavu u ubistvu Linkolna, koji je postao rtva prineta na oltar spasenja Unije, a time i celog oveanstva (entile, 2009: 77). Moguno je da je lik hristolikog Linkolna, kao rtve na oltaru amerike nacije, o kome je Velimirovi sigurno bio dobro obaveten, uticao na njegov opis hristolikog srpskog Lazara? Srpska civilna religija imala bi u tom sluaju jedan od vanih izvora u amerikoj civilnoj religiji. U svakom sluaju, zvanini kult Linkolna stariji je od zvaninog kulta kneza Lazara. [10] Navedeno u lanku Dragane Zeevi Dok je Srba bie Vidovdana. Bitka zapoeta 1389. jo nije zavrena, Veernje novosti, 29. jun 2009. [11] ore Vukadinovi, Vidovdan, www.nspm.rs; postavljeno 27. juna 2009. [12] Episkop Artemije, Vidovdan, Manastir Graanica 28. 06. 2005, www.vidovdan.org. [13] Bojan Jovanovi, Politizacija Vidovdana, NIN, 25. jun 2009. [14] Dragan Lakievi, Vidovdan podvig i zavet. Vidovdanska beseda, www.dverisrpske.com (postavljeno 8. jula 2009). [15] Navedeno prema: Milosavljevi 2002: 8990. O ovom zborniku videti i u: olovi 2000: 312 317. [16] Politika, 29. jun 2009. [17] Na stvaranje katastrofine, takorei apokaliptine atmosfere povodom Vidovdana reagovala je Svetlana Luki, urednica radio-emisije Peanik, u izdanju te emisije od 28. juna 2003. godine: Dobar dan, danas je 28. jun. Na dananji dan rodili su se an-ak Ruso, Luii Pirandelo, rodio se i Rubens, potpisan je Versajski sporazum, kojim je zavren Prvi svetski rat. Na Vidovdan su pronaene kosti Ernesta e Gevare a Amerikanci su prvi put pobedili Engleze u fudbalu. Mi smo jednog 28. juna postali vazalna turska drava, drugog ubili Ferdinanda, a treeg jedan helikopter sleteo je na Gazimestan i iz njega je izaao ovek naeg ivota (www.pescanik.net). [18] Tadija Nekovi, Su im emo pred Kopilika. Komentar dana, www.nspm.rs, postavljeno 30. juna 2009. [19] Rajko Nedi, Albanski boj na Kosovu, Komentar dana, Press, 4. jul 2009. [20] Povodom ovog sluaja, list Glas javnosti, u broju od 1. jula 2009, objavio je, izmeu ostalih, i

izjave S. Terzia, V. uretia i R. Ljuia, koje su rezimirane u naslovu lanka u kojem su one navedene: iptari nastavili kampanju besomunog prekrajanja srpske istorije. [21] Original i srpski prevod jedne albanske pesme objavio je Gligorije Elezovi pod naslovom Jedna arnautska varijanta o boju na Kosovu u asopisu Arhiv za albansku starinu, jezik i etnologiju, knj. I). U istom broju Arhiva objavljen je i ajkanoviev lanak Motivi prve arnautske pesme o Boju na Kosovu, gde, izmeu ostalog, pie i ovo: Da se naa epska poezija ne sme smatrati kao produkt iskljuivo srpski, kao celina koja je nastala samo u naem narodu i koja se moe razumeti samo u okviru nae istorije to je i do sada bilo manje ili vie jasno za svakog modernog folkloristu. Arbanaska pesma o kosovskom boju moe ovakvo shvatanje samo da potvrdi (ajkanovi, 1973: 559). Tihomir orevi je u nekoliko navrata pisao o arbanakim narodnim pesmama, iznosei njihov sadraj i uporeujui ih sa srpskim pesmama, pa je tako, u lanku Jo nekoliko arbanakih narodnih pesama, opisao motive jedne pesme o Kosovskom boju, koju je dobio 1933. godine, i uporedio je sa pesmom koju je preveo Elezovi (orevi, 1984: 3, 361364). [22] O civilnim i politikim religijama videti u: entile, 2009; o srpskom nacionalizmu kao religiji videti u: olovi, 2008: 183201. Peanik.net, 08.07.2010.