VIKTOR IGO BOGORODIČINA CRKVA U PARIZU Prevod dela Victor Hugo "Notre dame de Paris"

Pre nekoliko godina, razgledajući ili, bolje reći, ispitujući Bogorodičinu crkvu, pisac ove knjige našao je u mračnom uglu jednoga kubeta ovu reč koja je bila rukom urezana u zidu: •ANTKH1 Ova velika grčka slova, pocrnela od starosti i prilično duboko urezana u kamenu, neki znaci svojstveni gotskoj kaligrafiji u njihovom obliku i položaju, kao da su hteli reći da ih je tu ispisala neka ruka iz srednjega veka, a naročito njihov mučni i neumitni smisao, učiniše vrlo dubok utisak na pisca. On se ugšta, pokuša da pogodi, koja je mogla biti ta duša u mukama koja nije htela otići s ovog sveta a da ne ostavi ovaj trag zločina ili nesreće na čelu stare crkve. Docnije je zid zamazan ili sastrugan (ne sećam se tačno) i zapisa je nestalo. Jer tako se radi, ima skoro dve stotine godina, s divnim crkvama srednjega veka. Sveštenik ih zamazuje, arhitekt ih struže, a zatim nailazi narod koji ih ruši. I tako, sem prolazne uspomene, koju joj ovde posvećuje pisac ove knjige, ne ostaje više ništa od tajanstvene reči urezane u mračnom kubetu Bogorodičine crkve, ništa od nepoznate sudbine koju je ona tako melanholično kazivala. Pre nekoliko vekova nestalo je čoveka koji je ovu reč ispisao na svom zidu, zatim je nestalo i reči na crkvenom zidu, pa će naskoro možda nestati s lica zemlje i same crkve. Ova reč povod je ovoj knjizi. Februara 1831. NAPOMENA DODATAK POSLEDNjEM IZDANjU OD 1832. Pogrešno je bilo objavljeno da će ovo izdanje biti uvećano sa više novih glava. Trebalo je reći neobjavljenih. I zaista, ako se pod novim razumeju nozonapisane, glave dodate ovom izdanju nisu pove. One su bile napisane u isto vreme žad i ostale, iz istog su doba, potekle su iz iste misli, i uvek su bile sastavni deo rukopisa Bogorodičine crkve. Štaviše, pisac ne bi mogao razumeti da se docnije dodaju novi razvoji jednome delu ove vrste. To čovek ne čini po svojoj volji. Po njemu, roman se rađa nekako neminovno, sa svima svojim glavama, a drama sa svima svojim scenama. Nemojte mislittda ima ičega slučajnoga u broju delova iz kojih je sastavljena ova celina, ovaj tajanstveni mikrokozam koji nazivate dramom ili romanom. Kalem ili zakrpa ne priznjaju za dela oze prirode, koja treba da izbiju odjednom i da ostanu takva kakva su. Kad ste jedanput stvar svršili, nemojte se predomišljati, ne doterujte je više. Kad je knjiga izišla, kad je pol dela, muški ili ženski, utvrđen ili objavljen, kad se čuo prvi vrisak deteta, ono je rođeno, tu je, tako stvoreno, ni otac ni mati ne mogu tu više ništa, ono pripada vazduhu i suncu, ostavite ga da živi ili da umre onakvo kakvo je. Ako vam je knjiga slaba, tim gore. Nemojte dodavati glave slaboj knjizi. Nepotpuna je? Trebalo ju je popuniti pri stvaranju. Drvo vam je žrivo? Vi ga nećete ispraviti. Roman vam je slab, nema uslova za život? Nećete ga zadahnuti dahom koji mu nedostaje. Drama vam je rođena hroma? Verujte mi, nemojte joj metati drvenu nogu. Pisac, dakle, naročito polaže na to da čitaoci znaju da glave koje su ovde dodate nisu naročito napisane za ovo novo izdanje. Što one nisu objavljene u ranijim izdanjima ove knjige, razlog je vrlo prost. Onda kada se Bogorodičina crkva štampala prvi put, svežanj u kome su bile dvetri glave bio je zaturen. Trebalo ih

je napisati ponovo, ili ostati bez njih. Pisac je smatrao da su dve od ovih glava, koje su bile od neke važnosti po svojoj veličini, bile glave o umetnosti i istoriji, koje niukoliko nisu kvarile celinu drame i romana, pa je mislio da čitaoci neće ni primetiti da tih glava nema i da će samo on, pisac, znati za tu prazninu. Zato se odlučio da ih se mane. A posle, ako treba sve priznati, njegova lenost uzmakla je ispred zadatka da nanovo napiše ove tri zaturene glave. Za njega bi bilo kraće napisati nov roman. Sada su te glave nađene, i on je upotrebio prvu priliku da ih stavi na njihovo mesto. I tako, sad imate njegovo delo potpuno, onakvo kakvo ga je on zamislio, kakvo ga je napisao, dobro ili rđavo, trajno ili prolazno, ali takvo kakvo on hoće da je. Nema sumnje, ove nađene glave imaće malo vrednosti u očima onih ličnosti, vrlo razboritih, uostalom, koje su u Bogorodičinoj crkvi tražile samo dramu, samo roman. Ali ima možda i drugih čitalaca, koji ne nalaze da je izlišno proučiti estetske i filozofske misli skrivene u ovoj knjizi, koji su, čitajući Bogorodičinu crkvu, sa zadovoljstvom otkrili u romanu nešto što nije roman, i pratili, neka nam se dopuste ovi malo sujetni izrazi, sistem istoričara i smer umetnika kroz tvorevinu pesnikovu takvu kakva je. Za te ličnosti naročito, glave dodate ovom izdanju dopuniće Bogorodičinu crkvu, pretpostavljajući da Bogorodičina crkva zaslužuje da bude dopunjena. U jednoj od ovih glava o sadašnjem opadanju arhitekture i o smrti ove umetnosti nad umetnostima, koja je po njemu danas gotovo neizbežna, pisac izražava i razvija jedno mišljenje, koje je na nesreću uhvatilo u njemu duboka korena i o kome je on dobro razmislio. Ali on oceha potrebu da kaže ovde kako vatreno želi da jednoga dana budućnost pokaže da on nije imao prava. On zna da se umetnost, u svima svojim oblicima, može svemu nadati od novih naraštaja, čiji se genije, još u klici čuje u našim radionicama. Seme je u brazdi, žetva će zacelo biti dobra. On se samo boji, a u drugoj knjizi ovoga izdanja moći će se videti zašto, da sok nije presahnuo u ovom starom zemljištu arhitekture, koje je za toliko vekova bilo najbolje zemljište umetnosti. Sada, međutim, ima u umetničkoj mladeži toliko žizota, snage i, tako reći, nadahnuća da u današnje vreme, naročito u našim školama arhitekture, profesori, koji su veoma rđavi, stvaraju, ne samo nesvesno nego, štaviše, i sasvim protiv svoje volje, odlične učenike; sasvim protivno onome grnčaru, o kome govori Horacije, koji je zamišljao amfore, a pravio lonce. Currit rota, urceus exit. Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi. To je, pisac to izjavljuje, jedan od glavnih smerova ove knjige; to je jedan od glavnih ciljeva njegova života. Bogorodičina crkva dala je možda nekoliko tačnih perspektiva o umetnosti srednjega veka, o toj divnoj umetnosti, za koju do sada jedni nisu ni znali, a koju drugi, što je još gore, nisu cenili. Ali pisac ni izdaleka ne misli da je svršio zadatak koji je sam sebi nametnuo. On je već u više prilika govorio u korist naše stare arhitekture, on je već javno izneo mnoga obesvećenja, mnoga rušenja, mnoge bezbožnosti. On neće sustati. On se obavezao da će se često vraćati na ovaj predmet i vraćaće se. On će, isto tako, neumorno braniti naše istorijske građevine, koliko ih naši školski i akademski ikonoklasti ogorčeno napadaju. Jer

žalontički kondir sa dve drške jasno će pogledati u kakve je ruke pala arhitektura srednjega veka i kako današnji zidari postupaju s ruševinama ove velike umetnosti. Štaviše, stidno je za nas obrazovane ljude, koji gledamo šta oni rade i zadovoljavamo se povikom na njih. I ovde ne govorimo samo o onome što se događa po unutrašnjosti, nego i o onome što se radi u Parizu, pred našim vratima, pod našim prozorima u velikoj varoši, u varoši književnoj, u središtu štampe, reči, misli. Mi ne možemo da odolimo potrebi da na završetku ove napomene izbeležimo neke od onih vandalskih postupaka koji se svaki dan smeraju, pretresaju, počinju, nastavljaju i izvode mirno pred našim očima, pred očika pariskog umetničkog sveta, pred licem kritike koju tolika smelost zbunjuje. Tu skoro porušen je nadbiskupski dvor1, neukusna građevina; zlo nije veliko; ali zajedno s nadbiskupijom porušena je i biskupija, redak ostatak četrnaestoga veka, koji arhitekt rušilac nije umeo razlikovati od ostaloga. On je iščupao i klas s kukoljem; sad se to ne može popraviti. Govori se da će se porušiti divna Vensenska kapela, da se od njena kamena podigne ne znam kakvo utvrđenje2 koje, međutim, Domenilu nije bilo potrebno. Dok se sa Belikim troškovima opravlja i obnavlja Burbonska palata2, ta kućerina, dotle se pušta da vetar međudnevice lomi veličanstvena okna na Svetoj kapeli3. Pre nekoliko dana podignuta je skela na tornju Svetoga Jakova kod klanice, i ovih dana ggočeće na njemu raditi pijuk. Jedan zidar našao se da ozida neku belu kućicu između poštovanja dostojnih kula na Domu pravde. Druta se našao da unakazi Svetoga Žermena na livadi4, feudalni manastir sa tri zvonare. Naći će se neko, ne sumnjajte, da obori Svetoga Žermena Okserskog5. Svi ti zidari nazivaju se arhitektima, primaju platu od ggrsfekture i članovi su instituta. Oni čine sve zlo koje rđav ukus može naneti dobrom ukusu. Baš sada kad ovo pišemo, da žalosna prizora! jedan od njih dokopao se Tšverija, drugi udara Filibera Delorma6 posred lica; i zaista, nije mala bruka našega vremena kad gledamo s koliko se bezočnosti glomazna arhitektura toga gospodina opružila preko jedne od najleggših fasada renesanse

1

Pjer Domenil (17761832), francuski general poznat po junaštvu kojim je branio Vensen 1814. Pozvan od saveznika da preda tvrđavu, on je odgovorio: „Predaću Vensen kad mi vratite moju nogu." On je bio izgubio jednu nogu u bitki kod Vagrama 1809.

2

Burbonska palata, podignuta u Parizu 1722. na levoj obali Sene, prema Trgu sloge. Sada je u njoj Narodna skupština.

3

Sveta kapela, sazidana u Parizu na boku Palate pravde, pod Lujem Svetim (12421248). Remekdelo gotske arhitekture.

4

Sveti Žermen na livadi. čuvena opatija od koje je čitava samo crkva, jedna od najstarijnh u Parizu. Opatiju je osnovao 558. Šilderber I, Klovisov sin. Crkva (romanska s nekoliko gotskih delova) naročito je znamenita po svom tornju na fasadi, dragocenom ostatku arhitekture XI veka.

5

Sveti Žermen Okserski, pariska crkva iz VI veka u gotskom stilu, nekoliko puta rušena i obnavljana. Jedno njeno zvono dalo je znak za Vartolomejsku noć (1572), kada su francuski katolici poklali protestante.

6

Filiber Delorm (15151570), čuveni francuski arhitekt koji je podigao Tiljerije, staru rezidenciju francuskih kraljeva.

Pariz, 20 oktobra 1832.

KNjIGA PRVA I VELIKA DVORANA Danas je tri stotine četrdeset osam godina, šest meseci i devetnaest dana kako Parižane probudiše zvuci svih zvona koja su iz sve snage zvonila u trostrukom krugu Stare varoši, Đačkoga kraja i Čaršije. Međutim, 6. januar 1482. nije dan koji je u istoriji zabeležen. Nije bilo ničega osobitog u događaju koji je od rana jutra tako zatalasao pariska zvona i građane. Nije bilo ni borenje Pikarda ili Burginjona, ni kakvo obnošenje ćivota, ni pobuna đaka u Lasu, ni ulazak našeg strašnoga gospodara gospodina kralja, čak ni kakvo lepo vešanje kradljivaca i kradljivica u Pariskoj pravdi. Nije to bio ni iznenadan dolazak, tako čest u petnaestom veku, kakvog izaslanstva u čipkama i s perjanicama. Tek pre dva dana poslednja kavalkada ove vrste, kavalkada flamanskih poslanika, kojima je bilo povereno da sklope brak između dofena i Margerite od Flandrije, beše ušla u Pariz, ira veliko nezadovoljstvo g. kardinala od Burboiag koji je, da bi ugadio kralju, morao ljubazno primiti ovu prostačku gomilu flamansmih kmetova i uveseliti ih u svojoj burbonskoj palati vesma lepim moralitetom1, ludorijom* i lakrdijom, dok je plaha kiša kvasila na njegovim vratima divne ćilime. Šestog januara uzbudilo se celokupno parisko stanovništvo, kao što veli Žan od Troa3, zbog dvostruke svetkovine, sastavljene od pamtiveka iz Bogojavljenja i ludačkog praznika4. Trebalo je toga dana da se lože vatre na Grevskom trgu5, da se kiti zelenilom kapela Brak i predstavljaju misterije8 u Domu pravde. To su uoči toga dana trubama objavili po raokršćima glasnici g. predsednika opštine, u lepim dolamama od ljubičaste vunene tkanine, s velikim belim krstovima na grudima. Gomila varošana i varošanki, pošto je zatvorila kuće i dućane, slegala se, dakle, sa svih strana ad rana jutra, ka jednome o(d ova tri pomenuta mesta. Svaki se beše odlučio, ko za vatre, ko za kapelu, ko za misteriju. Ali, u pohvalu staroga zdravog ra 1 Moralitet, moralna poučna drama u srednjem veku. * Ludorija (soti), satirična šaljiva igra u kojoj su sve ličnosti lude (14. i 15. v. u Francuskoj). 5 Žan od Troa, francuski hroničar XI veka. 4 Ludački praznik. U srednjem veku bio je običaj da članovi izvesnih udruženja na dan Bogojavljenja izaberu sebi papu i da ga, prerušeni i maskirani, s velikom komičnom svečanošću vode po varoši. Protiv ovih svečanosti, koje su bile parodija crkvene hiJerarhije, vojevali su crkveni sabori, pape i parlamenti. One su vrlo poznate u istoriji francuske književnosti srednjega veka, i misli se da su izazvale dva oblika stare lite(rature: sottte, kao parodiju crkve, i sermon joueih, kao parodiju crkvene besede. s Trg na kom su vršena pogubljenja. • Misterija, religiozna drama (XV v.) s ličnostima iz

Biblije. 16 zuma pariskih beslosličara, moramo reći da se najveći deo ove gomile beše uputio na vatre, koje su bile sasvim prikladne, ili na misteriju, koja je trebalo da se predstavlja u dobro pokrivenoj i zatvorenoj velikoj dvorani Doma pravde, i da su radoznalci ostavili bedno zelenilo bez cveta da se samo mrzne pod januarskim nebom na groblju kapele Brak. Narod se slegao naročito po ulicama oko Doma pravde, jer se znalo da flamanski izaslanici, koji behu došli pre dva dana, nameravaju prisustvovati predstavi misterije i izboru ludačkog pape, koji je takođe trebalo izršiti u velikoj dvorani. Ali nije bilo nimalo lako ući toga dana u ovu veliku dvoranu, koja je, međutim, u ono vreme važila kao najveća pokrivena prostorija na svetu. (Istina, Soval ne beše još premerio veliku dvoranu u zamku u Montaržiju.) Trg Doma pravde, prepun naroda, činio se radoznalima s prozora kao kakvo more, u koje su petšest ulica, kao petšest ušća reka, svakoga trenutka ulivale nove talase glava. Talasi ove gomile, talasi koji su neprestano rasli, udarali su o uglove kuća koje su ovdeonde, kao grebeni u moru, zadirale u nepravilni basen trga. Na sredini visoke gotske7 fasade Doma pravde, velike stepenice, po kojima se neprekidno peo i spuštao dvostruki red, koji se pod tremom raskidao i rasturao u velikim talasima po njegovim poboč ' Reč gotski, u smislu u kome se obično upotrebljava, sasvim je pogrešna, ali je sasvim usvojena. Zato je i mi usvajamo i upotrebljavamo kao i svi, da obeležimo arhitekTURU druge polovine srednjega veka, kojoj je načelo zaoštren luk i koja dolazi za arhitekturom prvog perioda kojoj je osnova polukrug. 2 Eogorodičina irkva 17 nim stranama, velike stepenice, velim, slivale su se bez prestanka u trg, kao kakav vodopad u jezero. Uzvici, smeh i lupanje ovih hiljada nogu dizali su veliku graju i veliku buku. S vremena na vreme ova graja i ova buka povećavahu se; struja, koja je ovu svetinu gurala na velikim stepenicama, vraćala se, komešala i u kovitlac okretala; to je kakav čuvar reda, ili konj kakvog pozornika naletao na gamilu da povrati red; divno predanje koje je opštinski sud zaveštao gradskoj policiji, gradska policija čuvarima javne bezbednosti, a čuvari javne bezbednosti našoj pariskoj žandarmeriji. Na vratima, na prozorima, na tavanskim otvorima, no krovovima, tiskalo se hiljadama dobrodušnih lica, mirnih i

čestitih, koja su gledala Dom pravde, gledala svetinu, ne tražeći ništa više; jer u Parizu mnogi se zadovoljavaju da gledaju posmatrače, i za nas je već vrlo zanimljiv predmet zid iza koga oe nešto dogaća. Kad bismo se mi, ljudi iz 1830, mogli pomešati u mislima s tim Parižanima petnaestoga veka i ući s njima, gurajući se, tiskajući se, u ovu ogromnu dvoranu Doma pravde, koja je bila tako tesna 6. januara 1482, prizor bi bio zanimljiv i lep, a oko sebe bismo imali stvari tako stare 1ca bi nam se činile nove. Ako čitalac pristaje, mi ćemo pokušati da miolima predstavimo utisak koji bi osetio s nama kad bi prekoračio prag ove velike dvorane i našao se usred ove svetine u raznolikom odelu. Čim se uđe, uši zagluhnu, oči zasene. Iznad naših glava ukršten gotski svod, prevučen drvorezom, obojen plavo, išaran zlatnim krinovima; pod 18 nogama ploče od bela i crna mermera. Na nekoliko koraka od nas ogroman stub, zatim još jedan, pa još jedan; svega sedam stubova duž dvorane, koji nasred njene širine nose oblike dvoguboga svoda. Oko četiri prva stuba, dućani, koji se blistaju od stakla i šljokica; oko tri poslednja, klupe od hrastova drveta, izlizane i uglačane odelom parničara i togama sudija. Svuda unaokolo u dvorani, duž visokoga zida, između vrata, izmeću prozora, izmeću stubova, nepregledan niz statua svih kraljeva francuskih, počevši od Faramona: kraljevi mekušci, opuštenih ruku i oborenih očiju; kraljevi hrabri i ratoborni, glave i ruku odvažno dignutih nebu; zatim na duguljasto svedenim prozorima okna od hiljadu boja; na širokim izlazima iz dvorane bogata vrata sa veštačkim drvorezom; a sve to, svodovi, stubovi, zidovi, dovratnici, vrata, statue, pokrivene odozgo do dole ilavim i zlatnim živopisom, koji, već malo potamneo u vremenu u kome ga vidimo, beše gotovo sasvim iščezao pod prašinom i paučinom leta gospodnjeg 1549, kada mu se di Brel još divio, po predanju. Zamislite sad ovu ogromnu duguljastu salu, osvetljenu bledunjavom svetlošću jednog januarskog dana, ispunjenu šarenom i bučnom gomilom, koja se odbijala duž zidova i okretala oko sedam stubova, pa ćete tada imati unekoliko pojam o celoj slici, čije ćemo zanimljive pojedinosti ponušati iscrpnije da opišemo. Da Ravajak nije ubio Henrika IV, izvesno je da o Ravajakovoj krivici ne bi bilo akata koja su čuvana u prijavnici Doma pravde; ne bi bilo saučesnika kojima bi bilo stalo da rečenih dokaza nesta 2« 19 ne; prema tome, ne bi bilo palikuća, primoranih da, u nedostatku boljega sredstva, zapale prijavnicu kako bi spalili ta

akta, i da zapale Dom pravde kako bi spalili prijavnicu; prema tome, najzad, ne bi bilo ni požara godine 1618. Stari Dom postojao bi još i sad sa svojom velikom dvoranom; ja bih mogao reći čitaocu: idite, vidite je; i tako ne bih morao da je opisujem, a oi ne bi morao da čita to opisivanje. A to dokazuje ovu novu istinu: da su veliki događaji od nedoglednih posledica. Istina, vrlo je mogućno, ggre svega, da Ravajak nije imao saučesnika; zatim, da njegovi saučesnici, ako ih je slučajno imao, nisu imali nikakva udela u požaru godine 1618. O tome postoje dva druga objašnjenja, vrlo verovatna. Prvo, velika usijana kometa, široka jednu stopu, visoka jedan lakat, koja je, kao što svaki zna, pala s neba na Dom pravde 7. marta posle ponoći. Druto, ona četiri Teofilova stiha: Žalosno je vrlo bilo, Kad je jadno Pravosuđe, Primajući novce tuđe, Kuću svoju zapalilo. Ma šta se mislilo o ovom trostrukom, političkom, fizičkom i pesničkom objašnjenju požara Doma pravde 1618, stoji, na žalost, da je požara zaista bilo. Zahvaljujući toj katastrofi, naročito zahvaljujući raznim restauracijama, koje su dolazile jedna za drutom i dovršile ono što je katastrofa poštedela, ostalo je danas vrlo malo od ovoga prvog dvora francuskih kraljeva, od ove palate koja je starija od Luvra i koja je u vreme Filipa Lepoga bila već tako stara da su u njoj traženi tragovi ve 20 ličanstvenih zdanja koja je podigao kralj Robert, a ottasao Helgald8. Sve je gotovo nestalo sa lica zemlje. Šta je bilo sa sobom u kojoj je Luj Sveti proveo svoju prvu bračnu noć? sa gradinom u kojoj je delio pravdu, „u čakširama od nostreti i vunenoj bluzi bez rukava, s ogrtačem od crnoga sandala, ležeći na prostirkama, sa Žoenvilom"?9 Gde je soba cara Žigmunda? soba Karla IV? soba Jovana Bez Zemlje? Gde su stepenice sa nojih je Karlo VI objavio svoj ukaz o pomilovanju? mermerna ploča, na kojoj je Marsel, u prisustvu dofena, ubio Roberta od Klermona i maršala od Šampanje? vratanca, gde su pocepane poslanice antipape Benedikta i odakle su pošli oni što ih behu doneli, moleći za oproštaj kroz ceo Pariz u odeždama i mitrama koje su im date iz podsmeha? pa velika dvorana sa svojom pozlatom, svojim plavetnilom, svojim gotskim svodovima, svojim statuama, svojim stubovima, svojim ogromnim svodom, ispresecanim skulpturama? pa pozlaćena soba? pa lav od kamena pred vratima, oborene glave, podvijena repa, kao lavovi na Solomonovom prestolu, u poniznom položaju koji priliči snazi pred pravdom? pa lepa vrata? pa

lepi prozori? pa umetnički okovi, kakve ni Bikorne ne bi umeo napraviti? pa ukusni drvorezi di Hansija? ... Šta je učinilo vreme, šta su učinili ljudi s ovim divotama? Šta nam je dato za sve to, za svu ovu galsku istoriju, za svu ovu gotsku umetnost? Helgald, foancuski istoričar XI veka, štićenik kralja Roberta čiji je život opisao. Žoenvil (12241317), francuski istoričar i savetnik Luja IX Svetoga. Opisao je Lujeve krstaške ratove i njegov život. 21 Glomazni polusvodovi g. od Brosa10, toga neveštog neimara vrata na crkvi Sen Žerve11, to nam je mesto umetnosti; a što se tiče istorije, imamo rečite uspomene debeloga stuba, koji i sad odjenuje od brbljivosti raznih Patrua12. Kao što vidite, to nije bogzna šta. Vratimo se na pravu veliku dvoranu pravog staroga Doma. Oba kraja ovog xinodag paralelograma behu zauzeta: jedan čuvenim stolom od mermera, koji je bio tako (dugačak, tako širok i tako debeo da se nikad nije video, vele stari zapisi, u stilu koji bi bio sasvim po volji Gargantui, takav komad mermera na svetu; drugi kapelom u kojoj je po naredbi Luja XI izrađena njegova statua, kako kleči pred Bogorodicom, i u koju je on, ne mareći što će ostaviti dva prazna mesta u nizu kraljevskih statua preneo statue Karla Velikoga i Luja Ovetoga, dva sveca za koje je mielio da su u velikoj milosti na nebu kao kraljevi Francuske. Ova kapela, još nova, sagrađena tek pre šest godana, beše sva u onom lepom ukusu otmene arhitekture, divne skulpture, finih i duboko urezanih šara, koji kod nas obeležava kraj gotskoga doba i produžava se do polovine šesnaestoga veka u čarobnim fantazijama renesanse. Mala ruža izrađena iznad glavnih vrata beše osobito remekdelo nežnosti i lepote; rekao bi čovek da je zvezda od čipaka. Na sredini dvorane, prema velikim vratima, beše postolje od svile protkane zlatom, prislonje 1v De Bros (15711626), francuski arhitekt, koji je izgradio i Luksemburški dvorac u Parizu. 11 Sen Žerve, čuvena stara crkva u Parizu. ,! Patru (16041681), čuveni francuski advokat. 22 no uza zid, sa naročitim ulazom kroz prozor iz hodnika pozlaćene oobe, podignuto za flamanske poslanike i druge visoke ličnosti, koje behu pozvane na predstavu misterije. Predstava misterije trebalo je, po običaju, da bude na mermernom stolu. On je još izjutra bio spremljen za to. Njegova bogata mermerna ploča, išarana stopama članova Bazoše13, nosila je dosta 15 Bazoša je društvo koje niži činovnici pariskoga parlamenta osnovaše početkom XIV veka, radi uzajamnog

potpomaganja i zajedničkoga zabavljanja. To je društvo imalo svoga kralja, kancelara, vicekancelara itd. Ono je imalo pravo jurisdikcije nad svima svojim članovima. Članovi su mu bili zvaničnici prokuratorski, advokatski, niži sudski činovnici i pisari savetnika parlamekta. Ovome društvu sedište je bilo u Parizu. Sem ove Bazoše u Parizu je bila još i Bazoša iz Šatlea koja je bila gotovo isto tako stara i koju su takođe sastavljali pisari i zvaničnici, ali oni koji su bili kod beležnika, komesara i prokuratora iz Šatlea. Pored ova dva postojalo je i treće društvo pisara, i to onih koji su bili u službi prokuratora Glavne kontrole. Ovo se društvo zvalo Carstao galilejsko, a starešina njegov car. Sva ova društva imala su svoje svetkovine koje su bile kao maskarade. Bazoša je krajem juna imala opšti pregled svih članova; zatim praznik Bogojavljenje i najzad u proleće, majsku svetkovinu. Bazoša iz Šatlea imala je svoju svetkovinu o pokladama. Galilejsko carstvo svetkovalo je 6. januara. Da bi uveličali svetkovinu, bazošani su davali i predstave, ili pred Šatleom, ili na čuvenom mermernom stolu u Domu pravde. Uspeh tih svetkovina s početka učinio je da su velikodostojnici državni, prilikom dolaska vladalačkih itd., pozivali bazošane da predstavljaju svoje vesele i satirične komade. Kasnije, podsmevajući se celome svetu, bazošani su svojim predstavama i svetkovinama išli /u sve veće krajnosti, slobode i skandale (naročito za vreme Karla VI i Karla VII, i za vreme ropstva Fransoa I), tako da su kraljevi i policija morali ograničavati slobodu bazošana sve jačim merama, dok se za vlade Henrika III ne ukide pravo njihovo da daju predstave. Ove korporacije smatraju se u istoriji francuske književnosti srednjega veka kao vrlo važne za razvitak pozorišta i dramske književnosti. 23 uzdigaut drveni kavez, čija je gornja površina, pristupačna pogledima cele dvorane, trebalo da posluži kao pozornica a unutrašnjost, zaklonjena zastirkama, kao oblačionica predstavl>ačima. Jedne lestvice, naivno nameštene spolja, imale su da održavaju vezu između pozornice i oblačionice i da svoje dosta razmaknute prečage pozajme za penjanje i silaženje. Nije bilo ličnosti tako nepredviđene, nije bilo obrta, nije bilo iznenadnoga događaja koji nije morao doći preko ovih lestvica. Nevino i dostojno poštovanja detinjstvo umetnosti i mašinerije! Četiri čuvara upravmtelja Doma pravde, neizbežni nadzornici svih narodnih zadovoljstava, u danima svečanosti kao i u danima pogubljenja, stojali su na četiri ugla mermernoga stola.

Tek u podne, kad izbije dvanaesti udar na velikom časovniku Doma, trebalo je da počne komad, To je, nema sumnje, biljo suviše kasno za pozorišnu predstavu; ali trebalo je odrediti vreme u koje mogu doći poslanici. Sva ova svetina čekala je od rana jutra. Znatan broj ovih čestitih i radoznalih ljudi mrznuo se još od zore pred velikim stepenicama; neki su, štaviše, tvrdili da su proveli noć ležeći pred velikim vratima da bi mogli ući prvi. Gomila je svakoga trenutka rasla i, kao voda koja se izliva iz svoga korita, počela se peti i ići ^cuž zidova, izdizati oko stubova, širiti po njihovim glavama, po ivicama i vencima njihovim, po prozorima, po svima uglovima arhitektonskim, po svima reljefima vajarskim. Neudobnost, nestrpljenje, dosada, sloboda jednoga dana bezočnosti i ludosti, svaće koje Zi su svaki čas izbijale, što je neko nekoga gurnuo laktom, što je neko nekome stao na nogu, umor od dugog čekanja, sve je to još mnogo pre dolaska poslanika davalo oštar i gorak izraz graji ovog naroda koji beše zatvoren, zguren, zbijen, gažen, gušen. Na sve etrane čula ou se samo proklinjanja i tužbe protiv Flamanaca, predeednika opštine, kardinala od Burbona, upravitelja Doma pravde, gospođe Margerite od Austrije, čuvara reda, hladnoće, vrućine, rćavog vremena, pariskog biskupa, ludačkog pape, stubova, statua, što su ova vrata zatvorena, što je onaj prozor otvoren sve to na veliko zadovoljstvo gomile ćaka i lakeja, rasturenih po svetini, koji su u ovo nezadovoljstvo unosili svoja zadirkivanja i peckanja, i podbadali, tako reći, čiodama opšte neraspoloženje. Pored ostalih, bila je jedna gomilica ovih veselih vragolana koji behu odvažno posedali na jedan prozor, pošto su porazbijali na njemu okna, te su odatle bacali svoje poglede i svoje zajedljive šale unutra i napolje, u svet koji se nalazio u dvorani i u svet koji je bio na trgu. Po njihovim podrugljivim pokretima, š njihovom glasnom smehu, po njihovim ironičnim uzvicima koje su s jednog kraja dvorane na drugi izmenjivali sa svojim drugovima, lako je bilo pogoditi da ovi mladi ljudi nisu osećali dosadu i umor, kao ostali svet, i da su vrlo dobro umeli, za svoje lično zadovoljstvo, napraviti od onoga što su imali pred očima predstavu pored koje su stršBivo očekivali onu pravu. Duše mi, vi ste to, Joannes Frollo de Molendino! vikao je jedan od njih nekom malom plavom vragu lepa i lukava lica, koji se beše ispeo na 25 lišće jednota stuba dobro vas zovu Žan di Mulen14, jer vam ruke i noge izgledaju kao četiri krila na vetru. Jeste li

odavno ovde? Đavoljega mi milosrđa! odgovori Žan Frolo ima više od četiri časa i nadam se da će mi se oni uračunati u čistilištu. Čuo sam osam pevača kralja od Sicilije kad su zapevali prve stihove jutrenja u Svetoj kapeli. Baš su mi pevači! prihvati drugi glas im je tanji od šiljka na kapi. Pre nego je ustanovio službu gospodinu svetome Jovanu, kralj je trebalo da se raopita da li gospodin sveti Jovan voli latinsko pojanje s provansalskim naglaskom. On je to, dakle, učinio samo da uggotrebi te proklete pevače kralja od Sicilije! uzviknu ljutito jedna starica u gomili pod prozorom. Ko je to video, molim vas! hiljadu pariskih livara za jedno bogosluženje! i to od prihoda ribljega trga u Parizu! Mir, babo! ggrihvati pored ribarke jedna puna i ozbiljna ličnost koja beše zatisnula nos; bogosluženje se moralo ustanoviti. Hteli biste valjda da se kralj nanovo razboli? Tako ti njoj! goopodine Žile Lekorni, gosdadaru dvorski ćurčijo! uzviknu đak moji se beše prikopčao za stub. Glasan smeh svih đaka dočeka nesrećno ime jadnog dvorskog ćurčije. Lekorni! Žil Lekorni!15 vikali su jedni. Cornutus et hirsutus16 prihvatiše drugi. 14 Žan di Mulen... četiri krila na vegru. Smieao je u igri reči, jer mulen (moulin) znači i: mlin. " Igra reči, jer lekorni znači i: rogat. 11 Rogat i čupav. 26 Pa jest nastavi mali vrag na stubu. Šta im je, te se smeju? Uvaženi Žil Lekorni, brat gospodara Žana Lekornija, sudije kraljeva dvora, sin gospodara Mahije Lekornija, prvog čuvara Vensenske šume, svi Parižani, svi oženjeni s oca na sina. Veselost se udvoji. Dežmekasti ćurčija, ne odgovorivši ni reči, trudio se da se ukloni ispred pogleda koji sa svih strana behu na nj upravljeni; ali je uzalud duvao i znojio se. Kao klin, koji sve dublje ulazi u drvo, njegovi napori pomagali su samo da još jače uglavi između ramena svojih suseda svoje široko zajapureno lice, crveno od srxbe i gneva. Naposletku jedan od ovih, debeo, omalen i ugledan kao on, priteče mu u pomoć. Strahota! da se ćaci tako ponašaju prema jednom građaninu! U moje vreme za to bi ih išibali prućem, pa bi ih zatim spalili na njemu. Cela gomila graknu. Oho! ko to gudi tako? ko je ta zlokobna jejina? Gle, ja ga poznajem reče jedan to je gazda Andri Munije. Jer je jedan od četvorice priznatih knjižara školskih! reče drugi.

Sve je to četvoro u tome dućanu uzviknu treći četiri narodnosti, četiri fakulteta, četiri svečanosti, četiri prokuratora, četiri izbornika, četiri knjižara. Onda im treba prihvati Žan Frolo sve rasturiti na sve četiri strane. Munije, spalićemo ti knjige. , Munije, istući ćemo ti slugu. 27 Munije, izljubićemo ti ženu. Dobru i debelu gospođicu Udard. Koja je tako sveža i vesela kao da je udovica. Đavo da vas nosi! progunđa gazda Andri Munije. Gazda Andri prihvati Žan, koji je još neprestano visio na stubu ćuti dok ti nisam skočio na glavu! Gazda Andri podiže oči, kao da odmeri začas visinu stuba, težinu obešenjaka, pomnoži u pameti tu težinu s kvadratom brzine, i ućuta. Žan, gospodar bojnog polja, nastavi pobedonosno: Ja bih to učinio, iako sam brat jednog arhiđakona! Krasna gospoda ovi naši nastavnici! nisu čak ni to izradili da se naša prava poštuju na dan kao što je ovaj! Eto, u predgrađu su vatre i majska svečanoet; u varoši misterija, ludački papa i flamanski poslanici; a u Đačkom kraju, ništa! • Međutim, Moberov trg dosta je veliki! prihvati jedan od đaka, koji se beše namestio na prozoru. Dole rektor, dole izbornici i prokuratori! uzviknu Žan. Moraćemo večeras nastavi drugi da naložimo vatre u ŠanGajaru, s knjigama gazdaAndrija! I s pisarskim naslonima! reče njegov sused. I s prutovima famuluskim! I s pljuvaonicama dekanskim! 2v I s ormanima prokuratorskim! I s kovčezima izborničkim! I s klupicama rektorovim! Dole! prihvati mali Žan dubokim glasom dole gazda Andri, famulusi i pisari; bogoslo'vi, lekari i naučnici crkvenog prava; prokuratori, izbornici i rektor. Ovo je smak sveta! promrmlja gazda Andri, zatisnuvši uši. Eno rektora, ide preko trga uzviknu jedan od onih sa prozora. Svi se živo okrenuše trgu. Je li to zaista naš poštovani rektor, goopodin Tibo? upita Žan Frolo di Mulen, koji nije mogao videti šta se događa napolju, jer se beše ispeo na jedan stub u unutrašnjosti. Jeste, jeste odgovoriše svi ostali on je, on je, goepodin Tibo, rektor. To beše zaista rektor i svi časnici univerziteta, koji su svečano izlazili pred poslanike i, u tom trenutku, prelazili preko

trga. Đaci, koji su se tiskali na prozoru, dočekaše ih ismevanjem i ironičnim pljeskanjem. Rektor, koji je išao na čelu svoga društva, izdrža prvu vatru. Ona beše vrlo jaka. Dobar dan, gospodine rektore! Hej! dobar dan! Otkuda taj stari kockar ovde? Ostavio je, dakle, kocke? Ala kasa na svojoj mazgi! u nje su manje uti no u njega. Hej! dobar dan, gospodine rektore Tibo! Tubalde aleator!17 matori glupače! matori kockaru! 17 Tibo, kockar. 29 Neka vas bog sačuva. Jeste li noćas često imali dva puta šest?18 0! da jadna i opala lica, pomodrela, otegnuta i umorna od ljubavi prema igri i kockama! Kuda tako, Tibo, Tybalde ad đados19, kad ste leđa okrenuli školi i kasate ka gra| du? Bez sumnje ide da potraži stan u Ulici Tibotode20 uzviknu Žan di Mulen. Cela gomila povovi ovu zajedljivu šalu s burnim uzvicima i pomamnim pljeskanjem. Idete da potražite stan u Ulici Tibotode, je li, gospodine rektore što s đavolom igrate. Zatim dođe red na ostale časnike. Dole famulusi! dole nosioci žezla! Je li, Roben Puspene, ko je onaj tamo? To je Žilber de Siji, Gilbertus de Soliaco, upravitelj Otenskot koleža. Evo ti moje cipele, ti si na boljem mestu, udri ga njome u lice. Saturnalitias mittimus esse nuces21. Dole šest bogoslova i njihove bele mantije! Zar su to bogoslovi? Ja sam mislio da su bele guske koje je Sveta Ženevjeva šžlonila varoši za imanje Ronji. Dole s lekarima! Dole s prepirkama velikim i praznim! Evo ti moje kape, kancelaru Svete Ženevjeve! ti si mi nepravo učinio. Jest, on je moje me 18 Domina čija svaka polovina ima po šest tačaka. 19 Tibo, za gubljenje. m Lgra reči: Tibotode (Thibaut aux dis), tj. Tibo sa kockama. 11 Šaljemo ti saturnalijske orahe. 30 sto u normanskoj pokrajini dao malom Askaniju Falzaspada, koji je iz pokrajine Burž, jer je Italijan. To je nepravda povikaše svi učenici. Dole s kancelarom Svete Ženevjeve! Hej! gospodine Joakime od Ladehora! Hej! Luj Dahije! Hej! Lambere Oktemane! Đavo neka nosi prokuratora nemačke narodnosti! I kapelane Svete kapele s njihovim surim ogrtačima; sit tunicis grisis! Seu de pellibus grisis fourratis!22 Hej! učitelji veština! Sve lepe crne odežde! sve lepe crvene odežde!

Lepu pratnju ima rektor! Rekao bi čovek da je mletački dužd koji ide na venčanje mora. Hej, Žane! a kanonici Svete Ženevjeve! Do đavola s kanonicima! Opat Klod Šoar! doktor Klod Šoar! Da ne tražite Mariju Žifard? Ona je u Ulici Glatinji. Sprema postelju starešini pešačke garde. Plaća svoje četiri pare; quatuor denarios. Aut ipit bombum. Hoćete li da pred vama plati? Drugovi! gospodin Simon Sangen, izbornik iz Pikardije, koji zajedno sa svojom ženom jaše na istom konju. Post equitem sedet atra sigagz. Samo hrabro, gospodine Simone! 22 Ili sa surim postavljenim ogrtačem. 25 Iza konjanika sedi crna briga. 31 Dobar dan, goopodine izborniče! Laku noć, gospođo izbornice! Ala su srećni što vide sve to! reče s uzdahom Joannes de Molendino, koji je neprestano bio u lišću svoga kapitela. Međutim, priznati školski knjižar, gazda Andri Munije, naže se na uvo kraljeva ćurčije, gazdaŽila Lekornija. Kažem vam, gospodine, ovo je smak sveta. Iikad nije bilo ovakve đačke razuzdanosti. Sve upropastiše prokleti pronalasci ovoga veka. Topovi, serpentine24, bombarde25, a naročito štamgga, ta druga kuga iz Nemačke. Nema više rukopisa, nema više knjiga. Štampa je ubila knjižaru. Primiče se smak sveta. Ja to vidim po napretku svilenih tkakina reče ćurčija. U tom trenutku izbi podne. A!... uzviknu jednoglasno cela gomila. Đaci ućutaše. Potom naetade veliki nered, veliko kretanje nogu i glava, veliko kašljanje i brisanje noseva: svaki se spremi, namesti, podiže, primače, zatim zavlada velika tišina; svi vratovi ostaše opruženi, sva usta otvorena, svi pogledi upravljeni ka mermernom stolu. Na njemu se ništa ne pojavi. Četiri služitelja upravitelja Doma pravde stojali su tu neprestano, kruti i nepomični, kao četiri naslikana kipa. Sve oči okrenuše se ka postolju, određenom za flamanske poslanike. Vrata su ostala zatvorena, a postolje prazno. Ova svetina čekala je od rana jutra tri stvari: podne, flamansko ** Top iz XVI veka. ** Prangija. 32 poslanstvo, misteriju. Samo podne beše stiglo na vreme. Ovo je bilo i suviše. Čekali su jedan, dva, tri, pet minuta, četvrt sata; ništa ne dođe. Postolje ostade prazno, pozornica nema. Međutim, za

nestrpljenjem dođe gnev. Ljutite reči išle su od usta do usta, istina, još tihim glasom. Misteriju! misteriju! mrmljali su potmulo. Glave su se uzrujavale. Bura, koja je još samo tutnjila, lebdela je nad ovom svetinom. Žan di Mulen izvukao je iz nje prvu munju. Misteriju, i neka idu do đavola Flamanci! viknu on koliko je mogao, uvijajući se kao zmija oko svoga stuba. Svetina zapljeska. Misteriju ponovi narod a Flandrija neka ide do sto đavola! Hoćemo smesta misteriju prihvati đak inače ćemo obesiti upravitelja Doma, u naknadu za komediju i moralitet. Tako je povika narod i počnimo vešanje s njegovim služiteljima. Gromko odobravanje zaori se u dvornici. Četiri uboga đavola počeše bledeti i zgledati se. Svetina se uskomeša, i oni već videše kako se slaba drvena pregrada, koja ih je razdvajala od nje, poče ugibati i puštati trbuh pod pritiskom gomile. Trenutak je bio kritičan. Udri! udri! čulo se sa svih strana. U tom trenutku podiže se zavesa na oblačionici, koju smo ranije opisali, i propusti jednu lič 3 Bogorodičina cržva 33 nost, čija poJava naJedanput zaustavi gomilu i kao nekom čarolijom promeni njen gnev u radoznalost. Čujmo! čujmo! Ova ličnost, vrlo malo spokojna i drhteći celim telom, stupi na ivicu mermernog stola, uz neprekidno klanjanje, koje je, što se više približavala, sve više ličilo na klecanje. Mir se, međutim, postupno bio povratio. Samo je ostao onaj laki žagor koji se uvek čuje u ćutanju svetine. Gospodr građani, i gospođe građanke reče ova ličnost mi ćemo imati čast da deklamujemo i predstavljamo pred njegovim prevashodstvom gospodinom kardinalom jedan vrlo lep moralitet, koji se zove: Pravedni sud prečiste device Marije. Ja igram Jupitera. Njegovo prevashodstvo prati u ovom trenutku mnogopoštovano poslanstvo gospodina vojvode od Austrije, koje se zadržalo na Kapiji Bode, slušajući govor gospodina rektora univerziteta. Čim njegovo prevashodstvo kardinal bude došao, počećemo predstavu. Van svake sumnje je da je bilo potrebno ništa manje nego poeredovanje Jupiterovo da se spasu četiri nesrećna služitelja upravitelja Doma pravde. Da smo bili te sreće |da smo izmislili ovu vrlo istinitu priču, i, prema tome, da smo

za nju odgovorni pred gospođom kritikom, protiv nas se ne bi moglo u ovom trenutku navesti klasično pravilo: Nec deus intersit26. Uostalom, odelo gospodara Jupitera beše vrlo lepo i dosta je doprinelo da se gomila stiša, jer je bilo privuklo svu njenu pažnju. Jupiter beše obučen u pancirkošulju, pokrivenu crnom kadii Neka se Bog ne umeša. 34 fom, s pozlaćenim kopčama; na glavi je imao kapu, ukrašenu dugmadima od pozlaćena srebra; i da nije bilo crvene boje i dugačke brade, koje mu pokrivahu po pola lica, da nije bilo valjka od pozlaćene hartije, načičkanoga šipkama i pokrivenog pozlaćenim trakama, koji je nosio u ruci i u kome su izvežbane očk lako mogle poznati munju, da mu noge nisu bile boje mesa i uvijene po grčki, on bi, zbog svog ozbiljnog držanja, mogao izdržati poređenje s kakvim bretonskim strelcem iz odreda gospodina od Berija. II PJER GRENGOAR Međutim, dok je on govorio, jednodušne rado^sti divljenja, koje je izazvalo njegovo odelo, nestalo je s njegovim rečima; i kad dođe na nesrećni završetak: „Čim njegovo prevashodstvo kardinal bude došao', počećemo predstavu", njegov glas se izgubi u urnebesnoj vici. Počnite smesta! Misteriju! misteriju smesta! vikao je narod. I iznad svih glasova čuo se glas Joannes de Molendino, koji je prodirao kroz graju, kao frula u rđavoj nimskoj muzici. Počnite smesta! kreštao je đak. Dole Jupiter i kardinal Burbonski! grmeli su Roben Puspen i ostali đaci na prozoru. Smesta moralitet! ponavljala je gomila. Odmah! smesta! Smrt glumcima i kardinalu! Siromah Jupiter, unezveren, preplašen, bled, iako se beše narumenio, ispusti svoju munju i uze »• 15 u ruku kapu; zatim se stade klanjati i drhtati, mucajući: Njegovo ttrevashodstvo ... poslanici ... Gospođica Margerita od Flandrije... Nije znao šta da kaže. U stvari, bojao se da ne bude obešen. Ako čeka, obesiće ga narod; ako ne čeka, obesiće ga kardinal; i u jedoom i u drugom slučaju video je propast, to jest vešala. Srećom, dođe neko da ga izvuče iz neprilike i da primi na sebe adgovornost. Jeddn čovek, koji je stojao s 'druge strane ograde, u slobodnom prostoru oko mermernog stola, i koga niko još ne

beše spazio, toliko je njegovu visoku i tanku ličnost zaklanjao od svakoga pogleda prečnik stuba na koji beše naslonjen, taj čovek, velimo, visok, suv, bled, plav, još mlad, mada već pun bora po licu i čelu, očiju svetlih i usta nasmejanih, obučen u crno odelo, izveštalo i uglačano od dugog košenja, priđe mermernom stolu i dade znak jadnom paćeniku. Ali ovaj, prestravljen, nije to video. Ovaj čovek koraknu još jednom: Jupiteru! reče dragi Jugšteru! Ovaj nije čuo ništa. Naposletku plavi dugonja, nestrpljiv, viknu mu gotovo pod nosom: Mišel Žiborne! Ko me zove? reče Jupiter, kao da se iz ona trgao. Ja odgovori onaj u crnom odelu. A, vi! reče Jupiter. Počnite smesta prihvati ta ličnost. Zadovoljite narod. Ja uzimam na sebe da umirim go 36 spodina upravitelja, koji he umiriti gospodina kardinala. Jupiter dahnu dušom. Gospodo građani povika on koliko je mogao svetini koja je stalno vikala odmah ćemo početi. Evoe, Juppiter. Plaudite, cives!1 povikaše đaci. Živeo! živeo! povika narod. Nastade urnebesno pljeskanje, i Jupiter beše već zamakao za zavesu, a dvorana se još tresla od burnog odobravanja. Međutim, onaj nepoznati čovek, koji je tako mađionički pretvorio buru u mainu, kao što veli naš stari i dragi Kornej2, beše se skromno povukao u polutamu svoga stuba, i tu bi bez sumnje ostao nezapažen, nepomičan i nem kao i pre, da ga ne izvukoše dve mlade žene, koje su bile u prvom redu gledalaca i uočile njegov razgovor s Mišelom.Žibornom Jupiterom. Učitelju reče jedna od njih i dade mu znak da im priđe. Ćutite, draga Lienarda reče joj susetka, lepa, sveža, obučena u praznično odelo. To nije učenjak već svetovnjak; ne treba reći učitelju, nego gospodine. Gospodine reče Lienarda. Nepoznati priđe ogradi. Šta želite, gospođice? upita on vrlo uslužno. 1 Živeo, Jupiteru! Pljeskajte, građani! * Veliki francuski dramski iesnik XVII veka. 37 O, ništa reče Lienarda sasvim zbunjena moja susetka Žiketa la Žansijen hoće da vam kaže nešto.

Bože sačuvaj prihvati Žiketa i porumene Lienarda vam je rekla: učJggelju, a ja sam joj primetila da se kaže: gospodine. Obe devojke oboriše oči. Nepoznati, koji je jedva čekao da zapodene razgovor, gledaše ih smešeći se. Dakle, nemate ništa da mi kažete, gospođice? O, baš ništa odgovori Žiketa. Ništa reče Lienarda. Visoki plavi mladić htede da se udalji, ali ove dve radoznale devojke nisu imale volje da napuste svoj plen. Gospodine reče Žiketa naglo kao ustava koja se otvara ili kao žena koja se odlučila što će vi, dakle, poznajete toga vojnika koji će igrati u mieteriji ulogu Bogorodice? Hoćete da kažete ulogu Jupitera prihvati nepoznati. Da reče Lienarda ona je glupa! Vi, dakle, poznajete Jupitera. Mišela Žiborna! odgovori nepoznati poznajem, goepođice. Ima divnu bradu! reče Lienarda. Hoće li biti lepo to što će govoriti tamo gore? upita bojažljivo Žiketa. Vrlo lepo, gospođice odgovori nepoznati bez ikakvog ustezanja. A šta će to biti? reče Lienarda. 38 Pravedni sud prečiste Bogorodice, moralitet, molim vas, gospođice. Tako! prihvati Lienarda. Nastade kratko ćutanje. Nepoznati ga prekide. To je sasvim nov moralitet kogji dosad nije predstavljan. Dakle, to nije onaj isti reče Žiketa koji je davan pre dve godine, na dan dolaeka gospodina papina poslanika, i u kome su bile tri lepe devojke koje su predstavljale... Sirene reče Lienarda. I bile oasvim nage dodade mladi čovek. Lienarda stidljivo obori oči. Žiketa je pogleda i učini to isto. On nastavi, smešeći se: To je bilo vrlo zanimljivo gledati. Danas, međutim, danas se daje moralitet, naročito napisan za gospođicu od Flandrije. Hoće li se pevati pastirske pesme? upita Žiketa. O! reče nepoznati u moralitetu! Ne treba brkati vrste komada. Da je ovo ludorija, onda, razume se! Šteta prihvati Žiketa. Onda je na česmi Ponso bilo divljih muškaraca i žena, koji su se meću sobom borili i izvodili razne slike, pevajući pobožne i pastirske pesme. Što pristaje papinom poslaniku reče dosta oporo nepoznati ne pristaje kneginjici. A blizu njih prihvati Lienarda nadmetalo se više dubokih instrumenata koji su izvodili divne melodije. A da bi se potkrepili prolaznici doda 39■

ie Žiketa česma je točila na tri lule vino, mleko i medovinu, i svako je pio, ko je samo hteo. A malo niže Ponsoa nastavi Lienarda kod crkve Svete Trojice, predstavljeno je, i to samo pokretima, bez reči, Hristovo stradanje. Da, sećam se uzviknu Žiketa Bog na krstu, a dva razbojnika jedan s leve, drugi s desne strane. Ovde mlade torokuše, oduševljene uspomenom na dolazak gospodina papina poslanika, stadoše govoriti u isti mah. A malo dalje, kod Slikarske kapije, bile su druge ličnosti, vrlo bogato odevene. A na fontani Svetog Inokentija onaj lovac koji je lovio srnu uz veliki lavež pasa i zvuke lovačkoga roga! Pa na pariskoj klanici one kule koje su predstavljale bastilju u Djepu. Pa znaš, Žiketa, onaj juriš, kad je prošao papin poslanik, u kome su svi Englezi platili glavom. Pa na vratima Šatlea bilo je vrlo lepih ličnosti. I na Menjačkome mostu koji sav beše zastrt. Pa kad je papin poslanik prošao, pušteno je sa mosta preko dve hiljade svakojakih ptica; baš je bilo lepo, Lienarda. Danae će biti još lepše prihvati najzad nepoznati koji kao da ih je slušao s nestrpljenjem. Vi nam obećavate da će ova misterija biti lepa reče Žiketa. Naravno odgovori on; zatim s izvesnim ponosom dodade: Gospođice, ja sam je napioao. 40 Istina? rekoše mlade devojke, zadivljene. Da odgovori pesnik i malo se isprsi to jest, dvojica su njeni autori: Žan Maršan, koji je istrugao daske, načinio pozornicu i svu drvenariju, i ja, koji sam napisao komad. Ja se zovem Pjer Grengoar. Pisac Sida? ne bi rekao s više ponosa: Pjer Kornej. Naši su čitaoci mogli opaziti da je moralo proteći izvesno vreme od onog trenutka kad je Jupiter zašao za zavesu pa do trenutka kad se pisac novog moraliteta ovako iznebuha odao bezazlenom divljenju Žikete i Lienarde. Što pada u oči: sva ova gomila, koja je na nekoliko minuta pre toga toliko vikala, čekala je sad mirno, na glumčevo obećanje, a to dokazuje onu večitu istinu, koja se svaki dan potvrđuje u našim pozorištima, da je najbolje sredstvo da gledaoci strpljivo čekaju uveravati ih da će se odmah početi. Međutim, Žan nije spavao. Hej! povika on odjednom usred mirnoga čekanja koje je nastalo posle graje Jupiteru, prečista Bogorodice, vraški komedijaši! zbijate li vi šalu s nama? komad! komad! Počnite, ili ćemo početi mi! To je bilo dovoljno.

U unutrašnjosti zgrade začu se svirka visokih i dubokih instrumenata; zavesa se diže; četiri našminkane ličnosti iziđoše, uspuzaše se uz strme pozorišne lestvice, i kad dođoše na gornju površinu, stadoše u jedan red pred gledaoce, kojima * Najbolja Kornejeva tragedija. 41 se duboko pokloniše; na to simfonija prestade. Misterija je počinjala. Pošto su za svoje klanjanje dobro nagrađene pljeskanjem, one četiri ličnosti otpočeše, uered pobožne tišine, prolog, od ksga ćemo rado poštedeti čitaoca. Uostalom, što se još i danas dešava, gledaoci ou više pažnje obraćali na odelo koje su glumci imali no na uloge koje su igrali; i doista, imali su pravo. Sve četvoro beše obučeno u odelo pola žuto, pola belo, koje se razlikovalo jedino kakvoćom materije; prvo je bilo od brokata, izvezenoga zlatom i srebrom, drugo od svile, treće od vune, četvrto od platna. Prva ličnost imala je u desnoj ruci mač, druga dva zlatna ključa, treća terazije, četvrta ašov; i da bi se olakšalo lenim glavama, koje ne bi shvatile ove simbole, moglo se pročitati u krupnim, crnim, izvezenim pismenima: na donjem kraju haljine od brokata, Ja se zovem Gospoština; na donjem kraju svilene haljine, Ja se zovem Kler; na donjem kraju vunene haljine, Ja se zovem Trgovina; na donjem kraju platnene haljine, Ja se zovem Zemljoradnik. Pol dveju muških alegorija bio je jasno obeležen za svakog pametnog gledaoca kraćom haljinom i kapama koje su imale na glavi, dok su obe ženske alegorije, u dugačkoj haljini, imale na glavi kukuljače. Isto tako, trebalo bi mnoto zle volje pa da se iz poezije prologa ne razume da je Zemljoradnik bio venčan s Trgovinom, a Kler s Gospoštinom, i da su oba srećna para imala zajednički jednog divnog zlatnog dofena, koga su hteli dosuditi samo najlepšoj. Oni su, dakle, išli po svetu, tražeći tu lepoticu, i pošto su redom odbili kraljicu od Golkonde, kne 42 ginjicu od Trebizonde, kćeri Velikoga kana tatarskog itd., itd., Zemljoradnik i Kler, Gospoština i Trgovina behu došli da se odmore na mermernom stolu u Domu pravde, govoreći pred poštovanim slušaocima toliko mudrih izreka, misli, sofizama, pouka i figura, koliko se moglo čuti na fakultetu umetnosti prilikom polaganja doktorskog ispita. Sve to beše zaista vrlo lepo. Međutim, u ovoj gomili, na koju su četiri alegorije nadmećući se bacale talase metafora, nije bilo pažljivijeg uva, uzbuđenijeg srca, nepomičnijeg oka, opruženijeg vrata, od oka, uva, vrata i srca pisca, pesnika, dobrog Pjera

Grengoara, koji pre jednog trenutka nije mogao odoleti radosti da ne kaže svoje ime dvema lepim (devojkama. On se beše odmakao nekoliko noraka od njih, iza svoga stuba, i odatle je slušao, gledao, uživao. Blagonaklono pljeskanje kojim je dočekan početak njegova prologa odjekivalo je još u njemu, i on beše sasvim zanet onim ushićenim posmatranjem kojim jedan pisac sluša svoje misli, kako jedna po jedna padaju iz usta glumca u tišinu prostranog gledališta. Divni Pjer Grengoar! Teško nam je što moramo reći, ali ovaj prvi zanos bio je vrlo brzo pokvaren. Tek što je Grengoar približio svoje usne ovoj zanosnoj čaši radosti i slave, a jedna kap gorčine pade u nju. Jedan odrpani prosjak koji, izgubljen u gomili, nije mogao ništa naprositi, i koji bez sumnje nije našao dovoljno naknade u xepovima svojih suseda, beše došao na misao da se iepne na kakvo vidno mesto, da bi privukao pažnju i izazvao sažaljenje. 43 On se, dakle, beše popeo za vreme prvih stihova prologa, pomoću stubova od postolja, do ivice na donjem delu postolja, i tu seo, privlačeći pažnju i sažaljenje svetine svojim ritama, i odvratnom ranom koju je imao na desnoj ruci. Inače nije ni reč progovorio. Kako je ćutao, prolog je mirno tekao, i nekakav osetni nered ne bi nastao da za nesreću đak Žan sa svoga stuba rotje spazio prosjaka i njegovo prenemaganje. Neodoljiv smeh obuze mladog obešenjaka, koji, ne vodeći nimalo računa što će prekinuti predstavu i narušiti opštu pažnju, uzviknu veselo: Gle! onaj jadnik ište milostinju! Ko je god bacio kamen u baru među žabe ili ispalio pušku u jato ptica, može zamisliti kakvo su dejstvo ove neuputne reči proizvele usred opšte pažnje. Grengoar uzdrhta kao da ga je dohvatila električna struja. Prolog se prekinu i sve se glave uz graju listom okrenuše prosjaku koji se ne samo ne zbuni nego nađe u ovom događaju dobru priliku za berbu, te stade tužnim glasom, prevrćući očima, govoriti: ^delite meni bednom! Ta to je, duše mi, Klopen Trujfu nastavi Žan. Hej, prijatelju, jamačno ti je rana smetala na nozi, kad si je premestio na ruku. Govoreći obo, on vešto kao majmun baci jedan sitan novčić u mlsni šešir koji je prosjak pružao svojom bolesnsm rukom. Prosjak primi hladno i milostinju i podsleh i nastavi tužnim glasom: Ujdelite meni bedlom! Ovaj događaj 'lsrenu pažnju prisutnih, i veliki deo gledalaga, Roben Puspen i svi đaci na 44

čelu, veselo su pljeskali ovom neobičnom razgovoru koji su, usred prologa, improvizirali, ćak svojim kreštavim glasom i prosjak svojim nezbunljivim zapevanjem. Grengoar je bio vrlo nezadovoljan. Kad je došao sebi posle prve zabune, on zape vikati ličnostima na pozornici: Nastavite! do đavola! nastavite! ne hoteći ni pogledom preziranja udostojiti ova dva izgrednika. U tom trenutku oseti kako ga neko vuče za skut od haljine: on se okrenu, malo ljutito, i jedva se nasmeši. A trebalo je da se nasmeši. To beše lepa ruka Žikete la Žansijen, koja ga je kroz ogradu tako molila za pažnju. Gospodine reče mlada devojka hoće li ovi nastaviti? Razume se odgovori Grengoar, koga je ovo pitanje prilično vrećalo. Onda, hoćete li biti tako dobri, gospodine, da mi objasnite... Šta će reći? upade joj u reč Grengoar. No, slušajte. Ne reče Žiketa nego ono što su do sada rekli. Grengoar poskoči kao čovek koga su u ranu dirnuli. Prokleta glupa i tupa devojka! reče on kroz zube. Od toga trenutka Žiketa nije više postojala za njega. Međutim, glumci behu poslušali njegovu zapovest, a gledaoci, videći da ovi nastavljaju predstavu, stadoše nanovo slušati, pošto su mnogo le 45 pih stvari propustili između deloia koma1da koji tako naglo beše prekinut. Grengoar je u sebi gorko o tome razmišljao. Ali malopomalo mir se beše povratio. Žan je ćutao, prosjak je brojao1 nešto novaca u sv1ome šeširu, i komad odnese pobedu. To je zaista bilo vrlo lepo delo, koje bi se, čini nam se, i danas moglo s uspehom prikazivati, s izvesnim izmenama. Izlaganje, malo dugačko i malo prazno, to jest rro pravilima, bilo je prosto, i Grengoar, u čistome oltaru svoje savesti, divio se njegovoj jasnosti. Kao što možete misliti, četiri alegorijske ličnosti bile eu nešto umorne, pošto su prešle tri dela sveta, ne našavši prilike da se pristojno oproste svoga zlatnoga dofena. Na to dođe pohvala divne ribe s hiljadu delikatnih ciljanja na mladog zaručnika Margerite od Flandrije, koji je u to vreme vrlo žalosno tamnovao u Amboazu, ne sluteći da su Zemljoradaik i Kler, Gospoština i Trgovina obišli svet njega radi. Rečeni dofen beše, dakle, mlad, beše lep, beše snažan, a naročito (slavno poreklo svih kraljevskih vrlina!), beše sin lava Francuske. Ja izjavljujem da je ova smela metafora divna, i da se prirodna istorija pozorišta, na dan alegorije i svadbenoga speva kraljevskog, neće buniti protiv jednoga dofena koji je sin jednoga lava. Baš ovi retki i pindarski umeci dokazuju oduševljenje. Pri svem

tom, da učinimo i malo zamerke, pesnik je mogao razviti ovu lepu misao u nepune dve stotine stihova. Doduše, misterija je trebalo da traje od podne do četiri sata, prema naredbi gospodina upravitelja, i za sve to vreme trebalo je nešto reći. Uostalom, svet je strpljivo slušao. 46 Najedanggut, usred nekakve prepirke između gospođe Trgovine i gospođe Gospoštine, baš kad je gospodin Zemljoradnik izgovorio ovaj divni stih: Nikada se u šumi pobedonosnija ne vide zver; vrata od postolja, koja dotle behu, na žalost, zatvorena, otvoriše se na još veću žalost, i zvonki glas vratarev odjednom prijavi: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardnnal od Burbona. III GOSPODIN KARDINAL Siromah Grengoar! grmljavina svih prangija u Sen Žanu, plotun od dvadeset pušaka, pucanj onog čuvenog topa sa Bilske kule, koji je, za vreme opsade Pariza, u ne!delju 29. septembra 1465, ubio odjednom sedam Burginjona, eksplozija sveg topovskog baruta u slagalištu kod Kapije Tanpla manje bi mu povredila uši, u ovom svečanom i dramskom trenutku, nego ovo nekoliko reči koje su pale sa usana vratarevih: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardinal od Burbona. Ne zato što se Pjer Grengoar bojao gospodina kardinala ili što ga je prezirao. On nije bio ni tako slab ni tako uobražen. Kao pravi eklektik, kako bi se danas reklo, Grengoar je bio jedan od onih plemenitih i snažnih, umerenih i tihih duhova koji umeju uvek biti u sredini svega, stare gp dimidio rerum, i koji su puni razuma i slobodnjačke 47 filozofije, uvažavajući u isto vreme kardinalstvo. Dragoceno i nikad nelrekidano koleno filozofa, kojima mudrost, kao druga Arijadna1, kao da je dala klupče konca koje oni od postanka sveta odmotavaju kroz lavirint ljudskih stvari. Njih ima u svima vremenima, uvek su isti, to jest uvek prema svima vremenima. I da i ne računamo našeg Pjera Grengoara, koji bi ih predstavljao u petnaestom veku, kad bismo dospeli da mu odamo hvalu koju zaslužuje, na svaki način njihov duh vejao je u ocu Di Breju, kad je u šesnaestom veku pieao ove bezazleno uzvišene reči, dostojne svih vekova: „Ja sam Parižanin po rođenju i Parižanin (parrhisian) po jeziku, pošto parrhisia na grčkom znači sloboda govora, kojom sam se ja služio čak i prema gospodi kardinalima, ujaku i bratu gospodara kneza Konti, istina, poštujući njihovu uzvišenost i ne vređajući nikoga iz njihove pratnje, što je mnogo."

Nije, dakle, bilo ni mržnje prema kardinalu, ni preziranja njegova prisustva, u neprijatnom utieku koji je ono učinilo na Pjera Grengoara. Naprotiv, naš pesnik imao je toliko zdrava razuma i ogrtač toliko otrcan da je pridavao osobitu važnost tome što je česte aluzije njegova prologa, a naročito slavljenje dofena, sina lava Francuske, saslušalo uho jednog prevashadetva. Ali u plemenitoj prirodi pesnika ne preovlađuje samo korist. Ako pretpostavimo da je suština pesnika predstavljeia brojem deset, izvesno je da bi hemičar, anališući je i farmakopolišući je, kako veli Rable, našao da se 1 Kći kritskog vladara Minosa. Ona je Tezeju, sinu atinskog kralja Egeja, dala klupče konca koje je, ulazećl u lavirint, odmotavao pa se, posle ubistva čudovišta Minotaura, po njemu vratio. 48 oia sastoji iz jednoga dela koristi i devet delova častoljublja. A u trenutku kad su se vrata otvorila za kardinala, devet delova Grengoarova častoljublja, koje je narodno divljenje uvećalo, behu narasli tako neobično da se u njima gubio ovaj neoeetni molekul koristi koji smo malopre našli u sastavu pesnika; sastojak dragocen, uostalom, koji Održava ravnotežu sa stvarnošću i običnim životom i bez koga oni ne bi dodirivali zemlju. Grengoar je uživao što oseća, što vidi, što dodiruje, tako reći, ceo skup istina, skup skitnica, ali šta to čini zaprepašćen, okamenjen i kao bez daha pred neizmernim tiradama koje su izbijale svakog trenutka iz svih delova njegova svadbena speva. Ja tvrdim da je i on delio opšte blaženstvo i da bi, protivno La Fontenu, koji je prilikom predstavljanja svoje komedije Florentin pitao: Ko je taj sljetenjak koji je napisao ovu rapsodiju? Grengoar rado upita svoga suseda: Od koga je ovo relekdelo? Sad možete misliti kakav je utisak učinio na nj iznenadni kardinalov dolazak u tako nezgodan čas. Ono čega se mogao bojati, ostvarilo se i suviše. Ulazak njegova prevashodstva uzrujao je slušaoce. Sve se glave okrenuše postolju. Nije više čovek mogao čuti ni svoje rođene reči. Kardinal! kardinal! ponavljala su sva usta. Nesrećni prolog bi prekinut i gao drugi put. Kardinal zastade začas na pragu postolja. Dok je on dosta ravnodušno osmatrao gledalište, graja je bivala sve jača. Svaki je hteo da ga vidi što bolje. Svaki se upinjao da podigne svoju glavu iznad ramena svoga suseda. To zaista beše velika ličnost koju je više 4 Vogorodičina crkva 49 vredelo videti nego svaku komediju. Karlo, kardinal od Burbona, nadbiskup i grof od Liona, primat Galije, bio je u isto

vreme srodnik Luju XI, po svome bratu Pjeru, gospodaru od Bože, koji beše oženjen starijom kćerkom kraljevom, i srodnik Karlu Smelom, po svojoj materi Agnesi od Burgonje. No glavna crta, crta značajna i osobita, karaktera galskoga primata beše udvarački duh i potpuna odanost silnima. Možete suditi o bezbrojnim neprilikama koje je imao zbog ovoga dvostrukoga srodstva, i o velikim opasnostima kroz koje se njegova duhovita barka morala provlačiti da se ne razbije ni o Luja ni o Karla, te Haribde, i te Scile2, koje su progutale vojvodu od Nemura i konetabla od Sen Pola. Zahvaljujući Bogu, ©n je dosta dobro prošao na putu i stigao je srećno u Rim. Ali iako je bio u pristaništu, i baš zato što je bio u pristaništu, on se uvek s nespokojstvom sećao raznih mena svoga političkog života, tako >duto neepokojnog i mučnog. Zato je i imao običaj da kaže da je godina 1476. bila za nj crna i bela; time je hteo reći da je te iste godine izgubio svoju mater, vojvotkinju od Burbonea, i svoga rođaka vojvodu od Burgonje, i da ga je jedna žaloet utešila za drugu. Uostalom, to je bio dobar čovek. Živeo je veselim kardinalskim životom, voleo je da se raspoloži kraljevskim ^jctom iz Šajoa, nije mrzeo Rišardu la Garmoaz i Tomasu la Sajard, delio je milostinju radije lepim devojkama no starim ženama, i zbot svega toga bio je vrlo omiljen kad pariskog * Haribda i Scila. morske sirene u tesnacu između Sicilije i Italije, koje su svojom lepom pesmom privlačile brodare na svoje ostrvo, gde su propadali. 50 sveta. Išao je uvek u pratnji biskupa i opata vi~ sokog darekla, galantnih, raskalapgaih, koji su po potrebi i bančili; i više puta su se čestite bogomoljke iz Svetoga Žermena Okserskog, prolazeći uveče pored osvetljenih prozora na burbonskom dvorcu, grozile, slušajući iste glasove, koji su im npeko dana pojali crkvene pesme, kako uz kucanje čaša pevaju bahovoke pesme Benoa XII, toga pape koji beše dodao treću krunu tijari3 Bibamus papaliter4. Nema sumnje da ga je ova popularnost, tako pravedno1 stečena, sačuvala pri ulasku od rđava dočeka svetine, koja je na nekoliko trenutaka pre toga bila tako nezadovoljna i vrlo malo raspoložena da poštuje jednoga kardinala na dan kada je htela birati jednoga papu. Ali Parižani nisu zlopamtila; a posle, izvojevavši silom predstavu, ovi dobri ljuda odneli su pobedu nad kardinalom, i ovaj trijumf bio je dovoljan. Posle, gospodin kardinal od Burbona, beše lep čovek, imao je vrlo lepu crvenu haljinu koja mu je vrlo dobro stajala; a to će reći da je imao na svojoj strani sve žene, i,

prema tome, legapu polovinu gledališta. Na svaki način bilo bi nepravedno i ružno napasti jednoga kardinala zato što je zakasnio na predstavu ka1d je on lep čovek i kad mu lepo stoji njegova crvena haljina. On, dakle, uđe, pozdravi prisutne s onim osmehom koji je urođen velikašima kad se obraćaju narodu, i uputi se laganim koracima svome sedištu od crvene kadife, čineći se da misli na nešto sasvim drugo. Njegova pratnja ili, kako bismo danas rekli, njegov štab biskupa i opata, navali za njim 8 Papska kruna sastavljena od tri krune. 1 Pijmo papski. na postolje, izazvavši među prisutnima dvaput veći nered i radoznalost. Svaki je hteo da pokaže koga, da imenuje koga, da poznaje bar jednoga; neko gospodina biskupa iz Marselja, Alodea, ako se dobro opominjem; neko starešinu manastira Svetoga Dionisija; neko Roberta od Lespinasa, opata crkve Svetoga Žermena na livadi, tog raskalašenog brata jedie metrese Luja XI; sve to s mnogo zabluda i kakofonije. Što se tiče đaka, oni ou psovali. To beše njihov dan, njihova ludačka svečanost, njihova saturnalija, godlšnja orgija Bazoše i đaka. Nije bilo raskalašnosti koja toga dana nije bila dopuštena i smatrana za svetinju. Posle, u gomili je bilo obesnih torokuša, Simona Katrlivr, Agnesa la Gadin, Robina Pjedebu. Prema tome, zašto se ne bi moglo slobodno psovati i pomalo ružiti ime božje, jednot tako lepog dana, u tako dobrom društvu duhovnih lica i javnih ženskinja? Niko se, uoetalom, nije ustezao; i u oppggoj graji čule su se užasne psovke i nepristojnosti ovih odrešenih jezika, jezika pisarskih i đačkih, koje je preko cele godine uz|državao strah od vreloga gvožđa Luja Svetoga. Siromah Luj Sveti, kako su malo vodili računa o njemu u njegovom rođenom Domu pravde! Svaki od njih beše se okomio na po koga iz kardinalove pratnje, na mantiju crnu ili suru, belu ili ljubičastu. Što se tiče Žana Froloa de Molendino, on, kao brat jednog arhiđakona, beše odvažno udario na crvenu i, gledajući bezobrazno u kardinala, pevao je koliko ga grlo nosi: Sarra repleta mero!5 Sve ove pojedinosti, koje ovde iznosimo radi obaveštenja čitaoca, behu tako pokrivene opštom * Odežda napunjena vunom. 52 grajom da su se u njoj gubile pre nego što su došle do postolja. Uostalom, one su kardinala vrlo malo uzbuđivale, toliko je sloboda toga dana bila u običaju. On je, uostalom, imao sasvim drugu brigu, koja se ogledala na njegovu licu, brigu koja je išla u stopu za njim i koja je gotovo u isto vreme kad i on stupila na postolje. To beše poslanstvo iz Flandrije.

Ne zbog toga što je bio dubok političar i što je premišljao o mogućim posledicama braka gospođice njegove rođake Margerite od Burgonje s gospodinom njegovim rođakom Karlom, bečkim dofenom; koliko će trajati skrpljeno prijateljstvo vojvode od Austrije i kralja Francuske, kako će engleski kral> primiti ovo preziranje njegove kćeri, to ga je malo bacalo u brigu, i on je svano veče slavio vino iz kraljevskog vinograda u Šajou, i ne sluteći da će nekoliko boca tog istog vina (istina, lekar Koaktije malo ga je doterao), koje je Luj XI ljubazno ponudio Eduardu IV, jednog lepog jutra oprostiti Luja od Eduarda. Mkogo poštovano poslanstvo gospodina vojvode od Austrije nije zadavalo kardinalu ni jednu od ovih briga, ali ga je mučilo zbog nečeg drutog. Bilo je zaista malo neprijatno, i mi smo to već nagovestili na drugoj strani ove knjige, da on, Karlo od Burbona, mora lepo da dočekuje opštinare; on, Francuz, veseljak, da gosti Flamance, koji piju pivo; i to javno. To je zaista bilo jedno od najodvratnijih pretvaranja, koga se on jedino kralju za ljubav primio. On se, dakle, okrenu vratima, i to s najljubaznijim licem na svetu (toliko se beše u tome izvežbao), kad vratar zvučnim glasom objavi: Gospoda po 53 slanici gospodina vojvode od Austrije. Ne treba ni da kažemo da je cela ivorana učinila to isto. Tada ućoše, sve dva i dza, s ozbiljnošću koja je činila kontrast u sredini živahne duhovne pratnje Karla od Burbona, četrdeset osam poslanika Maksimilijana od Austrije, kojima su bili na čelu prečasni otac Žan, opat Svetoga Bertena, kancelar Zlatnoga runa, i Žak od Goa, gospodin Dobi, veliki sudija iz Gana. U skupu zavlada velika tišina, koju je pratio prigušen smeh, da bi se čula smešna imena i sva graćanska zvanja koja je svako od ovih lica hladno kazivalo vrataru, a ovaj zatim i imena i zvanja osakaćeno ponavljao. Tu su bili: gospodin Lois Relof, opštinar iz Brisela; gospodin Klais od Etuelde, ogaptinar iz Brisela, gospodin Pol od Beusta, gospodin od Voarmisela, predsednik iz Flandrije; gospodin Žan Kolegen, kmet varoši Anversa; gospodin Žorž od Mere, prvi opštinar varoši Gana; gospodin Geldolf van der Hag, prvi oggštinar rečene varoši; pa g. od Birbeka, pa Žan Pinok, Žan Dimerzel, itd., itd.; sudije, opštinari, kmetovi; kmetovi, opštinari, sudije; svi ukrućeni, usiljeni, obučeni u damasku svilu, s kapama od crne kadife s velikim kićankama od kiparske srme; dobroćudne flamanske glave, uostalom, lica čestita i ozbiljna, iz porodice onih koje Rembrant slika tako krepkim i ozbiljnim na crnoj osnovi svoje slike Nokna patrola; lica kojima je na čelu pisalo

da ee Maksimilijan od Austrije s pravom oslonio potpuno, kako veli njegov manifest, na njihov um, junaštvo, iskustvo, časnost i dobru volju. Ipak, jedan je činio izuzetak. To beše lice otmeno, pametno, lukavo, majmunsko i diplomatsko, 54 š šššššš prema kome kardinal stupi tri koraka i duboko se ■pokloni, a koje se, međutim, zvalo sasvim prosto Gijom Rim, savetnik i predstavnik varoši Gana. Malo je njih tada znalo ko je taj Gijom Rim. Redak genije koji bi u vreme revolucije naglo izbio na površinu događaja, ali koji je u petnaestom veku bio ograničen na podmukle spletke i na rovenje pod zemljom, kako vell vojvoda od Sen Simona1. Uostalom, njega je cenio prvi rovac Evrope; on je snovao spletke zajedno s Lujem XI, i često je bio umešan u tajne radnje kraljeve. Sve ovo nije znala ova gomila, koju je zadivila kardinalova učtivost prema ovsj kržljavoj osobi flamanskoga kmeta. GAZDA ŽAK KOPENOL Dok su savetnik iz Gana i njegovo prevashodstvo izmenjali duboke poklone i tiho izustili nekoliko reči, jedan čovek visoka rasta, široka lica i plećat, htede ući naporedo s Gijomom Rimom: rekao bi čovek pas pored lisice. Njegov prost šešir i kožni grudnjak padali su u oči među svilom i kadifom kojima je bio okružen. Misleći da je to kakav zalutali konjušar, vratar ga zaustavi: Hej, prijatelju! nije slobodno. Čovek u kožnom grudnjaku odgurnu ga ramenom. Šta hoće ova hulja? reče on glasom tako jakim da je cela dvorana obratila pažnju na ovaj 1 Sen Simon (16751755), francuski književnik, pisac čuvenih Memoara u kojima je oštroumno opisao život na dvoru Luja XIV. 55 čudnovati razgovor. Zar ne vidiš da sam i ja izaslanik! Vaše ime? upita vratar. Žak Kopenol. Zanimanje? Čarapar kod „Tri lančića", u Ganu. Vratar se trže. Prijaviti opštinare i kmetove, još nekako ide; ali jednot čarapara, to je bilo mnogo. Kardinal je bio kao na trnju, ceo svet je slušao i gledao. Već dva dana trudilo se njegovo prevashodstvo da ugladi ove flamanske medvede, da bi ih načinilo pogodnijim za predstavljanje, te mu je ovaj ispad bio vrlo neprijatan. Međutim, Gijom Rim, sa svojim lukavim osmehom, priđe vrataru. Prijavite gospodina Žaka Kopenola, opštinara varoši Gana šapnu mu on.

Vrataru prihvati kardinal glasno prijavite gospodina Žaka Kopekola, opštinara slavne varoši Gana. To je bila pogreška. Sad, Gijom Rim još bi mogao i otkloniti ovu teškoću, ali Kopenol beše čuo kardinala. Ne, bogami! uzviknu on gromkim glasom nego Žaka Kopenola, čarapara. Čuješ li, vrataru? Ništa više, ništa manje. Pa to je dovoljno lepo kad se kaže čarapar. Gospodin nadvojvoda potražio je više puta oslonac svoje vlade u mojim čarapama. Na to se zaori pljesak i smeh. U Parizu se dosetka odmah razume, i, prema tome, uvek joj se pljeska. Dodajmo da je Kopenol bio čovek iz naroda, i da su gledaoci koji su ga okružavali takođe bili iz naroda. Zato je veza između njih i njega bila 56 brza, električna i, tako reći, uzajamna. Oholi ispad flamanskog čarapara, koji je ponižavao dvorske ljude, beše probudio u svima pučkim dušama neko osećanje dostojanstva, koje je u petnaestom veku bilo još nejasno i neodređeno. To je bio jedan od njihovih, ovaj čarapar koji se nije dao gospodinu kardinalu! pomisao prijatna ubogim ljudima koji behu naviknuti na poštovanje i pokornost prema momcima sudskih službenika opata Svete Ženevjeve, kardinalova skutonoše. Kopenol ponosito pozdravi njegovo prevashodstvo koje vrati pozdrav svemoćnome građaninu koga se bojao Luj XI. I dok ih je Gijom Rim, čovek mudar i zajedljiv, kako veli Filip od Komina1, posmatrao obojicu s podrugljivim i prezrivim osmehom, oni zauzeše svaki svoje mesto, kardinal zbunjen i brižan, Kopenol miran i ponosit, misleći, bez sumnje, da njegovo zvanje čarapara nije ništa gore od ma kog drugog, i da bi ga se Marija od Burgonje, mati Margerite, koju je Kopenol danas udavao, manje bojala da je kardinal nego što je čarapar; jer nijedan kardinal ne bi pobunio stanovnike Gana protiv ljubimaca kćeri Karla Smeloga; nijedan kardinal ne bi ohrabrio gomilu ijednom reči protiv njenih suza i njenih molbi, kad je goopoćica od Flandrije stala preklinjati za njih svoj narod do podnožja šihova gubilišta; dok je čarapar trebalo samo da digne svoj kožni rukav, pa da smakne vaše dve glave, slavna goopodo, Gi od Imberkura, kancelaru Gijom Hugone. Međutim, još ne beše kraj nevolji jadnoga kardinala; trebalo je do dna da ispije čašu što se našao u tako rđavom društvu. 1 Hroničar XV i XVI veka, pisac Memoara o vladavini Luja XI i Karla VIII. 57

Čitalac možda nije zaboravio bezočnog prosjaka koji se još u početku prologa beše namestio na izici kardknalova postolja. Dolazak slavnih gostiju nije ga oterao sa toga mesta, i dok su se prelati i poslanici zbijali kao prave flamanske haringe po sedištima na postolju, on se beše ugodno namestio i slobodno prekrstio noge na arhitravu2. Drskost je bila i suviše velika, i u prvom trenutku nikome ne beše pala u oči, pošto su svi bili obratili pažnju na drugu stranu. On se, pak, nije nimalo osvrtao na ono što se događa u dvorani; klimao je glavom bezbrižno kao kakav Napolitanac, ponavljajući s vremena na vreme u graji, kao po navici: ,,Udelite meni bednom." I u celom skupu on je verovatno bio jedini koji nije hteo ni glavu okrenuti na prepirku između Kopenola i vratara. No slučaj je hteo da gospodin čarapar iz Gana, kome je narod već bio tako mnogo naklonjen i u koga sve oči behu upravljene, sedne baš u prvi red na postolju, iznad prosjaka; i svi se veoma iznenadiše kad flamanski poslanik, pošto je dobro zagledao prosjaka koji je bio ispod njega, prijateljski udari rukom po ovom ramenu koje beše pokriveno dronjcima. Prosjak se okrenu; na licu obojice njih ogledalo se iznenađenje, poznanstvo, zadovoljstvo itd., zatim, ne vodeći nimalo računa o gledaocima, čarapar i prosjak stadoše razgovarati tihim glasom, držeći se za ruke, dok su dronjci Klopena Trujfua na zlatnoj prostirci od postolja izgledali kao gusenica na pomoranxi. Novina ovog neobičnog prizora izazva takvu pomamu i veselost u dvorani da kardinalu to odmah 1 Deo zida između stuba i krova. 58 pade u oči; on se naže i, ne videvši dobro, sa mesta na kome je bio, Klopenovo izdrpan© odelo, pomisli, naravno, da prosjak moli za milostinju, pa, ogorčen tolikom drskošću, uzviknu: Gospodine upravitelju, bacite onu hulju u reku. Molim, gospoline kardinale reče Kopenol ne puštajući Klopenovu ruku ov,o je jedan od mojih priJ"atelja. Živeo! Živeo! uzviknu gomila. Otada je gazda Kopenol uživao u Parizu, kao i u Ganu, veliki ugled kod naroda; jer Ljudi takvoga soja imaju ga, veli Filip od Komina, kad su tako nastrani. Kardinal se ugrize za usne. On se naže svome susedu opatu Svete Ženevjeve, i reče mu poluglasno: Da smešnih poslanika koje nam gospodin nadvojvoda šalje da prikažu gospođu Margeritu! Vaše prevashodstvo odgovori opat uzalud troši svoju učtivost oko ovih flamanskih njuški. Margaritas ante porcos.9 Bolje recite odgovori kardinal s osmehom Porcos ante Margaritam.* Cela pratnja u mantijama bi ushićena ovom igrom reči. Kardinalu malo laknu; vratio je zajam Kopenolu, jer je i on

načinio dosetku kojoj su pljeskali. Sad neka nam oni naši čitaoci koj"i imaju dara da dadu širi obim jednoj slici i jednoj misli, kako se to kaže u današnjem stilu, dopuste da ih zapitamo da li imaju pred očima jasnu sliku prizora koji s Biser pred svinje. 4 Svinje pred Margaritu. Dosetka je u sličnosti margarit (biser) i imena Margarita. 59 je, u trenutku kad svraćamo njihovu pažnju, pružao prostrani paralelogram velike dvorane u Domu pravde. Na sredini dvorane, prislonjeno uza zapadni zid, prostrano i raskošno postolje od zlatnoga brokata, na koje kroz dedna mala gotska vrata ulaze redovi ozbiljnih lica, koja jedno za drutim objavljuje vratarev kreštavi glas. Na prvim klupama već dosta poštovanih ličnosti u hermelinu, kadifi i skerletu. Oko postolja, koje je mirno i dostojanstveno, dole, preko puta, svuda, velika gomila i velika graja. Tisuću pogleda iz naroda, upravljenih na svako lice na podijumu, tisuću šapata o svakom imenu. Na svaki način prizor je zanimljiv i zaslužuje potpuno pažnju gledalaca. Ali tamo, sasvim na kraju, kakva je ono daščara s četiri namazane lutke na njoj i s četiri lutke ispod nje? Kakav je ono čovek pored nje u crnom ogrtaču i bleda lica? Vaj! dragi čitaoče, to je Pjer Grengoar i njegov prolog. Mi smo ga sasvim zaboravili. Toga se on najviše i bojao. Otkako je kardinal ušao, Grengoar je uporno nastojao da spase svoj prolog. Najpre je zapovedio glumcima, koji behu u neizvesnosti, da nastave i da govore glasnije; zatim ih je, videći da niko ne sluša, zaustavio, i za vreme prekida, koji je trajao skoro četvrt časa, stalno je lupao nogom, razbacivao se, zapitkivao Žiketu i Lienardu, podsticao svoje susede da se prolog nastavi; ali sve je bilo uzalud. Niko nije skidao oka s kardinala, poslanika i podijuma koji je bio jedino središte ovog prostranog kruga očnih zrakova. Sem toga, verovatno je, i mi to s tugom izjavljujemo da je prolog počeo bivati dosadan slušaocima u trenutku kad je njegovo 60 prevashodstvo na tako strahovit način odvratilo pažnju s njega. Uostalom, na postolju kao i na mermernom stolu bila je ista predstava: sukob Zemljoradnika i Klera, Gosnoštine i Trgovine. I mnogi su više voleli da ih vide žive, preduzimljive, uzrujane, od mesa i kostiju, u ovom flamanskom poslanstvu, u ovoj biskupskoj pratnji, pod kardinalovim ogrtačem, pod Kopenolovim grudnjakom, nego namazane, nalickane, s govorom u stihovima i, tako reći, ispunjene slamom pad žjtim i belim haljinama, u koje ih Grengoar beše odenuo.

Pa, ipak, kad vvde da se mir malo povratio, naš pesnik izmisli lukavstvo koje bi sve spaslO'. Gospodine reče an obraćajući se jednome od svojih suseda, čestitom i punom čoveku koji je izgledao strpljiv kako bi bilo da se počne iznova? Šta? reče sused. Pa misterija reče Grengoar. Kako vam je volja odgovori sused. Ovo delimično odobravanje bilo je dovoljno Grengoaru i, radeći sam za se, on stade vikati, mešajući se što je mogao više sa svetinom: Iznova misteriju, iznova. Do đavola! reče Žan de Molendino šta gude oni tamo? (Jer Grengoar je vikao za njih četvoro.) Je l' te, drugovi! Zar misterija nije svršena? Ovi hoće da se nanovo počne. To nije pravo. Nećemo! nećemo! povikaše svi đaci. Dole s misterijom! dole! Ali je Grengoar vikao sve jače: Počnite! počnite! Ova vika privuče kardinalovu pažnju. Gospodine upravitelju reče on jednom vi 61 sokom crnom čoveku, koji je bio na nekoliko koraka od njega jeou li ove hulje u kropionici kad se toliko deru? Upravitelj Doma beše neka vrsta sudskog vodozemca, vrsta slepog miša iz reda sudskog, u isto vreme i miš i ptica, i sudija i vojnik. On se približi njegovom prevashodstvu i, bojeći se silno njegova nezadovoljstva, šapatom1 mu objasni nepristojnost naroda: da je podne došlo pre njegova prevashodstva, da su glumci bili primorani početi predstavu ne čekajući njegovo prevashodstvo. Kardinal se grohotom nasmeja. Kamo sreće da je i gospodin rektor univerziteta učinio to isto. Šta vi velite, gospodine Gijome Rime? Monsenjeru odgovori Gijom Rim budimo zadovoljni što smo izbegli polovinu komedije. Utoliko smo ipak u dobitku. Mogu li one hulje nastaviti svoju lakrdiju? upita upravitelj. Nastavite, nastavite reče kardinal meni je svejedao. Ja ću za to vreme čitati molitvenik. Upravitelj stade na ivicu podijuma i uzviknu pošto je pokretom ruke povratio tišinu: Graćani, meštani i narode, da bi se zadovoljili oni koji hoće da se počne iznova, i oni koji hoće da se prestane, njegovo prevashodstvo zapoveda da se nastavi. Obe strane morale su se ovim zadovoljiti. Međutim, i pisac i publika zadugo nisu ovo oprostili kardinalu. I tako ličnosti na pozornici nastaviše svoje

62 stihove, a Grengoar se nadaše da će bar ostatak njepova dela biti saslušan. No ova njegova nada ubrzo propade, kao i ostale njegove iluzije; tišina, istina, beše nanovo lrilično zavladala u slušaonici; ali Grengoar nije video da baš onda kad je kardinal izdao zapovest da se nastavi, postolje nije ni izdaleka još bilo puno, i da su posle flamanskih poslanika naišle nove ličnosti, koje su pripadale pratnji i čija su imena i zvanja, ponavljana usred predstave isprekidanom vikom vratarevom, znatno škodila predstavi. I, zaista, zamislite usred pozorišnog komada dernjavu vratara, koji je između dva slika, a često i između dva polustiha, izgovarao rečenice kao što su ove: Gospodin Žak Šarmoli, kraljev prokurator u duhovnom sudu! Žan od Harle, štitonoša u službi zapovednika noćnih čuvara varoši Pariza! Gospodin Galijo od Ženoajaka, vitez, gospodar od Brisaka, starešina kraljeve artiljerije! Gospodin DreRagije, upravitelj voda i šuma našega gospodara kralja, u zemlji Francuskoj, Šampanji i Bri! Gospodin Luj od Gravila, vitez, savetnik i komornik kraljev, admiral Francuske, upravitelj Vensenske šume! Gospodin Deni Le Mersije, upravitelj pariskog Doma za slepe! Itd., itd., itd. Ovo se više nije moglo izdržati. Ova neobična pratnja, zbog koje je teško bilo pratiti komad, ljutila je Grengoara utoliko više što je bio uveren da je zanimljivost sve veća i da je trebalo samo saslušati njegov komad. Ništa više. 63 I, zaista, bilo je teško zamisliti sastav veštiji i dramatičniji. Četiri ličnosti iz prologa jadale su se svojoj grdnoj neprilici kad Venera lično, vera incessu patuit dea5, iziđe pred njih, obučena u lepu haljinu, na kojoj beše izvezena lađa grb varoši Pariza. Ona beše došla da ište za se dofena, koji je obećan najlegapoj. Jugšter, čiji je grom grmio u oblačionici, potpomagaše je i boginja već htede dobiti dofena, to jest, da ne iovorimo u slikama, uzeš. ga za muža, kad jedno mlado dete, obučeno u belu damasku svilu i s margeritom u ruci (providno oličenje gošođice od Flandrije), dođe da se bori s Venerom. Iznenađenje i obrt. Posle prepirke, Venera, Margerita i ostale ličnosti složiše se da se pokore pravednom sudu svete Bogorodice. Bila je još jedna lepa uloga, uloga don Pedra, kralja od Mesopotamije; ali zbog silnih prekida bilo je teško raspraviti čemu je ona služila. Sve te ličnosti pele su se uz lestvice. Ali je s misterijom 6iljo svršeno. Nijedna od ovih lepota nije se osetila niti razumela. Kad je kardinal ušao, rekao bi čovek da je neki nevidljivi i čarobni konac najedanput privukao sve poglede s mermernoga sgola na podijum, s južnog

kraja dvorane na zapadnu stranu. Ništa nije moglo povratiti gledalište iz zanosa. Sve :oči ostaše upravljene na postolje, i novodošavši, i njihova prokleta imena, i njihova lica, i njihova odela behu neprekidna zabava. Bilo je žalosno pogledati. Sem Žikete i Lienarde, koje su se okretale s vremena na vreme kad bi ih Grengoar povukao za rukav, sem debelvg i strpljivog suseda niko nije slušao, niko s Po hodu se pokazala prava boginja. 64 nije gledao jadni napušteni moralitet. Grengoar je video samo profile. S kakvom je iorčinom gledao kako se komad po komad ruši sva njegova kula slave i poezije. I kad pomislite da se taj narod umalo nije pobunio protiv gospodina upravitelja, želeći da što pre čuje njegovo delo! Sad, kad je delo bilo tu, niko se na njega nije ni osvrtao. Ta ista predstava, koja beše počela pod tako jednodušnim odobravanjem! Večita promena narodne naklonosti! Pa još kad imate na umu da upraviteljevi služitelji umalo nisu bili obešeni. Šta ne bi dao da je još u onom medenom času! Najzad vratarev divljački monolog prestade. Svi behu 1došli i Grengoar dahnu dušom. Glumci su junački igrali dalje. Ali, jest! gazda KJopenol, čarapar, ustade najedanput, i Grengoar ču kako, usred opšte pažnje, održa ovaj užasni govor: Gospodo građani i plemići pariski, ja, vere mi, ne znam šta radimo ovde. Tamo u uglu, na onim daskama, vidim neke ljude, koji kao da hoće da se tuku. Ne znam da li vi to zovete listerijom, ali to nije zanimljivo. Oni se samo svađaju i ništa više. Ima već četvrt časa kako čekam prvi udarac. I ništa. To su kukavice, koji nanose povrede jedan drugome samo uvredama. Trebalo je dovesti rvače iz Londona ili iz Roterdama; i tada biste videli udarce pesnicom, koji bi se čuli čak s trga. Ali ovi su ovde bedni. Da su nam bar dali kakvu mavarsku igru ili kakvu drugu šalu. Ovo nije ono što su mi rekli. Obećali su mi ludačku svečanost, s izborom pale. I mi u Ganu imamo našeg ludačkog papu, u tome nismo izostali. Ali evo kako mi radimo. Iskupi se jedna gomila, kao sad ovde. Zatim redom svaki pro 5 Boror odičina crkva gij moli glavu kroz jednu rupu i iskrevelji se na druge. Ko načini najružniju grimasu, jednoglasno se izbere za papu. Eto. To je vrlo zanimljivo. Hoćete li da izberemo vašeg papu, kao što se bira u mojoj zemlji? To će biti manje dosadno nego slušati ove brbljivce. Ako budu hteli pokazati svoju grimasu, primićemo i njih u našu igru. Šta velite, gospodo građani? Ovde ima dosta smešnih lica oba pola da se flamanski nasmeje, i ima nas dosta ružnih da možemo računati na lepu

grimasu. Grengoar bi rado odgovorio, ali mu preneraženost, gnev, gnušanje oduzeše reč. Uostalom, predlog narodnoga čarapara dočekali su građani, kojima je polaskalo što su nazvani plemićima, s takvim oduševljenjem da je svaki otpor bio uzaludan. Nije ostajalo ništa drugo do pustiti se bujicom. Grengoar pokri lice rukama, pošto nije bio toliko srećan da ima ogrtač kojim bi pokrio glavu kao Timantovv Agamemnon7. V KVAZIMODO Za tren oka sve je bilo gotovo da se ostvari Kopenolova misao. Građani, đaci i pieari behu se dali na posao. Mala kapela preko puta mermernog stola bi izabrana za pozornicu grimasa. Kako je bilo razbijeno jedno okno na lepoj ruži iznad vrata, to • Timant, grčki pesnik IV veka pre naše ere, čije je glavno delo Ifigenijino žrtvovanje. 1 Agamemnon, Atrejev sin, vrhovni zapovednik grčke vojske u trojanskom ratu. Pred polazak u rat prineo Dijani na žrtvu svoju kćer Ifigeniju. 66 beše slobodan jedan kameni krug, kroz koji je, prema sporazumu, trebalo svi takmičari da promole glavu. Da se do njega dođe, bilo je dovoljno popeti se na dva bureta koja su doneta ne znam odakle i nekako bačena jedno na drugo. Bi utvrđeno da svaki kandidat, muškarac ili žena (jer mogla je biti izabrana i pagogaica), da bi se dobio čist i potpun utisak njegove grimase, pokrije lice i bude sakriven u kapeli do pojavljivanja. Kapela se začas ispuni takmičarima, za kojima se vrata zatvoriše. Kopenol je sa svoga mesta naređivao eve, rukovodio svima, udešavao sve. Za vreme graje kardinal, zbunjen isto tako kao i Grengoar, pod izgovorom da ima posla i da mora na večernje, otišao je sa celom svojom pratnjom; sva ova gomila, koju je njegov dolazak toliko živo uzrujao, nije se ni osvrnula na njegov odlazak. Jedino je Gijom Rim uočio bekstvo njegova prevashodstva. Narodna pažnja, kao i sunce, išla je svojim putem; pošavši s jednoga kraja dvorane, pošto se zadržala neko vreme na sredini, ona je sad bila na drugom kraju. Mermerni sto i postolje od svile izvezene srmom bili su pa prošli; sad je bio red na kapelu Luja XI. Odsad je polje bilo slobodno za svaku budalaštinu. Behu ostali samo Flamanci i rita. Grimase otpočeše. Prvo lice, koje se pojavilo aa otvoru, s izvrnutim očnim kapcima, s razjapljenim ustima i s nabranim čelom, kao naše konjičke čizme za vreme carstva, izazva tako buran smeh da bi Homer sve ove ljude

smatrao za bogove. Međutim, dvorana nije nimalo ličila na Olimp, i jadni Grengoarov Jupiter znao je to bolje no iko. Zatim dođe druga, treća grimasa, pa još jedna, pa još jedna, i 5» 67 smeh i radosno lupanje nogu neprestano se pojačavahu. U ovom prizoru bio je neki neobičan zanos, neka sila ushićenja i očaranja, o kojima bi teško bilo dati pojma čitaocu naših dana i naših salona. Zamislite niz lica noja predstavljaju redom sve geometrijske oblike, od trougla do trapeza, od kupe do poliedra; sve ljudske izraze, od gneva do razvrata; sva doba starosti, od bora novorođenoga do bora starice na umoru; sve verske štsene, od Fauna1 do Belzebuba2; sve životinjske prof»ile, od čeljusti do kljuna, od njuške do gubice. Zamislite da sve maske sa Novoga mosta, ta strašila okamenjena pod rukom Žermena Pilona3, ožive i stanu vas jedna po jedna gledati u lice zažarenim očima; da sve maske mletačkota karnevala prođu islred vašeg dogleda; ukratko, jedan ljudski kaleidoskop. Orgija je bivala sve više i više flamanska. Tenije4 bi dao o njoj vrlo nepotpun pojam. Zamislite kao bahanaliju bitku Salvatora Roze5. Nije više bilo ni đaka, ni poslanika, ni varošana, ni muškaraca, ni žena; nije više bilo Klopena Trujfua, Žila Lekornija, Marije Katrlivr, Robena Puspena. Sve se gubilJO u ošdtoj razuzdanosti. Velika dvorana bila je sad prostrana peć bestidnosti i veselosti, u kojoj su svaka usta bila uzvik, svako oko munja, svako lice grimasa, svaka ličnost naročiti stav. Sve to vikalo je i urlikalo. Neobična lica, koja su redom 1 Poljski bog u Rimljana. 2 Ime đavola koji se u Bibliji smatra za starešinu zlih duhova. 8 Francuski vajar XVI veka. 4 Francuski slikar XVIXVII veka, koji se odlikovao realističkim prikazivanjem narodnih prizora iz flamanskog života, kabarea i kermesa. s Italijanski slikar XVII veka. 68 škrgutala zubima kroz ružu, behu kao slama bačena u požar. I iz ove uzavrele gomile izbijala je, kao para iz peći, graja neprijatna, oštra, jaka, koja je zujala kao krila u komarca. Hej! do đavola! Pogledaj ono lice! Ne valja ništa! Neka dođe druti! Gijmeta Možrepi, pogledaj njušku onoga bika, samo što nema rogove! To nijetvoj muž. Neka dođe druti!

Oho! kakva je ono grimasa? Hej! to je podvala. Ne sme se pokazivati ništa druto sem lica! Vraška Pereta Kalbot! ona je kadra da učini tako šta. Ura! ura! Ugušiću se! Ovome ne mk>gu uši da prođu. Itd., itd. Međutim, treba odati lriznanje našem prijatelju Žanu. Usred ove paklene dreke on se još video na svome stubu, kao mornar na krstarici. Razbacivao se s neverovatnom pomamom. Usta sasvim razjapio, i iz njih su izlazili uzvici koji se nisu čuli, ne zato što ih je gušila opšta graja, nego zato što su bez sumnje dostizali granicu jačine zvuka koji se čuje, dvanaest hiljada treptaja Soverovih6 ili osam hiljada Biovih7. • Žozef Sover (16531716), francuski geometar i fizičar, tvorac muzičke akustike. 7 Žan Batist Bio (17741826), francuski astronom. fizičar, matematičar v hemičar, b9 Što se tiče Grengoara, pošto je prvi trenutak klonulosti prošao, on se beše pribrao i hrabro odupro nešaći. Nastavite! rekao je i po treći put svojim glumcima, mašinama što govore. Zatim, kako je hadao krupnim koracima ispred mermernog stola, obuze ga želja da se i sam pojavi na otvoru kapele, ano ni za što drugo, a ono bar radi zadovoljstva da se iskrevelji na ovaj nezahvalni narod. Ali ne, to ne bi bilo dostojno nas; ostavimo se osvete! Borimo se do kraja ponavljao je on u sebi. Velika je moć poezije nad narodom; ja ću ih pridobiti. Videćemo ko će odneti pobedu, grimase ili poezija. Na žalost! on beše ostao jedini gledalac svoga komada. Sad je bilo mnogo gore nego malopre. Sad je video samo leđa. Varam se. Onaj debeli strpljivi čovek, koga je već pitao bio za mišljenje u jednom kritičnom trenutku, beše ostao okrenut pozornici. Što se tiče Žikete i Lienarde, one behu odavno pobegle. Grengoara je do srca ganula vernost njegova jedinoga gledaoca. On mu priđe i reče mu nekoliko reči pošto ga je lako povukao za rukav; jer čestiti čovek beše se naslonio na ogradu i zadremao. Gospodine reče Grengoar ja vam zahvaljujem. Gospodine odgovori debeli čovek zevajući na čemu? Ja vidim šta vam je neprijatno nastavi pesnik neprijatna vam je ova vika koja vam smeta da ugodno slušate. Ali ne brinite cel vaše će ime ostati potomstvu. Kako se zovete, molim vas? Reno Šato, čuvar sudskog pečata u Parizu. 70 Gospodine, vi ste ovde jedini predstavnik muza reče Grengoar. Vi ste i suviše ljubazni, gospodine odgovori čuvar sudskog pečata. Vi ste jedini prihvati Grengoar koji ste pristojno saslušali komad. Kako vam se dopada?

He! odgovori debeli činovnik upola probuđen dosta je veseo, zaista. Grengoar se morao zadovoljiti ovom pohvalom, jer urnebesni pljesak sa burnim uzvicima učini kraj njihovom razgovoru. Ludački papa bio je izabran. Ura! ura! ura! vikao je narod sa svih strana. I doista jedna divna grimasa blistala je u tome trenutku u rupi na ruži. Posle svih lica petougaonih, šestougaonih i nepravilnih, koja su redom izlazila na ovaj otvor, ne ostvarivši ideal smešnoga koji u raspaljenim maštama beše stvorila orgija, mogla je dobiti sve glasove za sebe jedino divna grimasa koja je u ovom trenutku očaravala prisutne! I sam gazda Kopenol pljeskao je; a Klopen Trujfu, koji se takmičio i čije je lice moglo dostići neverovatan stepen ružnoće, priznade da je pobeđen. Mi ćeš učiniti tako isto. Nećemo ni pokušavati da opisujemo čitaocu onaj tetraedrasti nos, ona usta u obliku potkovice, ono malo levo oko zatvoreno riđom čekinjastom obrvom, dok se desno oko potpuno gubilo pod ogromnom bradavicom, one rasturene zube, ovdeonde okrnjene kao zupci kakve tvrđave, onu nadutu usnu iznad moje je jedan od ovih zuba izbijao kao zub slona, onu rakljastu bradu, a P naročito lice koje je obuhvatalo sve ovo, onu mešavinu zlobe, čuđenja i tuge. Ko može, neka zamisli ovakvu celinu. Svi su klicali. Svi navališe u kapelu i u trijumfu izvedoše iz nje srećnoga ludačkog papu. Ali tek tada iznenađenje i divljenje dostigoše vrhunac. Grimasa beše njegovo pravo lice. Ili, bolje reći, cela njegova ličnost bila je grimasa. Velika glava obrasla riđom kosom; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika, ruke nezgrapne; i pored sve ove rugobe, neka užaona snaga, okretnost i odvažnost; neobičan izuzetak od večitog pravila, po kome snaga kao i lepota proizlaze iz sklada. Takav beše papa koga su lude izabrale sebi. Rekao bi čovek da vidi pred sobom xina koji je razbijen pa rđano slepljen. Kad se ovaj kiklop pojavi na pragu kapele, nepomičan, zdepast i gotovo isto toliko širok koliko visok, sav četvrtast, kako veli jedan veliki čovek, po njegovom (ogrtaču pola crvenom pola ljubičastom, išaranom srebrnim kubetima, a naročito po savršenstvu njegove ružnoće, narod ga smesta poznade i uzviknu kao iz jednoga grla: To je Kvazimodo, zvonar! to je KvazimOdo, grbonja Bogorodičine crkve! Kvazimodo ćoravi! Kvazimodo bangavi!

Ura! Ura! Vidi se da je ovaj ubogi đavo imao nadimaka na izbor. 72 c NN Neka se čuvaju trudne žene! povikaše đaci. Ili moje to žele biti prihvati Žan. Žene su zaista krile lica. Oh! da gadna majmuna! reče jedna. Koliko je ružan, toliko je pakostan prihvati druga. Sušti đavo! dodade treća. Ja sam tako nesrećna što stanujem u blizini Bogorodičine crkve, cele noći čujem kako se šunja po olucima. S mačkama. Večito je na našim krovovima. Baca nam čini kroz dimnjake. Tu neko veče iskreveljio se na mome prozoru. Mislila sam da je neki čovek. Što sam se uplašila! • Ja sam uverena da ide u vrzino kolo. Jedanput je ostavio metlu na mojoj pomijari. Oh! da odvratna lica! Oh! da gadne duše! Oh! Muškarci, naprotiv, behu očarani i pljeskali su. Kvazimodo, predmet graje, stojao je neprestano na vratima kapele, mračna lica i ozbiljan, dopuštajući da mu se dive. Jedan đak, mislim Roben Puspen, priđe mu sasvim blizu i nasmeja mu se u oči. Kvazimodo ga samo dohvati po sredini i baci u gomilu na deset koraka od sebe, ne rekavši ni reči. Gazda Kopenol, zadivljen, približi mu se. Tako mi svetog oca! u tebe je najlepša ru 73 žnoća koju sam ikad u svome životu video. Ti bi zaslužio papstvo u Rimu kao i u Parizu. Govoreći ovo, on ga veselo udari rukom po ramenu. Kvazimodo se ne mače s mesta. Kopenol nastavi: Ti si čovek s kojim bih rado probančio, ma potrošio čitav nov talir. Šta veliš na to? Kvazimodo ne odgovori. Do đavola! reče čarapar da nisi gluv? Beše doista gluv. Međutim, njega poče izvoditi iz strpljenja ponašanje Kopenolovo, i on mu se najedanput okrenu uz tako strašni škrgut zuba da flamanski xin uzmače, kao pseto ispred mačke. Tada se iz straha i poštovanja načini oko ove neobične ličnosti krug koji je imao bar petnaest geometrijskih koraka u prečniku. Jedna stara žena objasni gazda Kopenolu da je Kvazimoao gluv.

Gluv! reče čarapar smejući se svojim krupnim flamanskim smehom. E, ovo je savršen papa. A! pa ja ra poznajem uzviknu Žan, koji se beše skinuo sa kapitela da vidi izbliza Kvazimoda to je zvonar moga brata arhiđakona. Dobar dan, Kvazimodo. Đavolski čovek! reče Roben Puspen, još kao prebijen usled pada. Kad se pojavi, grbonja. Kad ide, krivonog. Kad vas pogleda, ćorav. Kad mu što kažete, gluv. Pa šta radi sa svojim jezikom taj Polifem?8 * Ličnost grčke mitologije, sin boga Posejdona, jednooki kiklop kome je Odisej isterao oko. 74 > On govori kad hoće reče starica. Ogluveo je od zvonjenja. Nem nije. To mu je mana primeti Žan. I ima jedno oko odviše dodade Roben Puspen. Bože sačuvaj reče razložno Žan. Ko je ćorav, taj je mnogo nepotpuniji od slepog. On zna šta mu nedostaje. Međutim, svi prosjaci, sve sluge, svi kesaroši, u društvu sa đacima behu svečano doneli iz ormana Bazoše tijaru od hartije i mantiju za podsmeh ludačkoga pape. Kvazimodo dopusti mirno i s nekom ponositom krotošću da ga obuku. Kad su ga obukli, posadiše ga na šarena nosila. Zatim ga dvanaest zvaničnika iz ludačkog bratstva digoše na ramena; i neka gorka i prezriva radost ukaza se na sumornom licu kiklopa, kad ispod svojih nakaznih nogu viae sve ove glave ljudi lepih, pravih, pravilno izraslih. Potom se odrpani sprovod urličući krenu da, po običaju, obiđe unutrašnje galerije Doma, pre nego otpočne šetnju ga> ulicama i raskršćima. VI ESMERALDA Nama je osobito milo što možemo saogšggiti našim čitaocima da su se za sve ovo vreme Grengoar i njegov komad dobro držali. Njegovi glumci, koje je mamuzao, nisu prestajali igrati njegovu komediju, a on nije prestajao da je sluša. On se beše gpomirio s grajom i odlučio da tera do kraja, nadajući se da 75 he publika ponovo postati pažljiva. Ovaj zračak nade ožive u njemu kad vide da Kvazimodo, Kopenol i ceo urnebeeni sprovod ludačkoga pale iziđoše iz dvorane s velikom vikom. Gomila žudno navali za njima. Vrlo dobro reče on u sebi odoše svi izgrešnici. Na nesreću, svi ti izgrednici behu gledaoci. Za tren oka velika dvorana osta prazna. Istinu da kažemo, beše ostalo još nekoliko gledalaca, jedni rastureni, drugi iskupljeni oko stubova, žene, starci ili deca, koji su bili siti graje i vike. Nekoliko đaka beše zaostalo po prozorima, odakle su gledali na trg. No pomisli Grengoar opet ih ima dovoljno

da čuju kraj moje misterije. Malo ih je, ali je publika odabrana, publika obrazovana. Posle jednog trenutka izostade simfonija koja je trebalo da izazove silno dejstvo prilikom dolaska svete Bogorodice. Grengoar opazi da mu je muziku odveo sprovod ludačkog pape. Pređite preko nje reče on stoički. On priđe jednoj gomilici varošana koji su, kako mu se činilo, govorili o njegovom komadu. Evo jednog dela razšvora koji mu je dopro do ušiju: Vi znate, gospodine Šeneto, dvorac od Navare, koji je bio svojina gospodina od Nemura? Znam, preko puta kapele Brak. E, taj je dvorac poresko odeljenje izdalo pod zakup Gijomu Aleksandru, istoričaru, za šest livara i osam pariskih sua godišnje. Kaho je zakupnina posnupela! Ah! reče u sebi Grengoar i uzdahnu dru^gi slušaju. 76 Drugovi povika najedanput jedan od onih mladih obešenjaka na prozoru Esmeralda! Esmeralda je na trgu. Ova reč imala je čarobno dejstvo. Sve što je ostalo u dvgarani navali na prozore, puzajući se uz zidove da vidi, i ponavljajući: Esmeralda! Esmeralda! U isto vreme začu se napolju živo pljeskanje. Šta im je to Esmeralda? reče Grengoar sklopivši ruke u očajanju. Ah! bože moj! reklo bi se da je sad došao red na prozore. On se okrenu mermernom spolu i vide da je predstava prekinuta. Baš u tom trenutku trebalo je da se pojavi Jupiter s munjom. No Jupiter je stojao nepomično na podnožju pozornice. Mišele Žiborne! uzviknu pesnik ljutito šta radiš tu? je li to tvoja uloga? penji se! Ah! reče Jupiter jedan ćak baš sad odnese lestvice. Grengoar potleda. To beše cela istina. Između zapleta i svršetka njegova komada beše prekinuta svaka veza. Hul*a jedna! promrmlja on. A što ih je odneo? Da vidi Esmeraldu odgovori Jupiter tužno. Zatim reče: gle, evo jednih lestvica koje nikome ne trebaju! i uze ih. To beše poslednji udar. Grengoar ga ggadnese kao čovek koji se predao svojoj sudbini. Đavo da vas nosi! reče on glumcima kad plate meni, platiću i ja vama. I on se udalji, oborene glave, ali poslednji, kao vojskovoća moji se hrabro borio. 77 I silazeći niz uvijene stepenice Doma. gunđao je kroz zube:

Lepa gomila magaraca i glupaka, ovi Parižani! Došli da čuju misteriju, pa ne slušaju ništa! Obraćali su pažnju na ceo svet, na Klopena Trujfua, na kardinala, na Kopenola, na Kvazimoda, na đavola! samo ne na prečistu devu Mariju. Da sam znao, dao bih vam ja devu Mariju, blesani jedni! I ja! došao da vidim lica, a ovamo video samo leđa! biti pesnik i imati uspeh jednog apotekara! Istina, Homer je prosio po grčkim gradovima, a Nazon' j» umro u progonstvu kod Moskovl>ana. Ali đavo da me nosi ako razumem šta hoće da kažu s tom njihovom Esmeraldom! Pre svega, kakva je to reč? to je nešto egipatski! 1 Ovidije Nazon (43. pre naše ere 17. naše ere), latinski pesnik, Virgilijev i Horacijev prijatelj, umro u progonstvu u Tomima u blizini Crnog mora. 78 KNjIGA DRUGA I IZ HARIBDE U SCILU U januaru noć se rano spušta. Ulice su već bile mračne kad je Grengoar izišao iz Doma pravde. Ova noć dopade mu se; on je jedva čekao da uđe u kakvu mračnu i pustu uličicu da razmišlja natenane i \da filozof stavi prvi zavoj na pesnikovu ranu. Filozofija mu je, uostalom, bila jedino utočište, jer nije znao gde da noći. Posle očevidnog neuspeha njegovog pozorišnog pokušaja, on se ne smede vratiti u svoj stan, u Ulicu GrenijesirLo, preko puta PortoFoena, pošto je računao da će onim što mu je g. upravitelj imao da da za njegov svadbeni spev platiti svome gazdi, Gijomu DuSiru, zakupcu pariske stočne trošarine, šestomesečnu stanarinu koju mu je dugovao, to jest dvanaest pariskih sua; dvanaest puta onoliko koliko je iznosila sva njegova imovina, računajući tu i njegove pantalone, i njegovu košulju i njegovu kapu. Pošto je nekoliko trenutaka, privremeno sklonjen pod tamničkim prozorom blagajnika Svete kapele, premišl>ao koju postelju da izabere za tu noć, imajući na izbor celu parisku kaldrmu, on se seti da je prošle nedelje spazio u Krpačkoj ulici, na pragu kuće jednoga savetnika u 79 parlamentu, jedan binjektaš, i da je rekao u sebi da bi taj kamen u slučaju potrebe bio divno uzglavlje za kakvog prosjaka ili za kakvog pesnika. On zahvali proviđenju što mu je ulilo u glavu ovu srećnu misao; ali baš kad se spremaše da pređe preko trga i da uđe u iskrivudani lavirint varoši, kroz koji vijugaju tolike stare ulice, Kačarska ulica, Platnarska, Krpačka, Jevrejska itd., koje još i danas stoje sa svojim kućama od devet spratova, on ugleda sprovod

ludačkoga pape, koji je takođe izlazio iz Doma i išao mu u susret s velikom vikom, mnogim buktinjama i njegovim, Grengoarovim sviračima. Ovaj prizor pozledi rane njegova samoljublja, i on uteče. Ogorčen dramskim neuspehom, njega je jedilo i vređalo sve što ga je podsećalo na svečanost toga dana. On htede preći prekr Mosta arhanđela Mihaila; po njemu su jurila deca sa šištalicama i žabicama. Prokleti vatromet! reče Grengoar, i uputi se Menjačkome mostu. Na kućama na čelu mosta behu istaknute tri zastave, koje su predstavljale kralja, dofena i Margeritu od Flandrije, i šest zastavica, na kojima su bili naslikani vojvoda od Austrije, kardinal od Burbona, g. od Božea, gospođa Jovanka od Francuske, g. nahod od Burbona, i ne znam još ko; sve to beše osvetljeno buktinjama. Svetina se divila. Srećni slikar Žan Furbo! reče Grengoar s Šubokim uzdahom; zatim okrenu leđa zastavama i zastavicama. Jedna ulica beše pred njime; ona mu se učini tako mračna i tako pusta da se ponada da će u njoj izbeći sve odjeke i svu svetlost svečanosti, i zamače u nju. Posle nvkoliko trenu 80 taka njegova noga spotače se o neki predmet; on posrnu i pade. To beše majsko drvo, koje su članovi Bazoše položili to jutro pred vrata jednoga predsednika u parlamentu, u čast svečanosti toga dana. Grengoar junački podnese ovu novu neprijatnost. On ustade i dođe na obalu. Pošto je ostavio za sobom sud za građanske sporove i sud za krivice, i prošao duž dugačkog zida kraljeve bašte, po nepopločanoj obali, gde mu je blato dopiralo do članaka, on stiže na zapadvi kraj varoši i nekoliko trenutaka posmatraše Kravarsko ostrvce, koje je kasnije nestalo pod bronzanim konjem i Novim mostom. Ostrvce mu se činilo u mraku kao neka crna masa s one strane beličaste vode koja ga razdvajaše od njega. Na tom ostrvcetu videla se, pri slaboj svetlosti, nekakva koliba u obliku košnice, u koju se skelexija sklanjao noću. Srećni skelexija! pomisli Grengoar ti i ne misliš na slavu i ne pišeš svadbene spevove! Šta se tebe tiču kraljevi koji se žene i vojvotkinje od Burgonje? Ti ne znaš za druge margerite1 do za one koje s tvojom aprilskom travom pasu tvoje krave! A ja, pesnik, ja sam izviždan, drhtim od zime, dužan sam dvanaest sua, a đonovi su mi tako providni da bi mogli poslužiti za staklo na tvome fenjeru. Hvala ti, skelexija! Kad gledam tvoju kolibu, ja zaboravljam Pariz. Iz ovoga gotovo lirskog zanosa probudi ga velika raketa koja najedanput uzlete iz ove srećne kolibe. To se skelexija veselio za svoj račun i pustio jednu raketu.

1 Opet igra reči usled sličnosti izgovora imena Margarita i marguente (biljka krasuljak). 6 BogoJodičina crkva 81 Od ove rakete naježi se ioža Grengoaru. Prokleta svečanosti! uzviknu on zar ćeš me svuda goniti? Oh! bože moj! Čak i kod skelexije! Zatim pogleda Senu pred sobom i obuze ga strašno iskušenje. Oh! reče on kako bih se rado udavio da voda nije tako hladna! Tada mu pade na um očajna odluka: da odvažno jurne usred svečanosti i da ode na Grevski trg, kad već nije mogao uteći ad ludačkoga pape, od slika Žana Furboa, od majskog drveta, od šištalica i žabica. Bar ću tamo pomisli on naći možda malo vatrice da se otrejem, i moći ću utoliti glad kojom mrvom od tri velika grba od kraljeva šećera, koji su zacelo na javnoj varoškoj trpezi. II GREVSKI TRG Danae je ostao vrlo neprimetan trag od Grevskora trga kakav je onda bio; to je krasna kula na severnom uglu trga, koja će, već danas sahranjena pod gnusnim malterom što ispunjava oštre ivice njenih skulptura, jamačno naskoro iščeznuti, preplavljena novim kućama, koje tako naglo proždiru sve stare fasade našega Pariza. Ličnosti koje, kao mi, nikad ne prelaze preko Grevskoga trga a da ne bace pogled pun tuge i ljubavi na tu jadnu kulu, stešnjenu izmeću dve kuće 82 rine iz vremena Luja XV, mogu lako obnoviti u mislima skutšnu građevina kojima je ona pripadala, i zamisliti stari gotski trg iz petnaestoga veka u potpunosti njegovoj. To je bio, kao i danas, nepravilan trapez, koji se s jedne strane graničio obalom, a s ostale tri strane nizom visokih, uskih i mračnih kuća. Danju se mogao čovek diviti raznolikosti njegovih građevina, koje su bile izrezane u kamenu ili u drvetu i predstavljale već potpune obrasce raznih domaćih arhitektura srednjega veka, od petnaestoga pa unazad do jedanaestoga veka, od arhitekture rane renesanse, koja je počela zamenjivati gotsku arhitekturu, do romanske arhitekture, čije je mesto zauzela gotska arhitektura, i koja je još, ispod ove, zauzimala prvi sprat one stare kuće s Rolandovom kulom, na uglu Senskota trga, do Kožarske ulice. Noću, od ove mase zgrada raspoznavali su se jedino crni zupci krovova, koji su oggasivali ceo trg svojim lancem oštrih rogljeva. Jer to je jedna od bitnih razlika između

ondašnjih i današnjih varoši, što danas gledaju na trg i na ulice fasade, a onda su gledali kalkani. Za poslednja dva veka kuće su se okrenule. U sredini istočne strane trga dizala se glomazna građevina mešovitoga stila, koja se sastojala iz tri kuće, jedne do druge. Ona je imala tri imena, koja objašnjavaju njenu istoriju, njenu namenu i njenu arhitekturu: Dofenov dvor, zato što je u njoj stanovao Karlo V kao dofen; Trgovački dom, zato što je u njoj bio opštinski sud; Kuća na stubovila (domus ad piloria), zato što je njena tri sprata nosio red debelih stubova! Varoš je nalazila tu sve što 6* 83 je jednoj dobroj varoši, kao što je Pariz, bilo potrebno: kapelu, gde su se molili Bogu; sudnicu, gde su se primale tužbe uotalte, a po potrebi i protiv kraljevih ljudi; i tavan, gde je bio arsenal pun oružja. Jer građani pariski znaju da u izvesnim prilikama nije dovoljno moliti se Bogu i rečima braniti opštinska prava, te uvek imaju u rezervi na ogaitinskom tavanu po kakvu zarđalu pušku. Grevski trg imao je još tada onaj strašni izgled, koji mu je još i danas očuvala gnusna uspomena K0JU budi i mračni Opštinski dom Dominika Bokadora1, koji je zamenio Kuću na stubovima. Valja reći da vešala i sramni stub, gubilište i stube. kako se onda govorilo, podignuti jedno pored drugoga nasred kaldrme, nisu doprinosili malo da čovek okreće pogled od ovoga kobnog odesta, gde se toliko ljudi, punih zdravlja i života, borilo sa smrću; gde se pedeset godina kasnije pojavila Groznpca Sen Valijerova2, ta bolest, koju su dobijali od straha od vešala, najgroznija od svih bolesti, jer nije dolazila od Bota nego od čoveka. Prava je uteha za čoveka, pomenimo uzgred, kad pomisli da smrtna kazna, koja se pre tri stotine godina sa svojim točkom, svojim vešalima, svojim spravama za mučenje, koje su bile stalne i utvrđene za kaldrmu, širila po Grevskom trgu, po Velikoj pijaci, po Kneginjinom trgu, po raskršću Trahoar, Svinjarskom trgu, gnusnom Monfokonu, Seržanskoj barijeri, Mačijem trgu, Kapiji svetoga Dionisija, Šanpo, Kapiji Bode, Kapiji svetoga Jakova, a da i 1 Italijanski arhitekt XVI veka. 2 Drhtavica iz straha, nazivana tako po zavereniku Sen Valijeru, koji je pomilovan na gubilištu. 84 ne računamo nebrojena vešala kmetovska, biskupska, saborska, kaluđerska i sveštenička; da i ne računamo što su osuđenici bacani u Senu prava je uteha, kad pomislimo da danas smrtna kazna, pošto je izgubila redom sve svoje

oružje, svu svoju raskoš mučilišta, sve neobične i oštroumne načine umorstva, ono mučenje radi koga je svake pete godine obnavljala kožnu postelju u Velikom Šatleu; da smrtna kazna, ta stara vladarka feudalnog društva, gotovo isključena iz naših zakona i naših varoši, gonjena iz jednoga zakona u drugi, terana s jednoga mesta na drugo, ima u našem ogromnom Parizu još samo jedan sramni kut Grevskoga trga, samo jednu bednu giljotinu, bojažljivu, nesšžojnu, postiđenu, koja kao da se večito boji da je ne uhvate na delu: tako je brzo nestane, pošto je učinila svoje! Š „BESOS PARA GOLPES"1 Kad je došao na Grevski trg, Pjer Grengoar beše se ukočio od zime. On se beše uputio preko Vodeničarskoga mosta, da bi izbegao svetinu na Menjačkom mostu i zastavice Žana Furboa; ali su ga u prolasku točkovi svih biskupskih vodenica svega isprskali i odelo mu je bilo skroz mokro. Pored toga, činilo mu se da mu je zbog neuspeha njegova komada bilo još hladnije. Zato pohita da se približi vatri koja je divno gorela na sredini trga. Ali velika gomila sveta beše načinila krug oko nje. 1 Poljubac stvara jade. 85 Prokleti Parižani! reče on sam za se, jer je Grengoar kao pravi dramski pesnik bio naklonjen monolozima sad me, eto, ni do vatre ne puštaju. Međutim, potrebno mi je da se malo ogrejem. Cipele mi propuštaju vodu, a ove proklete vodenice svega su me iskvasile. Prokleti pariski biskup s njegovim vodenicama! Da mi je samo znati šta će biskupu vodenice! da ne misli postati od biskupa vodeničar? Ako mu je za to potrebno samo moje prokletstvo, ja mu ga dajem, i njemu, i njegovoj crkvi i njegovim vodenicama. Baš da vidim hoće li se pomaći ovi besposličari. Da mi je znati šta rade tu. Greju se; i to mi je neko zadovoljstvo! Gledaju kako gori pruće; i to mi je neko uživanje! Kad je prišao malo bliže, vide da ]e krug mnogo veći no što je bilo potrebno da se čovek ogreje na kraljevoj vatri, i da tu množinu gledalaca nije privukla jedino lepota pruća koje je gorelo. Na velikom i slobodnom prostoru izmeću gomile i vatre igrala je jedna mlada devojka. Da li je ta mlada devojka bila ljudski stvor, ili vila, ili anđeo, to Grengoar, ma koliko bio skeptičar, ma koliko bio ironičan pesnik, nije mogao u prvom trenutku pogoditi; toliko ga je bila očarala ova blistava pojava. Ona nije bila velika, ali je izgledala velika, tako je bila vitka stasa. Bila je crnomanjasta, ali je čovek mogao pogoditi da

je danju njena koža morala imati onaj lepi pozlaćeni sjaj Andalužanki i Rimljanki. I nožica je u nje bila andaluzijska, jer jo] je u isto vreme bilo i tesno i ugodno u ukusnoj obući. Ona je igrala, okretala se, vrtela se kao vihor na jednom starom persijskom ćilimu, koji 36 joj nemarno beše bačen pod noge; i kad god bi u okretanju njeno divno lice prošlo pored vas, njene krupne crne oči obasjale bi vas munjom. Oko nje svi pogledi behu ukočeni, sva usta otvorena; i doista, dok je tako igrala, uz brujanje \caira koje su njene oble i nežne ruke držale iznad glave, mala, slaba i živahna kao osica, u zlatom izvezenoj bluzi bez bora, u šarenoj haljini koja se širila, golih ramena i legšh nogu, koje su joj se na mahove videle ispod suknje, crne kose i vatrenih očiju, izgledala je kao neko natprirodno stvorenje. Zaista pomisli Grengoar ovo je prava salamandra2, prava nimfa, prava boginja, prava bahantkinja s menalejskog brda. U tom trenutku prosu se jedna pletenica ove „salamandre", a jedan novac od tuča, koji beše za nju privezan, otkotrlja se na zemlju. Ne, nije! reče on to je neka Ciganka. Nesta svake iluzije! Ona ponovo stade igrati; uze sa zemlje dva mača, nasloni im vrhove na čelo i stade ih okretati u jednom pravcu, dok se sama okretala u drugom. To doista beše prava Ciganka. Ali ma koliko da je Grengoar bio razočaran, ova slika nije bila bez draži i čarolija; vatra je osvetljavala živom i crvenom svetlošću, koja je igrala na licima gomile, na mrkom čelu mlade devojke, a u «dnu toga bacala kao neki bled odsev, koji je zajedno s njihovim senkama treperio, s jedne strane na mračnoj i ispucaloj fasadi poznate Kuće sa stubovima a s druge na kamenim stubovima od vešala. Među mnogobrojnim licimć, na koja je ova svet * Ratreni duh. 87 lost bacala skerletnu boju, beše jedno koje kao da je više no ma koje drugo bilo zaneto posmatranjem igračice. To beše muško lice, ozbiljno, mirno i mračno. Činilo se kao da taj čovek, čije je odelo zaklanjala gomila koja ga je okružavala, nije imao više od trideset pet godina; međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim upalim očima oglvdala se neobična mladost, bujan život, duboka strast. On ih nije skidao sa Ciganke; i dok

je bezazlena devojka od šesnaest godina igrala i skakala na zadovoljstvo svih, njegove misli kao da su bivale sve mračnije. S vremena na vreme sretali ou se na njegovim usnama osmeh i uzdah, ali je osmeh bio tužniji od uzdaha. Mlada devojka, zadihana, prestade najzad igrati, i narod joj oduševljeno zapljeska. Xali reče Ciganka. Tada Grengoar vide jednu lepu belu kozu, okretnu, živahnu, glatku, s pozlaćenim rogovima, s pozlaćenim nogama, s pozlaćenom ogrlicom, kozu koju još ne beše spazio, i koja je dotle ležala na jednom kraju ćilima i gledala svoju gospoću kako igra. Xali reče igračica na tebe je red. I pošto je sela, ona ljupko podnese kozi svoje daire. Xali nastavi ona koji je sad mesec? Koza diže prednju notu i udari jedanput po dairama. Bio je doista prvi mesec. Gomila zapljeska. Xali. prihvati mlada devojka pošto je okrenula drugu stranu daira koji je danas dan u mesecu? 88 Xali diže svoju zlatnu nožicu i udari šest puta po dairama. Xali nastavi Ciganka pošto je opet okrenula daire koliko je časova? Xali udari sedam puta. U istom trenutku časovnik na Kući na stubovima izbi sedam časova. Narod beše zadivljen. To su neke vraxbine reče jedan potmuli glas iz gomile. To beše glas ćelavoga čoveka koji nije skidao oka sa Ciganke. Ona uzdrhta i okrenu se; ali se zaori pljeskanje, u kome se izgubi taj zlovoljni uzvik. Ono ga izbrisa iz njene pameti tako potpuno da mlagda devojka nastavi pitati svoju kozu. Xali, šta radi gospodin Gišar GranRemi, kapetan varoških pistolijera3, na litiji o Sretenju? Xali se ispravi na stražnje noge i stade vrečati, hodajući s tako ljupkom ozbiljnošću da ceo krug gledalaca pršte u smeh na ovu parodiju izveštačene pobožnosti pistolijerskoga kapetana. Xali nastavi devojka, ohrabrena sve većim uspehom kako pridikuje gospodin Jakov Šarmoli, kraljev prokurator u duhovnom sudu? Koza sede i stade vrečati, mašući prednjim nogama tako neobično da je i po pokretu, i po akcentu, i po držanju, bila sušti Jakov Šarmoli, samo bez njegovog rđavot francuskog i latinskog jezika. A svetina stade pljeskati sve jače. Oskvrnjenje! Obesvećenje! prihvati glas

ćelavoga čoveka. Ciganka se okrenu još jedanput. 3 Konjanici naoružani pištoljima. 89 Ah! reče ona to je oiaj gadni čovek. Zatim, opruživši donju usnu ispred gornje, ona načini grimasu koja kao da joj je bila u navici, obrte se na peti i stade kupiti u daire napojnicu od gledalaca. Krupan i sitan srebrn novac, krunaši i orlaši padali su kao kiša. Najedanput dođe pred Grengoara. Grengoar tako rasejano metnu ruku u xep da ova zastade. Do đavola! reče pesnik našavši u svome xepu stvarnost, to jest ne našavši ništa. Međutim, devojka je stojala s dairama u ruci, gledajući ra krupnim očima i čekajući. Grengoaru izbiše po čelu graške znoja. Da je imao sve peruanske majdane u svome xepu, zacelo bi ih dao igračici; ali ih Grengoar nije imao; a, uostalom, Amerika još nije ni bila pronađena. Srećom, jedan neočekivani slučaj priteče mu u pomoć. Odlazi, skakavče misirski! povika jedan kreštavi glas iz najmračnijega kuta na trgu. Devojka se okrete uplašena. To nije bio više glas ćelavog čoveka; to je bio glas ženski, glas pobožan i pakostan. Uostalom, ovaj uzvik od koga se Ciganka uplašila, razveseli gomilu dece koja su tuda švrljala. Gle zatočenice iz Rolandove kule! povikaše oni smejući se glaono gle isposnice gde grdi! Da nije ostala bez večere? Hajde da joj odnesemo ostatke sa varoške trpeze. Svi pojuriše Kući na stubovima. Međutim, Grengoar se beše koristio zabunom igračice i sklonio se. Dečija vika podseti ga da 90 i on nije večerao. On pohita stolu. Ali mali obešenjaci behu brži od njega; kad je došao do stola, oni već behu sve pokupili. Nije bio ostao ni najmanji kolačić. Na zidu nije bilo ništa više do vitkih krinova i ruža, koje je 1434. slikao Matija Biteran. To beše mršava večera. Malo je neprijatno leći bez večere, a još je neprijatnije ne večerati i nemati gde leći. Grengoar je bio u takvom položaju. Bez hleba, bez postelje; sa svih strana beše ta pritisla nevolja i ta nevolja činila mu se vrlo surova. On je odavno došao do zaključka da je Jupiter stvorio ljude u nastupu mizantropije i da, celoga života, filozofija jednoga mudraca ima da se bori s njegovom sudbinom. Što se njega tiče, on još nikad nije video borbu tako odsudnu; on je

slušao kako mu stomak objavljuje Da se predaje; i činilo mu se da nije nimalo lepo što zla sudbina osvaja njegovu filozofiju glađu. Ove melanholične misli obuzimale su ga sve više, kad ga iz njih odjednom trže neka pesma, neobična iako vrlo umilna. To beše pesma mlade Ciganke. Njen glas bio je kao i njena igra, kao i njena lepota. To je bilo nešto neobjašnjivo i ljupko; nešto čisto, zvučno, vazdušasto, tako reći krilato. To behu neprestani tonovi puni zanosa, melodije, neočekivane kadence, zatim proste fraze prošarane tonovima oštrim i visokim, pa skokovi iz jedne skale u drugu koji bi i samoga slavuja zbunili, ali u kojima je uvek bilo harmonije; zatim blago talasanje oktava, koje se dizalo i spuštalo kao grudi mlade pevačice. Njeno lepo lice pratilo je 91 s neobičnom pokretnošću sve fantazije njene pesme, od najrazuzdanijeg nadahnuća do najčednije dostojanstvenosti. Rekao bi čovek čas da je luda, čas da je kraljica. Reči njene pesme bile su na jeziku koji je bio nepoznat Grengoaru, i koji kao da je bio nepoznat i njoj samoj, tako je malo izraz njena pevanja bio prikladan smislu reči. Tako, ova četiri stiha u njenim ustima bila su neobično vesela: Un cofre de gran ggcxega Hallaron dentro ip pilar, Dentro del, nuevas banderas Con figuras de espantar*. A jedan trenutak posle toga, iro tonu koji je davala ovoj strofi: Alarabes de cavallio Sin poderse menear, Con espađas, u los cuellos, Ballestas de buen echar1. Grengoar oseti kako mu suze navreše u oči. Međutim, njena pesma odisala je naročito radošću, i činilo se da peva kao ptica, veselo i bezbrižno. Pesma ove Ciganke pomutila je Grengoarova sanjarenja, ali kao što labud muti vodu. On je slušaše s nekom milinom, zaboravljajući na sve. Tada, za poslednjih nekoliko časova, prvi put nije osećao svoje patnje. 4 Kovčeg jedan sžupoceni Izvadiše iz bunara, Pun barjaka novih, gde je Naslikana strašna šara. e To na konjma Arapi su Kipovima kakvim slični, S mačevima i lucima, Što su nišan zgodit' vični. 92 Taj trenutak beše kratak. Onaj isti ženski glas što je prekinuo Cigankinu igru, prekide i njenu pesmu. Umukni, pakleni popče! uzviknu ona iz onog istog mračnog kuta.

Jadni popac odmah umuče. Grengoar zatisnu uši: Oh! uzviknu on prokleta krezuba ženo, što razbi liru! I ostali gledaoci gunđali su kao on: Do đavola sa isposnicom! govorilo je više n>ih. I stara nevidljiva žena mogla bi se kajati za svoje ispade protiv Ciganke da baš u tome trenutku nije privukao pažnju svetine sprovojd ludačkoga pape, koji je, obišavši mnoge ulice i raekršća, banuo na Grevski trg, sa svima svojim buktinjama i sa svom svojom galamom. Ovaj sprovod, koji su naši čitaoci videli kad je izlazio iz Doma pravde, beše uz put prikupio sve pariske protuve, besposlene lopove i zaludne skitnice; zato je i izgledao tako veliki kad je došao na Grevski trg. Najpre je išlo cigansko carstvo. Ciganski knez na čelu, na konju, a njegovi velikaši peške, držeći mu uzde i uzengije; za njima Cigani i Ciganke sa svojom decom koja su im drečala na ramenima; svi, i knez, i velikaši, i narod, u dronjcima i ritama. Zatim je dolazilo šatrovačko carstvo, to jest svi lopovi Francuske poređani po dostojanstvu. Najmanji su bili prvi. Tako su prolazili po četiriu redu, sa raznim znacima svojih činova u toj neobičnoj akademiji, gotovo svi bogalji, neki hromi, neki kljasti, šatrovačke kalfe, haxije, hajkači, pljačkaši, vrebači, prosjaci, bitange, nazorbogalji, panta 93 xije, nazorbolesnici, sprže, šatrovački trgovci, dobeglice, lopovi, šatrovački majstori, nabrajanje da i Homera umori. U sredini sabora oblasnih starešina i lopova jedva se mogao raspoznati šatrovački car, veliki tucak, zguren na malim dvokolicama koje su vukla dva velika psa. Posle šatrovačkog carstva dolazilo je carstvo galilejsko. Gijom Ruso, car carstva galilejskoga, koračao je dostojanstveno u svojoj porfiri, vinom ispolivanoj; pred njime su išli ulični igrači, koji su skakali i izvodili igre s oružjem, a okružavali su ga njegovi skiptronosci, njegovi podanici i činovnici blagajne. Naposletku je dolazila Bazoša sa svojim majskim drvetom iskićenim cvećem, sa svojim crnim odelom, sa svojom muzikom koja je bila dostojna ovog vrzinoga kola, i sa svojim debelim svećama od žutoga voska. U sredini ove gomile, veliki časnici ludačkoga bratstva nosili su na ramenima nosila, na kojima je bilo više sveća no na ćivotu svete Ženevjeve za vreme kuge. A na tim nosilima blistaše se, sa palicom, stiharom i mitrom, novi ludački papa, zvonar Bogorodičine crkve, Kvazimodo grbonja.

Svaki odred u ovom ludom sprovodu imao je svoju zasebnu muziku. Cigani su duvali u balafo i udarali u afričke doboše. Šatrovci, narod vrlo malo muzikalan, još su imali violu6, rog i gotsku rebeku7 iz dvanaestoga veka. Galilejsko carstvo nije bilo u tome pogledu nimalo izmaklo; u njegovoj muzici jedva se mogla raspoznati po koja bedna rebeka iz prvih vremena umetnosti, koja nije imala više od tri glasa. Ali oko ludačkoga pape razvijalo se, • Instrument sa sedam žica u koji se svira gudalom. 7 Vrsta violine s tri žice. §4 u veličanstvenoj kakofoniji, sve muzičko bogatstvo tota vremena. Tu su se čule sve diskantrebeke, altrebeke, tenorrebeke, a da i ne računamo flaute i metalne instrumente. Avaj! naši se čitaoci sećaju da je to Grengoarov orkestar. Teško je predstaviti ponositu i blaženu milinu koja je obuzimala žalosno i odvratno lice Kvazimodovo na putu od Doma pravde do Grevskoga trga. Tada je prvi put osetio u sebi samoljublje. Dotle je znao samo za pogagžavanje, za preziranje njegova položaja, za odvratnost prema njegovoj ličnosti. Zato je, iako beše gluv, uživao kao pravi papa u klicanju ove gomile, koju je mrzeo zato što je osećao da i ona njega mrzi. Šta mari što je njegov narod bio gomila ludaka, bogalja, lopova, prosjaka? To je opet bio narod, a on njegov vladalac. I on je smatrao za ozbiljno ovo ironično pljeskanje, ovo podrugljivo poštovanje, u kome je, moramo reći, ipak bilo malo stvarnoga straha. Jer grbonja beše snažan, jer bangavi beše okretan, jer gluvi beše opak; tri svojstva koja čine čoveka manje smešnim. Uostalom, mi ni najmanje ne verujemo da je novi ludački papa bio načisto sa svojim rođenim osećanjima i sa osećanjima koje je ulivao. Razum koji je bio u ovome nakaznom telu morao je i sam imati nečega nepotpunog i neosetljivog. I ono što je on u tome trenutku osećao bilo je za nj sasvim neobjašnjivo, nejasno i zbrkano. Samo, radost se ogledala, ponos je vladao. Ovo mračno i nesrećno lice sijalo je od zadovoljstva. Prema tome, svi su se iznenadili i užasnuli kad, baš onda kad je Kvazimodo u ovom poluzanosu trijumfalno prolazio pored Kuće na stubovima, je 95 dan čovek izlete iz gomile i ljutito mu istrže iz ruke pozlaćenu palicu, znak njegovog ludačkog papstva. Taj drski čovek beše onaj ćelavi koji je, malopre, među onima koji su gledali Ciganku, prestravio jadnu devojku svojim rečima punim pretnje i mržnje. On imađaše na sebi svešteničko odelo. Baš kad je izlazio iz gomile, Grengoar, koji ga dotle ne beše spazio, poznade ga:

Gle! uzviknu on začuđeno to je moj učitelj filozofije, dom Klod Frolo, arhiđakon! Kog đavola dira ovu opasnu nakazu? Smoždiće ga. I doista se začu uzvik od užasa. Strašni Kvazimodo beše okočio sa nosila, i žene su okretale glavu da ne vide kako će rastrgnuti arhiđakona. On skoči do sveštenika, potleda ga i pade na kolena. Sveštenik mu smače tijaru, prebi mu palicu i iscepa stihar sa šljokicama. Kvazimodo osta na kolenima, obori glavu i sklopi ruke. Zatim se između njih zapodenu neobičan razgovor znacima i pokretima, jer ni jedan ni drugi nisu govorili. Sveštenik, na nogama, ljut, pun pretnje, strog; Kvazimodo, na kolenima, ponizan, pokorno moleki. Međutim, van svake je sumnje da je Kvazimodo jednim prstom mogao smrviti sveštenika. Naposletku, arhiđakon, surovo drmusajući snažno Kvazimodovo rame, dade mu znak da ustane i da pođe za njim. Kvazimodo ustade. Tada ludačko bratstvo, pošto je prva preneraženost prošla, htede odbraniti svoga papu, koji je 96 tako iznenada svrgnut s prestola. Cigani, šatrovci i cela Bazoša nadadoše viku oko sveštenika. Kvazimodo stade pred sveštenika, skupi mišiće svojih atletskih pesnica i pogleda napadače, škrgućući zubima kao razjareni tigar. Svešteniku se povrati njegova sumorna ozbiljnost; on dade znak Kvazimodu i pođe ćuteći. Kvazimodo je išao pred njime, rasterujući gomilu s njegova puta. Kad su prešli svetinu i trg, gomila radoznalih i besposlenih htede poći za njima. Kvazimodo pređe onda u pozadinu, prateći arhiđakona natraške, zdepast, opak, nakazan, nakostrešen, prikupljajući svoje udove, ližući svoje veparske zube, mumlajući kao zver i zatalasavajući gomilu jednim pokretom ili jednim pogledom. Pustiše ih da uđu u jednu tesnu i mračnu ulicu, u koju niko ne smede za njima, jer je Kvazimodo sa svojim škrgutom zuba tako dobro čuvao ulaz u nju. Ovo je zaista čudnovato reče Grengoar ali gde ću, do đavola, naći šta za večeru? IV NEPRIJATNOSTI KOJIMA SE ČOVEK IZLAŽE KAD NOĆU PRATI ULICAMA KAKVU LEPU ŽENU Grengoar je nasumce pošao za Cigankom. Video je kad je sa svojom kozom ušla u Nožarsku ulicu, pa se i sam uputio tom ulicom.

Zašto ne? rekao je u sebi. 1 Bogorodičina crkva 97 Grengoar, praktični filozof sa pariskih ulicd, beše zapazio da ništa nije za sanjarije tako ugodno kao pratiti kakvu mladu ženu, ne znajući kuda ide. U ovom namernom oiricanju slobodne volje, u ovoj ćudi Što se dakorava drugoj ćudi koja to i ne sluti, bilo je neke mešavine ćudljive nezavisnosti i slepe poslušnosti, ropstva i slobode, što se dopadalo Grengoaru, čoveku naravi vrlo nejednake, neodlučne i složene, u kome su se sticale sve krajnosti, koji se neprestano povodio za najrazličnijim žudnjama i potirao ih jednu s drugom. On je sam rado upoređivao sebe s Muhamedovim grobom, koji dva magneta privlače u protivnim pravcima i koji večito lebdi između neba i zemlje, između svoda i poda, između pada i penjanja, između zenita i nadira1. Kad bi Grengoar živeo danas, kako bi se držao na zlatnoj sredini između klasicizma i romantizma! Ali on nije bio toliko primitivan da živi tri stotine godina, i to je šteta. Njega nema, i ta se praznina danas i suviše oceha. Uostalom, da čovek može pratiti ulicama prolaznike (a naročito prolaznice), što je Grengoar rado činio, najbolje je da ne zna gde će prenoćiti. On je, dakle, duboko zamišljen išao za mladom devojkom, koja je ubrzala korake tako da je njena lepa koza trčala za njom kad je videla da se varošani vraćaju kući i da se zatvaraju krčme, jedine radnje koje su toga dana bile otvorene. Pa, ipak pomisli on u sebi ona mora negde stanovati; u Ciganki je dobro srce. Ko zna?... 1 Tačka na nebesnom svodu upravo nad našim nogama. 98 I u ovome nedovršenom pitanju kojim je propratio ovu svoju misao bilo je nečega vragolastog. Međutim, s vremena na vreme, prolazeći pored poslednjih grupa varošana, koji su zatvarali svoja vrata, čuo je po koju reč njihova razgovora, koji je prekidao lanac njegovih prijatnih pretpostavki. Čas su dva starca prilazila jedan drugome: Znate li, gospodine Tibo Fernike, da je zbilja hladno? (Grengoar je to znao još od početka zime.) Tako je, gospodine Bonifacije Dizoade. Da ne bude i ova zima kao ona pre tri godine, godine osamdesete, kad smo za tovar drva plaćali osam sua? O, to nije ništa, gospodine Tibo, prema zimi godine 1407, kad je mraz trajao od Mitrovdana do Sretenja! i to tako jak

da se posle svake treće reči u velikoj sudnici ledilo delovođino pero, te je moralo biti obustavljeno vođenje zapisnika. Malo dalje, dve susetke stojale su na prozoru i držale u ruci sveće, koje su od magle jedva gorele. Je li vam muž ispričao nov nesrećni slučaj, gospođo La Bdrak? Nije. A šta je to bilo, gospođice Tirkan? Pa da se konj gospodina Žila Godena, beležnika u Šatleu, poplašio od Flamanaca i njihove povorke i oborio prečasnOga Filipa Avrijota, kaluđera celestinca. Je li mogućno? Cela istina. Običan čaršijski konj! e, to je malo mnogo. Da je bar kakav vojnički konj, hajdede! I prozori se zatvoriše. Ali je Grvngoar ipak izgubio vezu svojih misli. 7» 99 Srećom, on je brzo nađe i bez po muke obnovi, zahvaljujući Ciganki i Xali, koje su neprestano išle pred njime; dva fina, nežna, krasna stvorenja malih nogu, lepa tela i umiljata držanja, kojima se divio i koja je u mislima gotovo mešao jedno s drugim| zbog njihova xgrugarstva i prijatelltva misleći da su obe mlade devojke; zbog njihove lakoće, okretnosti, hitrine u hodu, misleći da su obe koze. Međutim, ulice su bpvale sve mračnije i sve više puste. Povečerje bvše odavno odzvonilo i samo ste u retkim razmacima mogli vi|deti koga na ulici, ili koji osvetljeni prozor. Idući za Cigankom, Grengoar beše zašao u onaj nerazmršljivi splet ulica, raskršća i ćorsokaka koji okružava staro Groblje nevinih i koji liči na klupče konca koje je mačka zamrsila. E što su ovo glupe ulice! govorio je Grengoar, zalutao u ovim silnim krivinama, koje su se neprestano vraćale na svoje polazne tačke, ali kroz koje je mlada devojka išla ggutem koji kao da joj je bio dobro poznat, nimalo se ne dvoumeći i sve bržim koracima. Što se njega tiče, on ne bi nikako znao gde je da nije u prolasku, na savijutku jedne ulice, spazio pijačni osmostrani sramni stub, čiji je vrh jasno ocrtavao ovoj crni oblik, prema jednom još osvetljenom nrozoru u Ulici Verdele. Od pre nekoliko trenutaka on beše privukao na se pažnju mlade devojke; ona se nekoliko puta bojažljivo osvrnula; štaviše, jedanput je naglo zastala, koristila se zrakom svetlosti, koji je izbijao iz jedne odškrinute hlebarnice, i dobro ga zagledala od glave do pete; posle toga pogleda ona je napravila onu svoju grimasu koju Grengoar već ranije beše uočio, i pošla dalje. 100 Ova mala grimasa dade povoda Grengoaru da razmisli. U ovoj leloj grimasi bilo je zacelo preziranja i podsmeha. On

obori glavu, stade brojati korake i pratiti mladu devojku poizdalje, kad na uglu jedne ulice, koja mu je baš u tom trenutku beše zaklonila, ču jak vrisak. On ubrza korak. Ulica je bila sasvim mračna. Pa, ipak, pri svetlosti jednog povesma kučine, koja je bila uljem natopljena i gorela u gvozdenom fenjeru pred Bogorodicom na uglu ulice, Grengoar opazi Ciganku kako se otima iz ruku dvojice ljudi, koji su se upinjali da utuše njenu viku. Sirota koza, preplašena, beše oborila rogove i stala vrečati. U pomoć, gospodo stražari! povika Grengoar i pođe odvažno napred. Jedan od ljudi koji su držali mladu devojku, okrenu se njemu. To beše strašno lice Kvazimodovo. Grengoar ne pobeže, ali ne pođe ni koraka napred. Kvazimodo mu priđe, udari ga šakom tako da je odleteo na kaldrmu četiri koraka daleko, i naglo zamače u mrak, noseći mladu devojku koja se beše previla na njegovoj ruci kao kakva svilena traka. Njegov drug ode za njim, a jadna koza trčala je za svima njima sa svojim tužnim vrečanjem. Ubistvo! ubistvo! vikala je nesrećna Ciganka. Stojte, nitkovi, i pustite tu bludnicu! reče najedanput gromkim glasom neki konjanik koji iskrsnu sa obližnjeg raskršća. To beše jedan kapetan kraljevih strelaca, oružan od glave do pete i s mačem u ruci. 101 On ote Ciganku iz ruku preneraženoga Kvazimoda, položi je preko svoga sedla, i baš kad strašni grbonja, došavši sebi, nasrnu na nj da povrati svoj plen, ukazaše se sa isukanim mačevima petnaest do šesnaest strelaca, koji su izbli?a pratili svoga kapetana. To beše vod kraljeve gardz, koji je išao u patrolu, po zapovesti gospodina Roberta od Etutvila, zapovednika pariske policije. Kvazimoda opkoliše, uhvatiše, vezaše. On je rikao, besneo, ujedao, i, da je bio dan, nema sumnje da bi se razbegao ceo vod od samoga njegova lica; koje je gnev načinio još odvratnijim. Ali kako je bila noć, oi je bio lišen svoga najopasnijeg oružja, svoje ružnoće. Njegova druga beše nestalo za vreme borbe. Ciganka se graciozno ispravi ia oficirovu sedlu, nasloni svoje ruke na ramena mladoga čoveka i posmatraše ga nepomično nekoliko trenutaka, kao očarana njegovom lepotom i pomoći koju joj je ukazao. Ona prva prekide ćutanje i svojim umiljatim glasom, koji je ovoga puta bio još umiljatiji, reče mu: Kako se zovete, gospodine oficiru? Kapetan Febus od Šatopera, lepojko moja odgovori oficir ispravivši se. Hvala reče ona.

I dok je kapetan Febus gladio svoje rastresene brkove, ona šmugnu s konja kao strela i uteče. Munja ne bi tako brzo iščezla. Sto mu muka! reče kapetan, i zapovedi da se pritegnu kaiši Kvazimodu više bih voleo da sam sačuvao devojku. Šta ćete, kapetane? reče jedan vojnik slavuj je odlete?, ostao je slepi miš. 102 V DAJBE NEPRIJATNOSTI Grengoar, onesvešćen padom, beše ostao na kaldrmi pred Bogoradicom na uglu ulice. Malopomalo on dođe sebi; najpre je bio nekoliko minuta kao u nekom zanosu, polusnu, koji nije bio neprijatan i u kome su se vazdušaste slike Ciganke i koze slivale s težinom Kvazimodove pesnice. To stanje nije trajalo dugo. Prilično jaka hladnoća na onoj strani njegova tela koja je bila u dodiru s kaldrmom, najedanput ga probudi i povrati mu svest. Otkud sad ova hladnoća? reče on u sebi. I tada vide da leži nekako usred bare. Prokleti grbavi kiklop! promrmlja on kroza zube i htede se dići. Ali beše i suviše zanesen, i suviše ugruvan. Morade, dakle, ostati na mestu. Uoetalom, ruka mu je bila dovoljno slobodna; on zationu nos i predade se svojoj sudbini. Parisko blato pomisli on u sebi, jer je bio uveren da će mu potok biti postelja. A našto je postelja do da se na njoj sanja? Parisko blato nekako naročito zaudara. Mora da ima mnogo azota i šalitre. To je, uostalom, mišljenje učenoga Nikole Flamela i hermetika... Reč hermetik podseti ga najedanput na arhiđakona Kloda Frola. On se opomenu surovoga prizora koji beše malopre nazreo, kako se Ciganka otima od dvojice ljudi, kako je Kvazimodo imao jednoga druga, i mračno i oholo lice arhiđakonovo iziđe mu pred oči kao u magli. To bi bilo čudnovato! pomisli on. I na osnovu svvga toga on stade zidati čudno 103 vatu zgradu pretpostavki, tu kuću od karata tako dragu filozofima. Zatim najedanput iziđe mu pred oči stvarnost i on uzviknu: Ah! ta ja ću se smrznuti! I doista sve je mučnije bilo ostati na tome mestu. Svaki molekul vode odnosio je po jedan molekul zračne toplote iz tela Grengoarova, i ravnoteža između temperature njegova tela i temperature potoka poče se vrlo osetno uspostavljati. Najedanput, snađe ga neprijatnost, sasvim druge prirode. Jedna gomila dece, onih bosonogih obešenjaka koji su u svim vremenima obijali iarisku kaldrmu pod vajkadašnjim

imenom „gamena", i koji su se, kad smo i mi bili deca, bacali na nas kamenjem kad smo uveče izlazili iz škole, jer nam haljine nisu bile poderane jedna rulja tih mladih mangupčića dotrča na raskršće, na kome je ležao Grengoar, sa osmehom i uzvicima koji kao da su vrlo malo vodili računa o snu suseda. Oni su vukli za sobom nekakvu nakaradnu vreću; i lupa njihovih klompa probudila bi mrtvaca. Grengoar, koji još ne beše sasvim mrtav, pridiže se upola. Hej, Enekene Dandešu! Hej, Žane Penseburde! vikali su oni koliko ih grlo donosi umro je stari Evstahije Mubon, potkivač na uglu ulice. Uzeli smo njegovu slamnjaču da je zapalimo. Danas je svetkovina u čast Flamanaca. I oni baciše slamnjaču baš na Grengoara, blizu koga behu došli ne spazivši ga. U isto vreme jedan od njih uze malo slame, koju zapali na kandilu pred svetom Bogorodicom. 104 Do sto đavola! progunđa Grengoar sad će mi opet biti suviše toplo. Trenutak je bio kritičan. Imao je da zapadne između vatre i vode; on napreže sve sile, kao zločinac koga zbog pravljenja lažnog novca hoće da bace u ključalu vodu i koji gleda da se otme. On ustade, baci slamnjaču na dečurliju i pobeže. Sveta Bogorodice! povikaše deca oživeo potkivač. I ona pobegoše takođe. Slamnjača ostade gospodar bojnoga polja. Belfore otac Le Žiž i Koroze tvrde da je sutradan tu slamnjaču sveštenstvo diglo s velikom svečanošću i odnelo u riznicu Crkve svete Oportune, gde je klisar do 1789. dobijao lep dohodak pričajući veliko čudo Bogorodičina kipa na uglu ulice Mokonsej, koji je samim svojim prisustvom, znamenite noći između 6. i 7. januara 1482, isterao đavola iz pokojnoga Evstahija Mubona, koji, da bi prevario đavola, beše na samrti lukavo sakrio svoju dušu u svoju slamnjaču. VI RAZBIJEN KRČAG TIohito je neko vreme trčao što je mogao brže, ajući kuda, i udario glavom o više uličnih >,, preskočio više potoka, prošao kroz više ćorsokaka i raskršća, gledajući da pobegne kroz bezbrojne krivine stare pijačne kalonzlazeći u evome paničnom strahu ono što N>5 onaj lepi latinski jezik srednjega veka naziva tota via, cheminum et viaria, naš pesnik zastade najedanput, pre svega

zadihan, a posle zadržan dilemom koja nasta u njegovoj pameti. Meni se čini, gospodine Pjere Grengoare reče on u sebi, metnuvši prst na čelo da vi jurite kao kakav ludak. Oni mali obešenjaci poplašili su se od vas isto tako kao i vi od njih. Meni se čini, velim, da ste čuli bat njihovih klompi, koji se udaljavao u pravcu juga, dok ste vi bežali na sever. Prema tome, jedno je od ovoga dvoga: ili su deca pobegla, i onda je slamnjača, koju su u strahu morala zaboraviti, ona gostoljubiva postelja za kojom od jutros obiste noge i koju vam sveta Bogorodica premilostivo šalje, da vas nagradi što ste u njenu čast napisali moralitet, u kome ste je slavili i veličali; ili deca nisu pobegla, i u tom slučaju ona eu bacila ugarak u slamnjaču, a to je, opet, upravo ona krasna vatra koja vam je potrebia da se razonodite, osušite i ogrejete. U oba slučaja, bila dobra vatra ili dobra postelja, slamnjača je poklon s neba. Blažena deva Marija na uglu Ulice Mokonsej možda je samo zato lišila života Evstahija Mubona; i od vas je vrlo ludo što bežite tako bezobzirce, kao Pikarćanin ispred Francuza, ostavljajući za sobom ono što tražite ispred sebe; vi ste prava budala! On se vrati istim putem, i razgledajući i ispitujući gde je, podignuta nosa i načuljenih ušiju, potrudi se da nađe dragocenu slamnjaču. Ali uzalud. Svaki čas je udarao na kuće, na ćorsokake, na raskršća, usred kojih je oklevao i sumnjao neprestano, više zbunjen i više pometen u ovome spletu mračnih ulica no što bi bio u davirintu samoga 106 Turnelskoga dvora1. Naggosletku izgubi strpljenje i uzviknu svečano: Prokleta raskršća! sam ih je đavo načinio nalik na svoje vile. Laknu mu posle ovog uzvika, a neka crvenkasta svetlost, koju u tome trenutku spazi na kraju jedne duge i tesne ulice, potpuno ga obodri. Hvala bogu! reče on tako je. Eno moje slamnjače gde gori. I upoređujući sebe s krmarem koji tone u noći, on dodade pobožno: Salve, salve, maris stella2. Da li je ovu molitvu upućivao svetoj Bogorodici ili slamnjači? to nikako ne znamo. Tek što je zašao u dugu ulicu, koja je bila nekaldrmisana i sve kaljavija i strmija, on spazi nešto dosta neobično. Ulica ne beše pusta. Ovdeonde, celom njenom dužinom, puzile su neke nejasne i nakazne prilike, u pravcu svetlosti koja je treperila na kraju ulice, kao ono teški insekti koji se noću od travke do travke vuku ka čobanskoj vatri. Ništa ne daje toliko odvažnosti kao prazan xep. Grengoar nastavi ići, i naskoro stške do insekta koji se s najviše lenosti vukao za ostalima. Kad mu se približi, vide da je to nekakav bedni bogalj bez nogu, koji je skakutao na rukama

kao povređeni pauk kome su ostale samo dve noge. Baš kad je prošao pored ovog pauka s čovečjim likom, pauk mu reče tužnim glasom: La buona mancia, signor, la buona mancia3. 1 Nekadašnja rezidencija francuskih kraljeva u Parizu, u kojoj je 1559. Gabrijel Montgomeri, škotski vojskovođa, smrtno ranio Henrika II, prilikom jedne viteške borbe. 1 Zdravo, zdravo, zvezdo morska! (Početak jedne laTinske himne Bogorodici.) * Dobru nadtojnicu, gosiodive, dobru vapojnicu! 207 Đavo da te nosi reče Grengoar a i mene s tobom, ako znam šta hoćeš da kažeš. I ode. Naskoro stiže drugu pokretnu priliku i zagleda je. To beše opet jedan bogalj, u ieto vreme i hrom i sakat, i to tako sakat i tako hrom da je sa komplikovanoga sistema štaka i drvenih nogu, koje su ga držale, izgledao kao kakva zidarska skela koja se kreće. Grengoar, koji je voleo otmena i klasična poređenja, uporedi ga u mislima sa živim tronošcem Vulkanovim4. Ovaj živi tronožac pozdravi ga, ali zadrža svoj šešir u visini Grengoarove brade, kao kakav berberski tanjir, i doviknu mu u uši: Senor saballer, para comprar ip pedaso de pan5. Reklo bi ce reče Grengoar da i ovaj govori; ali ovo je neki mučan jezik, i on je srećniji od mene ako ga razume. Zatim mu najedanput pade na pamet: Zbilja, šta su ono jutros hteli reći s onim svojim Esmeralda? On htede ubrzati korake, ali mu i po treći put nešto prepreči put. To nešto, ili, bolje reći, taj neko, beše jedan slepac, omaleni slepac jevrejska lica i zarastao u bradu, koji mu, veslajući oko sebe jednom batinom i idući za nekim velikim psom, reče kroz nos s nekim mađarskim akcentom: Facitote caritateme. 4 Rimski bog vatre i kovača, sin Jupitera i Junone, a muž Venerin. Povdto je rođen ružan, majka ga je bacila s Olimpa tako da je ostao sakat. Imao je kovačnice pod Etnom, gde je radio zajedno s kiklopima. 5 Gospodine viteže, udelite mi da kupim parče hleba. * Udelite milostin>u! 108 U dobri čas! reče Pjer Grengoar jedva neko ko govori ljudokim jezikom. Mora da sam vrlo milosrdna lica kac od mene prose, iako mi je kesa tako mršava. Prijatelju (i on se okrenu slepcu), ja sam prošle nedelje prodao svoju poslednju košulju;

to jest, pošto vi razumete jedino Ciceronov jezik: Vendidi hedbomade nuper transita meam ultimam chemisam. Rekavši ovo, on okrenu leća slepcu i ode svojim putem. Ali slepac opruži korak u isti mah kad i on: i sad odjedanput i onaj bogalj i onaj hromi naiđoše s velikom žurbom i s velikom lupom štaka po kaldrmi. Zatim sva trojica, gurajući se za jadnim Grengoarom, stadoše mu pevati svoju pesmu: Caritatem! pevao je slepac. La buona mancia! pevao je bogalj. A hromi je prihvatio ovu muzičku frazu ponavljajući: Un pedaso de rap. Grengoar zationu uši. O da vavilonske kule! uzviknu on. On stade trčati. Slepac potrča. Hromi potrča. Bogalj potrča. I što je dublje zalazio u ulicu sve su više nicali oko njega bogalji, slepci, hromi, kljasti, ćora1'i, gubavi sa svojim ranama, ko iz kuće, ko iz okolnkč ulica, ko iz podruma, s urlanjem, zapevanjem, kre.tganjem, svi hramucajući, gegajući, hitajući ka svet/osti i valjajući se po blatu kao puževi posle kiše Neprestano praćen trojicom svojih gonilaca, i ne znajč^i šta će iz toga izići, Grengoar je preplašen išao ci ostalima, obilazeći hrome, preskačući bogalje, sgotičući se u ovom mravinjaku sakatih, 109 kao onaj engleski kapetan što je zapao u gomilu morskih pauka. Pomisli da pokuša da se vrati. Ali je bilo suviše kasno. Cela ova četa beše ga opkolila, a ona tri prosjaka nisu ga puštala nikako. On, dakle, nastavi ići, nošen ovim neodoljivim talasom, stravom i bunilom koje mu je ove to predstavljalo kao neki strašan san. Naposletku stiže nakraj ulice. Ona je izlazila na jedan ogroman trg, na kome je tisuću rasturenih plamenova svetlucalo u nejasnoj noćnoj magli. Grengoar potrča, nadajući se da će se brzinom svojih nogu oprostiti triju sakatih avetinja koje ga behu sklonile. Onde vas, hombre!7 uzviknu hromi bacivši štake i trčeći za njim potpuno zdravim nogama kakve su ikad hodile po pariskoj kaldrmi. Međutim, bogalj, koji beše stao na noge, pokri Grengoara svojom teškom okovanom zdelom, a slepac ga je gledao pravo u lice svojim svetlim očima. Gde sam ja? reče pesnik, skamenjen od straha. U Čudotvornoj mali8 odgovori četvrta avet koja im beše prišla. Duše mi nastavi Grengoar lepo vidim slepce kako gledaju i hrome kako trče, ali gde je Spasitelj? Oni odgovoriše jezivim smehom. Siromah pesnik pogleda oko sebe. On doista 7 Kuda ćeš, čoveče! 8 Tako se zvao jedan kraj Pariza, utočište svih skitnica, prosjaka i kradljivaca, zato što je u njemu najedanput

i kao nekim čudom nestajalo svih lažnih telesnih nedostataka u prosjaka. 110 beše u onoj strašnoj Čudotvornoj mali, u koju nikad čestit čovek nije stupio u to doba; u poznatom mađioničkom krugu, u kome su policijski činovnici i žandarmi, kad bi se usudili stupiti u nj, nestajali bez traga i glasa; u lopovskom gradu, gnusnom čiru na licu Pariza; u kanalu nečistoće, iz koga je svako jutro oticao i u koji se svako veče slivao potok poroka, prosjačenja i skitnje, koji uvek plavi ulice prestonica; u gnusnoj košnici, u koju su se svako veče vraćali sa svojom pljačkom svi trutovi ljudskoga društva; u lažnoj bolnici, u kojoj su se i Ciganin, i raščinjeni kaluđer, i propali đak, skitnice svih narodnosti: Španjolci, Italijani, Nemci, svih vera: Jevreji, hrišćani, muhamedanci, mnogobošci, pokriveni lažnim ranama, danju prosjačili, a noću pretvarali u zlikovce; jednom reči, u ogromnoj oblačionici, u kojoj su se u to vreme oblačili i svlačili svi glumci iz one večite komedije koju krađa, razvrat i ubistvo igraju na pariskoj kaldrmi. To beše trg prostran, nepravilan i rđavo popločan, kao i svi pariski trgovi toga vremena. Ovdeonde svetlele su vatrice, oko kojih su se tiskale neobične gomile. Sve to išlo je tamoamo i vikalo. Na sve strane čuo se grohotan smeh, drečanje dece, glasovi žena. Ruke i glave ove gomile, crne prema osvetljenoj osnovi, ocrtavale su na njoj tisuću čudnovatih pokreta. S vremena na vreme mogaše se na zemlji, na kojoj je igrala svetlost vatri s velikim neodređenim senkama, videti po kakvo pseto koje je ličilo na čoveka, po kakav čovek koji je ličio na pseto. Granice rasa i vrsta gubile su se čisto u ovome gradu kao u kakvom vrzinom kolu. Ljudi, žene, 111 životinje, starost, pol, zdravlje, bolesti, sve to kao da je bilo zajedničko ovome narodu; sve se to slagalo, mešalo, brnalo, stapalo; svaki je imao učešća u svemu. Pri drhtavoj i slaboj svetlosti vatri mogao je Grengoar, iako je bio zbunjen, raspoznati oko celoga ogromnoga trga ružan venac starih kuća, čije su mu fasade, crvotočne, ulegle, požutele, svaka sa jednim ili dva osvetljena prozorčića, izgledale u mraku kao ogromne glave matorih žena koje, poređane u krug, gnusne i odvratne, gledaju ovo vrzino kolo, žmirkajući očima. To beše kao neki novi svet, nepoznat, nečuven, nakazan, svet što puzi, gmiže, svet fantastičan. Grengoar, sve više uplašen, pritegnut onom trojicom prosjaka kao kleštima, zbunjen gomilom drugih lica, koja su se komešala i blejala oko njega, zlosrećni Grengoar gledao je da se pribere i da se seta da li je subota. Ali mu napori

behu uzaludni; veza njegova pamćenja i tok njegovih misli behu prekinuti; i sumnjajući u sve, kolebajući se između onoga što je video i onoga što je osećao, on postavi sebi ovo nerazrešljivo pitanje: Ako ja postojim, postoji li ovo? Ako ovo postoji, postojim li ja? U tome trenutku ču se jedan jasan uzvik iz uzavrele gomile koja ga je okružavala: Vodimo ga kralju, vodimo ga kralju! Sveta Bogorodice! promrmlja Grengoar njihov kralj mora da je neki jarac. Kralju! kralju! ponoviše svi glasovi. Odvukoše ga. Svaki je gledao da ga dočepa svojim kanxama. Ali ona tri prosjana ne puštahu svoj 112 plen, i otimahu ga od drugih, urlajući: „Mi smo ga uhvatili." I inače bolesna, dolama pesnikova ispusti dušu u ovoj borbi. Prelazeći preko užasnoga trga, Grengoar dođe sebi. Posle nekoliko koraka njemu se povrati osećanje stvarnosti. On se poče navikavati na ovu sredinu. U prvome trenutku, iz njegove pesničke glave, ili možda, sasvim prosto i prozaično rečeno, iz njegova prazna stomaka beše se podigao kao neki dim, neka para, tako reći, koja je omotavala predmete oko njega, te ih mogaše samo nazirati, i to kao kroz nejasnu maglu more, kroz onu tminu snova u kojoj trepere sve konture, u kojoj se razvlače svi oblici, u kojoj se gomilaju predmeti u bezgranične grupe, uveličavajući stvari u himere, a ljude u srantome. Malopomalo za ovom halucinacijom njegov pogled postade bistriji i stade manje uveličavati. Stvarnost se stade ukazivati oko njega, bosti mu oči, udarati ga po nogama i rušiti komad po komad svu onu stravičnu poeziju kojom mišljaše u početku da je okružen. Morao je najzad uvideti da ne ide po Stiksu9, nego po blatu, da ga ne guraju demoni, nego lopovi, da nije u pitanju njegova duša, nego prostonaprosto njegov život (pošto je bio bez onoga dragocenog posrednika koji se tako uspešno stavlja između razbojnika i poštena čoveka bez kese). Najzad, posmatrajući orgiju sasvim izbliza i s više hladnokrvnosti, on upade iz vrzinoga kola u krčmu. I doista, Čudotvorna mala nije bila ništa drugo do krčma, ali razbojnička krčma, crvena od vina, crvena od krvi. • Po grčkoj mitologiji reka u donjem svetu koja je oko njega opticala sedam puta. 8 Bogorodičina crkva 113 Prizor hoji mu se ukaza pred očima kad ga je njegova pratnja u ritama dovela do kraja njegova puta, nije bio takav da bi ga motao vratiti poeziji, ma i poeziji pakla. To beše više no ikad prozaična i surova stvarnost krčme. Da nismo u petnaestom veku, rekli bismo da je Grengoar iz Mikelanćelova10 sveta došao u Kalotov svet11.

Oko jedne velike vatre, koja je buktala na prostranoj okrugloj kamenoj ploči i koja je svojim plamenom obuhvatala usijane noge jednoga tronošca, u tom trenutku praznog, beše nekoliko crvotočnih stolova, rasturenih bez ikakva reda; videlo se da ni onaj koji bi bio šegrt u geometriji nije izvoleo udesiti njihov paralelizam, niti se postarao da se bar njihove ivice ne seku pod suviše neobičnim uglovima. Na tim stolovima blistalo se nekoliko krčaga, iz kojih su curili vino i medovina, a oko tih krčaga beše se okupilo mnogo bahanalskih lica, crvenih od vatre i vina. Jedan čovek, s velikim trbuhom i vesela lica, cmakao je jednu devojčuru, gojaznu i mesnatu. Neki lažni vojnik, zviždućući, odvijao je zavoj na svojoj lažnoj rani i razmrdavao svoje zdravo i snažno koleno koje je od rana jutra bilo umotano u tisuću zavoja. Protivno njemu, neki kržljav čovek pravio je na svojoj nozi, pomoću zmijinog mleka i volovske krvi, ranu koja mu je trebala za sutrašnju prošnju. Dva stola dalje, jedai haxija, u potpuno haxijskom odelu, sricao je neku tužbalicu, ne zaboravljajući psalmodiju i unjkanje. Malo dalje, jedan mladi kradljivac primao je uput 10 Italijanski genijalni skulptor i slikar XV i XVI veka. 11 Francuski graver i slikar XVII veka, duh smeo, plodan i fantastičan. 114 stva za padavicu od jednoga starog epileptičara, koji ga je učio da penuša usta, žvaćući komad sapuna. Blizu n>ih, jedan koji je imao vodenu bolest splašnjavao je svoj otok, i zbog toga beše zatisnulo nos četiripet kradljivica koje su se za istim stolom otimale o jedno dete, to veče ukradeno. Sve okolnosti koje, dva veka kasnije, izgledahu tako smešne dvoru, kako veli Soval12, da su služile za zabavu kralju i bile uvod u kraljevski balet „Noć", podeljen u četiri dela i igran u pozorištu „Mali Burbon". „Nikad dodaje jedan očevidac iz godine 1653 iznenadne metamorfoze Čudotvorne male nisu bile srećnije predstavljene. Benserad13 nas je pripremio za njih dosta raskalašnim stihovima." Na sve strane razlegao se grohotan smeh i orila razvratna pesma. Svaki je radio za se, vikao i psovao, ne slušajući suseda. Krčazi su se kucali, kavge su se zametale pri sudaru krčaga, a krnjotine su cepale dronjke. Jedno veliko pseto, koje je čučalo, gledalo je vatru. Nekoliko dece beše se umešalo u ovu orgiju. Ukradeno dete plakalo je i drečalo. Drugo jedno, dečak od četiri godine, sedelo je na vrlo visokoj klupi, tako da su mu noge visile, a sto dopirao do brade, i ćutalo. Treće je ozbiljno rzzmazivalo prstom po stolu loj koji je curio iz jednog svećnjaka.

Poslednje, malo, sedelo je u blatu i gotovo se gubilo u kotlu koji je grebalo jednim crepom s takvom škripom da bi Stradivari14 pao u nesvest. Blizu vatre bilo je bure, a na buretu jedan prosjak. To beše kralj na svome prestolu. " Francuski istoričar XVII veka. 11 Francuski dvorski pesnik XVII veka. 14 Najveći italijanski izrađivač lauta (XVIIXVIII v.). 8» 115 Ona trojica što su uhvatila Grengoara, dovedoše ga pred to bure, i cela orgija umuče za časak; samo se čuo kotao u kome je bilo dete. Grengoar nije smeo da diše ni da podigne oči. Hombre, quita tu sombrero15 reče jedan od ona tri nitkova što ga držahu; i pre nego je Grengoar razumeo šta to znači, prosjak mu uze šešir. To beše, doduše, jadna i žalosna kapa, ali opet dobra za sunce ili za kišu. Grengoar uzdahnu. Međutim, kralj sa svoga bureta progovori: Kakva je to hulja? Grengoar uzdrhta. Taj glas, mada je bio pun pretnje, podseti ga na neki drugi glas koji tog istog jutra beše zadao prvi udarac njegovoj misteriji, bogoradeći u gledalištu: Udelite meni bednom! On diže glavu. To beše doista Klopen Trujfu. Klopen Trujfu, sa svima znacima kraljevskoga dostojanstva, bio je u onim istim dronjcima. Rane na ruci beše mu već nestalo. U ruci je imao jedan od onih bičeva od bele kože kojima su se ondašnji policajci služili za održavanje reda. Na glavi je imao nešto okruglo i ozgo zatvoreno, ali je teško bilo raspoznati da li je to bila dečija kapa ili kraljevska kruna, tako su bile slične te dve stvari. Međutim, Grengoar, i ne znajući zašto, beše dobio malo nade kad je u kralju Čudotvorne male poznao prokletoga prosjaka iz velike dvorane. Gospodine prošapta on... Gospodaru ... Veličanstvo... Kako da vas nazovem? reče on najzad, došavši do najvećeg zvanja, i ne znajući više ni kako da uveliča ni kako da smanji titulu. 111 Čoveče, skini šešir. 316 Gospodaru, veličanstvo, ili druže; zovi me kako hoćeš. Ali brže samo. Šta imaš da kažeš u svoju odbranu? U svoju odbranu! pomisli Grengoar ovo mi se ne dopada. O on odgovori mucajući: Ja sam onaj što je jutros ... Do sto đavola! prekide ga Klopen tvoje ime, huljo, i ništa više. Slušaj. Ti stojiš pred trojicom silnih vladara: preda

mnom, Klopenom Trujfuom, tunskim kraljem, naslednikom velikoga tucaka, vrhovnim vladarem šatrovačke kraljevine; pred Matijom Hungadijem Spikalijem, knezom jeđupačkim i ciganskim; to je, vidiš, onaj žuti što je povezao glavu pačavrom; i pred Gijomvm Rusoom, carem galilejskim; to je onaj debeljko što nas ne sluša i što miluje jednu bludnicu. Mi smo tvoje sudije. Ti si ušao u šatrovačku kraljevinu, a nisi šatrovac; ti si povredio prava naše varoši. Zato ćeš biti kažnjen, sem ako si šatrovac, tucak ili egavac, to jest, kako se kaže jezikom poštenih lju|di, kradljivac, prosjak ili skitnica. Jesi li tako šta? Opravdaj se. Kaži nam svoje zanimanje. Na žalost reče Grengoar nemam tu čast. Ja oam pisac... Dosta prihvati Trujfu, ne dajući mu da dovrši. Bićeš obešen. To je prosta stvar, tospodo čestiti građani! kako vi postupate s našima kod vas, tako mi postupamo sa vašima kod nas. Kakav je vaš zakon za lopove, takav je njihov za vas. Sami ste krivi ako je taj zakon svirep. Treba s vremena na vreme videti iznad konopca i lice kakvog poštenog čoveka; time zakon dobija više uvaženja. Zato, prijane, razdeli veselo ovim goepođicama svoje 117 dronjhe. Ja ću narediti da te obese na uveseljenje loggova, a ti ćeš lm. dati svoju kesu, da popiju koju. Ako hoćeš da očitaš kakvu molitvu, naći ćeš tamo u stupi lepoga boga oca od kamena, koga smo ukrali iz crkve Svetoga Petra. Dajem ti četiri minuta da mu tresneš svoju dušu o glavu. Ova beseda beše strašna. Duše mi, divna beseda! Klopen Trujfu pridikuje kao sveti otac papa! uzviknu galilejski car razbivši svoj krčag da podupre sto. Gospodo carevi i kraljevi reče Grengoar hladnokrvno (jer mu se, ne znam kako, beše povratila hrabrost te govoraše odlučno) vi to nećete učiniti. Ja sam Pjer Grengoar, ja sam pesnik, čiji se moralitet predstavl»ao jutros u velikoj dvorani Doma pravde. A! ti si to, učeni gospodine! reče Klopen. Ja sam bio tamo. Pa lepo, druže, zar je to razlog da ne budeš večeras obešen? što si jutros bio do^sadan? Teško ću se izvući pomisli Grengoar. Međutim, ipak pokuša. Ja ne znam reče zašto se pesnici ne broje ■u prosjake? Eto, Ezop je bio skitnica, Homer je bio prosjak, Merkur je bio kradljivac... Klopen ga preseče. Ti kao da hoćeš da nas mučiš svojim trabunjanjem. Pusti da te obesimo, i nemoj tu vazdan pričati! Oprostite, gospodaru tunski kralju odgovori Grengoar braneći se stopu po stopu. Tiče se moje glave. Jedan časak

samo!... Saslušajte me ... Nećete me osuditi a da me ne saslušate... 118 Doista, njegov nesrećni glas nije se čuo od graje koja se dizala oko njega. Onaj mali dečko grebao je kotao jače no ikad; a jedna matora žena, za pakost, beše metnula va tronožac tiganj pun masti koja je cvrčala na vatri tako jako kao da dreči gomila dece K0JU JURI kakav bauk. Međutim, Klopen Trujfu kao da se savetovao s jeđupačkim knezom i s galilejskim carem koji beše sasvim pijan. Malo zatim on viknu oštrim glasom: mir! I kako ga kotao i tiganj ne poslušaše, nego nastaviše svoj duet, on shoči s bureta, udari notom u kotao, koji se otkotrlja na nekih deset koraka sa detetom, zatim udari nogom u tiganj, iz koga se sva mast izruči u vatru, pa se dostojanstveno opet pope na svoj presto, ne osvrćući se ni na ugušeni plač deteta ni na gunđanje starice, čija večera ode u lep beo plamen. Trujfu dade znak, a knez, car i paralopovi poređaše se oko njega u polukrug; Grengoar, koga ne puštahu, osta u sredini. To beše polukrug rita, dronjaka, šljokica, vila, sekira, nesigurnih nogu, golih ručetina, lica odvratnih, podbulih, blesastih. U sredini ovih golaća, kao dužd ovoga senata, kao kralj ove velikaške skupštine, kao papa ovog kardinalskog sabora, carovao' je Klopen Trujfu, pre svega, svom visinom svoga bureta, a zatim, nekim oholim, divljačkim i strašnim izgledom koji mu se ogledao u očima i koji je u njegovom divljačkom profilu pojačavao zverski tip šatrovačke rase. Rekao bi čovek da vidi njušku 'divljega vepra među običnim svinjskim njuškama. Slušaj reče on Grengoaru, gladeći žuljavom rukom svoju nakaradnu bradu ja ne uviđam 119 zašto da ne budeš obešen. Istina, to kao da ti je odvratno; i to je sasvim prirodno; vi, građani, vi niste na to navikli. Vi mislite da je to naročito strašno. Uostalom, mi ti ne želimo zla. Evo načina da se zasad spaseš. Hoćeš li da budeš naš? Možete misliti kakvo je dejstvo učinio ovaj predlog na Grengoara, koji je već video da mu nema života i počeo gubiti nadu. On se grčevito uhvati za ovaj predlog. Razume se da hoću, te kako! reče on. Ti, dakle, pristaješ da stupiš u društvo misiraca? Misiraca? Naravno odgovori Grengoar. Pristaješ da budeš član slobodnih građana? prihvati tunski kralj. Slobodnih građana. Podanik šatrovačke kraljevine? Šatrovačke kraljevine. Tucak?

Tucak. Srcem? Srcem. Imaj na umu nastavi kralj da ćeš ipak biti obešen. Vraga! reče pesnik. Samo što ćeš nastavi Klopen hladno biti obešen kasnije, sa više parade, o trošku dobroga Pariza, o kakva lepa zidana vešala, a obesiće te pošteni ljudi. To ti je uteha. Kako vi kažete odgovori Grengoar. Ovo zanimanje ima i drugih dobrih strana. Kao slobodan građanin ne moraš plaćati ni blato, 120 ni sirotinju, ni osvetljenje, što plaćaju građani Pariza. Neka tako bude reče pesnik. Pristajem. Ja sam tucak, šatrovac, slobodan građanin, misirac, sve što hoćete. I ja sam unapred bio sve to, gospodine tunski kralju, jer ja sam filozof; et omnia in philosophia, omnes in philosopho continentur16, kao što znate. Tunski kralj nabra obrve. Šta ti misliš o meni, prijatelju? Kakav je taj mađarskočivutski jezik? Ja ne znam jevrejski. Ako sam razbojnik, nisam Čivutin. Štaviše ja i ne kradem; to nije dostojno mene: ja ubijam. Pustahija, to jesam; kesaroš, ne. Grengoar pokuša da ubaci kakvo izvinjenje u ove kratke reči koje su iz gneva bile sve oštrije. Oprostite, gospodaru. To nije jevrejski, to je latinski. Rekoh ti nastavi Klopen ljutito da ja nisam Čivutin i da ću te obesiti, sto mu sinagoga! i tebe i toga trgovčića iz Judeje do tebe, koga ću, nadam se, višeti jednoga dana prikovana za tezgu kao tantuz, tantuza jednog. Govoreći ovo, on pokazivaše prstom na omalenog bradatog mađarskog Jevrejina, koji beše prišao Grengoaru sa svojim facitote caritatem i koji je, ne razumevajući drugoga jezika, sa iznenađenjem gledao kako se izliva na nj zlovolja tunskoga kralja. Naposletku se gospodar Klopen stiša. Dakle, huljo! reče on našem pesniku ti hoćeš da budeš prosjak? Tako je odgovori pesnik. m I sve je u filozofiji, svi su u filozofu oličeni. 121 Ali nije dovoljno samo hteti reče osorni Klopen. Dobra volja ne može začiniti čorbu; samo može odvesti u raj; a raj i šatrovačka kraljevina nije jedno isto. Da bi mogao biti primljen u šatrovce, treba da dokažeš da vrediš nešto, i zato ćeš pretresti našeg pajaca.

Pretrešću sve iggo god hoćeš reče Grengoar. Klopen dade znak. Nekoliko šatrovaca izdvojiše se iz gomile i vratiše se posle nekoliko trenutaka. Oni doneše dva stuba, koji su se na donjem kraju završavali dvema prečagama, tako da su mogli lepo stajati. Za gornje krajeve oba stuba oni utvrdiše jednu poprečnu gredu, i tako načiniše vrlo lepa pokretna vešala koja su na zadovoljstvo Grengoarovo za tren oka bila pred njim podignuta. Ništa na njima nije nedoetajalo, pa ni konopac koji se lako ljuljao ispod, poprečne grede. Šta hoće s ovim? upita se Grengoar s izvesnim nespokojstvom. Zvuk praporaca, koji ču u istom trenutku, učini kraj njegovom strahovanju. Lopovi behu obesili o konopac jednoga pajaca, nalik na strašilo kojim se plaše ptice, u crvenom odelu i tako načičkana praporcima i zvoncima da bi se sa njima moglo okititi trideset kastilijačkih mazgi. Oni silni praporci zveckali su neko vreme zbog ljuljanja konopca, zatim se malopomalo utišaše i ućutaše kad pajac dođe u stanje nekretanja, po onom zakonu o šetalici koja je izbacila iz upotrebe vodeni i peščani časovnik. Tada Klopen pokaza Grengoaru jednu staru rasklimatanu klupu, koja je bila iopod pajaca, i reče mu: 122 Penji se. Do đavola! primeti Grengoar slomiću vrat. Ova vam klupica hramlje kao kakav Marcijalov17 distih18; jedna joj je noga šestostopna, a druga petostopna. Peši se ponovi Klopen. Grengoar se pope na klupicu i posle nekoliko pokreta glavom i rukama jedva uspe da uspostavi ravnotežu. Sad nastavi tunski kralj prebaci desnu nogu preko leve i podigni se na prste levoga stopala. Goslodaru reče Grengoar vi baš hoćete da slomim koji deo tela? ■Klopen klimnu glavom. Slušaj, prijatelju, ti suviše pričaš. Evo u dve reči šta se traži od tebe. Podići ćeš se va prste, kao što rekoh; na taj način moći ćeš dohvatiti xep pajačev; pretrešćeš taj xep i izvadićeš kesu koja je u njemu; i ako sve to izvršiš a da ni jedan praporac ne zazveči, onda dobro; bićeš prosjak. Onda nam još samo ostaje da te osam dana bijemo. Do đavola! to će ići teško reče Grengoar. A ako praporci zazveče? Onda ćeš biti obešen. Razumeš li? Ništa ne razumem odgovori Grengoar.

Slušaj još jedanput. Pretrešćeš pajaca i izvući ćeš mu kesu; ako pri tome ma i jedno zvonce zazvoni, bićeš obešen. Razumeš li to? Dobro reče Grengoar to razumem. Dalje? Ako ti pođe za rukom da izvučeš kesu a da se 17 Latineki pesnik (43104). 18 Strofa od dva stiha (heksametar) šestostopni stih, i pentametar petostopni stih). 123 praporci ne čuju, ti si prosjak, i bićeš osam dana uzastopce bijen. Sad, bez sumnje, razumeš? Ne, gospodaru, to ne razumem. U čemu je moja dobit? U jednom slučaju biću obešen, u drugom tučen? Prosjak? dodade Klopen a prosjak? Zar je to malo? Tući ćemo te za tvoje dobro, da se navikneš na batine. Hvala lepo odgovori pesnik. No, pohitajmo reče kralj udarivši nogom o bure koje odjeknu kao bubanj. Pretresi pajaca, pa da jedanput bude ovome kraj. Obraćam ti pažnju i poslednji put: ako čujem jedan jedini praporac, ti ćeš zauzeti mesto pajačevo. Gomila lupeža pozdravi pljeskanjem ove Klopenove reči, i načini krut oko vešala, smejući se tako nemilosrdno da Grengoar vide da ih toliko zanima da se svemu može nadati od njih. Ne sstade mu, dakle, nikakva druga nada sem slab izgled da uspešno izvrši opasni zadatak koji mu je poveren. On se reši da pokuša, pošto se prethodno toplom molbom obratio pajacu, koga je trebalo da opljačka i koga je lakše bilo ganuti nego lupeže. Ova bezbrojna zvonca sa svojim bakarnim klatnima izgledala su mu kao bezbrojne zmijske čeljusti, spremne da ujedu i da sikću. Oh! reče on sasvim tiho je li mogućno da moj život zavisi od najmanjeg pokreta najsitnijeg od ovih praporaca. Oh! dodade on sklopivši ruke zvoncad, ne zvonite! zvečke, ne zvečite! iraporci, ne zveckajte! On pokuša i poslednji put da umilostivi Trujfua. 124 A ako dune vetar? upita ga. Bićeš obešen odgovori Klopen bez ustezanja. Kad vide da tu nema više ni odlaganja, ni odugovlačenja, ni izgovora, Grengoar se odvažno odluči. On prebaci svoju desnu nogu preko leve, izdiže se na levoj nozi i pruži ruku; ali baš kad dodirnu pajaca, njegovo telo, koje se 'držalo samo na jednoj nozi, povede se na klupici koja je imala svega tri noge; on se i nehotice htede pridržati za pajaca, izgubi ravnotežu i pade koliko je dug na zemlju, poražen kobnim zvečanjem silnih praporaca na lutki koja se, pod

njegovom rukom, okrenu najpre oko same sebe, a zatim se dostojanstveno stade ljuljati između dva stuba. Do sto đavola! uzviknu on padajući, i osta kao mrtav, licem okrenut zemlji. Međutim, više svoje glave čuo je užasno zvečanje praporaca, pakleni smeh prosjaka i Trujfuov glas koji reče: Dignite tog smetenjaka i obesite ga odmah. On ustade. Pajac beše već skinut da ustupi mesto njemu. Lopovi ga popeše na klupicu. Klopen mu priđe, namače mu konopac na vrat i, udarivši ga rukom po ramenu, reče: Zbogom, prijatelju! Sad se više ne možeš spasti pa da ti je bog ujak. Reč milost izumre na usnama Grengoarovim. On pogleda oko sebe. Ali nikakve nade: svi su se smejali. Belvinj delEtoal reče tunski kralj jednom ogromnom šatrovcu, koji iziđe iz redova popni se na gredu. 125 Belvinj delEtoal pope se hitro na poprečnu gredu i odmah zatim, podigavši oči, Grengoar ga sa užasom vide kako sedi na gredi iznad njegove glave. Sad nastavi Klopen Trujfu čim pljesnem rukama, AndriLeRuž, ti ćeš kolenom gurnuti klupicu na zemlju; Fransoa ŠantePrin, ti ćeš se obisnuti o noge ove hulje; a ti Belvinj, ti ćeš mu skočiti na ramena; i to sva trojica u isti mah, razumete li? Grengoar uzdrhta. Jeste li gotovi? reče Klopen Trujfu trojici prosjaka, koji behu spremni da skoče na Grengoara kao tri pauka na muvu. Jadni Grengoar provede nekoliko trenutaka u strahovitom očekivanju, dok je Klopen mirno gurao nogom u vatru neko^ liko okrajaka loze, koje plamen ne beše dohvatio. Jeste li gotovi? ponovi on i raširi ruke da pljesne. Još samo jedan trenutak, pa će biti sve svršeno. Ali on zastade, kao da mu nešto pade na pamet. Stanite reče ja sam zaboravio!... Kod nas je običaj da ne obesimo nikoga dok ne upitamo hoće li ga koja žena. Druže, to ti je poslednja na'da. Ili voliš prosjakinju ili konopac. Ovaj ciganski zakon, ma kako čudnovat izgledao čitaocu, još se i danas nalazi u starom engleskom zakonodavstvu. Zagledajte Burington's Observations. Grengoar dahnu dušom. Za poslednjih trideset minuta to beše drugi put kako se vraća u život. Zato se ne usudi polagati mnogo na to. Hej! uzviknu Klopen koji se beše ponovo

popeo na svoje bure hej! žene, ženke, ima li meću vama, od vračare do njene mačke, koja bludnica 126 koja hoće ovu irotuvu? Koleta la Šaron! Jelisaveta Truven! Simona Žoduin! Marija Pjedebu! TanlaLong! Berarda Fanuel! Mišela Ženaj! Klod Ronžorej! Maturina Žiroru! Hej IzabolaTijeri! Hodite i vidite! Muškarac zabadava! koja ga hoće? Grengoar, ovako jadan, bio je bez sumnje malo primamljiv. Prosjakinje je slabo privlačio ovaj predlog. Kukavni Grengoar ču kako odgovaraju: Ne! ne! obesite ga, tako ćemo sve uživati. Međutim, njih tri iziđoše iz gomile da ga onjuškaju. Prva beše gojazna devojčura široka lica. Ona pažljivo razgleda bedno filozofovo odelo. Kaput Mu beše pohaban i imao je više rupa no peć u kojoj se peku kesteni. Devojčura prezrivo skupi usta. Starudija! promrmlja ona: zatim se obrati Grengoaru: Gde ti je ogrtač? Izgubio sam ga reče Grengoar. Šešir? Uzeli su mi ga. Cipele? Nemaju đonova. Kesa? Avaj! promuca Grengoar nemam ni kršene pare. Onda pusti da te obese i reci hvala! odgovori prosjakinja i okrenu mu leđa. Druga, matora, crna, puna bora, Sdvratna i tako ružna da je (u celoj Čudotvornoj mali padala u oči, obiđe oko Grengoara. On se gotovo uplaši da ga ne uzme. Ali ona reče kroz zube: Suviše je mršav! i udalji se. Treća beše mlada devojka, dosta rumena i ne suviše ružna. Spasite me! reče joj tihim glasom ubogi pesnik. Ona ga poglada sa sažaljenjem, zatim obori oči, nabra suknju, i osta neodlučna. On je pratio očima svaki njen pokret; to beše poslednji zračak nade. Ne motu reče naposletku devojka ne mogu, tući će me Viljem Loigžu. Ona se vrati u gomilu. 127 Druže reče Klopen baš nemaš sreće. Zatim se ispravi na svome buretu: Nijedna ga neće? viknu on podražavajući glas izvršitelja, na veliko zadovoljstvo prisutnih; nijedna ga neće? prvi put, drugi put, i poslednji put! I okrenuvši se vešalima, on odmahnu glavom. Na vama je ostao! Belvinj delEtoal, AndriLeRuž i Fransoa ŠantPrin priđoše Grengoaru. U tome trenutku zaori se među šatrovcima: Esmeralda! Esmeralda! Grengoar uzdahnu i okrenu se na onu stranu odakle se čula vika. Gomila se razmače i propusti jedno čedno i divno stvorenje. To beše naša Ciganka.

Esmeralda! reče Grengoar, koga je, pored svega njegova uzbuđenja, zaprepastio neočekivani način na koji je ova mađioničarska reč povezala sve njegove uspomene toga dana. Ovo neobično stvorenje kao da je i u samoj Čudotvornoj mali gospodarilo svojom draži i lepotom. Kradljivci i kradljivice skloniše joj se s puta, i njihova surova lica razvedriše se kad se ona pojavi. Ona priđe paćeniku svojim lakim korakom. Njena lepa Xali išla je za njom. Grengoar beše više mrtav no živ. Ona ra posmatraše nekoliko trenutaka ćuteći. Hoćete da obesite ovoga čoveka! reče ona Klopenu ozbiljno. Da, sestro odgovori tunski kralj. Osim ako ga ti ne uzmeš za muža. 128 Ona načini onu CBoj'y ljupku grimasu donjbm usnom. Uzeću ga reče. Grengoar je sad bio uveren da je od toga J*utra sve bilo san, i da je ovo produženje toga sna. Obrt zaista beše nagao, iako prijatan. Odrešiše zamku i skinuše pesnika s klupice. Toliko je bio uzbuđen da je morao da sedne. Jeđupački knez, ne rekavši nijednu reč, donese jedan zemljani krčag. Ciganka ga pruži Grengoaru. Bacite ga na zemlju reče mu ona. Krčag se razbi u četiri komada. Brate reče tada jeđupački knez, položivši im ruke na čelo ona ti je žena; sestro, on ti je muž. Za četiri godine. Neka je sa srećom! VII SVADBENA HOTi Posle nekoliko trenutaka sedeo je naš pesnik u maloj sobici s gotskim svodom, zatvorenoj, zagrejanoj, za stolom koji kao da je jedva čekao na nešto jela iz komarnika koji je visio u blizini; imao je u izgledu dobru postelju, i bio je nasamo s lepom devojkom. Ovaj doživljaj imao je u sebi nečega čarobnog. On poče ozbiljno smatrati sebe za neku ličnost iz vilinokih priča; s vremena na vreme pogledao bi oko sebe, kao da vidi jesu li još tu vatrena kola u koja su upregnuta dva krilata zmaja i koja su ga jedino mogla tako brzo preneti iz pakla u raj. Ponekad bi se, opet, zagledao u paderotine na svome. odelu da bi se grčevito uhvatio za stvarnoet i da I Vogorodičina crkva 129 ne bi sasvim izgubio tlo pOd nogama. N>egov razum, ljuljajući se u zamišljenom prostoru, držao se jedino o ovom koncu.

Mlada devojka kao da se nije ni osvrtala na nj; ona je išla tamoamo, premeštala po koju klupicu, razgovarala sa svojom kozom i s vremena na vreme krivila usta. Naposletku sede za sto, i tako je Grengoar mogaše po volji posmatrati. Vi ste, čitaoče, bili dete i možda ste tako srećni da ste to još i sad. Ne može biti da niste više puta (što se mene tiče, ja sam u tome provodio po čitave dane, i to su najlepši dani u mome životu), od žbuna do žbuna, na obali kakve rečice, po sunčanom danu, trčali za kakvim lepim zelenim ili plavim vilinim konjicem, koji je menjao svoj let pod oštrim uglovima, i milovao vrhove svih grančica. Vi se opominjete s kakvom su ljupkom radoznalošću vaša misao i vaš pogled pratili šuštanje i zujanje ovog malog vihora od crvenih i plavih krila, usred koga je lebdelo neko nejasno telo, zamagljeno samom brzinom svoga kretanja. Ovo vazdušasto biće, koje se nejasno ocrtavalo kroz ovo treperenje krila, činilo vam se himerično, vilinsko, neopipljivo, nevidljivo. Ali kad bi konjic naposletku stao na vrh kakve trske da se odmori, te ste, zadržavajući svoj dah, mogli razgledagi dugačka, tanka i providna krila, dugačko sjajno telo, dva kristalna oka, koliko ste se čudili i kako ste se bojali da se oblik ponovo ne pretvori u senku, a telo u himeru! Setite se tih utisaka, pa ćete lako pojmiti šta je osećao Grengoar posmatrajući u vidljivom i opipljivom obliku ovu Esmeraldu, koju pre toga beše nazreo samo u vrtlogu igre, pesme i graje. 130 Zanet sve više svojim snovima i prateći je očima, on reče u sebi: Dakle, to je ta Esmeralda! nebesni stvor! ulična igračica! toliko i tako malo! Ona je jutros zadala poslednji udar mojoj misteriji; ona mi je večeras spasla život. Moj zao duh! moj anđeo spasitelj! Lepa žena, časti mi! i koja me, mora biti, ludo voli, kad me je uzela. Zbilja reče on i najedanput ustade s onim osećanjem stvarnosti koje je bilo osnova njegova karaktera i njegove filozofije znam kako je to ispalo, tek ja sam njen muž! S ovom mišlju u glavi i u očima, on priđe mladoj devojci tako viteški i tako ljubavnički da se ova trže. Šta hoćete sa mnom? reče ona. I vi to još pitate, divna Esmeralda? odgovori Grengoar tako strasno da se i sam začudi kad ču svoj glas. Ciganka razrogači svoje krupne oči. Ne znam šta hoćete da kažete. Šta? prihvati Grengoar sa sve većim žarom i uveren da je pred ženom koja je onakvog istog vladanja kao i sve žene iz njene male zar ja nisam tvoj, draga moja? Zar ti nisi moja? I on je, sasvim bezazleno, obuhvati oko struka.

Ciganka mu se izmigolji iz ruku kao jegulja. Ona skoči jednim skokom na drugi kraj sobice, saže se i ispravi se s malim nožem u ruci pre nego je Grengoar stigao da vidi odakle je taj nož izvukla, ljutita i ponosita, stisnutih usana, raširenih nozdrva, rumenih obraza kao rumena jabuka, očiju u kojima su sevale munje. U isto vreme bela koza stade pred nju i ustremi na Grengoara svoje čelo na kome »• 131 su bila dva lepa roga, pozlaćena i vrlo šil>ata. Sve to bi za tren oka. Vilin konjic pretvorio se u osicu koja je bila gotova da ujede. Naš filozof osta preneražen, gledajući unezvereno čas kozu, čas mladu devojku. Sveta Bogorodice! reče on najzad, kad se od iznenađenja toliko povratio da je mogao govoriti ova stvorenja ne znaju za šalu. Ciganka prva prekide ćutanje. Nisam znala da si tako drzak. Oprostite, gospođice reče Grengoar smešeći se. Ali zašto ste me onda uzeli za muža? Nego valjda da pustim da te obese? Dakle prihvati pesnik malo razočaran u svojim ljubavnim navdama nije vas ništa drugo rukovodilo, kad ste me uzeli, do da me spasete vešala? A šta bi me drugo moglo rukovoditi? Grengoar se ugrize za usnu. No reče još nisam tako pobedonosan u ulozi Amora, kao što sam mislio. Ali zašto smo onda razbili onaj jadni krčag? Međutim, Esmeraldin nož i kozini rogovi behu još neprestano gotovi za odbranu. Gospođice Esmeralda reče pesnik predajmo se. Ja nisam činovnik iz Šatlea, i neću vam stvarati neprilike što nosite nož u Parizu, kad je to najstrože zabranio gospodin upravitelj varoši. Međutim, vama je poznato da je Noel Lekriven pre osam dana osuđen da plati deset pariskih sua što je nosio nož. Ali to se mene ne tiče, i ja prelazim na stvar. Ja vam se kunem svojim mestom u raju 132 da vam se neću približiti dok mi to sami ne dopustite; ali dajte mi šta da večeram. U stvari, Grengoar je, kao g. Depreo, bio „vrlo malo sladostrastan". On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevalo i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor izmeću prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja.

Citanka ne odgovori. Ona prezrivo načini onu svoju grimasu, diže glavu kao ptica, zatim prsnu u smeh, i nož joj nestade iz ruku onako isto kao što je i iskrsnuo, tako da Grengoar ne mogade videti gde je pčela držala svoju žaoku. Posle nekoliko trenutaka bila je na stolu jedna ražanica, komad slanine, nekoliko pečenih krompira i kondir trešnjevače. Grengoar stade jesti halapljivo. Slušajući strašnu zveku njegove gvozdene viljuške i njegova zemljana tanjira, rekao bi čovek da se sva njegova ljubav pretvorila u apetit. Mlada devojka sedela je pred njime i gledala ga ćuteći. Videlo se da je zaneta nekom drugom mišlju, na koju se s vremena na vreme smešila, dok je njena lepa ruka milovala pametnu glavu koze koja se oko nje umiljavala. Jedna žuta voštanica osvetljavala je ovaj prizor halapljivosti i sanjalaštva. Mećutim, pošto je utišao najpre krčanje svoga želuca, Grengoar oseti kao neki stid, kad vide da je ostao samo jedan krompir. Zar vi nećete jesti, gospoćice Esmeralda? 133 Ona odmahnu glavom i zamišljeno pogleda u svod svoje ćelije. Koga li đavola misli? reče Grengoar u sebi; i, pogledavši tamo gde je ona gledala, dodade: Nigje moguće da je svu njenu pažnju tako silno privukao onaj kepec od kamena, izvajan u vrhu svoda. Do đavola! bar od njega nisam ružniji! Zatim reče glasnije: Gospođice! Ona kao da ga nije čula. On prihvati još glasnije: Gospođice Esmeralda! Uzaludan trud. Misli mlade devojke behu na drugoj strani, i glas Grengoarov nije imao snage da ih povrati. Na sreću, umeša se koza. Ona stade lagano vući za rukav svoju gospođu. Šta hoćeš, Xali? reče živo Ciganka, kao da se trgla iz sna. Gladna je reče Grengoar, radostan što može da zapodene razgovor. Esmeralda uze mrviti hleb, koji je Xali umiljato jela iz njene ruke. Ali Grengoar joj ne dade da ponovo utone u misli. On se odvaži da joj postavi jedno tugaljivo pitanje. Dakle, nećete me za muža? Mlada devojka pogleda ga pravo u oči i reče: Neću. Za ljubavnika? nastavi Grengoar. Ona načini onu svoju grimasu i odgovori: Neću. A za prijatelja? nastavi Grengoar. 134 Esmeralda ga opet pogleda pravo u oči i, popgto je malo promislila, reče: Možda. Ovo možda, tano drago filozofima, osmeli Grengoara. Znate li vi šta je to prijateljstvo? upita on.

Znam odgovori Ciganka to je biti brat i sestra, dve duše koje se dodiruju a ne stapaju, dva prsta na ruci. A ljubav? nastavi Grengoar. O! ljubav! reče ona i glas joj uzdrhta a oko zablista. To je biti dvoje pa opet biti samo jedno. Muškarac i žena koji se spajaju u anđela. To je nebo. Dok je ovo govorila, ulična pevačica beše jedinstvene lepote koja je očaravala Grengoara i izgledala mu u savršenom skladu sa istočnjačkim zanosom njenih reči. Njene rumene i čedne usne smešile su se upola! Njeno nevino i vedro čelo zamaglile bi ponekad njene misli, kao što ogledalo zamagli dah; a ispod njenih dugih crnih i spuštenih trepavica blistala je neka čudesna svetlost koja je davala njenom licu onu idealnu ljupkost kakvu je Rafaelo kasnije stvorio kao mističnu sredinu devojaštva, materinstva i božanstva. Pri svemu tome Grengoar nastavi: Kakav treba da je muškarac pa da vam se dopadne? Treba da je čovek. No reče on a šta sam ja? Čovek ima šlem na glavi, mač u ruci i zlatne mamuze na petama. 135 Prema tome reče Grengoar ko nema konja taj nije čovek. Volite li vi koga? Srcem? Srcem. Ona osta začas zamišljena, a zatim s nekim naročitim izrazom reče: To ću naskoro znati. Zašto ne još večeras? dodade pesnik nežno. Zašto ne mene? Ona ga pogleda ozbiljno. Ja mogu voleti samo onoga koji he moći da me zaštiti. Grengoar pocrvene i umuče. Bilo je očevidno dd je mlada devojka ciljala na slabu pomoć koju joj j'e ukazao u opasnosti u koju beše zapala pre dva časa. Ova uspomena, koju su drugi doživljaji te večeri bili izgladili, iziđe mu ponovo pred oči. On se udari rukom po čelu. Zbilja, gospođice, trebalo je odatle da počnem. Oprostite mi što sam bio tako rasejan. Kako ste se oteli iz Kvazimodovih šaka? Na ovo pitanje Ciganka uzdrhta. Oh! da strašnoga grbonje! reče ona i pokri lice rukama, pa stade drhtati kao da joj je hladno. Strašan doista! reče Grengoar, koji nije napuštao svoju misao ali kako ste mu mogli pobeći? Esmeralda se nasmeši, uzdahnu i ne reče ništa. Znate li što vas je pratio? prihvati Grengoar trudeći se da se obilaznim putem vrati na svoje pitanje.

136 Ne znam reče mlada devojka. I ona živo dodade: Ali što ste me pratili vi? Pravo da vam kažem odgovori Grengoar ni sam ne znam. Nastade tajac. Grengoar je rezao nožem sto. Mlada devojka smešila se i kao da je nešto kroza zid gledala. Najedanput ona stade pevušiti glasom jedva razumljivim: Quando las pintađas aves Mudas estan, u la tierra...1 Ona iznenada ućuta i stade milovati Xali. Imate lepu kozu reče Grengoar. To je moja sestra odgovori ona. A što vas zovu Esmeralda? upita pesnik. Ne znam. Eh! ne znate. Ona izvadi iz nedara duguljastu kesicu koja joj je visila o vratu na lančiću od adrezaraha. Ova kesica mirisala je vrlo jako na kanfor. Bila je prevučena zelenom svilom i na sredini imala je krupno zeleno staklo, nalik na smaracc. Možda zbog ovoga reče. Grengoar htede uzeti kesicu. Esmeralda se trže. Ne dirajte! to je amajlija. Naškodićeš uroku, ili urok tebi. U pesniku se budila sve veća radoznalost. Ko vam je to dao? Ona metnu prst na usta i sakri amajliju u nedra. On pokuša drugim pitanjima, ali je ona jedva odgovarala. 1 Kad šarene ptice Zaneme, a zemlja... š Šta znači ta reč: Esleralda? Ne znam reče ona. Kakav je to jezik? Mislim da je ciganski. I ja sam tako mislio reče Grengoar. Vi niste iz Francuske? Ne znam. Imate li roditelje? Ona stade pevati na glas jedne stare arije: Otac mi je ptica, A ptica li je majka. Preko vode ne treba mi majka, Niti treba laka jedrilica. Ptica mi je majka, A i otap, ptica. Tako reče Grengoar. A koliko vam je bila godina kad ste došli u Francusku? Bila sam sasvim mala. A u Pariz? Prošle godine. Baš kad smo ulazili na Papsku kapiju, videla sam grmušu; to je bilo krajem avgusta; rekoh: biće oštra zima. I bila je reče Grengoar, očaran ovim početkom razgovora ja sam za sve to vreme duvao u prste. Vi, dakle, imate proročki dar?

Ona opet stade odgovarati lakonski. Nemam. Onaj čovek što ga zovete jeđupački knez, to je starešina vašega plemena? Da. On nas je i venčao primeti pesnik plašljivo. 138 Ona načini svoju običnu grimasu. Ja ne znam ni kako ti je ime. Moje ime? ako hoćete da ga znate, evo ga: Pjer Grengoar. Ja znam jedno lepše reče ona. Kako ste nemilosrdni! prihvati pesnik. Ali ako, ne ljutim se na vas. Možda ćete me voleti kad me bolje poznate; nego, vi ste mi ispričali vašu istoriju s toliko poverenja da i ja treba da vama ispričam svoju. Znajte, dakle, da mi je ime Pjer Grengoar i da sam sin jednoga zakupca prihoda iz Gonese. Oca su mi obesili Burgunđani, a majku ubili Pikarđani, za vreme opsade Pariza, pre dvadeset godina. U šestoj godini, dakle, ostao sam siroče; đon mi je bila pariska kaldrma. Ne znam kako sam proveo vreme od šeste do šesnaeste godine. Po neka voćarka dala bi mi koju šljivu, po neki hlebar bacio bi mi koru hleba; uveče bi me uhvatila straža i strpala u zatvor, i tu sam bar imao malo slame da spavam. Sve to nije mi smetalo da rastem i mršavim, kao što vidite. Zimi sam se grejao na suncu, pod tremom dvorca Sans, i izgledalo mi je vrlo glupo što je svetojovanska vatra padala u doba najvećih vrućina. Kad mi je bilo šesnaest godina, htedoh naći sebi kakvo zanimanje. Pokušao sam sve redom. Stupio sam u vojsku, ali nisam bio dovoljno hrabar. Stupio sam u kaluđere, ali nisam bio dovoljno pobožan. A posle, ne podnosim piće. U očajanju, pogodim se za stolarskog šegrta, ali nisam bio dovoljno snažan. Imao sam više naklonosti da budem učitelj; istina, nisam znao čitati, ali to ne čini ništa. Posle izvesnog vremena uvidim da mi za svašta nedostaje ponešto; i vvdeći da nisam ni 139 za šta, otišao sam svojevoljno u pesnike i stihotvorce. To je zanimanje koje čovek može uvek imati kad je bez posla, i to je bolje nego krasti, što mi savetovahu neki moji mladi prijatelji. Na sreću, naiđem jednog lepog dana na dom Kloda Froloa, prečasnoga arhićakona Bogorodičine crkve. On se zauze za mene, i njemu imam da zahvalim što sam danas pravi književnik, što znam latinski od Ciceronovih „Dužnosti" do „Mortuologije" celestinokih otaca, i što se razumem i u ekolastici, i u poeziji, i u sklapanju stihova, pa čak i u alhemiji, toj mudrosti nad mudrostima. Ja sam pisac misterije

koja je predstavljana danas s velikim uspehom i pred mnoštvom sveta, u velikoj dvorani Doma pravde. Dalje, napisao sam jednu knjigu od šest stotina stranica o čudnovatoj kometi iz 1465, od koje je jedan čovek poludeo. Sem toga, imao sam i drugih uspeha. Pošto sam se pomalo razumevao u izradi topova, radio sam na onoj velikoj prangiji Jovana Moga, koja je, kao što znate, prsla na Šarantonskom mostu prilikom probe i ubila dvadeset četiri čoveka. Kao što vidite, ja nisam tako rćava prilika za ženidbu. Ja znam puno lepih majstorija, kojima ću naučiti vašu kozu; na primer, da predstavljam pariskog biskupa, toga prokletog fariseja, čije vodenice prskaju ljude kad prelaze preko Vodeničarokog mosta. Posle, moja misterija doneće mi mnogo novca, ako mi je plate. Ukratko, ja vam stojim na raspolaganju, ja i moj dar, i moja nauka i moja književnost, gotov sam da živim s vama, gospoćice, kako vi hoćete, čedno ili veselo, kao muž i žena, ako vam se to svidi; kao brat i sestra, ako vam se to više dopada. 140 Grengoar ućuta, očekujući da vidi kako će dejstvovati njegova beseda na mladu devojku. Ona je gledala u zemlju. Febus reče ona poluglasno. Zatim se okrete pesniku: Šta znači to Febus? Ne shvatajući kakve veze može imati njegov govor s ovim pitanjem, Grengoar jedva dočeka da pokaže svoju učenost. On ponosito odgovori: To je latinska reč i znači sunce. Sunce prihvati ona. To je ime jednog lepog strelca koji beše bog dodade Grengoar. Bog! ponovi Ciganka. A u njenom glasu bilo je nečeg setnog i strasnog. U tom trenutku jedna njena grivna otkopča se i pade. Grengoar se brzo saže da je dohvati. Kad se digao, mlade devojke i koze beše nestalo. On ču škripu reze. To se zatvarahu spolja jedna mala vrata koja su bez sumnje vodila u susednu ćeliju. Da li mi je bar ostavila kakvu postelju ? reče naš filozof. On obiđe sobu. U njoj nije bilo nikakvog zgodnog nameštaja za spavanje, sem jednog povećeg sanduka, čiji je poklopac bio izvajan, te se Grengoar, kad je legao na nj, osećao otprilike onako isto kao Mikromega2 kad je legao na Alpe. Šta je, tu je! reče on nameštajući se što je mogao bolje. Treba se pomiriti sa sudbinom. Ali je ovo zaista čudna svadbena noć. Šteta. U ovome venčanju uz razbijanje krčaga bilo je nečega primitivnog i prepotopskog, što mu se dopadalo.

* Junak jedne Volterove filozofske priče. KNjIGA TREĆA I BOGORODIČINA CRKVA Nema sumnje, Bogorodičina crkva u Parizu još i •danas je veličanstvena i divna građevina. Ali ma koliko da se očuvala lepa kroz toliko vekova, morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovome svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi, bez ikakva poštovanja prema Karlu Velikome, koji mu je položio temelj, i prema Filipu Avgustu, koji ga je dovršio. Na licu ove stare kraljice naših crkava, pored svake bore naći ćete uvek i kakav ožiljak. Tetpus edax, homo edacior1, što bih ja rado preveo ovako: vreme je slepo, čovek je glup. Kad bismo imali vremena da razgledamo s čitaocem jedan po jedan sve tragove rušenja na ovoj starodrevnoj crkvi, videli bismo da joj je vreme najmanje kvara nanelo, a ljudi najviše, naročito umetnici. Udaram glasom na reč umetnici, jer se našlo ljudi koji su se u poslednja dva veka izdavali za arhitekte. Pre svega, da navedemo samo nekoliko glavnih primera, slobodno možemo reći da je teško naći ne 1 Vreme je proždrljivo, čovek je proždrljiviji. 243 što što bi, u pogledu arhitekture, bilo lepše od ove fasade, na kojoj vidite, redom u isti mah, i tri portala u gotskome stilu, i čipkasti venac od dvadeset osam kraljevskih niša2, i ogromnu ružu u sredini, sa dva prozora s jedne i s druge strane, kao đakon i hipođakon oko sveštenika, i visoku i tananu galeriju kitnjastih arkada, koja na svojim tankim stubovima nosi tešku platformu, i naposletku dve crne i maoivne kule sa njihovim kapcima od škriljca, sve te skladne delove jedne veličanstvene celine, delove naslagane u pet xinovskih spratova, kako se razvijaju pred očima u gomili skladno, sa svim svojim bogatstvom u statuama, u vajarstvu i kamenorezu, koji tako lepo pristaje uz svečanu veličinu celokupne građevine. To vam je, upravo, simfonija velikoga obima u kamenu; kolosalno delo jednoga čoveka i jadnoga naroda, delo u isti mah i jednostavno i složeno, kao što su Ilijade i Romancera3 kojima je ona sestra; gorostasni proizvod svih udruženih sila jedne epohe, gde se na svakom kamenu na sto mogućih načina ističe mašta radnikova, koju je vodio genije umetnikov; jednom reči, to vam je ljudska tvorevina, silna i bogata kao tvorevina božanska, od koje kao da je prisvojila dvostruki karakter: raznolikost, večnost. I ovo što kažemo ovde za fasadu, važi za celu crkvu; a ovo što kažemo za parisku katedralu, važi za sve hrišćanske

crkve u srednjem veku. Sve je skladno u ovoj umetnosti, koja je samonikla, logična i srazmerna. Meriti palac na nozi, znači meriti xina. " Udubljenje u zidu. * Ime dato mnogobrojnim zbirkama španskih narodnih pesama. Š Vratimo se fasadi Bogorodičine crkve, onakvoj kakvu je vidimo danae, kad se pobožno divimo svečanoj i silnoj katedrali koja je, po kazivanju starih hroničara, ulivala strah; quae mole sua terrorem incutit spectantibus*. Tri važne stvari nedostaju danas ovoj fasadi. Pre svega, nema onih jedanaest basamaka koji su je nekad izdizali nad zemljištem; zatim, nema onoga donjeg reda statua koje su bile u nišama triju portala; i najposle, nema ni onih dvadeset osam najstarijih kraljeva francuskih, koji su krasili galeriju prvota sprata, od Hilderberta do Filipa Azgusta, sa ,,carskom jabukom" u ruci. Basamke je progutalo vreme koje je sporo ali postojano uzdizalo zemljište Stare čaršije. Ali ukoliko je vreme ovim prilivom pariske kaldrme zatrpavalo onih jedanaest basamaka koji su doprinosili gorostasnoj visini zdanja, ono je, s druge strane, dalo crkvi možda još i više no što joj je oduzelo, jer je ono prevuklo fasadu onom tamnom bojom vekova koja čini da je starost spomenika pravo doba njihove lepote. .. Ali ko je oborio ona dva reda statua? Ko je ostavio niše prazne? Ko je usred glavnoga portala načinio onaj novi gotski luk, luk drugoga stila? Ko se drznuo usaditi ona neukusna i glomazna vrata s drvorezima u stilu Luja XV pored Biekornetovih arabeski? Ljudi, arhitekti, današnji umetnici. A ako uđemo u unutrašnjost crkve: ko je uklonio onu kolosalnu statuu sv. Hristifora, čuvenu među statuama onako isto kao što je velika dvorana u Domu pravde čuvena među ostalim dvoranama, i 4 Koja veličinom svojom uliva strah gledaocima. 10 Bogorodičina crkva 145 kao što je štrasburški toranj čuven među ostalim tornjevima? Pa one bezbrojne statue između stubova lađe i hora, od kamena, od mermera, od zlata, od srebra, od bakra, pa čak i od voska, i koje su predstavljale ljude, žene, decu, kraljeve, biskupe, vojnike, kako kleče, kako jašu, kako stoje ko je njih nemilosrdno izbacio? Vreme nije. Ko je na mesto staroga gotskog oltara, bogato ukrašenog ćivotima i sasudama, namestio onaj tengki mermerni sarkoorag na kome su izvajane anđelske glave i oblaci, i koji kao da je skinut s crkve ValdeGras ili s Invalidskog doma? Ko je onako glupo usadio taj glomazni anahronizam u Herkandov pod iz vremena karolingijskog? Nije li to

učinio Luj XIV da ispuni zavet Luja XIII? Ko je namestio ona hladna bela okna mesto onih živo obojenih okana, zbog kojih naši očevi nisu znali čemu više da se dive, da li ruži nad glavnim portalom, da li gotskim lukovima na apsidi? Šta bi rekao jedan manastirski đak iz šesnaestog veka kad bi video onu žutu boju kojom su naši vandalski nadbiskupi premazali svoju katedralu? On bi se setio da je to bila boja kojom je xelat krečio stanove zločinaca, setio bi se Doma maloga Burbona, koji je takođe bio sav premazan žutom bojom zbog izdaje Konetablove5; „žutom bojom koja je, uoetalom, tako postojana veli Soval i tako dobra da kroz više vekova nije izbledela." On bi pomislio da je ovo sveto mesto oskrnavljeno, i pobegao bi. 5 Konetabl od Burbona, rođen 1490, pokazao se vrlo hrabar u bici kod Marinjana, u kojoj su Francuzi potukli Švajcarce 1525. Zatim je prešao neprijatelju i pobedio Francuze kod Rebeka. Poginuo je u opsadi Rima, 1527. 146 A ako se popnemo na katedralu, ne osvrćući ce na tisuću varvarstava svake vrste: šta je učinjeno s onim lepim malim tornjem koji se naslanjao na svod od prozora i koji je, isto tako tanak i isto tako smeo kao god i toranj (takođe oboren) na Svetoj ka,peli, zalazio u nebo dublje no kule, tanan, šiljat, zvučan, skroz otvoren? Jedan arhitekt od ukusa (1787) odsekao ga je, i mislio je da je dovoljno pokriti ranu onim olovnim nalepkom koji liči na poklopac kakvog lonca. Eto tako se gotovo u svima zemljama postupalo s divnom umetnošću srednjega veka, naročito u Francuskoj. Na njenim razvalinama mogu se rašoznati trojake povrede razne dubine: pre svega, vreme je ponegde oštetilo i svuda potamnelo njenu površinu; zatim su politički i verski prevrati, po irirodi svojoj slepi i neobuzdani, nasrnuli na nju, pocepali njenu bogatu odeću od skulptura i kamenoreza, isirovaljivali njene ruže, polomili njene vence od arabeski i figurina, povadili njene statue bilo zbog mitre bilo zbog krune na njima; naposletiu su mode, sve nastranije i sve gluplje, posle anarhičnih i sjajnih odstupanja renesanse, sustizale jedna DRUGU U neminovnom opadanju arhitekture. Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekle u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu i u obliku i u značenju, i u skladu i u lepoti. I još više, one su prepravljale, a bar to ne učiniše ni vreme ni prevrati. Oslanjajući se na svoj dobar ukus, one su bezočno privile na rane gotske arhitekture svoje bedne ukrase, svoje mermerne trake, svoje metalne kitke, pravu čumu od šara ovalnih, uvijenih, spi 1I

147 ralnih, u obliku venca, u obliku traka, od kamenih plamenova, od bronzanih oblaka, o'd gojaznih amora, od bucmastih heruvima, čumu koja je načela površinu umetnosti u molionici Katarine Mediči, a savršeno je uništila, dva veka kasnije, izmučenu i napaćenu, u budoaru gospoće Dibari6. I tako, da ukratko kažemo ono što smo naveli, tri vrste povreda danas ruže gotsku arhitekturu. Što ou bore i bradavice na pokožici, to je delo vremena. Što su nasilja, zverstva, kontuzije i prelomi, to je delo prevrata, od Lutera do Miraboa. Što je unakaženje, amputacija, uništavanje delova, restauracija, to je delo grčko, rimsko i varvarsko profesora iz šhole Vitruvija7 i Vinjole8. Ovu veličanstvenu umetnost, koju su Vandali stvorili, akademije su ubile. Uz vekove i prevrate, koji bar pustoše nepristrasno i naveliko, pristala je rulja školskih arhitekata, diplomiranih i zakletih, koji ruše s iskvarenim ukusom, zamenjujući gotske čipke cikoreama Luja XV, u najveću slavu Partenona9. To je kao kad magarac udari nogom lava na umoru. To je kao stoletni hrast koji se počeo sušiti, pa ga još i gusenice nagrizaju, jedu i mrcvare. Kako je to davno bilo kad je Robert Cenalis, upoređujući Bogorodičinu crknu u Parizu s onim čuvenim Dijaninim hramom u Efezu, koji su stari ieznabogi/c« tolgmso uznosili i koji je obesmrtio Herostrata10, nalazio da je galska katedrala „mnogo Milosnica Luja XV, pogubljena za vreme Terora. 7 Rimski arhitekt iz I veka pre naše ere. Italijanski arhitekt XVI veka. Hram boginje Minerve u Atini. 10 Obesmrtio se time što je zapalio Dijanin hram u Efezu. 148 veličanstvenija po dužini, širini, visini i strukturi"11. Za Bogorodičinu crkvu ne može se, uostalom, reći da je spomenik potpun, određen, klasiran. To više nije crkva romanska, to još nije crkva gotska. Ova građevina nije titg. Bogorodičina crkva u Parizu nema, kao manaetir u Turnjusu, onu hladnu masivnost, onaj okrugli i široki svod, onu ledenu nagotu, onu veličanstvenu prostotu građevina u romanskom stilu. Ona nije, kao katedrala u Buržu, delo gotskoga stila, veličanstveno, lako, bogato oblikom, zbijeno, kitnjasto, rascvetano. Nju nžje mogućno uvrstiti iy onu antičku porodicu crkava mračnih, tajanstvenih, niskih i čisto uleglih pod polukružnim svodovima, u porodicu crkava koje su gotovo misirske, akoro do tavanice: sve jeroglifske, svešteničke, simbolične; koje su više ukrašene geometrijskim slikama nego cvećem, više cvećem nego životš&ama,

više životinjama nego ljudima; koje su više delo biskupa nego delo arhitekata; prvi preobražaj umetnosti, koja još nosi obeležje teokratskih i vojnih pravila i koja se začela u vizantijskom carstvu, a zaustavila na Gijomu Zavojevaču. Isto tako, nije mogućno uvrstiti našu katedralu u onu drugu porodicu crkava visokih, lakih, bogatih obojenim prozorima i skulpturama, šiljatih oblikom, smelih stavom; koje su ogšgtanske i građanske, kao politički simboli, a slobodne, ćudljive, neobuzdane, kao delo umetnosti; drugi preobražaj arhitekture, koja nije više jeroglifska, nepromenljiva, sveštenička, nego umetnička, napredna i na 11 Galikanska istorija, knj. II, perioda III, fol. 130, str. 1. 149 rodna, koja počinje po povratku iz krstaških ratova, a završuje se vladom Luja XI. Bogorodičina crkva u Parizu nije čisto romanskog stila, kao one prve, niti čisto arapskog stila, kao ove druge. Ona je građevina prelaska iz romanskog u gotski stil. Kad je saksonski arhitekt bio podigao prve stubove lađe, gotski svod, koji je došao s krstaškim pohodima, namestio se, kao gospodar na ovim širokim romanskim kapitelima12, koji su bili namenjeni samo svodovima romanskoga stila. Gotski svod, koji je tada zavladao, sagradio je ostatak crkve. Međutim, neizrađen i nesiguran u svome početku, on se razgranjava, širi, sređuje, i ne usuđuje se još izdići se u strele i koplja, kao što je učinio kaenije u tolikim divnim katedralama. Rekao bi čovek da mu je nelagodno u blizini teških romanskih stubova. Uostalom, ove građevine na prelasku iz romanskog u gotski sgil toliko su isto dragocene za proučavanje kao i čisti tipovi. One predstavljaju jednu nijansu umetnosti, koja bi bila izgubljena da njih nije. To je gotski kalem na romanskome stilu. Bogorodičina crkva u Parizu naročito je zanimljiv primerak ove vrste. Svaka strana, svaki kamen ovoga starodrevnoga spomenika to vam je list ne samo istorije narodne nego i ietorije nauke i umetnosti. Tako, na primer, da ukažemo ovde samo na glavne pojedinosti, dok mala Crvena vrata dosežu gotovo do granica gotske lepote iz petnaestog veka, dotle stubovi lađe svojim obimom i svojom težinom spadaju u doba kad je podignut karolingijski mana 12 Glava stuba. 150 stir Svetoga Žermena na livadi. Rekao bi čovek da je šest stoleća razlike između ovih vrata i ovih stubova. Čak i sami hermetici nalaze u simbolima velikog portala dovoljan izvod njihove nauke, koja se, međutim, potpuno ogleda u crkvi

Svetoga Jakova kod klanice. I tako, i romanski manastir, i mudračka crkva, i gotska umetnost, i saksonska umetnost, i glomazni obli stub koji podseća na Grgura VII, i hermetički simbolizam kojim je Nikola Flamel bio preteča Luteru, i papsko jedinstvo, i šizma, i crkva Svetoga Žermena na livadi i crkva Svetoga Jakova kod klanice, sve je to spojeno, složeno, sliveno u Bogorodičinoj crkvi. Ova glavna i složena crkva stoji među starim pariskim crkvama kao neko čudovište: ima glavu jedne, udove druge, trup treće; ponešto od svake od njih. Mi ponavljamo, ove mešovite građevine zanimljive su i za umetnike, i za etarinara, i za istoričara. Kao i kiklopoki • ostaci, misirske piramide, xinovske indijske pagode, one pokazuju koliko je arhitektura stvar primitivna i kako su najveći proizvodi arhitekture više delo društva nego delo pojedinaca; više porod naroda koji rade nego delo genijalnih ljudi; talog koji ostavlja narod, nanos koji slažu 'vekovi, ostaci neprekidnih evaporacija ljudskoga društva; jednom reči, vrste formacija. Svaki, talas vremena slaže svoj nanos, svaka rasa ostavlja svoj sloj na spomeniku, svaki pojedinac meće po jedan kamen. Tako rade dabrovi, tako rade pčele, tako rade ljudi. Veliki simbol arhitekture, Vavilon, prava je košnica. Velike građevine, kao i velike planine, delo su vekova. Često se umetnost preobražava, a one se još 251 grade; pendant opera interrupta13; i one ce mirno nastavljaju shodno preobraženoj umetnosti. Nova umetnost prihvata spomenik kako ga zateče, prirašćuje za nj, asimiliše ga, razvija ga po svojoj mašti i dovršuje ga ako može. To biva mirno, neusiljeno, bez potresa, po zakonu prirodnom i hladnom. Nailazi kalem, sok kruži, vegetacija se obnavlja. Doista, moglo bi se naći gradiva za vrlo debele knjige, a često i za opštu istoriju čovečanstva, u ovim stalnim slajanjima raznih umetnosti na raznim visinama na istom spomeniku. Čovek, umetnik i pojedinac gube se u ovim velikim građevinama kojima se tvorac ne zna; ceo ljudski um tu se ogleda i svodi. Vreme je arhitekt, narod je zidar. Zaustavimo se samo na hrišćanskoj evropskoj arhitekturi, toj mlađoj sestri velikih graćevina Istoka, pa ćemo videti da izgleda kao ogromna formacija podeljena na tri pojasa, sasvim odeljena, koji leže jedan na drugome: pojas romanski14, pojas gotoki, pojas renesanse, koji bismo mogli nazvati grčkorimskim. Romanskom sloju, koji je najstariji i najniži, osnovica je pravilan polukrug, koji se zajedno sa grčkim stubom javlja u modernom i gornjem sloju

renesanse. Gotski stil je između njih. Građevine koje pripadaju isključivo jednome od ova tri sloja sasvim su određene, jednostavne i potpune. Takav je manastir u Žimiježu, takva je katedrala u Rensu, takva je crkva u Orleanu. Ali ova tri pojasa mešaju se i spajaju na ivicama kao boje u sunčanom " Zapin>u dela prekinuta. 14 To je onaj isti koji se prema mestu, klimatu i vrsti zove i lombardijski, saksonski i vizantijski. To su četiri arhitekture sasvim srodne i uporedne; svaka ima svoj naročiti karakter, ali svima je poreklo pravilni polukrug. 152 spektru. Otuda imamo spomenike mešovite, građevine prelaznoga stila. Jedna je romanska podnožjem, gotska sredinom, grčkorimska glavom. To je otuda što je trebalo šest stotina godina da se nazidaju. Ova je vrsta retka. Kula u Etanpu jedan je primerak njen. Ali spomenici dveju formacija češći su. Takva je Bogorodičina crkva u Parizu, građevina gotska, koja svojim prvim stubovima zalazi u onaj romanski pojas u kome su izrađeni portal Svetoga Dionisija i lađa u crkvi Svetoga Žermena na livadi. Takva je ona lepa polugotska kaluđerska dvorana u Bošervilu, kojoj romanski sloj dopire do polovine. Takva je katedrala u Ruanu, koja bi bila sasvim gotska da vrh svoje centralne strele ne kupa u pojasu renesanse15. Uostalom, sve ove nijanse, sve ove razlike tiču se samo površine građevina. Umetnost je promenila kožu. Sad sklop hrišćanske crkve nije time izmenjen. Unutrašnja građevina ostaje uvek ista, logični raspored odeljenja isti. Ma kako bila izvajana i izvezena spoljašnjost jedne katedrale, pod njom će se uvek naći, bar u povoju i klici, rimska bazilika. Ona se razvija večito po istom zakonu. Tu su nam neminovno dve lađe, koje se seku u obliku krsta, i čiji gornji kraj, zaokrugljen u apsidu, Facies pop omnibus ipa, Non diversa tamen, qualem, etc. (Izgled sve imaju jedan, Niti različan pak, itd.) obrazuje hor; tu su sporedne lađe za unutrašnje litije, i kapele koje izgledaju kao nekakva pobočna " Taj deo strele, koji je bio od drveta, to je onaj isti deo koji je grom spalio 1823. 153 šetališta u koja se ulazi iz glavne lađe između stubova. I kad je takva osnova, onda se broj kapela, portala, zvonika i njihovih šiljaka menja u beskonačnost, prema mašti veka, naroda, umetnosti. Kad je jedanput udešeno sve što je potrebno za bogosluženje, arhitektura čini što joj se dopada. Statue, okna, ruže, arabeske, čipke, stubove, niske reljefe, sve to ona kombinuje po logaritmu koji joj se evidi. Otuda ona čudesna spoljašnja raznolikost ovih građevina u

čijoj osnovi ima toliko reda i jedinstva. Stablo je nepokretno, vegetacija je ćudljiva. II PARIZ SA VISINE Malopre smo pokušali da vaskrsnemo za čitaoca ovu divnu Bogorodičinu crkvu u Parizu. Izneli smo ukratko većinu lepota koje je imala u petnaestome veku i kojih danas nema više; ali smo izostavili najglavniju: ondašnji izgled Pariza sa njenih tornjeva. Kada izbijete, najzad, posle dugoga pipanja po mračnim uvijenim stepenicama, koje prolaze upravno kroz debeli zid zvonika, na jednu od dveju visokih platformi, koje se kupaju u svetlosti i čistome zraku, pred vama se odjednom i sa svih strana ukazivao doista divan prizor; prizor sui generis, koji lako mogu zamisliti oni naši čitaoci koji su bili tako srećni da vide kakvu celu gotsku varoš, potpunu, homogenu, kakvih danas ima još nekoliko: Nirnberg u Bavarskoj, Vitorija u Španiji; ili bar 154 kakvo manje mesto, ako se samo dobro održalo, kao što je Vitre u Bretanji, Nordhauzen u Pruskoj. Pariz pre tri stotine pedeset godina, Pariz petnaestoga veka, bio je već ispolinska varoš. Mi Parižani veoma se varamo ako mislimo da je današnji Pariz mnogo veći od ondašnjega. Od Luja XI Pariz se uvećao svega za jednu trećinu. Ali je zacelo mnogo više izgubio u legoti nego što je dobio u veličini. Kao što je poznato, Pariz je ponikao na onom starom ostrvu na kome je sada Stara varoš i koje ima oblik kolevke. Obala toga ostrva bila je njegov prvi bedem, Sena njegov prvi jarak. U krugu toga ostrva ostao je Pariz više stoleća, sa svega dva mosta, jedan na severu i jedan na jugu, i dve građevine na njima, koje su bile u isti mah i njegove kapije i njegove tvrđave. Veliki Šatle na desnoj obali, Mali Šatle na levoj obali. Zatim je, još za vlade prvih kraljeva, suviše skučen na ostrvu i ne mogući se okrenuti na njemu, prešao preko vode. Tada s one strane Velikoga s one strane Maloga Šatlea, prvi pojas zidova i nula stade obuhvatati polje s obe strane Sene. Od te stare ograde ostalo je bilo sve do prošloga stoleća nekoliko zidina; danas postoji još samo uspomena na nju, i po koje predanje, Kapija Bode ili Bodoaje, Porta Bagauda. Malopomalo, talas kuća, neprestano potiokivan iz srca varoši ka periferiji, poplavio je, potkopao, porušio i uništio taj pojas. Filip Avgust napravio mu je novu branu. On je zatvorio Pariz u krug od debelih, visokih i tvrdih kula. Više od jednoga veka zbijale su se kuće, nagomilavale i podizale svoj nivo u ovome ublu, kao voda u kakvome rezervoaru. One se

255 stadoše dizati sprat po sprat, peti jedna na drugu, izbijati u visinu kao nagomilan sok, i nadmetati se koja he pre dići glavu iznad svojih suseda, da bi dobila malo vazduha. Ulice su se sve više dubile i bivale sve uže; trgovi se ispuniše i nestade ih. Naposletku kuće preskočiše preko zida Filipa Avgusta i veselo se rasuše po ravnici, bez ikakva reda i poretka, kao kakvi begunci. Tu se namestiše, okružiše gradinama, razuzuriše. Godine 1367. varoš se beše već toliko raširila u predgrađu da je bio potreban nov bedem, naročito na desnoj obali. Karlo V podiže ga. Ali varoš kao što je Pariz neprestano raste. Samo takve varoši postaju prestonice. One su levak u koji se stiču sve, geografske, političke, moralne i intelvktualne struje jedne zemlje, sve prirodne težnje jednoga naroda; one su, tako reći, izvori civilizacije, ali i kanali u koje se trtovina, industrija, inteligencija, populacija, sve što je sok, sve što je život, sve što je duša jednog naroda, sliva i nagomilava bez prestanka, kap po kap, vek po vek. Bedem Karla V bio je, dakle, iste sudbine koje i bedem Filipa Avgusta. Krajem petnaestoga veka već je prekoračen, i predgrađe je otišlo dalje. U šesnaestome veku taj se bedem čisto primetno povlači i sve dublje zalazi u staru varoš, toliko se već nova varoš zbija napolju. I tako, do petnaestoga veka, da se tu zaustavimo, Pariz beše uništio tri kruga zidova, koji su, u vreme Julijana Apostata, bili tako reći u začetku u Velikom"Šatleu i Malom Šatleu. Bujna varoš beše prolomila redom svoja četiri pojasa zidova, kao što dete koje raste cepa svoje lanjsko odelo. Za vlade Luja XI videle su se mestimice, iy ovome moru od kuća, pojedine 156 opale kule od starih bedema, kao vrhovi bregova u kakvoj poplavi, kao arhipelag staroga Pariza, koji je utonuo pod novim. Posle toga, Pariz se opet promenio, na žalost naših očmju, ali je prešao samo jedan bedem, bedem Luja XV, taj gnusni zid od blata i gliba, dostojan kralja koji ga je podigao, dostojan pesnika koji ga je opevao. Le mur murant Paris rend Paris murmurant1. U petnaestome veku Pariz beše još podeljen u tri varoši, sasvim odvojene i zasebne, od kojih je svaka imala svoj naročiti izgled, svoje osobine, svoje običaje, svoja predanja, svoje povlastice, svoju istoriju; to su: Stara varoš, Školski kraj i Čaršija. Stara varoš, koja je bila na ostrvu, beše najstarija, najmanja, i kolevka drugih dveju, stešnjena između njih kao neka nam se ne zameri za ovo poređenje kakva starica između dve odrasle lepe devojke. Školski

kraj zahvatao je levu obalu Sene, od Turnele do Nelske kule, a to su tačke koje u današnjem Parizu odgovaraju jedna Vinskom tržištu, a druga Kovnici novca. Njegov bedem prilično je zadirao u polje, na kome Julijan beše podigao jazna kupatila. Njime beše obuhvaćeno Brdo svete Ženevjeve. Najviša tačka ovih zidina beše Papska kapija, to jest otprilike ono mesto gde je sad Panteon2. Čaršija, koja je bila najveća od ova tri dela Pariza, zauzimala je desnu obalu. Njen kej, koji je na više mesta bio isprekidan^ išao je duž Sene 1 Zid koji opasuje Pariz čini Pariz nezadovoljnim. ' Veličanstveni hram u Parizu u kome se sahranjuju zaslužni Francuzi. 157 od kule Bili do kule di Boa, to jest od mesta gde je danas Opštinski koš do mesta gde su danas Tiljerije. Ove četiri tačke, na kojima je Sena presecala zidove prestonice, Turnel i Nelska kula levo, kula Bili i kula Di Boa desno, zvale su se četiri pariske kule. Čaršija je zalazila u polje dublje nego Školski kraj. Najviša tačka Čaršije (Čaršija Karla V) bila z'e kod Kapije svetoga Dionisija i svetoga Martina, koje su i sad na istome mestu. Kao što rekosmo, svaki od ova tri velika dela Pariza bejaše varoš, ali varoš nepotpuna, varoš koja nije mogla biti bez dveju drugih. Otuda tri sasvim različita izgleda. Stara varoš bila je bogata crkvama, Čaršija gospodskim domovima, Školski kraj školama. Ostavljajući na stranu omanje osobenosti staroga Pariza i ćudljivosti zakonskih odredaba o ulicama, reći ćemo, govoreći uopšte i uzimajući u račun samo celine u haosu opštinekih pravnih ustanova, da je ostrvo stojalo pod biskupom, desna obala pod predsednikom oggštine, a leva obala pod rektorom. Upravitelj Pariza, koji beše kraljevski a ne opštinski činovnik, bio je nad svima njima. U Staroj varoši bila je Bogorodičina crkva, u Čaršiji Luvr i Opštinski dom, a u Školskom kraju Sorbona. U Čaršiji je bila Velika pijaca, u Staroj varoši Glavna bolnica, u Školskom kraju Đačka livada. Ako bi koji đak učinio prestup na levoj obali, na Đačkoj livadi, sudilo mu se na ostrvu, u Domu pravde, a presude su izvršivane na desnoj obali, na Monfokonu; sem ako bi rektor, osećajući da je Školski kraj moćan a kralj slab, podigao glas protiv toga; jer ćaci su imali tu povlasticu da budu obešeni u svome kraju. 158 (Uzgred napominjemo da je većina ovih povlastica, a bilo ih je i boljih od ove, iznuđena od kralja bunama i izgredima. Tako je odvajkada. Kralj tek onda daje kad narod otme. Postoji jedna stara povelja koja to bezazleno kaže: Civibus jidelitas in reges, quae tamen aliquoties seditionibus interrupta, multa peperit pnvilegia.)

U petnaestom veku Sena je zapljuskivala pet ostrva u krugu Pariza: ostrvo Luvije, na kome je onda bilo drveća, a sada su ostala samo drva; Kravarsko Ostrvo i Ostrvo Bogorodičine crkve, oba pusta, s jednom straćarom svega, oba biskupska dobra (u sedamnaestome veku načinjeno je od ova dva ostrva jedno, koje se sada zove ostrvo Luja Svetoga); naposletku, ostrvo na kome je Stara varoš, i na njegovu vrhu Skelexijino ostrvce, koje je kasnije nestalo pod temeljom Novoga mosta. Stara varoš imala je u ono doba pet mostova: tri na desnoj strani, Most Bogorodičine crkve i Menjački most koji su bili od kamena i Vodeničaroki most koji je bio drven; dva na levoj strani, Mali most, od kamena, i Most arhanđela Mihaila, drven; na svima su bile kuće. Školski kraj imao je šest kapija, koje je podigao Filip Avgust; to su, počišući od Turnele: Kapija svetoga Viktora, Kapija Bordel, Kapija papska, Kapija svetoga Jakova, Kapija arhanđela Mihaila, Kapija svetoga Žermena. Čaršija je imala šest kapija, koje je poditao Karlo V; to su, počinjući od kule Bili: Kapija svetoga Antonija, Kapija Tanpl, Kapija svetoga Martina, Kapija svetoga Dionisija, Kapija Monmartr i Kapija svetoga Honorija. Sve su ove kapije bile vrlo jake, i lepe, što nimalo ne hudi jačini. Jedan širok i dubok jarak, kojim je 159 I tekla matica zimi, kad vode narastu, pravo je podnožje zidova oko celoga Pariza; Sena je davala vodu. Kapije su noću zatvarane gvozdenim lancima, i Pariz je spavao mirno. Kad sa visine gledate, ove tri varoši, Stara varoš, Školski kraj i Čaršija, ukazivale su vam se kao gusta mreža ulica, koje su bile vrlo čudno islrepletene. Mećutim, opazili biste na prvi pogled da ova tri odlomka čine samo jedno telo. Na prvi pogled videle su se dve dugačke uporedne ulice, jednostavne, neporemećene, gotovo u pravoj liniji, koje su prolazile kroz sve tri varoši s kraja na kraj, s juga na sever, upravo na Senu, vezivale ih, spajale ih, slivale, preručivale bez prestanka narod jedne od njih u zidove druge, i tako od tri obrazovale jednu. Prva od ovih dveju ulica išla je od Kapije svetoga Jakova do Kapije svetoga Martina; ona se zvala Ulica svetoga Jakova u Školskome kraju, Jevrejska ulica u Staroj varoši, Ulica svetoga Martina u Čaršiji; ona je dvaput prelazila preko vode, pod imenom Maloga mosta i Mosta Bogorodičine crkve. Druga, koja se zvala Ulica la Harp, na levoj obali, Kačarska ulica na ostrvu, Ulica svetoga Dionisija na desnoj obali, Most arhanđela Mihaila na jednome rukavu Sene, Menjački most na drugome, išla je od

Kapije arhanđela Mihaila u Školskome kraju do Kapije svetoga Dionisija u Čaršiji. Uostalom, iako su imale toliko različnih imena, to su ipak bile svega dve ulice, ali dve glavne ulice, dve osnovne ulice, dve arterije Pariza. Sve ostale vene ove trogube varoši polazile su od njih ili se završavale u njima. Nezavisno od dve glavne, poprečne ulice, koje 160 su presecale Pariz s jednog kraja na drugi, celom njegovom širinom, i bile zajedničke za celu prestonicu, Čaršija i Školski kraj imali su svaki svoju zasebnu glavnu ulicu, koja je išla njihovom dužinom, uporedo sa Senom, i na svome putu sekla pod pravim uglom ulice arterije. Tako se, u Čaršiji, od Kapije svetoga Antonija išlo pravo na Kapiju svetoga Honorija; a u Školskome kraju, od Kapije svetoga Viktora na Kapiju svetoga Žermena. Ove glavne ulice, koje su se ukrštale s onim dvema prvima, obrazovale su osnovu na kojoj je počivala, isprepletena u svima pravcima, lavirintska mreža pariskih ulica. U nejasnom nacrtu ove mreže još su se raspoznavale, kad se pažljivo zagleda, dve grupe širokih ulica, koje su kao dva raširena snopa, jedan u Školskom kraju, a drugi u Čaršiji, išle od mostova do kapija. Nešto od ovoga geometrijskog plana još i danas je ostalo. Sad, kako je sve ovo izgledalo sa tornjeva Bogorodičine crkve, godine 1482? To ćemo pokušati da kažemo. Gledaocu, koji se zadihan ispeo na ovu visinu, u prvi mah zasenu oči od krovova, dimnjaka, ulica, mostova, tržišta, šiljatih tornjeva, zvonika. Sve vam u jedan mah pada u oči, izrezani kalkan, šiljati krov, kule na uglovima zidova, kamena piramida iz jedanaestoga veka, škriljasti obelisk iz petnaestoga veka, okrugla i naga kula na zamku, četvrtasti i kitnjasti toranj crkveni, sve, veliko, malo. masivno, vazdušasto. Pogled vam dugo bludi po ovome lavirintu, u kome nije bilo ničega što nije imalo svoje originalnosti, svoga razloga, svog duha, 11 Bogorodičina crkva 161 svoje lepote, ničega što nije bilo umetničko delo, počevši od najmanje kuće s njenom išaranom i izvajanom fasadom, sa otkrivenim drvenim kosturom, niskim vratima i uleglim svodovima, pa sve do kraljevskoga Luvra, koji je onda imao čitav venac od kula. Ali čim se oko navikne na ovu tišmu građevina, ova glavna zdanja iočinju se raspoznavati. Pre svega Stara varoš. Ostrvo Stare varoši, kako veli Soval, na kome se u gomili građevina može naći po koja građevina lepoga stila, ostrvo Stare varoši ima oblik kakve velike lađe, koja se zarila u blato i nasela u sredini Sene. Malopre smo objasnili da je ovu lađu za rečne obale vezivalo pet mostova. Ovaj oblik lađe beše pao u oči čak i starim

heraldičarima3; jer, po Favinu4 i Pakijeru5, otuda i dolazi lađa na starome grbu Pariza, a ne od normanske opsade. Za onoga koji ume da ga protumači, grb je algebra, grb je jezik. Cela istorija druge polovine srednjega veka ispisana je na grbu, kao što je istorija prve polovine ispisana u simbolizmu romanskih crkava. To su jeroglifi feudalizma posle jeroglifa teokratije. Vi ste, dakle, najpre videli Staru varoš sa krmom na istoku i s kljunom na zapadu. Kad se okrenete zapadu imali ste pred sobom bezbrojno jato starih krovova, iznad kojih se dizao široki olovni krov Svete kapele kao leđa u slona koji nosi na sebi kulu. Samo, ovde je ta kula bila najsmelija, najšarenija, najkitnjastija, najizreckanija strela kroz čiju se čipkastu kupu ikad videlo nebo. Pred Bo 3 Ljudi koji se bave grbovima. 4 Pariski advokat i istoričar s kraja XVI i s početka XVII veka. * Pravnik, sudija i istoričar francuski (15291615). 162 gorodičinom crkvom, u njenoj neposrednoj blizini, sticale su se tri ulice u lep trg, okružen starim kućama. Na južnu stranu ovoga trga naslanjala se ispucala i sumorna fasada Glavne bolnice sa svojim krovom koji kao da beše pokriven bubuljicama i bradavicama. Zatim, desno, levo, na istoku, na zapadu, u ovom tako tesnom krugu Stare varoši, dizahu se zvonici od dvadeset jedne crkve iz raznih vremena, različita oblika, različite veličine, počevši od niskog i crvotočnog romanskog zvonika Svetoga Dionisija (carcer Glaucini), pa do tananih vrhova na crkvama Svetoga Petra i Svetoga Landrija. Iza Bogorodičine crkve pružao se, na severu, manastir sa svojim gotskim galerijama; na jugu, poluromanska biskupska palata; na istoku, pusto zemljište. V ovoj gomili kuća mogli ste, po onim visokim kamenim i prorezanim mitrama, koje su u ono doba, čak i na samom krovu, krunisale najviše prozore na palatama, raspoznati dom koji je za vlade Karla VI opština darovala Juvenalu Ursinskome9; malo dalje mogli ste vadeti katranom namazane barake na Paluskome trgu; još dalje novu apsidu crkve Staroga svetoga Žermena, koja je 1458. zahvatila jedan kraj Ulice Fev; zatim, ovdeonde, po neko raskršće preplavljeno narodom, po koji sramni stub podignut na uglu kakve ulice, dobar deo kaldrme Filipa Avgusta, divan pločnik po sredini usečen za konje i tako nesrećno u šesnaestome veku zamenjen onom bednom sitnom kaldrmom, takozvanom kaldrmom Lige, po koji prazan prostor s jednom od onih providnih kula

sa stepenicama, kakve su graćene u petnaestome veku * Trgovački starešina i prvi varoški sudija u Parizu (13681431). IV 163 i kakve još i danas imate u Ulici Burdone. Naposletku, desno od Svete kapele, ka zapadu, Dom pravde pružao je duž obale svoj venac kula. Kraljeve gradine, koje su zahvatale zapadni kraj Stare varoši, zaklanjale su Skelexijino ostrvce. Što se tiče vode, ona se sa tornjeva Bogorodičine crkve nije nikako ni videla sa obe strane Stare varonš; tu se Sena gubila pod mostovima, a mostovi pod kućama. A kad iogled pređe preko ovih mostova, čiji su se krovovi primetno zeleneli, jer ih zbog vodene pare memla beše popala pre vremena, pa skrene ulevo, u pravcu Školskoga kraja, prva građevina na kojoj bi se zaustavio beše velika i oniska gomila kula, Mali Šatle, pod čijom se ogromnom kapijom oubio kraj Maloga mosta; zatim, &ko zzam iogled pođe obalom od ietoka na oapad, od Turnele do Nelske kule, videli biste dugi niz kuća sa izvajanim gredama, s obojenim oknima, na više spratova, beskonačnu isprelamanu irugu abičnih kalkana, koji su često bili ispresecani kakvom ulicom, a s vremena na vreme i kakvom fasadom ili okukom kakvoga velikog zdanja od kamena, koje je bilo okruženo prostranim dvorištima i gradinama, krilima i sporednim stajama, usred ove gomile zbijenih i uzanih kuća, kao kakav vlastelin u gomili prostaka. Petšest ovakvih zdanja bilo je na keju, od Lorekskoga doma, koji je s manastirom Bernardinaca delio veliki prostor u blizini Turnele, do Nelskoga doma čija je glavna kula sinorila Pariz i čiji su šiljati krovovi po tri meseca preko godine ocrtavali svoje crne trougle na skerletnom koturu sunca na zahodu. 7 «4 Ova strana Sene, uostalom, nije bila toliko trgovačka koliko ona druga; ovde su veću galamu pravili i više se skupljali đaci nego zanatlije, i koja je upravo bila samo od Mosta arhanđela Mihaila do Nelske kule. Ostala obala Sene bila je delom naga, kao, na primer, s one strane manastira Bernardinaca, a delom gomila kuća, koje su se spuštale do same vode, kao što je bilo između dva mosta. Tu su pralje dizale veliku graju; one su vikale, govorile, pevale 'duž obale od jutra do mraka i prale rublje, kao i danas. A to je poznata vesela strana Pariza. Školski kraj je s jednoga kraja do drugoga bio homogena i jedra celina. Oni bezbrojni krovovi, zbijeni, ćoškasti, prirasli, sastavljeni gotovo svi po istoj geometrijskoj osnovi, izgledali su sa visine kao kakvo kristalisano telo. Nepravilna mreža ulica nije sekla ovo testo od kuća u delove suviše nesrazmerne. Četrdeset dve škole behu tu

raspoređene dosta podjednako, i bilo ih je svuda. Različne i zanimljive krovove ovih lepih građevina beše proizvela ona ista umetnost koja i proste krovove koje oni nadvišavahu, i u osnovi nisu bili ništa drugo do jedna ista geometrijska figura dvaput ili triput umnožena. Oni su, dakle, činili celinu složenijom, ne kvareći je, popunjavali je, ne pretovarujući je. Geometrija je prava harmonija. Nekoliko lepih domova izbijalo je ovdeonde iznad živopisnih krovova na levoj obali: Dom od Nevera, Rimski dom, Renski dom, kojih više nema; dvorac Klini, koji još i sada stoji na utehu umetnika, i čiji je vrh kule tako glupo porušen pre nekoliko godina. U blizini Klinija, te rimske palate s lepim roman 165 skim lukovima, behu kupatila cara Julijana. Tu je bilo i mnogo manastira, čija je lepota bila pobožnija, veličina dostojanstvenija nego u dvoraca, ali koji su bili isto tako lepi, isto tako veliki. Na prvi pogled padali su u oči manastir Bernardinaca sa svoja tri zvonika; crkva Svete Ženevjeve, za kojom mora čovek zažaliti kad pogleda njenu četvrtastu kulu koja i sad stoji; Sorbona, pola škola pola manastir, od koje je ostala jedna divna lađa, lepi četvorostrani hodnik Maturenski; do njega manastir Svetoga Benoa, u čijim je zidovima, u razmaku između sedmoga i osmoga izdanja ove knjige, sklepano jedno pozorište; Kordelijerski manastir, sa svoja tri ogromna kalkana jedan pored drugoga; Avgustinski manastir, čija je tanana strela, posle Nelske kule, bila druga čipka na ovoj strani Pariza, počinjući od zapada. Škole, koje su, u stvari, spona između manastira i sveta, držale su sredinu u nizu spomenika između palata i mačastira, s ozbiljnošću punom otmenosti, sa skulpturom lepšom od one na palatama, a arhitekturom vedrijom od arhitekture manastira. Na žalost, nije ostalo gotovo ništa od ovih spomenika, «a kojima je gotska umetnoet s toliko preciznosti ujedinila bogatstvo i ekonomiju. Crkve (a one su u Školskome kraju bile mnogobrojne i divne, i nizale su se kroz sva doba arhitekture, od romanskih svodova Svetoga Julijana do gotskih svodova Svetoga Severina), crkve su se dizale iznad svega, i, kao jedna harmonija, više u ovoj masi harmonija, probijale su svakoga trenutka mnogostruku sliku kalkana, šiljatih strela, otvorenih zvonika, tananih igala, čiji venac ne beše ništa drugo do vvličanstveto uveličavanje oštrog ugla (krovova. 166 Zemljište u Školskome kraju beše brdovito. Brdo svete Ženevjeve dizalo se na jugoistoku kao kakav ogroman mehur; i

sa Bogorodičine crkve bilo je vrlo zanimljivo pogledati ovu gomilu tesnih i krivih ulica (današnji Latinski tsvart), ove utrpane kuće koje su, počinjući od vrha ovog uzvišenja, išle u svima pravcima i bez ikakva reda, i gotovo se strmo spuštale po njegovim stranama do same vode, jedne kao da padaju, druge kao da se penju, a sve kao da se prvdržavaju jedna za drugu. Usled neprekidnog priliva bezbrojnih crnih tačaka, koje su se ukrštale na kaldrmi, činilo se da se sve kreće. To beše narod, posmatran sa visine i iz daljine. Naposletku, između ovih krovova, ovih strela, ovih bezbrojnih građevina, koje su na tako čudan način savijale, krivile i prekidale krajnju prugu Školskoga kraja, raspoznavaše se ovdeonde po koji debeo komad mahovinom obraslog zida, po koja masivna okrugla kula, po koja zupčasta gradska kapija koja je predstavljala tvrđavu; to beše bedem Filipa Avgusta. Iza njega zelenele su se livade, razilazili putovi, duž kojih je još bilo nešto kuća iz predgrađa, kojih je bilo sve manje što se dalje išlo. Neka od ovih predgrađa behu dosta važna. Tu vam, pre svega, beše, počinjući od Turnele, selo Sen Viktor, sa svojim svedenim mostom preko Bievre, sa svojim manastirom, u. kome se mogao pročitati nadgrobni natgšs Luja Debeloga, epitarhium Ludovici Grossi, i svojom crkvom s osmostranim kubetom i četiri mala zvonika iz jedanaestog veka (slično ovome može se videti u Etanpu; ono što nije porušeno); zatim selo Sen Marso, koje je već imalo tri crkve i jedan manastir; dalje, kad ostavite levo 167 Gobelinski mlin i njegova četiri bela zida, predgrađe Svetoga Jakova s lepim kamenim krstom na raskršću; pa crkva Svetoga Jakova, koja je onda bila gotska, šiljata i vrlo lepa; crkva Sen Magloar sa lepom lađom iz četrnaestog veka, koju je Napoleon pretvorio u senaru; Bogorodičina crkva u polju, u kojoj je bilo vizantijskih mozaika. Naposletku, pošto ostavite usred polja Kartuzijanski manastir, bogatu građevinu koja je podignuta kad i Dom pravde, sa njenim odeljenim bašticama i razvalinama Vovera7, u kojima su se, kažu, javl>ali duhovi, pogled vam je padao na zapad, na tri kubeta u romanskome stilu na crkvi Svetoga Žermena na livadi. Selo Sveti Žermen, kogje u to doba beše već velika opština, imalo je petnaest do dvadeset ulica. Šiljati zvonik Svetoga Sulpicija obeležavao je jedan kraj sela. Odmah u blizini raspoznavao se četvorostrani obim vašarišta Svetoga Žermena, gde je danas tržište; zatim opatov sramni stub, lepa okrugla kulica pokrivena olovnom kupom. Malo dalje bila je ciglana, pa Ulica di Fur, pa mlin na svojoj uzvišici, pa onda bolnica za gubave, kućica osamljena i omrznuta. Ali što je naročito privlačilo pogled i dugo ga zadržavalo, to je

manastir. I odista, ovaj manastir, koji je bio vrlo ugledan i kao crkva i kao dobro, ova opatija u kojoj su pariski biskupi smatrali za sreću da prenoće jednu noć, ova trpezarija koja je po kroju, po lepoti i po onoj divnoj ruži ličila na kakvu katedralu, ova otmena kapela Svete Bogorodice, ovaj monumentalni konak, ove prostrane gradine, ova gvozdena kapija, ovaj pokretni most, ovaj zupčasti zid, od koga se 7 Zamak blizu Pariza. 268 HHje moglo videti zelenilo okolnih livada, ova dvorišta u kojima su se šarenele vojničke uniforme i zlatne odežde, sve to grupisano oko tri visoka zvonika u romanskome stilu na gotskoj apsidi izgledalo je vrlo lepo na horizontu. Kad se naposletku, pošto ste dugo posmatrali Školski kraj, okrenete desnoj obali, ka Čaršiji, imate najedanput sasvim drugu sliku. Čaršija je, istina, bila mnogo veća od Školskoga kraja, ali nije bila tako jednostavna. Na prvi pogled videlo se da se deli u više gomila koje su bile sasvim različne. Pre svega, na istoku, u onom delu Čaršije koji se još i danas zove po močvarima u koje je Kamulogen8 nagnao Cezara, behu nagomilane palate koje su dopirale do same vode. Četiri palate, gotovo spojene, Žui, Sans, Barbo i Kraljičin dvor, ogledale su u Seni svoje krovove od škriljca, na kojima su se dizale tanke kule. Ove četiri graćevine ispunjavale su prostor od Ulice Nonendijer do Celestinske opatije, čija je strela graciozno isticala njihove kalkane i zupčaste zidove. Nekoliko zelenkastih kućerina, koje su se naginjale nad vodom pred ovim gospodstvenim palatama, nisu nimalo zaklanjale lepe uglove njihovih fasada, njihove široke četvrtaste prozore s okvirom i prečagama od kamena, njihove gotske kapije s mnogim statuama, oštre ivice njihovih zidova lelo otesanih, i one razne lepe arhitekturne pojedinosti, po kojima bi čovek rekao da gotska umetnost za svaki spomenik stvara nove lepote. Iza ovih palata pružao se u svima prav 8 Galski poglavica koji je branio Pariz od Cezareve vojske i poginuo u borbi (51. pre naše ere). 169 cima Jedan zid, čas prosečen, palisadiran i zupčast kao kakva tvrđava, čas zaklonjen visokim drvećem kao Kartuzijanski manastir, ogroman i raznolik zid onog čudesnog dvorca Sen Pol, u kome je kralj Francuske mogao carski dočekati dvadeset dva princa, i to onakva kakvi behu dofen i vojvoda Burgundski, sa njihovom poslugom i pratnjom, a da i ne računamo velike plemiće, pa ni kralja kad je pohodio Pariz, ni lavove koji su imali svoju naročitu palatu u kraljevskome dvoru. Ovom prilikom pomenimo da je onda stan jednoga princa imao jedanaest soba, počevši

od sobe za primanje pa do molionice, a da i ne govorimo o galerijama, o kupatilima, o parnim kupatilima i drugim „izlišnim mestima", kojih bejaše u evakom stanu; da ne govorimo o naročitim baštama svakoga kraljevoga gosta; da ne govorimo o kuhinjama, o ćilerima, o zajedničkim trpezarijama, o dvorištima u kojima je bilo dvadeset dve radionice, od pekarnice pa do peharnice; o raznim igralištima, o kavezima, ribnjacima, menažerijama, štalama, šupama, bibliotekama, oružnicama i livnicama. Eto šta je onda bio jedan kraljev dvor, jedan Luvr, jedan Sen Pol. Varoš u varoši. Sa tornja na kome smo se namestili, dvorac Sen Pol, iako su ga gotovo upola zaklanjala četiri pomenuta velika dvorca, izgledao je još vrlo prostran i vrlo lep. Na njemu su se vrlo lepo raspoznavale, iako su bile vešto sastavljene sa glavnom zgradom dugačkim staklenim galerijama na tananim stubovima, tri palate koje Karlo V beše spojio sa svojom: palata PtiMus, s čipkastom balustradom koja je graciozno optočavala njen krov; pa 170 lata opata od Sen Mora, koja je izgledala kao kakva tvrđava, imala veliku kulu, mazgale, bastione, a na širokoj saksonskoj kapiji grb opatov između useka pokretnoga mosta; palata grofa od Etanpa, čija je kula, porušena s vrha, izgledala škrbava kao petlova kresta. Ovdeonde, po tričetiri stara hrasta u gomili izgledala su kao ogromni karfioli; labudovi su plovili po bistroj vodi u ribnjacima prošaranim senkama i svetlošću; mnogobrojna dvorišta pomaljala su svoje živopisne delove; lavovska palata dizala se sa svojim niskim gotskim lukovima na kratkim saksonskim stubovima, sa svojim gvozdenim rešetkama i svojom večitom rikom lavova, a kroz sve ovo pela se škriljcem prevučena strela na crkvi Ave Marija; levo je bio stan upravitelja Pariza, sa četiri lepo prorezane kule; na sredini, u dnu, pravi dvorac Sen Pol, sa mnogobrojnim fasadama, svojim neprekidnim ukrasima od Karla V pa nadalje, svojim meleskim priraštajima kojima ga mašta arhitekata beše opteretila za poslednja dva veka, sa svima apsidama svojih kapela, sa svima kalkanima svojih galerija, sa tisuću vetreušaka i sa svoje dve visoke kule, čiji je kupasti krov, na donjem delu optočen zupcima, izgledao kao oni visoki šeširi sa podignutim obodom. Ako nastavite da se penjete uz spratove ovoga amfiteatra od palata, koji se pružao nadaleko, pošto pređete dubok jarak prokopan u krovovima Čaršije, koji je obeležavao Ulicu svetoga Angonija, pogled vam je padao mi se neprestano ograničavamo na glavne

spomenike na Angulemski dom, prostranu građevinu iz raznih vremena, sa pojedinim delovima sasvim novim i belim, koji su u 271 toj celini izgledali kao crvena zakrpa na plavoj dolami. Međutim, neobično šiljati i visoki krov moderne palate, načičkan izvajanim olucima, pokriven olovnim pločama na kojima su se prelivale mnogobrojne fantastične arabeske od pozlaćena bakra, taj krov tako čudnovato išaran dizao se graciozno posred crnih razvalina staroga zdanja, čije stare debele kule, koje su se od starosti ispupčile kao burad, behu ulegle i prepukle od vrha do dna, te izgledahu kao gojazni raskopčani trbusi. Pozadi, dizala se čitava šuma tankih i visokih kula Turnelske palate. Nigde na svetu, ni u zamku Šamboru9 ni u Alhambri10 nije bilo prizora koji bi bio tako čaroban, tako lrijatan, tako primamljiv kao ova šuma od strela, zvonika, dimnjaka, vetreušaka, spirala, uvojaka, prorezanih kubeta, paviljona, vretenastih kula koje su bile sve različne po obliku, visini i položaju. Rekao bi čovek da ima pred očima xinovski šah od kamena. Desno od Turnele, ona gomila ogromnih kula crnih kao mastilo, koje su zalazile jedna u drugu i koje su bile, tako reći, povezane jednim jarkom, ona kula na kojoj je bilo mnogo više mazgala nego prozora, onaj pokretni most večito podignut, ona rešetka večito spuštena, to vam je Bastilja. Oni crni kljunovi, koji vire kroz zupčaste zidove i koji vam izdaleka izgledaju kao oluci, to su topovi. • Veličanstven zamak u Francuskoj, koji je podigao Fransoa I. 10 Dvorac mavarskih vladara kod Granade u Španiji, sazidan najvećim delom u IV veku. Jedna od najraskošnijih i najlepših građevina muslimanske umetnosti. 172 Na domaku njihovih đuladi, na podnožju ove strahovite građevine, leži Kapija svetoga Antonija sa svoje dve kule. S one strane Turnele, do zidine Karla V, prostirao se, pun zeleiila i cveća, kadifeni ćilim obrađenih polja i kraljevskih gradina, a među njima ste mogli raspoznati, po njenu lavirintu od drveta i aleja, čuvenu baštu Dedal, koju Luj XI beše darovao Koatijeru. Opservatorija doktorova dizala se iznad Dedala kao veliki usamljeni stub koji se završavao jednom kućicom. U ovoj kućici čula su se strahovita proricanja. Tu je danas Kraljevski trg. Kao što smo malopre rekli, ovaj kraj palata, koji smo pokušali opisati našim čitaocima, pominjući, međutim, samo najznatnija mesta, ispunjavao je utao koji je zid Karla V obrazovao sa Senom na istoku. Sredinu Čaršije zauzimala je

gomila običnih kuća. Tu su upravo vodila ona tri mosta Stare varoši na desnoj obali, a u blizini mostova imate pre kuće nego palate. Ova gomila stanova, zbijenih kao saće u košnici, imala je svoju naročitu lepotu. Krovovi u prestonici, to su vam talasi na moru: nešto veličanstveno. Pre svega, izukrštane i isprepletene ulice pravile su stotinu zanimljivih figura. Oko velikoga trga imali ste pravu zvezdu s hiljadu krakova. Ulica svetoga Dionisija i Ulica svetoga Martina, sa svojim bezbrojnim ograncima, pele su se jedaa pored drute kao dva velika drveta, čije se grane irelliću. Zatim, iskrivudane ulice, Zidarska, Staklarska, Tkačka, itd., vijugale su se kroz tu mrežu. Bilo je i lepih građevina, koje su izbijale iznad okamenjenih ta 273 lasa ovoga mora od kalkana. Tako, na primer, na čelu Menjačkoga mosta, iza koga se penušala Sena pod točkovima Vodeničarskog mosta, bio je Šatle, ne više rimska kula kao za vlade Julijana Apostata, nego feudalna kula iz trinaestoga veka, koja je bila od tako tvrda kamena da je pijuk za tri sata ni za jednu šaku nije mogao probušiti. Dalje je bio bogati četvrtasti zvonik na crkvi Svetoga Jakova kod klanice, sa skulpturama na uglovima, već divan, iako u ietnaestome veku nije bio dovršen. Na njemu tada nisu bila ona četiri čudovišta koja još i danas, na utlovima njegova krova, izgledaju kao četiri sfinksa koji novome Parizu zadaju da odgonetne zagonetku staroga Pariza; Rol, skulptor, postavio ih je tek 1526. godine, i za svoj trud dobio je dvadeset franaka. Pa Kuća na stubovima, koja je gledala na Grevski trg, o kome smo već govorili našim čitaocima. Pa crkva Sen Žerve, koju je jedan portal ,,lepoga ukusa" kasnije naružio; crkva Sen Meri, čiji su stari gotski lukovi bili još gotovo lukovi romanskoga stila; crkva Svetoga Jovana, čiji veličanstveni toranj beše već u poslovicu ušao; zatim dvadeset drugih spomenika, kojk nisu smatrali za poniženje da ukopaju svoje lepote u ovaj haos ulica mračnih, tesnih i dubokih. Dodajte ovome krstove od tesana kamena, kojih je bilo po raskršćima više nego vešala; Groblje nevinih, čiji se arhitekturni zid video u daljini preko krovova; sramni stub na Velikom trgu, čiji se vrh video između dva dimnjaka u Ulici Kosoneri; vešala Trahoarskoga krsta, na njegovu raskršću uvek punom naroda; kružne zidove Žitarskoga trga; ostatke nekadašnjega zida Filipa Avgusta, 274 koji su se videli ovdeonde u moru od kuća; kule koje je izgrizao bršljen, porušene kapije, trošne i unakažene zidine;

kej sa njegovim bezbrojnim dućanima i krvavim ozledama; Senu zakrčenu lađama, od senjaka do biskupova konaka pa ćete imati nejasnu sliku onoga što je 1482. godine bio centralni trapez Čaršije. Pored ova dva kvarta, jedan od samih palata, drugi od običnih kuća, imali ste i treću sliku, koju je Čaršija davala; venac manastira, koji je ovaj deo varoši opasivao gotovo u celom njegovom obliku, od istoka do zapada, tako da ste iza kruga utvrđenja koja su zatvarala Pariz imali i unutrašnji krug manastira i kapela. Tako, odmah do Turnelske gradine, između Ulice svetoga Antošija i stare Ulice Tanpla, bio je manastir Svete Katarine, sa svojom ogromnom baštom koja se prostirala do samoga pariskog zida. Između stare i nove Ulice Tanpla, bio je Tanpl, mračan snop kula, visok i usamljen usred prostranog kruga opasanog zupčastim zidom. Između nove Ulice Tanpla i Ulice svetoga Martina beše opatija Svetoga Martina, usred svojih gradina, divna crkva ograđena zidom, čiji je venac od kula i tijara od zvonika ustupao po lepoti jedino crkvi Svetoga Žermena na livadi. Između Ulice svetoga Martina i svetoga Dionisija bila je porta crkve Svete Trojice. Najzad, između Ulice svetoga Dionisija i Ulice Montorgej, Devičanski manastir. U njegovoj blizini raspoznavali su se istruleli krovovi i nepopločani prostor Čudotvorne male. To beše jedini profani prsten u ovom pobožnom lancu manastira. Naposletku, četvrti odeljak, koji se sam sobom 175 ocrtavao u gomili krovova na desnoj obali, i koji je zahvatio zatgadnu stranu pojasa i širio se obalom niz vodu, beše nova kita dvorova i zdanja oko Luvra. Stari Luvr Filipa Avgusta, ta gorostasna građevina sa velikom kulom, oko koje je bilo dvadeset tri drugih glavnih, ne računajući karaule, izgledaše izdaleka usađen u gotske krovove Alansonskog i Burbonskog dvorca. Ova hidra od kula, xinovski čuvar Pariza, sa svoje dvadeset četiri uspravljene glave, sa svojim ispolinskim sapima, koje behu pokrivene olovom ili škriljcem, te se prelivahu na suncu, završavala je na čudan način oblik Čaršije na zapadu. I tako, između dve grupe palata, jedne sa Luvrom a druge sa Turnelskim dvorcem, imali ste ogromnu masu, ono što Rimljani zvahu insula11, običnih kuća, ograničenih sa severa dugim pojasom manastira i obrađenih gradina, i sve to izgledalo je kao jednostavna celina; iznad ovih bezbrojnih građevina, čiji su krovovi od crepa i škriljca gradili svojim ivicama toliko čudnih lanaca, imali ste tetovirane, išarane zvonike od četrdeset četiri crkve, koliko ih je bilo na desnoj obali; kroza sve to silestvo ulica; kao granicu, s jedne strane visoke bedeme s četvrtastim kulama (u Školskome kraju

bile su okrugle), a s druge strane Senu ispresecanu mostovima, po kojoj su plovile mnoge lađe. To vam je Čaršija u petnaestome veku. S one strane zidova imali ste oko kapija nekoliko predgrađa, reća i rasturenija nr predgrađa Školskoga kraja. To behu, iza Bastilje, dvadeset građevina načičkanih oko zanimljivih skulptura Fo 11 Ostrvo. 276 benskog krsta i spoljnih svodova manastira Svetoga Antonija; zatim Popenkur, koji se gubio u žitu; pa Kurtilja, veselo selo puko mehana; selo Svetoga Lavrentija, sa svojom crkvom, čiji je zvonik izgledao izdaleka da pripada tananim kulama Kapije svetoga Martina; predgrađe Svetoga Dionisija, s velikim dvorištem Svetoga Ladra: izvan Kapije Monmartra, Žitnica opasana belim zidinama iza nje, sa svojim krečnim stranama, Monmartr, koji je u ono doba imao gotovo isto toliko crkava koliko i mlinova, i koji je sačuvao samo mlinove, jer društvo traži danas jedino telesnu hranu. Najzad, s one strane Luvra pružalo se u polje predgrađe Svetoga Honorija, koje je već u ono doba bilo vrlo veliko, zelenela se Mala Bretanja i prostiralo Svinjarsko tržište, usred koga se dizala strahovita peć u kojoj su pekli one što su pravili lažan novac. Između Kurtilje i Svetoga Lavrentija vaše je oko jamačno već zapazilo, na vrhu jednoga brega koji se dizao iznad pustih poljana, 'jednu građevinu, koja je izdaleka izgledala kao kakva razvaljena kolonada na ogolelom zemljištu. To ne beše ni Partenon, ni hram Jupitera Olimpijskoga12. To beše Monfokon. Sad, ako nabrajanje tolikih građevina, koje smo izveli što smo mogli kraće, nije uništilo u čitaoca opštu sliku starota Pariza, mi ćemo je svesti u nekoliko reči. U sredini je ostrvo Stare varoši, koje je izgledalo kao kakva ogromna kornjača, a njegovi mostovi, pokriveni crepom, kao kornjačine šape koje su se pomaljale ispod sivog oklopa krovova. Levo je Školski kraj, kao trapez jedno 12 Fidijina antička statua u Olimpiji, smatrana za remekdelo grčke skulpture. 12 Bogorodičina crkva 177 stavan, pun, zbijen, načičkan. Desno je Čaršija, prostran polukrut, sa mnogo više gradina i spomenika. Ove tri celine, Stara varoš, Školski kraj i čaršija, behu izbrazdane bezbrojnim ulicama. Kroz sredinu je tekla Sena, „hraniteljka Sena", kako veli Di Brel, pretrpana ostrvima, mostovima i lađama. Svud unaokolo ogromna ravnica, izbrazdana raznim njivama, zasejana lepim selima; levo, Isi, Venvr, Vožirar, Monruž, Žantilji sa svojom oblom i svojom četvrtastom kulom, itd.; desno, dvadeset drugih, od Konflana do Vill'Eveka. Na horizontu venac brežuljaka, poređanih u krug,

kao ivica kakvoga ubla. Naposletnu, u daljini, na istoku, Vensen, i njegovih sedam četvorougaonih kula; na jugu, Bisetr i njegove šiljate kule; na severu, Sveti Dionisije i njegov visoki toranj; na zapadu, Sen Klu i njegova kula. To je Pariz koji su sa tornjeva Bogorodičine crkve gledali gavrani koji su živeli 1482. godine. Međutim, baš o toj varoši rekao je Volter da je do Luja XIV imala svega četiri lepa spomenika: kube na Sorboni, crkvu ValdeGras, novi Luvr i ne znam koji još, Luksemburg možda. Na sreću, Volter je opet zato napisao Kandida, i od ovih ljudi, koje nam je prošlost u dugome nizu godina dala, on je najviše imao demonskoga smeha. To dokazuje, uostalom, da čovek može biti veoma darovit, pa da se opet nimalo ne razume u umetnosti koja mu nije struka. Nije li Molijer mislio da ukazuje mnogo časti Rafaelu i Mikelanđelu nazivajući ih: oeu Minjari13 svoga doba. m Pjer Minjar (16101695), Molijerov savremenik, francuski slikar koji je izradio veliki broj portreta i živopis na kupoli pariske crkve ValdeGras. 178 Vratimo se Parizu i petnaestome veku. U to vreme Pariz nije bio samo lepa varoš; on je bio i varoš jednostavna, građevinski i istorijski proizvod srednjeg veka, čitava. hronika od kamena. To beše varoš sastavljena svega iz dva sloja, sloja romanskog i sloja gotskog, jer rimskoga sloja beše već davno nestalo; on se zadržao samo u kupatilima cara Julijana, gde je još probijao debelu koru srednjega veka. Što se tiče keltskog sloja, od njega se nije našlo tragova, čak ni prilikom kopanja bunara. Pedeset godina kasnije, kada je renesansa u ovu celinu, tako jednostavnu pa ipak tako raznoliku, unela sjajni raskoš svojih fantazija i svojih sistema, izobilje rimskih lukova, grčkih stubova i gotskih svodova, svoju skulpturu tako nežnu i tako idealnu, svoj naročiti ukus za arabeskama14 i akantama18, svoje neimarsko paganstvo iz doba Lutera, Pariz je bio možda još lepši, mada manje harmoničan oku i mislima. Ali ovaj svetli trenutak ne potraja dugo. Renesansa nije bila nepristrasna; ona nije samo zidala, ona je i rušila. Doduše, bio joj je potreban prostor. Zato je gotski Pariz vrlo kratko vreme bio potpun. Još crkva Svetoga Jakova kod klanice nije bila ni dovršena, a već je otpočelo rušenje staroga Luvra. Otada se ova velika varoš kvarila iz dana u dan. Gotski Pariz, pod kojim se izgubio romanski Pariz, takođe se izgubi. Ali ko može reći kakav ga je Pariz zamenio? Imate Pariz Katarine Medičijeve u Tiljerim Ukras u arapskom stilu. " Listolik ukras.

!»• 179 jama1", Pariz Henrika II u Opštinskom domu, dve građevine još vrlo ukusne; Pariz Henrika IV u Kraljevskom trgu; fasade od opeka, sa uglovima od kamena i krovovima od škriljaca, kuće trobojne; Pariz Luja XIII u crkvi ValdeGras: arhitektura spljoštena i zdepasta, sa svodovima nalik na drške od kotarice, nešto trbušasto u stubovima i grbavo u kubetima; Pariz Luja XIV u Invalidskom domu: veliki, bogat, pozlaćen i hladan; Pariz Luja XV u crkvi Svetoga Sulpicija: uvojnice, trake, oblaci, rezanci i cigurija, sve od kamena; Pariz Luja XVI u Panteonu: rđava kopija crkve Svetoga Petra u Rimu (ta se građevina nezgodno ulegla, što joj nije popravilo linije); Pariz Republike u Medicinskoj školi: građevina u bednom grčkorimskom stilu, koja liči na Koloseum17 ili Partenon kao ustav godine III na Minosove zakone, u arhitekturi poznata pod imenom mesidorskoga stila; Pariz Napoleonov u Vandomskom trgu; taj je divan: bronzani stub saliven od topova; Pariz Restauracije u Berzi: veoma bela kolonada koja nosi nekakav ulazi Mi smo s bolom i s užasom videli kako se pomišlja da se uveća, da se preradi, da se preinači, to jest da se uništi ova divna palata. Naši današnji arhitekti i suviše su teške ruke da bi mogli taknuti ove ukusne tvorevine renesanse. Mi se nadamo da oni neće smeti to učiniti. Uostalom, ovo rušenje Tiljerija ne bi bilo samo surovo nasilje, od koga bi crveneo i jedan pijani Vandal; to bi bilo delo izdaje. Tiljerije nisu samo remekdelo šesnaestoga veka: one su list istorije devetnaestoga veka. Ta palata nije više kraljevska; ona je narodna. Ostavimo je takvu kakva je. Nju je naša revolucija dvaput po čelu obeležila. Na jednoj od njenih dveju fasada nalaze se tanad od 10. avgusta; na drugoj od 29. jula. Ona je sveta. Pariz, 7. aprila 1831. Napomena iz petoga izdanja. 17 Veličanstven antički amfiteatr u Rimu u kome je moglo stati 80.000 gledalaca. Tu su se vodile borbe gladijatora. 180 ni frigijum18; sve u kvadratu i stalo dvadeset miliona. Uza svaki od ovih karakterističnih spomenika ide, po sličnosti u ukusu, načinu i obliku, izvestan broj kuća, koje su rasturene po raznim kvartovima i koje oko poznavaoca lako raspoznaje i lako im odrećuje starost. Kad čovek ume da gleda, on će čak i u zvekiru na kapiji pronaći duh jednoga veka i fizionomiju jednoga kralja. Sadašnji Pariz nema, dakle, nikakvu opštu fizionomiju. On je zbirka primeraka iz raznih vekova, a najlepših je

nestalo, Naša prestonica uvećava se samo kućama, i to kakvim kućama! Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će se obnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan. Spomenici u njemu bivaju sve reći i reći, i čisto vidite kako malopomalo propadaju, tonu u kuće. Naši očevi imali su Pariz od kamena; naši sinovi imaće Pariz od maltera. Što se tiče modernih sgaomenika novoga Pariza, o njima nećemo govoriti. Ne zato što im se ne divimo kao što priliči. Crkva Svete Ženevjeve g. Sufloa zaista je najlepši savojski kolač kakav je ikad napravljen od kamena. Palata Počasne legije takođe je vrlo otmen kolačarski posao. Kupola Žitnoga trga, to vam je kapa engleskoga xokeja na velikim lestvama. Kubeta na crkvi Svetoga Sulpicija, to su vam dva debela klarineta, a i to je nešto; one telegrafske žice na krovu lepo pristaju. Crkva Svetoga Roka ima jedan portal, koji se po svojoj lepoti može porediti jedino sa crkvom Svetoga Tome 18 Ravan između krova i stuba. 181 IHHHHi ■■■■Akvinskoga. Ona ima i jedno raspeće u jednoj rupčazi, sa suncem od pozlaćena drveta ozgo. To su stvari kojima se zaista treba diviti. Prorezano kube u lavirintu Botaničke bašte takođe je vrlo vešto smišljeno. Što se tiče Berze, koja je po stubovima grčkoga, po pravilnim polukruzima na portalima i prozorima rimskoga stila, a po velikom svodu stil renesanse, ona je nesumnjivo spomenik vrlo pravilan i vrlo čist; to se najbolje vidi otuda što na njenom lsrovu imate atiku19, kakvih u Atini nije bilo, lepu pravu liniju, mestimice graciozno ieprekidanu čunkovima. Dodajmo da, ako je pravilo da arhitektura jedne građevine odgovara njenoj nameni tako da se ta namena na prvi pogled vidi, da se ne može dovoljno nadiviti spomeniku, koji može biti u isti mah i kraljevski dvor, i skupština, i opština, i škola, i manež, i akademija, i magacin, i sud, i muzej, i kasarna, i grobnica, i hram, i pozorište. Za sada je to Berza. Sem toga, svaki spomenik treba da je udešen prema klimi. Ovaj je, očevidno, izrično napravljen za naše hladno i kišovito podneblje. Krov mu je gotovo ravan, kao krovovi u istočnim zemljama, i zbog toga se zimi, kad padne sneg, mora čistiti; a poznata je stvar da su krovovi zato da se čiste. Što se tiče one namene o kojoj malopre govorasmo, on joj potpuno odgovara; on je berza u Francuskoj, kao što bi bio hram u Grčkoj. Istina, arhitekt je imao dosta muke dok je sakrio časovnik koji bi pokvario pravilnost lepih linija na fasadi; ali nam je zato dao onu kolonadu oko spomenika, pod kojom

se, o velikim crkvenim praznicima, može dostojanstveno kretati sprovod menjača i trgovačkih pomoćnika. " Atinski stil. 182 To su, na svaki način, vrlo lepi spomenici. Dodajmo tome mnogobrojne lepe ulice, zanimljive i raznolike, kao što je Ulica Rivoli, i ja ne sumnjam da ćete, ako gledate Pariz iz balona, videti bogatstvo linija, izobilje pojedinosti, raznolikost slika, nešto veličanstveno u prostome i neočekivano u lepome, što karakteriše šah. Ali, ipak, ma kako vam divan izgledao današnji Pariz, zamislite Pariz petnaestoga veka, oživite u pameti njegovu sliku; pogledajte kroz ovu čudesnu šumu od šiljaka, tornjeva i zvonika; pružite posred ove ogromne varoši, pocepajte na vrhovima ostrva, skupite pod svodovima mostova Senu sa njenim velikim zelenim i žutim lokvama, šareniju od zmijske košul.ice, ocrtajte jasno prema azurnome nebu gotski profil ovoga starog Pariza; obmotajte njegovu konturu u zimsku maglu koja se hvata za njegove mnogobrojne dimnjake; zagnjurite ga u duboku noć i pogledajte čudnu igru mraka i svetlosti u ovome mračnom lavirintu građevina; pustite jedan mesečev zrak da ga nepotpuno ocrta, i istaknite kroz maglu njegove visoke kule; ili, uzmite ovu mračnu siluetu, senku tisuću oštrih uglova od tornjeva i krovova i istavite je, zupčastiju no što je čeljust u ajkule, prema bakarnome nebu sunca na zahodu. Zatim, poredite. A ako hoćete da od stare varoši dobijete utisak koji vam noza ne može više dati, popnite se jednoga jutra, o kakvom velikom prazniku, na primer o Uskrsu ili Duhovima, kad se sunce rađa, popnite se na kakvu uzvišenu tačku, s koje možete pregledati celu prestonicu, pa sačekajte zvuke prvih zvona. I onda ćete videti kako na dati znak s neba, 183 jer ga sunce daje, ovih tisuću crkava zatrepere u jedan mah. Najpre čujete ovdeonde po koji zvuk, najpre na jednoj crkvi, pa na drugoj, kao kad svirači udešavaju CBOj'e instrumente. Zatim, najedanput, pogledajte, jer u izvesnim trenucima izgleda da je i uvo čulo vida, pogledajte kako se u jedan isti mah sa svakoga zvonika penje kao neki stub glasova, kao oblak harmonije. S početka treperenje svakoga zvona polazi u visinu, pravo, čisto i, tako reći, usamljeno, u divno jutarnje nebo. Zatim se, malopomalo, ti zvuci množe, stapaju, mešaju, gube jedan u drugome, slivaju u jedan veličanstven koncert. I tako imate jednu masu zvučnih treperenja, koja jednako nadolazi iz onih bezbrojnih zvonika, koja lebdi, talasa se, izleće, diže se kao vihor iznad varoši, i preko horizonta širi hučni krug svojih talasanja.

Međutim, ovo more od harmonije nije haos. Ma kako uzburkano i ma kako duboko da je, ono ggri svemu tome nije izgubilo svoju bistrinu. U njemu vidite kako zasebno vijuga svaka grupa tonova koja teče iz zvonika; tu možete čuti naizmence ozbiljan razgovor i svađu između velikoga zvona i klepala; tu vidite kako lete oktave s jednoga zvonika na drugi; gledate ih kako sa srebrnoga zvona poleću lake, oštre i kao da imaju krila, a sa drvenoga zvona otpadaju razbijene i sakate; usred njih divite se onoj bogatoj tami koja se penje i spušta bez prestanka sa sedam zvona na crkvi Svetoga Evstahija; vidite kako posred toga preleću jasne i brze note, koje na tričetiri mesta kresnu i izgube se kao munje. Tamo imate zvono na opatiji Svetoga Martina, sa svojim rascepljenim glasom; ovde, opet, sumorni i osorni glas zvona na Bastilji; a čak na drugom Š kraju čujete duboki bas velike kule na Luvru. Kraljevska zvona na Dvoru bacaju bez prestanka i na sve strane lake trilere, koji pod teškim udarcima najvećega zvona na Bogorodičinoj crkvi iskaču, kao što varnice izleću pod udarcima čekića na nakovnju. Ovdaonda čujete svakovrsne zvuke, koji dolaze sa tri zvona na crkvi Svetog Žermena na livadi. Zatim, s vremena na vreme, ova masa pobožnih zvukova razdvaja se i propušta fugu sa crkve Ave Marija, koja se blista i treperi kao kakva zvezda. Ispod svega toga, u najnižem sloju koncerta, razaznajete tihu pesmu u crkvama, koja isparava kroz ustreptale pore njihovih svodova. Zaista, ovo je opera koju je vredno čuti. Kad slušate žubor koji se danju diže iz Pariza, to varoš govori; noću, to varoš diše; ovde, varoš peva. Slušajte, dakle, zvuke sa ovih zvonika; dodajte tome žagor pola miliona ljudi, večito tugovanje reke, neprestano zviždanje vetra, ozbiljan i udaljen kvartet šuma koje se dižu po bregovima na horizontu kao četiri ogromne orgulje; sručite u sve to promukle i oštre zvuke zvona, pa recite ima li na ovome svetu čega bogatijeg, veselijeg, čarobnijeg, umilnijeg od ovog brujanja zvona, od avog vrela muzike, od ovih deset hiljada glasova od tuča koji u jedan mah pevaju u kamenim sviralama tri stotine stopa visokim, od ove varoši, koja je sad pravi orkestar, od ove simfonije koja grmi kao bura. KNjIGA ČETVRTA I DOBRE DUŠE Šesnaest godina pre no što se dogodila ova priča, jednoga lepog jutra u Kvazimodovu nedelju, jedno živo stvorenje beše posle službe ostavljeno u Bogorodičinoj crkvi, na drvenu klupu s leve strane, preko puta one velike slike svetoga

Hristifora, koju je statua gospodina Antoana od Esara klečeći gledala sve do 1413. godine, dok se nisu prisetili da uklone i sveca i pobožnoga viteza. Običaj je bio da se na ovoj klupi nahočad ostavljaju opštem milosrću. Odatle ih je uzimao ko je hteo. Pred klupom je bio bakarni tas za milostinju. Živo stvorenje koje je ležalo na toj dasci, Kvazimodove nedelje leta gospodnjeg 1467, beše probudilo živu radoznalost prilično velike gomile koja se beše okupila oko klupe. U toj gomili behu većinom ličnosti lepoga pola. Gotovo same babe. U prvome redu bilo je njih četiri, koje se behu najviše nagnule nad klupu i koje su bile iz nekoga kaluđerskog reda, što je lako bilo pogoditi po njihovim surim mantijama. Ne znam zašto ne bi istorija ostavila potomstvu imena ovih uviđavnih i poštovanih gospođa. To behu Agnesa la Erm, Žana od 187 la Tarme, Henrijeta la Goltijer, Gošera la Violet, sve četiri udovice, sve četiri kaluđerice iz kapele Stevana Ordi; one behu izišle s dopuštenjem svoje nastojnice, a prema pravilima kardinala Petra od Ajia1, da čuju propoved. Uostalom, ako su se lokoravale pravilima Petra od Ajia, ove uvažene kaluđerice prekrpgile su, van svake sumnje, pravila Mihaila od Brašea i kardinala pizanskog, koja su im tako nečovečno nalagala da ćute. Šta je ovo, sestro? reći će Agnesa Gošeri posmatrajući izloženo stvorenje ■koje je drečalo i bacakalo se na klupi, uplašeno od tolikih pogleda. Šta će biti od nas reče Žana ako nam sad stanu rađati ovakvu decu? Ja se, istina, ne razumem u decu prihvati Agnesa ali mora da je greh gledati ovo ovde. To i nije dete, Agnesa. To je majmun nakaza primeti Gošera. Neko čudo dodade Henrijeta la Goltijer. To je onda treće od sredoposne nedelje primeti Agnesa jer nema ni osam dana kako smo imali čudo s ismevačem haxija, koga je božanstveno kaznila Bogorodica u Obervilijeru; a to je bilo drugo čudo u ovome mesecu. Ovo je pravo čudovište, ovo tobožnje nahoče dodade Žana. Kako se dere. Ogluveo bi i crkveni pevač nastavi Gošera. Umukni jednom, mali drekavče. 1 Čuveni prelat, teolog, ■kardinal, prozvan Bič jeretika (13501420). 188 Kad pomislim samo da ]e ovu rugobu poslao pariskom biskupu renski biskup! dodade la Goltijer, sklopivši ruke. Ja mislim reče Atnesa la Erm da je ovo neka životinja, porod Jevrejina s krmačom; ukratko, nešto što nije hrišćansko i što treba baciti u vodu ili u vatru.

Uverena sam da ga niko neće uzeti reći će la Goltijer. Ah, bože uzviknu Agnesa sirote dojkinje u onom domu za nahočad, na kraju ulice, kad idete niz reku, baš do biskupije; sirote dojkinje, ako im odnesu ovo čudovište da ga doje! Ja bih pre podojila vampira. Sirota Agnesa, ala je bezazlena! prihvati Žana. Zar ne vidite, sestro, da je ovom malom čudovištu bar četiri godine i da bi mu bolje prijao komad pečenja nego vaša dojka? I doista, „ovo malo čudovište" (i nama samima bilo bi vrlo teško da ga drukčije nazovemo) nije bilo novorođenče. To beše vrlo nakazno i živahno telo, povijeno u lanenu vreću, na kojoj behu ispisana početna slova gospodina Gijoma Šartijera, tadašnjeg biskupa pariskog, tako da mu se samo glava videla. Ta glava beše vrlo nepravilna. Na njoj ste mogli videti samo gustu riđu kosu, jedno oko, usta i zube. Oko je plakalo, usta su vriskala, a zubi kao da su gledali da ujedu. Celo telo bacakalo se u vreći, na veliko zaprepašćenje gomile koja je oko' njega sve više rasla i neprestano se obnavljala. Gospođa Alojza od Gondelorija, žena bogata i plemenita roda, koja je vodila za ruku lepu devojčicu od šest godina otprilike i imala dugačak veo 189 utvrđen pozlaćenom iglom u kapi, zaustavi se u prolasku pored klupe i posmatrapge nekoliko trenutaka ovo nesrećno stvorenje, dok je njena lepa devojčica Fler de Lis od Gondelorija, obučena u svilu i kadifu, svojim lepim prstićem vukla preko natpisa na klupi i sricala: Nahočad. Ja sam zbilja mislila reče ova gospođa i okrenu glavu s gnušanjem da se ovde izlažu samo deca. Ona okrenu leđa, pošto je bacila na tas jedan srebrn novac, koji zveknu među bakarnim parama i prenerazi dobre kaluđerice iz kapele Stevana Ordi. Posle nekoliko trenutaka naiđe ozbiljni i učeni Robert Mistrikol, kraljev protonotar, s ogromnim molitvenikom dod jednom rukom i sa svojom ženom (gospođom Giljmetom Meres) pod drugom, dakle, sa svoja daa vođa, duhovnim i svetovnim. Nahoče! reče on pošto je razgledao predmet. Po svoj prilici nađeno je na obali reke Flegetona*. Vidi mu se samo jedno oko primeti gospođa Giljmeta. Na drugome ima neku bradavicu. To nije bradavica prihvati učeni Robert Mistrikol. To je jaje, u kome je isti takav demon; taj demon, opet, ima drugo malo jaje, u kome je drugi đavo, i tako dalje. Otkud to znate? upita Giljmeta.

Znam pouzdano odgovori protonotar. Gospodine protonotaru reče Gošera * Plamena reka u paklu. 290 šta mislite šta će nas snaći zbog ovog tobožnjeg nahočeta? Najveće nesreće odgovori Mistrikol. Ah! Bože! reče jedna starica iz gomile prošle godine već smo imali čumu, a sad se govori da će se i engleska vojska iskrcati kod Arflea. To će možda sprečiti kraljicu da septembra meseca dođe u Pariz dodade druga. Trgovina je ionako već sasvim stala. Ja mislim reći će Žana od la Tarme da bi za pariske prostake bolje bilo da je ovaj mali nečastivi položen na lomaču mesto na klupu. Na lepu zapaljenu lomaču dodade starica. To bi bilo mnogo pametnije reče Mistrikol. Jedan mladi sveštenik slušao je već nekoliko trenutaka mišljenje kaluđerica i protonotarevo umovanje. To beše lice ozbiljno, čelo široko, pogled dubok. On ćuteći razdvoji gomilu, pogleda malog nečastivog i metnu na nj ruku. Bilo je krajnje vreme, jer su se ove pobožne žene već oblizivale pomišljajući na lepu zapaljenu lomaču. Ja uzimam pod svoje ovo dete reče sveštenik. On ga uze u svoju mantiju i odnese. Svi prisutni pogledaše za njim preneraženi. Posle nekoliko trenutaka njega beše nestalo iza Crvenih vrata koja su tada vodila iz crkve u manastir. Kad prvo iznenađenje prođe, Žana od la Tarme naže se na uvo Goltijerove. Ama, kažem ja vama, sestro, da je ovaj mladi sveštenik, gospodin Klod Frolo, neki čarobnik. 191 II KLOD FROLO Doista, Klod Frolo nije bio običan čovek. On beše iz jedne od onih osrednjih porodica koje se oholim jezikom poslednjega veka zvahu velika buržoazija ili malo plemstvo. Ova porodica beše nasledila od braće Pakle jedno dobro u Tiršapu, koje je stajalo pod pariskim biskupom i čija dvadeset jedna kuća beše u trinaestom veku predmet tolikih sporova pred duhovnim sudom. Kao sopstvenik ovoga dobra, Klod Frolo beše jedan od sto četrdeset sedam gospodara koji su uzimali zakupninu od dobara u Parizu i njegovim predgrađima; i u arhivi manastira Svetoga Martina u polju dugo se moglo čitati njegovo ime, zapisano kao ime baštinikovo između Tankarvilske palate, koja beše svojina gospodara Fransoa Le Rea, i gimnazije u Turu.

Kloda Froloa još za detinjstva behu njegovi roditelji namenili svešteničkom redu. Naučili su ga latinskom jeziku i vaspitali ga da gleda u zemlju i da govori tiho. Još je bio dete kad ga je otac smestio u gimnaziju Torši u Školskome kraju. Tu je odrastao na molitveniku i na ogrčkom rečniku. To vam je, uostalom, bilo setno, mirno i ozbiljno dete, koje je žudno učilo i brzo shvatalo. On se nije drao za vreme odmora, mešao se slabo u bahanalije u Ulici Fuar, nije znao šta je to dare alapas et capillos laniare1, i nije igrao nikakvu ulogu u onoj pobuni 1463. godine koju su letopisci kao vrlo ozbiljnu zabeležili pod imenom „Šesta po 1 Deliti ćuške i čupati kosu. 192 buna Školskoga kraja". Njemu se retko dešavalo da ismeva jadne učenike iz Montegija zbog njihovih kukuljača, po kojima ih behu prozvali, ili da zadirkuju blagodejance iz dormanske gimnazije zbog njihove obrijane temenjače i njihova ogrtača od čohe zelene, plave i ljubičaste, azurini coloris et bruni, kako veli povelja kardinala od Četiri krune. Ali je zato bio vrlo prilježan u vipšm i nižim školama u Ulici Jovana Boveskog. Prvi učenik koga je opat crkve Svetoga Petra u Balu, kad počne svoj čas kanonskog prava, uvek viđao, naslonjena preko puta njegove katedre na jedan stub u školi Svetoga Vandregezila, beše Klod Frolo koji je, s mastionicom od rožine u ruci, grickao svoje pero, pisao na ovome izlizanom kolenu, a zimi duvao u prste. Prvi slušalac koga je g. Mil od Ilija, doktor kanonike, viđao svakoga ponedeonika, ujutru, kada se otvore vrata na školi Svetoga Dionieija, beše Klod Frolo. I mladi sveštenik, u svojoj šesnaestoj godini već, mogaše se meriti u mističnoj teologiji s kakvim crkvenim ocem, u kanonskoj teoologiji s kakvim saborskim ocem, u skolastičnoj teologiji s kakvim doktorom Sorbone. Kad je s teologijom bio gotov, on se lati kanonike. Posle dela Magister Sententiarum dohvatio je Kapitularije Karla Velikoga. I žudeći za naukom, malopomalo izučio je redom sve dekretalije: hispalskog biskupa Teodora,. vormskog biskupa Bušara, šartrskog biskupa Iva; zatim Gratijanove kanone koji su došli posle Kapitularija Karla Velikoga; pa zbirku Grigorija IX; pa poslanicu Super Specula i Honorija III. On se potpuno upoznade s dugim i burnim periodom građanskog i kanonskog prava, u 13 Bogorodičina crkva 193 večitoj borbi u haosu srednjega veka, periodom koji počinje 618. sa biskupom Teodorom, a završava se 1227. godine s papom Grigorijem.

Kad je savladao kanone, on se lati medicine i prirodnih nauka. Izuči nauku o bilju, nauku o vidanju. Postade lekar za groznice i za povrede, za rane i za guke. Jakov od Espara primio bi ga za lekara, Ričard Elen za hirurga. On pređe sve titule, pa postade i drktor. Izuči jezik latinski, grčki, jevrejski, koje je u ono doba retko ko učio. Imao je grozničavu žudnju da što više znanja steče i nagomila. Kad mu je bilo osamnaest godina, beše već svršio četiri fakulteta. Ovome mladom čoveku izgledalo je da život ima jedini cilj: znati. Otprilike u to vreme, zbog prevelike žege u leto godine 1466, pojavi se ona velika kuga koja je preko četrdeset hiljada duša pokosila u pariskoj grofoviji; pored ostalih, veli Žan de Troa, i ,,učenoga Arnolda, kraljevog astrologa, koji beše čovek vrlo dobar, mudar i prijatan". U Školskome kraju pronese se glas da je bolest opustošila naročito Ulicu Tiršap. Tu su stanovali, na svome dobru, Klodovi roditelji. Mladi učenik uplašen otrča roditeljskoj kući. Kad uće u nju, otac i mati behu mu već pomrli uoči toga dana. Njegov mali brat, u povoju, živeo je još, i, ostavljen, plakao je u kolevci. To beše sve što je Klodu ostalo od njegove rodbine. Mladi čovek uze dete na ruke i iziđe zamišljen. Do toga vremena živeo je samo u nauci; sad je počeo živeti u životu. Ova nesreća načinila je prelom u Klodovu životu. Siroče, stariji, glava porodice u devetnaestoj godini, on se trže iz školskih sanjarija i ose 194 ti stvarnost ovoga sveta. Obuzet sažaljenjem, on se sav predade ovom detetu, svome bratu; nešto doista čudnovato i pohvalno: njega, koji je dotle voleo jedino knjige, kosnu se sada čovečanska naklonost. Ova naklonost razvi se neobično mnogo. U ovoj duši tako novoj, ta naklonost beše kao prva ljubav. Još od detinjstva odvojen od svojih roditelja, koje je jedva i poznavao, okružen jedino svojim knjigama, željan pre svega da uči i da nauči, obraćajući dotle pažnju isključivo na svoj duh koji se usavršavao naukom, na svoju maštu koja je učenjem sve više jačala, ovaj ubogi ćak nije još imao vremena da oseti gde mu srce bije. Onaj mlaći brat bez oca i bez majke, ovo malo dete koje je iznebuha palo s neba u njegove ruke, sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i bez ljubavi što i nepodmazani točkovi koji škripe. Samo, njemu se učini, jer je bio u godinama kada jedne iluzije zamenjuju druge, da su krvne i rodbinske veze jedine potrebne i da je ljubav prema jednome malom bratu dovoljna da ispuni čitav jedan život.

On se, dakle, predade ljubavi prema svome malom Žanu svim žarom svoga ozbiljnog, strasnog i čvrstog karaktera. Ovo siroto nejako stvorenje, lepo, plavo, rumeno, kudrave kose, potreslo ga je do dna duše njegove; i kako beše ozbiljan mislilac, on stade razmišljati o Žanu s bezgraničnim saučešćem, i starati se o njemu kao o nečemu vrlo slabom, nečemu što mu je naročito preporučeno. On je bio ovom detetu više nego brat, bio mu je mati. Mali Žan je još dojio kad je izgubio mater. «• t ^mHggmggggggmggggmggggg^ Klod mu nađe dadilju. Pored baštine u Tiršapu on beše nasledio od oca i jedno dobro koje je išlo uz četvrtastu kulu u Žantilji. To beše mlin na jednom brežuljku, u blizini zamka Vinčestra (Bisetra). U mlinu je bila mlinarka koja je dojila jedno lepo dete; to taije bilo daleho od Školskoga kraja. Klod joj sam odnese svoga malog Žana. Otada, osećajući da ima jednu dužnost, on shvati život vrlo ozbiljno. Pomisao na njegovog malog brata postade mu ne samo zabava nego i cilj njegovih studija. On odluči da se sav posveti jednoj budućnosti, za koju je odgovoran pred Bogom, i da mu zauvek i ženu i dete zameni sreća i budućnost njegova brata. On se, dakle, više no ikad veza za svoj sveštenički poziv. Njegova vrednost, njegova učenost i njegov položaj prvog podanika pariskog biskupa otvorili su mu širom crkvena vrata. Po naročitom dopuštenju Svete stolice, on u dvadesetoj godini postade sveštenik, i kao najmlađi kapelan Bogorodičine crkve služio je u oltaru koji se zbog pozne službe koja se u njemu služi, zvaše altare rgdgorum2. Tu, više no ikad zadubljen u svoje drage knjige, koje je samo onda ostavljao kad bi otišao na jedan sat da obiđe brata, on brzo steče poštovanje i uvaženje celoga manastira svojom učenošću i svojom ozbiljnošću, koje su tako retke u njegovim godinama. Iz manastira njegova se učenost lroču u narodu, koji je izvrnu u vračariju, što u ono dooa Hnje oila nikakva retkost. Baš onda kada se, na dan Kvazimoda, vraćao sa službe, koju je odslužio u oltaru do vrata što vode * Oltar lenjivaca. 296 na hor, na desnoj strani, u blizini slike svete Bogorodice, njegovu pažnju privuče gomila starica koje su torokale oko klupe za nahočad. On tada priđe kukavnome stvorenju koje su tako mrzeli i koje je bilo u tolikoj opaskosti. Ova opasnost, ova ružnoća, ova usamljenost, pomisao na njegovog malog brata, uobraženje da bi, na slučaj njegove smrti, i njegov mali Žan

mogao biti ovako kukavno bačen na klupu za nahočad, sve to potrese ga do dna duše; obuze ga silno saučešće i on odnese dete. Kad je ovo dete izvadio iz vreće, vide da je doista nakazno. Ovo ubogo stvorenje imalo je na levom oku bradavicu, glava mu beše upala u ramena, kičma iskrivljena, grudna kost ispupčena, noge krive; ali je izgledalo živahno; i mada je bilo nemogućno znati kojim je jezikom tepalo, njegov vrisak pokazivao je da je dosta snažno i zdravo. Ova ružnoća ražali Kloda još više, i on se zavetova u duši da će odgajiti ovo dete iz ljubavi prema svome bratu, da bi se mali Žan, ma kakve bile u budućnosti njegove pogreške, mogao iskupiti ovim milosrđem koje je njega radi učinjeno. To vam je bila kao neka ostava dobrih dela za njegovog malog brata, zbirka dobročinstava, koju Klod htede umnožiti, na slučaj da ovaj mali nestaško jednoga dana ostane sasvim bez ove monete, jedine koja se prima na ulasku u raj. On krsti svoje podsvojče i dade mu ime Kvazimodo, bilo da je time hteo obeležiti dan u koji ga je našao bilo da je tim imenom hteo kazati koliko je ovo jadno stvorenje bilo nepotpuno i nesavršeno. I doista, Kvazimodo ćorav, krivonog, grbav, nije bio ništa drugo do. jedno quasi mođo3. 3 Otprilike. 197

III IMMANIS PECORIS CUSTOS, IMMANIOR IPSE7

Godine 1482. Kvazimodo beše već odrastao. Od pre nekoliko godina bio je zvonar Bogorodičine crkve, po milosti svoga poočima Kloda Froloa, koji beše naimenovan za arhiđakona, po milosti svoga gospodara Luja od Bimona, koji, opet, beše 1472. godine, po smrti Gijoma Šartijera, postavljen za biskupa pariskog, po milosti svoga zaštitnika Olivija Dema, berberina Luja XI, po milosti božjoj kralja Francuske. Kvazimodo beše, dakle, zvonar Bogorodičine crkve. Vremenom beše se stvorila neka tesna veza koja je spajala zvonara sa crkvom. Odvojen od sveta za večita vremena zlim udesom svoga neznanog rođenja i svog nakaznog tela, zatvoren još iz detinjstva u ovaj dvostruki krug iz koga nije mogao nikada maći, ubogi Kvazimodo beše se navikao da ne vidi ništa na ovom svetu van pobožnih zidova koji ga behu primili u svoja nedra. Bogorodičina crkva bila je za njega, ukoliko je rastao i razvijao se, najpre jaje, pa gnezdo, kuća, otaxbina, vasiona. Izvesno je da je između ovoga stvorenja i ove građevine postojala neka tajanstvena harmonija. Kada se, još dok beše sasvim mali, podskakujući pobaučke, vukao po mraku ispod crkvenih svodova, izgledao je sa svojim čovečjim licem i životinjskim telom kao kakva prirodna reptilija ovog vla žnog i mračnog poda, na koji su romanski kapiteli bacali tolike neobične senke. Kasnije, kada se prvi put mehanički prikopčao za konopac, obisnuo o njega i zaklatio zvono,. njegovu poočimu Klodu učini se to kao kad se detetu odreši jezik i počne govoriti. Malopomalo, razvijajući se neprestano sa sklonostima prema katedrali, živeći u njoj, spavajući u njoj, ne izlazeći iz nje gotovo nikad, večito izložen njenim tajanstvenim uticajima, Kvazimodo stade naposletku ličiti na nju; on sraste s njome i, tako reći, postade njen sastavni deo. Ispupčenja njegova tela podudarala su se neka nam se oprosti ova figura s uglovima ove građevine, i on izgledaše ne samo njen stanovnik nego i njen prirodni sastojak. Moglo bi se gotovo reći da je dobio njen oblik, kao što puž dobija oblik svoje kućice. Ona beše njegov stan, njegova jama, njegova ljuska. Između ove stare crkve i njega bilo je tako velike nagonske paklonosti, tako stvarne srodnosti, da je u neku ruku bio s njom srastao kao kornjača sa svojom korubom. Ova stara katedrala beše njegova koruba. Izlišno je opominjati čitaoce da ne treba doslovno razumeti slike, koje moramo upotrebljavati, da bismo što bolje objasnili ovo neobično, skladno, tesno i gotovo

7

Strašne stoke čuvar, egrašniji sam.

nerazdvojno sjedinjenje jednoga čoveka i jedne crkve. Isto tako, izlišno je reći koliko je Kvazimodu bila bliska ova katedrala, u kojoj je tako dugo obitavao. Ovaj stan bio mu je svoj. U njemu nije bilo dubine u koju Kvazimodo nije sišao, nije bilo visine na koju se nije ispeo. On se mnogo puta puzao uz fasadu od više spratova, pomažući se jedino hrapavim površinama. Tornjevi na čijoj ste ga spoljnoj površini često mogli videti, kako se puže kao gušter uz uspravan zid, ova dva xinovska blizanca, tako visoka, tako opasna, tako strahovita, nisu ga mogli ni uplašiti ni onesvestiti ni preneraziti; gledajući kako su pod njegovom rukom krotki i kako se po njima lako penje, rekao bi čovek da ih je pripitomio. Dugim skakanjem, puzanjem i zabavljanjem iznad ponora ove xinovske katedrale, on se beše donekle pretvorio u majmuna i divokozu, kao što kalabrijsko dete pliva pre nego prohoda, i još sasvim malo igra se s morem. Uostalom, nije se samo njegovo telo saobrazilo katedrali, nego i njegov duh. U kakvom stanju beše ova duša? Kakva je izgledala, kakav je oblik uzela, pod ovim zakržljalim oklopom, u ovom divljem životu, to bi bilo teško odrediti. Kvazimodo beše, rođen ćorav, grbav, hrom. S teškom mukom i s velikim strpljenjem uspeo je Klod Frolo da ra nauči da govori. Ali na ovo jadno nahoče beše se okomila neka prokletinja. Pošto je u četrnaestoj godini postalo zvonarom Bogorodičine crkve, nova nesreća sasvim ga dotuče; zvona mu behu provalila bubnu opnu, i ono ogluve. Jedina vrata, koja mu priroda beše ostavila širom otvorena i kroz koja je dolazio u dodir sa svetom, behu se najedanput zanavek zatvorila. Zatvarajući se, ona iresekoše jedigai zračak radosti i svetlosti koji je prodirao u Kvazimodovu dušu. Ta duša utonu u duboku Hoh. Melanholija ovoga jadnika postade neizlečiva i potpuna, kao i njegovo sakato telo. Dodajmo da zbog ove gluvoće on ostade u neku ruku i nem. Jer, da ne bi davao povoda da mu se smeju, on se, kad vide da je gluv, odlučno reši na ćutanje, koje je prekidao samo onda kad je bio sam. On svojevoljno veza jezik koji je Klod Frolo s tako teškom mukom odrešio. Otuda mu je jezik, kad je morao govoriti, bio ukočen, vezan, i kao vrata na kojima su šarke zarđale. Kad bismo sad pokušali da prodremo u dušu Kvazimodovu kroz ovu debelu i tvrdu koru; kad bismo mogli ispitati dubine ove rđave organizacije; kad bi nam bilo mogućno da s buktinjom u ruci pogledamo kroz ove neprovidne organe, da ispitamo nejasnu unutrašnjost ovoga neprovidnoga stvorenja, da osvetlimo njene mračne kutove, njene nepojmljive uglove, i da najedanput bacimo živu svetlost na Psihu okovanu u ovome paklu, mi bismo ovu jadnicu, bez sumnje, našli u kakvom bednom položaju, zgrčenu, zgurenu, kao oni mletački sužnji u lancima, koji su godinama i godinama presamićeni provodili u kakvom kamenom sanduku, suviše niskom i suviše kratkom. Nema sumnje da duh kržlja u nakaznom telu. Kvazimodo je jedva osećao da se u njemu slepo kreće duša slična njemu. Utisci od predmeta jako su se prelamali pre nego dođu do njegovih misli. Njegov mozak beše čudnovata sredina: misli, koje su prolazile kroza nj, izlazile su iz njega sasvim izopačene. Prema tome, zaključci koji su proizlazili iz toga prelamanja behu neminovno različni i neobični. Posledica toga bile su bezbrojne optičke obmane, bezbrojne zablude u rasuđivanju, bezbrojni skokovi u kojima se gubila njegova misao, čas budalasta čas blesasta. Prva posledica ove kobne organizacije bila je što mu pogled beše pomućen. Od predmeta koje je video, nije imao gotovo nikakvu neposrednu sliku. Spoljni svet činio mu se mnogo više udaljen nego nama. Druga posledica njegove nesreće bila je što ga je ta nesreća

učinila zlim. On doista beše zao, jer beše divljačan, a divljačan je bio zato što je bio ružan. U njegovoj prirodi bilo je logike kao i u našoj. Njegova neobična snaga bila je jedan uzrok više ovoj pakosti. Malus puer robustus 8, veli Hobs9. Uostalom, valja priznati, ova pakost nije mu možda bila urođena. Čim je stupio među ljude, osetio je, pa zatim i video da ga prezirus ponižavaju, odbijaju. JBudske reči bile su za nj večito podsmeh ili proklinjanje. Kad je odrastao, nailazio je oko sebe samo na mržnju. On je prihvati, postade i sam pakostan. On je lodigao oružje kojim beše ranjen. Ustalom, on je vrlo nerado okretao svoje lice ljudima. Njegova katedrala bila mu je dovoljna. Ona beše puna mermernih statua, kraljeva, svetaca, biskupa, koji mu se bar nisu u oči smejali i koji su ra gledali pogledom mirnim i blagim. Ostale statue, statue čudovišta i demona, nisu ga mrzele, jer je i suviše ličio na njih. Pre bi se moglo reći da su se podsmevale drugim ljudima. Sveci behu njegovi prijatelji i blagosiljahu ga; čudovišta behu njegovi prijatelji i čuvahu ga. Zato ih je veoma voleo. Zato je pokadšto po čitave časove provodio čučeći pred kojom od ovih statua i usamljen razgovarao s njom. Kad bi ko naišao, on bi pobegao kao ljubavnik koga su zatekli na ljubavnom sastanku. I katedrala ne beše za nj samo društvo, nego i Jasiona, nego i cela priroda. On nije sanjao o druh>m rodnom drveću do o obojenim oknima koja su vetato bila u cvetu, o drugom hladu do o hladu kameioga lišća, koje je, puno ptica, kitilo saksonske sapitele, o drugim planinama do o džinovskim crkvenim tornjevima, o drugom okeanu do o Parizu koji je tutnjio pod njima. Što je najviše voleo u ovoj građevini koju je smatrao za majku, što je budilo njegovu dušu i širilo njena salomljena krila, tako žalosno skupljena, što ga je pokadšto činilo srećnim, to behu zvona. On ih je voleo, milovao ih, govorio s njima, razumevao ih. Počevši od malih zvona u tananom zvoniku, pa do velikoga zvona iznad portala, sve ih je voleo. Tanani zvonik i oba tornja behu za njega kao tri velika kaveza, u kome su ptice, koje je sam odnegovao, pevale jedino za njega. Međutim, zbog tih zvona je ogluveo; ali majke često najviše vole dete koje im je najviše bola zadalo. Istina, njihov glas beše jedini glas koji je još mogao čuti. Zato veliko zvono beše njegovo ljubimče. Njega je najviše voleo od svih zvona koja su se o praznicima ljuljala oko njega. To veliko zvono zvalo se Marija. Ono beše u južnome tornju, samo, sa svojom sestrom Žakelinom, zvonom mnogo manjim, koje je bilo u jednoj manjoj sobici pored njegove. Ova Žakelina nazvana po imenu žene Žana Montagija, koji je beše poklonio crkvi, što mu nije nimalo smetalo da bez glave bude izložen na Monfokonu10. U drugome tornju bilo je šest zvona; naposletku, šest najmanjih zvona beše smešteno u malom zvoniku, zajedno sa klepalom, u koje se klepalo počevši od podneva Velikoga četvrtka pa do Uskrsa. Kvazimodo imađaše, dakle, petnaest zvona u svome seraju, ali ljubimica mu beše velika Marija. Ne možete zamisliti koliko se Kvazimodo radovao onih dana kad se zvonilo u veliko zvono, Onda kad bi ga arhiđakon pustio i rekao mu: idite! on bi se uz uvijene stepenice što vode na zvonik popeo brže nego što bi drugi sišao. Zadihan, ušao bi u sobicu u kojoj je bilo veliko zvono; posmatrao bi ga nekoliko trenutaka s pažnjom i ljubavlju; zatim bi mu prijateljski progovorio nekoliko reči, pomilovao ga rukom,

8

Pakostan dečak je snažan Engleski filozof (1588-1679) Srednjovekozno gubilište blizu Pariza

9

10

kao dobra konja koji se sprema za veliku trku. On ga je žalio zbog muka koje ga čekaju. Posle ovoga pravog milovanja, on bi doviknuo svojim pomoćnicima, koji su bili na donjem spratu tornja, da počnu. Ovi bi se na to obisnuli o užad, čekrk bi zaškripao i ogromna metalna čaura zaljuljala bi se lagano. Kvazimodo je dršćući gledao u zvono. Na prvi udar klatna o tučane zidove zatresla bi se skela na kojoj je stajao! Kvazimodo je treperio zajedno sa zvonom. Zvoni! vikao je on s neobičnim smehom. Međutim, veliko zvono kretalo se sve brže, i što se više klatilo, Kvazimodovo oko se sve više svetlelo i sijalo. Naposletku zvono je zvonilo iz sve snage, ceo se toranj tresao; skele, krov, zidovi, sve je tutnjilo, od temelja do vrha. Kvazimodo je bio tada van sebe od uzbuđenja; on je išao, vraćao se, drhtao celim telom zajedno sa tornjem. Zahuktalo i pomamno zvono pokazivalo je čas jednom čas drugom zidu tornja svoju bronzanu čeljust iz kojih je tutnjala grmljavina, koja se čula na četiri milje. Kvazimodo je stojao pred ovom razjapljenom čeljusti; on je prilegao, uspravljao se kad se zvono vrati, udisao ovaj strahoviti dah, gledao čas trg, koji je bio na dve stotine stopa pod njime i po kome je vrveo svet, čas ogroman bakarni jezik koji mu je s trenutka na trenutak urlao u uši. To beše jedini jezik koji je razumeo, jedini zvuk koji je za nj prekidao mrtvu tišinu. On je u njemu uživao kao ptica na suncu. Najedanput spopala bi ga mahnitost zvona; pogled mu je postajao neobičan; on je čekao zvono kao što pauk čeka muvu, i odjednom bi skočio na nj. I tada, viseći nad ponorom, idući za strašnim letom zvona, ščepao bi za ušice ovo bronzano čudovište, stegao ga nogama, mamuzao petama, i svom snagom i svom težinom svoga tela udvajao besnilo zvona. Međutim, toranj se tresao; on je vikao i škrgutao zubima, njegova riđa kosa kostrešila se, nje!Ove grudi brektale su kao kovački mehovi, oko mu je sipalo vatru, a džinovsko zvono zadihano rzalo je pod njime; i to više ne beše ni veliko zvono Bogorodičine crkve, ni Kvazimodo, to beše san, vihor, bura; bezumlje koje je jahalo na zvuku; duh, koji se beše grčevito uhvatio za krilate sapi; neobičan kentaur, pola čovek, pola zvono; neka vrsta užasnoga Astolfa11 koga nosi džinovski hopogrif12 od žive bronze. Ovo neobično stvorenje svojim prisustvom ispunjavalo je celu katedralu nekim dahom života. Činilo se da iz njega bije, bar po kazivanju sveta čije je sujeverje sve više raslo, neki tajanstveni dah koji je oživotvoravao sve zidove Bogorodičine crkve, i potresao i najudaljenije kutove ove stare crkve. Dovoljno je bilo znati da je on tu pa da se čoveku čini da žive i da se kreću tisuću statua na galerijama i portalima. I doista, pod njegovom rukom katedrala je izgledala stvor krotak i poslušan; ona je čekala njegovu volju, pa da podigne svoj gromki glas; nju je ispunjavao Kvazimodo kao kakav domaći duh. Ova ogromna građevina disala je, tako reći, njime. On je doista bio svuda, javljao se na svima tačkama ovoga spomenika. Čas biste s užasom ugledali na najvišoj tački tornja čudnovata kepeca, koji se peo, verao, puzao četvoronoške, spuštao nad ponorom, skakao s jedne ivice na drugu i zavlačio ruke u utrobu kakve gorgone od kamena; to beše Kvazimodo, koji je vadio iz gnezda male

11

Legendarni engleski carević, jedan od najslavnijih vitezova Ariostove poeme Besni Rolando. Jedna vila pokloni mu rog, čiji zvuk beše tako oštar i tako strahovit da nije bilo živa stvora koji bi ga mogao izdržati.

12

Krilati konj

gavranove. Čas biste u kakvom mračnom uglu crkve udarili o neku živu himeru, koja čuči namrštena; to beše Kvazimodo zamišljen. Čas biste u kome zvoniku ugledali neku ogromnu glavu i gomilu nesređenih udova, koja se pomamno ljuljala o donjem kraju konopca; to je Kvazimodo zvonio na večernje ili Bogorodičinu molitvu. Često se noću videlo kako neka gadna senka bludi po tananoj čipkastoj ogradi, koja krasi vrhove tarnja i iviči obim apside; to beše, opet, grbonja Bogorodičine crkve. Tada je, govorahu susetke, cela crkva imala u sebi nečeg fantastičnog, natprirodnog, strašnog, oči i usta otvaraju se na njoj ovdeonde; čuo se lavež pasa, šištanje guja i krik kamenih čudovišta koja, opružena vrata i razjapljenih čeljusti, dan i noć bde oko džinovske katedrale; a uoči Božića, dok je veliko zvono, koje je čisto krkljalo, pozivalo verne na ponoćnu molitvu, mračna fasada izgledala je tako da bi čovek rekao da veliki portal proždire svetinu, a ruža je gleda. I sve je to dolazilo od Kvazimoda. Misir bi ga smatrao za boga ovoga hrama; srednji vek je mislio da je on njegov demon: on beše njegova duša. Otuda za one koji znaju da je Kvazimodo živeo, Bogorodičina crkva danas je pusta, bez duše, mrtva. Oseća se da joj nešto nedostaje. Ovo ogromno telo prazno je: ono je kostur; duša ga je ostavila i samo se vidi njeno mesto. S njim je što i s lobanjom na kojoj još stoje duplje za oči, ali pogleda nema.

IV PSETO I NJEGOV GOSPODAR

Međutim, bio je jedan ljudski stvor prema kome Kvazimodo nije osećao onu zlobu i mržnju koju je osećao prema drugima, i koga je voleo isto toliko koliko i svoju crkvu, i više možda: to beše Klod Frolo. To je bilo sasvim prosto. Klod Frolo beše ga uzeo, usvojio, othranio, odgajio. Kao malo dete, obično se krio oko Klodovih nogu kad bi na njega naletali psi i deca. Klod Frolo naučio ga je da govori, da čita, da piše. Naposletku, Klod Frolo postavio ga je za zvonara. A dati veliko zvono Kvazimodu, to je isto što i Romeu dati Juliju. Zato je Kvazimodova zahvalnost i bila duboka, srdačna, bezgranična; i mada je čelo njegova poočima često bilo natušteno i namršteno, mada je njegov govor bio obično kratak, oštar, zapovednički, ova zahvalnost nije nikad ni za jedan trenutak prestajala. Arhiđakon je imao u Kvazimodu iajpokornijega roba, najodanijega slugu, najbudnijega psa. Kad je jadni zvonar ogluveo, između njega i Kloda Froloa

odomaćio se jezik pomoću znakova, jezik tajanstven, jezik koji su samo oni razumeli. I tako arhiđakon beše jedini ljudski stvor s kojim je Kvazimodo imao dodira. On je znao samo za dve stvari na ovome svetu: za Bogorodičinu crkvu i Kloda Froloa. Ništa se nije moglo porediti s uticajem arhiđakonovim na zvonara, s odanošću zvonarevom prema arhiđakonu. Samo jedan znak Klodov i pomisao da će mu time učiniti zadovoljstvo, behu dozoljni pa da Kvazimodo skoči u ponor sa tornja Bogorodičine crkve. Doista je bila nešto neobično ova fizička snaga, koja se kod Kvazimoda u tolikoj meri razvila i slepo stavila na raspolaganje drugome. Tu vam je, bez sumnje, bilo sinovlje odanosti, ropske privrženosti; isto tako, bilo je tu i neodoljive moći jednoga duha nad drugim; jedno slabo, nepotpuno i nespretno telo stojalo je oborene glave i s pogledom punim molbe pred jednim umom velikim i dubokim, jakim i nadmoćnim. Ukratko, i na prvom mestu, to beše zahvalnost. Zahvalnost tako velika da ne znamo s čime bismo je poredili. A ova vrlina nije od onih od kojih se najlegpli primeri nalaze među ljudima. Zato ćemo reći da je Kvazimodo voleo arhiđakona kako nikad pas, nikad konj, nikad slon nije voleo svoga gospodara.

V OPET KLOD FROLO

Godine 1482. Kvazimodu je bilo oko dvadeset godina a Klodu. Frolou oko trideset šest: jedan beše odrastao, drugi beše ostareo. Klod Frolo ne beše više običan učenik iz gimnazije Torši, nežni zaštitnik jednog siročeta, mladi filozof sanjalica koji je mnoge stvari znao, a mnoge, opet, nije znao. To beše sveštenik sumoran, ozbiljan, tužan, duhovni pastir, gospodin arhiđakon od Žoza, drugi pomoćnik biskupov, starešina nad dva dekanata, Monfleri i Šatofor, i nad sto sedamdeset četiri seoska paroha. To beše čovek dostojanstven i sumoran pred kojim ou drhtali dečaci u stiharima, pevači, kalućeri iz Reda svetoga Avgustina,

bogoslovi Bogorodičine crkve, kad bi laganim korakom išao pod visokim svodovima hora, dostojanstven, zamišljen, skrštenih ruku i glave tako oborene na grudi da ste mu od lica mogli videti samo visoko ćelavo čelo. Uostalom, dom Klod Frolo ne beše napustio ni nauku ni vaspitanje svoga mladoga brata, ta dva zanimanja svoga života. Ali vremenom ove tako prijatne stvari nisu ostale bez izvesne gorčine. Vremenom, veli Pol Dijakr, i najbolja se slanina užeže. Mali Žan Frolo, nazvan de Mulen zbog mesta u kome je očuvan, nije odrastao u pravcu koji mu Klod htede dati. Stariji brat je računao na učenika, pobožnog, mirnog, učenog, uvaženog. No mlađi brat, kao ono mlado drveće koje se otme trudu baštovanovu i uporno okreće onoj strani sa koje mu dolazi vazduh i sunce, mlađi brat rastao je i puštao lepe guste i bujne grane jedino ka lenosti, neznanju i pokvarenosti. To vam beše živi đavo, veoma razuzdan, zbog čega se često mrštilo dom Klodovo čelo, ali vrlo veseo i bistar, zbog čega se smešio stariji brat. Klod ga beše upisao u onu istu gimnaziju Torši u kojoj je i sam proveo svoje prve godine u učenju i razmišljanju; i njega je veoma bolelo što je ovo sveto mesto, kome je nekad ime Frolo služilo na čast, to isto ime osramotilo. On je pokadšto držao Žanu vrlo stroge i vrlo duge pridike koje je ovaj neustrašivo podnosio. Uostalom, ovaj mladi obešenjak bio je dobra srca, što se viđa u svim komedijama. Ali čim pridika prođe, on je opet mirno nastavljao svoje nestašluke i svoje budalaštine. Čas bi ismejao kakvog žutokljunca (tako se zvahu novajlije u Školskome kraju) dragoceno predanje koje se brižljivo očuvalo do naših dana. Čas bi podstakao gomilu đaka, koji bi kako valja jurnuli na kakvu krčmu, quasi classico excitati, istukli krčmara batinama, i veselo opljačkali krčmu tako da ni burad s vinom u podrumima nisu ostala čitava. I tada je dom Klod imao lep izveštaj na latinskom, koji mu je vaspitač iz Toršija pružio s ovom tužnom napomenom: Šha, prima causa vinum optimum potatum13. Našsletku, govorilo ce, što je užasno za dečaka od šesnaest godina, da ga je njegova raskalašnost često vodila čak u Ulicu Glatinji14. Ožalošćen ovakvim postutgcima i izgubivši svaku volju za čovečanske naklonosti, Klod se s još većom revnošću predade nauci, toj sestri koja vam se bar ne smeje u oči i koja vam plaća uvek, istina ponekad monetom dosta rđavom, trud koji ste oko nje uložiš. On poče, dakle, bivati sve učeniji i u isto vreme, što je sasvim prirodno, sve stroži kao sveštenik, a sve sumorniji kao čovek. Za svakoga od nas ima izveonih paralelnosti između našeg obrazovanja, naših običaja i našeg karaktera, koji stalno napreduju i prekidaju se jedino usled velikih promena u životu. Kako Klod Frolo još u mladosti beše prešao gotovo ceo krug ljudskih znanja pozitivnih, spoljašnjih i dopuštenih, on bi primoran, ako nije hteo zaustaviti se ubi dejuit orbis15, da ide dalje i da rrotraži drute hrane nenasitoj delatnosti svoga razuma. Antički simbol zmije koja se ujeda za rep priliči naročito nauci. Reklo bi se da je Klod Frolo to iskusio. Mnoge ozbiljne ličnosti su tvrdile da se on, pošto je iscrpeo fas16 ljudskoga znanja usudio prodreti u nefas17. On beše, vele,

13

Tuča, prva posledica dobrog popijenog vina Ime jedne izvikane ulice Gde svet prestaje Dopušteno, dopuštena mera Nedopušteno, nedopuštena mera

14

15

16

17

okusio redom sve jabuke drveta poznanja i, bilo iz gladi, bilo iz zasićenosti, naposletku je okusio i od zabranjena ploda. On je pohodio, kao što su naši čitaoci videli, bogoslovske konferencije na Sorboni, skupove umetnika kod ikone svetoga Hilarija, prepirke dekretista iz Reda svetoga Martina, skupove lekara kod Bogorodičine kropionice, ad sirat Nostrae Dominae; sva dopuštena i dobra jela koja ove četiri velike kuhinje, zvane četiri fakulteta, mogahu zgotoviti i dati jednom obrazovanom čoveku, on je halapljivo pojeo i zasitio ih se pre nego što je svoju glad utolio. Tada je stao kopati dalje, dublje pod ovom naukom određenom, stvarnom, ograničenom; on je stavio na kocku možda svoju dušu, i seo je za onaj tajanstveni sto alhemičara, astrologa i hermetika, za kojim ka jednom kraju sede u srednjem veku Averoes18, Gijom od Pariza19 i Nikola Flamel20, i koji se produžava na istok, pri svetlosti sedmokrakog svećnjaka, do Solomona, Pitagore i Zoroastra21. Tako se bar pretpostavljalo, s razlogom ili bez razloga. Zna se da je arhiđakon često odlazio na Groblje nevinih, gde mu, doduše, behu sahranjeni otac i mati, sa ostalim žrtvama kuge od 1466; ali se zna i to da je izgledao mnogo manje pobožan kod krsta na njihovu grobu nego kod neobičnih simbola kojima beše pretrpan grob Nikole Flamela i grob Kloda Pernela, koji su bili u neposrednoj blizini. Zna se da su Kloda često viđali kako ide Lombardskom ulicom i kako kradom ulazi u jednu kućicu na uglu Spisateljske ulice i Ulice Marivo. To beše kuća koju je podigao Nikola Flamel, u kojoj je on i umro oko 1417. godine, i koja je, otada večito pusta, bila već počela da se ruši: toliko hermetici i alhemičari svih zemalja behu iskvarili njene zidove urezujući na njima svoja imena. Štaviše, neki susedi tvrdili su da su jedanput kroz jednu rešetku videli arhiđakona Kloda kako kopa, pretura i prevrće zemlju u podrumima ove kuće čiji svodovi behu išarani bezbrojnim stihovima i jeroglifima samoga Nikole Flamela. Mislilo se da je Flamel zakopao u svojim podrumima kamen mudrosti; i alhemičari, puna dva veka, od Magistrija do oca Pasifika, nisu prestajali premetati ovo zemljište sve dok se kuća, koju su tako nemilosrdno potkopavali, nije naposletku srušila pod njihovim nogama. Isto tako, zna se da je arhiđakon neobično bio zavoleo simbolički portal Bogorodičine crkve, taj list tajanstvene knjige koju je u kamenu ispisao biskup Gijom od Pariza, proklet, bez sumnje, što je tako paklen uvod dao svetoj poemi koju večito peva ostala građevina. Sem toga, govorilo se da je arhiđakon Klod ispitao i xinovskog svetoga Hristifora, kao i onu veliku zagonetnu statuu koja je u ono doba bila na ulazu u portu i koju je narod iz podsmeha zvao Gospodin Legri. Ali što je celom svetu moglo pasti u oči, to je ona pažnja s kojom je dom Klod, sedeći po čitave časove na ogradi od porte, gledao statue na portalu, posmatrajući čas lude devojke sa njihovim izvrnutim lampama, čas mudre devojke sa njihovim uspravljenim lampama; a drugi put, opet, odmeravajući pravac pogleda onog gavrana na portalu s leve strane, koji gleda u jednu tajanstvenu tačku u crkvi, gde je zacelo bio skriven kamen mudrosti, ako nije u

18

Slavni arabljanski lekar i filozof (1126-1198). Njegovesu ideje naginjale materijalizmu i panteizmu, zbog čega ih je osudio Pariski univerzitet a zatim i Sveta stolica

19

Francuski teolog (1180-1249), pristalica realističke škole u filozofiji Francuski pisac (1330-1418), koji je smatran za alhemičara i čarobnjaka Reformator stare indijske religije (660-583)

20

21

podrumu Nikole Flamela. Pomenimo uzgred da je doista bila neobična sudbina Bogorodičine crkve, da je vole dva razna gledišta i s toliko pobožnosti dva tako različna stvorenja kao što behu Klod i Kvazimodo; jedan, primitivan i divalj polučovek, voleo je ovu crkvu zbog njene lepote, zbog njene veličine, zbog one harmonije koju daje njena veličanstvena celina; drugi, čovek mudar i strastan, voleo ju je zbog njena značaja, zbog njena mita, zbog smisla koji se krije u njoj, zbog posejanih simbola pod skulpturama na njenoj fasadi, kao što je prvi tekst pod drugim u nekom palimpsestu22, jednom reči, zbog zagonetke koju ona večito zadaje ljudskome razumu. Naposletku, zna se da je arhiđakon, u tornju koji gleda na Grevski trg, baš pored sobe u kojoj su zvona, udesio sebi malu i skrivenu ćeliju u koju nije niko ulazio bez njegova dopuštenja pa, kako vele, ni sam biskup. Ovu ćeliju beše nekad gotovo na vrhu tornja, među gnezdima gavranova, napravio biskul Hugo od Bezansona23, koji je u svoje vreme vršio u njoj razne mađije. Šta je u toj ćeliji bilo, to niko nije znao; ali se spolja često moglo videti noću, kako se na jednom malom prozoru te ćelije, na stražnjoj strani tornja, pojavljuje, nestaje, pa se opet javlja u razmacima kratkim i podjednakim neka svetlost crvena, nestalna, čudnovata, koja kao da se povodila za isprekidanim dahom nekoga meha, kao da je više dolazila od plamena nego od svetlosti. U mraku, na toj visini, ta je svetlost činila neobičan utisak, i žene govorahu: to arhiđakon duva! pakao gore pršti! U svemu tome nije još bilo bogzna kakvih dokaza o mađijama; ali je bilo dovoljno dima da se moglo pretpostaviti da ima vatre; i arhiđakon je bio na dosta strašnom glasu. Moramo priznati, međutim, da misirska nauka, da nekromansija24, da mađija, pa čak i ona najnevinija, nisu imale strašnijeg neprijatelja, neumoljivijeg tužioca pred gospodom duhovnicima Bogorodičine crkve. Bilo to iskreno užasavanje ili pretvaranje kradljivca koji viče lopov! tek to nije nimalo smetalo učenim glavama svešteničkim da smatraju arhiđakona za dušu koja je zašla u predsoblje pakla i izgubila se u kabali25, pipajući po mraku tajnih nauka. To je isto i narod mislio; svako ko je ma i najmanje oštroumlja imao, gledao je u Kvazimodu demona, a u Klodu Frolou čarobnika. Bilo je očevidno da je zvonar bio u službi arhiđakona za jedno izvesno vreme, posle koga bi odneo njegovu dušu mesto svoje plate. Zato dobre duše nikako nisu mirisale arhiđakona, mada mu je život u svakom pogledu bio primeran; i nije bilo toliko neosetljivog nosa koji nije namirisao u njemu mađioničara. I, ako su se u nizu godina stvorili ponori u njegovoj nauci, stvorili su se i u srcu njegovu. Tako se bar moglo misliti kad se zagleda u ovo lice na kome se ogledala njegova duša kroz jedan mračan oblak. Otkuda mu ono široko ćelavo čelo, ona glava večito oborena, one grudi koje su uzdasi večito nadimali? Kakve su ga to misli morile, te su mu se usta smešila s toliko gorčine, u istom trenutku kad su mu se namrštene veđe približavale kao dva bika koji hoće da se potuku? Zašto mu ono malo kose

22

Rukopis na pergamentu s kog je u srednjem veku izbrisano ono što je ranije bilo napisano da se učini mesto novom rukopisu.

23

Nido II đe Bisuncio (1326-1332) Prizivanje duhova, prizivanje umrlih Veština opštenja s duhovima

24

25

beše već osedelo? Kakva beše ta unutrašnja vatra koja mu je ponekad izbijala u pogledu, tako da mu oko izgledaše kao kakva rupa na naloženoj g ći? Ovi znaci silne duševne borbe behu naročito dostigli veliki stupanj jačine u doba kada se događa ova priča. Više puta bi koji dečak iz hora uplašen pobegao, našavši ga sama u crkvi; jer mu je toliko pogled bio neobičan i sjajan. Nije to jedanput bilo, u horu, za vreme službe, da ga je njegov sused čuo kako u pesmu ad otpet tonumu26 meša neke nerazumljive stavove. Nije jedanput ggralja, kojoj je bila dužnost da „pere kler", sa užasom videla tragove nokata i zgrčenih prstiju na beloj mantiji gospodina arhiđakona od Žoza. Uostalom, on je bivao sve ozbiljniji i vladao se primernije no ikad. Zbog svoga čina i svoga karaktera držao se uvek daleko od žena; izgledalo je da ih mrzi više no ikad. Na samo šuštanje kakve svilene suknje, spustio bi na oči kukuljaču. U tom pogledu bio je tako strog i povučen da se, kad je kraljeva kći gospođa od Božea došla meseca decembra 1481. godine da pohodi obitalište Bogorodičine crkve, ozbiljno usprotivio njenom dolasku, podsećajući biskupa na statut Crne knjige, izdate uoči Svetoga Vartolomeja 1334. godine, koji zabranjuju pristup u obitalište svakoj ženi, „svakoj, bila stara bila mlada, bila gospođa bila sobarica". Na to se biskup morao pozvati na naredbu legata Odo, kojom se izuzimaju izvesne velike goopođe, aliquae tadpates mulieres, quae sine scandalo evitari non possunt 27. No arhiđakon ostade pri svome, primećujući da je legatova naredba izdata 1207. godine, dakle, sto dvadeset sedam godina pre Crne knjige; i, prema tome, nju ]'e ova stvarno ukinula. I on ne htede izići pred kneginju. Sem toga, palo je u oči da je njegova mržnja prema jeđupkama i Cigankama od nekoga vremena bila mnogo veća. On beše zamolio biskupa da izda naredbu kojom se izrično zabranjuje Cigankama da igraju i sviraju pred crkvom; a u isto vreme preturio je sve plesnive objave duhovnoga suda da bi prikupio sve slučajeve koji se odnose na čarobnike i čarobnice, osuđene na lomaču ili na vešala zbog nečastivih dela s jarcima, krmačama ili kozama.

26

U celom tonu (jer ce gregorijansko pevanje sastoji sve iz jednakih, celih tonova) Izvesne otmene žene koje se ne mogu odbiti a da to ne bude uvreda

27

VI NEPOPULARNOST Kao što smo već rekli, narod u okolini katedrale nije mnogo mario ni za arhiđakona ni za zvonara. Kad bi Klod i Kvazimodo izišli zajedno, što se dešavalo vrlo često, i uputili se, u društvu, sluga za gospodarem, kroz hladne, tesne i mračne ulice u kraju Bogorodičine crkve, uvek bi ih propratila po koja ružna reč, po koja ironična pesmica po koja uvredljiva dosetka; sem ako bi Klod Frolo, što se retko dešavalo, išao ispravljene i podignute glave, pokazujući zbunjenim podsmevačima svoje ozbiljno i gotovo dostojanstveno čelo. Obojica behu u svome kraju kao ono „pesnici" o kojima govori Renjije1. 1 Francuski satirični pesnik (15731613). 217 Svakojaki ljudi idu za pesnikom, Kao sitne ptice za ćukom noKnikom. Čas je kakav podmukli deran izlagao opasnosti svoju kožu i svoje kosti, jedino iz neopisanog zadovoljstva da zabode čiodu u Kvazimodovu grbu. Čas bi se kakva mlada lepa devojka, raskalašna i više bestidna no što bi trebalo, očešala o crnu mantiju sveštenikovu, pevušeći mu pod nos podrugljivu pesmicu: „Ac, ac, uhvatili đavola". Ponekad je gomila baba, koje se behu poređale i posedale na basamacima što vode u crkvu, glasno grdila arhiđakona i zvonara, i zlovoljno ih propraćala ovom ljubaznom dobrodošlicom: „Hm! u ovoga je duša kao u onoga drugog telo!" Ili je gomila đaka i dece, koja su se igrala „školice", ustajala i burno ih pozdravljala kakvom podsmevkom na latinskom jeziku: Eia, eia! Claudius cum claudo!* Ali sveštenik i zvonar ponajčešće nisu ove uvrede ni čuli. Da bi sve ove ljubazne pozdrave mogli čuti, Kvazimodo beše i suviše gluv, a Klod i suviše zamišljen. • Ej, ej, Klaudije sa hromim. KNjIGA PETA I ABBAS BEATI MARTINI1 Učenost dom Klodova beše se nadaleko raščula. Zbog nje dobi on, otprilike u ono vreme kada ne htede izići pred gospođu od Božea, jednu posetu, koju je dugo zadržao u uspomeni. Bilo je veče. Klod se baš beše povukao posle službe u svoju ćeliju u obitalištu svete Bogorodice. U ovoj nije bilo ničeg neobičnog i tajanstvenog sem možda nekoliko bočica u jednom uglu, sa nekim dosta sumnjivim prahom koji je mnogo ličio na puščani prah. Doduše, ovdeonde na zidu videli su se neki zapisi, ali to behu čisto naučne i pobožne

izreke, izvađene iz dobrih pisaca. Arhiđakon baš beše seo, pri svetlosti jednog trokrakog bakarnoga svećnjaka, pred jedan veliki ormar pun rukopisa. Beše naslonio lakat na otvorenu knjigu Honorija od Otena2; De praedestinatione et libero arbitrio* i duboko zamišljen prelistavao je jednu štampanu knjigu koju baš beše doneo, jedini proizvod štampe koji ste mogli naći u njegovoj ćeliji. Kad je bio najviše zadubljen, neko kucnu na vrata. 1 Opat blaženoga Martina. ' Francuski teolog XII veka. * O predodređenju i slobodnoj volji. 219 Ko je to? uzvšsnu naučnik, ljubazno kao gladan pas koga uznemire kad glođe kost. Jedan glas odgovori spolja: Vaš prijatelj Jakov Koatije. On ustade i otvori. To beše doista kraljev lekar; čovek koji je imao oko pedeset godina, čije je oštro lice ublažavao jedino lukav pogled. S njim je bio još jedan čovek. Obojica imađahu dugačku haljinu sive boje, postavljenu pepeljavim krznom i zakopčanu, i kape od iste čohe i iste boje. Ruke su im se gubile pod rukavima, noge pod haljinama, a oči pod kapama. Bog mi bio u pomoći, gospodo! reče arhiđakon uvodeći ih nisam se nadao tako visokoj poseti u ovo doba. I govoreći tako učtivo, on je nespokojno i ispitivački pogledao čas u lekara, čas u njegova druga. Nikad nije suviše kasno doći u pohode naučniku tako znamenitom kao što je dom Klod Frolo iz Tiršapa odgovori lekar Koatije burgundskim naglaskom, tako da su mu se reči vukle dostojanstveno kao rep kakve haljine. I tada otpoče između lekara i arhiđakona jedan od onih laskavih uvoda koji su, po običaju vremena, prethodili svakom razgovoru između naučnika, i koji im nisu nimalo smetali da se mrze od sveg srca. Uostalom, isto je tako i danas; usta jednoga naučnika koji laska drugom naučniku, to vam je čašica zameđene žuči. Čestitanja Kloda Frola Jakovu Koatijeu odnosila su se poglavito na mnogobrojne prolazne koristi koje je poštovani lekar, u toku svoje tako zavidne karijere, umeo izvući iz svake kraljeve bo 220 lesti; a ta alhemija beše bolja i sigurnija od istraživanja kamena mudrosti. Zbilja, gospodine doktore Koatije, veoma sam se obradovao kad sam čuo da je vaš sinovac, moj prečasni gospodar Pjer Verse, postavljen za biskupa. On je biskup u Amijenu? Da, gospodine arhiđakone; tako je hteo Gospod u prevelikoj milosti svojoj. Znate li da ste o Božiću izgledali vrlo dostojanstveno na čelu vaših mlađih iz Glavne kontrole, gospodine predsedniče?

Potpredsednik, dom Klode. Na žalost, samo potpredsednik. Dokle ste došli sa zidanjem vaše divne ■kuće u Ulici svetoga Andrije? To je pravi Luvr. Ah, gospodine Klode, ta me građevina staje grdnih novaca. Što se kuća više diže, ja sve više propadam. O! a prihodi koje vučete od tamnice i Doma pravde, pa dohoci od tolikih kuća, kasapnica, baraka i daščara? Zaista, za vas se može reći da muzete dobru kravu. Zamak u Poasiju nije mi ove godine ništa doneo. "Ali vam zato dosta donosi trošarina u Trijelu, Svetome Žamu i Svetome Žermenu na Laji. Sto dvadeset livara, i to ne pariskih. Ali vi ste i kraljev savetnik. A tu vam je plata stalna i sigurna. * To je istina, dom Klode; ali ono prokleto dobro u Polinjiju, o kome se ■toliko govori, ne donosi mi ni šezdeset zlatnih talira godišnje. U komplimentima koje je dom Klod činio Ja 221 kovu Koatijeu, ogledaše se onaj zajedljivi, opori i podrugljivi izraz, onaj tužni i svirepi osmeh čoveka obrazovanog i nesrećnog, koji se radi trenutnog uživanja igra s ludom srećom Jedaog običnog čoveka. Ovaj nije to ni opazio. Duše mi reče naposletku Klod, stiskajući mu ruku baš mi je milo što vas vidim tako zdrava. Hvala, dom Klode. Zbilja uzviknu dom Klod kako je vaš kraljevski bolesnik. Ne plaća dovoljno svoga lekara odgovori doktor i pogleda u svoga druga. Mislite, gospodine Koatije? reče mu Drug. Ova reč, izgovorena tonom iznenađenja i prebacivanja, privuče na ovu nepoznatu ličnost arhiđakonovu pažnju, koja, uistini, nije ni za jedan trenutak prestajala otkako je ovaj stranac prekoračio prag ćelije. Dom Klod je imao tisuću razloga da štedi doktora Jakova Koatijea, i jedino ti razlozi rukovodili su ga, kad je ovog svemoćnog lekara kralja Luja XI primio sa njegovim drugom. Zato njegovo lice i nije bilo najljubaznije kad mu Jakov Koatije reče: Zbilja, dom Klode, doveo sam vam jednoga druga koji je želeo da vas vidi, jer je mnogo slušao o vama. Gospodin je naučnik? upita arhiđakon, mereći svojim oštrim pogledom Koatijeova druga. Pod obrvama nepoznatoga on vide pogled isto tako oštar i isto tako nepoverljiv kao što beše njegov. 222 To beše, koliko se pri slaboj svetlosti lampe moglo videti, starac oko šezdeset godina, srednjega rasta, dosta bolešljiv i oronuo. Njegovo lice, iako beše vrlo obično, imalo je u sebi nečega moćnog i strogog; zenica mu se sijala pod

povijenim i niskim obrvama kao svetlost na dnu kakve jazbine; a pod natučenom kapom, koja mu je padala na nos, krilo se široko pametno čelo. On uze da odgovori sam na arhiđakonovo pitanje. Prečasni oče reče on ozbiljnim glasom vaše čuveno ime doprlo je do mene i hteo sam da čujem vaše mišljenje. Ja sam prost plemić iz unutrašnjosti, koji nije dostojan ući s obućom u stan kakvoga naučnika. Treba da znate moje ime. Ja se zovem čiča Turanžo. Čudnovato ime za jednoga plemića! pomisli arhiđakon. Međutim, osećao je da ima pred sobom čoveka učenog i ozbiljnog. Po nagonu svoje velike inteligencije nagađao je istu takvu inteligenciju pod kožnom kapom čičaTuranžoa; i dok je posmatrao ovo ozbiljno lice, ironični osmeh, koji prisustvo Jakova Koatijea beše izazvalo na njegovom sumornom licu, izgubi se malopomalo kao sumrak na horizontu noći. On beše ponovo seo u svoju veliku naslonjaču, mračan i nem; njegov lakat nasloni se na svoje uobičajeno mesto na stolu, a čelo se nasloni na njegovu ruku. Posle kratkog premišljanja on dade znak svojim gostima da sednu i okrenu se čičaTuranžou. Hteli ste da čujete moje mišljenje, gospodine, a o kojoj nauci? Prečasni odgovori Turanžo ja sam bolestan, vrlo bolestan. Za vas vele da ste veliki 223 Eskulap* pa sam došao da vas molim za savet iz medicine. Medicine! reče arhiđakon vrteći glavom. On se malo promisli, pa nastavi: čičaTuranžo, pošto se tako zovete, okrenite se. Naći ćete moj odgovor ispisan na zidu. Čiča Turanžo se okrenu i pročita iznad svoje glave ovaj zapis urezan u zidu: Medicina je kći snova. Jamblikus5. Međutim, doktor Koatije saslušao je pitanje svoga druga s izvesnom srxbom koju je dom Klodov odgovor još više pojačao. On se naže na uvo čičaTuranžoa i reče mu tako polako da ga arhiđakon nije mogao čuti: Ja sam vam rekao da je ovaj čovek lud. Ali vi ste hteli da se vidite s njim! Ali vrlo je mogućno, doktore Jakove, da ovaj ludak ima iravo! odtovori Turanžo istim tonom i gorkim osmehom. Kako vam drago odgovori Koatije hladno. Zatim se okrete arhiđakonu: Vi brzo sudite, dom Klode, i gledate na Hipokrata kao majmun na lešnik. Medicina san! Da su nešto ovde apotekari i lekari, sumnjam da bi se uzdržali da vas ne zaspu kamenjem. Vi, dakle, poričete uticaj napitaka na krv, uticaj melema na meso! Vi ne priznajete onu večitu apoteku od bilja i metala koja se zove svet, naročito stvorenu za večitog bolesnika koji se zove čovek!

Ja priznajem reče hladno Klod da ima i apoteke i bolesnika. Ne priznajem da ima lekara. 4 Apolonov sin, bog medicine koji Je lečio bolesnike i vaskrsavao mrtve. * Filozof aleksandrijske škole (IV v. naše ere). 224 Dakle, nije istina prihvati žestoko Koatije da je kostobolja unutrašnja rana, da se rana od topa leči kad se obloži pečenim mišem, da mlada krv ubrizgana u dovoljnoj količini vraća mladost starim venama; nije istina da je dva i dva četiri i da emprostatonos6 dolazi posle opistotonosa7. Arhiđakon odgovori hladno: Ima izvesnih stvari o kojima ja imam svoje lično mišljenje. Koatije pocrvene od ljutine. No, no, dobri moj Koatije, nemojte se ljutiti reče čiča Turanžo. Gospodin arhiđakon je naš prijatelj. Koatije se umiri, gunđajući kroz zube: Uostalom to je ludak! Bogami, oče Klode prihvati čiča Turanžo posle nekoliko trenutaka ja sam sad u velikoj neprilici. Hteo sam od vas dva saveta: jedan odnosno moga zdravlja, a drugi odnosno moje zvezde. Gospodine reče arhiđakon ako vam je to bila namera, onda ste se uzalud morili uz moje stepenice. Ja ne verujem u medicinu. Ne verujem u astrologiju. Istina! reče Turanžo iznenađen. Koatije se smejao usiljeno. Vidite da je lud reče on tiho čičaTuranžou. Ne veruje u astrologiju. Kako se može zamisliti nastavi dom Klod da je svaki zrak zvezde konac privezan za glavu jednoga čoveka! • Grč sa savijanjem tela napred. 7 Leđni grč. 15 Bogorodičina crkva 225 Pa u šta onda verujete vi? uzviknu čiča Turanžo. Arhiđakon osta nekoliko trenutaka neodlučan, zatim sa gorkim osmehom, koji kao da je bio u suprotnosti i njegovim odgovorom, reče: Credo in Deum8. Dominurn nostrum9 dodade čiča Turanžo i prekrsti se. Amin reče Koatije. Prečasni oče nastavi Turanžo ja se od srca radujem što u vama vidim tako dobru veru. Ali je li mogućno da ste vi toliko veliki naučnik da ne verujete više u nauku. Ne reče arhiđakon uhvativši za ruku čičaTuranžoa, a u njegovom hladnom oku senu munja oduševljenja ne, ja ne

poričem nauku. Ja nisam uzalud potrbuške puzao i rio noktima po bezbrojnim granama pećine; daleko pred sobom, na kraju jedne mračne galerije ugledao sam neku svetlost, neki plamen, nešto, bez sumnje odsev blistave glavne radionice, gde su strpljivi i mudri našli Boga. Pa koju to nauku smatrate za istinitu i tačnu? prekide ga Turanžo. Alhemiju. Koatije uzviknu iznenađen: O, dom Klode, alhemija bez sumnje ima svoga smisla, ali našto huliti na medicinu i astrologiju? Ništavna je vaša nauka o čoveku! ništavna je vaša nauka o nebu! reče arhiđakon dostojanstveno. 8 Verujem u Boga. * Gospoda našega. 226 Vi ne štedite ni Epidaur10 ni Haldeju11 odgovori lekar smejući se podrugljivo. Slušajte, gospodine Jakove. Ja govorim ovo u najboljoj nameri. Ja nisam kraljev lekar i njegovo veličanstvo nije mi poklonilo vrt Dedalus da u njemu posmatram sazvežđa ... Nemojte se ljutiti i saslušajte me. Do kakve ste istine došli, neću da kažem u medicini, koja je sasvim besmislena, nego u astrologiji? Pobrojte mi dobre strane upravnoga bustrofedona, iznalaske iz broja ziruf i broja zefirod. Poričete li reče Koatije simpatičnu snagu klavikule, i da kabalistika od nje proizlazi? Sve je to zabluda, gospodine Jakove! ni jedna od vaših formula ne vodi stvarnosti. Mećutim, alhemija ima svojih pronalazaka. Možete li sporiti rezultate kao što su ovi? Staklo, koje bude pod zemljom hiljadu godina, pretvara se u gorski kristal. Olovo je predak svih metala. (Jer zlato nije metal, zlato je svetlost.) Olovu treba četiri periode, svaka od dve stotine godina, pa da preće najpre u crveni arsenik, iz crvenog arsenika u kalaj, iz kalaja u srebro. Nisu li to fakta? Ali verovati u klavikulu, u crte na ruci i u zvezde, to je tako isto smešno i glupo kao kad bi se verovalo, kao što veruju stanovnici Kine, da se ptica pretvara u krticu, a špenično zrno u šarana. Ja sam izučio hermetiku uzviknu Koatije i tvrdim ... Bujni arhićakon ne dade mu dovršiti. io mesto u staroj Argolidi, na obali Egejskog mora. Njen hram su posećivali bolesnici iz cele Grčke, koji su dolazili da čuju proročanstva. " Tako se nekada zvala Vavilonija, unutrašnji deo Mesopotamije. i5« 227 A ja, ja sam izučio i medicinu, i astrologiju, i hermetiku. Samo je ovde istina (govoreći ovo, on beše uzeo sa ormara jedno staklence puno onog praha o kome smo malopre govorili), samo je ovde svetlost! Hipokrat, to je san; Uranija, to je san; Hermes, to je

misao. Zlato, to je sunce; praviti zlato, znači biti bog. To je jedina nauka. Ja sam ispitao medicinu i astrologiju, kažem vam! Ništavilo, ništavilo. Ljudsko telo, pomrčina, zvezde, pomrčina! I on pade u svoju naslonjaču, dostojanstven i kao Bogom nadahnut. Čiča Turanžo gledao ga je ćuteći; Koatije se usiljavaše da se smeje, slegao je neprimetno ramenima i ponavljao tihim glasom: Ludak! A jeste li postigli čudesni cilj reče najedanput Turanžo jeste li napravili zlato? Da sam ga napravio odgovori arhiđakon lagano kao čovek koji razmišlja kralj francuski zvao bi se Klod a ne Luj. Turanžo nabra obrve. Šta rekoh? nastavi dom Klod s prezrivim osmehom. Šta bi za mene bilo presto Francuske kad bih mogao obnoviti istočno carstvo! U dobri čas! reče Turanžo. O, jadna ludo! promrmlja Koatije. Arhiđakon nastavi, ali kao da je odgovarao jedino svojim mislima. Ali ne, ja još luzim, još ranjavim svoje lice i svoja kolena po šljunku podzemnoga puta. Ja nazirem, još ne vidim jasno! ja ne čitam, ja sričem. A kad budete naučili čitati upita Turanžo hoćete li praviti zlato? Ko u to sumnja? reče arhiđakon. 228 Kad je tako, Bogorodica mi je svedok da mi je novac veoma potreban, i ja bih rado hteo da naučim čitati u vašim knjigama. Nego, recite mi, prečasni oče, da Bogorodica nema šta protiv vaše nauke? Na to pitanje dom Klod odgovori hladno i dostojanstveno: Kome ja služim? To je istina, oče. Pa lepo, hoćete li biti tako dobri da me posvetite u tu vašu nauku? Pustite me da sričem s vama zajedno. Klod uze stav dostojanstven i prvosveštenički kao Samuilo. Starče, potrebno je više godina no što je vama ostalo da se može preduzeti ovaj put kroz stvari tajanstvene! Vaša je glava sasvim seda! Mećutim, s toga se puta vraća sa sedom kosom, ali se na nj polazi samo s crnom kosom. Nauka ume i sama vrlo dobro da dubi, da slabi i suši lica ljudska; njoj nije potrebno da joj starost donosi lica puna bora. Međutim, ako vas vuče želja da se pod starost mučite i da tumačite strašnu azbuku mudrosti, onda dobro, dođite k meni, pokušaćemo. Ja vam neću reći, jadni starče, da pohodite grobnice u piramidama, o kojima

govori stari Herodot12, ni Vavilonsku kulu, ni ogromno sveto mesto od bela mramora u indijskom hramu u Eklinzi. Ni ja nisam video haldejske građevine, podignute usvetom obliku Sikre, ni Salomonov hram koji je porušen, ni vrata od kamena na grobu izrailjskih kraljeva koja su polomljena. Mi ćemo se zadovoljiti odlomcima Hermesove knjige koju imamo ovde. Ja ću vam objasniti statuu svetoga Hria Najstariji grčki istoričar (484425. pre naše ere) nazvan ocem istorije. 229 stifora, simbol Sejača i simbol ona dva anđela ka portalu Svete kapele, od kojih jedan drži ruku u jednom sudu, a drugi u oblaku... Ovde Jakov Koatije, koga vatreni odgovori arhiđakonovi behu zbunili, dođe sebi i prekide pobedonosnim tonom jednog naučnika koji poprazlja drugoga: Erras, atgse Claudi13. Simbol nije broj. Vi mešate Orfeja i Hermesa. Vi se varate odgovori ozbiljno arhiđakon. Dedal14, to je temelj; Orfej15 to je zid; Hermes18 to je građevina. To je sve. Dođite, kad hoćete nastavi on okrenuvši se Turanžou i ja ću vam pokazati čestice zlata koje su zaostale u dnu topionice Ngakole Flamela, pa ih poredite sa zlatom Gijoma od Pariza. Ja ću vas posvetiti u tajne osobine grčke reči peristera17. Ali pre svega daću vam da pročitate mramorna pismena azbuke i granitne listove knjige. Od portala biskupa Gijoma i svetoga Jovana otići ćemo u Svetu kapelu, zatim u kuću Nikole Flamela u Ulici Marivo, pa na njegov grob u Groblju nevinih, i naposletku u njegove dve bolnice u Ulici Monmoransi. Uputiću vas da pročitate jeroglife, kojima su pokrivena četiri gvozdena okova na portalu bolnice Svetoga Žervea i u Gvožđarskoj ulici. Zajedno ćemo sricati fasade na crkvama Svetoga Koma, Svete Ženevjeve, Svetoga Martina, Svetoga Jakova kod klanice... Videlo se već odavno da Turanžo, ma koliko da 15 Varaš se, prijatelju Klode. 14 Grčki arhitekt. • 11 Grčki mitski pevač koji je ■svojom pesmom očaravao divlje zveri, drveće i stenje. l' Grčki bog, od rođenja okretan i lukav. Bog stada, paše i trgovine, zaštitnik puteva i ulica. 17 Golub. 230 mu je pogled bio bistar, ne razume više dom Kloda. On ga prekide. Blagi bože! kakve su to te vaše knjige? Evo jedne reče arhiđakon. I otvorivši prozor na svojoj ćeliji, on pokaza prstom ogromnu crkvu Svete Bogorodice, koja je prema zvezdanom nebu

ocrtavala crnu sliku svojih tornjeva, svojih kamenih bokova i svojih xinovskih leđa, i izgledala kao ogroman dvoglavi sfinks u sredini varoši. Arhiđakon je nemo posmatrao neko vreme ovu ispolinsku građevinu; zatim, pruživši s uzdahom svoju desnu ruku na štampanu knjigu koja je ležala na stolu otvorena, a levu ka Bogorodičinoj crkvi, i gledajući tužnim pogledom čas knjigu, čas crkvu, reče: Avaj! ovo će ubiti ono. Koatije, koji se beše živo približio knjizi, ne mogaše se uzdržati da ne uzvikne: Ali, molim vas, čega ima tako strašnoga u ovome: Glossa in epistolas D. Pauli. Norimbergae, Antnoius Kdburger, 1474. Ovo nije ništa novo. To je knjiga Petra Lombarda, koji je bio Magister sententiarum. Da nije to što je štampana? Pogodili ste odgovori Klod koji je izgledao duboko zamišljen i stojao, naslanjajući svoj savijen kažiprst na ovu knjitu iz čuvene nirnberške štamparije. Zatim dodade ove tajanstvene reči: Avaj! avaj! male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu. Večernje zvono obitališta zazvoni baš kad je 231 doktor Jakov tiho ponavljao svome drugu svoju večitu pesmu: Lud čovek. Na to Turanžo ovaj put odgovori: I ja bih rekao. Posle toga znaka nikakav stranac nije mogao ostati u obitalištu. Gosti odoše. Oče reče Turanžo opraštajući se s arhiđakonom ja volim naučnike i velike umove, i ja vas neobično poštujem. Dođite sutra u Turnelski dvorac i zatražite opata crkve Svetoga Martina u Turu. Arhiđakon se preneražen vrati u svoju ćeliju, jer naposletku beše doznao ko je taj Turanžo, sećajući se ovoga mesta iz knjige crkve Svetoga Martina u Turu: Abbas beati Martini, scilicet geh Franciae, est canonicus de consuetudine et habet parvam praebendam quam habet sanctus Venantius et đebet sedere in sede thesaurariils. Vele da ce arhiđakon od tog doba često sastajao s Lujem XI, kad god je njegovo veličanstvo dolazilo u Pariz, i da je uticaj dom Kloda bacio u zasenak i Olivija Dama19 i Jakova Koatijea, koji je zbog toga, po svojoj navici, bio veoma grub prema kralju. II OVO TiE UBITI ONO Oprostiće nam naše čitateljke što ćemo se za časak zaustaviti da potražimo kakva se to misao skrivala pod ovim zagonetnim rečima arhiđakonovim: Ovo će ubiti oio. Knjiga ke ubiti građevinu.

18 Opat Svetoga Martina, to jest kralj Francuske, jeste kanonik po poreklu i ima malo blagodejanje koje ima sveti Venancije, i veruje se da sedi u kući blagajnikovoj. " Berberin i poverenik Luja XI. 232 Po našem mišljenju, misao ova imala je dva vida. To, pre svega, beše misao jednog sveštenika. To beše strah sveštenstva od jedne nove sile, od štampe. To beše užas crkvenog sluge, koga je zasenila svetlost Gutenbergove štampe. To beše predikaonica i rukopis, živa reč i pisana reč, koje su se uplašile od štampane reči; nešto slično strahu jednog vrapca, koji bi ugledao anđela Legiona kad raširi svojih šest miliona krila. To beše uzvik proroka, koji već čuje kako bruji i gmiže oslobođeno čovečanstvo, koji vidi u budućnosti kako um potkopava veru, kako misao uništava religiju, kako svet potresa Rim. Umovanje filozofa koji vidi kako se ljudska misao, kojoj štampa daje krila, diže iz teokratske oblasti. Strah vojnika koji gleda tučanu napravu za rušenje zidova i veli: kula se mora srušiti. To je značilo da jedna sila stupa na mesto drute sile. To je nagoveštavalo: štampa će ubiti crkvu. Ali pod ovom misli, koja je bez sumnje prava i najprostija, bila jepo našem mišljenju druga, novija, dodatak prvoj, koju je teže uočiti a lakše osporiti, pogled isto tako filozofski, ali ne više samo pogled sveštenika nego pogled naučnika i umetnika. To beše predosećanje da će ljudska misao, menjajući oblik, promeniti i način izražavanja; da se glavna misao svakog naraštaja neće više pisati istim sredstvom i na isti način; da će knjiga od kamena, tako temeljna i tako trajna, ustupiti mesto knjizi od hartije, koja je još temeljnija i još trajnija. U ovom pogledu nejasna formula arhiđakonova imala je drugi smisao; ona je značila da će jedna umetnost svrgnuti drugu. Ona je htela reći: štampa će ubiti arhitekturu. 233 I doista, od postanka stvari do petnaestoga veka hrišćanske ere zaključno, arhitektura je velika knjiga čovečanstva, glavni izraz čoveka u njegovim raznim stupnjima razvitka, bilo kao snage, bilo kao uma. Kad se pamćenje prvih rasa pretovari, kad tovar uspomena ljudskoga roda postade tako težak i tako zbrkan da nastade opasnost da ih reč, gola i laka, ne stane vremenom gubiti, onda ljudi stadoše ispisivati na zemlji sve te uspomene na način najvidniji, najtrajniji i najprirodniji u isti mah. Svako predanje bi obeleženo spomenikom. Prvi spomenici behu prosti odlomci stena, koje gvožđe nije dirnulo, veli Mojsije.,Arhitektura otpoče kao i svaka

veština pisanja. Najpre je bila azbuka. Uspravljen je jedan kamen, i to beše jedno slovo, i svako slovo beše jedan jeroglif, a na svakom jeroglifu počivala je grupa misli, kao kapitel na stubu. Tako su radili prvi narodi, svuda, u istom trenutku, na celom zemljinu šaru. Uspravljeni kaljen keltski naći ćete u azijskom Sibiru i u američkim pampasima1. Kasnije, sastavljene su reči. Metnut je kamen na kamen, povezani su ovi slogovi od granita, reč se već mogla videti. Keltski dolmen2 i krmleč3, etrurski tumulus4, jevrejski galgal5, sve su to reči. Neke su, naročito tumulus, osobena imena. Ponekad, štaviše, kad je bilo mnogo kamena i dovoljno pro 1 Velike, travom obrasle ravnice u Južnoj Americi. g Vrsta spomenika od velikog naslaganog kamenja. 8 Spomenik sazidan od velikog kamenja. 4 Spomenik od kamena nad grobom, u obliku kupe. 5 Humka od zemlje i šljunka u kojoj se nalazi grobnica. 234 stora, ispisana je ččtava rečenica. Ogromna gomila kamenja kod Kariaka već je čitava jedna rečenica. Naposlegku su gtasane knjige. Predanja behu začela simvole, pod kojima su se gubila kao što se stablo gubi pod svojim lišćem; svi ovi simvoli, u koje je čovečanstvo verovalo, stadoše vremenom rasti, množiti se, ukrštati se, zapletati se sve više i više; prvi spomenici ne behu više dovoljni da ih prime; simvoli ih behu poplavili sa svih strana; ti su spomenici jedva još izražavali primitivnu tradiciju, koja je prosta kao i oni što su i koja je naga ležala na zemlji. Simvolu je bilo potrebno što više prostora na građevini. Tada se arhitektura razvi uporedo s čovečjim mislima; ona postade gorostas s tisuću glava i s tisuću ruku i dade večit, vidljiv i opipljiv oblik ovom nestalnom simvolu. Dok je Dedal, koji predstavlja snagu, merio, dok je Orfej, koji predstavlja um, pevao, dotle su se stub koji je pismo, svod koji je slog, piramida koja je reč, po zakonu geometrije i zakonu poezije, spajali, stapali, slivali, spuštali, peli, ređali jedno pored drugoga, peli u visinu, dok po uputstvu glavne ideje jedne epohe nisu ispisali one divne knjige, koje u isti mah behu i divne građevine: pagodu u Eklinzi, egipatski Ramsejon, Salomonov hram. Osnovna misao, reč, ogledala se ne samo u osnozi svih ovih građevina nego i u njihovu obliku. Salomonov hram, na primer, nije bio samo povez svete knjige, on je bio sama sveta knjita. Na svakome od njegovih koncentričnih zidova mogli su sveštenici čitati jasno ispisanu reč, i oni su na taj način pratili njene promene od svetilišta do svetilišta, dok je nisu našli u njenom poslednjem skro 235

vištu, u njenom najodređenijem obliku, koji je, opet, bio oblik arhitekture: u svodu. Na taj način reč beše zatvorena u građevinu, ali njena slika stajala je na njenoj spoljašnjosti kao čovečja slika na sanduku kakve mumije. Pa ne samo oblik građevina nego i mesto koje je za njih birano, kazivalo je misao koju su one predstavljale. Prema tome kakav je simvol trebalo predstaviti, vedar ili sumoran, stvarani su i razni spomenici. Grčka je vrhove svojih planina krasila harmoničnim hramovima; Indija je, opet, svoje otkopavala i u njima rezala one nezgrapne podzemne pagode, koje nosi red gorostasnih slonova od granita. I tako, za prvih šest hiljada godina od postanka sveta, od najdrevnije pagode u Hindustanu do katedrale u Kelnu, arhitektura je bila velika veština pisanja ljudskoga roda. I to je tako istinito da ne samo svaki verski simvol nego i svaka ljudska misao ima u ovoj ogromnoj knjizi svoj list i svoj spomenik. Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava se demokratijom. Ovaj zakon slobode, koji dolazi posle stege, ispisan je i u arhitekturi. Jer naglasimo ovo, ne treba misliti da je zidarstvo kadro samo da podigne hram, da izrazi mit i crkveni simvolizam, da u vidu jeroglifa ispiše na ovim listovima od kamena tajanstvene tablice zakona. Kad bi tako bilo, kako u svakom ljudskom društvu dođe trenutak kada se sveti simvol izgubi u slobodnoj misli, kada se čovek otme od sveštenika, kada filozofija i sistemi nagrizu religiju, arhitektura ne bi mogla stvoriti ovo novo stanje ljudskoga uma; njeni listovi, ispunjeni na jednoj strani, ostali bi prazni na dru 236 goj, njeno delo bilo bi nedovršeno, njena knjiga bila bi nepotpuna. Ali nije tako. Uzmimo, na primer, srednji vek, koji nam je jasniji jer nam je bliži. Za vreme njegove prve periode, dok teokratija organizuje Evropu, dok Vatikan prikuplja oko sebe i sređuje elemente jednoga Rima, stvorenog iz Rima koji porušen leži oko Kapitola, dok hrišćanstvo prikuplja iz ruševina stare civilizacije sve slojeve društva i sa tim ostacima zida nov hijerarhijski svet, na čijem vrhu stoji sveštenstvo, za vreme te periode čuje se najpre u ovom haosu neko komešanje, a zatim malopomalo, pod dahom hrišćanstva, pod rukom varvara, izbija iz ruševina mrtvih arhitektura, grčke i rimske, ona tajanstvena romanska arhitektura, sestra teokratskih građevina Misira i Indije, večito znamenje čistog katolicizma, nepromenljiv jeroglif papskog jedinstva. I zaneta, cela ondašnja misao ispisana je u ovom mračnom romanokom stiigu. U njemu se svuda oseća autoritet, jedinstvo, tajanstvenost, apsolutizam Grgura VII; svuda sveštenik, nigde čovek; svuda stalež, nigde narod.

Ali nailaze krstaški pohodi. To vam je veliki narodni pokret, a svaki veliki narodni pokret, ma kakav mu bio uzrok i cilj, na kraju krajeva teži slobodi. Novine se javljaju. I sad, nastaje ona burna perioda raznih seljačkih pobuna i liga. Vlast se ljulja, jedinstvo se cepa. Feudalizam traži da podeli vlast s teokratijom; ali će neminovno doći narod, koji će izvršiti tu deobu kao onaj lav u basni. Quia nominor leo*. Plemstvo se, dakle, pomalja isiod svešteistva, narod ispod plemstva. Promenio * Jer se zove lav. 237 se izgled Evrope. E, isto tako, promenio se i izgled arhitekture. Kao i civilizacija, i ona je prevrnula list, i nov duh vremena nalazi je gotovu da piše kako joj on diktira. Ona se vratila iz krstaških pohoda s gotskim stilom, kao narodi sa slobodom. I dok se Rim malopomalo rasparčava, romanska arhitektura izumire. Jeroglif ostavlja katedralu i prelazi na kulu da da važnosti feudalizmu. Sama katedrala, ova građevina nekad tako dogmatična, koju su sad osvojili građanstvo, ogaptina, sloboda, otima se ispod svešteničke vlasti i pada pod vlast umetnika. Umetnik je zida po svojoj volji. I sad je svršeno s misterijom, sa mitom, sa zakonom. Mašta i ćud zauzele su njihovo mesto. Svešteniku je svejedno, samo kad ima svoju baziliku i svoj oltar. Sva četiri zida ostavljena su umetniku. Arhitekturna knjiga ne pripada više sveštenstvu, veri, Rimu, nego mašti, poeziji, narodu. Otuda nagle i bezbrojne promene ove arhitekture koja je stara svega tri veka, promene koje toliko padaju u oči posle mrtve nepomičnosti romanske arhitekture koja ih broji šesti ili sedam. Međutim, umetnost korača xinovskim koracima. Narodni genije i originalnost vrše posao koji su vršili biskupi. Svaki naraštaj ispisuje svoj red u ovu knjigu; on briše stare romanske jeroglife na čelu katedrala, i dogma se jedva vidi ovdeonde pod novim simvolom. Kroz narodnu odeću jedva se može pogoditi verski kostur. Čovek ne može ni da zamisli koliko su arhitekti bili slobodni, čak i prema crkvi. Tu su vam kapiteli, na kojima su bezobzirno stavljeni kaluđeri pored kaluđerica, kao u jednoj dvorani pariskoga Doma pravde. Tu vam je Nojeva avantura izvajana u celini, 238 kao na velikom portalu u Buržu. Tu vam je čak i jedan veseli kaluđer s magarećim ušima i čašom u ruci, koji se smeje pod nos celom jednom bratstvu, kao u Bošervilskoj opatiji. U to vreme misao pisana u kamenu ima povlasticu, koja se potpuno može porediti s našom sadašnjom slobodom štampe. To je sloboda arhitekture.

Ta sloboda ide vrlo daleko. Ponekad jedan portal, jedna fasada, čitava jedna crkva predstavlja jedan simvolički smisao koji nema baš nikakve veze s bogosluženjem, ili koji je, štaviše, sasvim protivan crkvi. Još u trinaestome veku Gijom od Pariza, a Nikola Flamel u petnaestome, pisali su takve buntovničke listove. Crkva Svetoga Jakova kod klanice beše potpuno jeretička. U ono vreme misao je bila slobodna samo na taj način; zato je i ispisivana u celini jedino na ovim knjigama koje se zvahu građevine. Da se pojavila kao rukopis (to jest, da je to smela učiniti), xelat bi je javno spalio; misao izražena u portalu crkve gledala bi smrt misli izražene u knjizi. Zato, primorana da se javi putem građevinarstva, ona navali na nj sa svih strana. Otuda imamo ogromnu množinu katedrala koje su prekrile Evropu, broj tako ogroman da čovek, i kad se uveri, ne može čisto da veruje. Sve materijalne snage, sve umne snage društva sticale su se u jednu tačku: u arhitekturu. Na taj način, pod izgovorom da zida crkve Bogu, umetnost se razvijala u veličanstvenim razmerama. U ono vreme, ko se god rodi pesnik, išao je u arhitekte. Genije ljudski, pod teškim teretom feudalizma, kao pod testudo7 bronzanih štitova, nalar Koršačin štit. 239 zeći izlaza jedino u arhitekturi, krčio je sebi put kroz ovu umetnost, i njegove Ilijade dobijale su oblik katedrala. Sve ostale umetnosti pokoravahu se arhitekturi. One behu radnici na tom velikom delu. Arhitekt, pesnik, oličavao je sam sobom vajarstvo koje mu je resilo fasade, slikarstvo koje je bojilo njegova okna, muziku koja je klatila zvona i svirala u njegove orgulje. Čak i jadna poezija, u pravom smislu te reči, koja je životarila u rukopisima, morala je, da bi značila nešto, da uđe u sastav građevine u obliku himne ili proze; uostalom, to je ona ista uloga koju su Eshilove tragedije igrale u crkvenim svečanostima Grčke, a Knjiga postanja u Salomonovom hramu. Dakle, do Gutenberga, arhitektura je glavni rukopis, ogapti rukopis. Srednji vek ispisao je poslednji list ove granitne knjige, koju je otpočeo Istok a nastavio stari svet Grka i Rimljana. Uostalom, ova pojava narodne arhitekture, koja je zamenila stalešku arhitekturu iz srednjega veka, ponavlja se sa svakim sličnim pokretom ljudskoga uma u drugim velikim istorijskim vremenima. Tako, tek da površno pomenemo ovde jedan zakon za čije bi izlaganje bile potrebne čitave knjige, na Istoku, kolevci primitivnih vremena, posle hinduske arhitekture, imamo sreničansku arhitekturu, bogatu mater arapske arhitekture; u starom veku, posle misirske arhitekture, u koju možemo računati kao njene vrste

etrurski stil i kiklopske spomenike, imamo grčku arhitekturu, čiji rimski stil nije ništa drugo do produženje sa kartaginskim kubetom; u modernim vremenima, posle romanske arhitekture, imamo gotsku arhitekturu. A ako podelimo nadvoje ove tri 240 serije, naći ćemo na trima starijim sestrama, arhitekturi hinduskoj, arhitekturi misirskoj i arhitekturi romanskoj, jedan isti simbol, to jest teokratiju, stalež, jedinstvo, dogmu, mit, boga; a kod triju mlađih sestara, kod arhitekture feničanske, arhitekture grčke i arhitekture gotske, ma kakva bila, uostalom, raznovrsnost oblika, koja je svojstvena njihovoj prirodi, isto značenje, to jest slobodu, narod, čoveka. Zvao se braman, mag ili papa, u spomenicima hinduskim, misirskim ili romanskim, oseća se uvek sveštenik, i samo sveštenik. Tako nije kod narodnih arhitektura. One su bogatije i nisu tako svete. U feničanskoj opaža se trgovac, u grčkoj republikanac, u gotskoj varošanin. Glavni karakteri svake teokratske arhitekture jesu nepromenljivost, .odvratnost prema progresu, održavanje tradicionalnih linija i primitivnih tipova, stalno prilagođavanje čoveka i prirode nepojmljivim ćudima simvola. To su maglovite knjige, koje jedino posvećeni umeju da tumače. Uostalom, svaki oblik, štaviše svaka nepravilnost oblika ima izvestan smisao koji ih čini neprikosnovenim. Nemojte zahtevati od građevina hinduskih, egipatskih, romanskih, da izmene svoj oblik ili da poprave svoje skulpture. Svako usavršavanje za njih je bezbožnost. U ovim arhitekturama kao da se na svakom kamenu vidi dogma u svoj svojoj strogosti. Naprotiv, glavne crte narodnih građevina jesu: raznolikost, progres, originalnost, bogatstvo, neprestani polet. One su se već toliko odvojile od vere da pomišljaju na svoju lepotu, da je neguju, da neumorno popravljaju svoje ukrase od statua i arabeski. 16 Bo;'ouodičina crkva 241 One su plod svoga doba. One imaju u sebi nečega čovečanskoga, što neprestano unose u božanstveni simvol pod kojim se još rađaju. Otuda imate građevine koje shvata svaka duša, svačiji um, svačija mašta, koje su još simvolične, ali koje je lako razumeti, kao i prirodu. Arhitekture teokratska i ova razlikuju se među sobom kao jezik sveti i jezik narodni, kao jeroglif od umetnosti, Salomon od Fidije. Ako svedemo sve što smo dovde vrlo površno izneli, ostavljajući na stranu tisuću dokaza i tisuću pojedinosti, dolazimo do ovoga: da je arhitektura do petnaestoga veka glavna riznica čovečanstva; da se u ovom razmaku nije u

svetu pojavila nijedna malo dublja misao koja nije oličena u građevini; da su svaka narodna misao i svaki verski zakon imali svoje spomenike; naposletku, da je ljudski rod sve svoje važne misli ispisao u kamenu. A zašto? Zato što svaka misao, bila verska, bila filozofska, teži da se ovekoveči, zato što svaka misao koja je pokrenula jedno pokoljenje hoće da pokrene i drugo i da ostavi traga. Kako je prolazna besmrtnost rukopisa! A kako je građevina temeljna, trajna i postojana knjiga! Da se uništi pisana reč, dovoljna je jedna buktinja, jedan crv. Da se uništi zidana reč, potrebna je čitava društvena revolucija, čitava revolucija zemaljska. Varvari su prešli preko Koloseuma8, potop možda preko piramida. U petnaestom veku sve se menja. Ljudska misao pronašla je jedno sredstvo da se 8 Veličanstveni amfiteatr u Rimu, počet pod Vesnazijanom a završen pod Titom (80. g. naše ere), u kom je moglo stati 80.000 gledalaca. 242 ovekoveči ne samo tra]ni]e i ]ače od arhitekture nego još i lakše i prostije. Arhitektura je svrgnuta. Orfejeva kamena pismena zameniće Gutenbergova olovna slova. Knjiga će ubiti građevinu. Pronalazak štampe najveći je događaj u istoriji. To je majka svih revolucija. To je način izražavanja čovečanstva koje se iz osnova menja, to je ljudska misao koja svlači jednu odeću i oblači drugu, to je potpuna i konačna promena košuljice one simvolične zmije, koja još od Adama predstavlja um. U obliku štampe misao je večnija no ikad; ona je krilata, ne da se ni uhvatiti ni uništiti. Ona se meša s vazduhom. U doba arhitekture ona je uzimala oblik planine i zahvatala jedan vek i jedno mesto. U današnje vreme ona je postala jato ptica, leti na sve četiri strane, i zauzima u jedan mah sve tačke u vazduhu i prostoru. Mi ponavljamo, ko ne uviđa da je ona ovako mnogo trajnija? Kao građevina bila je temeljna, a ovako je živa. Iz trajnosti prelazi u besmrtnost. Jednu građevinu možete porušiti, ali kako da iskorenite ono što je svuda i na svakom mestu? Ako dođe potop, kad planine budu davno pod talasima, ptice će i dalje leteti; i neka jedan jedini kovčeg plovi po površini potopa, one će stati na nj, plivaće s njim, sačekaće s njim zajedno da voda opadne, i novi svet koji bude izišao iz toga haosa, videće, kad se probudi, kako iznad njega lebdi, krilata i živa, misao •utonulog sveta. I kad imate na umu da je ovaj način izražavanja ne samo najpouzdaniji nego još i najprostiji, najudobniji, najpodesniji od svih, kad imate na umu

!•• 243 da on ne nosi sa sobom veliki prtljag i ne vuče težak tovar, kad uporedite misao koja je, da bi se oličila u jednoj građevini, morala da pokrene četiripet drugih veština i silno zlato, čitavu planinu kamena, čitavu šumu građe, čitav narod radnika, kad uporedite tu misao sa mišlju koja se javlja kao knjiga i kojoj je dovoljno malo hartije, malo mastila i jedno pero kako se onda možete čuditi što je ljudski um napustio arhitekturu zargjd štamle? Presecite najedanput prvobitno korito kZkve reke jednim kanalom nižim od njene površine, reka će ostaviti svoje korito. Zato, eto, od pronalaska štampe arhitektura malopomalo usahnjuje, opada, obnažuje. Kako se oseća da voda opada, da sok odilazi, da se iz nje povlači misao vremena i naroda! Ovo opadanje gotovo je neprimetno u petnaestome veku; štampa je još suviše slaba, i od moćne arhitekture najviše aho oduzima samo ono što ovoj pretekne. Ali već u šesnaestome veku vidisedajearhitektura bolesna:ona više ne oličava društvo; ona se bedno pretvara u klasičnu umetnost; od galske, evropske, urođeničke, ona postaje grčka i rimska, od prave i moderne pseudoantička. To opadanje zove se renesensa. Opadanje, ipak veličanstveno, jer stari gotski genije, to sunce koje zalazi iza gigantske štampe iz Majnca, ozarava još neko vreme svojim poslednjim zracima ovu mešovitu gomilu latinskih arkada i korintskih kolonada. I baš ovo sunce koje zahodi, mi smatramo za zoru. Međutim, od onog trenutka kad arhitektura nije više ništa drugo do umetnost kao i svaka druga, 244 čim je prestala biti glavna umetnost, suverena umetnost, tiranska umetnost, ona nema više snage da zauzda ostale umetnosti. One se, dakle, oslobađaju, stresaju sa sebe jaram arhitekta, i razilaze se svaka na svoju stranu. Svaka od njih dobija ovim razvodom. Svaka raste usled toga. Kamenorez postaje vajarstvo, živopie postaje slikarstvo, pojanje postaje muzika. Rekao bi čovek da gleda carstvo koje se po smrti svoga Aleksandra raspada i čije pokrajine postaju kraljevine. Otuda imamo Rafaela, Mikelanđela, Jovana Gužona, Palestrinu, te veličine sjajnog šesnaestog veka. U isto vreme kao i umetnost, oslobađa se i misao. Jeretici srednjega veka behu već duboko načeli katolicizam. Šesnaesti vek raskida versko jedinstvo. Pre štampe reformacija bi bila samo šizma, štampa je načini revolucijom.

Uklonite štampu, jeres je oslabljena. Bilo da je tako hteo zao udes ili proviđenje, Gutenberg je preteča Lutera. Međutim, kad je sunce srednjega veka sasvim zašlo, kad se gotski genije zanavek ugasio na horizontu umetnosti, arhitektura počinje opadati, bledeti, gubiti se sve više i više. Štampana knjiga, taj crv koji nagriza građevinu, sisa je i potkopava. Arhitektura obnažava, gubi svoje lišće i naočigled vene. Ona je beznačajna, siromašna, ništavna. Ona ne izražava više ništa, čak ni uspomenu na umetnost negdašnjih vremena. Ostavljena samoj sebi, napuštena od drugih umetnosti zato što je misao ljudska napušta, ona u nedostatku umetnika priziva zanatlije. Staklo zamenjuje obojeno okno. Kamenore 245 zac dolazi umesto vajara. Svaki sok, svaka originalnost, svaki život, svaki dar, sve se to gubi. Ona se vuče, kao bedna prosjakinja, od kopije do kopije. Mikelanđelo, koji je bez sumnje osećao još u šesnaestom veku da arhitektura izumire, došao je na poslednju misao, misao očajnu. Ovaj div umetnosti beše nasadio Panteon na Partenon i načinio Petrovu crkvu u Rimu. Veliko delo koje je zasluživalo da ostane jedinstveno u svome rodu, poslednja originalnost arhitekture, potpis jednog umetnika diva na dnu kolosalne knjige od kamena koja se sklapala. Kad je umro Mikelanđelo, šta je radila ova bedna arhitektura koja je samu sebe nadživela i ostala kao avet i senka? Ona je dohvatila Petrovu crkvu u Rimu i stala je precrtavati i parodisati. To postade manija. Da se čoveku smuči. Svaki vek ima svoju Petrovu crkvu: sedamnaesti vek crkvu ValdeTras, osamnaesti crkvu Svete Ženevjeve. Svaka zemlja ima svoju Petrovu crkvu. London ima svoju, Petrograd ima svoju. Pariz ih ima dvetri. Zaveštanje ništavno, poslednje benetanje jedne velike opale umetkosti, koja se pred smrt podetinjila. Ako mesto karakterističnih spomenika, kao što su ovi o kojima malopre govorasmo, razgledamo opšti izgled umetnosti od šesnaestoga do osamnaestoga veka, opazićemo iste pojave opadanja i sušice. Počevši od Fransoa II, arhitekturni oblik građevine gubi se sve više i više, i geometrijski oblik vidi se na njoj kao kostur smršala bolesnika. Lepe linije umetnosti ustupaju mesto hladnim i neumoljkvim geometrijskim linijama. Građevina nije više građevina; to vam je poliedar. Međutim, arhitektura se trudi da sakrije ovu nagotu. Otuda se grčki Š fronton9 uvlači u rimski, i obratno. Uvek imate Panteon u Partenonu, Petrovu crkvu u Rimu. Otuda kuće od opeka

Henrika IV, sa uglovima od kamena; Kraljevski trg, Dofenski trg. Otuda crkve Luja XIII, teške, glomazne, zdepaste, sa kubetom koje im stoji kao grba. Otuda arhitektura Mazarenova, rćav italijanski pasticcno10 u koležu Četiri narodnosti11. Otuda dvor Luja XIV, sa dugim kasarnama za dvorane, krutim, ledenim, dosadnim. Otuda, najzad, stil Luja XV, sa čipkaetim i šupljikastim šarama, i svima bradavicama i sunćerastim izraštajima koji ruže ovu staru arhitekturu, trošnu, krezubu i koketnu. Od Fransoa II do Luja XV, ovo je zlo raslo reometrijskom postupnošću. Umetnost je sama koža i kosti. Ona izdiše. Međutim, šta biva sa štampom? Sav ovaj život koji ostavlja arhitekturu ide k njoj. Ukoliko arhitektura opada, utoliko štampa buja i raste. Onaj kapital snage koji je trošila u građevine, ljudska misao odsad troši u knjige. Već u šesnaestom veku štampa, došavši na visinu arhitekture koja opada, bori se s ovom i ubija je. U sedamnaestom veku ona je već toliko jaka, toliko pobedonosna, toliko pouzdana da daje svetu veliki literarni vek. U osamnaestome veku, pošto se dugo odmarala na dvoru Luja XIV, ona ponovo podiže stari Luterov mač, daje ga u ruke Volteru i juriša na ovu staru Evropu čiji arhitekturni izraz beše već ubila. U trenutku ' Trougaoni arhitektonski ukras nad vratima ili prozorima. 10 Imitacija. 11 Kolež koji je u Parizu osnovao kardinal Mazaren da se u njemu vaspitavaju mladi plemići iz Italije i nekih francuskih pokrajina. 24? kada se osamnaesti vek završuze, ona je sve uništila. U devetnaestome veku se sprema da nanovo zida. Sad, pitamo mi, koja od ovih dveju umetnostp predstavlja stvarno za ova tri veka čovečansku misao? Koja je verno kazuje? Koja izražava ne samo njene književne i skolastičke manije nego i njen prostrani, duboki, opšti pokret? Koja se nameće večito, stalno i neprekidno ljudskome rodu koji korača, tom čudovištu od tisuću nogu? Arhitektura ili štampa? Štampa. Ne treba se varati, arhitektura je mrtva, mrtva za večita vremena; nju je ubila štampana knjiga, ubila zato što arhitektura traje manje, ubila zato što arhitektura staje skuplje. Jer, svaka katedrala staje milijardu. Zamislite sad koliko bi kapitala trebalo da se ponovo napiše arhitektura knjiga; da se ponovo poseju po zemlji tisuće graćevina; da se vrati u ona vremena kada je bilo toliko spomenika da se, kao što kaže jedan očevidac, „moglo reći da je svet stresao sa sebe svoje odelo i obukao belu odeću crkava". Erat enim ut si mundus ipse excutiendo semet, rejecta

vetustate, candidam ecclesiarum, vestem indueret (Glaber Radulphus). Knjiga je tako brzo gotova, staje tako malo, a ide tako daleko! Zar ćete se čuditi što cela čovečanska misao ide tim putem? Time ne mislimo reći da arhitektura neće više imati mestimice kakav lep spomenik, kakvo usamljeno remekdelo. Može se još pokatkad desiti, za vlade štampe, da čitava jedna vojska slije silne topove u jedan stub, kao što je za vlade arhitekture čitav jedan narod složio i slio svoje rapeodije u Ilijade i Romancere, Ma 248 habharate12 i Nibelunge13. Kakav genijalni arhitekt može se javiti u dvadesetom veku, kao što se Dante javio u trinaestom. Ali arhitektura neće više biti umetnost društvena, umetnost zajednička, umetnost koja vlada. Velika poema, velika građevina, veliko delo čovečanstva neće se više zidati, ono će se štampati. I odsada, ako se slučajno podigne, arhitektura neće više biti gospodar. Ona će se pokoravati zakonu literature, koja je taj zakon pre od nje primala. Odnosi ove dve umetnosti biće obrnuti. Van svake je eumnje da u arhitekturno doba poeme, koje su, istina, retke, liče na spomenike. U Indiji, Viacau je zbijen, neobičan, tajanstven kao kakva pagoda. Na misirskom istoku poezija, kao i građevine, ima uzvišenost i pravilnost linija; u staroj Grčkoj, lepotu, vedrinu, mirnoću; u hrišćanskoj Evropi, katoličku dostojanstvenost, narodnu proetodušnost, bogato i raskošno bujanje jedne epohe preporođaja. Biblija liči na piramide, Ilijada na Partenon, Homer na Fidiju. Dante u trinaestom veku, to je poslednja crkva; Šekspir u šesnaestome, poslednja gotska katadrala. I tako, da svedemo sve ovo što smo dosad nepotpuno izneli, ljudski rod ima dve knjige, dva registra, dva testamenta, građevinarstvo i štampu, bibliju od kamena i bibliju od hartije. Nema sumnje, kad se posmatraju ove dve biblije, tako širom otvo 12 Indijski ep (najveći ep u svetskoj književnosti sa 2.109 pevanja i preko 10.000 dvostiha). 15 Nemačka epopeja s kraja XII veka, od nepoznatog pisca. i Indijski pustinjak iz XV ili XVI veka pre naše ere. Misli se da je on sredio Vede, svete indijske knjige. 249 rene u toku vekova, čovek mora zažaliti za ovom očiglednom veličanstvenošću arhitekturnog pisanja, za ovom xinovskom azbukom u vidu kolonada, stubova, obeliska, za ovim planinama koje su stvorili ljudi i kojih je prepun svet i prošlost, od piramide do zvonika, od Heopsa15 do Strasbura16. Treba još jedanput pročitati prošlost na ovim

mramornim listovima. Treba se diviti i neprestano prelistavati knjigu koju je napisala arhitektura; ali ne treba poricati veličinu građevine koju sad štampa podiže. Ova je građevina ogromna. Ne znam koji je statističar izračunao da bi se, kad bi se naslagale jedna na drugu sve knjige koje su izišle iz štampe od Gutenberga, ispunilo odstojanje od zemlje do meseca; ali mi ne mislimo na tu veličinu. Međutim, kad bi čovek pokušao da stvori u mislima celokupnu sliku o količini proizvoda štampe do naših dana, zar mu ova količina ne bi izgledala kao kakva ogromna građevina, koja se naslanja na ceo svet, na kojoj čovečanstvo radi bez prestanka i čija se ispolinska glava gubi u dubokoj tmini budućnosti? To vam je mravinjak uma. To vam je košnica u koju svi umovi, te zlatne pčele, dolaze sa svojim medom. Građevina ima tisuću spratova. Ovdeonde na njenim stranama vide se mračne pećine nauke, koje se ukrštaju u njenoj utrobi. Svuda na njenoj površini izlaže umetnost svoje arabeske, svoje ruže i svoje čipke. Tu svako delo pojedinca, ma kako se izdvajalo iz redova ostalih, ima svoje mesto i svoj položaj. Harls Egipatski faraon iz četvrte dinastije; podigao najveću piramidu. 111 U Strasburu postoji čuvena katedrala (XIIIXV v.). 25 (? monija izbija iz svega. Od Šekspirove katedrale do Bajronove xamije, tisuću malih tornjeva nagomilalo se bez reda na ovoj riznici svetskih ideja. Na njenoj osnovi ispisani su neki stari napisi čovečanstva, za koje arhitektura nije znala. Levo od ulaza imate stari niski reljef Homerov od bela mramora, desno poliglotsku Bibliju sa njenih sedam glava. Romancero, kao hidra, nakostrešio se malo dalje, a tako isto i još nekoliko drugih mešovitih oblika, Vede i Nibelunzi. Uostalom, ogromna građevina ostaje stalno nedovršena. Štampa, ta xinovska mašina koja neprestano sisa sav umni sok društva, izbacuje bez prestanka nov materijal za svoje delo. Ceo je ljudski rod na skelama. Svaki je um zidar. I najskromniji zapušava po jednu rupu ili donosi po jedan kamen. Retif de la Breton17 donosi krbulju blata. Svaki dan diže se po jedan nov sloj. Sem onoga što donosi svaki pojedini pisac donose i čitave zadruge. Osamnaesti vek dao je Enciklopediju™ revolucija Monigor19. Na svaki način i to je građevina koja raste i diže se neprestano; i tu imate i zbrku jezika, i neprestani rad, i neumorni trud, i pregalačko sudelovanje celoga čovečanstva, i obećano utočište umne snage protiv novoga potopa, protiv varvarskih poplava. To je druga vavilonska kula ljudskoga roda. 17 Francuski romansijer (17341806), pisac raskalašnih romana, ali punih tačnih zapažanja.

18 Enciklopedija ili rečnik nauka, umetnosti i zanata, ogromna publikacija objavljena u XVIII veku, u redakciji Dalambera i Didroa. l* List, pokrenut 24. novembra 1789, zvanični organ francuske vlade do 1869. KNjIGA ŠESTA I NEPRISTRASTAN POGLED NA NEKADAŠNjE PRAVOSUĐE Leta gospodnjeg 1482, plemeniti Robert od Etutvila, vitez, gospodar od Bene, baron od Ivrija i Svetog Andrije u Marši, savetnik i komornik kraljev, i sudija pariske uprave, beše čovek vrlo srećan. Bilo je već sedamnaest godina, otprilike, kako je 7. novembra 1465. godine, one iste kada se javila kometa1, dobio od kralja ovo lepo zvanje pariskog sudije, koje se više smatralo kao počast nego kao služba; dignitas, veli Žan Lemneus, quae sit pop ehgdia potestate politiam concernente, atque praerogativis multis et juribus conjuncta est2. Godine 1482. bilo je nešto neobično biti plemić u kraljevoj službi, i to plemić čije plemstvo potiče iz vremena kad je gospodin nahod od Burbona stupio u brak s vanbračnom kćeri Luja XI. Onoga istog dana kad je Robert od Etutvila postavljen za sudiju pariske uprave namesto Jakova od Vilijera, magistar Žan Dove postavljen je za prvog predsednika suda u parlamentu, ~» Ta kometa, protiv koje je papa Kalikst, ujak Borđin naredio javne molitve, to je ona ista koja he se javiti 1835. godine. 2 Dostojanstvo koje je vezano ne malom moći, koja se tiče bezbednosti, i sa mnogim povlasticama i pravima. 2SS namesto gospodina Helija od Toreta, Žan Žuvenel od Ursina zamenio je Petra od Morvilijera u zvanju kancelara Francuske, a Renjo od Dormana došao je namesto Petra Pija za sekretara kraljeva dvora. No koliko se predsednika, kancelara i sekretara promenilo otkako je Robert od Etutvila postao sudija! To mu je zvanje „dato u državinu", stojalo je u poveljama; i doista, on ga je dobro držao. On se beše pripio za nj, uživeo u njega, srastao s njime, i to tako jako da ga je poštedela kraljeva strast za premeštanjem, jer nepoverljivi, prgavi i vredni Luj XI htede čestim postavljanjem i smenjivanjem održati elastičnost svoje vlasti. Još više: ovaj čestiti vitez beše izradio da njegovo zvanje nasledi njegov sin, i bilo je već dve godine kako je ime plemenitoga Jakova od Etutvila, štitonoše, stojalo pored njegova na čelu spiska pariske uprave. Doista, retka i velika milost! Doduše, Robert od Etutvila beše dobar vojnik, časno je razvio zastavu protiv lige narodnog blagostanja i poklonio je kraljici, na dan njena ulaska u Pariz godine 14.., jednog divnog

jelena od šećera. Sem toga, bio je u velikom prijateljstvu s gospodinom Tristanom Ermitom, prvim savetnikom kraljevog dvora. Dakle, život gospodina Roberta beše vrlo prijatan i primamljiv. Pre svega, tu je bila vrlo dobra plata, s kojom su bili vezani i o kojoj su visili, kao novi grozdovi o čokotu, prihodi graćanskog i krivičnog odeljenja uprave; dalje građanski i krivični prihodi Donjih sudnica u Šatleu, a da i ne računamo ono malo mostarine od mostova mantskog i korbeljskog, i desetak od pariskoga voća i od merilica drva i soli. Dodajte tome uživanje što je jašući kroz varoš mogao pokazivati 254 svoje lepo ratničko odelo, koje se izdvajalo od pola crvenog, pola mrkog odela kmetova i činovnika, i kome se još i danas možege diviti izvajanom na njegovu grobu, u valmonskoj opatiji u Normandiji, i svoj šlem koji je bio sav ulubljen od bitki kod Monlerija. A posle, zar je tako malo imati vlast nad stražarima iz dvanaestine, nad vratarom i čuvarom Šatlea, nad dva auditora Šatlea, auditores Castelleti, nad šesnaest starešina od šesnaest kvartova, nad tamničarem Šatlea, nad četiri stalna stražara, sto dvadeset konjanika, sto dvadeset pešaka, nad vođom noćne straže i njegovom stražom. Zar je to malo suditi za najmanja i najveća dela, udarati na muke, i vešati, a da i ne računamo pravo suđenja u prvom stepenu, in prima instantia, kako vele povelje, u ovoj grafovini pariskoj, koja je tako slavno obdarena sa sedam plemenitih kmetova? Zar može biti što lepše nego donositi odluke i izricati presude, kao što je svaki dan radio gospodin Robert od Etutvila, u Velikom Šatleu, pod širokim i uleglim gotskim svodovima Filipa Avgusta? i ići, kao što je on imao običaj svako veče, u onu divnu kuću u Galilejevoj ulrši, u opsegu kraljevskog dvora, koju je nasledio sa svojom ženom gospođom Ambroaz od Lore, pa otpočinuti od umora koji vas je obrvao dok ste nekoliko grešnika poslali da prenoće „u onoj maloj ćeliji u Ulici Ekoršeri, u kojoj su obično izdržavali zatvor pritvorenici pariske uprave i opštine, i koja je imala jedanaest stopa dužine, sedam stopa i četiri palca širine i jedanaest stopa visine?"3. No gospodin Robert od Etutvila nije bio samo * Izveštaj o baštini 1383. 255 sudija uprave i grafovine pariske, nego još i sudija kraljevskoga suda. Nije bilo nijedne malo otmenije glave koja nije prošla kroz njegove ruke pre nego dođe u xelatove ruke. On je lično izveo iz Bastilje i odveo na Pijačno gubilište g. od Nemura, a na Grevsko gubilište g. od Sen Pola, koji se otimao i vikao, na veliko zadovoljstvo g. sudije, koji nije voleo

g. konetabla. Ovo je, zaista, više no šgo je potrebno da čovek živi srećno, da bude čuven i da jednoga dana zasluži koji list u ovoj zanimljivoj istoriji pariskih sudija, iz koje se može doznati da je Udar od Vilneva imao kuću u Mesarskoj ulici, da je Gijom od Angasta kupio veliku i malu Savoju, da je Gijom Tibu dao kaluđericama iz Svete Ženevjeve svoje kuće u Klopenovoj ulici, da je Igo Obrio stanovao u dvorcu Porkepik, i druge domaće stvari., Međutim, kod tolikih razloga da živi mirno i zadovoljno, gospodin Robert od Etutvila beše se, ujutro 7. januara 1482. godine, probudio vrlo zlovoljan i ljutit. Zašto je bio ljutit? to ni sam ne bi umeo reći. Da nije zato što je nebo bilo oblačno? ili što je kopča na njegovom starom pojasu sa Monlerija bila rđavo nameštena, te suviše vojnički stezala njegov sudijski trbuh? Ili što je na ulici pod svojim prozorom ugledao bludne sinove koji su, prkoseći mu, išli po četvorica zajedno, u bluzi, bez košulje, sa provaljenim šeširom na glavi i s bocama i torbama ea strane? Da nije predosećao gubitak onih tri stotine sedamdeset livara, šesnaest sua i osam para, za koliko će budući Karlo VIII iduće godine smanjiti njegove prihode? Neka čitalac sam bira; što se nas tiče, mi smo skloni vero 256 vati da je g. od Etutvila bio zlovoljan prosto zato što je bio zlovoljan. Uostalom, to beše dan posle praznika, dan dosadan za svakoga, a naročito za sudiju čija je dužnost bila da očisti sve blato, u pravom i prenosnom smislu, koje za sobom ostavlja praznik u Parizu. Posle, on je toga dana imao da sudi u Velikom Šatleu. A mi smo videli da sudije obično tako udese da onoga dana kad sude budu i zlovoljni, kako bi uvek mogli iskaliti na nekome svoju zlovolju, u ime kralja, zakona i pravde. Suđenje, međutim, beše počelo bez njega. Njegovi pomoćnici u građanskom, krivičnom i naročitom odeljenju radili su svoj posao, kao i obično; nekoliko desetina muškaraca i žena, zbijenih u jednome mračnom uglu donje sudnice u Šatleu, između jedne masivne ograde od hrastovine i zida, još od osam časova izjutra prisustvovalo je sa uživanjem raznolikoj i zabavnoj predstavi građanskog i krivičnog suđenja kojim je rukovodio magistar Florijan Barbedijen, auditor u Šatleu, pomoćnik g. prvog sudije, bez reda i sasvim nasumce. Sudnica beše mala, niska, na svod. Udno je bio jedan sto išaran krinovim cvetovima, s velikom naslonjačom od hrastovine, koja je bila prvoga sudije i prazna, i jednom klupom, levo, za auditora, magistra Florijana. Malo niže sedeo je delovođa i škrabao. Prema njima bio je narod, a pred vratima i stolom silestvo čuvara reda u uniformi od ljubičasta

sukna sa belim krstovima. Dva opštinoka čuvara, u odelu pola crvenom pola plavom, stražarila su pred jednim oniskim zatvorenim vratima, koja su se videla u dnu, iza stola. Jedan je jedini prozor 17 Bogorodičina crkva 257 gotskoga stila, uglavljen u debelome zidu, osvetljavao bledom januarskom svetlošću dve vrlo smešne figure: neobičnog demona od kamena, koji beše izvajan u vrhu svoda, i sudiju koji je sedeo u dnu sudnice na krinovima. Doista, zamislite za sudijskim stolom, između dva svežnja akata, nalakćena, s nogom na repu svoje haljine od mrke čohe, s licem zagnjurenim u ćurak od bele jagnjeće kože sa kojega kao da su mu se obrve odvajale; zamislite crvena, namrštena, kako žmiri kroz poluotvorene oči i nosi s velikim dostojanstvom salo svojih obraza koji su mu se sastavljali pod podbratkom goepodina Florijana Barbedijena, auditora iz Šatlea. No auditor beše gluv. Mala mana za jednog sudiju. Magistar Florijan sudio je pri svemu tome kako valja i njegove su presude bile izvršne. Svaki zna da je dovoljno kad sudija izgleda da sluša; a poštovani auditor Florijan ispunjavao je ovu pogodbu, jedinu glavnu pogodbu kod dobra suda, utoliko bolje što njegovu pažnju ništa nije moglo odvraćati. Uostalom, on je imao među slušaocima nemilostivog kontrolora svojih postupaka i svojih pokreta u ličnosti našeg prijatelja Žana Froloa di Mulena, onog malog jučerašnjeg đaka, onog šunjala koje ste mogli videti svuda u Parizu, samo ne pred katedrom profesora. Gle reče on sasvim tiho svome drugu Robenu Puspenu, koji se cerekao pored Žana, dok je ovaj svojim napomenama propraćao prizore koji su se zbivali pred njihovim očima: gle, evo Jovanke Bisonove, lepe kćeri one lenštine na Novom trgu! 251 Duše mi, osudi je onaj matori! Eto, on nije samo gluv nego i slep! Petnaest pariskih oua i četiri pare, zato što je nosila dvoje brojanice! To je malo mnogo. Lex duri carminis*. Ko je sad ovo? Roben Šef de Vil, što pravi oklope. Zato što je proglašen za majstora? Da plati taksu za majstorsko pravo. Oho! dva plemića među ovim nitkovima! Egle de Soen, Uten de Maji. Dvojica štitonoša, corpus Christi!5 Aha! kockali se. A kad ću videti ovde našega rektora? Sto pariskih livara novčane kazne! Odvaljuje Barbedijen kao gluv kako ga dao bog! Dabogda bio moj brat arhiđakon ako mi to stane na put da se kockam; da se kockam danju, da se kockam noću, da živim u kocki, da umrem pri kocki, i da

prokockam svoju dušu posle svoje košulje! Sveta Bogorodice, šta je devojaka! Jedna za drugom, jaganjci moji! Ambroaz Lekijer! Izabo la Penet! Berarda Žironen! Tako mi boga, sve ih poznajem! Da se kazne! da se kazne! Hoćete da nosite zlatne pojase! deset pariskih sua, kokete! Uh! da matore njuške, gluvog i blesavog sudije! Ej! klipane Florijane! ej! medvede Barbedizene! Eno za stolom! Taj će pojesti i parničara i parnicu, taj jede, žvaće, guši se, kljuka se. Globe, takse, nameti, dažbine, parnični troškovi, naknade, odštete i interes, muke, zatvor, tamnica i kvrge uz globu, sve je to njemu poslastica! Ta pogledaj ga samo, svinju jednu! Gle! gle! još jedna zaljubljena žena! Tibo la Tibod, ona glavom! Zato što je izišla iz Ulice Glatinji! Ko je sad ovo? Žifroa Mabon, konjički žandarm. Hulio na Boga. Da se kazni la Tibod! da se kazni Žifroa! Zakon stroge sadržine. Tela mi Hristova. 17» 259 da se kazne oboje! Pazi onog matorog gluvaka! mora da je pobrkao ove dve krivice! Kladim se u šta hoćete da je devojku osudio zbog psovke, a žandarma zbog bluda! Pazi, Roben Puspene. Koga li će sad uvesti? Šta je stražara? Tako mi Jupitera, tu su svi hajkači. Mora da je krupan lov! Divlji vepar! I jeste, Robene! i jeste. To je još kakav! Herkula mi! to je naš jučerašnji kralj, naš ludački papa, naš zvonar, naš ćora, naš grbonja, naša grimasa. To je Kvazimodo! To beše on glavom. To beše Kvazimodo, spetljan, vezan, sputan i pod dobrom stražom. Na čelu straže koja ga je okružavala išao je vođ straže lično, s izvezenim grbom Francuske na prsima i grbom varoši na leđima. Uostalom, na Kvazimodu, sem njegove grdobe, nije bilo ničega što bi moglo opravdati ovolika koplja i puške. On beše mračan, nem i miran. Samo je ono njegovo jedno oko s vremena na vreme kradom i gnevno bacalo pogled na veze koje su ga stezale. Ovaj isti pogled baci on oko sebe, ali tako ugašen i tako dremljiv da su ga žene pokazivale prstom samo zato da mu se smeju. Međutim, magistar Florijan, auditor, prelistavao je pažljivo akta po tužbi podnetoj protiv Kvazimoda, koju mu delovođa predade, pošto ih je letimice pregledao, on se kao za časak zamisli. Zahvaljujući ovoj meri kojoj je uvek brižljivo pribegavao kad bi pristupao saslušanju, on je unapred znao ime i prezime, zanimanje i krivicu optuženoga,

spremao je primedbe na predviđene odgovore, i tako mu je polazilo za rukom da pređe sve teškoće saslušanja a da se mnogo ne primeti da je gluv. Akta kri 260 vice behu za nj što slepcu pseto. Kad bi se slučajno desilo da mu se gluvoća oda ovdeonde kakvom besmislicom ili kakvim nerazumljivim pitanjem, jedni su to smatrali za veliku učenost, a drugi za glupost. U oba slučaja to nije išlo na uštrb časti suda, jer je bolje da sudija važi kao glupak ili kao učen čovek nego kao gluv. On se, dakle, svim silama trudio da sakrije svoju gluvoću, i u tome je obično tako dobro uspevao da je naposletku i sam poverovao da nije gluv. Ovo je, uostalom, mnogo lakše no što se misli. Sve grbonje idu uzdignute glave, svi tepavci mnogo govore, a svi gluvi govore tiho. Što se njega tiče, on je mislio da je mal.o tvrd na ušima i ništa više. To je jedini ustupak koji je činio javnome mišljenju u trenucima iskrenosti i ispitivanja svoje savesti. Pošto je, dakle, dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici, on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrastniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje. Kako vam je ime? Ali evo slučaja koji ne beše „predviđen zakonom", a to je kad gluvi ispituje gluvoga. Kvazimodo, koji ni po čemu nije mogao pogoditi da ga nešto pitaju, gledao je i dalje sudiju nepomice i ne odgovori. Sudija, koji beše gluv i koji ni po čemu nije mogao pogoditi da je i optuženi gluv, pomisli da je ovaj odgovorio, kao što su odgovarali svi optuženi uogante, i nastavi sa svojom mehaničkom i glupom pouzdanošću. Dobro. Koliko vam je godina? 261 Kvazimodo n* odgovori ni na ovo pitaljv. Sudija pomisli da je dobio odgovor, pa nastavi: Sad, čime se zanimate? Opet isto ćutanje. Slušaoci, međutim, stadoše šaputati i zgledati se. Dosta prihvati nezbunljivi sudija kad mu se učini da je optuženi dao i treći odgovor. Vi ste optuženi sudu: primo, za noćni nered; secundo, za nasilje nad jednom razvratnom ženom, in praeiudisgit meretricis; tertio, za neposlušnost i protivstajanje strelcima iz pratnje kralja, našega gospodara. Odgovorite na sva ova pitanja. Delovođo, jeste li zapisali sve što je optuženi dosad rekao? Na ovo zlosrećno pitanje diže se u slušaonici tako glasan, tako silan, tako zarazan, tako grohotan smeh da su ga oba

gluvaka morali primetiti. Kvazimodo se okrenu sležući prezrivo svojom grbom, a magistar Florijan, začuđen kao i Kvazimodo i misleći da je ovaj smeh kod gledalaca izazvao kakav nepristojan odgovor optuženoga, odgovor koji je on video u ovom sleganju ramenima, ljutito reče: Tim vašim odgovorom, huljo, zaslužili ste vešala! Znate li vi s kim govorite? Ovaj ispad nije bio pogodan da zaustavi izliv oggšte veselosti. On se svima učini tako smešan i tako besmislen da lud smeh obuze čak i čuvare, koji su ličili na puba pika i kod kojih je glupavost dolazila s uniformom. Samo je Kvazimodo ostao ozbiljan, i to prosto zato što nije razumevao šta se događa oko njega. Sudija, sve razjareniji, pomisli da treba da nastavi istim tonom, nadajući se da će na taj način uliti optuženome strah koji bi umirio slušaoce a njega nagnao na poštovanje. 262 Dakle, prepredeni lupežu i zlikovče, vi sa usuđujete ismevati auditora iz Šatlea, sudiju pariske narodne policije kome je povereno da vodi istragu po svim zločinima, prestupima i istupima, da kontroliše sve zanate i zabranjuje isključive povlastice, da održava kaldrmu, da goni prekupce živine i divljači, da nadgleda merenje drva za ogrev i drugih vrsta drva, da čisti varoš od blata a vazduh od zaraznih bolesti, jednom reči da radi neprestano na ogsštem dobru, i to sve bez plate i bez izgleda na nagradu! Znate li vi da se ja zovem Florijan Barbedijen, lični zamenik gospodina prvog sudije, uz to komesar, istražni sudija, kontrolor i islednik s istom vlašću u upravi, ogaptini, administraciji i prvostepenome sudu! Nema nikakva razloga da se jedan gluvi koji govori drutome tluvom zaustavi. Bog zna gde bi se i kad iskrcao na zemlju magistar Florijan, koji beše zaveslao u pučinu velike rečitosti, da se oniska vrata u dnu nisu najedanput otvorila i propustila glavom g. prvog sudiju. Kad on uđe, gospodin Florijan se ne zbuni, nego okrenuvši se upola na peti i sasvim neočekivano upravivši na predsednika besedu kojom je jedan trenutak pre toga bombardovao Kvazimoda, reče: Monsenjeru, molim vas da odmerite optuženome zasluženu kaznu za tešku i drsku uvredu nanetu sudu. I on sede zadihan, brišući krupne graške znoja koje su mu kapale sa čela i kvasile kao suze pred njim raširene hartije.

Gospodin Robert od Etutvila nabra obrve i privuče Kvazimodovu pažnju jednim pokretom tako zapovedničkim i značajnim da ga gluvi unekoliko razumede. 263 Prvi sudija upita ga vrlo strogo: Zbog čega si pred sudom, huljo? Ubogi grešnik, misleći da ga sudija pita za ime, prekide svoje uobičajeno ćutanje i odgovori glasom promuklim i sgrlenim: Kvazimodo. Odgovor se tako malo slagao s pitanjem da ludi smeh ponovo otpoče i gospodin Robert, sav crven od gneva, uzviknu: Zbijaš li ti šalu i sa mnom, prepredena huljo! Zvonar Bogorodičine crkve odgovori Kvazimodo, misleći da treba objasniti sudu čime se zanima. Zvonar! nastavi sudija koji se tog jutra, kao što smo rekli, beše probudio toliko zlovoljan da njegovoj ljutini nije bilo potrebno da je raspaljuju ovako neobični odgovori. Zvonar! Odzvoniće tebi na lećima prutovi nasred raskršća! Jesi li razumeo, huljo? Ako hoćete da znate koliko mi je godina reče Kvazimodo mislim da će mi biti dvadeset o Svetome Martinu. Ovo je bilo i suviše; sudija se ne mogade više uzdržati. A! ti se rugaš sudu, nitkove! Gospodo stražari, vodite ovu hulju ,na sramni stub na Grevskome trgu, udrite ga i mučite ga jedan sat. Platiće mi skupo za ovu drskost! Neka četiri zakleta trubača objave ovu presudu u svih sedam opština pariske grafovine. Delovođa smesta stade pisati presudu. 264 Grom i pakao! Ovo je presuda! uzviknu iz 'jednoga kuta mali đak Žan Frolo di Mulen. Sudija se okrenu i upravi ponovo na Kvazimoda teBOje oči koje su još sevale. Ova hulja reče kanda grom i pakao! Delovođo, dodajte i dvanaest pariskih para novčane kazne za psovanje; polovinu od toga dobija crkva Svetoga Evstahija. Ja naročito poštujem svetoga Evstahija. Za nekoliko minuta presuda bi gotova. Sadržina njena bila je prosta i kratka. ObičaJno pravo suda i iarieke grafovine ne behu još ggreradili predsednik Tibo Baje i Rože Barn, kraljev advokat. Ono u to doba ne beše zamršeno silnim začkoljicama i procedurama koje su ova dva pravoznalca unela u nj početkom šesnaestoga veka. Sve je u njemu bilo jasno, hratko, razgovetno. U njemu se išlo pravo k cilju, i na prvi pogled mogli ste videti na kraju svake staze, čiste i prave, točak, vešala ili sramni stub. Bar se znalo kuda se ide.

Delovođa podnese presudu sudiji, koji stavi na nju svoj pečat i iziđe da obiđe i ostale sudnice, sa raspoloženjem koje je toga dana moralo napuniti sve pariske hapsane. Žan Frolo i Roben Puspen smejahu se u sebi. Kvazimodo je gledao sve ovo ravnodušno i začuđeno. Međutim, delovođu, baš kad je magistar Florijan Barbedijen čitao presudu da je potpiše, obuze sažaljenje prema ubogom osuđeniku, i u nadi da će izraditi da se kazna kolikotoliko smanji, on se saže što je mogao više i reče auditoru na uvo, pokazujući mu Kvazimoda: Ovaj je čovek gluv. On se nadaše da će se zbog ove zajedničke nesreće gospodin Florijan zauzeti za osuđenoga. Ali pre 265 svega, mi smo već kazali da magistru Florijanu nijv išlo u račun da se primeti njegova gluvoća. Dalje, on beše tako tvrd na ušima da nijednu reč ne ču od onoga što mu je delovođa rekao: međutim, htede pokazati da je razumeo, i odgovori: A! a! tako, dakle! To nisam znao. Kad je tako, neka bude sat više na sramnom stubu. I on napisa presudu ovako preinačenu. Tako mu i treba reče Roben Puspen, koji je (bio kivan na Kvazimoda neka zna kad hoće da napada na ljude! II MIŠJA RUPA Neka nam čitalac dopusti da ga opet odvedemo na Grevski trg koji smo juče ostavili sa Grengoarom i otišli za Esmeraldom. Sad je šest časova ujutru. Po svemu se vidi da je juče bio praznik. Kaldrma je pokrivena ostacima, krpama, prnjama, perjem, kapotinama voska od buktinja, mrvama od narodne gozbe. Mnogi građani švrljaju, kako mi kažemo, tamoamo, prevrću nogama pogašene ostatke jučerašnje vatre, dive se pred Kućom na stubovima, sećajući se jučerašnjih lepih uresa, i gledaju danas eksere, poslednje zadovoljstvo. Krčmari, koji su prodavali jabukovaču i pivo, valjaju svoju burad kroz svet. Nekoliko njih prolaze poslom. Trgovci razgovaraju i dozivaju se sa praga svojih dućana. Samo se govori o ovečanosti, o poslanicima, o Kopenolu, o ludačkom papi. Sve se to dalo na oro 266 varanje i smeh. Međutim, oko četiri stražara konjanika, koji su stali na četiri strane sramnoga stuba, već se okupila prilična gomila naroda, koja je osudila sebe na nepomičnost i dosadu u nadi da će videti kakvo izvršenje presude. Ako sad čitalac, pošto je osmotrio ovaj živi i veseli prizor koji se odigrava na svima tačkama trga, baci svoj pogled na

onu staru polugotsku, poluromansku kuću TurRolan, koja završava kej na zapadu, videće na uglu fasade jedan veliki molitvenik s bogatim bakrorezima, koji čuva od kiše jedna streha, a od lopova rešetka koja nimalo ne smeta da ga možete prelistavati. Pored ovog molitvenika nalazi se jedan prozorčić u gotskome stilu, koji zatvaraju dve ukrštene gvozdene poluge i koji gleda na trg; to je jedini otvor kroz koji ulazi malo vazduha i svetlosti u malu ćeliju bez vrata, načinjenu u zidu ove stare kuće, u kojoj vlada mir utoliko veći, tišina utoliko dublja što je u njenoj neposrednoj blizini najživlji pariski trg, na kome se večito čuje žagor. Ova ćelija beše čuvena u Parizu od pre tri veka; nju je iz žalosti za svojim ocem, koji je umro u jednom krstaškom pohodu, načinila u zidu svoje kuće gospođa Rolanda od la TurRolanda, da se tu zanavek zatvori; od svoje palate ona je zadržala samo ovu sobicu na kojoj vrata behu zazidana a prozor otvoren i leti i zimi, a sve ostalo ostavila je sirotinji i Bogu. Neutešna žena iščekivala je smrt u ovom privremenom grobu punih dvadeset godina, moleći se Bogu dan i noć za pokoj duše svoga oca, spavajući u pepelu, bez ikakva uzglavlja, obučena u crnu odeću od kostreti, i živeći jedino od ono malo hle 26? ba i vode što joj na prozor ostavljaju milosrdni prolaznici, primajući na taj način milostinju koju je ranije delila. Na samrti, kad je trebalo da pređe u drugi grob, ona ovaj sadašnji zavešta za večita vremena ucveljenim ženama, majkama, udovicama ili devojkama, koje bi imale mnogo da se mole Bogu za drugoga ili za sebe, i koje bi bile voljne da se žive zakopaju u dubok bol ili u veliko ispaštanje. Siromasi onoga vremena behu joj priredili lep pogreb, bogat suzama i blagosiljanjem, ali na njihovu veliku žalost ova pobožna žena ne mogade biti proglašena za svetiteljku jer nije imala protekcije. Oni koji behu pomalo bezbožni nadahu se da će se to u raju izraditi lakše nego u Rimu, i obratili su se molbom Bogu za pokojnicu, umesto papi. Većina se beše zadovoljila da smatra uspomenu na Rolandu za svetu, i da njene dronjke pretvori u relikvije. Opština, sa svoje strane, beše u spomen gospođi namestila do prozora od ćelije jedan molitvenik, da 6i prolaznici s vremena na vreme zastali da se pomole Bogu, kako bi ih molitva podsetila na milostinju, te da jadne isposnice, koje su nasledile ćeliju gospođe Rolande, ne umru od gladi i zaborava. Uostalom, ovakvi grobovi nisu bili tako retki u varošima srednjega veka. Često ste mogli naići, u najživljoj ulici, na trgu najšarenijem i gde je najveća graja, nasred srede, pod konjskim nogama, pod točkovima od kola, tako reći, kakvu

jamu, kakav bunar, kakvu ćeliju zazidanu i s gvozdenom rešetkom, u kojoj se dan i noć molio Bogu kakav ljudski stvor koji se svojevoljno predao večnom tugovanju, velikom ispaštanju. I sve misli koje bi danas probudio u nama ovaj neobični prizor, ova strašna ćelija koja 268 je kao neka spona između kuće i groba, između groblja i varoši, ovaj život izbrisan iz ljudske zajednice i ubrojan u mrtve, ova lampa koja i svoju poslednju kap zejtina troši u mraku, ovaj ostatak života koji izumire u jednoj jami, ovaj dah, ovaj glas, ova večita molitva u jednoj kutiji od kamena, ovo lice koje je zanavek okrenuto drugome svetu, ovo oko koje već osvetljava drugo jedno sunce, ovo uvo prislonjeno uza zid groba, ova duša zatvorena u ovom telu, ovo telo zatvoreno u ovoj ćeliji, i pod ovim dvostrukim zidom od mesa i granita tugovanje ove duše u mukama ništa od svega toga nije shvatila gomila. Malo rasudljivo i malo razumno milosrđe onoga vremena nije videlo toliko raznih strana u jednom verskom delu. Ono je uzimalo stvar ukupno, i uvažavalo, poštovalo žrtvu, smatralo je za svetu, ali nije ispitivalo njene patnje, niti imalo prema njoj mnogo sažaljenja. Ono je s vremena na vreme donosilo bednom isposniku malo hrane, gledalo je kroz rupu je li još živ, nije znalo njegovo ime, jedva je znalo otkada je počeo umirati; a strancu, koji bi ih pitao o živom kosturu koji je trunuo u toj jami, susedi odgovarahu irosto, ako je muškarac: To je isposnik; a ako je žena: To je isposnica. Tako se u ono vreme gledalo na sve, bez metafizike, bez preterivanja, bez stakla za uveličavanje, golim okom. Mikroskop ne beše još pronađen ni za telesne ni za umne stvari. Uostalom, mada im se malo ko divio, primeri ovakvog isposničkog života po varošima behu doista česti, kao što smo malopre rekli. U Parizu je bio dosta veliki broj ovih ćelija za molitve i ispaštalja, i gotovo sve behu popunjene. Istina je 269 i to da popovi nisu imali nikako računa da ostanu prazne, jer bi to značilo da vera kod vernih opada, i da su u njih zatvarali gubave, kad nije bilo pokajnika. Sem ćelije na Grevskome trgu, bila je jedna na Monfokonu, jedna kod Kosturnice nevinih, a jedna opet ne sećam se gde, čini miseu Klišonovu domu. Bilo je i drugih na mnogam mestima, kojih je nestalo i za koje se po pričanju zna da su postojale. Školski kraj imao je takođe jednu. Na Visu svete Ženevjeve nekakav Jov srednjega veka pevao je trideset godina sedam lohajničkih psalama, u dnu jedne cisterne, lonavljajući ih neprestano, pevajući noću glasnije, tadpa voce per umbras; pa i danas se starinaru čini da još čuje

njegov glas, kad stupi u Ulicu Buiar što govori. Da se zaustavimo na ćeliji TurRolan; treba, pre svega da kažemo da ona nije nikad bila bez isposnice. Od smrti gospođe Rolande, retko je kad bila godinudve prazna. Mnoge žene dolazile su u nju da oplakuju, do smrti, roditelje, ljubavnike, grehove. Pariski nestašluk koji se plete u sve, pa i u stvari koje ga se ništa ne tiču, veli da su se u njoj retko mogle videti udovice. Po ondašnjem običaju, jedna latinska izreka, ispisana na zidu, kazivala je pismenom prolazniku pobožnu namenu ove ćelije. Običaj da se građevina objasni jednom kratkom izrekom ispisanom iznad vrata održao se do polovine šesnaestog veka. Tako, još i danas se može pročitati u Francuskoj iznad rešetke na tamnici zamka u Turvilu: Sileto et spera1; u Irskoj, pod grbom iznad kapije na zamku For 1 Ćuti i nadaj ss. »70 tesku: Forte scutum, salus ducum*, u Engleskoj, nad glavnim ulazom gostoljubivog zamka grofova Kuper: Tiit ests. To je otuda što je u ono vreme svaka građevina bila jedna misao. Kako na zazidanoj ćeliji TurRolan nije bilo vrata, to su iznad prozora bile krupnim romanskim slovima urezane ove dve reči: Tv. ora1 A otuda je narod, čiji zdrav razum ne vidi mnogo oštroumlja u pojedinim stvarima i rado prevodi Ludovico Madpo sa Kapije svetoga Dionisija, dao ovoj crnoj, mračnoj i vlažnoj pešteri ime Trou aih Ratsb. Ovo objašnjenje nije možda uzvišeno kao ono prvo, ali je zato živopisnije. III ISTORIJA JEDNOGA KOLAČA U vreme kad se događa ova priča, ćelija TurRolan nije bila prazna. Ako čitalac želi znati ko je bio u njoj, treba samo da čuje razgovor triju torokuša koje se, baš onda kad smo njegovu pažnju skrenuli na Mišju rupu, behu uputile istim pravcem, idući od Šatlea ka Grevskome trgu, duž reke. Dve od ovih žena behu obučene kao pristojne pariske građanke. Njihova fina bela vratna marama, njihova suknja od vunene tkanine sa prugama cr 1 Snažan štit, spas kneževa. * Tvoje je. 4 Moli se ti. * Mišja rupa. 271 venim i plavim, njihove čarape od bela pletiva, s krajevima izvezenim u boji, pripijene uz nogu, njihova četvrtasta obuća od žute kože sa crnim đonovima, a naročito način na koji im beše kosa očešljana, ona vrsta varakleisanog

roga pretrpanog trakama i čipkama koji Šampanjkinje još i danas nose, kao i grenadiri ruske carske garde sve to kazivaše da su iz onog reda bogatih trgovaca koji drži sredinu između onoga što sluge zovu žena i onoga što zovu gospođa. One nisu nosile ni prstenje, ni zlatni krst, ali je lako bilo videti da tome nije uzrok sirotinja nego prost strah da ne budu kažnjene. Njihova druga beše nakinđurena otprilike isto tako, ali je u njenom odelu i njenom držanju bilo nečega po čemu ste mogli poznati ženu jednog palanačkog beležnika. Kako je bila omotana pojasom iznad kukova, videlo se da odavno nije bila u Parizu. Dodajte tome nabranu maramu, mašne na obući, zatim da su joj pruge na suknjama išle popreko mesto uzduž, i tisuću drugih užasa protiv kojih se bunio dobar ukus. Prve dve išle su onim korakom kojim se odlikuju Parižanke kad pokazuju Pariz palančankama. Palančanka je vodila za ruku odraslo dete koje je imalo u ruci veliki kolač. Vrlo nam je neprijatno što moramo dodati da se dete, zbog jake hladnoće, brisalo jezikom umesto maramom. Dete se vuklo, pop passibus aequise, kako veli Virgilije, i spoticalo se svaki čas, na veliku ljutnju svoje matere. Istina, gledalo je više u kolač no u kaldrmu. Bez sumnje ga je kakav važan razlog za * Nejednakim koracima. 272 državao da ne zagrize kolač, jer ga je samo lakomo gledalo. Ali trebalo je da mati sama nosi kolač. Ovo je bilo tako svirepo da je bucmasti dečko trpeo Tantalove muke. Mećutim, sve tri žene (jer gospođama se zvahu samo plemićke žene) govorahu u isti mah. Pohitajmo, gospa Mahijeta govorila je palančanki najmlađa od njih, koja je u isto vreme bila i najpunija. Bojim se da ne zakasnimo. U Šatleu nam rekoše da će ga odmah odvesti na sramni stub. Ta šta vi to govorite, gospa Udarda Munije? prihvati Parižanka. On će ostati na stubu dva sata. Imamo vremena. Jeste li ikada videli koga na sramnome stubu, draga Mahijeta? Jesam reče palančanka. U Rensu. Ah, šta je vaš sramni stub u Rensu! Bedan kavez u kome muče samo seljake. Čudna mi čuda! Samo seljake! reče Mahijeta na trgu gde se prodaje čoha! u Rensu! O! videli smo mi ,na njemu još kakve zločince, zločince koji su ubili oca i mater! Seljake! šta vi mislite o nama, Žerveza! Očevidno je da je palančanka bila gotova da se naljuti, braneći čast renskog sramnog stuba. Na sreću, pažljiva gospa Udarda Munije na vreme skrenu razgovor. Zbilja, gospa Mahijeta, šta velite za naše flamanske poslanike? Imate li tako lepih u Rensu? Priznajem odgovori Mahijeta da se samo u Parizu mogu videti ovakvi Flamanci.

Jeste li videli u poslanstvu onog velikog poslanika koji je čarapar? upita Udarda. 18 Bogorodičina crkva 273 Jesam reče Mahijeta. Izgleda kao Saturno. A onog debeljka čije lice liči na go trbuh? prihvati Žerveza. Pa onog malog sa sitnim očima i raščupanim crvenim trepavicama. Kao glavica čička. Ali što su im konji lepi! reče Udarda pa onako osedlani kako je običaj u njihovoj zemlji! Ah! draga moja upade joj u reč palančanka Mahijeta, hoteći da se i ona pokaže a šta biste vi rekli da ste, godine 61, prilikom krunisanja u Rensu, pre osamnaest godina, videli konje kneževa i kraljeve pratnje! Aše i ćebad svake vrste; jedna od damske čohe, od čohe protkane zlatom, postavljene samurom; druga od svile, postavljene hermelinom; druga, opet, okićena zlatnim vezom i velikim zlatnim i srebrnim kitama! Šta je novca to stajalo! Pa oni lepi paževi na njima! Svejedno! Flamanci ipak imaju vrlo lepe konje odgovori hladno gospa Udarda dobili su juče divan ručak kod gospodina predsednika opštine, u Opštinskom domu, gde su ih poslužili šećernim voćem, hipokrasom7, raznim začinima i drugim neobičnim đakonijama. Šta vi to govorite, komšinice? uzviknu Žerveza. Flamanci su ručali kod gospodina kardinala, u dvorcu Mali Burbon. Bože sačuvaj! U Ošptinskom domu! Ne, nego u dvorcu Mali Burbon! • A ja vam kažem u Opštinskom domu prihvati Udarda ljutito i tom prilikom doktor Skurabl pozdravio ih je besedom na latinskom jeziku, 7 Piće od vina, šećera i cimeta. 274 kojom su bili vrlo zadovoljni. To mi je rekao moj muž koji je zakleti knjižar. A ja vam opet kažem odgovori Žerveza isto tako živo da su ručali u dvorcu Mali Burbon, 1I evo što im je ivneo prokurator gospodina kardinala; dvadeset buradi začinjena vina, bela, šilerasta i rumena; dvadeset četiri kutije medenog lionskskg marzapana8 i šest polovčeta bonskoga vina, belog i šilerastog, najboljeg koje se moglo naći. To valjda nećete sporiti. To sam čula od svoga muža, koji je pedesetar u sudu i koji je jutros poredio flamanske poslanike s poslanicima PopŽana, i cara od Trebizonde, koji su došli iz Mesopotamije u Pariz za vlade poslednjega kralja i koji su nosili prstenje u ušima. Cela je istina da su ručali u Opštinskom domu odgovori Udarda, koju ovo nabrajanje nije nimalo zbunilo i da nikad nije bilo takvog bogatstva u jelu i đakonijama.

A ja vam kažem da ih je služio Le Sek, policijsvi zvaničnik, u dvorcu Mali Burbon, i da se vi varate. U Opštinskom domu kažem vam! U dvorcu Mali Burbon, draga moja! Znam i po tome što je čarobnim stakletom bila osvetljena reč Nada, ispisana na velikom portalu. U Ogaptinskom domu! u Ogaptinskom domu! Štaviše, Huson le Vor svirao je u flautu. Ja vam kažem da nije! Ja vam kažem da jest! Ja vam kažem da nije! Debela Udarda opremaše se da odgovori, a mo 8 Okrugao kolačić od badema i šećera. 18« 275 žda bi se počupale da Mahijeta najedanput ne uzviknu: Pogledajte šta je ljudi tamo na kraju mosta! Nešto gledaju. Doista reče Žerveza čujem daire. To he biti mala Esmeralda, koja se izmotava sa svojom kozom. Brzo, Mahijeta, pohitajte i povedite vašega sinčića. Vi ste došli da vidite pariske znamenitosti. Juče ste videli Flamance; danas treba da vidite Ciganku. Ciganku! reče Mahijeta okrenuvši najedanput natrag i stežući ruku svoga sina. Da mi ne da Bog! mogla bi mi ukrasti dete! Hodi, Evstahije. I ona stade trčati kejom ka Grevskome trgu, sve dok nije daleko za sobom ostavila most. Mećutim, dete, koje je vukla, pade na kolena; ona se zaustavi zadihana. Udarda i Žerveza stigoše je. Ciganka da vam ukrade dete! reče Žerveza otkud vam ta misao? Mahijeta odmahnu glavom zamišljena. Čudnovato primeti Udarda da pokajnica isto tako misli o Cigankama. Kakva iokajnica? reče Mahijeta. Sestra Gudula reče Udarda. Ko je ta sestra Gudula? prihvati Mahijeta. E vidi se da ste iz Rensa kad ni to ne znate! odgovori Udarda. To je isposnica u Mišjoj rupi. Kako! upita Mahijeta ona jadna žena kojoj nosimo ovaj kolač? Udarda klimnu glavom u znak odobravanja. 276 Ona glavom. Videćetv je uskoro na njenom prozorčetu što gleda na Grevski trg. Ona ima isto tako mišljenje o ovim skitnicama iz Misira, koje itraju i vračaju svetu. Niko ne zna otkuda kod nje ta mržnja prema Ciganima. Ali vi, Mahijeta, zašto vi bežite tako, čim ih vidite? Oh! reče Mahijeta obuhvativši rukama oblu glavu svoga deteta neću da mi se dogodi ono što se dogodilo Paketi

Šantefleri. Ispričajte nam to, draga Mahijeta reče Žerveza uhvativši je za ruku. Drage volje odgovori Mahijeta ali vidi se da ste iz Pariza, kad ni to ne znate! Čujte, dakle ali ne moramo stojati dok vam ovo pričam. Paketa Šantefleri bila je lepa devojka od osamnaest godina, kad sam i ja bila takva, to jest pre osamnaest godina, i sama je kriva što danas nije, kao ja, dobra i očuvana mati od svojih trideset šest godina, koja ima muža i dete. Uostalom, još kad joj je bilo četrnaest godina bilo je već kasno! Ona je bila kći Gibertoa, svirača na lađama u Rensu, onoga istoga koji je pevao pred kraljem Karlom VII, prilikom njegova krunisanja, kad se spustio našom rekom Velom od Silerija do Mizona, i kad je u lađi bila i gospođa Jovanka Orleanka. Kad je stari otac umro, Paketa je još bila dete; ostala joj je, dakle, samo mati, sestra gospodina Matija Pradona, kazanxije u Parizu, u Ulici ParenGarlen, koji je umro prošle godine. Kao što vidite, bila je iz dobre porodice. Njena mati beše dobra žena, na nesreću, i naučila je Paketu jedino pravljenju nakita i ukrasa, tako da je dete vremenom postalo odrasla ali i vrlo siromašna devojka. Stanovale su u Rensu, po 277 red reke, ju: Mučeničkoj ulici. Upamtite to; čini mi se da je to i unesrećilo Paketu. Godine 61, kada se krunisao naš kralj Luj XI Bog neka ga čuva! Paketa je bila tako vesela i tako lepa da su je svi zvali Šantefleri. Sirota devojka! Imala je lepe zube, i volela je da se smeje da bi ih pokazala. A devojka koja voli da se smeje, na putu je da plače; lepi zubi upropašćuju lepe oči. Tako je bilo i s Paketom. Ona i njena mati s mukom su zarađivale svoj hleb. Smrt sviračeva bacila ih je u veliku oskudicu. Pravljenjem ukrasa zaraćivale su jedva šest para nedeljno, što čini nepuna dva orlaša. Gde je ono vreme kad je otac Giberto dobijao dvanaest pariskih sua za jednu jedinu pesmu prilikom krunisanja? Jedne zime to beše te iste 61. godine kada ove žene nisu imale mt drva ni iverja i kada je bilo vrlo hladno, Šantefleri dobi tako lepu boju da su je ljudi zvali: Paketa! a mnogi, opet, Pakerta9! I ona propade. Evstahije, da nisi dirnuo kolač! Mi smo odmah videli da je izgubljena čim je jedne nedelje došla u crhvu sa zlatnim krstom o vratu. Pomislite, u četrnaestoj godini! Najpre je bio mladi Vikont od Kormontreja, čiji je zamak na tri četvrti milje od Rensa; zatim gospodin Henrik od Trijankura, kraljev jahač; pa onda jedan manji tospodin, Šijar od Boliona, podoficir; pa, padajući sve niže, Geri Oberžon, kraljev momak; pa Mase od Frepusa, berberin gospodina Dofena; pa Tevnen le

Moen, kraljev kuvar; i neprestano tako, uzimajući sve etarije i sve prostije, ona spade na Gijoma Rasina, svirača, i Tjeri de Mer, fenjerxiju. Naposletku jadna Šantefleri postade svačija. Ona beše 9 Paquerette znači krasuljak. 278 došla na poslednju paru svoga zlatnika. Šta da vam kažem više? Prilikom krunisanja, te iste godine 61, spremala je postelju starešini kraljeve garde! Pomislite! sve u istoj godini! Mahijeta uzdahnu i ubrisa suzu koja joj zaigra u očima. To nije ništa neobično reče Žerveza i ja ne vidim u svemu tome ni Cigane ni decu. Strpljenja samo! nastavi Mahijeta ima tu i jedno dete. Godine 66, ovoga ■meseca na dan svete Pauline biće šesnaest godina otada, Paketa rodi jednu devojčicu. Nesrećnica! ona se veoma obradova. Odavno je želela da ima dete. Njena mati, dobra žena koja joj je večito gledala kroz prste, beše već umrla. Paketa ne imaćaše ništa više na svetu da voli, nmšta više što je nju volelo. Za ovih pet godina, otkako je pala u greh, Šantefleri beše bednr stvorenje. Bila je samohrana na ovom svetu; na nju su prstom pokazivali, vikali ulicama za njom, čuvari su je tukli, a dečurlija je ismevala. Posle, Došla je i dvadeseta godina, a dvadeset godina za žene koje su se odale ljubavi to je već doba starosti. Njena raskalašnost donosila joj je sad koliko joj je nekada donosilo pravljenje ukrasa; sa svakom borom koju je dobijala, gubila je po jedan talir; zima joj je opet bila surova, drva joj je opet nestalo na ognjištu, hleba u naćvama. Više nije mogla da radi, jer predavši se ljubavi beše se sasvim olenila, i patila je mnogo više, jer olenivši se, beše postala žudna ljubavi. Tako bar gospodin paroh u Sen Remiju objašnjava zašto je tim ženama hladnije i zašto su gladnije kad ostare no druge sirotice. 279 Dobro primeti Žerveza ali gde su vam Cigani? Ta strpite se malo, Žerveza! reče Udarda, koja nije bila nestrpljiva. Šta bi ostalo za kraj kad bi sve bilo u početku? Nastavite, Mahijeta, molim vas. Sirota Šantefleri! Mahijeta nastavi: Ona beše, dakle, vrlo tužna, vrlo žalosna i dubila je suzama svoje obraze. Ali u njenoj sramoti, u njenom bezumlju i u njenoj usamljenosti činilo joj se da bi bila manje posramljena, manje bezumna i manje usamljena kad bi bilo nečega ili nekoga na svetu koga bi mogla voleti i koji bi je mogao voleti. To je trebalo da bude dete, jer je samo dete moglo biti za to dovoljno nevino. Ovo beše uvidela pošto je bila pokušala da voli jednog kradljivca,

jedinog čoveka koji ju je još hteo; ali posle kratkog vremena primeti da je kradljivac prezire. Takvim ženama treba ili ljubavnik ili dete pa da im srce bude puno. Inače su vrlo nesrećne. Ne mogavši imati ljubavnika, ona silno zažele da dobije dete, i kako je stalno ostala pobožna, stade se neprestano moliti dobrome Bogu da joj ispuni želju. Dobri Bog smilova se na nju i pokloni joj jednu devojčicu. Ne treba da vam kažem koliko je to obradova. Suzama, milovanju i poljupcima nije bilo kraja. Ona sama uze dojiti dete, načini mu pelene od svoga pokrivača, jedinoga koji je imala na svojoj postelji, i ne osećaše više ni zimu ni glad. Ona se sad prolepša. Stara devojka mlada je mati. Stari način života opet otpoče, muškarci joj opet stadoše dolaziti, ona nađe mušteriju za svoju robu, i za ovaj gnusni novac stade kupovati haljinice, ben 280 kice, košuljice sa čipkama i kapice od satina i ne pomišljajući da ponovo kupi sebi pokrivač. Gospodine Evstahije, ja sam vam već rekla da ne jedete kolač. Cela je istina da je mala Agnesa tako beše ime detetu, kršteno ime, jer porodična imena Šantefleri već davno i davno ne imaćaše cela je istina da je ovo dete bilo povijeno u više traka od čipaka no kakva kneginjica! Između ostaloga imalo je i jedne cipelice kakve Luj XI zacelo nije imao! Njegova mati sama ih je sašila i izvezla; ona je oko njih uložila svu svoju veštinu kao vezilja i nakitila ih je kao što se kiti haljina svete Bogorodice. To zaista behu najlepše ružičaste cipelice koje se mogu videti. Nisu bile duže od moga palca, i ko nije video kad se sa detinjih nožica skinu, nikad ne bi verovao da te nožice mogu stati u njih! Istina je i to da te nožice behu tako male, tako lepe, tako rumene! rumenije no satin na cipelicama! Kad budete imali dece Udarda, znaćete da nema ničega lepšeg od tih nožica i ručica. Kako ja to želim! reče Udarda uzdišući ali čekam za to na dobru volju gospodina Andri Munijea. Uostalom nastavi Mahijeta u Paketina deteta nisu bile samo noge lepe. Ja sam ga videla kad mu je bilo svega četiri meseca. Niste ga se mogli siti nagledati! Imalo je oči veće no usta, i divnu crnu kosicu koja se već kovrčala. To bi bila divna garavuša u šesnaestoj godini. Njena je mati sve više ludovala za njom; milovala ju je, ljubila,

golicala, kupala, oblačila, čisto gutala očima. Bila je van sebe od radosti i zahvaljivala je Bogu. Naro 281 čito su detinje rumene nožice bile predmet njene bezgranične ljubavi, njene neizmerne radosti! Nije odvajala od njih svoje usne i nije mogla dovoljno da se načudi kako su male; neprestano je navlačila na njih cipelice i skidala ih, čudila im se, divila im se, gledala ih po vas dugi dan, vodila ih po svojoj postelji, i rado bi provela svoj vek na kolenima, obuvajući i izuvajući ove nožice kao nožice maloga Hrista. Priča je lepa i dobra reče poluglasno Žerveza ali u svemu tome ne vidim Cigana? Sad ćete čuti odgšori Mahijeta. Jednoga dana dođoše u Rens neki vrlo neobični konjanici. To behu skitnice i božjaci koji su tumarali po zemlji, predvođeni svojim knezom i svojim grofovima. Behu mrka lica, kovrxave kose i sa srebrnim prstenovima u ušima. Žene behu još ružnije no muškarci. Lice im je bilo crnje i večito otkriveno, na sebi su imale rite, na leđima privezanu staru ponjavu, a kosa im je izgledala kao konjski rep. Deca, koja su se valjala oko njihovih nogu, poplašila bi same majmune. To vam beše gomila besNućnika koji behu došli u Rens iz donjeg Misira preko Poljske. Papa ih, vele, beše ispovedio i naložio im radi iepaštanja da sedam gadina bez prestanka idu po svetu, i da za to vreme ne legnu u postelju. Zato se i zvahu islosnici i zaudarahu. Izgleda da su nekad bili Saraceni, i otuda su verovali u Jupitera i zahtevali od svih nadbiskupa, biskupa i opata s biskupskim znacima po deset livara iskovanih u Turu. To eu pravo stekli jednom papskom bulom. U Rens behu došli da vračaju svetu u ime alžirskoga kralja i nemačkoga uapa. Ne treba 282 ni da vam kažem da je ovo bilo dovoljno da im se zabrani ulazak u varoš. I tako se cela četa utabori u blizini Brenske kapije, na onoj humci na kojoj je danas jedan mlin, pored jama nekadašnjih majdana krede. Svaki je u Rensu grabio da ih vidi. Oni su vam gledali u dlan i proricali prava čuda. Bili su u stanju proreći Judi da he biti papa. Međutim, o njima su se pronosili zli glasovi da kradu decu, da seku kese i da jedu ljudsko meso. Pametni govorahu budalama: ne idite tamo! a sami su kradom išli k njima. Dakle, sve je listom išlo da ih vidi. Istina, garedskazivali su tako da bi se i jedan kardinal začudio. Matere behu veoma ponosne svojom decom otkako su im Ciganke pročitale na dlanu svakojaka čuda ispisana bezbožničkim i turskim jezikom. Jedia je imala cara, druga pagau, treća vojskovođu. Sirotu Šantefleri obuze radoznalost. Htela je da zna šta ona ima, i da li njena Agnesa neće jednoga dana postati jermenska

carica ili drugo šta. Ona je, dakle, odnese Cigankama; i Ciganke se stadoše diviti detetu, milovati ga, ljubiti ga svojim crnim ustima i čuditi se njegovoj maloj ručici. Avaj! na veliku radost materinu. One naročito pohvališe lepe nožice i lepe cipelice. Dete nije imalo još ni godinu dana. Već je tepalo, slatko se smejalo na majku, bilo je punačko i okruglo kao lopta, a pokreti su mu bili kao u anđela rajskih. Ono se veoma uplaši od Ciganki i udari u plač. Ali ga mati jače poljubi i ode, očarana sudbinom koju vračare behu predskazale njenoj Agnesi. To vam je trebalo da bude čudo od lepote i vrline, prava kraljica. Ona se, dakle, vrati u svoj siromašni stan u Mučeničkoj ulici, ponosita što je u nj unela 283 jednu kraljicu. Sutradan iskoristi trenutak kad je dete spavalo na njenoj postelji, jer ono je uvek spavalo pored nje, ostavi polako vrata odškrinuta i otrča da ispriča jednoj komšinici u Ulici Sešeseri, kako he jednoga dana njenu kćer Agnesu služiti za stolom engleski kralj i egipatski knez, i stotinu drugih čuda. Kad u povratku, penjući se uz stepenice, ne ču plač, ona reče u sebi: Dobro je! još spava. Ona nađe vrata više otvorena no što ih je ostavila, uđe, jadna mati, i pritrča postelji ... Deteta u njoj ne beše više, mesto je bilo prazno. Od deteta nije bilo ni traga; samo beše ostala jedna njegova lepa cipelica. Ona jurnu iz sobe, sleti niz stepenice i stade lupati glavom o zid, vičući: Moje dete? Gde mi je dete? Ko mi je uzeo dete? Ulica ■beše pusta, kuća usamljena; niko joj ne mogade ništa reći. Ona prođe kroz varoš, pregleda sve ulice, jurila je celoga dana tamoamo, van sebe, izbezumljena, strašna, njušeći na vratima i prozorima kao divlja zver koja je izgubila svoje mladunče. Bila je zadihana, razbarušena, strašna, a u očima joj je gorela vatra koja joj je sušila suze. Zaustavljala je prolaznike i vikala: Moje dete! Moje dete! Moj'e lepo dete! Ko mi vrati dete, biću mu robinja, robinja psa njegova, daću mu i svoje srce da ga pojede ako hoće. Ona srete gospodina paroha iz Sen Remija i reče mu: Gospodine popo, noktima ću kopati zemlju, samo mi vrati moje dete! Srce ti se paralo, Udarda, i ja sam videla jednog baš surovog čoveka kako plače; to je bio gospodin sudija Pons Lakabr. Ah! sirota mati! Uveče, vrati se kući. Dok je bila u komšiluku, jedna susetka beše videla kako su se dve Ciganke, koje su nosile nešto 284 na rukama, popele kradom u njenu sobu, zatim sišle pošto su zatvorile vrata, i brzo pobegle. Posle njihova odlaska čuo se u Paketinoj sobi neki vrisak, nalik na vrisak deteta. Mati se glasno stade smejati, pope se uz stepenice kao na

krilima, razvali vrata kao topom i uđe. Užas, Udarda! Mesto njene lepe male Agnese tako rumene i tako sveže, koja beše dar dobroga Boga, po podu je milelo i drečalo jedno gnusno čudovište, hromo, ćoravo, nakazno. Ona pokri oči užasnuta. Oh! reče, da mi vračare nisu pretvorile dete u ovu strašnu životinju? Brzo odneše ovu malu nakazu. Ona bi poludela od nje. To beše nakazno dete neke Ciganke koja se dala ćavolu. Moglo mu je biti otprilike četiri godine, a govorilo je jezikom koji zacelo nije bio ljudski; onakve reči nisu mogućne. Šantefleri pade na cipelicu, jedino što joj je ostalo od svega onoga što je volela. Ona ostade na njoj tako dugo, nepomična, nema, ne dišući, da su svi mislili da je mrtva. Najedanput uzdrhta celim telom, obasu ovu relikviju nebrojenim poljupcima i stade jecati kao da joj je srce prepuklo. Sve smo mi, verujte, plakale s njom zajedno. Ona govoraše: Oh! moje dete! Moje lepo dete! gde oi mi? Ove reči srce su nam parale. I sad plačem kad se setim toga. Vidite, naša deca srž su naših kostiju. Dušo moja, Evstahije, kako si mi lep! Da znate samo kako je dobar! Juče mi kaže: ja ću da budem oficir! O, moj Evstahije, kad bih te izgubila! Šantefleri najedanput ustade i poče trčati kroz Rens vičući: U ciganski logor! U ciganski logor! Ovamo, stražari, da spalite veštice! Cigani behu otišli. Noć je bila mračna, te se ne mogaše u poteru za njima. Sutradan, na dve milje od 28S Rensa, u travi između Gea i Tiloa nađeni su ostaci velike vatre, nekoliko traka Paketina deteta, mrlje krvi i kozji izmet. Prošla noć beše upravo noć jedne subote. Bilo je van svake sumnje da su Cigani na tome mestu imali svoj nečastivi skup, i da su pojeli dete u društvu s Belzebubom, kao što je običaj kod muhamedanaca. Kad Šantefleri doznade ove užasne pojedinosti, ona se ne zaplaka, stade micati usnama kao da je htela nešto reći, ali nije mogla. Sutradan, sva joj kosa beše seda. Drugog dana beše je nestalo. To je zaista strašna priča koja bi do suza tronula i jednoga Burgunda! reče Udarda. Sad se ne čudim dodade Žerveza što se toliko bojite Cigana! I utoliko ste bolje učinili prihvati Udarda što ste malopre pobegli s vašim Evstahijem, jer su i ovi Cigani iz Poljske. Nisu reče Žerveza. Govori se da su iz Španije i Katalonije. Katalonije? možebiti prihvati Udarda. Polonija, Katalonija, Valonija, uvek mešam te tri oblasti. Tek izvesno je da su Cigani. I da imaju dodade Žerveza dovoljno velike zube da mogu jesti malu decu. I meni ne bi bilo nimalo čudno da ih i

sama Esmeralda jede, iako su joj usta onako mala. Njena bela koza zna takve veštine da se tu zacelo krije nešto bezbožno. Mahijeta je ćutala. Ona beše utonula u misli koje su u neku ruku nastavak jedne tužne priče i koje prestaju tek onda kad potres od takve priče unesu i u poslednju žilicu srca. Međutim, Žerveza je upita: I nikako se nije moglo saznati šta je 286 bilo sa Paketom? Mahijeta ne odgovori. Žerveza ponovi svoje pitanje, i u isti mah povuče je za rukav i zovnu je po imenu. Mahijeta se kao trže iz zanosa. Šta je bilo s Paketom? reče ona ponavljajući mahinalno reči koje su joj zvonile u ušima; zatim se upe da prikupi svoju pažnju na smisao svih reči i živo dodade: Ah! nikad se nije doznalo. Posle nekoliko trenutaka nastavi: Jedni su pričali da su je videli kad je u suton izišla iz Rensa na Kapiju Flešambo; drugi, opet, kad je izišla u zoru, na staru Kapiju Baze. Jedan siromašak našao je njen zlatni krst obešen o kameni krst na vašarištu. To je taj nakit koji je beše naveo na zlo, godine 61. To je bio poklon lepoga vikonta od Kormontreja, njenot prvog ljubavnika. Paketa se nikad ne htede rastaviti s njim, ma kako bedna da je bila. Čuvala ga je kao oči u glavi. Zato, kad videsmo da je ostavila ovaj krst, svi pomislismo da je mrtva. Međutim, neki ljudi iz Kabare le Vant kažu da su je videli kako bosonoga ide pariskim putem. Ali onda je morala otići kroz Velsku kapiju, a sve ovo ne slaže se. Ili, bolje reći, ja verujem da je otišla kroz Velsku kapiju, ali otišla s ovog sveta. Ne razumem vas reče Žerveza. Vela odgovori Mahijeta, s melanholičnim osmehom to je reka. Sirota Šantefleri! reče Udarda, koja se naježi utopila se! Utopila! prihvati Mahijeta i ko bi rekao dobrom ocu Gibertou, kad je prolazio ispod mosta Tenke niz reku, pevajući o svojoj barci, da će 287 jednoga dana i njegova draga Paketica proći takođe ispod mosta, ali bez pesme i bez čamca? A cipelica? upita Žerveza. Nje je nestalo s majkom odgovori Mahijeta. Sirota cipelica! reče Udarda. Udarda, krupna i osetljiva žena, zadovoljila bi se da uzdiše zajedno s Mahijetom. Ali Žerveza, koja je bila više radoznala, nije još bila gotova sa svojim pitanjima. A čudovište? reče ona najedanput Mahijeti. Kakvo čudovište? upita ova.

Ono malo cigansko čudovište, koje su vračare ostavile Paketi mesto njene kćeri? Šta ste s njime učinili? Zacelo ste i njega utopili? Bože sačuvaj odgovori Mahijeta. Kako! dakle, spalili? Uostalom, i pravo je. Dete jedne vračare! Ni jedno, ni drugo, Žerveza. Gospodin nadbiskup zauzeo se za cigansko dete, blagoslovio ga, brižljivo mu izgnao đavola iz tela, i poslao ga u Pariz da se izloži u Bogorodičinoj crkvi, kao nahoče. E, ti biskupi! reče Žerveza gunđajući zato što su učeni ne rade ništa kao ostali svet. Molim vas, Udarda, jednog đavola izložiti kao nahoče! Jer to malo čudovište zacelo je đavo! Pa šta je, Mahijeta, bilo s njime u Parizu? Uverena sam da ga nijedna milosrdna duša nije htela. Ne znam odgovori Mahijeta. Baš u to vreme kupio je moj muž beležničko zvanje u Beriju, na dve milje od varoši, pa se više nismo ni raspitivali za taj događaj; utoliko manje što su pred 288 Berijem dva sernejska brežuljka, koji vam zaklanjaju zvonike renske katedrale. Ovako u razgovoru, ove tri čestite varošanke behu došle na Grevski trg. Zanete pričanjem, prošle su pored molitvenika u domu TurRolan, i mehanički se uputile sramnome stubu, oko koga je gomila sve više i više rasla. Zbog prizora koji je u tom trenutku privlačio sve poglede, one bi po svoj prilici sasvim zaboravile na Mišju rupu, gde su se htele malo zaustaviti, da ih šestogodišnji Evstahije, koga je Mahijeta vodila za ruku, nije najedanput podsetio: Majko reče on kao da mu je neki nagon kazivao da su prešli Mišju rupu smem li sad da pojedem kolač? Da je bio veštiji, to jest manje proždrljiv, Evstahije bi još čekao, i tek po povratku, u Školskome kraju, u stanu, kod g. Andrija Munijea, u Ulici gospođe Valencije, kad između Mišje rupe i kolača budu dva rukava Sene i pet mostova Stare varoši, usudio bi se da upravi ovo plašljivo pitanje: Majko, smem li sad da pojedem kolač? Ovo pitanje, nesmotreno u trenutku kad ga je Evstahije postavio, probudi Mahijetinu pažnju. Zbilja uzviknu ona mi smo zaboravile na isposnicu. Pokažite mi tu vašu Mišju rupu, da joj dam kolač. Odmah reče Udarda. To je delo milosrđa. To se Evstahiju nije nimalo dopadalo. Jest, moj kolač! reče on i svojim ušima dodirnu naizmence o5a svoja ramena, što je u ovakvom slučaju najjači znak nezadozoljstva. 19 Bogorodičina crkva 289

Sve tri žene vratiše se, i kad su došle blizu doma TurRolan, Udarda reče drugim dvema: Ne treba sve tri u isti mah da gledamo u heliju, da ne poplašimo isposnicu. Vas dve pravite se da čitate u molitveniku Dominus, a ja ću se dot i le nadviriti kroz prozor. Isposnica me poznaje nešto malo. Ja ću vam kazati kad budete mogle prići. Ona sama priđe prozoru. Čim je pogledala unutra, na svima njenim crtama ukaza se duboka tuga, i njeno veselo i otvoreno lice promeni se tako naglo u izrazu i boji kao da je iz sunčeva zraka prešlo u zrak mesečev. Oči joj se zamagliše, a usta skupiše kao pred plač. Uskoro zatim ona metnu prst na usta i dade znak Mahijeti da priđe. Mahijeta, uzbuđena, priđe ćuteći i na prstima, kao što se prilazi postelji samrtnika. Doista su ove dve žene imale žalostan prizor pred očima, dok su nepomično i ne dišući gledale kroz rešetku na prozoru Mišje rupe. Ćelija beše tesna, šira no duža, s gotskim svodovima, i njena unutrašnjost ličila je dosta na šupljinu velike biskupske mitre. Na golom podu, u jednom kutu, sedela je, ili bolje reći čučala je jedna žena. Bradu beše naslonila na kolena, koja su joj ukrštene ruke snažno pritezale uz grudi. Tako zgrčena, obučena u mrko sukno koje je celu omotavalo i padalo oko nje u širokim naborima, s dugom sedom kosom koja joj je padala preko lica duž nogu do stopala, ona je na prvi pogled izgledala kao neka neobična prilika koja se ocrtava na mračnome zidu ćelije, neka vrsta crnkastog trougla koji je zrak svetlosti, prodirući kroz prozorčić, oštro delio na dve polovine, jednu mračnu, drugu svetlu. To beš* 290 jedna od onih pola mračnih, pola svetlih aveti, kakve se viđaju u snovima i na neobičnim slikama Gojinim10; aveti bledih nepomičnih, mračnih, koje čuče na kakvom grobu ili stoje naslonjene na rešetku kakve ćelije. To ne beše ni žena, ni muškarac, ni živi stvor, ni određeni oblik; to beše, senka; neka vrsta priviđenja, na kome su se ukrštale stvarnost i mašta, kao noć i dan. Pod njenom kosom koja je padala do zemlje jedva se mogaše raspoznati smršalo i oštro lice, a ispod haljine vrh bose noge koja se grčila na tvrdom i ledenom podu. Čoveku se koža ježila pred ono malo ljudskoga lika koji se mogao nazreti pod ovom odećom žalosti. Ova prilika, za koju bi čovek pomislio da je prikovana za pod, kao da je bila i bez pokreta, i bez misli i bez daha. Pod ovom lakom haljinom, u januaru, ležeći na golom granitnom podu, bez vatre, u mraku jedne ćelije u koju je kroz jedan

kosi otvor ulazila spolja samo zima a nikad sunce, ona kao da nije patila, pa čak ni osećala. Rekao bi čovek da se pretvorila u kamen sa ćelijom, u led sa zimom. Ruke joj behu sklopljene, oči joj behu ukočene. Na prvi pogled pomislio bi čovek za nju da ie avet, na drugi da je statua. Međutim, njene modre usne micahu se s vremena na vreme i drhtahu, ali tako mrtve i tako mehaničke kao lišće koje vetar kreće. Iz njenih tužnih očiju izlazio je pogled, pogled koji se ne da iskazati, pogled dubok, mračan, hladan, stalno upravljen u jedan ugao ćelije koji se ne mogaše videti spolja; pogled, koji kao da je ve " Goja (17461828), veliki španski slikar, jedan od najvećih genija koje je Španija dala čovečanstvu. is« 291 zivao sve mračne misli ove oča]ne duše za neki tajanstveni predmet. Takav beše stvor koji je po svome stanu dobio ime Isposnica, a po svome odelu ime Pokajnica. Sve tri žene, jer se Žerveza beše pridružila Mahijeti i Udardi, pogledaše kroz prozor. Njihove glave zakloniše slabu svetlost koja je prodirala u ćeliju, a bedna žena, koju su na taj način lišile svetlosti, i ne osvrnu se na njih. Ostavimo je reče Udarda tihim glasom sad je zaneta, moli se Bogu. Međutim, Mahijeta je ica sve većim neepokojstvom posmatrala ovu glavu bledu, uvelu, razbarušenu, i oči joj se napuniše suzama. To bi doista bilo vrlo čudnovato promrmlja ona. Ona provuče glavu kroz rešetku na prozoru i tako uspe da sagleda ugao u koji je ova nesrećna žena neprestano gledala. Kad izvuče glavu iz rešetke, lice joj bešv obliveno suzama. Kako zovete ovu ženu? upita ona Udardu. Udarda odgovori: Zovemo je sestra Gudula. A ja prihvati Mahijeta ja je zovem Paketa Šantefleri. I metnuvši prst na usta, ona dade znak preneraženoj Udardi da promoli glavu kroz prozor i da pogleda. Udarda pogleda i. u uglu u koji je isposničino oko nepomično gledalo sa zanosom, spazi jednu cipelicu od ružičasta satina, izvezenu s tisuću zlatnih i srebrnih šara. 292 Žerveza pogleda posle Udarde, i tada sve tri žene stadoše plakati, gledajući nesrećnu mater. Međutim, ni njihovi pogledi ni njihove suze ne trgoše isposnicu iz zanosa. Njene ruke ostadoše sklopljene, njene usne

nepomične, njene oči ukočene; i ko je god znao šta je s njome bilo, tome se srce paralo od tuge kad pogleda ovu cipelicu. Ove tri žene ne behu još ni jednu reč izustile; one se ne usudiše tovoriti, čak ni tihim tlasom. Ova mrtva tišina, ovaj veliki bol, ovaj veliki zaborav u koji sve beše utonulo sem jedne stvari, sve to činilo im se kao glavni oltar o Uskrsu ili o Božiću. One ćutahu, one se pribirahu, behu gotove da kleknu. Činilo im se da su ušle u crknu na jutrenje velike nedelje. Naposletku Žerveza, koja je bila najviše radoznala, pa prema tome i najmanje osetljiva, pokuša da navede na razgovor isposnicu. Sestro! SestraGudulo! Ona triput ponovi ove reči svaki put sve glasnije. Isposnica se ne mače. Nijedna reč, nijedan pogled, nijedan uzdah, nijedan znak života. Posle nje reče Udarda glasom blažim i umiljatijim: Sestro! Sestro, sveta Gudulo! Isto ćutanje, ista nepomičnost. Čudna žena! uzviknu Žerveza ni top je ne bi probudio! Možda je gluva reče Udarda i uzdahnu. Možda slena dodade Žerveza. Možda mrtva prihvati Mahijeta. Ali ako duša nije još bila ostavila ovo netgomično, uspavano, obamrlo telo, ona se zacelo beše 293 povukla i sakrila u dubine do kojih utisci spoljnih organa nisu dopirali. Moraćemo ostaviti kolač na prozor reče Udarda. Ali uzeće ga neko. Kako da je probudimo? Evstahije, koji se do toga trenutka beše zagledao u jedna kola koja je vuklo veliko pseto, primeti najedanput da njegove tri vodilje gledaju nešto kroz prozor; u njemu se probudi radoznalost, te se pope na jedan kamen, podiže se na prste i prisloni svoje puno rumeno lice na otvor, vičući: Majko, pusti i mene da vidim! Na ovaj detinji glas, jasan, tanak, zvučan, isposnica uzdrhta. Ona okrenu glavu oštro i naglo, kao što odskače čelično pero, njene duge i suve ruke razmakoše kosu sa čela, i ona upre u dete oči začuđene, tužne, pune očajanja. Ovaj pogled prođe kao munja. O, Bože! uzviknu ona najedanput, krijući glavu među kolena, i njen promukli glas čisto joj razdiraše grudi ne pokazujte mi bar tuđu decu! Dobar dan, gospođo reče dete ozbiljno. Međutim, ovaj potres beše tako reći probudio

isposnicu. Jeza joj prođe kroz celo telo, od glave do pete, zubi joj stadoše cvokotati; ona podiže upola glavu i, prikupljajući laktove uz kukove i obuhvativši noge rukama, kao da ih je htela zagrejati, reče: Oh! ala je zima! Jadna ženo! reče Udarda veoma tronuta hoćete li malo vatre? Ona mahnu glavom u znak da neće. Onda nastavi Udarda pružajući joj jednu 294 bočicu evo vam malo začinjena vina koje će vas zagrejati. Pijte. Ona ponovo mahnu glavom, pogleda Udardu ukočeno i odgovori: Vode. Udarda navali: Ne, sestro, to se ne pije u januaru. Treba da pijete malo začinjena vina i da pojedete ovaj kolač koji smo ispekle za vas. Ona odbi kolač koji joj Mahijeta beše lružila i reče: Crna hleba. Evo reče Žerveza, koju takoće obuze sažaljenje te skide svoj vuneni ogrtač evo vam haljine koja je malo toplija od vaše. Ogrnite se ovim. Ona ne htede primiti ni ogrtač, kao što nije primila ni vino ni kolač, i odgovori: Kostret. Ali prihvati dobra Udarda treba i vi da osetite malo da je juče bio praznik. Osećam ja to reče isposnica ima već dva dana kako nemam vode u krčagu. I posle kratkoga ćutanja dodade: Čim je praznik, na mene zaborave. I dobro čine. Što bi svet mislio na mene kad ja ne mislim na nj? Ugašen ugalj, hladan pepeo. I kao da se zamorila što je ovoliko govorila, ona obori glavu na kolena. Prostodušna i milosrdna Udarda, koja je iz ovih njenih reči izvela da se ponovo tuži na hladioću, odgovori joj bezazleno: Onda, hoćete li malo vatre? Vatre! reče pokajnica s neobičnim na 29S glaskom a hoćete li je dati i onom siročetu koje je već petnaest godina pod zemljom? Celo njeno telo obuze drhtavica, glas joj je treperio, oči se sijale; ona se beše pridigla na kolena. Najedanput pruži svoju belu i mršavu ruku ka detetu koje je začuđeno gledalo: Nosite to dete! uzviknu ona. Sad će proći Ciganka. Zatim pade ničice i čelo joj udari o pod kao kad kamen udari o kamen. Žene prmisliše da je mrtva. Međutim, posle nekoliko trenutaka ona se stade micati, i one je videše kako se na kolenima i laktovima dovuče do kuta u kome je bila

cipelica. One se ne usudiše više gledati, ne videše je više, ali čuše bezbrojne poljupce i bezbrojne uzdahe koji su se mešali sa užasnom piskom i s potmulim udarcima kao kad glava udara o zid. Zatim, posle jednog od ovih udaraca, tako silnog da sve tri posrnuše, one ne čuše više ništa. Da se nije ubila? reče Žerveza, usudivši se da promoli glavu kroz rešetku. Sestro! SestraGudulo! SestraGudulo! ponovi Udarda. Ah! Bože! Ne miče se više nastavi Žerveza da nije mrtva? Gudula! Gudula! Mahijeta, koja beše toliko uzbuđena da nije mogla govoriti, napreže sve svoje sile: Stanite reče ona. I nagnuvši se na lrozor reče: Paketa! Paketa Šantefleri! Dete, koje bezazleno duva u rđavo pripaljenu žabicu, te mu sukne u oči, ne može se toliko uplašiti koliko se Mahijeta uplašila od dejstva ovog 296 imena koje je iznenada ubačeno u ćeliju sestre Gudule. Isposnica uzdrhta celim telom, podiže se na svoje bose noge i skoči na prozor tako užagrenih očiju da i Mahijeta, i Udarda, i Žerveza i dete pobegoše čak do ograde na keju. Međutim, strašno lice isposničino pojavi se priljubljeno uz rešetku od prozora. Ha! ha! uzviknu ona sa užasnim smehom to me Ciganka zove! U tom trenutku njen divlji pogled privuče prizor koji se odigravao na sramnome stubu. Njeno čelo nabra se od užasa, ona pruži kroz prozor svoje kao kostur suve ruke i glasom koji je ličio na ropac uzviknu: Dakle, ti si to, kćeri misirska! Ti me to zoveš, ti što kradeš decu! Prokleta da si! Prokleta! prokleta! prokleta! IV SUZA ZA KAP VODE Ove reči spajale su, tako reći, dve scene koje su se razvijale u istom trenutku, svaka na svojoj pozornici; jednu, ovu koju ste pročitali, u Mišjoj rupi, drugu, koju ćete sad pročitati na stubama sramnoga stuba. Svedoci prve bile su jedino ove tri žene s kojima se čitalac malopre upoznao; gledaoci druge bili su svi oni koje smo nedavno videli da se gomilaju na Grevskome trgu, oko sramnoga stuba i vešala. 297 Ova gomila, nadajućk se kakvom omanjem kažnjavanju, ne vešanju, razume se, nego šibanju, rovašenju, ili tako čemu, kad je videla četiri stražara koji još od devet časova ujutru behu stali na četiri strane sramnoga stuba, ova gomila beše tako brzo narasla da su je stražari, suviše skoljeni, nekoliko puta morali zbijati, kako se onda govorilo,

bičem i konjskim sapima. Ova svetika, naviknuta na čekanje prilikom izvršivanja kazne, nije bila suviše nestrpljiva. Ona se zabavljaše posmatrajući sramni stub, vrstu vrlo prostog spomenika koji se sastojao iz jednog šestostranog ozidanog stuba oko deset stopa visokog i šupljeg iznutra. Vrlo strme stepenice od neuglačana kamena, koje se nazivahu stubama, vodile su na gornju površinu na kojoj se video horizontalni točak od hrastova drveta. Za taj točak vezivan je krivac, na kolenima i vezanih ruku na leđima. Jedna drvena poluga, koju je pokretao čekrk skriven u unutrašnjosti ove male građevine, stavljala je u pokret točak, koji je neprestano bio u horizontalnom položaju, te se tako lice osuđenoga okretalo na sve strane trga. To se zvalo okretatn zločinca. Kao što vidate, sramni stub na Grevskom trgu nije bio ni izbliza tako primamljiv kao sramni stub na Velikome trgu. Na njemu ne beše ničeg neimarskog, ničeg monumentalnoga: ni krova sa zlatnim krstom, ni osmougaonog kubeta, ni tankih stubova koji su se pod krovom završavali kapitelima s listolikim ukrasima i cvećem, ni himeričnih i strašnih oluka, ni lepog drvoreza; ni fine skulpture duboko rezane u kamenu. Valjalo je zadozoljiti s« sa ova četirn zida od Z9S peščara i Jednim ružnim vešalima od kamena, prostim i golim. Ljubitelji gotske arhitekture ne bi imalk u čemu uživati. Istina je i to da se niko nije tako malo osvrtao na spomenike kao besposličari srednjega veka, koji su slabo vodili računa o lepoti jednoga sramnoga stuba. Naposletku stiže krivac, vezan za kola; i kad bi popet na gornju površinu, kad se sa snih strana trga mogaše videti vezan konopcima i kaišima za točak sramnoga stuba, na trgu se diže urnebesna rpaja, pomešana sa smehom i klicanj^m. Behu poznali Kvazimoda. To beše doista on. Čudan udes! Da bude šiba:* na onom istom trgu na kome je uoči toga dana bio pozdravljen i klicanjem dočekan kao ludački papa i kralj, u pratnji egilatskoga kneza, tunskoga kralja i galilejskoga cara! No izvesno je da u ovoj gomili niko, pa ni on sam, juče slavan, danas osuđenik, nije jasno izveo u mislima ovo poređenje. Grengoar i njegova filozofija nedostajali su ovome prizoru. Naskoro Mihailo Noare, zakleti trubač našega gospodara kralja, utiša narod i pročita presudu prema zapovesti g, prvoga sudije. Zatim stade iza osuđeničkih kola sa svojim ljudima u dolamama. Kvazimodo, ravnodušan, nije ni uvom mrdnuo. Svaki otpor bio mu je nemogućan zbog onoga što se u ono vreme kancelarijskim stilom zvalo Pritegnutost i čvrstina veza, što znači da su veze po svoj prilici ulazile u meso. To je,

uostalom, predanje tamnica i teške robije koje se nije izgubilo i koje su lisice još i danas dragoceno očuzale kod nas, naroda obrazovanog, pitomog, čovečnog (robija i galjotina u zagradi). On je mirno dopustio da ga vode, guraju, nose, penju, vezuju. Na njegovom licu mogli ste videti samo začuđenost jednoga divljaka ili blesana. Znalo se da je gluv, rekao bi čovek da je bio i slep. Položiše ga na pokretnu dasku da kleči, on se povinova. Skidoše ga naga do pojasa, on se ne mače. Uvezaše ga novim sistemom kvrga i pritega, on i to podnese. Samo je s vremena na vreme jako duvao kao tele čija glava visi i landara iz kasapskih kola. Glupak reče Žan Frolo di Mulen szome prijatelju Robenu Puspenu (jer oba ova đaka behu pošla za osuđenikom, kao što je i pravo) baš ništa ne razume, kao bumbar zatvoren u kutiju. U evetini se razleže urnebesan smeh kad ugleda Kvazimodovu nagu grbu, njegove grudi kao u kamile i njegova razvijena rutava pleća. Dok je ovaj smeh trajao, jedan čovek u varoškoj uniformi, omalena rasta a snažan naoko, pope se na stub i stade uz osuđenika. Njegovo ime vrlo brzo ode od usta do usta. To beše Pjera Torteri, zakleti xelat iz Šatlea. On najpre spusti na jedan kraj stuba crni peščani sat, čiji gornji deo beše pun crvenoga peska koji je promicao u donji deo; zatim skide ogrtač i uze u desnu ruku kratak i tanak bič sa dugim strukovima belim, svetlim, opletenim, sa čvorovima i metalnim komadima. Levom rukom nemarno je zagrtao košulju oko svoje desne ruke, čak do pazuha. Za to vreme Žan Frolo, koji beše svoju plavu i grguravu glavu podigao iznad svetine (toga radi beše se ispeo na ramena Robenu Puspenu), vikao je: Gospodo i gospođe, hodite da vidite! sad će da šibaju čuvenoga Kvazimoda, zvonara moga brata gospodina arhiđakona od Žoza, čudovište istočnjač 300 ke arhitekture; leđa su mu kao kube, a noge kao krivi stubovi. A svetina udari u smeh, naročito deca i devojke. Naposletku xelat udari nogom. Točak se stade okretati. Kvazimodo se povede onako vezan. Preneraženost, koja se najedanput pojavi na njegovom nakaznom licu, udvoji smeh kod gledalaca. Najedanput, baš kad je točak u svome okretanju izložio Xelatu Kvazimodova ispupčena leđa, xelat diže ruku, tanani strukovi zviznuše kroz vazduh kao splet zmija i pomamno padoše na pleća nesrećnoga zvonara. Kvazimodo skoči kao da se trgao iza sna. Sad mu je počelo bivati jasno. On se stade previjati u svojim vezama; jako grčenje od iznenađenja i bola razvuče mišiće na njegovom licu; ali on ne uzdahnu. Samo zabaci glavu, okrete je desno, zatim levo, mašući njome kao bik koga ubode obad.

Za prvim udarcem dođe drugi, zatim treći, pa onda još jedan, pa još jedan, i tako redom. Točak se neprestano okretao, a udarci su padali kao kiša. Naskoro šiknu krv; ona stade u hiljadama tankih mlazova teći niz crna pleća grbonjina, a tanani strukovi, u svome letu koji je parao vazduh, rasturahu je u kapljama po svetini. Kvazimodo beše, bar prividno, povratio svoju raniju ravnodušnost. On beše pokušao najpre potajno i bez velikog vidljivog naprezanja da raskine veze. Videlo se kako mu oko seva, kako mu se mišići naprežu, udovi prikupljaju, i veze rastežu. Napor beše silan, čudesan, očajan; ali stare sprave pravosuđa odoleše. One samo zakrckaše, i ništa više. Kvazimodo klonu malaksao. Na njegovom licu nesta 301 preneraženosti, nju zameni osećanje gorke i velike klonulosti. On sklopi i ono jedno oko, obori glavu na grudi i osta kao mrtav. Od toga trenutka nije se makao. Ništa ga nije moglo naterati da učini ma kakav pokret: ni krv koja nije prestajala teći, ni udarci koji su bili sve pomamniji, ni gnev xelata koji se raspaljivao i onnjao šibanjem, ni fijuk strašnih strukova koji su bili ljući no sokovi insekata. Najzad jedan zvaničnik iz Šatlea, koji je bio u crnome ruhu i na crnome konju, stajao je u blizini stuba od početka šibe, pruži svoju palicu od abonosa ka peščanom satu. Xelat stade. Točak stade. Oko Kvazimodovo otvori se lagano. Šiba beše svršena. Dva xelatova pomoćnika opraše krvava pleća zvonareva, protrljaše ih nekim melemom koji smesta zatvori sve rane, i baciše mu na leđa neku žutu struku iskrojenu u obliku odežde. Za to vreme Pjera Torteri pustio je da na kaldrmu kaplje krv sa crvenih i krvlju natopljenih strukova. No još ne behu prošle sve muke za Kvazimoda. Ostalo mu je još da izdrži na stubu onaj sat koji je magistar Florijan Barbedijen onako pametno dodao ggresudi gospodina Roberta od Etutvila sve u najveću slavu stare fiziološke i psihološke igre reči Žana od Kumene: Surdus absurdus1. Peščani sat bi, dakle, okrenut i grbonja ostavljen privezan za pod da se osuda izvrši do kraja. Narod je, naročito u srednjem veku, u društvu ono što je dete u porodici. Dokle god je u ovom sta 1 Glui je besmislei. 302 nju potpunoga neznanja, moralne i intelektualne maloletnosti, za nj se može reći kao i za dete: To je doba bez milosti. Mi smo već kazali da je Kvazimodo bio uopšte omrznut; istina, ne bez razloga. Teško da je bilo ma jednoga gledaoca

u ovoj gomili koji nije imao ili nije mislio da ima razloga da se potuži na zlobnoga grbonju Bogorodičine crkve. Svi su bili radosni kad su ga videli na sramnome stubu; i surova kazna koju je izdržao i bedno stanje u kome ga je ta kazna ostavila ne samo što ne tronuše svetinu nego, štaviše, pojačaše njenu mržnju time što je naoružaše izvesnom veselošću. I tako, pošto je pravda zadovoljena, kako još i danas vele sudije, dođe red na tisuću ličnih osveta. I ovde. kao i u velikoj dvorani, naročito su se žene pokazale. Sve su bile kivne na nj, jedne zbog njegove pakosti, druge zbog njegove ružnoće. Ove poslednje behu najpomamnije. Uh! pravi antihrist! govorila je jedna. Sušti veštac! vikala je druga. Da lepe tragične grimase urlala je treća zacelo bi bio ludački papa da je danas juče! Vrlo dobro dodade jedna starica. Videli omo ga na sramnome stubu! Kad li ćemo ga videti na vešalima? Kad li ćeš s tvojim velikim zvonom na glavi biti na sto stopa pod zemljom, prokleti zvonaru? I taj đavo zvoni za molitvu svetoj Devi. Uh! gluvonja! ćoravko! grbonjo! čudovište' Ovo lice bolje je sredstvo za pobacivanje no sve lekarije! 303 A ona dva đaka, Žan di Mulen i Roben Puspen, pevahu koliko ih grlo nosi stari narodni pripev: Ličinu Za lopovčinu, Spalište Za čudovište! Tisuću drugih pogrda sipale su kao kiša, i ismevanja, i proklinjanja, i smeh, i po koji kamen. Kvazimodo beše gluv, ali je video dobro, a gnez svetine ogledao se na licima isto tako jasno kao i u rečima. Uostalom, udarci kamenjem objašnjavali su potpuno smeh. On se najpre držaše dobro. Ali malopomalo ovo strpljenje, koje se beše održalo pod bičem xelatovim, popusti, ne mogući odoleti ovim ujedima insekata. Austrijskog bika, koji se malo osvrtao na napade pikadora, razdraže psi i banderile. On najpre lagano premeri svetinu pogledom punim pretnje. Ali kako beše vezan, njegov pogled nije mogao rasterati ove muve koje su mu najedale rane. On zape iz sve snage, i od njegovih besnih potresa zaškripa stari točak na sramnome stubu. Na sve ovo, ismevanje i ruganje uze još veće razmere. I tada ovaj bednik, ne mogući raskinuti gvozden okovratnik kakvim se vezuju divlji zverovi, postade opet miran. Samo mu je s vremena na vreme uzdah besnila nadimao sve dubine njegovih grudi. Na njegovom licu nije bilo ni

stida ni crvenila. On je bio i suviše daleko od društva a suviše blizu prirodi, pa nije ni mogao znati šta je to stid. Uostalom, kad je čovek u toj meri nakazan, može li osećati sramotu? Ali su gnev, mržnja, očajanje spuštali lagano na ovo odvratno lice oblak sve mračniJI 3Q4 i mračni]i, sve više i više ispunjen elektricitetom koji je u tisući munja blistao u oku kiklopovu. Međutim, ovaj oblak razvuče se za časak kad naiđe jedna mazga koja prođe kroz gomilu i koja je nosila jednog sveštenika. Čim je u daljini spazio mazgu i sveštenika, lice ovog mučenika razvedri se. Za besnilom, koje ga beše zgrčilo, dođe neobičan osmeh, pun neiskazane blagosti, mekote, nežnosti. Što se sveštenik više približavao, ovaj osmeh bivao je sve jasniji, određeniji, zadovoljniji. Nesrećni zvonar kao da je pozdravljao njime dolazak jednog izbavitelja. No baš onda kad je mazga bila tako blizu sramnoga stuba da je njen jahač mogao poznati osuđenoga, sveštenik obori oči, vrati se naglo nazad, obode mazgu obema petama, kao da je hitao da se što pre oprosti molbe koja ponižava, i kao da mu je vrlo malo stalo bilo da ga pozdravi i pozna jedan ubogi đavo u ovakvom položaju. Taj sveštenik beše arhiđakon dom Klod Frolo. Na Kvazimodovo čelo spusti se još mračniji oblak. Na njegovom licu još je neko vreme lebdeo osmeh, ali osmeh gorak, osmeh čoveka koji je klonuo duhom, osmeh neobično tužan. Vreme je prolazilo. Bilo je bar sat i po kako je bio na stubu, mučen, zlostavljan, neprestano ismejavan, i gotovo zasut kamenjem. Najedanput on se ponovo pokrenu u svojim lancima s udvojenim očajanjem od koga se zatrese skela na kojoj je bio, i, prekinuvši svoje dotadašnje uporno ćutanje, on uzviknu glasom promuklim i strahovitim, koji je pre ličio na lavež no na ljudski govor i koji nadjača graju svetine: 20 Bogorodičina crkva 305 Vode! Ovaj uzvik pun očajanja ne samo što ne izazva saučešće nego, naprotiv, uveća uživanje dobrog pariskog sveta koji je bio oko stuba i koji, moramo reći, kad se uzme u masi i kao množina, nije u ono doba bio nimalo manje surov i manje neosetljiv od užasnog lupeškog plemena kome smo već vodili čitaoca i koje nije ništa drugo do najniži sloj naroda. Oko ovog mučenika nije se čuo nijedan glas koji se nije rugao njegovoj žeđi. Istina je i to da je u tom trenutku bio više smešan i odvratan no za sažaljenje, sa svojim crvenim i znojavim licem, svojim ukočenim okom, svojim ustima koja

behu zapenušila od gneva i bola, i svojim jezikom upola isplaženim. Treba još reći da je, baš i da se u gomili našla kakva dobra milosrdna duša koja bi bila voljna doneti čašu vode ovom bednom stvorenju u mukama, oko stramnih stepenica stuba vladala takva predrasuda stida i sramote koja je bila dovoljna da odvrati dobroga Samarićanina. Posle nekoliko minuta Kvazimodo sa očajanjem pogleda po gomili i još tužnijim glasom ponovi: Vode! Svi prsnuše u smeh. Pij ovo! uzviknu Roben Puspen, bacivši mu u lice sunđer, nakvašen u oluku. Na, gluva nakazo! Ja sam ti dužan. Jedna žena baci se na nj kamenom: Evo ti da znaš koga noću budiš svojim prokletim zvonjenjem. Aha! sinko urlao je jedan bogalj, usiljavajući se da ga dohvati svojim štakama hoćeš još da nam bacaš čini sa tornja Bogorodičine crkve? S06 Na, pij! prihvati jedan čovek, udarivši ga u grudi jednim razbijenim krčagom. Zbog tebe je moja žena, samo zato što si prošao pored nje, rodila dete sa dve glave. A moja mačka omacila male sa šest nogu! kreštala je jedna baba gađajući ga ciglom. Vode! ponovi i po treći put Kvazimodo brekćući. U tom trenutku on vide kako se svet razmiče. Jedna mlada devojka, obučena vrlo neobično, iziđe iz gomile. U ruci je imala daire, a za njom je išla bela koza pozlaćenih rogova. Oko Kvazimodovo senu. To beše Ciganka, koju je prošle noći pokušao da otme, zbog čega je, mišljaše on, u ovom trenutku izdržavao kaznu; ovo, uostalom, nije stojalo, pošto je bio kažnjen samo zato što je po nesreći bio gluv, i što mu je sudio gluv sudija. On beše uveren da je i ona došla samo zato da mu se sveti i da ga udari kao i svi drugi. On je doista vide kako se brzo penje uz stube. Gnev i mržnja gušahu ga. Kako je želeo da može srušiti stub! I da je munja iz njegova oka mogla paliti, Ciganka bi bila pretvorena u prah i pepeo pre nego što bi stigla gore. Ona bez ijedne reči priđe mučeniku koji se uzalud otimao da je izbegne, i otkačivši od pojasa jedan vrč, prinese ga blago suvim Kvazimodovim usnama. I tada u ovom dotle tako suvom i tako usijanom oku zaigra jedna krupna suza koja lagano kanu niz ovo nakazno lice na kome se dugo ogledalo samo očajanje. To beše možda prva suza koju je nesrećni zvonar ikad pustio. ttr 307

Međutim, on zaboravi da pije. Ciganka načini s nestrpljenjem onu svoju uobičajenu grimasu i smešeći se prisloni grlić na Kvazimodova usta. On stade lagano piti. Goreo je od žeđi. Kad se napi, ovaj jadnik pruži svoje crne usne, bez sumnje da poljubi lepu ruku koja mu je ublažila muke. Ali mlada devojka, koja možda nije imala u njega poverenja i sećala se nasilnog pokušaja prošle noći, trže ruku uplašeno, kao dete koje se boji da ga kakva životinja ne ujede. Tada ubogi Kvazimodo upravi na nju pogled pun prebacivanja i neiskazane tuge. Na svakome mestu, ova lepa devojka, sveža, čedna, puna draži, i tako slaba u isto vreme, koja je pobožno pritekla u pomoć tolikoj nevolji, ružnoći i pakosti bila bi girljiv prizor. Na sramnome stubu ovaj prizor beše uzvišen. Ovaj prizor tronu sav narod, i svi stadoše pljeskati rukama, vičući: Živela! Živela! U tome trenutku spazila je isposnica iz svoje ćelije Ciganku na sramnome stubu, i dobaci joj svoju strašnu kletvu: Prokleta da si, kćeri misirska! Prokleta! Prokleta! V KRAJ ISTORIJE JEDNOG KOLAČA Esmeralda preblede i siđe sa stuba, povodeći se. Još je pratio isposničin glas: Silazi! Silazi! Ciganska nesrećo, popećeš se opet! 308 Pokajnica je opet dobila svoje nastupe reče narod mrmljajući; i na tome ostade. Jer svaki se bojao ovih žena, i zato su bile prava svetinja. U ono doba niko nije rado udarao na onoga koji se moli Bogu dan i noć. Beše došlo vreme da se Kvazimodo skine sa stuba. Odrešiše ga i svet se raziđe. Blizu Velikoga mosta, Mahijeta, koja se vraćala sa svoje dve drugarice, najedanput zastade: A je li ti, Evstahije, šta si učinio s kolačem? Majko reče dete dok ste vi razgovarali sa onom ženom u rupi, jedno veliko pseto zagrizlo je kolač. Onda sam ga i ja zagrizao. Kako, gospodine nastavi ona sve ste pojeli? Nisam ja, majko, nego pseto. Ja sam mu kazao, ali nije htelo da me sluša. Onda sam ga i ja počeo jesti! Ovo je strašno dete reče mati smešeći se i karajući u isti mah. Znate li, Udarda, da je u stanju sam da pojede sve trešnje u našem voćnjaku u Šarleranžu. Zato njegov deda i veli da će biti oficir. Samo još jedanput da vas vidim, gospodine Evstahije! Lave moj! KNjIGA SEDMA

I OPASNO JE POVERITI SVOJU TAJNU KOZI Proteklo je bilo više nedelja. Bilo je to prvih dana meseca marta. Sunce, koje Dibartas1, taj klasični predak perifraze, ne beše još nazvao kraljem ceeha, bilo je pri svemu tome veselo i svetlo. Beše jedan od onih prolećnih dana koji su tako prijatni i tako lepi da ih ceo Pariz, rasut po trgovima i šetalištima, svetkuje kao nedelju. U tim danima, danima svetlim, toplim i vedrim, ima jedan trenutak kad se naročito treba diviti portalu Bogorodičine crkve. To je onaj trenutak kad sunce, koje se već kloni zapadu, gleda gotovo pravo u katedralu. Njegovi zraci, sve horizontalniji, povlače se lagano sa kaldrme, penju se uz strmu fasadu i senče njene bezbrojne vajarske obline, a velika centralna ruža blista kao oko u kiklopa, zažareno rumenilom vatre. Bio je taj trenutak. Preko puta visoke katedrale, obasjane rumenim zracima sunca na zahodu, na kamenom balkonu iznad kapije jedne bogate gotske kuće na uglu portina 1 Dibartas (15441590), francuski pesnik, pisac Nedelje ili Stvaranja sveto, smrtno ranjen u bici kod Ivrija. 311 trga i Ulice Parvi, nekoliko lepih devojaka smejalo se i ćeretalo ljupko i veselo. Po dužini vela, koji im je sa vrha šiljate kape optočene biserom padao do peta, po finoći vezenog jelečeta koje im je pokrivalo ramena, tako da su se, po ondašnjoj lepoj modi, mogle donekle videti njihove lepe devojačke grudi, po bogatstvu njihovih donjih sukanja koje su bile još lepše no gornja haljina (otmenost jedinstvena!), po gazu, po svili, po kadifi kojom sve to beše urešeno, a naročito po njihovim belim rukama koje su svedočile da su besposlene i neradnice, lako je bilo pogoditi da su to plemićke i bogate naslednice. Doieta, to behu gospođica Fler de Lis od Gondelorijera i njene drugarice, Dijana od Kristeja, Amelota od Monmišela, Kolomba od Gajfontena i mala od Šanševrijera; sve devojke iz dobre kuće, na okupu u tom trenutku kod gospođe udove od Gondelorijera, zbog monsenjera od Božea i gospođe njegove žene, koji su meseca aprila trebalo da dođu u Pariz i izaberu počasne gospođice za dofenovu zaručnicu Margeritu, kad pođu u Pikardiju da je prime iz ruke Flamanaca. Svi plemići na trideset milja unaokolo želeli su ovu počast za svoje kćeri, i mnogi od njih behu ih već doveli ili poslali u Pariz. Ove devojke poverili su njihovi roditelji na čuvanje ozbiljnoj i poštovanoj gospođi Alojzi od

Gondelorijera, udovi nekadašnjeg starešine kraljevih strelaca, koja se sa svojom jedinicom kćerkom beše povukla u svoju kuću na trgu pred Bogorodičinom crkvom u Parizu. Balkon na kome behu ove mlade devojke bio je u vezi s jedkom sobom koja je bila bogato obložena 312 flamanskom kožom žute boje sa zlatnim šarama Grede koje su paralelno presecale tavanicu zabavljale su oko svojim mnogobrojgaim neobičtaim šarama obojenim i pozlaćenim. Na veštački izrezanim ormarima prelivali su se ovdeonde divni emalji, jedna porculanska glava divljeg vepra stojala je na jednoj divnoj polici, po kojoj se videlo da j'e domaćica žena ili udova vlastelina zastavnika. U dnu, pored visokog kamena koji je odozgo do dole bio išaran grbovima, sedela je u bogatoj naslonjači od crvene kadife gospođa od Gondelorijera; njenih pedeset pet godina behu ispisane i na njenom odelu i na njenom licu. Pored nje stojao je mlad čovek dosta otmena izgleda, mada malo tašta i ohola, jedan od onih lepih mladića koji se svima ženama dopadaju, mada ih ljudi ozbiljni i fizionomisti ne cene mnogo. Ovaj mladi vitez imao je na sebi sjajno odelo streljačkog kapetana u službi kraljevoj, tako mnogo nalik na Jupiterovo odelo, kome smo imali prilike da se divimo u prvoj knjizi ove priče, te nećemo mučiti čitaoca još jednim opisom. Gospođice su sedele, neke u sobi, neke na balkonu, jedne na jastucima od utrehtske kadife s pozlaćenim krajevima, druge na klupicama od hrastovine na kojima beše izrezano cveće i razni likovi. Svaka od njih držala je na krilu po jedan kraj velikog veza na kome su sve zajednički radile i od koga se jedan dobar kraj vukao po pokrovcu koji je zastirao pod. One su razgovarale među sobom s onim šapatom i onim prigušenim smehom kakav se obično čuje u skupu devojaka među kojima se nalazi mlad čovek. 313 Mladi čovek, čije je prisustvo bilo dovoljno da izazove sve ovo žensko samoljublje, kao da je malo vodio računa o njemu; i dok su se ove lepe devojke otimale koja he privući njegovu pažnju, on se gotovo beše zaneo čisteći svojom rukavicom od jelenske kože kopču na svome pojasu. S vremena na vreme stara gospođa rekla bi mu ponešto sasvim tiho, i on joj je odgovarao s nekom nespretnom i usiljenom učtivošću. Po osmesima, po znacima sporazumevanja, po pogledima koje je gospođa Alojza upravljala na svoju kćer Fler de Lis, govoreći tiho kapetanu, lako je bilo videti da je reč o kakvoj svršenoj veridbi, o kakvom bliskom

braku, bez sumnje između mladoga čoveka i Fler de Lis. A po zbunjenoj hladnoći oficirovoj lako je bilo videti da, bar s njegove strane, tu nije bilo ni pomena o ljubavi. Na celom njegovom licu ogledala se neprijatnost i dosada koju bi naši potporučnici danas divno preveli sa: da strašna kuluka. Dobra gospođa, veoma ponosna svojom ćerkom, kao i svaka mati, nije ni primetila oficirovu hladnoću, i trudila se da mu sasvim tiho skrene pažnju na neobičnu veštinu s kojom je Fler de Lis ubadala iglom ili namotavala svoje klupče. Pazite, rođače reče mu ona i povuče ga za rukav da mu šane u uvo. Pogledajte je samo! Eno, sagla se. Doista? odgovori mladi čovek; i on ponovo utonu u svoje rasejano i ledeno ćutanje. Posle nekoliko trenutaka, valjalo je ponovo da se nagne i tada mu gospođa Alojza reče: Jeste li ikad videli prijatnije i veselije lice no što je lice vaše zaručnice! Može li iko 314 biti beljeg lica i letpa plavuša? Zar one ruke nisu savršene? Pa onaj vrat, zar nije kao vrat u la~ ' buda? Kako vam zavidim ponekad! I kako ste srećni što ste muškarac, obešenjače jedan! Je l' te da je moja Fler de Lis vanredno lepa i da ste vi u nju smrtno zaljubljeni! Bez sumnje odgovori on misleći na nešto drugo. Ta govorite s njom reče najedanput gospođa Alojza i udari ga po ramenu. Recite joj šta. Postali ste vrlo bojažljivi. Mi možemo uveriti naše čitaoce da bojažljivost nije bila ni vrlina ni mana kapetanova. No on ipak pokuša da učini šta se od njega zahtevalo. Lepa rođako reče on prilazeći Fler de Lisi šta predstavlja ta slika na vezu koji radite? Lepi rođače odgovori Fler de Lis malo ljutito rekla sam vam to već tri puta. To je Neptunova pećina. Bilo je očevidno da je Fler de Lis mnogo bolje razumela hladno i rasejano ponašanje kapetanovo no njena mati. Kapetan oseti potrebu da se upusti u razgovor. A za koga sve to? upita on. Za Opatiju svetoga Antonija u polju odgovori Fler de Lis ne dižući oči. Kapetan uze jedan kraj veza. Ko je, lepa rođako, ovaj debeli vojnik što iz sve snage duva u trubu? To je Triton2 odgovori ona. U kratkim odgovorima Fler de Lis bilo je uvek * Bog mora. 315 nečega srditoga. Mladi čovek uvide da je preko potrebno da joj kaže šta na uvo, koju ljubaznu reč, ma šta.

On se, dakle, naže, ali u svojoj mašti ne mogade naći ništa nežnije i ništa usrdnije od ovoga: Zašto vaša mati još neprestano nosi haljinu s izvezenim grbovima, kakve su nosile naše staramajke za vreme Karla VII? Kažite joj, lepa rođako, da se to više ne nosi, i da s onim lovorikama izvezenim na njenoj haljini izgleda kao pokretan kamin. Niko više ne sedi na svojoj zastavi, uveravam vas. Fler de Lis podiže svoje lepe oči u kojima se ogledalo prebacivanje. Je li to sve na šta mi se zaklinjete? reče ona tihim glasom. Međutim, dobra gospođa Alojza, veoma zadovoljna što su se ovako nagli i šapuću, igrajući se kopčom od svoga molitvenika, govoraše: Dirljiv ljubavni prizor! Kapetan, sve više i više zbunjen, ponovo se vrati na vez: Doista divan rad! uzviknu on. Na to Kolomba od Gajfontena, druga lepa plavuša bela lica, u plavoj damaskoj svili, plašljivo reče Fler de Lisi nekoliko reči, u nadi da će lepi kapetan na njih odgovoriti: Draga Gondelorijerova, jeste li videli zastirke u zamku RošGijonu? Je li to onaj zamak gde je bašta dvorske nastojnice rubljem u Luvru? upita smejući se Dijana od Kristeja, koja je imala lepe zube i, naravno, smejala se u svakoj prilici. 316 I gde je ona stara velika kula nekadašnjega pariskog bedema dodade Amelota od Monmišela, lepa crnomanjasta devojka kudrave kose, koja je imala običaj da uzdiše kao što je Dijana imala običaj da se smeje i ne znajući zašto. Draga Kolomba prihvati gospođa Alojza da ne govorite o zamku koji je za vlade kralja Karla VI bio svojina gospodina od Bakvila? U njemu doista ima divnih zastiraka. Karlo VI! Kralj Karlo VI! gunđao je mladi kapetan rastresajući brke. Bože moj! Kako stare stvari pamti ova dobra žena. Gospođa Gondelorije nastavi: Zaista lepe zastirke. Tako su na glasu da ih smatraju za jedinstvene! U tom trenutku Beranžera od Šanševrijera, vitka devojčica od sedam godina, koja je kroz ogradu od balkona gledala na trg, uzviknu: Ah! pogledajte, lepa kumo Fler de Lis, onu divnu igračicu što igra na ulici i udara u daire u gomili prostaka. I doista čulo se zvučno treperenje daira. Neka Ciganka reče Fler de Lis okrenuvši se nemarno trgu.

Gde je? Gde je? povikaše njene živahne drugarice; i one potrčaše balkonu, dok je Fler de Lis, premišljajući o hladnoći svoga zaručnika, lagano išla za njima, i dok se kapetan, obradovan ovim" slučajem koji je učinio kraj jednom mučnom razgovoru, povlačio u kraj sobe, zadovoljna lica kao vojnik koji je smenjen sa straže. Međutim, bila je to divna i prijatna straža biti uz lepu Fler de Lis, i njemu je nekad takva izgledala; ali se kapetan 317 malopomalo beše zasitio; izgled na bliski brak činio ga je iz dana u dan sve hladnijim. Uostalom, on je bio vrlo nestalan i, da li da kažemo? imao je ukus malo prost. Mada beše vrlo visoka porekla, on je, služeći u vojsci, primio mnoge vojničke navike. Voleo je krčmu i ostalo što uz nju ide. Osehao se ugodno samo među psovkama, vojničkim ašikovanjima, raskalašnim lepoticama i lakim uspesima. Međutim, njegovi roditelji behu ga prilično vaspitali i naučili lepom ponašanju; ali on beše suviše mlad otišao od kuće, suviše mlad stupio u vojsku, i plemićka uglađenost gubila se svakim danom sve više u trenju o njegov vojnički kajas. Pohodeći je ilak s vremena na vreme, iz ljudskoga poštovanja koje još ne beše sasvim izgubio, on se osećaše kod Fler de Lise dvostruko neprijatno; pre svega, što je, rasipajući svoju ljubav po svakojakim mestima, vrlo malo ljubavi sačuvao za nju; a posle i zato što je u društvu tolikih lepih devojaka krutih, otmenih i pristojnih neprestano strahovao da mu se usta, naviknuta na psovke, ne razuzdaju odjednom i ne stanu govoriti kafanskim jezikom. Možete misliti kakav bi lep utisak to učinilo! Uostalom, pored svega ovoga on je mnogo polagao na otmenost, odelo i lepotu. Složite sad sve ovo kako možete. Moje je samo da vam sve kažem. On je stojao, dakle, od pre nekoliko trenutaka, misleći ili ne misleći ništa, naslonjen na izvajanu oplatu od kamina, kad se Fler de Lis najedanput okrenu i obrati na nj. Uostalom, sirotoj mladoj devojci nije bilo baš neprijatno da prekine ćutanje. Lepi rođače, čini mi se da ste nam vi pri 318 čali o nekoj mladoj Ciganki koju ste, pre dva meseca, kad ste bili u patroli, spasli iz ruku gomile zlikovaca. Čini mi se da jesam, lepa rođako reče kapetan. Možda je to ona Ciganka što igra tamo pred crkvom nastavi ona. Hodite da vidite da li ]e poznajete, lepi rođače Febuse. U ovom umiljatom pozivu da joj priđe, i u ovoj pažnji da ga zovne po imenu, ogledala se potajna želja za izmirenjem.

Kapetan Febus od Šatopera (jer njega ima čitalac pred očima od početka ove glave) laganim koracima priđe balkonu. Eno reče mu Fler de Lis i nežno spusti svoju ruku na njegovo rame pogledajte onu devojku što igra u onom krugu, je li to ta vaša Ciganka? Febus pogleda i reče: Jeste, ona je, poznajem je po kozi. Ah, da lepe koze! reče Amelota sklopivši ruke zadivljena. Jesu li joj rogovi doista od zlata? upita Beranžera. Na to uze reč gospođa Alojza, ne mičući se sa svoje naslonjače: Da nije to jedna od onih Ciganki koje su prošle godine došle na Kapiju Žibar? Gospođo majko reče blago Fler de Lis ta se kapija zove danas Kapija pakla. Gospođica od Gondelorijera znala je koliko je uvo kapetanovo vređalo preživelo izražavanje njene majke. I doista, on se već poče podrugljivo smejati govoreći kroz zube: Kapija Žibar! Kapija Žibar! Jamačno da prođe kroz nju Karlo VI! 319 Kumice uzviknu Beranžera čije večito nemirne oči behu najedanput pogledale na vrh tornja Bogorodičine crkve ko je onaj crni čovek tamo gore? Sve devojke podigoše oči. Jedan čovek beše se doista nalaktio na najvišu ogradu severnoga tornja, koja je gledala na Grevski trg. To beše neki sveštenik. Lepo se raspoznavalo njegovo odelo i njegovo lice naslonjeno na ruke. Uostalom, bio je nepomičan kao statua. Njegov ukočeni pogled beše upravljen na trg. U ovoj nepomičnosti bilo je nečega što podseća na nepomičnost jastreba koji je spazio vrapčje gnezdo pa ga gleda. To je gospodin arhiđakon od Žoza reče Fler de Lis. Vi imate dobre oči kad ga odavde poznajete! primeti Gajfontenova. Kako gleda onu igračicu! irihzati Dijana od Kristeja. Teško njoj onda! reče Fler de Lis jer on ne voli Cigane. Šteta što je onaj čovek gleda onako dodade Amelota od Monmišela jer ona vanredno lepo igra. Lepi rođače Febuse reče najedanput Fler de Lis kad poznajete tu Ciganku, dajte joj znak da dođe, da se malo zabavljamo. Jest, jest! zovnite je povikaše sve mlade devojke pljeskajući rukama. Ali to nema smisla odgovori Febus. Ona me je, bez sumnje, zaboravila, a ja joj ne znam ni imena. Nego, kad baš želite, gospođice, poku 320 šaću. I nagnuvši se na ogradu balkona, on stade vikati: Devojko!

Igračica nije udarala u daire u tom trenutku. Ona okrenu glavu u pravcu odakle je čula poziv, njen vatreni pogled zaustavi se na Febusu i ona zastade zbunjena. Devojko! ponovi kapetan; i on joj dade znak da dođe. Devojka ga opet pogleda, zatim porumene kao da joj je plamen obuzeo obraze, i, uzevši daire pod ruku, uputi se, kroz začuđene gledaoce, pravo kući, koracima laganim, nesigurnim, zbunjena pogleda, kao ptica koju privlači neodoljiva moć zmije. Jedan trenutak posle toga podiže se zavesa na vratima, i Ciganka se pojavi na pragu, rumena, zbunjena, zadihana, očiju oborenih, ne usuđujući se kročiti nijedan korak više. Beranžera stade pljeskati rukama. Međutim, igračica ostade nepomična na vratima. Njena pojava beše učinila na ovu grupu mladih devojaka neobičan utisak. Van svake je sumnje da je sve njih obuzimala nejasna i neodređena želja da se dopadnu lepom oficiru, da je lepa uniforma bila nišan svih njihovih koketerija, da je između njih, otkako je on tu, vladalo izvesno suparništvo, potajno, podmuklo, koje su jedva same sebi priznavale, no koje se pri svemu tome ogledalo svakoga trenutka u njihovim pokretima i njihovim rečima. Međutim, kako su sve bile gotovo podjednako lepe, one su se borile jednakim oružjem i svaka se mogla nadati da će odneti pobedu. Dolazak Ciganke najedanput poremeti ovu ravnotežu. Ona beše tako retke le 21 Bogorodičina crkva 321 pote da je, čim se lojavila na ulazu, tako reći, ispunila sobu nekom svetlošću koja je njoj bila svojstvena. U ovoj tesnoj sobi, pod ovim mračnim zavesama i zidovima obloženim drvetom, ona bešz nesravnjeno lepša i divnija no na trgu. Kao kad biste buktinju uneli sa svetlosti u mrak. Otmene devojhe zaseni njena lepota i protiv njihove volje. Svaka se osećala u neku ruku uvređena u svojoj lepoti. Zato se njihov front, da se tako izrazimo, najedanput skrenu, mada nisu nijednu reč rekle jedna drugoj. One su se divno razumele. Ženski nagoni sporazumevaju se i dogovaraju brže no ljudski razum. Beše im došla nova nelrijateljica; sve su to osećale i sve su se udružile. Jedna kap vina dovoljna je da oboji nrveno punu čašu vode; da se izazove izvesno raspoloženje u čitavom skupu lepih žena, dovoljno je da dođe jedna žena legala naročito kad je među njima samo jedan muškarac. Zato je Ciganka dočekana neobično hladno. One su je losmatrale od glave do pete, zatim su se zgledale, i to je bilo

dovoljno. Razumele su se. Međutim, mlada devojka čekala je da joj šta kažu, i to tako zbunjena da se ne usudi podići oči. Kapetan prvi prekide ćutanje. Duše mi reče on sa svojom neustrašivom uobraženošću krasno stvorenje! Šta vi velite, lepa rođako! Ova napomena, koju bi kakav pažljiviji obožavalac kazao bar tihim glasom, nije bila takve lrirode da otkloni žensku ljubomoru koja je bila na oprezi prema Ciganki. Fler de Lis odgovori kapetanu sa usiljenim prezrenjem: 322 Ni}e ružna. Ostale su šaputale među sobom. Naposletku gospođa Alojza, koja nije bila najmanje ljubomorna, jer je bila ljubomorna zbog svoje kćeri, reče igračici: Hodite bliže, mala. Hodite bliže, mala! ponovi s komičnom ozbiljnošću Beranžera, koja je bila do pojasa Ciganki. Ciganka priđe plemenitoj gospođi. Moje lepo dete reče svečanim tonom Febus, koji joj priđe nekoliko koraka ja ne znam jesam li toliko srećan da me poznajete... Ona ga prekide, upravivši na nj osmeh i pogled u kojima se ogledala bezgranična nežnost. Poznajem vas reče ona. Ima dobro pamćenje primeti Fler de Lis. Ama prihvati Febus vi ste vrlo brzo pobegli ono veče. Da me se ne bojite? O! ni najmanje reče Ciganka. U naglasku kojim su ova dva odgovora data bilo je nečega neiskazanoga, što je vređalo Fler de Lisu. Mesto vas, ostavili ste mi, lepojko nastavi kapetan, čiji se jezik poče drešiti u razgovoru s jednom devojkom sa sokaka neku zlovoljnu nakazu, ćoravu i grbavu, biskupovog zvonara, kako mi se čini. Rekoše mi za nj da je nahod nekog arhiđakona, a đavo po rođenju. Ima neko smešno ime. Vavedenje, Bogojavljenje, Cveti, ne sećam se tačno, tek znam da je neki praznik. On se, dakle, usudio da vas otme, kao da ste vi stvoreni za crkvenjake! To je malo mnogo. Šta je, do đavola, htela s vama ta sovuljaga? Recite mi. 21» 323 Ne znam odgovori ona. Kakva drskost! jedan zvonar da otme devojku, kao kakav vikont! jedan prostak da krišom lovi plemićku divljač! Nešto

nečuveno zaista. Uostalom, tu je drskost skupo platio. Koga Pjera Torteri uzme da šiba, tome nije lako; i ja vam mogu reći, ako vam to godi, da se vaš zvonar naročito lepo proveo kod njega. Jadan čovek! reče Ciganka, kojoj ove reči oživeše uspomenu na prizor na sramnome stubu. Kapetan prsnu u smeh. Do sto đavola! To vam milosrđe dolikuje kao pero svinjskome repu! Dabogda bio trbušat kao papa ako ... On najedanput zastade. Oprostite, gospođe, umalo ne rekoh neku glupost. Pih, gospodine! reče Gajfontenova. On razgovara s njom njenim jezikom! dodade poluglasno Fler de Lis, čija je srxba^ svakoga trenutka bivala sve veća. Ova njena srxba ne popusti nimalo kad se kapetan, očaran Cigankom a naročito samim sobom, okrenu na peti i ponovi s bezazlenim i vojničkim udvaranjem: Duše mi, lepa devojka! Samo dosta divljački obučena reče Dijana od Kristeja, smešeći se tako da joj se vide lepi zubi. Ova napomena bila je zračak svetlosti za ostale. Ona im pokaza s koje strane da napadaju na Ciganku. Ne mogući zameriti njenoj lepoti, one se okomiše na njeno odelo. 324 Zbilja, mala reče Monmišelova šta ti bi da ideš ulicom tako golovrata? Ovako kratku suknju nisam još videla dodade Gajsrontenova. Draga moja nastavi dosta zlobno Fler de Lis vas će žandarmi zatvoriti zbog tog vašeg zlatnog pojasa. Mala, mala prihvati Kristejova s nemi,losrdnim osmehom kako bi bilo da napraviš rukave, da ti ruke ne pocrne od sunca. To doista beše prizor dostojan pametnijega gledaoca no što je bio Febus: videti kako ove lepe devojke sa svojim otrovnim i pakosnim jezicima palacaju, puze i uvijaju se oko ulične igračice. One behu svirepe i umiljate. One su pretresale, zajedljivo ocenjivale njeno siromašno i neobično odelo od šljokica i od šika. Smehu, ismevanju, ponižavanju nije bilo kraja. Na sirotu Ciganku padali su sarkazmi, ohola blagonaklonost i pakosni pogledi. Mislio bi čovek da ima pred sobom one mlade rimske gospođe koje su zabave radi zabadale zlatne igle u prsa svoje lepe robinje. Rekao bi čovek da gleda lovačke hrtice kako, raširenih nozdrva, zažarenih očiju, obleću oko jadne srne koju im pogled gospodarev ne da da prožderu. Uostalom, šta je bila u očima ovih devojaka iz otmenih porodica jedna bedna ulična igračica! One kao da nisu nimalo

vodile računa o njenom prisustvu, i govorile su o njoj, pred njom, njoj samoj, glasno, kao o nekom predmetu dosta nečistom, dosta odvratnom i dosta lepom. Ciganka nije bila ravnodušna prema ovim uboDima. S vremena na vreme rumenilo stpda oblilo bi 325 njene obraze, munja gneva senula bi u njenim očima, reči pune preziranja kao da su joj lebdele na usnama; ona je prezrivo pravila onu grimasu koja je čitaocu već poznata, ali je ćutala. Nepomična, ona nije skidala sa Febusa svoj pogled miran, tužan i blag. U ovome pogledu bilo je u isto vreme i sreće i ljubavi. Rekao bi čovek da se uzdržavala, bojeći se da je ne oteraju. Febus se, pak, smejao i branio Ciganku s nekom drskošću i sažaljenjem. Neka ih, mala, neka govore! ponavljao je on zveckajući svojim zlatnim mamuzama istina, vaše odelo jeste malo neobično i zazorno, ali šta to mari kad ste vi tako lepa devojka? Kao što vidim uzviknu plava Gajfontenova i podiže svoj vrat kao u labuda s gorkim osmehom gospodu strelce u kraljevoj službi lako raspaljuju lepe ciganske oči. Zašto ne? reče Febus. Na ovaj odgovor, koji je kapetan nemarno izbacio, kao što čovek baci kamen pa i ne gleda gde će pasti, Kolomba se stade smejati, a s njom i Dijana, i Amelota, i Fler de Lis, kojoj se u isto vreme zablieta jedna suza u očima. Ciganka, koja na reči Kolombe i Gajfontenove beše oborila oči zemlji, diže pogled koji se blistao od radosti i ponosa, i ponovo ga upravi na Febusa. Beše doista lepa u tome trenutku. Stara gospođa, koja je posmatrala ovaj prizor, osećala se uvređenom i nije ništa razumevala. Sveta Bogorodice! uzviknu ona najedanput šta mi se to miče kod nogu! Ju, prokleta životinja! 326 To beše hoza koja je ušla da potraži svoju gospođ|u i koja je, hitajući k njoj, uplela bila svoje rogove u haljine stare gospođe, haljine koje su joj se gomilale oko nogu kad je sedela. To skrenu pažnju prisutnih. Ciganka je oslobodi ne rekavši nijednu reč. Gle male koze sa zlatnim nogama! uzviknu Beranžera podskakujući od radosti. Ciganka se saže i nasloni na svoj obraz umiljatu kozinu glavu. Rekao bi čovek da je moli za oproštaj što je tako ostavila. Međutim, Dijana se beše nagla na uvo Kolombi. Kako da se nisam ranije setila? To je ta Ciganka s kozom. Kažu za nju da je vračara i da njena koza zna vrlo čudnovate veštine.

Vrlo dobro reče Kolomba treba sad i koza da nas pozabavi malo, i da nam pokaže neko čudo. Dijana i Kolomba obratiše se živo Ciganki: Mala, hajde da nam tvoja koza pokaže kakvo čudo. Ne znam šta hoćete da kažete odgovori igračica. Kakvo čudo, kakve mađije, ukratko, kakvu vraxbinu. To ja ne znam. I ona stade milovati svoju lepu kozu ponavljajući: Xali! Xali! U tom trenutku Fler de Lis spazi o kozinom vratu jednu kožnu kesicu. Šta je to? upita ona Ciganku. Ciganka je pogleda svojim krupnim očima i odgovori joj ozbiljno: To je moja tajna. 32? Baš bih volela znati tu tvoju tajnu pomisli Fler de Lis. Međutim, dobra gospođa beše ustala ljutita. No, Ciganko, ako ni ti, ni tvoja koza nećete da nam igrate, šta ćete onda ovde? Citanka ne odtovori ništa i uputi se lagano zratima. Ali što im se više približavala, koraci joj behu sve sporiji. Kao da je neki neodoljivi magnet zadržavao. Najedagaput ona uggravi evoje oči pune suza na Febusa i zastade! A! uzviknu kapetan ne možete otići tako. Vratite se i igrajte nam malo. Zbilja, lepa devojko, kako vam je ime? Esmeralda reče igračica ne skidajući oči s njega. Na ovo neobično ime, sve mlade devojke prsnuše u smeh. Strašno ime za jednu devojku reče Dijana. Vidite reče Amelota da je neka čarobnica. Draga moja uzviknu svečano gospođa Alojza vaši roditelji nisu vam to ime našli u krstionici. Međutim, od irpe nekoliko trenutaka, kako niko na Beranžeru nije obraćao pažnju, ona beše jednim kolačićem odmamila kozu u jedan kraj sobe. Za tren oka njih dve behu postale dobre lrijateljice. Radoznalo dete beše skinulo kesicu koja je visila o kozinom vratu, otvorilo je i istreslo na pokrovac sve što je u njoj bilo. To beše azbuka čije svako slovo beše zasebno ispisano na jednoj šimnšrovoj tablici. Čim su oze igračke izručene na pokrovac, dete s izienaćenjem vide kako koza to je bez sumljo 328 bilo jedno od njenih čuda svojom zlatnom nogom vuče izvesna slova i gurajući ih polako razmešta po nekom naročitom redu. Posle nekoliko trenutaka slova su sastavljala jednu reč koju koza kao da beše naučena pisati; tako je malo oklevala sastavljajući je, i Beranžera najedanput uzviknu, sklopivši ruke s divljenjem: Kumo Fler de Lis, da vidite šta je koza naučila.

Fler de Lis pritrča i uzdrhta. Slova rasporećena na podu, obrazovala su ovu reč: fevu s To je koza napisala!? upita ona prigušenim glasom. Jeste, kumice odgovori Beranžera, O tome nije moglo biti sumnje; dete nije umelo pisati. To je, dakle, ta tajna! pomisli Fler de Lis. Međutim, na detinju viku svi behu dotrčali, i mati, i devojke, i Ciganka, i oficir. Ciganka vide kakvu je glupost koza učinila. Ona pocrvene, zatim preblede i stade drhtati kao krivac pred kapetanom, koji je gledaše s osmehom zadovoljstva i čućenja. Febus! šaputahu preneražene devojke to je kapetanovo ime! Vi imate vanredno pamćenje! reče Fler de Lis skamenjenoj Ciganki. Zatim briznu u plač. Oh! promuca ona bolno, pokrivši lice svojim lepim rukama to je neka čarobnica! A u srcu svome čula je drugi jedan glas, još užasniji, koji joj je govorio: to je neka suparnica. 329 ^na pade u nesvest. Kćeri moja! kćeri moja! uzviknu uplašena mati. Odlazi, paklena Ciganko! Esmeralda za tren oka pokupi zlosrećna slova, dade znak Xali, i iziđe na jedna vrata, dok su Fler de Lis nosili na druga. Kapetan Febus, koji beše ostao sam, premišljaše za časak na koja će vrata; zatim ode za Cigankom. II DRUGO JE SVEŠTENIK A DRUGO FILOZOF Sveštenik koga mlade devojke behu uočile na severnom tornju, sa koga je, nagnut nad trg, tako pažljivo pratio Cigankino igranje, beše doista arhiđakon Klod Frolo. Naši čitaoci nisu • zaboravili onu tajanstvenu ćeliju koju arhiđakon beše zadržao za sebe u tom tornju.. (Uzgred budi rečeno, ne znam da nije to ona ista čija Se unutrašnjost još i danas može videti kroz jedan mali četvrtasti otvor, na istočnoj strani, u visini čovečjoj, okrenut platformi sa koje se dižu tornjevi; da nije to onaj ćumez, sada sasvim go, prazan i zapušten, čiji su okrečeni zidovi ukrašeni ovdeonde s nekoliko jadnih žutih gravura, koje predstavljaju fasade raznih crkava. Ja mislim da u toj rupi stanuju zajedno slepi miševi i pauci, i da se prema tome tu vodi dvostrani rat istrebljenja protiv muva.) Svakog dana, jedan sat pre sunčeva zalaska, peo se arhiđakon uz stepenice što vode na toranj i za 330 tvarao u tu ćeliju, u kojoj ]e ponekad provodio po čitave noći. Toga dana, baš kad je, došavši pred niska vrata toga

utočišta, uvukao u bravu mali starinski ključić koji je uvek nosio uza se u kesici o pojasu, dopreše mu do ušiju zvuci daira i kastanjeta. Ti su se zvuci čuli s trga pred crkvom. Ćelija je, rekli smo već, imala svega jedan prozorčić koji je gledao u zadnji deo crkve. Klod Frolo naglo izvadi ključ, i posle nekoliko trenutaka bio je na vrhu tornja, u sumornom i zamišljenom položaju u kome ga devojke behu spazile. Tu je stajao ozbiljan, nepomičan, gledajući samo u jednu tačku, sa jednom jedinom mišlju. Pod njegovim nogama ležao je ceo Pariz, s tisuću strela na svojim građevinama i sa svojim kružnim horizontom od blagih brežuljaka, sa svojom rekom koja se vijuga pod njegovim mostovima i svojim narodom koji vrvi po njegovim ulicama, sa oblacima dima, sa neravnim lancem svojih krovova koji steže Bogorodičinu crkvu svojom mnogostrukom mrežom. Ali, u celoj ovoj varoši arhiđakon je gledao samo jedan kraj; trg pred crkvom; u celoj ovoj gomili samo jedno lice: Ciganku. Teško bi bilo reći kakve je prirode bio taj cogled, i otkuda je dolazio onaj plamen koji je iz njega izbijao. To beše pogled nepomičan, pa ipak uzbuđen i nemiran. I, po potpunoj nepomičnosti celog njegovog tela, koje bi ovdaonda, potresla mahinalna jeza, kao što vetar potresa drvo, po ukočenosti njegovih laktova koji su ličili na mramor više no ograda na koju se naslanjahu, po skamenjenom osmehu koji mu je lice grčio, rekao bi čovek da su u Kloda Froloa jedino oči bile žive. 332 Ciganka je igrala. Ona je okretala daire na vrhu svoga prsta i bacala ih uvis, igrajući provansalska kola, okretna, laka, vesela i ne osećajući težinu strašnoga pogleda koji je kao olovo padao na njenu glavu. Gomila se tiskaše oko nje; s vremena na vreme, jedan čovek u žutoj i crvenoj dolami sklanjao je svet, zatim se vraćao na stolicu koja je bila na nekoliko koraka od igračice, i stavljao na kolena glavu kozinu. Taj čovek kao da beše drugar Cigankin, Klod Frolo, sa visine na kojoj je bio, ne mogaše raspoznati njegove crte. Otkako je spazio ovog nepoznatog čoveka, arhiđakon kao da je svoju pažnju podelio na igračicu i na njega,'i njegovo lice stade bivati sve mračnije i mračnije. Najedanput on se ispravi i laka drhtavica prođe mu kroz celo telo: Ko je taj čovek? reče on kroz zube dosad sam je uvek viđao samu! I on se izgubi pad iskrivudanim svodom uvijenih stepenica, i siđe. Kad je prolazio pored vrata od zvonika koja behu odškrinuta, on vide nešto što mu pade u oči, vide Kvazimoda kako se nagao nal jedan otvor od onih streha od škriljaca koje liče na ogromne šalone, na gleda i on na trg. Kvazimodo se beše tako zagledao da se nije ni osvrnuo kad je njegov

poočim prošao. Njegovo divlje oko imalo je neobičan izraz. To beše pogled očaran i blag. Čudnovato! promrmlja Klod. Da li to Ciganku gleda tako? On nastavi silaziti. Posle nekoliko minuta brižni arhiđakon iziđe na trg kroz vrata na podnožju tornja. 332 Gde se dede Ciganka? reče on mešajući se među gledaoce koje daire behu okupile. Ne znam odgovori jedan od njegovih suseda sad je baš nestade. Čini mi se da je otišla da odigra koju fandangu1 u onoj kući preko puta, kuda su je pozvali. Mesto Ciganke, na onoj istoj prostirci čije eu se arabeske na nekoliko trenutaka pre toga gubile pod ćudljivom slikom njene igre, arhiđakon je video sada samo čoveka u crvenom i žutom odelu, koji je, da bi zaradio koju paru, obilazio oko kruga, s laktovima na kukovima, zabačene glave, crvena lica, opružena vrata, s jednom stolicom u zubima. Na toj stolici beše privezana mačka koju mu je jedna susetka pozajmila i koja je maukala vrlo uplašena. Sveta Bogorodice! uzviknu arhiđakon baš kada komedijaš, kome po licu behu izbile krupne graške znoja, prođe pored njega sa svojom piramidom od stolice i mačke šta to radi magistar Pjer Grengoar? Strogi glas arhiđakonov tako iznenadi ubogog đavola da sa celom svojom zgradom izgubi ravnotežu, te i stolica i mačka padoše na glavu gledaocima posred urnebesne dreke. Verovatno je da bi magistar Pjer Grengoar (jer to on beše) imao vrlo neprijatno razračunavanje sa susetkom čija je mačka bila, i sa ostalim nagnječenim i izgrebanim ličnostima, koje su ra okružavale, da se nije koristio metežom i sklonio u crkvu, kuda ga je Klod Frolo pozvao. Katedrala beše već mračna i pusta. Pobočne 1 Španska igra uz pratnju kastanjeta. 333 lađe ležale su u potpunom mraku, a kandila u kapelama svetlela su već kao zvezde toliko gust mrak beše pod svodovima. Samo se velika ruža na fasadi, čije bezbrojne boje behu osvetlili zraci horizontalnoga sunca, blistala u mraku kao gomila dijamanata, i bacala svoju svetlu sliku na suprotan kraj lađe. Posle nekoliko koraka dom Klod nasloni se na jedan stub i pogleda Grengoara nepomično. To ne beše pogled koga se Grengoar bojao, postiđen što ga je tako ozbiljna i učena ličnost zatekla u ovom komedijaškom odelu. Pogled sveštenikov ne imađaše u sebi ničega podrugljivog i ironičnog, on beše ozbiljan, miran i oštar. Arhiđakon prekide ćutanje prvi.

Hodite, magistre Pjere. Mnoge ćete mi stvari morati objasniti. Pre svega, kako to da vas nisam video ima skoro dva meseca, i da vas sad nađem na ulici, u lepom ruhu doista! pola žutom a pola crvenom, kao jabuka iz Kodbeka? Gospodine reče pogruženo Grengoar odelo mi je doista vrlo neobično; i ja se tome više čudim no mačka kojoj bi metnuli na glavu tikvu. Doista je vrlo ružno, ja to osećam, dovoditi gospodu čuvare reda u nezgodan položaj da tuku pod ovom haljinom leđa jednog filozofa pitagorejca. Ali šta ćete, prečasni oče? tome je kriv moj stari kaput koji me je podlo ostavio u početku zime, pod izgovorom da se sav raspao i da mu je potrebno da se odmori u korpi krparevoj. Šta da radim? Civilizacija nije još došla dotle da čovek može ići go, kako je želeo stari Diogen. Dodajte tome da je duvao vrlo hladan vetar, i da se u januaru mesecu ne može s uspe 334 hom raditi na uvođenju ove novine. Ovaj mi kaput dođe pot; ruku. Ja sam ga uzeo i ostavio svoju staru crnu kabanicu, koja je, za jednoga hermetika kao ja, bila vrlo slabo hermetički zatvorena. I tako, evo me u lakrdijaškom odelu, kao ono sveti Žene. Šta ćete? Moralo se. Kako je Apolon čuvao ovce kod Admeta.2 Lep ste zanat izabrali! nastavi arhiđakon. Priznajem, oče, da je bolje filozofirati i pisati pesme, duvati plamen u peći ili ga dobijati s neba, no nositi mačke po ulicama. Zato sam, kad ste me oslovili, i izgledao glup, kao tele pred šarenim vratima. Ali šta ćete, gospodaru? Treba jesti svaki dan, a ni najlepši stihovi aleksandrinci ne vrede u ustima koliko komadić sira. Ja sam napisao za gospođu Margeritu od Flandrije onaj čuveni svadbeni spev koji vam je poznat, ali opština neće da mi ga plati, pod izgovorom da nije najbolji, kao da čovek može dati za četiri talira kakvu Sofoklovu tragediju. Predstojalo mi je, dakle, da umrem od gladi. Srećom, našao sam da imam dosta jaku vilicu, i onda sam rekao toj vilici: Pokaži svoju snagu i veštinu, hrani sebe sama. Ale te ipsam3. Gomila luieža, koji su postali moji dobri prijatelji, naučili su me raznim herkulskim veštinama, i ja sad dajem svako veče svojim zubima hleb koji su preko dana zaradili u znoju lica moga. Uostalom, concedo, ja priznajem da svoje umne sposobnosti žalosno upotrebljavam, i da čovek nije stvoren zato da provede svoj život udarajući u daire i noseći sto 2 Admet, kralj i osnivalac Fere u Tesaliji, jedan od Argonauta, čija je stada čuvao Apolon. * Hrani se sama. 335 lice u zubima. Ali, prečasni oče, nije dovoljno provesti svoj život, treba ga i održavati.

Dom Klad je slušao ćuteći. Najedanput njegovo upalo oko dobi tako oštar izraz da Grengoar oseti kako mu taj pogled prodire, tako reći, u dno duše. Vrlo dobro, magistre Pjere, ali otkuda vi u društvu ove igračice? To je vrlo prosto reče Grengoar otuda što je ona moja žena i što sam ja njen muž. Mračno oko sveštenikovo planu: Je li mogućno, nesrećniče? uzviknu on i ščepa Grengoara za ruku je li mogućno da te je Bog toliko napustio da si došao u dodir s tom devojkom? Duše mi, gospodaru odgovori Grengoar dršćući celim telom kunem vam se da je nisam nikad dirnuo, ako vas to onespokojava. Pa šta reče malopre nešto o mužu i ženi? upita sveštenik. Grengoar pohita da mu što je moguće kraće ispriča sve što čitalac već zna, svoj doživljaj u Čudotvornoj mali i svoju ženidbu uz razbijen krčag. Uostalom, izglada da ovaj brak nije imao još nikakva rezultata, i da mu je Ciganka svako veče uskraćivala prvu bračnu noć kao prvoga dana. To je vrlo neprijatno reče on na završetku ali to je otuda što sam bio tako nesrećan te se oženio nevinom devojkom. Šta hoćete time da kažete? upita arhiđakon koji se za vreme pričanja beše postupno umirio. To je dosta teško objasniti odgovori pesnik. Svemu tome uzrok je sujeverje. Moja je žena, 336 kako mi reče Jedan matori lupež koga kod nas zovu jeđupačkim knezom, dete nađeno, ili izgubljeno, što je svejedno. Ona nosi o vratu jednu amajliju koja će joj, vele, pomoći da jednoga dana nađe svoje roditelje, ali koja bi izgubila svoju moć čim bi devojka izgubila svoju nevinost. Iz toga izlazi da mi oboje živimo vrlo čedno. Dakle prihvati Klod, čije čelo bivaše sve vedrije vi mislite, magistre Pjere, da još nijedan muškarac nije imao snošaj s tim stvorenjem? A šta može, dom Klode, čovek protiv jedne. praznoverice? Ona je to uvrtela u glavu. Ja mislim da je zacelo velika retkost takva čednost, očuvana usred tolikih Ciganki, koje je tako lako dobiti. Ali ona ima za odbranu tri stvari: jeđupačkog kneza koji je uzeo pod svoju zaštitu, računajući možda da je proda kakvom gospodinu opatu; celo svoje pleme koje je neobično poštuje, kao Bogorodicu; i jedan mali nož koji uvek nosi uza se, skriven, mada je upravitelj policije to zabranio, i koji joj iskrsne u rukama čim je obuhvate oko struka. To vam je prava zolja. Arhiđakon okupi Grengoara pitanjima.

Esmeralda beše, po nahođenju Grengoarovu, stvorenje bezazleno i krasno; lepa, osim kad načini onu svoju grimasu; devojka nevina i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna za razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu. Ovakvu 22 Bogorodičina crkva 337 prirodu dobila je sa čergaškim životom kojim je uzek živela. Grengoar beše doznao da je ona, još kao dete, proputovala Španiju i Kataloniju. pa čak i Siciliju; štaviše, mislio je da je nju ciganski karavan, u kome je bila, odveo bio u kraljevinu Alžir, zemlju koja leži u Ahaji, koja se graniči s jedne strane malom Albanijom i Grčkom, a s druge Sicilijanskim morem koje je put za Carigrad. Cigani, pričao je Grengoar, behu vazali alžirskoga kralja, starešine belih Mavara. No jedno je izvesno: da je Esmeralda još vrlo mlada došla u Francusku preko Ugarske. U svima ovim zemljama mlada devojka naučila je ponešto od neobičnih jezika i pesama i primila neke nastrane pojmove, zbog čega joj je jezik bio nešto tako šareno kao što joj beše šareno odelo, pola parisko, pola afrikansko. Uostalom, narod iz kvartova u koje je odlazila voleo ju je zbog njene veselosti, zbog njene umiljatosti, zbog njene živahnosti, zbog njena igranja i zbog njenih pesama. Po njenom mišljenju, u celoj varoši mrzele su je, pre svega, dve ličnosti, o kojima je uvek sa strahom govorila: pokajnica u TurRolanu, opaka jedna isposnica koja je ne zna se zašto kivna na Cigane, i koja je proklinjala sirotu igračicu kad god bi ova prošla pored njena prozora; i jedan sveštenik, koji je nikad ne bi sreo a da je ne dočeka pogledima i rečima od kojih se plašila. Ova poslednja okolnost veoma zbuni arhiđakona; no Grengoar nije obratio mnogo pažnje na ovu zabunu: dva meseca behu sasvim dovoljni da bezbrižni pesnik zaboravi neobične nojedinosti one večeri kad je sreo Ciganku, i ulogu koju je prisustvo arhiđakonovo igralo u toj prilici. Ustalom, igračica se nije ničega bojala; ona nije 338 predskazivala ljudima sudbinu, i zato je bila van opasnosti od optužbe za vračanje koje su tako često podizane protiv Ciganki. A posle, Grengoar joj je bio brat, kad joj već nije bio muž. Uostalom, filozof je vrlo trpeljivo podnosio ovu vrstu platonskoga braka. Glavno je da je imao gde da legne i šta da jede. Svakog jutra polazio je iz prosjačke male, ponajčešće sa Cigankom, kojoj je pomagao da kupi po raskršćima krunaše i male srebrnike; svako veče vraćao se s

njom pod isti krov, pustio bi je da se zatvori u svoju sobicu, i zaspao bi snom pravednika. Ukupno uzevši, ovakav je život vrlo ugodan i vrlo povoljan za razmišljanje, govoraše on. Posle, po duši i savesti, filozof nije bio duboko uveren da je strasno zaljubljen u Ciganku. Gotovo isto toliko voleo je i kozu. To beše divna životinja, krotka, pametna, duhovita, učena. Ništa običnije u srednjem veku od ovih obučenih životinja kojima se ceo svet divio, i koje su često odvodile svoje učitelje na lomaču. Pa ipak, čarolije ove koze sa zlatnim nogama behu vrlo bezazlene veštine. Grengoar ih objasni arhiđakonu, koga su, kako izgleda, ove pojedinosti veoma zanimale. U većini slučajeva, dovoljno je bilo pružiti daire pred kzozu na ovaj ili onaj način, pa da pokaže ono što želite. Nju je naučila Ciganka, koja za te veštine ima tako redak dar da joj je bilo dovoljno svega dva meseca pa da nauči kozu da pomoću pokretnih slova napiše reč Febus. Febus! reče sveštenik zašto Febus? Ne znam odgovori Grengoar. Možda misli da u toj reči leži kakva čarobna i tajna sila. Ona ju je često ponavljala poluglasno, kad misli da je sama. 22* 339 Jeste li uvereni prihvati Klod svojim oštrim pogledom da je to samo obična reč i da nije nikakvo ime? Čije ime? upita pesnik. Šta ja znam? reče sveštenik. Znate šta ja mislim, prečasni sče. Ti su Cigani po malo Gauri4 i obožavaju sunce. Otuda to Febus. Meni to ne izgleda tako jasno kao vama, magistre Pjere. Uostalom, ne mari ništa. Neka mrmlja njeno Febus do mile volje. Ali je izvesno da me Xali voli već gotovo isto toliko koliko nju. Šta je to Xali? To je koza. Arhiđakon nasloni bradu na ruku i osta nekoliko trenutaka zamišljen. Najedanput okrenu se naglo Grengoaru. I ti mi se kuneš da je nisi dotakao? Koga? reče Grengoar kozu? Ne, tu ženu. Moju ženu! Kunem vam se da nisam. A često si s njome nasamo? Svako veče, po jedan dobar sat. Dom Klod nabra obrve. • O, o! solus sit sola pop cogitabunt orare Pater noster*. Duše mi, mogao bih očitati i Pater6, i Ave 4 Gauri, obožavaoci vatre u Persiji i Indiji.

5 Muško i žensko nasamo neće misliti na to da čitaju Očenaš. ' Očenaš. 340 Maria7 i Credo in Deum patrem omnipotentem8, a da ona ni glave ne okrene na mene. Zakuni mi se utrobom svoje matere ponovi arhiđakon naprasito da nisi ni prstom taknuo to stvorenje. Mogao bih se zakleti i glavom svoga oca, jer to dvoje stoji u vezi. Ali, prečaeni oče, dopustite mi sad da ja vas upitam nešto. Govorite, gospodine. Šta se to vas tiče? Bledo arhiđakonovo lice pocrvene kao obraz u mlade devojke. On isprva ne odgovori ništa, zatim reče sa očevidnom zabunom: Slušajte, magistre Pjere Grengoare. Koliko ja znam, vi još niste izgubili dušu. Ja se intereoujem za vas i želim vam dobra. No najmanji dodir s tom paklenom Cigankom bacio bi vas u naručje satani. Vi znate da uvek telo upropasti dušu. Teško vama ako se približite toj ženi. To je sve što imam da vam kažem. Pokušao sam jedanput reče Grengoar češući se iza uva. To je bilo prvoga dana; ali sam se opekao. Bili ste tako bezočni, magistre Pjere? I natušti se čelo sveštenikovo. Drugi put opet nastavi pesnik smešeći se pre nego sam legao, virio sam kroz ključaonicu i video u košulji najdivniju ženu kakva se ikad bosonoga pela u krevet. Idi do đavola! uzviknu sveštenik sa stra : Bogorodice devo. * Verujem u boga oca svemogućega. 341 hovitim pogledom; i gurnuvši začuđenoga Grengoara, on se krupnim koracima izgubi pod najmračnijim svodovima katedrale. III ZVONA Od onoga jutra kad je bio išiban na sramnome stubu, Kvazimodoza zvonarska revnost beše veoma ohladnela; tako se bar činilo susedima Bogorodičine crkve. Pre toga su brujala zvona svaki čas, od jutra do mraka, zvonilo je zvono koje poziva na službu, čule su se bogate game na manjim zvonima, za svadbu, za krštenje, mešajući se u vazduhu kao splet svakojakih umilnih zvukova. Stara crkva, koja je sva treperila i zvučala, bila je u večitoj jeci od zvona. U njoj se bez prestanka osećalo prisustvo ćudljive duše koja je pevala na sva ova bakarna usta. Sad ove duše kao da beše

nestalo. Katedrala je izgledala sumorna i rado je ćutala. O praznicima i ukopima čulo se obično zvonjenje, suvo i nago, ono koje je prema obredima bilo neophodno, i ništa više. Od onog dvostrukog zvuka koji se čuje iz jedne crkve, orgulje iznutra i zvona spolja, ostale su samo orgulje. Rekao bi čovek da više nije bilo zvonara u zvonicima. Međutim, Kvazimodo je neprestano bio tu. Kakva se to promena desila u njemu? Da nisu stid i očajanje još trajali u dnu njegova srca, da nisu udarci xelatovi još neprestano odjekivali u njegovoj duši, i da tuga zbog onakvog postupka nije sve ugasila u njemu, pa čak i njegovu ljubav prema zvo 342 nima? Ili, da nije Marija imala suparnicu u srcu zvonara Bogorodičine crkve, i da nisu veliko zeono i njegovih četrnaest drugova baš zanemareni zbog nečega milijeg i lešpeg? Leta gospodnjeg 1482, Blagovesti su pale u utorak 25. marta. Toga dana vazduh beše tako čist i tako lak da Kvazimodo ponovo oseti u sebi nešto ljubavi prema svojim zvonima. On se pope na severni toranj, dok je dole crkvenjak širom otvarao crkvena vrata, koja u ono doba behu ogromna krila od tvrdog drveta, prevučena kožom, oivičena gvozdenim pozlaćenim klincima, a optočena skulpturama „vrlo vešto izrađenim". Došavši u visoku sobicu gde stoje zvona, Kvazimodo je posmatrao neko vreme svih šest zvonika, tužno mašući glavom kao da je podnosio patnje od nečega neobičnoga što ih je istislo iz njegova srca Ali kad ih je zaljuljao, kad je osetio da se ovaj grozd od zvona kreće pod' njegovom rukom, kad je video, jer ne mogaše čuti, kako se ustreptala oktava penje i sggušta po ovim zvučnim lestvama, kao ptica koja skače s grane na granu, kad ovaj muzički demon koji rastresa ceo splet streta, trilera i arpeđa, ovlada bednim gluvakom, on tada opet posta srećan, zaboravi sve, i njegovo srce koje se širilo razgali njegovo lice. On' je išao tamoamo, pljeskao rukama, trčao od jednoga konopca do drugog, podsticao pevače glasom i pokretom, kao kakav kapelnik koji bodri vešte svirače. Tako govorio je tako, Gabrijela. Sruči sav svoj glas na trg. Danas je praznik. Tibolde, što si se olenio? Popustio si. Življe! Življe! Da nisi 343 zarđao, lenivče? Tako! Brzo! Brzo! Da ti ne vidim klatno. Neka svi ogluve kao ja. Vrlo dobro, Tibolde, vrlo dobro! Gijome! Gijome! Ti si najveći, a Paskije je najmanji, pa opet Paskije zvoni bolje. Da se opkladimo da ga oni koji čuju, čuju bolje no tebe. Dobro je! Dobro je! Gabrijela, samo jako! Još jače! Hej! Šta radite tamo gore vas dvoje, vi Vrapci?

Ne vidim da dajete glasa od sebe. Šta je to s bakarnim jezicima koji kao da zevaju, mesto >da pevaju? Ded, na posao! Blagovesti su. Danas je lepo sunce, pa treba da je i zvonjenje lepo. Jadni Gijome! Ti si se sasvim umorio, debeljko! On se beše sav predao podsticanju svojih zvona koja ou se nadmetala da što bolje zvone, i čija su sjajna leđa odskakala i tresla se, kao ono zapregnute mazge u Španiji kad ih sagal ovdaonda opominje. Najedanput, bacivši pogled kroz široke krljušti od škriljaca kojima je do izvesne visine pokriven strmi zid zvonika, on spazi na trgu jednu devojku u neobičnom odelu koja stade i prostre pa zemlji ćilim, jednu malu kozu koja leže na ćilim, i gomilu gledalaca koja načini krug oko nje. Ovaj prizor naglo izmeni tok njegovih misli i ohladi šegovo muzikalno oduševljenje kao što struja vazduha ohladi tečnu smolu. On zastade, okrete leđa zvonima, zguri se iza strehe od škriljaca i upravi na igračicu onaj sanjalački, nežan i blag pogled koji već jedanput beše začudio arhiđakona. Međutim, zaboravljena zvona najedanput umukoše sva u isti mah, na veliku žalost ljubitelja koji su sa 344 uživanjem slušali zvonjenje sa Menjačkoga mosta i razišli se zabezeknuti kao pseto kome ste pokazali kost pa ga udarili kamenom. IV 'AN'AGKHJ Jednoga lepog jutra tog istog meseca marta, čini mi se da je to bilo u subotu 29, na Dan svetoga Evstahija, naš mladi prijatelj đak Žan Frolo di Mulen primeti, oblačeći se, da njegove čakšire, u kojima mu je bila kesa, ne daju od sebe nikakav metalni zvuk. Jadna keso! reče on izvadivši je iz xepa šta, zar ni prebijene pare u tebi! Kako su te svirepo iscedili kocka, pivo i Venera! Kako si prazna, smežurana i tanka! Ličiš na prsa kakve furije! Pitam ja vas, gospodine Cicerone i gospodine Seneka, čije pohabane primerke vidim razbacane po podu, što mi pokazuje, bolje no neki kovničar ili neki Jevrejin sa Menjačkog mosta da jedan talir s krunom vredi trideset pet uncija, svaka po dvadeset pet sua i osam para pariskih, i da jedan talir s polumesecom vredi trideset šest uncija, od dvadeset šest sua i šest para turski komad, kad nemam ni kršene pare da je metnem na duplošest! Oh, Konzule Cicerone! Iz takve se nevolje ne izvuče čovek s perifrazama, sa quemadmodum2 i sa verum enimvero!* On se obuče vrlo neraspoložen. Dok je vezi 1 Sudbina. 2 Kao što. 5 Ali zaista.

345 vao obuću, dođe mu u glavu jedna misao, ali on je najpre odbaci; međutim, ona se povrati, i on obuče svoj prsnik naopačke, što je očevidan znak jake unutrašnje borbe. Naposletku, on tresnu kapu o zemlju i uzviknu: Ah, šta tu! Šta bude da bude. Idem ja svome bratu. Dobiću pridiku, ali ću dobiti i talir. I on naglo navuče svoju bluzu s postavljenim rukavima, diže kapu sa zemlje i iziđe kao očajnik. On se uputi ulicom Harp ka Staroj varoši. Kad je prošao pored Ulice Hušet, zagolica mu nos miris onih divnih ražnjića koji su se neprestano okretali, i on s puno ljubavi pogleda xinovshu prodavnicu pečenja koja je jednoga dana izmamila franciskancu Kalatažironu onaj patetični uzvik: Veramente, queste rotisserie sono cosa stupenda*. Ali Žan ne imađaše novca za doručak, i on s dubokim uzdahom uđe pod portik Maloga Šatlea, ogroman svod s masivnim kulama, koji je branio ulazak u Staru varoš. Nije se čak ni toliko zaustavio da se uzgred baci kamenom, kako je bio običaj, na bednu statuu Perine Leklerka, koji beše predao Pariz Karla VI Englezima, zločin koji je njegov lik, unakažen kamenjem i ubrljan blatom, tri veka ispaštao na uglu ulica Harp i Busi, kao na večnom sramnom stubu. Kada je prešao preko Malog mosta i kročio u Ulicu nove svete Ženevjeve, Žan de Malendino nađe se pred Bogorodičinom crkvom. Tada ga njegova neodlučnost ponovo obuze, i on se prošeta nekoliko trenutaka oko statue g. Legrija, ponavljajući sa strahom: 4 Zbilja, ove aščinice su stvar čudnovata. 346 Pridika je izvesna, talir je sumnjiv! On zaustavi jednog crkvenjaka koji je izlazio iz obitališta. Gde je gospodin arhiđakon od Žoza? Čini mi se da je u ■svojoj ćeliji na tornju reče crkvenjak ali vam ne bih savetovao da ga uznemiravate, sem ako dolazite od strane nekoga kao što je papa ili gospodin kralj. Žan pljesnu rukama. Do vraga! Evo divne prilike da vidim tu čuvenu čarobničku ćeliju! S ovom namerom, on se odvažno uputi kroz mala crna vrata i stade se peti uz uvijene stepenice Svetoga Žila, koje vode na gornje spratove tornja. Baš da vidim! govorio je u sebi uz put. Svete mi Bogorodice! Mora da je vrlo zanimljiva ta ćelija koju moj prečasni brat krije kao svoj pudendum! Kažu da u njoj pali pakleno ognjište i da na jakoj vatri kuva kamen mudrosti. Do vraga! Stalo mi je do kamena mudrosti koliko do običnog šljunka. Više bih voleo naći

na njegovoj peći omlet od uskršnjih jaja sa slaninom no najveći kamen mudrosti na svetu! Kad je došao na galeriju sa stubovima, on odahnu malo i ne znam sa koliko miliona đavola opsova stepenice kojima nije bilo kraja, zatim nastavi da se penje kroz tesna vrata severnoga tornja, kroz koja je danas zabranjen prolaz narodu. Kad je posle nekoliko trenutaka prešao odeljenje u kome su bila zvona, on naiđe na malo odmaralište u jednom pobočnom odeljenju, i pod svodom na oniska gotska vrata, čiju je ogromnu bravu i teške okove mogao spaziti kroz jedan otvor u zidu koji je okružavao stepenice. Oni koji bi danas bili radoznali da vide ova vrata 347 poznaće ih po ovom natpisu, urezanom belim slovima u crnom zidu: Obožavam Koraliju. 1829. Potpisan Užen. Reč Potpisan stoji u tekstu. Uf! reče đak bez sumnje je ovde. Ključ beše u bravi. Vrata behu samo pritvorena. On ih gurnu polako i promoli glavu unutra. Čitalac je zacelo prelistavao divne slike Rembrantove, tog Šekspira slikarstva. Među mnogobrojnim božanstvenim slikama ima naročito jedna koja, kako se misli, predstavlja doktora Fausta i koju je nemogućno gledati a da čoveku oči ne zasene. To je jedna mračna ćelija. Na sredini je sto pretrpan odvratnim predmetima, mrtvačkim glavama, globusima, alambicima, šestarima, jeroglifskim pergamentima. Za stolom je doktor, u širokom ogrtaču, s natučenom kapom na oči. Vidi mu se samo polovina tela. On se pridigao sa svoje ogromne naslonjače, naslonio se rukama na sto i s radoznalošću i sa strahom posmatrao jedan veliki svetao krug od čarobnih slova, koji gori na zidu u dnu kao sunčani spektar u mračnoj sobi. Ovo kabalističko sunce čisto treperi pred očima i ispunjava tamnu ćeliju svojim tajanstvenim zracima. Strašno ali lepo. Nešto dosta slično Faustovoj ćeliji ukaza se oku Žanovu kad se usudio promoliti glavu kroz odškrinuta vrata. I to je bila sobica mračna i jedva osvetljena. I tu su bili veliki sto i velika naslonjača, šestari, alambici, kosturi raznih životinja povešani o tavanicu, globus koji se valjao po podu, hipocefalije pomešane s bokalima u kojima su treperili zlatni listovi, mrtvačke glave poređane na koži išaranoj raznim likovima i slovima, debeli rukopisi nabacani i rašireni bez 348 ikakva obzira prema slabim ivicama pergamenta; ukratko, svi izmeti nauke, a svuda preko ovog vašara prašina i paučina; ali nije bilo kruga od svetlih pismena, nije bilo doktora koji sa zanosom posmatra vatrenu viziju, kao što orao

gleda sunce. Pa ipak ćelija ne beše prazna. Jedan čovek sedeo je u naslonjači, nagnut nad sto. Žan, kome taj čovek beše leđima okrenut, mogao je videti samo njegova ramena i njegov potiljak! ali njemu nije bilo teško poznati ovu ćelavu glavu, koju priroda beše za večita vremena obrijala, kao da je vidljivim znamenjem htela obeležiti neodoljiv sveštenički poziv arhiđakonov. Žan, dakle, poznade svoga brata. Ali vrata se behu otvorila tako tiho da ništa nije nagovestilo dom Klodu njegovo prisustvo. Radoznali đak koristi se time da natenane razgleda ćeliju nekoliko trenutaka. Levo od naslonjače, ispod malog prozora, bila je prostrana peć koju u prvi mah ne beše spazio. Dnevna svetlost koja je kroz taj prozorčić prodirala prolazila je kroz mrežu jednoga pauka, koji je svoju tananu ružu s puno ukusa ispredao u svodu od prozora, i u čijoj je sredini ovaj arhitekt insekt nepomično stojao kao osovina toga točka od čipaka. Na peći behu nagomilane bez ikakva reda svakojake vaze, flašice od ilovače, staklene retorte i drugi sudovi. Žan sa uzdahom primeti da nema nijednog tiganja. Divna kuhinja! pomisli on. Uostalom, u peći nije bilo ognja; štaviše, kao da odavno nije u njoj ni gorela vatra. Jedna staklena obrazina, koju Žan spazi među posuđem za alhemiju i kojom je arhiđakon bez sumnje zaklanjao lgade kad je spravljao kakvu opasnu smesu, ležala je u 349 jednome uglu, pokrivena prašinom i kao zaborazljena. Pored nje ležao je jedan meh, isto tako prašljiv, na čijoj gornjoj površini beše bakarnim pismenima ispisana ova izreka: Spira, spera5. Po zidovima behu, po običaju hermetika, ispisane mnoge druge izreke; jedna mastilom, druge urezane kakvim šiljatim metalom. Tu su se mogla videti pismena gotska, jevrejska, grčka i rimska bez ikakva reda, mnogobrojni zapisi nagomilani jedni na druge, od kojih su noviji kvarili starije, a svi se mešali među sobom kao grane kakvog žbuna, kao koplja u kakvom metežu. To doista beše dosta nejasan metež svih filozofija, svih snova, svih mudrosti ljudskih. Ovdeonde bio je poneki koji se blistao među ostalima kao zastava među kopljima. To beše ponajčešće kakva kratka izreka latinska ili grčka, koje je srednji vek tako vešto sastavljao: Unde? inde? Noto homini monstrum. Astra, castra, nomen, numen. Meua pi|3Mov, cdu« kokov. Sapere aude Flatubi vulte itd,; ponekad po kojareč koja na prvi pogled nije imala nikakva smisla: Avay ko<paia7 kojom se možda s gorčinom ciljalo na monaški režim; ponekad,

opet, neko obično pravilo svešteničke discipline, obučeno u pravilni heksametar: Coelistem, dominum terrestrem dictio domnum8. Isto tako, bilo je mestimice jevrejskih mesta koja Žan, koji ni grčki nije znao čestito, nije ništa razumevao, a preko svega toga prelazile su svaki čas zvezde, 8 Duvaj, naduj se. 6 Kuda? otkuda? Čovek je čoveku čudovište. Zvezde, tabor, ime, božanski lik. Velika knjiga, veliko zlo. Usudi se biti razuman. Duva kuda hoće. 7 Jedenje na silu, po dijeti propisanoj za atlete. 8 Nebesnoga gospoda, zemaljskoga nazivaj gospodara. š ljudski ili životinjski likovi, i trougli koji su se sekli, što je prilično doprinosilo da ovaj išarani zid ćelije liči na list hartije po kome bi majmun žvrljao perom punim mastila. Uostalom, cela ćelija bila je slika napuštenosti i nereda; a po rđavom stanju alatki mogao je čovek zaključiti da je gospodar poodavno već zanemario svoje radove zbog drugih briga. Međutim, izgledalo je da magistra, koji se beše nagao nad jedan zamašan rukopis ukrašen neobičnim slikama, muči neka misao koja se neprestano plela u njegova razmišljanja. Tako je bar zaključio Žan, slušajući ga kako sa zastojima čoveka koji glasno mudruje govori ovo: Jest, Manu kaže, a Zoroastar uči da se sunce rađa iz vatre, a mesec iz sunca. Vatra je duša vaseljene. Njeni elementarni atomi izlivaju se i teku bez prestanka po svetu u beskrajnim strujama. Na mestima gde se presecaju na nebu, te struje proizvode svetlost; gde se presecaju na zemlji, proizvode zlato. Svetlost, zlato, to je jedno isto. Vatra u čvrstom stanju. Sva je razlika što je jedno vidljivo a drugo opipljivo, jedno vazdušasto a drugo čvrsto, kao što je vodena para prema ledu. Ništa više. To nije san, to je opšti zakon prirode. Ali kako da se izmami u nazgku tajna ovog ošpteg zakona? Šta! Ova svetlost, u kojoj se moja ruka kupa, to je zlato! Ove iste atome koji su se po izvesnom zakonu rasuli treba prosto skupiti po jednom drugom zakonu! Šta treba raditi? Neki su došli na misao da zakopaju jedan sunčani zrak. Averoes jest. Averoes Averoes je zakopao jedan takav zrak pod prvim stubom na levoj strani oltara u kome se hrani 351 koran, u velikoj xamiji kordovskoj; ali he se tek kroz osam hiljada godina moći grobnica otvoriti da se vidi je li ovaj ogled uspeo. Do đavola! reče Žan u sebi ko će tako duto čekati na jedan talir! ... Drugi su mislili nastavi arhiđakon zanet mislima da je bolje poslužiti se jednim Sirijusovim zrakom. Ali je vrlo

teško dobiti ovaj zrak čist, zbog jednovremenog prisustva drugih zvezda čiji se zraci mešaju sa zracima Sirijusovim. Flamel misli da je prostije vršiti oglede sa zemaljskom vatrom. Flamel! Kakvo srećno ime, Flamma9 Jest, vatra! To je sve i sva. Dijamant je u ugljenu, zlato je u vatri. Ali kako da se iz nje izdvoje? Magistri tvrde da ima izvesnih ženskih imena koja imaju tako tihu i tako tajanstvenu moć da je dovoljno izgovoriti ih prilikom opita. Pročitajmo šta o tome kaže Manu: „Gde se žene poštuju, tu se bogovi raduju; gde se žene preziru, uzalud je Boga moliti. Usta ženska uvek su čista; ona su tekuća voda, sunčev zrak. Ime žensko treba da je prijatno, slatko, zanosno; da se svršava dugim samoglasnikom i da liči na reči kojima se blagosilja." Jest, mudrac ima pravo; doista, Marija, Sofija, Esmeral... Prokletstvo! Večito ta misao! I on gnevno sklopi knjigu. On prevuče rukom preko čela, kao da je hteo odagnati misao koja ga je mučila. Zatim uze sa stola jedan klin i jedan mali čekić, čiji držak beše neobično išaran tajanstvenim slovima. Od nekog vremena reče on s gorkim osmehom • Plamen, vatra. 352 ne ispada mi za rukom nijedan ogled. Jedna misao neprestano mi se vrze po glavi i pomračava mi um kao usijan žig. Čak nisam mogao otkriti tajnu Kasiodorovu10, čija je lampa gorela bez fitilja i bez ulja. Mećutim, to je nešto tako prosto! Vraga! promrmlja Žan. ... Dakle, jedna jedina tričava misao nastavi sveštenik dovoljna je da čoveka učini slabim i da mu pomuti pamet! Oh, kako bi mi se smejala Klaudija Pernel, ona koja ni za trenutak nije mogla odvratiti Nikolu Flamela od njegovog velikog dela! Kako! U mojoj je ruci čarobni čekić Zehijelov! Kad god bi strašni rabin, povučen u svoju ćeliju, udario ovim čekićem u ovaj klin, onaj od njegovih neprijatelja koga je on osudio, pa ma bio na dve hiljade milja, utonuo bi za jedan lakat u zemlju koja ga je progutala. I ,sam kralj Francuske utonuo je u parisku kaldrmu do kolena zato što je jedno veče nerazmišljeno zakucao na vrata čudotvorčeva. To se dogodilo pre nepuna tri veka. Ele, ja imam i čekić i klin, i ti predmeti niou u mojim rukama nimalo strašniji od najmanjeg čekića u rukama jednog kujunxije. Treba, dakle, pogoditi čarobničku reč koju je Zehijele izgovarao kad je udario u klin. Sitnica! pomisli Žan. Hajde da pokušamo prihvati živo arhiđakon. Ako pogodim, plava varnica kresnuće iz glave klina. Emenhetan!

Emenhetan! To nije. Sižeani! Sižeani! Neka ovaj klin otvori grob svakom koji se zove Febus! ... Prokletstvo! Opet i večito ta ista misao! 10 Magnus Aurelijus Kasiodor (468562), latinski pisac; jedan od najvećih naučnika svoga doba. 23 Bogorodičina crkva ČČČ I on gnevno baci čekić. Zatim se tako sroza u naslonjaču i naže nad sto da ga Žan izgubi iz vida iza ogromnoga naslona. Nekoliko minuta video je samo njegovu pesnicu grčevito stisnutu na jednoj knjizi. Najedanput dom Klod ustade, uze jedan šestar i ćuteći ureza na zidu velikim početnim pismenima ovu grčku reč: 'AH'AIKK Moj brat ne zna šta radi reče Žan u sebi; bilo bi mnogo prostije napisati Fatum11. Ne mora svaki znati grčki. Arhiđakon ponovo sede u svoju naslonjaču i nasloni glavu na ruke kao bolesnik kome je čelo teško i vrelo. Učenik je gledao svoga brata začuđeno. On koji je uvek bio otvorena srca, on koji nije znao ni za kakav zakon na svetu do za zakon prirode, on koji je puštao na volju svojim strastima i kod koga jezero velikih uzbuđenja beše uvek presušeno, jer je svako jutro pravio u njemu nove kanale, on nije znao kako pomamno vri i ključa more ljudskih strasti kad mu se ne da nikakva oduška, kako buja, kako se penje, kako se razliva, kako nagriza srce, kako jeca u sebi i kako potmulo tutnji, dok ne prolomi svoje nasipe i ne provali svoje korito. Ozbiljna, i ledena spoljašnjost Kloda Froloa, ta hladna površina, strme i nepristupačne vrline, uvek je varala Žana. Veseli đak nije nikad ni slutio koliko se lave, ključale, pomamne i duboke, krije pod snežnim čelom Etne. Mi ne znamo da li je on odmah shvatio ove mi 11 Sudbina. 354 sli, ali, ma koliko da je bio vetropir, on razumede da je video ono što nije trebalo da vidi, da je zatekao dušu svoga starijeg brata u jednom od njenih najtananijih stanja, i da nije trebalo da Klod to opazi. Videći da je arhiđakon ponovo postao nepomičan, on izvuče glavu vrlo lagano, i lupnu notama nekoliko puta kao neko koji dolazi i svoj dolazak objavljuje. Slobodno! uzviknu arhiđakon iz ćelije ja sam vas očekivao. Naročito sam ostavio ključ u vratima. Slobodno, magistre Žače. Žan uđe odvažno. Arhiđakon, kome je ovakva poseta bila vrlo neprijatna na ovakvom mestu, uzdrhta u svojoj naslonjači. Šta! Vi ste to, Žane! Ipak jedan čije ime počinje sa Ž reče

đak crvena, bezočna i vesela lica. Lice dom Klodovo dobi opet svoj strogi izraz. Zašto ste došli? Brate odgovori đak trudeći se da mu lice izgleda učtivo, pokorno i skromno, i obrćući u rukama kapu s bezazlenim izrazom došao sam da vas zamolim... Za šta? Za malo pouke koja mi je veoma potrebna. Žan se ne usudi dodati glasno: i za malo novca koji mi je još potrebniji. Ovaj poslednji deo njegove rečenice ostade neiskazan. Gospodine reče arhiđakon hladno ja sam vrlo nezadovoljan vama. Vaj! uzdahnu učenik. Dom Klod se okrete upola u svojoj naslonjači i pogleda Žana pravo u oči: Baš mi je milo što ste došli. 23» 355 To beše strašan uvod. Žan se pripremi na oštar napad. Žane, svaki dan mi stižu tužbe protiv vas. Kakva je to tuča u kojoj ste izudarali malog vikonta Alberta od Ramonšana?... O! reče Žan krupna stvar! Taj nevaljali paž trčao je s konjem po blatu i prskao đake! A kakav je to Mahije Faržel nastavi arhiđakon kome ste iscepali haljinu? Tunicam dechiraverunt12, veli tužba. Kakvu haljinu! Jednu staru kapu! Čudna mi čuda! Tužba veli tunicam a ne cappettam1*. Znate li latinski? Žan ne odgovori. Da! nastavi sveštenik mašući glavom eto kako danas stoji sa učenjem i znanjem. Latinski jedva se razume, sirski je sasvim nepoznat, a grčki je tako omrznut da ni za najveće naučnike nije sramota ako u čitanju preskoče grčku reč i da se kaže: Graecum est, pop legitur1*. Žan odlučno diže oči. Gospodine brate, je li po volji da vam objasnim na francuskome onu grčku reč koja je ispisana tamo na zidu? Koju reč? 'AN'AGKH. Laka rumen obli žute jagodice arhiđakonove, kao pramen dima koji objavljuje potajne potrese kakvoga vulkana. Žan to jedva primeti. No, pa šta znači ta reč, Žane? promuca stariji brat sa usiljavanjem. '* Haljinu su iscepali. 13 Kapica. " Grčki je, ne čita se. 356

Sudbina. Dom Klod ponovo preblede, a Žan bezazleno nastavi: A ona reč ispod nje, urezana istom rukom, Avavvsia znači razvrat. Vidate da znam grčki? Arhiđakon je ćutao. Ova lekcija iz grčkoga navede ga na razmišljanje. Malom Žanu, koji je bio lukav kao svako razmaženo dete, učini se ovaj trenutak pogodnim da iziđe sa svojom molbož On, dakle, poče neobično umiljatim glasom: Dragi brate, zar me toliko mrzite da me popreko gledate zbog nekoliko bednih ćušaka i šamara koje sam opalio tamo nekim dečacima i deranima, quibusdam marmosetis? Vidite dobri brate Klode, da znam latinski? Ali sve ovo umiljato licemerstvo nije delovalo na strogoga brata kao obično dosad. Kerber15 ne zagrize medeni kolač. Na čelu arhiđakonovom ne razvuče se nijedna bora. Na šta sve to? reče on hladno. Pa dobro, na stvar! Evo šta hoću! odgovori odvažno Žan. Treba mi novac. Na ovu drsku izjavu, lice arhiđakonovo dobi najedanput izraz pedagoški i roditeljski. Vi znate, gospodine Žane, da nam naše dobro deset jedne kuće, donosi svega trideset devet livau Tiršapu, uzevši ukupno zakup i dohotke od dvara, jedanaest sua i šest para pariskih. To je, istina, za polovinu više no u vreme braće Pakle, ali ipak nije mnogo. Meni treba novac reče Žan stoički. Vi znate da je duhovni sud odlučio da te 15 Pasčuvar na ulazu u pakao, po grčžoj mitologiji. 357 naše kuće kao feudalno dobro zavise od biskupije, i da smo zato dužni plaćati prečasnome biskupu dve pozlaćene srebrne marke u vrednosti od šest pariskih livara. Te dve marke ja još nisam mogao skupiti. Vi to znate. Ja znam da mi treba novac ponovi Žan i po treći put. A za šta vam treba? Na ovo pitanje zračak nade zablista u očima Žanovim. On opet dobi svoj umiljati i prepodobni izgled. Verujte, dragi brate Klode, ja se ne bih na vas obratio u rđavoj nameri. Ja ne ištem novac da se provodim po krčmama s vašim uncijama i da se šetam po pariskim ulicama u odelu izvezenom zlatom, sa svojim lakejom, sit teo laquasio. Ne, brate, meni novac treba za jedno dobro delo. Kakvo dobro delo? upita Klod malo iznenađen. Dva moja prijatelja hoće da kupe iz milosrđa povoj detetu jedne sirote udovice kaluđerice. Povoj će stati tri forinte, pa bih i ja hteo šta da priložim.

Kako se zovu ti vaši prijatelji? Pjer Asomer i Batist KrokOazon. Hm! reče arhiđakon ta imena pristaju uz dobro delo kao top uz glavni oltar. Nema sumnje, Žan je vrlo rđavo izabrao imena svojih prijatelja. On to uvide suviše kasno. Posle nastavi oštroumni Klod kakav je to povoj koji staje tri forinte? i to za dete jedne kaluđerice? Otkad to udovice kaluđerice imaju decu u povoju? 358 Žanu ne ostade ništa drugo do iskrenost. Pa dobro, da vam kažem pravo; treba mi novac da se vidim večeras sa Izabelom Tijeri u Val d'Amur! Razvratniče! uzviknu sveštenik. 'Avavveicc reče Žan. Ova reč koju je Žan, možda naročito, uzeo sa zida Klodove ćelije, učini na sveštenika neobičan utisak. On se ugrize za usne i gnev mu se izgubi u rumenilu koje ga obli. Idite reče on Žanu. Očekujem jednoga gospodina. Đak pokuša još jedanput. Brate Klode, dajte mi bar koju paru, da jedem... Dokle ste došli s Gratijanovim16 Dekretalijama? upita dom Klod. Izgubio sam svoje pribeleške. Dokle ste došli s latinskim? Ukrali su mi Horacija. Dokle ste došli s Aristotelom? Boga vam, brate, koji ono crkveni otac veli da je magluština Aristotelove metafizike bila odvajkada izvor jeretičkih zabluda! Do ćavola s Aristotelom! Neću da ubijem svoju veru njegovom metafizikom. Mladi čoveče nastavi arhiđakon prilikom poslednjeg ulaska kraljevog bio je jedan plemić po imenu Filip od Komina17, koji je na aši 18 Italijanski kanonist (poznavalac kanonskog prava) iz XII veka, pisac čuvenog dela Gratijanove dekretalije (zbirka doktrinarskih papskih pisama). 17 Francuski hroničar (14441509). Napisao Memoare o vladavini Luja XI i Šarla VIII. 359 svoga konja imao izvezenu svoju devizu: Qui pop laborat pop manducet18. Ja vam preporučujem da promislite o njoj. Đak je neko vreme ćutao, s prstom u ušima, oborenih očiju i ljutita lica. Najedanput okrenu se Klodu hitro kao srna. Dakle, dragi brate, ne date mi nijedan pariski su da kupim koru hleba kod pekara? Qui pop laborat pop manducet.

Na ovaj odgovor neumoljivoga arhiđakona, Žan pokri glavu rukama kao žena koja jeca, i kao u očajan>u uzviknu: Ototototototo! Šta znači to, gospodine? upita Klod, iznenađen ovom ludorijom. Kako šta znači! reče Žan i pogleda Kloda svojim drskim očima koje beše pritisnuo rukama da bi pocrvenele kao od plača to je grčki! To je jedan Eshilov anapest19, koji potpuno izražava bol. Na ove reči prsnu on u tako komičan i buran smeh da se i arhiđakon morade nasmešiti. Svemu tome bio je, u stvari, kriv sam Klod; zašto je razmazio toliko ovo dete? Oh, dobri brate Klode nastavi Žan, koga je ovaj osmeh osmelio pogledajte kako su mi se cipele poderale. Ima li igde na svetu tragičnije obuće od cipela koje su zinule? Arhiđakon beše brzo povratio svoju prvu strogost. 18 Ko ne radi, neka ne jede. " Trosložna stopa u antičkom pesništvu sa dva nenaglašena, odnosno kratka sloga, i trećim dugim ili naglašenim slogom. 360 Poslaću vam novu obuću. Ali vam novac ne dam. Samo jedan pariski su, brate nastavi Žan preklinjući ga. Naučiću Gratijana napamet, verovaću u Boga, biću pravi Pitagora po učenju i vladanju. Dajte mi samo jedan su, molim vas! Zar hoćete da me glad proguta svojom čeljusti koja zjapi preda mnom, mračnija, zagušljivija, dublja nego pakao ili nos nekoga kaluđera. Dom Klod odmahnu glavom punom bora. Qui pop laborat... Žan mu ne dade da dovrši. Onda neka ide sve >do đavola! uzviknu on. Veselo, Žane! Ići ću u krčme, tući ću se, razbijaću boce i pohoditi bludnice! Rekavši ovo, on udari kapom o zid i puknu prstima kao kastanjetama. Arhiđakon ga pogleda mračna lica. Žane, vi nemate duše. Ako je tako, onda, po Epikuru, nemam nešto od nečega što nema imena. Žane, treba ozbiljno da nastojite da se popravite. Gle! uzviknu Žan, gledajući čas brata, čas sudove na peći ovde je međer sve ćoškasto, i pojmovi i boce. Žane, vi ste na vrlo klizavom putu. Znate li kuda idete? U krčmu reče Žan. Krčma vodi na sramni stub. To je fenjer kao i svaki drugi, i s ovim bi možda Diogen našao čoveka. Sramni stub vodi na vešala. 361 Vešala su terazije koje na jednom kraju imaju čoveka a na drugom celu zemlju. Lepo je to biti čovek.

Vešala vode u pakao. To je velika vatra. Žane, Žane, rđav će vam biti svršetak. Bar je početak dobar. U tom trenutku čuše se na stepenicama koraci. Pst! reče arhiđakon metnuvši prst na usta. Ide magistar Jakov. Slušajte, Žane dodade on tihim glasom nipošto da niste govorili o ovome što ćete ovde videti i čuti. Sakrijte se brzo pod ovu peć i ćutite. Žan se šćućuri pod peć. Tada mu pade na pamet jedna srećna misao. Znate šta, brate Klode, dajte mi jednu forintu pa da ćutim. Pst! daću vam je. Hoću da mi je date odmah. Na! reče arhiđakon i ljutito mu baci svoju kesu. Žan se zavuče pod peć i vrata se otvoriše. V DVA ČOVEKA U CRNOM ODELU Čovek koji uđe imao je crno odelo i mračno lice. Što je na prvi pogled palo u oči našem prijatelju Žanu (koji se, možete već misliti, namestio u svome skloništu tako da je mogao po volji sve videti i sve čuti), to je duboka žalost koja se ogledala na 362 odelu i na licu ovoga čoveka. Pa ipak opažala se na ovom licu i neka blagost, ali blagost jedne mačke ili jednoga sudije, blagost otužna. On beše veoma sed, pun bora, mogao je imati oko šezdeset godina, žmirkao je očima, obrve mu behu bele, usne otomboljene, a ruke nezgrapne. Kad Žan vide da to nije bogzna ko, to jest da je bez sumnje nekakav lekar ili sudija, i da je tom čoveku nos vrlo daleko od usta, što je znak glupavosti, on se sasvim zavuče u svoju jamu, pun očajanja što će neko izvesno vreme morati da provede u ovako nezgodnom položaju i ovako rđavom društvu. Međutim, arhiđakon nije čak ni ustao da dočeka ovu ličnost. On joj beše dao znak da sedne na jednu klupicu blizu vrata, i, posle nekoliko trenutaka ćutanja, koje kao da je nastavljalo ranije razmišljanje, reče joj kao s neke visine: Dobar dan, magistre Jakove. Dobar dan, magistre! odgovori čovek u crnom odelu. U načinu na koji je izgovoreno s jedne strane ovo lagistre Jakove, a sa druge strane ovo magistre, bilo je razlike kakvu imate između: gospodaru i gospodine, domine i domne. Tb očevidno beše pozdrav između učitelja i učenika.

Pa prihvati arhiđakon posle novog ćutanja koje se Jakov ne usudi prekinuti hoće li vam poći za rukom? Na žalost, magistre reče ovaj s tužnim osmehom duvam neprestano. Pepela ima do mile volje, ali zlata ni truni. Dom Klod učini nervozan pokret. Ne pitam vas to, magistre Jakove Šarmoli, 363 nego za istragu nad onim čarobnikom. Čini mi se da se zove Mark Senen, taj nastojnik u Glavnoj kontroli? Priznaje li svoje vračarije? Jeste li se koristili šta mučenjem? Na žalost! reče Jakov opet s tužnim osmehom. Nemamo tu utehu. Taj čovek je od kamena. U vrelom ulju da ga kuvamo, pa neće ništa priznati. Međutim, ništa ne štedimo da dođemo do istine. Sav je već razglavljen. Upotrebili smo sva moguća sredstva, kako veli stari komičar Plaut: Ađrorsum stimutos, lamtnas, crucesque compeđesque, Nervos, catenas, carceres, numellas, pedicas, boias. * I ništa. Užasan čovek. Ja već ne znam više šta ću. Niste našli ništa novo u njegovom stanu? Jesmo reče magistar Jakov preturajući po svojoj kesi ovaj pergament. Na njemu ima reči koje ne razumemo. Međutim, državni tužilac Filip Lelije zna nešto malo jevrejski, koliko je naučio u parnici Jevreja iz Ulice Kantersten u Brislu. Govoreći ovo, magistar Jakov razvijao je jedan pergament. Dajte reče arhiđakon. On pogleda u pergament i uzviknu. Čiste maćije, magistre Jakove! Emenhetan! To je uzvik veštica kad stižu u vrzino kolo. Per ipsum, et sit ipso, et in ipso!2 To je zapovest koja zaključava đavola u paklu. Nah pax, tah! To je iz oblasti lekarstva. Recept protiv ujeda besnoga psa. Magistre Jakove! vi ste kraljev prokurator u duhovnome sudu, ovaj je pergament užasan. 1 Protiv (njega) bodalje, šipke, raspeća, negve, okove, lance, zatvore, pute, kaiševe, stege oko vrata. 2 Njime, i sa njime i u njemu. 364 Udarićemo tog čoveka opet na muke. Evo šta smo još našli kod Marka Senena dodade magistar Jakov preturajući ponovo po svojoj torbici. To beše sud sličan onima kojima beše pretrpana dom Klodova peć. A! reče arhiđakon, alhemijski sud za topljenje. Moram vam priznati prihvati magistar Jakov sa svojim plašljivim i zbunjenim osmehom da sam ga isprobao na peći, ali nisam bolje prošao no sa svojim. Arhiđakon uze razgledati sud.

Šta je to urezano na njemu? Och! och! reč koja rasteruje buve? Taj je Mark Senen puka neznalica! Razume se da s ovim nećete napraviti zlato! Ovo je dobro da se metne leti u postelju, i ni za šta više. Kad već govorimo o zabludama reče kraljev prokurator razmatrao sam dole portal pre nego što sam se popeo; je li vaša prečasnost uverena da je tu početak dela o fizici, prema Glavnoj bolnici, i da je od sedam golih statua na podnožju Bogorodičine crkve ona što ima na petama krila Merkur? Jesam odgozori sveštenik. Tako veli Ogisten Nifo, poznati italijanski doktor koji je imao jednog bradatog demona od koga je svašta mogao doznati. Uostalom, sići ćemo, i ja ću vam na samome tekstu to objasniti. Hvala, gospodine magistre reče Šarmoli poklonivši se do zemljv. Zbilja, umalo ne zaboravih! Kad hoćete da uhapsim onu malu čarobnicu? Kakvu čarobnicu? 365 Ta znate, onu Ciganku što svaki dan igra pred crkvom, iako je to duhovna vlast zabranila. Ona ima jednu nečastivu kozu s đavoljim rogovima, koja čita, piše, računa kao Pikatriks, i koja daje dovoljno povoda da se poveša ceo ciganski rod. Tužba je već napisana i pretres će biti brzo gotov. Duše mi, lepo stvorenje, ta igračica! Ima divne crne oči! Dva misirska alema! Kad da počnemo? Arhiđakon beše neobično bled. Kazaću vam promuca on glasom jedva razumljivim. Zatim glasno dodade: Za sada gledajte šta ćete s Markom Senenom. Ne brinite se reče Šarmoli smešeći se. Kad se vratim, položiću ga ponovo na kožnu postelju. Ali, đavolski čovek! Zamorio je samog Pjeraa Torterija, koji ima veće ruke no ja. Što rekao Plaut: Nudus vinctus, centum pondo, es quando pendes per pedes.' Čekrk; to je najbolje što imamo. Bacićemo ga na nj. Dom Klod kao da beše utonuo u neku mračnu rasejanost. On se okrenu Šarmoliju. Magistre Pjera... magistre Jakove, hoću reći, gledajte šta ćete s Markom Senenom! Hoću, hoću, dom Klode! Jadan čovek! Prepatiće kao Mumol4. Uostalom, šta će u vrzinom kolu! nastojnik Glavne kotrole, koji bi trebalo da zna tekst Karla Velikoga, Stryga vel masca. Što se tiče one male Smeralde, kako je zovu čekaću na vaše zapovesti. Ah! zbilja! kad budemo prošli * Nag vezan, sto funta si, kad visiš za noge. 4 Slavni ratnik iz VI veka, osuđen na smrt zbog izdaje. 366

ispod portala, objasnićete mi i to šta predstavlja onaj naslikani vratar, koji se vidi kad se ulazi u crkvu. Da nije to Sejač? Hej! magistre, o čemu to mislite? Dom Klod, zanet mislima, nije ga više slušao. Šarmoli pogleda tamo kuda je sveštenik gledao, i vide da mu se pogled nesvesno zaustavio na velikoj paučini na prozoru. U tome trenutku jedna lakomislena muva koja je tražila martovsko sunce nalete na ovu mrežu i uhvati se. Na potres mreže, ogroman pauk ispade iz svoje središne ćelije i skoči na muvu, koju svojim prednjim pipcima previ nadvoje, dok se njegova gadna sisaljka uvlačila u muvinu glavu. Sirota muva! reče kraljev prokurator kod duhovnog suda, i diže ruku da je spase. Arhiđakon se trže kao iz sna, i grčevito ga ščepa za ruku. Magistre Jakove uzviknu on ostavite sudbinu da čini svoje! Prokurator se okrenu uplašen. Činilo mu se da su ga klešta uhvatila za ruku. Oko sveštenikovo beše nepomično, unezvereno, zažareno, i netremice je gledao strašnu sliku muve i pauka. Da nastavi sveštenik glasom za koji bi čovek rekao da je dolazio iz dubine duše to vam je simbol svega. Ona leti, vesela je, tek što je došla na svet; traži proleće, vazduh, slobodu; da, ali ako naleti na kobnu ružu, izići će iz nje pauk, gnusni pauk! Jadna igračica! Jadna muva kojoj je suđeno da ugine! Magistre Jakove, pustite! Tako je suđeno! Avaj! Klode, ti si pauk; ali si i muva, Klode. Ti si leteo nauci, svetlosti, suncu; samo si gledao da iziđeš na vazduh, na videlo večite isti 367 ne; ali kad si poleteo svetlom otvoru koji vodi u drugi svet, u svet svetlosti, razuma i nauke, slepa muvo, bezumni doktore, ti nisi video tananu paučinu koju je sudbina razapela između svetlosti i tebe, i uleteo si u nju, kao bez glave, jadni bezumniče, pa se sad koprcaš, razbijene glave i salomljenih krila, u gvozdenim pipcima sudbine*. Magistre Jakove! Magistre Jakove! Ostavite na miru pauka! Uveravam vas da ga neću dirnuti reče Šarmoli, koji ga je gledao ne razumevajući ništa. Ali pustite me, molim vas! Ruke su vam kao klešta. Arhiđakon ga nije čuo. Oh, bezumniče! nastavi on ne skidajući oko s prozora. Pa baš kad bi i mogao raskinuti tu strašnu mrežu s tvojim tananim krilima kao u komarca, misliš da bi mogao izići na svetlost! Avaj! Ono okno malo ,dalje, onu providnu preponu, onaj

stakleni zid tvrđi no tuč koji razdvaja sve filozofije od istine, kako bi to prešao? O sujeto nauke! Koliko mudraca doleću sa velmke dal>ine da tu razbiju čelo! Koliko sistema sa zujanjem udaraju o ovo večito okno! On ućuta. Ove poslednje misli koje su ga neprimetno udaljile od sebe samoga i povratile nauci, kao da su ga stišale. Jakov Šarmoli sasvim ga povrati u stvarnost postavivši mu ovo pitanje: Dakle, gospodine magistre, kad ćete mi pomoći da pravim zlato? Jedva čekam da dvđem do cilja. Arhiđakon mahnu glavom s gorkim osmehom. Magistre Jakove, čitajte Mihaila Pselusa5 5 Vizantijski državnik i pisac (10181078), obnovilac Platonove filozofije. 368 Dialogus de energia et operatione daemonum*. Ovo što mi radimo nije sasvim nevino. Tiše magistre! I ja to vidim reče Šarmoli. Ali se čovek mora pomalo zanimati i alhemijom, kad nije ništa više od kraljevog prokuratora u duhovnome sudu, sa platom od trideset turskih talira godišnje. Samo, govorimo tiho. U tom trenutku nespokojno uvo Šarmolijevo ču neko žvakanje koje je dolazilo ispod peći. Šta je to? upita on. To beše Žan, koji je, kako mu je bilo vrlo nezgodno i dosadno, pronašao u svome skloništu koru hleba i komad plesnivoga sira, i stao jesti, ne snebivajući se nimalo, koliko da se uteši i da doručkuje. Kako je bio vrlo gladan, žvakao je halapljivo, tako da mu se čuo svaki zalogaj, što je probudilo pažnju i nespokojstvo prokuratorovo. Nije ništa reče živo arhiđakon to se moja mačka sladi kakvim mišem. Doista, magistre odgovori on s osmehom u kome se ogledalo poštovanje svi veliki filozofi imali su po kakvu životinju. Vi znate šta veli Servijus7: Nullus enim locus sine genio ests. Međutim, dom Klod koji se bojao da Žan ne učini kakvu novu ludoriju, podseti svrga uvaženoga učenika da imaju da prouče nekoliko statua na portalu, i obojica iziđoše iz ćelije, uz veliko uf! Žanovo, koji se beše počeo ozbiljno bojati da mu na kolenu ne ostane otisak brade. • Razgovor o jačini i delovanju duhova. 7 Šesti ramski kralj (578534. pre naše ere) koji je ogradio Rim jakim bedemima. 8 Jer nema mesta bez Boga zaštitnika. 14 Bogorodičina crkva 369 VI

SEDAM PSOVKI I NjIHOVO DEJSTVO POD VEDRIM NEBOM Te Deum laudamus!1 uzviknu Žan izlazeći iz svoga skloništa odoše obe sovuljage. Och! och! Nah! rah! max! buve! besni psi! đavo! sit sam njihova razgovora! Glava mi buči kao zvonara. Pa još plesniv oir preko svega! Hajdemo sad dole, uzmimo keou brata Kloda i pretvorimo sav novac u boce! On pogleda nežno i s divljenjem u unutrašnjost dragocene kese, dotera svoje odelo, obrisa obuću, očisti rukave od pepela, odzvižda jednu pesmicu; proskakuta malo, razgleda šta bi mogao poneti iz ćelije, pokupi sa peći nekoliko staklenih amajlija. da ih pokloni Izabeli Tijeri kao nakit, naposletku gurnu vrata, koja njegov brat beše ostavio otvorena u znak pažnje, i koja on takođe ostavi otvorena ali iz pakosti, i siđe niz uvijene stepenice, skakućući kao ptica. U gustom mraku ia stepenicama on udari laktom nešto što se ukloni s gunđanjem, zaključi da je to Kvazimodo, i to mu se učini tako smešno da siđe niz stepenice držeći se za trbuh od smeha. Kad je sišao na trg, još se smejao. On lupnu nogom kad se nađe na zemlji. Oh! reče dobra i uvažena kaldrmo pariska! Proklete stepenice, zamorile bi i anđele sa lestvica Jakovljevih! Šta mi je bilo da se zavlačim u ovaj svrdao od kamena koji para nebo? I to 1 Tebe Bofa hvalimo. 370 samo zato da Jedem malo ustaJalog sira, i da vidim pariske zvonike kroz jedan prozorčić! On pođe nekoliko koraka, i spazi obe sovuljage, to jest dom Kloda i magistra Jakova Šarmolija, kako posmatraju jednu statuu na portalu. On im se privuče na prstima i ču arhiđakona koji je tiho govorio Šarmoliju: Na ovom kamenu lazurne boje, s pozlaćenim ivicama, po naređenju Gijoma Pariskog, urezan je jedan Jov. Jov figuriše na kamenu mudrosti, koji mora da pretrpi mnoge muke i iskušenja pa da postane savršen, kako veli Rajmond Lul:2 Sub conservatione formae specificae salva anima3. To mi je baš svejedno reče Žan kesa je kod mene. U taj mah ču iza sebe neki snažan i zvučan glas koji je izgovarao čitav niz strašnih psovki. Do đavola! Vrat mu babi! Sunce li mu! Do sto vraga! Trista mu vera! Sto mu muka! Grom i pakao! Tako mi boga uzviknu Žan to ne može biti niko drugi do moj prijatelj kapetan Febus! Ovo ime Febus dođe do ušiju arhiđakonovih baš u trenutku kad je kraljevom prokuratoru objašnjavao zmaja čiji rep

beše sakriven u kadi iz koje se dizao dim i glava jednoga kralja. Dom Klod uzdrhta, ućuta, na veliko iznenađenje Šarmolijevo, okrenu se i spazi svoga brata Žana, koji je prilazio jednom povisokom oficiru na vratima od stana Gondelorijerovih. To doista beše kapetan Febus od Šatopera. Naslonio se leđima na ćošak od kuće svoje zaručnice i psuje kao kakav bezbožnik. 2 Katalanski pisac i alhemičar (12351315). 8 Pri sačuvanju naročite vrste zdrava duša. *• 371 Vere mi, kapetane Febuse reče Žan pružajući mu ruku vi psujete divno. Grom i pakao! odgovori kapetan. Grom i pakao vama! reče Žan. Šta je to, lepi kapetane, otkuda ta bujica lepih reči? Izvini, dragi druže Žane uzviknu Febus rukujući se s njim oboden konj ne zaustavlja se lako. A ja sam psovao u velikom galopu. Bio sam malo kod ovih čepa, i kad god odem od njih, usta su mi puna psovki; moram da ih izgovorim, inače bih se ugušio, sto mu gromova! Hoćete li da popijemo koju? reče Žan. Ovaj predlog umiri kapetana. Vrlo rado, ali nemam novca. Imam ja! Nije mogućno! Da vidim! Žan dostojanstveno i hladno iznese kesu pred oči kapetanove. Međutim, arhiđakon, koji beše ostavio Šarmolija preneražena, došao je do njih i zaustavio se na nekoliko koraka, posmatrajući ih obojicu; no oni ga ne spaziše: toliko se behu zaneli oko kese. Febus uzviknu: Kesa u vašem xepu, Žane, to je mesec u vedrici vode. Vidi se u njoj, ali, u stvari, nije. U njoj je samo senka njegova. Da se opkladimo da je to šljunak. Žan odgovori hladno: Evo kakvim šljunkom punim ja svoje xepove. I ne govoreći ništa, on izruči kesu na jedan obližnji kamen, ponosit kao Rimljanin koji je spasao otaxbinu. Tako mi boga! progunđa Febus krunaši, 372 veliki srebrnici, mali srebrnici, turski dinari, pariske pare, pravi orlaši! Da čoveku oči zasene! Žan je bio dostojanstven i hladan. Nekoliko novčića beše se otkotrljalo u blato; kapetan se u svome oduševljenju saže da ih pokupi. Žan ga zadrža. Pih, kapetan Febus od Šatšera! Febus izbroja novac i okrenuvši se svečano reče Žanu: Znate li, Žane, da ovde ima dvadeset tri

pariska sua! Koga ste to opljačkali noćas u Zlikovačkoj ulici? Žan zabaci svoju plavu glavu s kovrxastom kosom, prezrivo zatvori oči upola i reče: He! kad čovek ima brata arhiđakona i glupaka. Grom i pakao! uzviknu Febus to je čovek! Hoćemo li da pijemo reče Žan. Gde ćemo? reče Febus. Kod Evine jabuke. Ne, kapetane. Hajdemo kod Stare nauke. Do đavola s naukom, Žane! Bolje je vino kod Evnne jabuke. Posle, tu je do vrata jedna loza koja me veseli kad pijem. Pa dobro, hajdemo Evi i njenoj jabuci reče Žan; i uzevši pod ruku Febusa, nastavi: Zbilja, dragi kapetane, malopre rekoste: zlikovačka ulica. To je vrlo ružno. Sad se više ne govori tako neuglađeno. Kaže se Hajdučka ulica. Oba prijatelja uputiše se Evinoj jabuci. Izlišno je reći da su najpre pokupili novac i da je arhiđakon pošao za njima. Arhiđakon je išao za njima, mračan i nespokojan. Je li to bio taj Febus čije se prokleto ime, po 373 sle njegova razgovora s Grengoarom, plelo u sve njegove misli? To nije znao; tek, opet, to je bio Febus, i to čarobno ime bilo je dovoljno da arhiđakon kradom prati ova dva bezbrižna druga, osluškujući njihove reči i motreći sa pažljivim nespokojstvom na svaki njihov pokret. Uostalom, ništa lakše nije bilo čuti no njihov razgovor, jer su govorili sasvim glasno, ne vodeći nimalo računa o tome što će prolaznike upola posvetiti u svoje tajne. Govorili su o dvobojima, bludnicama, piću i raznim nestašlucima. Na zavijutku jedne ulice čuše sa jednog obližnjeg raskršća daire. Dom Klod ču kako oficir reče Žanu. Do đavola! Pohitajmo. Zašto, Febuse? Bojim se da me ne vidi Ciganka. Koja Ciganka? Ona s kozom. Smeralda? Ona glavom, Žane. Nikako ne mogu da joj upamtim vražje ime. Pohitajmo, može me poznati, a nisam rad da mi priđe na ulici. Zar je poznajete, Febuse? Arhiđakon vide kako se Febus glasno nasmeja, kako se naže Žanu na uvo i reče tiho nekoliko reči. Zatim Febus prsnu u smeh i pobedonosno zatrese glavom. Zbilja? reče Žan. Bogami! reče Febus. Večeras?

Večeras. Jeste li sigurni da će doći? 374 Ta jeste li vi pri sebi, Žane? Zar se može posumnjati u tako šta? Kapetane Febuse, vi ste srećan vitez! Arhiđakon ču ceo ovaj razgovor. Zubi mu stadoše cvokotati. Neka primetna jeza prođe mu kroz telo. On zastade za časak, nasloni se na jedan zid kao čovek koji je pijan, zatim pođe dalje za ovim spadalima. Baš kad ih je stigao, oni behu promenili razgovor. Obojica su pevali iz sve snage jedan stari pripev: Deca mala nevaljala Idu ludo na vešala. VII ZAO DUH Čuvena krčma kod Eeuue jabuke bila je u Školskome kraju, na uglu Ulice Rondel i Ulice Batonije. To beše soba pri zemlji, dosta prostrana i vrlo niska, sa svodom koji se svojom sredinom oslanjao na debeo stub od žuto obojenog drveta; na sve strane bili su stolovi, sjajni kondiri od kalaja visili su o zidu: tu ste uvek mogli naći puno pijanica i bludnIca u izobilju; jedan prozor gledao je na ulicu, pred vratima je bila jedna loza, a iznad vrata veliki pleh na kome beše naslikana jedna jabuka i jedna žena, pleh koji beše zarđao od kiše i koji c'e okretao prema vetru na jednoj gvozdenoj šipci. Ova vrsta vetreuške na ulici beše firma. Noć se spuštala. Raskršće beše mračno. Lepo osvetljena krčma sijala se izdaleka kao kakva ko 375 vačnica u mraku. Kroz njena polupana okna čulo se pirovanje, psovka, svađa; a kroz maglu koja se beše nahvatala na prozorima od toplote videlo se kako gamižu mnogobrojne prilike, i s vremena na vreme čuo se glasan kikot. Ljudi koji su išli svojim poslom prolazili su pored ove burne kafane i ne gledajući u nju. Samo po kakav odrpani deran s vremena na vreme podigao bi se na prste do prozora i dobacio bi u krčmu staru podrugljivu psovku kojom su u ono vreme propraćali bekrije: Ua! pijanice! Međutim, jedan čovek šetao se mirno ispred burne krčme, gledajući u nju neprestano i ne odmičući od nje koliko vojnik od svoje stražare. On se beše do očiju uvio u svoj ogrtač. Ovaj ogrtač kupio je pre nekoliko trenutaka od jednoga telala u blizini Evine jabuke, bez sumnje da se sačuva od hladnoće martovskih večeri, ili možda da prikrije svoje odelo. S vremena na vreme zastao bi pred mutnim oknima, slušao, gledao i lupao nogom. Naposletku, otvoriše se vrata krčme. On je možda to i čekao. Dva pijanca iziđoše iz nje. Zrak svetlosti koja je prodrla

kroz vrata obasja začas njihova vesela lica. Čovek u ogrtaču skloni se pod jednu kapiju na drugoj strani ulice, da vidi šta će biti. Grom i pakao! reče jedan od pijanaca, Tek što nije izbilo sedam, a u sedam imam sastanak. Ja vam kažem dodade njegov drug zaplićući jezikom da ne stanujem u Ulici zlih reči, indignus qui inter mala verba habitat.1 Moj je stan u 1 Nečastan koji stanuje između zlih reči (u zlrglasnim ulicama). 376 Ulici ŽanPenMole, in šso Johannis PainMollet, i vi ste glupi kao noć kad tvrdite protivno. Poznato je da se onaj koji je jedanput jahao na medvedu nikad ne boji, ali vi žudite samo za nasladom, kao sveti Jakov. Žane, prijatelju, vi ste pijani reče onaj drugi. Ovaj odgovori, povodeći se: Govorite vi šta hoćete, Febuse, ali je dokazano da je Platonovo lice bilo kao u lovačkoga psa. Čitalac je bez sumnje već poznao naša dva dobra prijatelja, kapetana i đaka. Izgleda da ih je čovek, koji ih je čekao u mraku, takođe poznao, jer je laganim koracima u stopu išao za đakom, zbog koga je krivudao i kapetan koji, vičniji piću, beše očuvao svu svoju prisebnost. Slušajući pažljivo šta govore, čovek u ogrtaču mogao je čuti u potpunosti ovaj njihov zanimljivi razgovor: Sto mu muka! Potrudite se da idete pravo, gospodine đače. Znate da vas moram ostaviti. Već je sedam. Imam sastanak s jednom ženom. Ostavite me! Ja vidim zvezde i ognjena koplja. Vi ste kao danmartenski zamak koji puca od smeha. Tako mi mladeža moje staramajke, Žane, vi bulaznite. Zbilja, Žane, je li vam ostalo šta novca? Gospodine rektore, tačno je; mala klanica, parva boucheria. Žane, dragi Žane! Vi znate da sam zakazao sastanak onoj maloj na kraju Mosta arhanđela Mihaila, znate da je mogu odvesti jedino kod Falurdele, podvodačice na mostu, i da treba platiti sobu. 377 Ta matora bludnica sa sedim brkovima neće me pustiti na veru. Molim vas, Žane! Zar smo popili sve što je bilo u popovoj kesi? Zar vam nije ostao nijedan pariski su? Uverenje da smo pametno utucali vreme zaslužen je i sladak začin za stolom. Do đavola! Dosta jednom s tim glupostima! Recite mi, vraški Žane, je li vam ostalo šta novca? Dajte ih, sto mu muka! ili ću vas pretresti, pa da ste gubav kao Jov i šugav kao Cezar! Gospodine, Ulica Galijaš je ulica koja ima na jednom kraju Staklarsku ulicu, a na drugom Tkačku ulicu.

Pa dobro de, dragi prijatelju Žane, dobri moj druže, Ulica Galijaš, tako je, imate pravo. Ali, tako vam boga, dođite sebi. Treba mi samo jedan pariski su, i to za sedam časova. Mir, gospodo, i pazite na refren: Kad pacovi stanu mačke tući, Kralj u Aras pobedno će ući; Kad površje sinjeg okeana Led postane usred letnjih dana, Videće se tada preko njega Kako narod iz Arasa bega! Uh! Antihriste jedan! Udavili te crevima tvoje matere! uzviknu Febus i surovo gurnu pijanog đaka koji udari o zid i sroza se na kaldrmu Filipa Avgusta. Sa ono malo bratskoga saučešća koje nikad ne ostavlja srce jednoga bekrije, Febus otkotrlja Žana nogom na jedno od onih sirotinjskih uzglavlja koja proviđenje stalno čuva na uglovima pariskih ulica i koja bogataši prezrivo žigošu imenom đubreta. Kapetan namesti glavu Žanovu na ro 378 milu korenja od kupusa, i đak smesta zahrka divnim basom. Međutim, u srcu kapetanovu ne beše se ugasila sva srxba. Tim gore po tebe ako te đavolske dvokolice ponesu uzgred reče on zaspalom đaku, i ode dalje. Čovek u ogrtaču, koji je neprestano išao za njim, zaustavi se za časak ggred đakom koji je ležao, kao da se dvoumio; zatim duboko uzdahnu i ode za kapetanom. Mi ćemo kao i oni, ostaviti Žana da spava pod vedrim nebom, i poći ćemo za njima, ako čitalac nema ništa protiv toga. Na ulasku u Ulicu svetoga Andrije, kapetan Febus primeti da ga neko prati. Osvrnuvši se slučajno, on vide kako se neka senka prikrada za njim duž zidova. On stade, stade i ona. On pođe, i senka pođe. To ga je vrlo malo uznemirilo. Ah, marim ja! reče on u sebi nemam ni prebijene pare. Pred fasadom Otenske gimnazije on se zaustavi. U toj gimnaziji beše započeo ono što je zvao svojim školovanjem, i, iz nestapše đačke navike koja mu beše ostala, nije nikad prošao pored te fasade a da statui kardinala Petra Bertrana, desno od portala, ne nanese uvredu na koju se tako gorko tuži Prijap u Horacijevoj satiri Olim truncus eram ficulnus2. To je činio c takvom ogorčenošću da je natpis Eduensis episcopus bio gotovo sasvim izbrisan. On se, dakle, zaustavi pred statuom kao i obično. Ulica beše sasvim pusta. U trenutku kad se nemarno zakopčavao, gledajući levo i desno, on vide kako mu se senka primiče laganim koracima, tako laganim da je natenane mogao uočiti da ta senka ima ogrg Negda bejah pan> smokvin. ZG5 tač i šešir. Kad je došla blizu njega, ona se zaustavi i osta nepomičnija od statue kardinala Bertrana. Međutim, ona je

gledala Febusa svojim nepomičnim očima, punim one nejasne svetlosti koja izbija noću iz mačje zenice. Kapetan beše hrabar i ne bi se ni najmanje uplašio od kakvog lupeža s nožem u ruci. Ali ova statua koja ide, ovaj okamenjen čovek prestravi ga. U to vreme pričalo se svašta o nekom zlom duhu koji luta noću po pariskim ulicama, i te priče iziđoše mu nejasno pred oči. On osta nekoliko trenutaka preneražen, i naposletku prekide ćutanje usiljavajući se da se nasmeje. Gospodine, ako ste lupež, kao što ja mislim, izgledate mi kao čaplja koja kljuca u orahovu ljusku. Ja sam sin jedne propale porodice, dragi moj. Obratite se ovde. U kapeli ove gimnazije ima jedan krst od drveta onoga krsta na kome je Hristos bio razapet; taj je krst srebrom okovan. Ruka ove senke pomoli se ispod ogrtača i spusti se na rame Febusovo, teška kao orlovske kanxe. U isto vreme senka progovori: Kapetane Febuse od Šatopera! Šta, do đavola! reče Febus vi znate moje ime! Ne samo da znam vaše ime prihvati čovek u ogrtaču glasom koji kao da je dolazio iz groba nego znam i to da imate sastanak večeras. Imam odgovori Febus preneražen. U sedam časova. Kroz četvrt časa. Kod Falurdele. Tako je. 380 Podvodačice na Mostu svetoga Mihaila. Svetoga arhanđela Mihaila, kako stoji u molitvama. Bezbožniče! promumla avet. Sa jednom ženom? Confiteor3. Koja se zove... Smeralda reče Febus veselo. Sva njegova bezbrižnost beše mu se postupno povratila. Na ovo ime, kanxa senkina besno prodrmusa rame Febusovo. Kapetane Febuse od Šatopera, lažeš. Ko bi u tom trenutku mogao videti usplamtelo lice kapetanovo, njegov skok unazad, tako silan da se oteo iz klešta koja su ga držala, ponos s kojim je spustio ruku na balčak svoga mača, i hladnu nepomičnost čoveka u ogrtaču pred ovim gnevom, ko bi to video uplašio bi se. To beše u neku ruku borba don Žuana sa statuom. Grom i pakao! uzviknu kapetan. Takvu reč retko čuje uvo jednoga Šatopera! Ponovi je ako smeš. Lažeš! reče senka hladno.

Kapetan škrgutnu zubima. Zlog duha, avet, sujeverje, sve je to on zaboravio u tom trenutku. Pred sobom je video samo jednoga čoveka i jednu uvredu. Ha! tako li je! promuca on glasom koji se gušio od gneva. On trže mač iz korica, i, mucajući, jer od gneva čovek drhti kao i od straha, nastavi: Ovamo! smesta! za mač! neka se prospe krv po kaldrmi! Međutim, čovek se ne mače. Kad vide svoga pro * Priznajem. t tivnika spremnog za napad i odbranu: Kapetane Febuse reče on, a glas mu je drhtao s gorčinom vi zaboravljate na svoj sastanak. Gnev ljudi kao što je Febus to vam je čanak mleka čije vrenje zaustavi kap hladne vode. Na ovu prostu reč spusti se mač koji je blistao u kapetanovoj ruci. Kapetane nastavi čovek sutra, prekosutra, posle mesec dana, posle deset godina naći ćete me gotova da vam odrubim glavu; ali idite najpre na svoj sastanak. Doista reče Febus, kao da je gledao da se pomiri sa samim sobom lepo je naći na jednom sastanku i dvoboj i devojku, ali ne vidim zašto bih izgubio devojku zbog dvoboja kad mogu imati oboje. On metnu mač u korice. Idite na sastanak prihvati nepoznati. Gospodine odgovori Febus malo zbunjeno hvala vam na vašoj učtivosti. Zaista, imamo kad i sutra izbušiti jedan drugome dolamu praoca Adama. Ja vam zahvaljujem što mi dopuštate da još četvrt časa provedem prijatno. Ja sam, istina, mislio da vas prostrem na kaldrmu i opet da stignem na vreme mojoj lepojci, tim pre što je u ovakvom slučaju viteški ostaviti žene da malo čekaju. Ali vi mi izgledate hrabar čovek, zato će biti bolje da odložimo dvoboj za sutra. Ja, dakle, idem na sastanak koji je,. kao što znate, ugovoren za sedam časova. Ovde se Febus počeša za uvo. Ah, do đavola! Ja sam zaboravio da nemam ni pare da platim sobu, a matora bludnica tražiće da joj se plati unapred. Ne veruje mi. Evo vam novac. 382 Febus oseti kako hladna ruka nepoznatoga spusti u njegovu jedan krupan novac. On se ne mogade uzdržati da ne primi taj novac i ne stisne tu ruku. Tako mi boga! uzviknu on vi ste dobroćudan čovek.

Ali pod jednom pogodbom! reče čovek. Dokažite mi da nisam imao pravo i da ste vi govorili istinu. Prikrijte me u kakav ugao, odakle bih mogao videti je li ta žena doista ona čije ste ime rekli. O! odgovori Febus drage volje. Mi ćemo uzeti sobu sa strane Svete Marte, i tako ćete moći lepo videti iz štenare koja je pored nje. Onda hajdemo! prihvati senka. Hajdemo! reče kapetan. Ja ne znam da li ste vi glavom gospodin đavo; ali budimo za večeras dobri prijatelji. Sutra ću vam platiti dug i kesom i mačem. Oni odoše brzo. Posle nekoliko minuta žubor reke objavi im da su na Mostu arhanđela Mihaila, koji je u ono vreme bio pretrpan kućama. Najpre ću uvesti vas reče Febus svome drugu zatim idem po moju lepojku koja me zacelo čeka kod Malog Šatlea. Čovek u ogrtaču ne odgovori ništa. Dok su išli zajedno, oni nisu progorili ni reč. Febus se zaustavi pred jednim oniskim vratima i jako uvdari rukom nekoliko puta. Na pukotinama vrata ukaza se svetlost. Ko je? upita neki krezubi glas. Do đavola! Grom i pakao! Sto mu muka! odgovori kapetan. Vrata se smesta otvoriše, i pred kapetanom i 383 njegovim drutarom ukazaše se Jedna stara žena i jedna stara lampa koje su drhtale. Starica beše pogurena, u dronjcima, s malim očima, a glava joj se tresla; povezana jednom krpom, ona beše puna bora, svuda, po rukama, po licu, po vratu; usne joj behu upale pod desni, a oko usta imala je čupe od bele dlake zbog kojih je izgledala kao mačka. Unutrašnjost ovog ćumeza nije izgledala nimalo bolje od nje. Tu ste imali bele zidove, crne grede na tavaaici, opao kamin, paučinu u svima uglovima, na sredini red rasklimatanih stolova i klupicu bez nogu; jedno prljavo dete sedelo je u pepelu, a u dnu su bile drvene stepenice ili bolje reći lestvice kojima je kraj bio u jednome otvoru na tavanici. Ušavši u ovu jazbinu, tajanstveni drugar Febusov navuče svoj ogrtač do očiju. Međutim, kapetan, koji je neprestano psovao kao kakav Saracen, pokaza novac tako da zablista na taliru sunce, kako veli naš slavni Renjije4. Soba sa strane Svete Marte reče on. Starica ga nazva monsenjerom i sakri talir u jednu fijoku. To beše novac koji je čovek u ogrtaču dao Febusu. Dok je ona bila leđima okrenuta, kosmato i izdrpano dete, koje se igralo u pepelu, vešto se prikrade fijoci, uze iz nje talir, a na njegovo mesto ostavi jedan suv list koji beše otkinulo s pruća.

Starica dade znak plemićima, kako ih nazva, da pođu za njom, i pope se uza stepenice, pred njima. Kad je došla na gornji sprat, ona spusti lampu na 4 Matiren Renjije (15731613), francuski satirični pesnik. 384 (jedan sanduk, i Febus, kao česti gost ove kuće, otvori jedna vrata koja su vodila u jedan mračan sobičak. Uđite ovamo, dragi moj reče on svome drugaru. Čovek u ogrtaču uđe ne rekavši ni reč. Vrata se zatvoriše za njim. On ču kako Febus navuče rezu, i posle nekoliko trenutaka kako silazi sa staricom niz stepenince. Svetlosti beše nestalo. VIII DOBRO JE KAD PROZORI GLEDAJU NA REKU Klod Frolo (jer mi pretpostavljamo da čitalac, razboritiji od Febusa, nije video u celom ovom do^ađaju drugog zlog duha od arhiđakona), pipao je nekoliko trenutaka po ovoj mračnoj jazbini u koju ga kapetan beše zatvorio. To beše jedan od onih kutova kakve arhitekti ostavljaju pokadšto na mestima gde se krov spaja sa zidom. Vertikalni presek ove štenare, kako je Febus nazva vrlo umesno, dao bi trougao. Uostalom, na njoj nije bilo ni prozora ni baxe, a zbog nagiba krova nije se moglo u njoj ni ispraviti. Klod se, dakle, zguri u prašinu i malter koji je prštao pod njime. Glava mu je gorela. Pipajući oko sebe rukama, on nađe na zemlji komad razbi|jena stakla koje nasloni na svoje čelo; hladno staklo raehladi ga malo. Šta se u tom trenutku događalo u mračnoj duši arhiđakonovoj? Samo on i Bog mogli su to znati. Po kakvom je kobnom redu raspoređivao on u svojoj pameti Esmeraldu, Febusa, Jakova Šarmolija, svoga mladoga brata koga je toliko voleo i koga je 25 Bogorodičina crkva 385 ostavio u blatu, svoju arhiđakonsku mantiju, svoje dobro ime možda, koje je ukaljao kad je došao u ovakvu kuću, sve ove slike, sve ove događaje? To vam ne bih umeo reći. Ali je izvesno da su ove misli obrazovale strašnu skupinu u njegovoj pameti. Čekao je tako jedno četvrt časa; činilo mu se da je za čitav vek ostario. Najedanput ču špripu drvenih stepenica. Neko se peo. Tavanska vrata otvoriše se i svetlost se ukaza. Na crvotočnim vratima njegova ćumeza bila je jedna veća pukotina; on priljubi uz nju svoje lice. Tako je mogao videti sve šta se događalo u susednoj sobi. Na tavanskim vratima pomoli se najpre starica s mačjim licem, sa lampom u ruci, zatim Febus, koji je sukao svoje brkove, i naposletku

treća ličnost, lepa i ljupka osoba, Esmeralda. Sveštenik je vide kako izlazi iz zemlje kao neka blistava pojava. Klod uzdrhta, oblak mu se navuče na oči, bilo mu stade jako udarati, sve je tutnjalo i okretalo se oko njega. On ne vide i ne ču ništa više. Kad je došao sebi, Febus i Esmeralda behu sami i seđahu na drvenom sanduku, pored lampe koja je osvetljavala ovo dvoje mladih i jednu bednu postelju u dnu sobe. Pored postelje bio je prozor kroz čija se okna, isprovaljivana kao paučina na koju je pala kiša, video krajičak neba i mesec koji je u daljini ležao na perini od lakih oblaka. Mlada devojka beše crvena, zbunjena, uplašena. Njene duge spuštene trepavice senčile su joj rumene obraze. Oficir, u koga se ona ne usudi pogledati, blistao je od zadovoljstva. Mehanički i sa divnim nespretnim pokretom, ona je vrhom prsta vukla po 386 klupi neke neodređene crte, i gledala u svo] prst. Noga joj se nije videla, na njoj je sedela koza. Kapetan beše obučen vrlo lepo; na okovratniku i oko ruku imao je mnogo drangulija, što je onda bilo vrlo otmeno. Dom Klod je s teškom mukom mogao čuti šta govore, tako su mu zujale uši od krvi koja je vrila u njegovim slepim očima. (Stvar je doista obična, razgovor zaljubljenih. To vam je jedno večito ja vas volim. Muzička fraza vrlo naga i vrlo otužna za one koji je slušaju a ne tiče ih se, kad nije ukrašena kakvom fioriturom1. Ali Klod nije slušao kao čovek koga se to ne tiče.) Oh! govorila je devojka ne dižući oči nemojte me prezirati, monesenjeru Febuse. Ja osećam da nije lepo ovo što činim. Da vas prezirem, lelo moje dete! odgovarao je oficir sa vrlo otmenim udvaranjem da vas pre'zirem, grom i pakao! a zašto? Što sam došla za vama. U tom pogledu, lepojko, nimalo se ne slažemo. Ne bi trebalo da vas prezirem, nego da vas mrzim. Mlada devojka pogleda ga uplašeno: Da me mrzite! A šta sam to učinila? Što sam vas toliko morao moliti. Ah! reče ona... to je zato što ću morati pogaziti jedan zavet... Nikad neću naći svoje roditelje... amajlija će izgubiti ovoju moć. Ali šta mari? Šta će mi sad otac i mati? Govoreći ovo, ona je nepomično gledala kapetana 1 Ukras u muzici. 25*

387 svojim krupnim crnim očima, u kojima su se blistale suze radosti i ljubavi. Đavo neka me nosi ako vas razumem! uzviknu Febus. Esmeralda je ćutala nekoliko trenutaka, zatim joj jedna suza kanu iz očiju, jedan uzdah ote joj se sa usta, i ona reče: Oh, monsenjeru, ja vas volim. Mladu devojku okružavao je takav dah čednosti, takva čar vrline da se Febus ne osećaše pored nje najugodnije. Međutim, ove reči osmeliše ga. Volite me! reče on strasno i obuhvati rukom Ciganku oko struka. On je samo čekao ovu priliku. Sveštenik to vide i krajem svoga prsta ogleda vrh kame koja mu beše skrivena u nedrima. Febuse! nastavi Ciganka uklanjajući blago sa svoga struka priljubljene ruke kapetanove vi ste dobri, vi ste plemeniti, vi ste lepi. Vi ste me spasli, mene, jedno siroto dete koje živi među Ciganima. Odavno već snevam ja kako mi jedan oficir spasava život. O vama sam snevala ja pre nego sam vas i poznala, Febuse mo j. U snu sam videla lepo odelo, kao što je vaše, otmen izgled i mač. Vi se zovete Febus, to je lepo ime. Ja volim vaše ime, volim vaš mač. Izvucite svoj mač, Febuse, da ga vidim. Baš ste dete! reče Febus i smešeći se izvuče mač iz korica. Ciganka pogleda balčak, sečivo, sa neiskazanom radoznalošću razgleda početna slova na braniku, i poljubi mač, rekavši mu: Vi ste mač hrabrog čoveka. Ja volim moga kapetana. 388 Febus se opet koristi ovom prilikom i pritište na njen lepi pogauti vrat poljubac, od koga se devojka ispravi crvena kao božur. Sveštenik zaškrguta zubima u mraku. Febuse prihvati Ciganka pustite me da vam govorim. Idite malo da vas vidim u svoj vašoj visini i da čujem zvek vaših mamuza. Kako ste lepi! Kapetan ustade da joj učini po volji, karajući je sa osmehom zadovoljstva: Baš ste dete! Zbilja, lepojko, jeste li me videli u paradnoj dolami! Na žalost! nisam odgovori ona. Ta je tek lepa! Febus opet sede pored nje, ali mnogo bliže nego pre toga. Slušajte, draga moja... Ciganka ga nekoliko puta lako udari po ustima svojom lepom rukom sa detinjarijom punom umiljatosti i veselosti. Ne, ne, neću da vas slušam. Volite li me? Hoću da mi kažete volite li me. Da li te volim, anđele moga života! uzviknu kapetan i kleče upola. Moje telo, moja krv, moja duša, sve je tvoje, sve

je za tebe. Ja te volim, i nikad nikoga nisam voleo do tebe. Kapetan beše toliko puta ponovio ovu rečenicu, u mnogim sličnim prilikama, da je izgovori nadušak, bez i jedne pogreške. Na ovu strasnu izjavu, Ciganka podiže prema prljavoj tavanici, koja je ovde bila mesto neba, pogled pun anđelske sreće. Oh! prošapta ona u ovom trenutku trebalo bi umreti. Febusu se „taj trenutak" učini zgodan da joj 389 ukrade nov poljubac koji je paklene muke zadavao bednome arhiđakonu. Umreti! uzviknu zaljubljeni kaletan. Šta vi to govorite, lepi anđele? Tako mi Jupitera! sad baš treba živeti. Umreti u početku tako slatkih trenutaka! grom i pakao, vi se šalite! Vi ne mislite tako. Slušajte, draga Similar... Esme^ narda... Oprostite, ali ime vam je tako neobično saracensko, da nikako ne umem da se snađem, kao pred šipragom koji mi ne da maći. Bože moj reče sirota devojka a ja sam mislila da je to ime lepo zato što je neobično. Ali kad vam se ne dopada, ja ću se zvati Gotona. Ah, ne kidajte se zbog takve sitnice, mila moja! To je ime na koje se samo treba navići. Kad ga jedanput budem znao napamet, onda će ići lako. Dakle, slušajte, draga Similar; ja vas strasno obožavam. Volim vas toliko da je to pravo čudo. Ja znam jednu devojku koja zbog toga puca od muke. Ljubomorna devojka prekide ga: Koja je to? Šta nas se to tiče? reče Febus... Volite li me vi? OxL. reče ona. No to je glavno. Videćete kako i ja vas volim. Neka me Neptun nabode na svoje vile ako vas ne učinim najsrećnijim stvorenjem na svetu. Uzećemo kakav lep mali stan. Ja ću prolaziti sa svojim strelcima pored vapšh prozora. Oni su svi na konju i prkose strelcima kapetana Minjona. Tu su vam kopljanici, strelci, i puškama oružani vojnici. Odvešću vas da vidite velike pariske smotre kod šupe u Rimiju. Ne znate kako je to lepo! Osamdeset 390 hiljada oružanih momaka; trideset hiljada u belim dolamama, pancirima i oklopima; šezdeset sedam esnafskih barjaka; zastave parlamenta, glavne kontrole, blagajne, kovnice; jednom rečju, jedna vraška gungula. Naposletku, odvešću vas da vidite lavove u kraljevom dvoru, koji su, kao što znate, divlje zveri. Sve žene to vole. Od pre nekoliko trenutaka, utonula u prijatne misli, mlada devojka snevala je uz zvuke njegova glasa, ne slušajući smisao njegovih reči.

Oh, kako ćete biti srećni! nastavi kapetan, i u isti mah lagano otkopča Cigankin pojas. Šta to radite? reče ona živo. Ovo nasilje beše je trglo iz njena zanosa. Ništa odgovori Febus. Kažem samo da ćete morati ostaviti ovo smešno i sokačko odelo kad budete sa mnom. Kad budem s tobom, Febuse moj! reče mlada devojka nežno. Ona se ponovo zamisli i ućuta. Ohrabren njenom blagošću, kapetan je obuhvati oko pasa, čemu se ona ne usprotivi, zatim stade drešiti polako struk sirotog deteta, i razdrlji joj jeleče tako jako da je uzbuđeni sveštenik video kako se iz tankoga platna pomalja levo rame Cigankino, oblo i mrko, kao mesec koji se diže u gustoj magli po horizontu. Devojka se nije ni najmanje protivila. Kao da nije to ni opažala. Oko smeloga kapetana beše zažareno. Najedanput ona se okrenu njemu: Febuse reče oka s izrazom bezgranične ljubavi pouči me tvojoj veri. 392 Mogoj veri! uzviknu kapetan i grohotom se nasmeja. Ja, da vas poučim mojoj veri! Grom i pakao! A šta ćete s mojom verom? Da se venčamo odgovori ona. Na licu kapetanovom ukaza se izraz iznenađenja, preziranja, lakomislenosti i razvratne strasti. Koješta! reče on ko je još to video! Ciganka preblede i tužno obori glavu na grudi. Lepi anđele reče nežno Febus kakve su to lude misli? I brak mi je nešto! Zar čovek manje voli ako ne izbrblja koju latinsku u popovskom dućanu? Govoreći ovo najumiljatijim glasom, on se sasvim približi Ciganki, njegove nežne ruke ponovo obuhvatiše ovaj tako nežan i tako vitak stas, oko mu se blistalo sve jače i jače, i po svemu se videlo da se gospodin Febus primiče jednome od onih trenutaka kada i sam Jupiter čini takve budalaštine da je dobri Homer morao zvati u pomoć oblak. Međutim, dom Klod je video sve. Vrata behu načinjena od dasaka sasvim istrulelih, kroz koje je njegov orlovski pogled mogao lepo gledati. Ovaj sveštenik mrka lica i širokih leđa, osuđen dotle na strogu čednost manastirsku, drhtao je i goreo pred ovim noćnim prizorom ljubavi i sladostrašća. Gledajući mladu i lepu devojku, koja beše ostavljena na milost i nemilost ovom strasnom mladiću, on oseti kako mu rastopljeno olovo teče po žilama. U njemu se događalo nešto neobično. Njegovo oko gledalo je sa sladostrasnom ljubomorom Cigankinu nagotu. Ko bi u ovome

trenutku mogao videti lice ovoga nesrećnika, priljubljeno uz crvotočne daske, pomislio bi da vidi lice kakvoga tigra, koji iz dna 392 svoga kaveza gleda kako šakal proždire gazelu. Njegova zenica blistala se kao plamen kroz pukotine na vratima. Najedašgut, Febus jednim brzim pokretom skide jeleče sa Cigankinih rrudi. Jadno dete, koje beše bledo i zamišljeno, trže se kao iza sna. Ona se naglo udalji od smeloga oficira, i, bacivši pogled na svoje nage grudi i svoja naga ramena, crvena, zbunjena i nema od stida, ona skrsti svoje lepe ruke da sakrije prsa. Da joj rumen ne beše oblila obraze, gledajući je ovako nemu i nepomičnu, čovek bi rekao da ima pred sobom statuu stidljivosti. Njene oči ostaše oborene. Međutim, kapetan svojim pokretima beše otkrio tajanstvenu amajliju koju je ona nosila o vratu. Šta je to? reče on koristeći se ovim izgovorom da se približi lepome stvorenju koje je uplašio. Ne dirajte! odgovori ona živo to je moja čuvarica. Po njoj ću naći svoje roditelje ako ih ostanem dostojna. Oh, pustite me, gospodine kapetane! Mati! Jadna moja mati! Mati! Gde si? U pomoć! Preklinjem vas, gospodine Febuse! Vratite mi moj jelek. Febus se izmače i reče hladno: Oh, gospođice! Sad vidim da me ne volite! Ne volim ga! uzviknu nesrećno dete i u isti mah obisnu o vrat kapetanu, koga posadi pored sebe. Ne volim te, Febuse moj! Što mi tako nepravedno paraš srce! Oh, uzmi me, uzmi sve! Radi sa mnom šta hoćeš. Ja sam tvoja. Šta mi je stalo do amajlije! Šta mi je stalo do matere! Ti simi mati, jer te volim. Febuse, mili moj Febuse, vidiš li me? 393 Ja sam to, pogledaj me. To je ta mlada devojka koju ti, tako dobar, ne odbijaš, i koja je došla, došla sama tebi. Moja duša, moj život, moje telo, moja ličnost, sve je to vaše, kapetane moj! Pa dobro, ne! nećemo se venčati, kad si tome protivan. Uostalom, šta sam ja? Bedna devojka sa ulice, dok, ti, Febuse moj, ti si plemić. Zaista bi bilo lepo! jedna igračica da se uda za oficira! Ja nisam znala šta govorim. Ne, Febuse, ne, ja ću biti tvoja ljubavnica, tvoja igračka, tvoja zabava, kad budeš hteo, devojka koja će biti tvoja, ja sam stvorena samo za to. Biću okaljana, prezrena, osramoćena, ali ako, kad me ti voliš. Ja ću biti najponositija i najveselija žena. A kad budem stara i ružna, Febuse, kad više ne budem dovoljno lepa da vas mogu voleti, monsenjeru, vi ćete me i onda trpeti da vas služim. Druge će vam

vesti ešarpe, a ja, sluškinja, brinuću se o njima. Vi ćete mi dopustiti da vam brišem mamuze, da vam četkam dolamu, da vam čistim čizme. Jel'te, Febuse, da ćete mi ukazati tu milost? A sad, uzmi me, Febuse, ja sam potpuno tvoja, samo me voli! Nama Cigankama potrebno je samo to, vazduh i ljubav. Govoreći ovo, ona je grlila oficira, gledala ga od pete do glave ponizno i sa umiljatim osmehom sa kojim su se mešale suze; njene lepe grudi trle su se o čohanu dolamu i hrapav vez na oficiru. Njeno lepo polunago telo uvijalo se na njegovim kolenima. Kapetan, opijen, pritište svoje vatrene usne na ova lepa afrikanska ramena. Mlada devojka, očiju upravljenih u tavanicu, zavaljena, drhtala je celim telom pod ovim poljupcem. Najedanput, ona opazi iznad Febusove glave drugu jednu glavu, lice modro, zeleno, grčevito, s pa 394 klenim pogledom. Kraj toga lica beše jedna ruka koja je držala nož. To beše lice i ruka sveštenikova. On beše obio vrata i stajao je tu. Febus ga nije mogao videti. Mlada devojka osta nepomična, prestravljena, nema, pod uticajem ove strašne pojave, kao golub koji bi. podigao glavu u trenutku kad jastreb gleda u njegovo gnezdo svojim okruglim očima. Ona čak ne mogade ni da vrisne. Vide kako se nož spusti na Febusa i podiže obojen krvlju koja se pušila na njemu. Ah! uzviknu kapetan i pade. Ona se onesvesti. U trenutku kad su joj se oči zatvarale, kad je gubila svest, njoj se učini da je na svojim usnama osetila vatreni dodir, poljubac vreliji od usijana gvožđa xelatova. Kad je došla sebi, bila je opkoljena žandarmima; kapetana su odneli svega krvava, sveštenika beše nestalo, prozor u dnu sobe, koji je gledao na reku, beše širom otvoren, jedan ogrtač, za koji se mislilo da je oficirov, nađen je na podu, i ona je čula kako oko nje govore: Jedna vračara probola je nožem jednog kapetana. KNjIGA OSMA I TALIR KOJI SE PRETVORIO U SUV LIST Grengoar i cela Čudotvorna mala behu u najvećoj brizi. Bilo je već mesec dana kako se ništa ratie znalo o Esmeraldi, što je veoma žalostilo jeđupačkoga kneza i njegove prijatelje kradljivce, nggi o njenoj kozi, što je udvostručavalo Grengoarov bol. Jedno veče Ciganke beše nestalo, i otada nije v?gše dala znake života. Sva traženja behu uzalud 1heki zajedljivi prosjaci epileptičari g>»koše 1'rengoaru da su je tr veče sreli u blizigl Moi^a arhanđela Mjj^rSiJia u

društzu s jednkm oficirom; ali ovaj muž na cigansku ruku beše neverni filozof; uostalom, on je znao bolje no iko koliko je njegova žena bila nevina. Sam je mogao oceniti kako je velika čednost koja je bila posledica udruženih osobina amajlije i Cigakke, i matematički tačno beše izračunao otpornu snagu ove nevinosti prema drugoj sili. S te strane bio je, dakle, sasvim miran. Zato nije ni mogao abjasniti sebi ovaj nestanak. To ga je veoma bolelo. On bi omršavio od tuge da je to bilo mogućno. Zbog toga beše na sve zaboravio, pa čak i na svoje književne sklonosti, čak i na svoje veliko delo De jiguris regularibus et irregu 397 laribus1 koje je nameravar štampati čim dođe do novca (jer je neprestano sanjao o štampi, otkako je video Didascalon Huga od Sen Viktora2 štampan čuvenim slovima Vendelina od Spira). Jednoga dana kada je tužan prolazio pored Krivičnoga suda, on spazi neku gomilu pred jednom od kapija Doma pravde. Šta je to? upita on jednoga mladog čoveka koji je izlazio iz Doma. Ne znam, gospodine odgovori mladi čovek. Kažu da je danas suđenje nekoj ženi koja je ubila jednog oficira. Kako izgleda da su tu i vraxbine imale posla, umešali su se u ovu stvar i biskup i duhovni sud, 'a moj brat, koji je arhiđakon od Žoza, ne izbija iz sudnice. Hteo sam da govorim s njim, ali mu od sveta nisam mogao prići, što mi je vrlo krivo, jer mi treba novac. He, gospodine, voleo bih da vam mogu dati šta na zajam; ali, na žalost! xepovi su mi, istina, provaljeni, ali ih nisu provalili taliri. On se ne usudi reći mladome čoveku da poznaje njegovoga brata arhiđakona, kome nije više otišao posle one scene u crkvi, što ga je dovodilo u nepriliku. Đak ode svojim putem, a Grengoar pođe za gomilom koja se pela uz stepenice što vode u veliku sudnicu. On je smatrao da ništa ne može tako razagnati melanholiju kao kakav krivični pretres; toliko su zanimljive sudije sa svojim glupostima. Narod s kojim se beše pomešao išao je i gurao se ćuteći. Posle sporog i dosadnog tapkanja pod dugim 1 O pravilnim i nepravilnim slikama. • Francuski skolastik XII veka. 398 mračnim hodnikom građevine, stiže najzad pred jedna oniska vrata, ulaz u jednu dvoranu koju je, budući visoka rasta, mogao razgledati preko gomile glava koje su se talasale. Dvorana beše prostrana i mračna, zbog čega je izgledala još prostranija. Dan je bio na izmaku; kroz duge gotske

prozore prodirao je samo bled zrak svetlosti koji se gasio pre nego što je stizao do svoda, ogromne mreže od drvoreza, čije bezbrojne figure kao da su se kretale i mešale u mraku. Ovdeonde po stolovima bilo je upaljeno već više sveća, i one su osvetljavale glave pisara, koji se behu zagnjurili u akta. U prednjem delu dvorane behu slušaoci; desno i levo sedeli su za stolovima advokati; u dnu, na jednom uzvišenom mestu, bile su mnogobrojne sudije čiji su se poslednji redovi gubili u mraku; lica nepomična i strašna. Zidovi behu išarani bezbrojnim krinovima. Iznad sudija raspoznavalo se nejasno u mraku veliko raspeće, a svuda behu koplja i oštroperci, izcad čijih su vrhova lebdeli plamenovi sveća. Gospodine upita Grengoar jednoga svoga suseda ko su one mnogobrojne ličnosti tamo što su se poređale kao prelati na crkvenom saboru? Gospodine reče sused na desnoj strani sudije velikoga suda, a na levoj istražne sudije; magistri u crnom odelu i gospoda u crvenom odelu. A iznad njih nastavi Grengoar onaj debeli crvenko što se znoji? To je gospodin predsednik. A oni ovnovi iza njega? reče Grengoar, koji, kao što smo već rekli, nije voleo sudije, možda zato što je bio kivan na Dom pravde otkako je 399 onako rđavo prošao sa svojom dramom. To su gospoda sudije kraljevskoga dvora. A onaj divlji vepar pred njim? To je sudski delovođa. A onaj krokodil, desno? Magistar Filip Lelije, izvanredni kraljev advokat. A levo, onaj debeli crni mačak? Magistar Jakov Šarmoli, kraljev prokurator pri duhovnom sudu, sa gospodom sudijama duhovnoga suda. Pa šta rade, gospodine, ti čestiti ljudi? reče Grengoar. Sude. Kome sude? Ne vidim optuženoga. Optužena je jedna žena, gospodine. Ne možete je videti. Ona nam je okrenuta leđima, a zaklanja je svetina. Eno, ona je tamo gde su ona koplja. Ko je ta žena? upita Grengoar. Znate li joj ime? Ne znam, gospodine. Ja sam sad baš došao. Ali bih rekao da je optužena kao čarobnica, jer duhovni sud prisustvuje pretresu. I tako reče naš filozof imaćemo prilike da vidimo kako ove sudije jedu ljudsko meso. Ni to, najzad, nije naodmet gledati.

Gospodine napomenu sused ne čini li vam se da je u magistra Jakova Šarmolija lice vrlo blago. Hm! odgovori Grengoar. Ja sam nepoverljiv prema blagom licu koje ima uzane nozdrve i tanke usne. 400 Ovde susedi ućutkaše Grengoara i njegova suseda. Saslušavao se jedan važan svedok. Gospodo govorila je na sredini sudnice jedna starica, čije se lice tako gubilo pod haljinama da bi čovek rekao da ima pred sobom samo gomilu dronjaka koja se kreće gospodo, to je tako istina kao što je istina da sam ja Falurdela, koja već četrdeset godina stanuje na Mostu arhanđela Mihaila i tačno plaća porez, taksu i zakupninu. Moja su vrata preko puta kuće TasenKajara, farbara, koji stanuje malo više. Sad sam sirota starica, ali sam nekad bila lepa devojka, gospodo! Od pre nekoliko dana govorili su mi ljudi: Falurdela, ne predite uveče suviše, đavo voli da češlja svojim rogovima predivo starih žena. Zna se da se zao duh, koji se prošle godine bavio oko Tanila, šunja sada po Staroj varoši. Falurdela, čuvajte se da vam ne zakuca na vrata. Jedno veče okrećem ja čekrk, kad čujem da neko kuca na mojim vratima. Zapitam ko je. Neko stade psovati. Uđoše dva čoveka. Jedan crni sa jednim lepim oficirom. Na crnome videle su se samo oči, dve žeravice. Sve ostalo gubilo se pod šeširom i ogrtačem. Uto mi oni rekoše: Sobu prema Svetoj Marti. To je moja soba na gornjem spratu, gospodo, moja najčistija soba. Oni mi dodaše jedan talir. Ja ostavim talir u fioku, i rekoh u sebi: taman da kupim sutra škembića na Glorijetskoj pijaci. Mi se popnemo. Kad smo došli U gornju sobu, crnog čoveka nestade dok sam se okrenula. To me malo začudi. Oficir, koji beše lep kao kakav veliki gospodin, siđe sa mnom, i ode. Nisam namotala ni četvrt kanure, a on se vrati sa jednom lepom mladom devojkom, pravom lutkom, koja bi bli 26 Bogorodičina crkva 401 stala kao sunce da je bila lepo očešljana. S njom je bio i jedan jarac, veliki jarac, crn i beo, ne sećam se više. To mi pade u oči. Devojka me se nije ticala, ali jarac! Ja ne volim te životinje, jer imaju bradu i rogove. Sasvim liče na čoveka. A posle, s njima nisu čista posla; tu ima nečega nečastivoga. Međutim, nisam rekla ništa. Glavno je da sam dobila talir. Je l' te da sam imala pravo, gospodine sudija? Ja odvedem devojku i kapetana u gornju sobu, i ostavim ih same, to jest s jarcem. Zatim siđem i nastavim presti. Treba još da vam kažem da moja kuća ima prizemlje i prvi

sprat, da je začeljem okrenuta reci, kao i ostale kuće na mostu, i da prozori i prizemlja i prvog sprata gledaju na vodu. Ja sam, dakle, prela. Ne znam zašto, mislila sam o onome zlom duhu na koga me je podsetio jarac; a posle, i lepa devojka bila je malo neobično odevena. Najedanput čujem gore neki vrisak, kako nešto pade na pod i prozor se otvori. Potrčim prozoru i vidim kako mi ispred očiju prolete neko crno telo koje pade u vodu. To beše avet u svešteničkom odelu. Bila je mesečina. Avet sam vrlo dobro videla. Ona je plivala u pravcu Stare varoši. Ja onda, dršćući od straha, viknem stražare. Gospoda stražari uđoše, i u prvi mah, ne znajući zašto sam ih zvala, oni me, onako veseli, stadoše tući. Ja im objasnim šta sam videla. Popnemo se, i šta nađemo? Moja jadna soba sva krvava, kapetan koliki je dug leži s nožem u vratu, devojka se napravila mrtva, a jarac stoji poplašen. Eto ti sad, rekoh, moraću više od petnaest dana ribati patos. Moraću ga i strugati. Užasno! Odnesoše i oficira, siromah mladić! i mladu devojku koja je bila sasvim razgolićena. 402 A, jest! Što je najgore, kad sam sutradan htela uzeti talir da kugšm škembića, mesto njega našla sam suv list. Starica ućuta. Žagor užasavanja prođe kroz sudnicu. Ta avet, taj jarac, sve to miriše na čarolije reče jedan sused Grengoaru. Pa taj suvi list! dodade drugi. Jasno je kao dan prihvati treći da je ta devojka neka čarobnica koja stoji u vezi sa zlim duhom da pljačkaju oficire. Gotovo i samome Grengoaru činilo se sve ovo užasno i verovatno. Svedoče Falurdela reče gospodin predsednik dostojanstveno imate li još šta da kažete sudu? Ništa više, monsenjeru odgovori starica do to da se u izveštaju kaže za moju kuću da je kriva i smrdljiva straćara, što je za mene uvreda. Kuće na mostu ne izgledaju lepo, jer u njima ima mnogo sveta, ali pri svemu tome u njima stanuje dosta kasapa koji su bogati i čije su žene lepe i vrlo čiste. Sudija koji je učinio na Grengoara utisak hrokodila ustade. Mir! reče on. Ja molim gospodu da ne nzgube iz vida da je kod optužene nađen i jedan nož. Svedoče, Falurdela, jeste li doneli taj suvi list u koji se pretvorio talir koji vam je demon dao. Jesam, gospodine reče ona našla sam ga. Evo ga. Jedan momak predade uveli list krokodilu, koji vzbiljno odmahnu glavom i pruži ga predsedniku, 26« 403

koji ga dade kraljevom prokuratoru pri duhovnom sudu. tako da je obišao celu sudnicu. To je brezov list reče magistar Jakov Šarmoli. Nov dokaz o vraxbinama. Jedan sudija uze reč. Svedoče, dva su čoveka ušla u isto vreme u vaš stan. Crni čovek, koga ste videli najpre kako je nestao, a zatim kako pliva po Seni u svešteničkom odelu, i oficir. Koji vam je od njih dvojice dao talir? Starica se promisli malo, pa reče: Dao mi ga je oficir. Kroz svetinu prođe žagor. A! pomisli Grengoar to već koleba moje ubeđenje. Međutim, magistar Filip Lelije, kraljev izvanredni advokat, ponovo se umeša. Ja molim gospodu da imaju na umu da je ranjeni oficir, u svome iskazu koji je pisan kraj njegove postelje, izjavljujući da je u trenutku kad mu je crni čovek prišao, slutio da je taj čovek vrlo lako mogao biti zao duh, da je ranjeni oficir dodao da ga je avet bila živo saletala da se sastane sa optuženom i da mu je ona, na njegovu, kapetanovu napomeghu da nema novca, dala talir kojim je rečeni oficir platio Falurdeli. Dakle, talir je novac pakla. Ova odsudna napomena kao da je razbila svaku sumnju Grengoara i drugih skeptika u sudnici. Gospoda imaju akta u rukama dodade kraljev advokat sedajući i mogu se uveriti o iskazu, Febusa od Šatopera. Na ovo ime, optužena ustade. Njena glava diže 404 se iznad gomile. Grengoar, uplašen, poznade Esmeraldu. Ona beše bleda; njene kose, koje su nekad bile tako lepo opletene i okićene zlatnim paricama, padale su u neredu; usne joj behu modre, a njene upale oči ulivale su strah. Avaj! Febus! reče ona van sebe gde je on? O gospodo! Pre nego me ubijete, recite mi, tako vam Boga, je li još živ? Ćutite, ženo odgovori predsednik. To nije naše! Oh! smilujte se, recite mi je li živ! nastavi ona sklopivši svoje lepe smršale ruke; i lanci zazvečaše niz njeno odelo. Na umoru je, kad baš hoćete da znate reče oporo kraljev advokat. Jeste li zadovoljni? Nesrećna devojka ponovo pade na svoju klupu, nema, bez suza, bela kao vosak. Predsednik se saže jednome čoveku koji je bio niže njega i koji je imao zlatnu kapu i crnu haljinu, lanac o vratu i prut u ruci.

Vrataru, uvedite drugu optuženu. Svi pogledi upraviše se na jedna mala vrata koja se otvoriše i, na veliki užas Grengoarov, propustiše jednu lepu kozu pozlaćenih nogu i rogova. Lepa životinja zastade za časak na pragu, pruživši vrat kao da joj se, sa ivice kakve stene, lruža pred očima ogroman horizont. Najedanput spazi Ciganku i, preskočivši preko stola i glave jednoga delovođe, u dva skoka dođe pred nju. Zatim umiljato leže na noge svoje gospođe, moleći je da joj kaže koju prijatnu reč ili da je pomiluje; ali optužena osta nepomična, i jadna Xali ne dobi nijedan pogled. 405 Šta vidim? to je ona gadna životinja reče etara Falurdela dobro ih poznajem obe. Jakov Šarmoli umeša se. Ako gospoda nemaju ništa protiv, možemo sad saslušati kozu. To doista beše druga optužena. U ono vreme bilo je nešto sasvim obično optužiti životinju za čarobnjaštvo. Između ostalih krivica naći ćete, u računima policije za 1466. godinu, zanimljiv podatak o troškovima u krivici ŽileSulara i njegove krmače, pogubljenih zbog svojih krivica u Korbeju. Sve je tu uračunato, i trošak oko kopanja rupv za krmaču, i pet stotina prutova koji su uzeti u pristaništu Morsan, i tri litre vina i hleb, kao poslednji obrok osuđenoga koji je xelat bratski podelio s njim, pa čak jedanaest dana čuvanja i hranjenja krmače, računajući svaki dan po osam pariskih para. Ponekad, štaviše, nije se zaustavljalo samo na životinjama. Kapitularije Karla Velikog i Luja Pobožnoga propisuju oštre kazne za plamene utvari, koje se usude pojavljivati se u vazduhu, Međutim, prokurator duhovnoga suda beše uzviknuo: Ako demon, koji je u ovoj kozi i koga iz nje ništa nije moglo izagnati, i dalje nastavi svoja nečastiva dela, ako njima zaprepasti sud, mi ga unapred opominjemo da ćemo biti primorani zahtevati za nj vešala ili lomaču. Grengoara probi hladan znoj. Šarmoli uze sa jednoga stola Citankine daire, i, pruživši ih pred kozu na izvestan način, upita: Koliko je časova? Koza ga pogleda svojim pametnim očima, diže 406 svoju pozlaćenu nogu i udari njome sedam puta. Bilo je doista sedam časova. Kroz svetivu prođe žagor užasavanja. Grengoar se ne mogade uzdržati. Ta ona sama sebe upropašćuje! uzviknu sasvim glasno. Vidite da ne zna šta radi. Neka ćute ti prostaci tamo u dnu sudnice! reče oštro vratar.

Pomoću ovih istih daira Jakov Šarmoli izmami kozi još nekoliko drugih veština, o datumu, o mesecu u godini itd., kojih se čitalac seća. I, po optičkoj iluziji koja je svojstvena sudskim ispitima, ove iste gledaoce, koji su možda više puta pljeskali na sokaku ovim nevinim veštinama Xalinim, užasnule su ove veštine pod svodovima Doma pravde. Koza je očevidno bila pravi satana. Još je gore bilo kad je kraljev prokurator izručio na pod jednu kožnu kesicu s pokretnim slovima, koja je visila o Xalinu vratu, i kad je koza svojom nogom sastavila iz rasturene azbuke kobno ime: Febus. Čarolije, čija je žrtva bio kapetan, bile su na taj način očito obelodanjene, i Ciganka, ta divna igračica koja je toliko puta zanela prolaznike svojom ljupkošću, bila je sada za njih samo užasna veštica. Uortalom, ona nije davala ni znaka života. Ni vešta izvođenja Xalina, ni pretnje suda, ni potmule kletve slušalaca, ništa ona nije opažala. Da bi se probudila, trebalo je da je jedan vojnik nemilosrdno prodrmusa i da predsednik svečano podigne glas: Devojko, vi ste ciganskoga soja koji se odao čarolijama. Vi ste u društvu sa ovom satanskom ko 407 zom, koja je takođe optužena, noću 29. marta, u sporazumu sa silama tmina, pomoću čarolija i čini, proboli nožem jednoga kapetana u službi kraljevoj, Febusa od Šatopera. Priznajete li ovo delo? Užasno! uzviknu mlada devojka i pokri lice rukama. Moga Febusa! Oh! da strašnih muka! Priznajete li ovo delo? upita predsednik hladno. Ne, nikad! reče ona strahovitim glasom; ona beše ustala, oko joj je sevalo. Predsednik nastavi odsečno: Pa kako onda objašnjavate okolnosti koje vas terete? Ona odgovori isprekidanim glasom: Rekla sam već. Ne znam. To je. To je delo učinio neki sveštenik. Sveštenik koga ne poznajem, pakleni sveštenik koji me goni. Tako je prihvati sudija. Zao duh. Oh, gospodo sudije! Smilujte se na mene! Ja sam sirota devojka... Jeđupka reče sudija. Magistar Jakov Šarmoli uze reč s blagošću: Pošto, na žalost, optužena uporno odriče delo, ja tražim da se udari na muke. Odobrava se reče predsednik. Nesrećna devojka uzdrhta celim telom. Pa ipak ustade na zapovest kopljanika i dosta pouzdanim korakom uputi se za Šarmolijem i sveštenicima iz duhovnoga suda,

između dva reda oštroperaca, ka jednim omanjim vratima koja se najedanput otvoriše i zatvoriše za njom. Tužnome Grengoaru učini se da je jadnu devojku progutala neka strašna čeljust. 408 Kad nje nestade, začu se neko tužno vrečanje. To beše koza koja je plakala. Pretres bi obustavljen. Jedan sudija napomenu da su gospoda umorna i da bi djto bilo da čekaju na svršetak mučenja, na šta predsednik odgovori da sudija treba da se žrtvuje svojoj dužnosti. Odvratna i nesnosna devojčura reče jedan stari sudija sad je našla da je udaraju na muke kad mi nismo večerali! II NASTAVAK O TALIRU KOJI SE PRETVORIO U SUV LIST Okružena svojom crnom pratnjom, Esmeralda pređe nekoliko basamaka u hodnicima koji su bili tako mračni da su ih u po dana osvetljavali, i sudski stražari gurnuše je u jednu strašnu sobu. Ta soba, po obliku okrugla, bila je u prizemlju, u jednoj od onih velikih kula koje još i danas, u našem veku, probijaju sloj novih građevina kojim je novi Pariz pokrio stari. Na ovom podrumu nije bilo prozora, nije bilo drugih otvora sem oniskog ulaza koji su zatvarala ogromna gvozdena vrata. Međutim, svetlosti je u njemu bilo dovoljno. Jedna peć beše načinjena u debelome zidu. U njoj je gorela velika vatra, koja je ispunjavala podrum svojom crvenom svetlošću, i prema ovoj svetlosti potpuno se gubila svetlost jedne bedne sveće koja je stojala u jednome kutu. Od gvozdene rešetke, kojom se peć zatvarala i koja je u tom trenutku bila podignuta, video 409 se, na ulasku ždrela KOje se sijalo u mračnome zidu, samo donji kraj njenih prečaga, kao red crnih zuba, oštrih i razmaknutih, zbog čega je peć ličila na usta u zmajeva, iz kojih, u legendama, modar plamen liže. Pri svetlosti.koja se iz peći širila, vide optužena svuda po sobi strašne sprave, za čiju upotrebu nije znala. Na sredini je ležao gotovo na samoj zemlji jedan kožni dušek, iznad koga je visio kaiš s pređicom utvrđen za bakarni prsten koji je držalo u zubima neko čudovište pljosnata nosa, izrezano u vrhu svoda. Kleštamašice, veliki gvozdeni komadi od pluga, zapremali su unutrašnjost peći i sijali se na žeravici. Krvava svetlost peći nije osvetljavala u sobi ništa drugo do gomilu strašnih stvari. Ovaj pakao zvao se prosto mučionica. Na lostelji je nemarno sedeo Pjera Torteri, zakleti mučitelj. Njegovi pomoćnici, dve nakaze četvrtasta lica, s kožnim keceljama, s platnenim čakširama, prevrtahu gvožđuriju na ugljevlju. Jadna devojka uzalud je prikupljala hrabrost. Kad je stutšla u ovu sobu, ona se užasnu.

Sudski stražari poređaše se s jedne strane, sveštenici duhovnoga suda s druge. Jedan pisar, pribor za pisanje i sto behu u jednome uglu. Magistar Jakov Šarmoli priđe Ciganki s vrlo prijatnim osmehom. Dakle, drago dete reče on vi ne priznajete krivicu? Ke odgovori ona glasom koji se već beše ugasio. Onda nam je vrlo žao prihvati Šarmoli što ćemo vas pitati s više navaljivanja no što 410 bismo želeli. Budite tako dobri i sedite na ovu postelju. Gospodine Pjera, načinite mesta gospođici i zatvorite vrata. Pjera ustade gunđajući. Ako zatvorim vrata promrmlja on ugasiće mi se vatra. Pa dobro, dragi moj odgovori Šarmoli ostavite ih otvorena. Međutim, Esmeralda je stojala. Ova kožna postelja, na kojoj se previjalo toliko nesrećnika, plašila je jadnu devojku. Strah joj je ledio srž u kostima. Stojala je preplašena i kao van sebe. Na jedan znak Šarmolijev, xelatovi momci dohvatiše je i posadiše na postelju. Oni joj ne naneše nimalo bola, ali kad.je ova dva čoveka dotakoše, kad je dotače ova kožna postelja, ona oseti kako joj sva krv pojuri k srcu. Ona unezvereno pogleda po sobi. Učini joj se da se kreću i da joj sa svih strana prilaze, u nameri da joj se puzaju uz telo, da je ujedaju i štipaju, sve ove nakazne sprave za mučenje koje, među svakojakim spravama koje je dotle videla, behu ono što su slepi miševi, stonoge i pauci među insektima i pticama. Gde je lekar? reče Šarmoli. Ovde je odgovori jedna crna haljina koju drtle ne beše spazila. Ona uzdrhta. Goopođice nastavi umiljati glas kraljevog prokuratora pri duhovnom sudu i po treći put vas pitam, ostajete li pri tome da niste učinili delo za koje se optužujete? Ovaj put ona odgovori samo mahanjem glave. Glas je izdade. 411 Ostajete? reče Jakov Šarmoli. Onda, vrlo mi je žao, ali moram činiti što mi dužnost ialaže. Gospodine kraljev prokuratore reče najedanput Pjera čime ćemo početi? Šarmoli poćuta malo, sa zamišljenim izrazom pesnika koji traži slik, pa zatim reče: Počnite sa španskom čizmom. Nesrećna devojka osećaše se tako ostavljena i od Boga i od ljudi da joj glava klonu na grudi kao mrtvo telo koje nema u sebi nimalo snage. Mučitelj i lekar priđoše joj jednovremeno. U isto vreme pomoćnici xelatovi stadoše preturati po svom gnusnom

arsenalu. Na zvek ovih užasnih sprava nesrećno dete uzdrhta kao mrtva žaba kad je galvanišu. Oh! promrmlja ona, tako tiho da je niko ne ču o Febuse moj! Zatim ponovo utonu u svoju nepomičnost i svoje mramorno ćutanje. Ovaj prizor tronuo bi svako drugo srce, samo ne srce sudije. Rekao bi čovek da gleda pred sobom neku sirotu greganu dušu, koju satana ispituje pod usijanim vratima pakla. Dakle, jadno telo za koje se spremala ova užasna gomila testera, točkova i klupica, telo koje će mučiti hrapave ruke xelatove i klepgga, to beše ovo umiljato, belo i nežno stvorenje. Jadno zrno prosa koje ljudska pravda hoće da samelje pod užasnim žrvnjem torture! Međutim, žuljave ruke Pjeraovih pomoćnika behu surovo razgolitile ovu lepu nogu, ovu nožicu koja je toliko puta svojom oblinom i svojom lepotom zadivila prolaznike na raskršćima Pariza. 422 Šteta progunđa mučitelj, gledajući ove tako lepe i tako nežne obline. Da je arhiđakon bio tu, on bi se u ovome trenutku zacelo setio svoga simvola o pauku i muvi. Naskoro nesrećna devojka vide, kroz oblak kojn joj se navukao na oči, kako se približuje španska čizma, vide kako joj se noga, uglavljena u gvozdene daščice, izgubi u strašnoj spravi. Strah joj povrati snagu. Skinite mi to! uzviknu ona kao van sebe. I, ispravivši se kao pomamna, dodade: Milost" Ona polete sa postelje da padne pred noge kraljevom prokuratoru, ali joj noga beše stegnuta u tešku spravu od hrastovine i gvožđa, te pade na špansku čizmu, smrvljena kao pčela kojoj bi na krilo metnuli olovo. Na znak Šarmolijev ponovo je namestiše na postelju, i dve ručetine utvrdiše za njen tanani struk kaiš koji je visio o svodu. Poslednj*i put, priznajete li delo za koje odgovarate? upita Šarmoli sa svojom nepromenljivom blagošću. Ja sam nevina. Onda, gospođice, kako ćete objasniti okolnosti koje vas terete? Avaj! monsenjeru, ne znam. Vi, dakle, ne priznajete? Ništa! Činite svoje reče Šarmoli Pjerau. Pjera okrenu držak na čekrku, čizma se steže i nesrećnoj devojci ote se iz grudi jedan od onih strašnih vrisaka koje nijedan ljudski jezik nije u stanju napisati.

413 Stanite reče Šarmoli xelatima. Priznajete li? upita on Ciganku. i Sve! uzviknu nesrećna devojka. Priznajem! priznajem! milost! Ona ne beše odmerila svoju snagu kad je stala pred ove sprave za mučenje. Jadno dete, čiji je život dotle bio tako veseo, tako prijatan, savladao je prvi bol. Čovečnost mi nalaže da vam kažem napomenu kraljev prokurator da vas čeka smrt pošto ste priznali krivicu. Znam! reče ona, i ponovo pade na kožnu postelju, iznurena, presamićena, tako da je visila o haišu koji joj beše privezan za prsa. Ded, lepojko, držite se malo reče Pjera dižući je. Izgledate kao zlatno runo o vratu gospodina od Burgonje. Jakov Šarmoli podiže glas. Delovođo, pišite. Mlada Ciganko, vi priznajete da ste pirovali, išli u vrzino kolo i bacali čini, sa avetima, vešticama, vukodlacima i vampirima? Odgovorite! Priznajem reče ona tako tiho da joj se reč gubila u dahu. Priznajete da ste videli ovna, koji se po zapovesti Belzebuba javlja u oblacima, da bi iskugšo veštice, i koga vide samo čarobnici? Priznajem. Priznajete da ste obožavali Bofometove glave, odvratne idole hramovnika? Priznajem. Da ste stojali u vezi s đavolom u obliku jedne pitome koze koja je takođe optužena? 414 Priznajem. Naposletku, priznajete i ispovedate da ste pomoću demona i aveti poznate pod imenom zlog duha, noću, dvadeset devetog marta, proboli nožem jednoga kapetana po imenu Febus od Šatopera? Ona podiže svoje nepomične krupne oči ka sudiji i kao nesvesno odgovori bez trzanja i bez drhtanja: Priznajem. Bilo je očevidno da je u njoj sve skrhano. Pišite, delovođo reče Šarmolti. I, obraćajući se xelatima, dodade: Odrešite optuženu i vratite je u sudnicu. Kad optužena bi izuvena, prokurator pri duhovnom sudu pregleda joj nogu koja joj beše utrnula od bola. No! reče niste mnogo ugnječeni. Uzviknuli ste na vreme. Mogli biste još igrati, lepojko! Zatim se okrenu svojim pratiocima, sudijama duhovnoga suda: Pravda je, dakle, potpuno obaveštena! Prebrinuli smo jednu brigu, gospodo! Gospođica će priznati da smo postupali što smo mogli blaže. III KRAJ O TALIRU KOJI SE PRETVORIO U SUVI LIST

Kad se, bleda i hramljući, vratila u sudnicu, dočeka je opšti žagor zadovoljstva. Kod slušalaca, to beše ono osećanje zadovoljene nestrpljivosti 415 koja se opaža u pozorištu kad prođe odmor pred poslednjim činom komedije, kad se zavesa diže i počinje svršetak. Kod sudija, to beše nada da će uskoro moći večerati. Mala koza takođe je vrečala radosno. Ona htede potrčati u susret svojoj gospođi, ali beše privezana za klupu. Noć se beše sasvim spustila. Sveće, čiji broj ne beše povećan, davale su tako malo svetlosti da se zidovi sudnice nisu videli. Mrak je kao u neku maglu omotavao sve predmete u njoj. Jedva su se raspoznavala apatična lica sudija. Prema njima, na kraju duge dvorane, videla se jedna bela tačka koja se ocrtavala na mračnoj osnovi. To beše optužena. Ona se beše dovukla do svoga mesta. Kad je Šarmoli dostojanstveno stigao na svoje, on sede, zatim opet ustade i, ne pokazujući se suviše uobražen zbog svog uspeha, reče: Optužena je sve priznala. Kćeri ciganska prihvati predsednik vi ste priznali sva dela vaša, čarobništvo, blud i mučko ubistvo Febusa od Šatopera? Njoj se srce steže. Čulo se u mraku kako jeca. Sve što god hoćete odgovori ona slabim glasom samo me ubijte što pre! Gospodine kraljev prokuratore pri duhovnom sudu reče predsednik sudije su spremne da saslušaju vašu tužbu. Magistar Šarmoli izvadi ogroman svežanj hartije, i sa silnim pokretima i preteranim deklamovanjem stade čitati jednu besedu na latinskome, u kojoj su se svi dokazi o krivici optužene nizali u ciceronskim perifrazama, s navodima iz Plauta, koji je bio njihov ljubimac. Nama je žao što ne mo 416 žemo dati našim čitaocima ovaj zanimljiv sastav. Govornik ga je čitao sa neobičnom živošću. Još nije bio dovršio ni uvod, a po čelu mu već behu izbile graške znoja, oči beše već iskolačio. Najedanput, usred jednoga perioda, on ućuta, i njegov pogled, koji je obično bio dosta blag, štaviše i dosta glup, postade strašan. Gospodo uzviknu on (ovaj put na francuskome jer to nije bilo napisano u njegovim hartijama). Satana je u toj meri upleten u ovu stvar da prisustvuje ovom pretresu i ismejava dostojanstvo suda. Pogledajte! Govoreći ovo, on pokaza rukom malu kozu koja je, videći Šarmolijeve pokrete, mislila da je zgodno vreme da pokaže

svoje, te je sela i svojim prednjim nogama i bradatom glavom stala, što je mogla bolje, izvoditi patetičnu pantomimu kraljevog prokuratora pri duhovnom sudu. To beše, ako se sećate, jedna od njenih najletpih vešgina. Ovaj neprijatan dogaćaj, ovaj poslednji dokaz, imao je veliko dejstvo. Kozi vezaše noge i kraljev prokurator nastavi svoju rečitost. Beseda je trajala vrlo dugo, ali joj svršetak beše divan. Evo vam poslednje rečenice njegove; dodajte joj samo promukli glas i malaksali pokret magistra Šarmolija. „Ideo, Domini, coram stryga demonstrata, crimine patente, intentione criminis existente, in nomine sanctae ecclesiae NostraeDominae Parisiensis, quae est in saisina habendi omnimodam altam et bassam iustitiam in illa hac intemerata Ciuitatis insula, tenore praesentium declaramus nos requirere, primo, aliquamdam pecuniariam indemnitatem; secundo, amendationem ho 27 Bogorodičina crkva 417 norabilem ante portalium mazimum NostraeDominae, ecclesiae cathedralis; tertio, sententiam in virtute cuius ista stryga cum sua capella, seu in trivio vulgariter dicto „la Greve", seu in insula exeunte in fluvio Sequanae, iuxta pointam iardini regalis, executatae sint."1 On metnu kapu na glavu i sede. Vaj! uzdahnu Grengoar zlovoljno bassa latinitas!2 Na to ustade druti čovek u crnom odelu, koji je bio blizu optužene. To beše njen branilac. Sudije, gladne, stadoše gunđati. Branioče, budite kratki reče predsednik. Gospodine predsedniče odgovori branilac pošto je optužena priznala zločin, meni ostaje da samo nekoliko reči kažem gospodi. Evo šta veli jedan član salijskog zakona': „Ako jedna veštica pojede nekog čoveka, i to bude dokazano, platiće za kaznu osam hiljada para, što iznosi dve stotine zlatnih sua." Ja molim sud da moju štićenicu osudi na ovu novčanu kaznu. Taj je stav ukinut reče izvanredni kraljev advokat. Nego* odgovori branilac. 1 Stoga, gospodo, pošto je dokazano da je optužena veštica, pošto je zločin očevidan i pošgo postoji namera zločina, to u ime svete pariske Bogorodičine crkve, pod kojom stoji svaki viši i niži sud na onom neokaljanom gradskom ostrvu, složni sa prisutnima objavljujemo da tražimo: prvo, novčanu naknadu; drugo, javno priznanje zločina pred glavnim portalom Bogorodičine crkve; treće, presudu, po kojoj he veštica zajedno sa svojom kozom biti obešena ili na raskršću

koje se pučki zove „Grev", ili na ostrvu koje se diže u reci Seni, na visini vrha kraljeve bašte. 8 Prostački latinski. s Stari germanski zakon. * Poričem. 418 Da glasamo! reče jedan sudija zločin je očevidan, a već je kasno. Glasalo se u samoj sudnici. Glasalo se kapama da se ne dangubi. Videlo se kako se u mraku sa sudijskih glava redom skidaju kape na strašno pitanje koje im je predsednik šapatom postavljao. Sirota optužena kao da ih je gledala, ali ih njeno mutno oko nije videlo. Zatim delovođa stade pisati; i kad bi gotov, on predade predsedniku jedan dugačak pergament. Tada nesrećna devojka ču kako se narod kreće, kako koplja udaraju jedno o druto, i kako jedan ledeni glas govori: Kćeri ciganska, jednoga dana, koji kralj naš gospodar izvoleo bude odrediti, bićete odvedeni u podne, u dvokolicama, u košulji, bosonoga, s konopcem o vratu, pred veliki portal Bogorodičine crkve; tu ćete s voštanom buktinjom u ruci, teškom dve funte, javno priznati učinjeni zločin, a odatle ćete biti odvedeni na Grevski trg, gde ćete biti obešeni i udavljeni na varoškim vešalima; vaša koza isto tako; i platićete duhovnome sudu tri zlatna talira, naime naknade za zločine koje ste počinili i priznali: čarobništvo, čini, blud i ubistvo izvršeno nad gospodinom Febusom od Šatopera. Bog neka se smiluje duši vašoj! Oh! ovo je san! promrmlja ona; i oseti surove ruke koje je odvukoše. 27* 419 IV „LASCIATE OGNI SPERANZA"1 U srednjem veku, kad je kakva građevina bila potpuna, ona je bila pod zemljom gotovo isto tolika kolika i nad zemljom. Svaka palata, svaka tvrđava, svaka crkva imala je uvek i pod zemljom čitavu građevinu, sem ako je bila podignuta na pilotima2, kao Bogorodičina crkva. U katedralama imali ste u neku ruku još jednu katedralu, podzemnu, nisku, mračnu, tajanstvenu, bez svetlosti i nemu pod gornjom lađom koja je plivala u moru svetlosti i koja je dan i noć brujala od orgulja i od zvona; to je ponekad bila grobnica. U palatama, u tvrđavama, bila je tamnica, pokadšto i grobnica, a ponekad i jedno i drugo. Ove ogromne zgrade, čiji smo postanak i život na drugom mestu objasnili, nisu imale samo temelj nego su imale, tako reći, korene, koji su se granali kroz zemlju u vidu soba, galerija, stepenica, kao i građevina

nad zemljom. I tako, crkve, palate, tvrđave, bile su do pola pretrpane zemljom. Podzemne prostorije jedne građevine behu čitava druga građevina, u koju se silazilo umesto pelo, i koja je garostirala svoje podzemne spratove pod spoljašnjim spratovima spomenika, kao ono šume i planine koje se ogledaju u glatkoj vodi kakvoga jezera ispod šuma i planina na obali. U Tvrđavi svetoga Antonija, u pariskom Domu pravde, u Luvru, ove podzemne građevine behu tam 1 Napustite svaku nadu (vi koji ulazite). Ovo je poslednji stih natpisa koji je italijanski pesnik Dante, u svojoj Božanstvenoj komediji, stavio iznad „Pakla". 2 Šipovi (kolje). 420 nice. Spratovi ovih tamnica bili su sve uži i mračniji što su dublje ulazili u zemlju. Koliko je bilo tih spratova, toliko je bilo redova s raznolikim užasima. Dante nije mogao naći ništa bolje za svoj pakao. Ovi levkovi ćelija završavali su se obično podzemnom tamnicom sa okruglim i ravnim podom, u koju je Dante zatvorio satanu, u koju je društvo zatvaralo na smrt osuđenoga. Kad kakvo bedno stvorenje bude jedanput tu zakovano, onda zbogom svetlosti, vazduše, živote, ogni speranza. Odatle je izlazilo samo za vešala ili za lomaču. Ponekad je tu trunulo. Ljudska pravda zvala je to zaboraviti. Između ljudi i sebe, osuđenik je osećao da ga pritiskuje gomila kamenja i tamničara, i ceo zatvor, cela tvrđava bila je kao neka ogromna složena brava koja ga je odvajala od živog sveta. U dnu takve jedne tamnice, u ćelijama koje je načinio Luj Sveti u in rase8 Turnele, bila je zatvorena, bez sumnje iz bojazni da ne pobegne, na vešala osuđena Esmeralda, s xinovskim Domom pravde na glavi. Jadna muva koja ne bi mogla pomaći ni najmanji njegov kamen. Zaista, i proviđenje i društvo bili su podjednako nepravedni; tolika nesreća i tolike munje ne behu potrebne da unište tako nejako stvorenje. Ona beše tu, okružena mrakom, zakopana, zatrpana, uzidana. Ko bi je mogao videti u ovom stanju, pošto je video kako se smeje i igra na suncu, uzdrhtao bi. Hladna kao noć, hladna kao smrt, bez i najmanje struje vazduha koji bi joj kosu pokrenuo, okružena mrtvom tišinom u kojoj nikakav ljudski glas nije čula, lišena svake svetlosti pred očima, pres U miru. 422 samićena, sputana lancima, zgrčena pored jednoga krčaga i jednoga hleba na naramku slame u bari koju je pod njom

pravila voda kapljući sa svoda, nepomična, gotovo bez daha, ona nije više ni osećala svoje patnje. Febus, sunce, beo dan, vazduh, pariske ulice, igranje i pljeskanje, slatko ljubavno ćeretanje s oficirom, zatim sveštenik, podvodačica, nož, krv, mučenje, vešala, sve joj se to, istina, još vrzlo po pameti, čas kao prijatna i divna slika, čas kao užasna mora; ali sve to beše samo užasna i neodrećena borba koja se gubi u pomrčini, ili udaljena muzika koja svira gore na zemlji i koja se nije čula u dubini u koju nesrećnica beše pala. Otkako su je zatvorili ovde, ona nije ni bdela ni spavala. U ovoj nesreći, u ovoj ćeliji, ona ne mogaše razlikovati nespavanje od spavanja, san od stvarnosti, kao što nije mogla razlikovati dan od noći. Sve se to mešalo, stapalo, slivalo u njenoj pameti. Ona nije više osećala, nije razumevala, nije razmišljala. Još bi se moglo reći da je snevala. Nikad živo stvorenje ne beše tako duboko utonulo u ništavilo. Ovako ukočena, smrznuta, okamenjena, ona je jedva dvatri puta čula šum vrata, koja su se negde iznad nje otvarala, ne propuštajući u njenu ćeliju ni najmanje svetlosti, i kroz koja bi joj nečija ruka bacila koru crna hleba. Međutim, ova redovna poseta tamničareva bila joj je jedini dodir sa ljudima. Samo je nešto još mehanički zanimalo njeno uvo. Iznad njene glave vlaga je probijala kroz plesnivo kamenje na svodu, i u pravilnim razmacima odvajala se od njega po kap vode. Ona je tupo slu 422 šala šum koji je ova kap vode pravila padajući u baru pored nje. Ova kap vode koja je padala u ovu baru beše jedini pokret koji se osećao oko nje, jedini časovnik koji je označavao vreme, jedini šum koji je dopirao do nje od silnog žagora na površini zemljinoj. Da ništa ne prećutimo, ona je pored toga osećala s vremena na vreme, u ovoj jami kala i pomrčine, kako joj nešto hladno prelazi ovdeonde preko nogu ili preko ruku, i drhtala je. Otkada je ovde, to nije znala. Sećala se samo da je smrtna presuda izrečena negde nad nekim, zatim da su je odneli, i da se probudila u mraku i tišini, ukočena od zime. Beše pošla pobauljke, i tada su joj gvozdeni prstenovi zasekli članke na nozi, a lanci su zazvečali. Znala je da je svuda oko nje zid, da je ispod nje pod pokriven vodom i nešto malo slame. Ali nigde ne beše ni svetlosti ni prozora. Ona je tada sela na tu slamu, a ponekad, da bi promenila položaj, sela bi i na poslednji basamak od kamenih stepenica koje su bile u njenoj ćeliji. U jednom trenutku beše pokušala brojati crne minute koje je odmeravalo kapanje vode; ali ovaj žalosni posao bolesnoga mozga ubrzo je prestao sam od sebe i ostavio je nesrećnu devojku poraženu. Jednoga dana, najzad, ili jedne noći (jer ponoć i podne behu iste boje u ovom grobu), ona ču iznad sebe neki šum, jači

od šuma koji se obično čuo kad joj je tamničar donosio hleb i vodu. Ona diže glavu i kroz pukotine na vratima ili na kapku svoje ćelije spazi jedan crvenkasti zrak. U isto vreme ključ se okrenu u teškoj bravi, zarđale šarke zaškripaše, kapak se diže i ona 423 spazi jedan fenjer, jednu ruku i donji deo tela dvojice ljudi, jer su vrata bila tako niska da nije mogla videti njihove glave. Svetlost joj tako udari u oči da je morala zažmuriti. Kad je opet otvorila oči, vrata behu zatvorena, fenjer beše spušten na jedan basamak od stepenica, a jedan čovek, samo jedan, stojao je pred njom. Crna mantija padala mu je do nogu, kukuljača iste boje pokrivala mu je lice. Ništa se na njemu nije videlo, ni lice ni ruke. To vam je bio dugačak crn pokrov koji je stojao uspravljen, i pod kojim se nešto micalo. Ona je nepomično gledala nekoliko trenutaka ovu avet. Međutim, ni on ni ona nisu ništa govorili. Rekao bi čovek da dve statue stoje jedna prema drugoj. Samo dve stvari kao da su bile žive u ovom podrumu; fitilj u fenjeru, koji je prštao zbog vlažnog vazduha, i vodene kaplje na svodu, koje su svojim monotonim kapanjem propraćale ovo nepravilno puckaranje i zbog kojih je svetlost fenjera igrala na talasastim krugovima zejtinjave barice Naposletku devojka prekide ćutanje: Ko ste vi? Sveštenik. Od ove reči, naglaska i glasa, ona uzdrhta. Sveštenik nastavi promuklim glasom. Jeste li spremni? Na šta? Da umrete. Oh! reče ona hoće li to biti skoro? Sutra. Njena glava, koja se beše radosno podigla, ponovo klonu na grudi. 424 Tek sutra! promrmlja ona zašto ne još danas? Vi ste, dakle, vrlo nesrećni? upita sveštenik posle kratkog ćutanja. Hladno mi je odgovori ona. Ona obgrli rukama svoja kolena, što obično rade paćenici kojima je hladno i što smo već videli kod pokajnice u Tur Rolanu, i zubi joj počeše cvokotati. Sveštenik kao da je ispod svoje kapuljače razgledao ćeliju. Bez svetlosti, bez vatre! u vodi! užasno! Da odgovori ona, začuđena lica koje joj je nesreća podarila. Dan je Bog dao celom svetu. Zašto meni daju samo noć? Znate li zišto ste ovde? nastavi sveštenik opet posle kratkog ćutanja.

Čini mi se da sam znala reče ona prevlačeći svojim mršavim prstima preko čela, kao da je htela da oživi svoje pamćenje ali sad više ne znam. Najedanput stade plakati kao dete. Htela bih da izađem odavde, gospodine. Hladno mi je, bojim se, i neke životinje mile mi po telu. Onda hajdete sa mnom. Govoreći ovo, sveštenik joj pruži ruku. Nesrećna devojka beše se sva ukočila od zime, pa ipak joj se ova ruka učini hladna. Oh! promrmlja ona ovo je ledena ruka smrti. Ko ste vi? Sveštenik podiže svoju kukuljaču. Ona pogleda. To beše ono strašno lice koje ju je odavno gonilo, ona demonska glava koju je kod Falurdele spa 425 zila iznad obožavane glave svoga Febusa, ono oko koje je poslednji put videla kako sija pored noža. Ova pojava koja je po nju bila uvek kobna i koja je uvaljivala iz jedne nesreće u drugu sve do smrtne kazne, trže je iz njene obamrlosti. Učini joj se da se procepio veo koji joj je omotavao pamćenje. Sve pojedinosti njenog strašnog doživljaja, od noćnog prizora kod Falurdele do osude u Turneli, vaskrsnuše joj odjednom u pameti, ne više neodređene i nejasne kao dotle, nego razgovetne, žive, određene, jasne, strašne. Ove uspomene upola izbrisane i gotovo uništene prevelikom patnjom, ožive ovo mračno lice koje je stojalo pred njom, kao što vatra izaziva na beloj hartiji nevidljiva slova ispisana hemijskim mastilom. Njoj se učini 'da su se sve rane njena srca najedanput otvorile, te iz njih lije krv. Ha! uzviknu ona pokrivši oči rukama i dršćući celim telom to je onaj sveštenik! Zatim spusti svoje klonule ruke i osta sedeći, oborene glave, ukočena pogleda, nema i dršćući dalje. Sveštenik je gledao kao jastreb koji je dugo šestario pod oblacima oko kakve jadne ševe u špenici, koji je duto i nemo sužavao velike krugove svoga leta, pa najedanput sleteo kao munja na svoj plen, i drži ga uzdrhtala u svojim kanxama. Ona stade mrmljati sasvim tiho: Dovršite! dovrpšte! zadajte mi poslednji udarac! I ona sa strahom uvuče svoju glavu u ramena, kao ovčica koja očekuje kasapski mal>. Vi me se, dakle, grozite? reče on najzad. Ona ne odgovori. Grozite li me se? ponovi on. 426 Njene usne se skupiše kao da se smešila.

Da reče ona xelat se ruga osuđenome. Toliko me meseci goni, preti mi, uliva mi strah! Dok njega nije bilo, bože moj, kako sam bila srećna! On me je survao u ovu provaliju! O! bože! on je ubio... on ga je ubio! moga Febusa. Nesrećna devojka briznu u plač i diže oči ka svešteniku: Oh! zlikovče! ko ste vi! šta sam vam učinila? tako me silno, dakle, mrzite? Ah! šta imate protiv mene? Ja te volim! uzviknu sveštenik. Njene suze najedanput usahnuše. Ona ga pogleda blesastim pogledom! On beše pao na kolena i gledaše je zažarenim očima. Čuješ li? ja te volim! uzviknu on još jedanput. Kakva ljubav! reče nesrećna devojka i strese se. On dodade: Ljubav prokletoga. Oboje ostaše nekolšso minuta nemi, smrvljeni pod teretom svojih uzbuđenja, on bezuman, ona otupela. Sl1ušiš| rečk iiJzgvd; sveštenik, kome se nekag šešbinia. mvpršLja firare šširžiašz. Sve ćeš sgvd, čguii!.. EVDćit fty/ tšt ššv šššš dr sada nžeaš emeo reći gošovav št. sašinE eivš žzvd; ezš 'lajjiš šošaggavao svoju savbsdg u/ ššš DJjLjvta nsLjš,, knvjjig su/ tak© žračvž da ež čššt. da nvvs šš Bsag šššir šk vicšk. Sžršvj. Dok tebž žikaš viidavc, dešdajjš^ Ja saš Smrn erž&an A jjš!! uzdažnnu egaa. tgopčdao ieču/jro. Iotojj me šrežvvdatž. Jest, bio sam srećan, 427 mislio sam bar da sam srećan. Bio sam čist, a duša mi beše ispunjena jasnom svetlošću. Nije bilo ponositije i vedrije glave od moje. Sveštenici su me pitali za mišljenje o čednosti, doktori za mišljenje o nauci. Jest, nauka beše za mene sve. Ona mi beše sestra, i sestra mi je bila dovoljna. Istina, sa godinama dolazile su mi i druge misli. Više puta uzbudilo se moje telo kad pored mene prođe kakva žena. Ova sila pola i krvi čovečje, koju sam kao bezuman mladić mislio ugušiti zasvagda, više je puta grčevito potresla lanac zaveta koji me, jadnika, vezuje za hladno kamenje oltara. Ali post, molitva, nauka i mučenje načinili su moju dušu gospodarem tela. A posle, ja sam se klonio žena. Uostalom, trebalo je samo da otvorim kakvu knjigu, pa da sve nečiste misli moga mozga iščeznu ispred svetlosti nauke. Kroz nekoliko minuta ja bih osetio kako se u daljini gube ružne zemaljske stvari, i bio bih opet miran, ozbiljan i pribran pred mirnom svetlošću večite istine. Dotle dok je demon slao protiv mene samo nejasne senke žena koje su mi ovdaonda

prolazile ispred očiju, u crkvi, na ulici, u polju, i koje su mi se retko kad javljale u snu, ja sam ga lako savlađivao. Avaj! što nisam ostao pobedilac, tome je kriv Bog, koji čoveku i demonu nije dao jednaku snagu. Slušaj. Jednoga dana ... Ovde sveštenik ućuta i nesrećna devojka ču kako mu se iz grudi oteše uzdasi koji su ličili na ropac i čupanje. On nastavi: ... Jednoga dana stojao sam naslonjen na prozor svoje ćelije. Kakvu sam ono knjigu čitao? Oh! u glavi mi je pravi haos. Čitao sam. Prozor je gle 428 dao na jedan trg. Najedanput čujem zvuke daira i muzike. JButit što me uznemiriše u mome razmišljanju, pogledam na trg. Ono što sam video, videli su još i druti sem mene, pa ipak taj prizor nije bio za ljudske oči. Dole, nasred kaldrme bilo je podne, sunce jako igrala je jedna devojka. Devojka tako lepa da bi je Bog pretpostavio Bogorodici, izabrao je za svoju mater i poželeo da ga ona rodi, da je živela u doba kad je postao čovekom! Njene oči behu crne i sjajne, a nekoliko pramenova njene crne kose blistali su se na suncu kao zlatne žice. Njene noge iščezavale su u svome kretanju kao paoci kakvoga točka koji se brzo okreće. Oko njene glave, u njenim crnim viticama, bilo je metalnih pločica koje su se sijale na suncu i pravile na njenom čelu venac od zvezda. Njena haljina okićena šljokicama prelivala se u plavo sa tisuću varnica, kao letnja noć. Njene vitke i mrke ruke uvijale su se oko njena struka kao dve trake. Oblik njena tela beše vanredne lepote. Oh! da divne prilike, koja se kao nešto svetlo odvajala i u samoj sunčevoj svetlosti!... Avaj! mlada devojka, to beše ti. Iznenađen, opijen, očaran, ja te se nisam mogao nagledati. Gledao sam te toliko da sam najedanput uzdrhtao od straha, osetio da me je sudbina okovala. Sveštenik, zamoren, zastade za časak. Zatim nastavi: Već upola šgčinjen, pokušao sam da se uhvatim za šta i da se zaustavim u svome padu. Opomenuo sam se zamki koje mi je satana ranije pleo. Stvorenje koje mi beše pred očima bilo je natčovečanske lepote, koje je delo samo Boga ili pakla. To ne beše obična devojka, stvorena od zemlje i slabo osvetljena 429 kznutra nestalnom sEetlošću jedne ženske duše. To beše anđeo! ali anđeo mraka, anđeo plamena, a ne svetlosti. U trenutku kad sam to mislio, spazio sam kraj tebe jednu kozu, životinju đavolsku, koja me je gledala smejući se. Na žarkom suncu rogovi su joj svetleli kao plamen. Tada nazreh zamku demonovu, i više nisam sumnjao da si došla iz pakla i da si došla zato da me upropastiš. Tako sam mislio.

Ovde sveštenik pogleda devojku pravo u oči, pa dodade hladno: Tako i sad mislim. Međutim, čar je malopomalo činila svoje, tvoja igra vrtela mi se u mozgu, i ja sam osećao kako me tajanstvene čini osvajaju; sve što je u meni trebalo da ostane budno, uspavljivalo se u duši mojoj, i, kao oni koji umiru u snegu, ja sam osećao zadovoljstvo u ovom približavanju sna. Najedanput, ti stade pevati. Šta sam, bednik, mogao činiti? Tvoja je pesma bila dražesnija od tvoje igre. Htedoh pobeći, ali nisam mogao. Bio sam prikovan, srastao za pod. Činilo mi se da mi se mramor sa poda do kolena popeo. Trebalo je ostati do kraja. Noge mi behu hladne kao led, a glava mi je vatrom gorela. Naposletku, ti se možda smilova na mene, prestade pevati, ode. Odbleska sjajne pojave i odjeka čarobne muzike nestade postepeno pred mojim očima i u mojim ušima, i ja tada padoh kraj prozora, nepomičniji i slabiji od kakve oborene statue. Zvono za večernje probudi me. Ja ustadoh i pobegoh, ali, avaj! u meni beše nešto palo što se više ne mogaše dići, beše nečega novog od čega nisam mogao pobeći. On opet ućuta za časak, pa nastavi. 430 Jest, od toga dana bio je u meni čovek koga nisam poznavao. Htedoh upotrebiti sve svoje lehove, ćeliju, oltar, rad, knjige. Bezumlje! Oh! kako nauka tupo odjekuje kad se o nju očajno udara glavom punom strasti! Znaš li, devojko, šta sam otada uvek vićao između knjige i sebe? Tebe, tvoju senku, sliku svetle pojave koja je jednoga dana prošla pored mene. Ali ta slika ne beše više iste boje; beše maglovita, tužna, mračna kao crni krug koji dugo prati pogled nesmotrena čoveka koji je nepomično gledao u sunce. Kako je se nisam mogao osloboditi, kako mi je tvoja peema neprestano brujala u glavi, kako sam neprestano video tvoje noge kako igraju na mome molitveniku, kako sam stalno noću, u snu, osećao tvoju senku na svome telu, ja te htedoh još jedanput videti, dotaći te, doznati ko si, videti hoćeš li mi doista izgledati slična idealnoj slici koja mi je od tebe ostala, uništiti možda moj san stvarnošću. U svakom slučaju, nadao sam se da će nov utisak izgladiti prvi, a prvi mi beše postao nesnosan. Ja te lotražih. Videh te. Teško meni! Kad sam te video dvaput, hteo sam te videti hiljadu puta, gledati večno. Otada kako da se zaustavim na ovoj ivici pakla? otada nisam više umeo vladati sobom. Drugi kraj konca, koji mi beše prikačio za krila, demon priveza za tvoju nogu. Ja postadoh nestalan i lutao sam kao ti. Čekao sam te pod kapijama, vrebao sam te na uglu ulice, pazio sam na te sa vrha svoga tornja. Svako veče bio sam sve više očaran, sve više očajan, sve više opčinjen, sve više izgubljen.

Znao sam da si jeđupka, Ciganka, gitana, čerga 431 šica. Kako sam mogao posumnjati u čini? Slušaj! Nadao sam se da ću se oprostiti čarolija, ako budeš osuđena. Jedna čarobnica beše opčinila Bruna od Asta4; on je otpravi na lomaču i izleči se. Ja sam to znao. Htedoh ogledati ovaj lek. Najpre sam pokušao da ti zabranim pristup na trg pred BogorodičInom crkvom, nadajući se da ću te zaboraviti ako tu više ne budeš dolazila. Ti se na ovo nisi ni osvrnula. I dalje si dolazila. Tada mi pade na um da te ukradem. Jedne noći i to sam pokušao. Bilo nas je dvojica. Već si bila u našim rukama, kad naiđe onaj prokleti oficir. On te oslobodi. To beše početak tvoje nesreće, nesreće moje i njegove. Najzad, ne znajući više šta da činim i šta će biti sa mnom, optužih te duhovnome sudu. Mislio sam da ću se time izlečiti, kao Bruno od Asta. Mislio sam i to: da bi te krivična tužba predala meni, da bi u zatvoru bila u mojoj vlasti, moja, da mi odatle ne bi mogla izmaći, da sam ja dosta bio predan tebi i da je red da se i ti predaš meni. Kad se čini zlo, treba učiniti sve zlo. Bezumlje je zaustaviti se na polovini nedela. Krajnost u zločinu donosi neizmernu radost. Jedan sveštenik i jedna veštica mogu se topiti u slasti na tamničkoj slami! Ja te, dakle, optužih. Otada sam ti ulevao strah kad bih te sreo. Zavera koju sam kovao protiv tebe, bura koju sam skupljao nad tvojom glavom izlivala se iz mene u pretnjama i munjama. Međutim, još sam se ustezao. Moj je plan imao strašnih strana zbog kojih sam se kolebao. Možda bih od svoje namere i odustao, možda bi moja gnusna misao uginula u mome mozgu, ne donesav 4 Italijanski biskup i teolog XII veka. 432 ši ploda. Ja sam mislio da će uvek od mene zavisiti da se rad po ovoj tužbi nastavi ili prekine. Ali svaka je rđava misao neumoljiva i hoće da se ostvari; tamo gde sam ja mislio da sam svemoguć, sudbina beše moćnija od mene. Avaj! avaj! ona te je dokopala i predala te strahovitom točku mašine koju sam ja potajno sagradio! Slušaj. Skoro ću biti gotov. Jednoga dana i toga je dana sunce sijalo išao je preda mnom jedan čovek koji je izgovorio tvoje ime, koji se smejao i u čijim se očima ogledala pohota. Proklet da je! Ja pođoh za njim. Ostalo^ znaš. On ućuta. Mlada devojka reče samo ove reči: O, moj Febuse! Ne to ime! reče sveštenik i snažno ze ščepa za ruku. Ne izgovaraj to ime! Oh! nas nesrećne to je ime i učtropastilo!

Ili, bolje reći, mi smo svi upropastili jedno drugo neobjašnjivom igrom sudbine! Ti patiš, hladno ti je, zbog mraka ti se čini da si slepa, ćelija te opkoljava, ali možda još imaš kakve svetlosti u dnu svoje duše, ma to bila tvoja detinjska ljubav prema tome ništavnom čoveku koji se igrao tvojim srcem. Ja, međutim, ja nosim tamnicu u grudima svojim, meni je u grudima zima, led, očajanje; noć je u duši mojoj! Znaš li ti šta sam ja sve prepatio? Ja sam bio na tvome pretresu. Sedeo sam na klupi za sudije duhovnoga suda. Jest, pod jednom od onih kaluđerskih kukuljača uvijao se kao crv jedan grešnik. Kad su te doveli, bio sam tu; kad su te ispitivali, bio sam tu. Oh, da strašne kurjačke pećine! To beše moj zločin, to behu moja vešala koja su se lagano dizala nad Bogorodičina crkva 28 433 tvojom glavom. Svakoga svedoka, svaki dokaz, svaku odbranu ja sam čuo; mogao sam brojati svaki tvoj korak na putu stradanja; bio sam tu i kad je ona divlja zver... Oh! ja nisam bio predvideo mučenje!... Slušaj. Ja sam ušao za tobom u mučionicu. Video sam kako te svlače i polunagu hvataju nečasne ruke xelatove. Video sam kako su ti nogu, tu malu nogu za koju bih dao čitavo carstvo samo da je poljubim pa da umrem, tu nogu pod koju bih sa najvećim uživanjem položio svoj uglavu da bude razmrokana, video sam kako su je stegli u groznu špansku čizmu, koja od tela živoga stvora stvara krvavu masu. Oh! teško meni! dok sam to gledao, imao sam pod haljinom nož, kojim sam parao svoje grudi. Na vrisak, koji se iz tvojih grudi čuo, ja sam ga zabo u svoje meso; na drugi vrisak, on bi mi u srce ušao! Pogledaj! mislim da mi iz rana još teče krv. On razdrlji svoju mantiju. Grudi mu doista behu izranjavljene kao da ih je tigar svojim šapama iskidao, a sa strane se videla povelika rana, koja još ne beše sasvim zarasla. Jadna devojka trže se užasnuta. Oh! reče sveštenik devojko, smiluj se na mene! Ti misliš da si nesrećna, ali vaj! ti još ne znaš šta je nesreća. Oh! voleti jednu ženu! biti sveštenik! biti predmet mržnje! voleti svom strašću duše svoje, osećati da je pravo blaženstvo dati za njen najmanji osmeh svoju krv, svoju utrobu, svoje dobro ime, svoje spasenje, besmrtnost i večnost, život na ovome i onome svetu; žaliti što se nije kralj, božanstvo, car, arhanđeo, Bog, kako bi što većeg roba imala pred svojim nogama; grliti je i danju i noću u svojim snovima i svojim mislima; videti je 434 zaljubljenu u jednu vojničku livreju, a moći joj ponuditi samo gadnu svešteničku mantiju koje se ona boji i gnuša! Biti

prisutan, s ljubomorom i besnilom u duši, dok ona kakvom bednom glupom razmetljivcu poklanja blago ljubavi i lepote! Gledati to telo čije vas obline sažižu, te grudi koje imaju toliko draži, to meso, kako obamire i crveni pod poljupcima drugoga. O bože! voleti njenu nogu, njenu ruku, njeno rame, misliti na njene plave vene, na njenu mrku kožu, previjati se zbog toga po čitave noći na podu svoje ćelije, pa videti kako se sve milošte koje je čovek za nju sanjao svode na mučenje! Uspeti jedino da bude položena na kožnu postelju! Oh! to su prava klešta usijana na vatri pakla! Oh! kako je srećan onaj koga testerišu i rastržu konjima na repove!... Znaš li ti kakve su to muke koje čoveku po čitave noći zadaje njegova uzavrela krv, njegovo srce koje se cepa, njegova glava koja puca, njegovi zubi koji mu grizu ruke; ogorčeni mučitelji koji bez prestanka obrću čoveka, kao na usijanom gvožđu, na jednoj misli ljubavi, ljubomore i očajanja! Devojko, milost! Samo za trenutak daj mi mira! Pospi malo pepela na ovaj žar! Obriši, preklinjem te, znoj koji u krupnim graškama kaplje sa moga čela. Dete, muči me jednom rukom, ali me miluj drugom! Smiluj se, devojko! Smiluj se na mene. Sveštenik se valjaše u vodi na podu i udaraše glavom o ivice kamenih stepenica. Devojka ga je slušala i gledala. Kad ućuta, klonuo i zadihan, ona ponovi polugrasno: O, moj Febuse! Sveštenik se na kolenima dovuče do nje. Preklinjem te uzviknu on ti imaš srce 28» 435 u grudima, ne odbijaj me! Oh! ja te vootim! Ja sam nesrećan čovek! Kad izgovoriš to ime, nesrećna devojko, kao da zubima kidaš svaku žilicu srca moga! Milost! ako si iz pakla, ja idem s tobom u nj. Ja sam sve učinio da ga zaslužim. Pakao u kome ti budeš biće za mene raj, tvoje je lice lepše od lica božijega! Oh! govori! Zar me doista nećeš? Onoga dana kad bi žena odbila ovakvu ljubav, ja bih mislio da oi se planine morale zatresti. Oh! kad bi samo htela! oh! kako bismo mogli biti srećni! Pobegli bismo ja bih ti pomogao da pobegneš otišli bismo nekud, potražili bismo kakvo mesto na zemlji gde sunce najlepše sja, gde se gore najviše zelene, gde se nebo najdivnije plavi! Mi bismo se voleli, spojili bismo naše dve duše i osećali bismo neutoljivu žeđ nas samih, koju bismo zajednički i bez prestanka gasili peharom nepresušne ljubavi. Ona ga prekide glasnim i strašnim smehom: Ta pogledajte, oče! Nokti su vam ogrezli U krv.

Sveštenik osta nekoliko trenutaka kao okamenjen, s ukočenim pogledom na svoju ruku. Pa dobro! nastavi on najzad s nekom neobičnom blagošću vređaj me, ismevaj me, muči me! ali hodi, hodi. Pohitajmo. Sutra te čeka smrt, rekoh ti. Ti znaš, vešala na Grevskome trgu uvek su spremna. Užasno! da te vidim u onim kolima! Oh! preklinjem te! Nikad nisam osećao kao u ovom trenutku koliko te volim! Oh! pođi sa mnom. Volećeš me kasnije, pošto te budem spasao. Možeš me mrzeti dokle god hoćeš. Ali hodi. Sutra! sutra! vešala! pogubljenje! Oh! spasi sebe! poštedi mene! 436 On je uhvati za ruku, beše čiste van sebe, htede je odvući. Ona upravi na nj svoj nepomični pogled. Šta je s Febusom? upita ona hladno. Ah! reče sveštenik pustivši joj ruku vi nemate milosti! Šta je s Febusom? ponovi ona hladno. Mrtav je! uzviknu sveštenik. Mrtav! reče ona neprestano hladna kao led i nepomična pa šta mi onda govorite o životu! On je ne slušaše. Oh! da reče on kao da govori sam za se zacelo je mrtav. Sečivo je duboko ušlo. Čini mi se da sam vrhom u srce udario. Oh! ja sam živeo do vrha svoga noža. Mlada devojka skoči na nj kao razjarena tigrica i s natprirodnom snagom gurnu ga na stepenice. Odlazi, čudovište! Odlazi, ubico! Ostavi me da umrem! Neka ti naša krv utisne na čelo večiti žig! Da budem tvoja, svešteniče! nikad! nikad! Ništa nas neće sjediniti, pa ni sam pakao! Prokleti čoveče! nikad! Sveštenik beše posrnuo. On ćuteći oslobodi noge iz bora svoje mantije, uze fenjer, i stade se lagano peti uz stepenice koje su vodile vratima, on otvori vrata i izađe. Najedanput mlada devojka ponovo ugleda njegovu glavu koja je izgledala strašna, i on joj, gušeći se od besnila i očajanja, doviknu: Rekoh ti da je mrtav! Ona ničice pade na zemlju; i u ćeliji se nije više čuo nikakav drugi šum do uzdah vode koja je ovojim kapanjem talasala baru u pomrčini. «7 V MATI

Ne verujem da ima na seetu ičega garijatnijeg od misli koje se buše u srcu materinom kad gleda cipelicu svoga deteta. Naročito ako je to cipelica praznična, nedeljna, s krštenja, cipelica izvezena do samoga đona, cipelica s kojom dete nije još ni jedan korak kročilo. Ta je cipelica tako lepa i mala, u njoj je tako nemogućno hoditi da se materi čini kao da gleda svoje dete. Ona se smeši na nju, ljubi je, govori joj. Pita se je li doista mogućno da noga bude tako mala; i, ako dete nije tu, dovoljna je lepa cipelica pa da joj iziđe pred oči slatko i nejako stvorenje. Njoj se čini da ga vidi, vidi ga, živahno, veselo, s njegovim nežnim ručicama, njegovom okrutlom glavicom, njegovim nevinim usnama, njegovim bistrim očima, čija je belina plava. Ako je zima, ono je tu, mili po prostirci, s mukom se penje na klupicu, a majka strepi da se ne približi vatri. Ako je leto, mili po dvorištu, po bašti, čupa travu u kaldrmi, bezazleno gleda velike pse, velike konje, ne boji se, igra se školjkama, cvećem, i ljuti baštovana koji nalazi pesak u lejama a zemlju po stazama. Sve se smeje, sve blista, sve igra oko njega, kao i ono, pa čak i laki povetarac i sunčev zrak koji se nadmeću igrajući se nestašnim viticama njegove kose. Sve to pokazuje cipelica materi, kojoj se topi srce od miline kao vosak na vatri. Ali kad se dete izgubi, ove bezbrojne slike radosti, draži, nežnosti, koje se tiskaju oko cipelice, postaju utoliko strašnije. Lepa vezena cipe 438 lica nijs više ništa drugo do sprava za mučenje, koja večito razdire srce materino. I tu treperi isti živac, najdublji i najosetljiviji, ali mesto da ga miluje anđeo, čupa ga demon. Jednog jutra, dok se majsko sunce dizalo u zatvorenoplavo pebo koje Garofalo1 rado stavlja na svojim slikama Skidanje s krsta, isposnica u TurRolanu ču lupu točkova, bat konja i zvek gvožđurije na Grevskome trgu. Ona se malo trže iz szoga zanosa, namače kosu na uši da ne čuje, i klečeći ponovo stade posmatrati mrtav predmet koji je punih petnaest godina tako obožavala. Ova mala cipelica, kao što smo već rekli, beše za nju sve i sva. Njene misli bile su neprestano na toj cipelici, i samo bi ih smrt mogla od nje odvojiti. Za silne gorke kletve, dirljiva tugovanja, molitve i suze koje je slala nebu, gledajući u ovu lepu igračku od ružičastog satina, znala je jedino mračna peštera TurRolan. Nikad nije više očajnih suza proliveno na predmet legapi i sa više draži. Toga jutra njen bol kao da beše veći no obično, i spolja se mogaše čuti kako tuguje svojim jakim i monotonim glasom koji je čoveku srce parao. O, kćeri moja! goborila je kćeri moja! Jadno moje milo dete! Nikad te više, dakle, neću videti. Dakle, svršeno je!

Sve mi se čini da je juče bilo! Bože moj! Bože moj! Bolje bi bilo da mi je nisi ni dao, kad si mi je tako brzo uzeo. Zar ti ne znaš da su naša deca utroba naša, i da majka koja je izgubila svoje dete ne veruje više u Boga? Ah! teško meni, što sam onoga dana otišla od kuće! 1 Italijanski slikar (14481559), prijatelj i imitator Rafaelov. 439 Gosiode! Gospode! Kad si mi je tako oduzeo, jamačno me nikad nisi video s njom, kad sam je, vesela, grejala na svojim grudima, kad se smešila na me sisajući, kad mi se svojim nožicama pela na grudi čak do usana? Oh! da si to video, Bože, ti bi se smilovao na moju radost, ti mi ne bi oduzeo jedinu ljubav koja beše ostala u srcu mome! Zar sam bila tako grešno stvorenje, Gospode, da me nisi mogao pogledati pre nego si me osudio? Avaj! avaj! evo cipelice; ali gde je noga? Gde je ostalo? Gde je dete? Kćeri moja, kćeri moja! Šta su učinili s tobom? Vrati mi je, o Gospode. Ja sam izranjavila svoja kolena moleći te, Bože, petnaest godina; zar to nije dosta? Vrati mi je, samo za jedan dan, jedan sat, jedan minut, jedan minut, o Gospode! Pa me posle predaj demonu za večita vremena! Oh! kad bih znala gde je skut tvoje ha1ljine, ja bih se obema rukama uhvatila za nj, i ti bi mi morao vratiti moje dete! Zar nemaš milosrća lrema njenoj lepoj cipelici, o Gospode? Zar možeš osuditi jednu jadnu majku na muke koje traju petnaest godina? Dobra Bogorodice! Dobra sveta Bogorodice! Moga malog Isusa odveli su, ukrali su mi ga, pojeli su ga, popili njegovu krv, oglodali kosti njegove; sveta Bogorodice, smiluj se na mene! Moja kći! Meni treba moja kći! Šta mi pomaže što je ona u raju? Meni ne treba vaš anđeo, ja hoću svoje dete! Ja sam lavica i hoću svoje lavče. Oh! ja ću se žao crv uvijati na zemlji, razbiću kamen čelom svojim, izložiću se večnom prokletstvu i proklinjaću tebe, Gospode, ako mi ne daš moje dete! Ti vidiš, o Gospode, da sam svoje ruke izgrizla! Zar dobri Bog nema sažaljenja? Oh! ne daj mi ništa drugo do soli i crna hleba, samo da dobijem svoju kćer i da 440 me zagreva kao sunce! Ah! Gospode bože, ja sam, istina, teška grešnica, ali me je kći načinila pobožnom. Ja sam verovala iz ljubavi prema njoj, i kroz njen osmeh, kao kroz otvor na nebu, gledala oam tebe. Oh! daj da samo jedanput, još jedanput, jedan jedini put mogu navući ovu cipelu na njenu lepu rumenu nožicu, pa ću umreti, dobra Bogorodice, blagosiljajući te! Ah! petnaest godina! Sad bi bila velika! Nesrećno dete! šta! dakle, istina je da je neću više videti, pa čak ni na nebu, jer ja tamo neću otići. Oh! teško meni! kad pomislim samo da je ovo njena cipelica,

i da je to sve! Nesrećna žena beše pala na ovu cipelicu, svoju utehu i svoje očajanje kroz toliko godina, i njeno srce cepalo se od bola kao prvoga dana. Jer za majku koja je izgubila svoje dete večito je prvi dan. Ovaj bol nikad ne ostari. Crnina uzalud ovešta i bledi, srce doveka ostaje u žalosti. U tom trenutku začuše se ispred ćelije tanki i veseli glasovi dece. Uvek, kad god bi videla ili čula decu, jadna majka povukla bi se u najmračniji kut svoje grobnice, i, rekao bi čovek, pokušavala je zavući svoju glavu u kamen, samo da ih ne čuje. Ovaj put, naprotiv, ona se naglo ispravi i stade ih žudno slušati. Jedan od dečaka beše rekao: Danas će da obese jednu Ciganku. Naglim skokom, kao onaj pauk koga smo videli kako je jurnuo na muv1u kad mu se mreža zatresla, ona pritrča svome prozoru koji je, kao što znate, gledao na Grevski trg. I doista, uz stalna vešala behu prislonjene jedne lestvice, i xelat popravljaše lance koji od kiše behu zarđali. Oko njega stojalo je nekoliko ljudi. 441 Vesela gomila dece beše već daleko. Isposnica potraži očima kakvog prolaznika koga bi mogla pitati. Pored same njene ćelije ona ugleda jednog sveštenika koji je tobože čitao javni molitvenik, ali koga je mnogo manje zanimao rešetkol ograđen lolitvenik no vešala na koja je s vremena na vreme bacao mračan i divljačan pogled. Ona poznade gospodina arhiđakona od Žoza, jednoga svetog čoveka. Oče upita ona koga će to da obese? Sveštenik je pogleda i ne odgovori. Ona ponovi svoje pitanje, i on tada reče: Ne znam. Neka deca, koja su malopre prošla ovuda, rekoše da će biti obešena neka Ciganka prihvati isposnica. Čini mi se reče sveštenik. Na to se Paketa Šantefleri stade smejati kao kakav krvolok. Sestro reče arhiđakon zar vi tako mrzite Ciganke? Da li ih mrzim! uzviknu isposnica to su veštice koje kradu decu! One su proždrle moju kćer, moje dete, moje jedinče! Ja nemam všce srca. One su mi ga pojele. Izgledala je strašna. SveštenŠk je posmatraše hladno. Naročito ima jedna koju mrzim i koju sam proklela nastavi ona to je jedna mlada, koja ima toliko godina koliko bi i moja kći imala da mi je njena mati nije pojela. Kad god ta mlada guja prođe pored moje ćelije, sva mi krv uzavri! Onda radujte se, sestro reče eveštenih, 442 hladno kao nadgrobna statua jer tu ćete videti danas na vešalima. Njegova glava klonu na grudi, i on se lagano udalji.

Isposnica je kršila ruke od radosti. Ja sam joj prorekla da će na vešalima skončati! Hvala, oče! uzviknu ona. I ona stade krupnim koracima hodati pored rešetke na svojoj ćeliji, razbarušena, zažarena oka, udarajući ramenom u zid, kao kurjačica u kavezu koja je odavno gladna i koja oseća da se približuje čas kad će dobiti hranu. VI TRI LjUDSKA SRCA, SASVIM RAZLIČNA Febus, međutim, ne beše umro. Ljudi njegova soja ne umiru lako. Kad je magistar Filip Lelije, kraljev izvanredni advokat, rekao jadnoj Esmeraldi: Na umoru je, on je bio pogrešno izvešten ili se šalio. Kad je arhiđakon ponovio osuđenoj: Mrtav je, on to, u stvari, nije znao, ali je mislio tako, računao je tako, nije u to sumnjao, nadao se da je tako. Za njega bi bilo i suviše mučno da ženi koju voli da dobre vesti o svome suparniku. Svaki čovek na njegovom mestu postupio bi tako isto. Istina, ne može se reći da Febusova rana nije bila opasna, ali je bila manje opasna no što je arhiđakon zamišljao. Lekar, kod koga ga stražari behu u prvi mah preneli, punih osam dana strepio je za njegov život i, štaviše, rekao mu je to na latin 443 skome. Međutim, mladost odnese pobedu; i, što se često događa, pokraj svih predskazivanja i dijagnoza, prirodi se prohtelo da spase bolesnika lekarima ispred nosa. Dok je još ležao kod lekara, saslušali su ga Filip Lelije i islednici duhovnoga suda, što mu nije bilo nimalo prijatno. Zato je jednoga dana, kad se osećao bolje, ostavio svoje zlatne mamuze kao nagradu lekaru, i pobegao. To, uostalom, nije nimalo omelo sudsku istragu. Ondašnjem pravosuđu vrlo je malo bilo stalo do jasnosti i potpunog isleđenja kakve krivice. Glavno je bilo da se optuženi obesi. Sudije su imale dovoljno dokaza protiv Esmeralde, mislili su da je Febus mrtav, i to je bilo dosta. Febus, pak, ne beše pobegao daleko. On je prosto otišao u svoju četu, koja je bila u KeanBriju u pokrajini Ilde Frans, na nekoliko konaka od Pariza. Njemu, uostalom, nije bilo nimalo prijatno da se lično pojavi na ovom suđenju. Osećao je unekoliko da će izgledati smešan. U samoj stvari ni sam nije znao šta da misli o celom ovom događaju. Nepobožan i sujeveran kao svaki vojnik koji nije ništa drugo do vojnik, pitajući se o ovom događaju, on ne znađaše šta da misli o kozi, o neobičnom načinu na koji se sreo sa Esmeraldom, i isto tako neobičnom načinu na koji mu je ona nagovestila svoju ljubav, o njenom ciganskom poreklu, i najzad o zlom duhu. U celom ovom događaju on je nazirao više mađija no ljubavi,

verovatno kakvu čarobnicu, možda i samog đavola; jednom reči, neku komediju ili, da se poslužimo ondašnjim jezikom, neko vrlo neprijatno prikazanje, u kome je on igrao vrlo nespretnu 444 ulogu, ulogu onoga koji dobija batine i koji služi za podsmeh. Kapetan beše sasvim zbunjen. On osećaše onu vrstu stida koju je naš La Fonten tako divno predstavio: „Posramljen ko lisac, uhvaćen kokoškom." Uostalom, nadaše se da se ovaj događaj neće raščuti, da njegovo ime, ako ne bude na pretresu, neće ni pasti u oči, i da se u svakom slučaju neće čuti van sudskih zidova. U ovome se doista nije varao; onda nije bilo Sudskih novina, i kako je retko koja nedelja prošla a da se kakav zločinac ne baci u ključalu vodu, zbog pravljenja lažnoga novca, ili kakva veštica ne obesi, ili kakav jeretik ne spali na kome od mnogobrojnih gubilišta pariskih, svet beše tako navikao gledati po svima raskršćima staru feudalnu Temidu1, golih ruku i zavrnutih rukava, kako vrši svoj posao oko vešala, lestvica i sramnih stubova, da se nije na to gotovo ni osvrtao. Ondašnji bolji svet jedva je znao ime mučenika koji je na uglu ulice umirao, a narod se čak uveseljavao ovim svirepim zločinima. Pogubljenje beše nešto sasvim obično na ulici, kao ulični pekar ili klač. Xelat ne beše ništa drugo do vrsta kasapina koji je bio malo veštiji od drugih. Febus, dakle, dosta brzo zaboravi na čarobnicu Esmeraldu, ili Similaru, kako on reče, na ranu koju ,mu je zadala Ciganka ili zao duh (malo ga se ticalo) i na ishod suđenja. Ali čim mu srce ostade prazno, u nj se vrati slika Fler de Lise. Srce kapetana Febusa, kao i ondašnja fizika, nije trpelo prazninu. Uostalom, KeanBri beše vrlo dosadno mesto, 1 Boginja pravde. 445 selo potkivača i geakuša sa ispucalim rukama, dugačak lanac malih kuća i koliba koji se pružao s obe strane druma za jedno po milje; ukratko, pravi rep. Fler de Lis beše njegova pretposlednja ljubav, lepa devojka, s krasnim mirazom; ele, jednog lepog jutra, potpuno zdrav i uveren da je Cigankina krivica okončana i zaboravljena, jer je otada prošlo bilo već dva meseca, zaljubljeni vitez dojaha pred vrata na stanu Gondelorijerovih. On se ne osvrnu na dosta veliku gomilu ljudi koja se beše iskupila na trgu pred portalom Bogorodičine crkve; seti se da je mesec maj, pomisli da je neka litija, neki Duhovi, neki praznik, priveza konja za alku na kapiji i veselo se pope u stan svoje lepe zaručnice. Ona beše sama sa majkom. . Fler de Lisi neprestano je bio u pameti prizor sa vračarom, njena koza, njena prokleta

azbuka, i davnašnji nedolazak Febusov. Međutim, kad vide svoga kapetana, njoj se učini da izgleda tako dobro, da mu je dolama tako nova, kajas tako svetao i lice tako zaljubljeno da porumene od zadovoljstva. Otmena gospođica bila je i sama lepša no ikad. Njena krasna plava kosa beše divno opletena; na sebi je imala haljinu otvorenoplave boje koja tako lepo stoji belim ženama koketerija koju je naučila od Kolombe a u očima joj se ogledala ona ljubavna čežnja koja im stoji još letpe. Febus, koji dugo ne beše video ništa lepo do raskalašne devojke iz KeanBrija, bi ogaijen Fler de Lisom; zato se naš oficir pokaza tako predusretljiv i tako ljubazan da mir bi smesta uglavljen. 446 I sama gospođa Gondelorije, koja je neprestano materinski sedela u svojoj velikoj naslonjači, nije imala odvažnosti da se na nj ljuti. Što se tiče prebacivanja Fler de Lisinih, ona se izgubiše u nežnom gukanju. Mlada devojka sedela je kraj prozora i još neprestano vezla svoju Neptunovu pećiku'. Kapetan se beše naslonio na njenu stolicu, a ona ga je poluglasno i nežno karala. Gde ste čitava dva meseca, nevaljalče jedan? Kunem vam se odgovori Febus, koga je ovo pitanje dovodilo malo u zabunu da ste tako lepi da biste i jednog biskupa zaneli. Ona se ne mogade uzdržati da se ne nasmeši. Dobro, dobro, gospodine. Manite se moje lepote i odgovorite mi. Lepa lepota, zaista! Kad baš hoćete da znate, draga rođako, odazvan sam bio u svoj garnizon. A gde to, ako smem pitati? I zašto niste došli da mi kažete zbogom? U KeanBriju. Febus beše očaran što mu je prvo pitanje pomoglo da izbegne drugo. Pa to je sasvim blizu, gospodine. Kako to da nijedanput ne dođoste da me vidite? Ovaj put Febus beše dosta ozbiljno zbunjen. Znate... služba... A posle, lepa rođako, bio sam bolestan. Bolestan! prihvati ona uplašeno. Da... ranjen. Ranjen! Siroto dete beše sasvim potreseno. O! nemojte se plašiti reče nemarno Febus 447 • nije bilo ništa ozbiljno. Obična svađa, ubod mačem; što vas to obespokojava? Što me obespokojava? uzviknu Fler de Lis i pogleda ga svojim lepim očima u kojima su se blistale suze. Oh! vi zacelo ne mislite tako kao što govorite. Šta je to bilo? Hoću sve da znam. Ništa, draga rođako, svadio sam se s Maheom Fedijem, onim poručnikom iz Svetoga Žermena na Laji i rasparali smo

jedan drugom kožu za nekoliko palaca. To je sve. Lažljivi kapetan znao je vrlo dobro da dvobojem čovek uvek dobija u očima jedne žene. I doista, Fler de Lis ga je gledala pravo u oči, uzbuđena od straha, zadovoljstva i divljenja. Međutim, nije bila sasvim umirena. Samo da ste se potpuno izlečili, dragi Febuse! reče ona. Ja ne poznajem tog vašeg Mahea Fedija, ali to je neki rđav čovek. A oko čega ste se svadili. Ovde se Febus, čija je mašta bila vrlo slaba u izmišljanju, prilično zbuni, ne znajući kako da se izvuče iz svoga junaštva. Ne znam ni sam... ni oko šta, oko konja, ili tako nešto. Lepa rođako uzviknu on da bi okrenuo razgovor na drugo šta kakva je to traja na trgu pred crkvom? On priđe prozoru. Bože moj! lepa rođako, šta je sveta na trgu! Ne znam reče Fler de Lis čini mi se da neka čarobnica priznaje danas pred Bogorodičinom crkvom svoj zločin, zbog koga će je potom obesiti. Kapetan je bio tako uveren da je Esmeraldino 448 delo okončano da su ga reči Fler de Lisine vrlo malo dirnule. Međutim, on je opet upita. Kako se zove ta čarobnica? Ne znam odgovori ona. A za šta je optužena? Ona orteT sleže svojim belim ramenima. Ne znam. O! blagi Bože reče mati danas ima toliko čarobnika, da ih spaljuju, čini mi se, i ne znajući njihova imena. To je kao kad bi čovek hteo znati ime svakoga oblaka na nebu. Uostalom, može čovek biti spokojan. Dobri Bog ima svoj spisak. Ovde uvažena gospođa ustade i priđe prozoru. Gospode! uzviknu ona pravo kažete, Febjuse. Šta je tu sveta! Ima ga, Bogu hvala! čak i po krovovima. Ovo me Febuse, podseća na moje mlade godine, na ulazak Karla VII, kada je takoće bilo mnogo sveta. Ne sećam se koje je to godine bilo. Kad vam govorim o ovome, vama, je l' te, izgleda da vam govorim o nečemu starome, a meni, opet, o nečemu mladom. O! onda je narod bio mnogo lepši no sad. Bilo ga je čak i na Kapiji svetoga Antonija. Kraljica je sedela na konju iza kralja, a za njihovim visočanstvima išle su gospođe, koje su sedele na konjima iza gospode. Sećam se da su se svi smejali, jer je pored Amaniona od Garlande,

koji je bio vrlo malog rasta, jahao gospodin Matfelon, vitez xinovskoga stasa, koji je pobio tušta Engleza. Bilo je odista lepo: svi francuski plemići s barjacima koji ou se crveneli. Bilo ih je i sa alajbarjacima i sa zastavama. Ko će ih znati? Gospodar od Kalana sa alajbarjakom; Žan od Šatomorana sa zastavom; gospodar od Kusija sa zastavom, a na njemu odelo bogatije no u ijednog dru Bogorodičina crkva 29 449 gog sem u vojvode od Burbona. Vaj! kako je tužno pomisliti da je sve to nekad bilo, i da danas od svega toga nema ničega! Ovo dvoje zaljubljenih i ne slušahu poštovanu udovicu. Febus se beše ponovo naslonio na stolicu svoje zaručnice, i s ovog krasnog mesta njegov raskalašni pogled zavirivao je u sve otvore na Fler de Lisinom struku. Ovaj struk beše tako zgodno otvoren, kroza nj su se mogle videti tako lepe stvari i naslutiti tolike druge da je Febus, očaran ovom nežnom kožom, govorio u sebi: Kako čovek može voleti drugu ženu do belu? Oboje su ćutali. Mlada devojka pogledala bi ga s vremena na vreme svojim sjajnim i blagim očima a njihove kose mešale su se u zraku prolećnjeg sunca. Febuse šanu mu najedanput Fler de Lis mi ćemo se venčati kroz tri meseca; zakunite mi se da nikad niste voleli drugu ženu sem mene. Kunem vam se, lepi anćele! odgovori Febus, i njegov strasni pogled pridruži se, da bi ■ubedio Fler de Lisu, iskrenosti njegova glasa. Možda je i sam sebi verovao u tome trenutku. Međutim, dobra mati, očarana što se zaručnici tako lepo slažu, beše izišla da se postara za neke domaće sitnice. Febus to vide, i ova samoća tako osmeli drskog kapetana da mu se u glavi porodiše vrlo čudnovate misli. Fler de Lis ga je volela, on beše njen zaručnik, ona beše sama s njime, njegova stara naklonost prema njoj beše se probudila u njemu, ne u svoj svojoj svežini, no u svem svome žaru; uostalom, nije veliki zločin uzeti šta od ovoga blaga unapred; ne znam da li su mu ove misli prošle kroz glavu, ali je izvesno da se Fler de Lis 450 najedanput uplašila od izraza njegovih očiju. Ona pogleda oko sebe, i ne vide svoju mater. Uh! reče ona, rumena i nespokojna ala mi je vrućina! Doista odgovori Febus čini mi se da će skoro podne. Sunce je jako. Treba samo spustiti zavese. Ne, ne uzviknu sirota devojka naprotiv, potreban mi je svež vazduh. I kao srna koja oseća lovačke pse koji je gone, ona ustade, pritrča prozoru, otvori ga i istrča na balkon. Febus, kome ovo nije bilo nimalo po volji, iziđe za njom.

Na trgu pred Bogorodičinom crkvom, na koji je, kao što znate, balkon gledao, bio je u tom trenutku strašan i neobičan prizor koji naglo izmeni prirodu straha plašljive Fler de Lise. Ogromna gomila sveta, koja se talasala po svima okolnim ulicama, beše prekrilila trg. Oniski zid koji je opasivao trg ne bi bio u stanju očuvati ga slobodna da nije pojačan gustim lancem od stražara i čuvara reda, s puškom u ruci. Zahvaljujući ovoj šumi od kopalja i pušaka, prostor pred crkvom beše čist. Ulaz je čuvao odred kopljanika s biskupovim grbom. Široka crkvena vrata behu zatvorena, dok naprotiv bezbrojni prozori na trgu behu širom otvoreni do samoga krova, i na njima su se videle tisuće glava, nagomilane otprilike kao kamare đuladi u kakvom artiljerijskom parku. Ova svetina beše siva, prljava, zemljane boje. Prizor koji je očekivan bio je očevidno jedan od onih koji po svojoj prirodi privlače i prikuplja »• 451 ju najgori ološ u narodu. Nema ničega odvratnijeg od vreve koja se čula iz ove nepregledne gomile žutih kapa i prljave kose. U ovoj gomili bilo je više smeha no uzvika, više žena no muškaraca. S vremena na vreme po neki neprijatan i snažan glas izbio bi iz oštre graje. Hej! Maje Balifr! Hoće li tu da je obese? Glupače! ovde će javno, u košulji, da prizna svoj zločin! Dobri Bog očitaće joj koju latinsku. To se uvek radi ovde u podne. Ako hoćeš da vidiš vešala, idi na Grevski trg. Ići ću posle. Je l' te, Bukanbri? Je li istina da nije primila ispovednika? Tako kažu, Bešenja. Vidiš ti bezbožnice! Takav je običaj, gospodine. Sudija Doma pravde dužan je da osuđenog zločinca, ako je svetovno lice, preda upravitelju Pariza da nad njim izvrši presudu; a ako je svešteno lice, onda sudu bisnupije. Hvala vam, gospodine. Oh! Bože reče Fler de Lis siroto stvorenje! Ova misao ispuni tugom njen pogled, koji je preletao po narodu. Kapetan, koga je ona zanimala mnogo više no ova gomila rite, zaljubljeno je gužvao njen pojas na leđima. Ona se okrenu moleći ga i smešećk se. 452 Molim vas, Febuse, ostavite me; ako mati uđe, videće vašu ruku. U tom trenutku izbi lagano podne na satu Bogorodičine crkve. Žagor zadovoljstva prođe kroz svetinu. I tek što su

poslednji zvuci dvanaestoga udara izumrli, sve se glave zatalasaše kao površina vode kad najedanput dune vetar, i silna graja diže se sa kaldrme, prozora i krovova: Evo je! Fler de Lis pokri oči rukama da ne vidi. Lepa zaručnice reče joj Febus hoćete li da se vratimo u sobu? Neću odgovori ona; i te oči koje je zatvorila od straha ona sad otvori iz radoznalosti. Jedna osuđenička kola, koja' je vukao snažan normanski konj i koja behu sa svih strana opkoljena kopljanicima u ljubičastom odelu sa belim krstovima, behu stupila na trg iz Ulice svetoga Petra. Čuvari reda krčili su im buzdovanima put kroz narod. Pored kola jahalo je nekoliko sudskih i policijskih činovnika, koje je lako bilo poznati po njihovom crnom odelu i neveštom držanju na sedlu. Magistar Jakov Šarmoli bio je na čelu. U tim kobnim kolima sedela je jedna mlada devojka, vezanih ruku na leđima, bez sveštenika pored sebe. Ona beše u košulji, a duga crna kosa (u ono vreme kosa se sekla tek pod vešalima) padala joj je po grudima i po razgolićenim ramenima. Kroz ovu talasastu kosu, koja beše svetlija no lerje u gavrana, video se debeo siv i hrapav konopac, koji je ranjavio njene nežne ključnjače i omotavao se oko lepoga vrata jadne devojke, kao crv na cvetu. Pod ovim konopcem blistala je mala amaj 453 lija, ukrašena zelenim kamenjem, koju su joj osta vili bez sumnje zato što se ništa ne uskraćuje onima koji idu u smrt. Gledaoci koji su bili po prozorima mogahu videti u dnu kola njene bose noge. koje je ona, po svome poslednjem ženskom nagonu, pokušavala sakriti poda se. Kraj njenih nogu ležala je jedna vezana koza. Osuđenica je zubima pridržavala košulju, koja ne beše dobro zakopčana. Rekao bi čovek da je u svojoj nesreći patila što je ovako, gotovo sasvim naga izložena tolikim pogledima. Ah! za ovakve muke nije stid stvoren. Isuse! reče živo Fler de Lis kapetanu. Pogledajte samo, lepi rođače! To je ona odvratna Ciganka s kozom. Govoreći ovo, ona se okrenu Febusu. On je nepomično gledao u kola. Beše vrlo bled. Koja Ciganka s kozom? reče on mucajući. Kako! prihvati Fler de Lie zar se ne sećate?... Febus je prekide. Ne znam šta hoćete da kažete. On htede ući u sobu. Ali Fler de Lis, u koje se probudi ljubomora koju je tu skoro tako živo izazvala ova ista Ciganka, Fler de Lis pogleda ga s puno nepoverenja i kao da je htela u dušu da mu pronikne. Ona se u tom trenutku opomenu

da je slušala o nekom kapetanu koji je bio umešan u krivicu ove veštice. Šta vam je? reče ona Febusu kao da vas je ova žena zbunila. Febus se usiljeno nasmeja. Mene! Bože sačuvaj! Taman! Onda ostanite nastavi ona zapovednički da vidimo dokraja. 454 Zlosrećni kapetan nije imao kud nego ostade. Uspokojavalo ga je jedino to što osuđenica ne dizaše oči sa poda svojih kola. To doista beše Esmeralda. Na ovom poslednjem koraku sramote i nesreće ona beše još neprestano lepa; njene krupne crne oči izgledale su još krupnije zato što joj obrazi behu upali, a njeno bledo lice beše čisto i uzvi šeno. Ličila je■ na ono što je nekad bila, kao što Bogorodica Mazačova1 liči na Bogorodicu Rafaelovu; beše slabija, nežnija, mršavija. Uostalom, na njoj nije bilo ničega što se nije klatilo, tako reći, i što nije bilo, sem njena stida, ostavljeno slučaju; toliko je behu slomili bol i očajanje. Kad god bi se kola trucnula, njeno telo odskočilo bi kao stvar mrtva ili slomljena. Pogled joj beše tužan i unezveren. U očima joj se još videla jedna suza, ali nepomična i, tako reći, smrznuta. Međutim, strašni sprovod beše prošao kroz svetinu, uz radosne uzvike i radoznalo tiskanje. No kao veran istoričar moram isto tako reći da su se mnogi, pa i ljudi najokorelijega srca, ražalili, videći je tako lepu i tako klonulu. Kola behu došla pred crkvu. Pred glavnim portalom, ona se zaustaviše. Pratnja se postroji s obe strane. Svetina ućuta, i usred svečane tišine pune nespokojstva, otvoriše se oba krila velikih vrata, kao sama od sebe, na svojim šarkama koje su škripale. Tada se ukaza u svoj svojoj dužini mračna crkva, zastrta crnilom, slabo osvetljena nekolikim svećama koje su svetlucale u daljini na glavnome oltaru, otvorena kao čeljust 1 Mazačo, italijanski slikar XV veka. 455 kakve pećine nasred trga koji se kupao u svetlosti. Sasvim u dnu, u mraku apside, video se pinovski srebrni krst, na crnoj čohi koja je sa svoda padala do poda. Lađa beše sasvim pusta. Međutim, u udaljenim sedištima na horu videlo se nejasno kretanje svešteničkih glava i, u trenutku kad su se velika vrata otvorila, iz crkve se začu dostojanstvena, zvučna i monotona pesma, koja je kao na mahove izlivala na glavu osuđenice odlomke pogrebpsalama:

„ ... Non timebo millia populi circumdantis me: exsurge, Domine; salvum me jac, Deus! „ ... Salvum me jac, Deus, quoniam intraverunt aquae usque ad animam meam. „... Infixus sum in limo projundi; et non est substantia."2 U isto vreme, drugi neki glas, odvojen od hora zapeva pred glavnim oltarom ovu melanholičnu molitvu: „Qui verbum teit audit, et credit ei qui misit me, habet vitam aeternam et in iudicium non venit; sed transit a morte in vitam."3 Ova pesma koju su neki starci u dubini crkve pevali izdaleka nad ovim lepim stvorenjem, koje beše puno mladosti i života, koje je milovao blagi 1 Neću se bojati mnoštva varoda koji me okružuje: Ustani, Gospode; spasi me, Bože! ... Spasi me, Bože, jer su talasi prodrli čak do duše moje. ... Ležim u dubini provalije; i nema oslonca nogama mojim. 9 Koji sluša moju reč i veruje u onoga koji me posla, taj ima večni život i ne dolazi na sud, već prelazi iz smrti u život. 456 prolećni vazduh i koje se kupalo u sunčevoj svetlosti, ta pesma beše opelo. Narod je slušao s pobožnošću. Nesrećna devojka, preplašena, gledala je kao da su joj se i pogled i misli izgubili u mračnoj utrobi crkve. Njene bele usne micale su se kao da se Bogu molila, i kad joj xelatov pomoćnik priđe da joj pomogne da se skine s kola, on je ču kako tihim glasom ponavlja ovu reč: Febus. Odrešiše joj ruke, skinuše je s kola zajedno s njenom kozom, koja takođe bi odrešena i koja je vrečala od radosti što je slobodna, i povedoše je bosonogu preko neravne kaldrme do basamaka pred portalom. Konopac, koji je imala oko vrata, vukao se za njom kao kakva zmija. Tada umuknu pesma u crkvi. Jedan veliki zlatan krst i red sveća stadoše se kretati u pomrčini. Halebarde šarenih vratara zazvečaše, i posle nekoliko trenutaka ukaza se pred njom i pred svetinom dut sprovod sveštenika u odeždama i đakona u stiharima, koji je dostojanstveno i pevajući psalme prilazio osuđenici. Ali njen pogled zaustavi se na onome koji je išao na čelu, neposredno za onim koji je nosio krst. Oh! >reče ona sasvim tiho i uzdahnu opet on! onaj sveštenik! To beše doista arhiđakon. S leve strane bio mu je mlađi, a s druge stariji kantor, koji je nosio štaku. On je stupao napred, zabačene glave, očiju nepomičnih i otvorenih, pevajući jakim glasom: „De ventre inferi clamavi, et exaudisti vocem meam. 457 I Et proiecisti me in profundum in corde maris, et Ijlumen circumdedit me."*

Baš kad stupi na svetlost pod gotskim portalom, ogrnut širokom srebrnom odeždom na kojoj beše izvezen crn krst, on beše tako bled da se mnogima u svetini učini da imaju pred sobom jednoga od mramornih boiskupa koji kleče nad nadgrobnim pločama na horu, biskupa koji je ustao da na pragu grobnice primi onu koja he umreti. Isto tako bleda « isto tako nepomična, osuđenica je jedva primetila da su joj gurnuli u ruku tešku zapaljenu sveću od žutoga voska; ona ie beše čula kreštavi glas sudskoga činovnika koji je čitao neizbežnu sadržinu javnoga pokajanja; kad su joj rekli da odgovori Amin, Amin je odgovorila. Da dobije kolikotoliko života i snage, trebalo je da vidi kako je sveštenik dao znak njenim čuvarima da se izmaknu, pa joj sam prišao. Ona oseti tada kako joj sva krv jurnu u glavu, i u ovoj već obamrloj i hladnoj duši planu ono malo gneva što beše zaostalo. Arhiđakon joj priđe lagano. Čak i u ovom poslednjem času života vide ona kako preko njena nagog tela prelazi njegov zažareni pogled, pun strasti, ljubomore i želje. On joj zatim reče glasno: Devojko, jeste li molili Boga da vam oprosti vaše pogreške i vaše grehove? On joj se naže na uvo i dodade (gledaoci su mislili da prima njenu poslednju ispovest): Hoćeš li da budeš moja? Još'te mogu spasti! Ona ga pogleda pravo u oči: 4 Vapio sam iz dubine pakla, i čuo si glas moj. I bacio si me u dubinu mora, i voda me je opkolila. 458 ~~1 Odlazi, satano! inače ću te optužiti Na njegovim usnama ukaza se strašan osmeh. Niko ti neće verovati. Samo ćeš dodati zločinu i jedan skandal. Odgovaraj brzo! Hoćeš li da budeš moja? Šta si uradio s mojim Febusom? Mrtav je reče sveštenik. U tom trenutku grozni sveštenik slučajno diže glavu i na drugom kraju trga, na balkonu Gondelorijerovih spazi kapetana koji je stojao pored Fler de Lise. On se povede, prevuče rukom preko očiju, pogleda još jedanput, promrmlja neku kletvu i sve crte njegova lica grčevito se skupiše. Onda, umri! reče on kroz zube. Nećeš biti ničija. I podigavši ruku iznad Ciganke, on uzviknu tužnim glasom: I pips, anima anceps, et sit tibi Deus misericors.'5 To behu strašne reči kojima su obično završavali ove tužne svečanosti. To beše ugovoreni znak sveštenikov xelatu. Narod pade na kolena. Kyrie Eleison6 rekoše sveštenici koji behu ostali pod portalom.

Kupe Eleison ponovi svetina sa onim žagorom koji leti preko glava kao zapljuskivanje uzburkanoga mora. Amin reče arhiđakon. On okrenu leđa osuđenoj, obori glavu na grudi, skrsti ruke, pridruži se povorci sveštenika, i ubrzo zatim izgubi se, zajedno sa krstom, svećama i s Idi sad, zabludela dušo, i neka se Bog na te smiluje. * Gospode, smiluj se. 459 odeždama, pod mračnim svodovima katedrale; i njegov zvučni glas izgubi se postupno u horu, pevajući ovaj stih pun očajanja: „... Omnes gurgites tui et fluctus tui super me jtransierunt!"1 U isto vreme povremeni zvuk okovanog držalja od heroldskih halebardi, koji je malopomalo izumirao pod stubovima lađe, ostavljao je utisak čekića na časovniku koji otkucava poslednji čas osuđene. Međutim, vrata na Bogorodičinoj crkvi behu ostala otvorena, i kroz njih se videla crkva prazna, sumorna, u crnini, bez sveća i bez ljudskih glasova. Osuđena je nepomično stajala na svome mestu, očekujući šta će biti s njom. Jedan od zvaničnika sudskih morade opomenuti na to magistra Šarmolija, koji se za vreme ove scene beše udubio u proučavanje onog niskog reljefa na velikom portalu, koji, po jednima, predstavlja žrtvu Avramovu, a po drugima, traženje kamena mudrosti, utoliko što anđeo predstavlja sunce, lomača vatru, a Avram alhemičara. S teškom mukom otrgoše magistra od ovog reljefa; no on se naposletku okrenu, i, na njegov znak, dva čoveka u žutom odelu, xelatovi pomoćnici, pristupiše Ciganki da joj opet vežu ruke. Baš kad je trebalo da se ponovo popne na kobna kola i da se krene svome poslednjem stanku, kukavnu devojku obuze možebiti neka tuga za životom. Ona diže svoje crvene i suve oči put neba, sunca, srebrnih oblaka kroz koje se videlo ovdeonde plavo nebo u obliku trapeza ili trougla, zatim ih 7 Svi talasi tvoji i struje tvoje preći he preko mene. 460 opet obori i pogleda oko sebe, po zemlji. po svetini, po kućama. Najedanput, dok joj je žuti čovek vezivao ruke, ona strahovito vrisnu, vrisnu od radosti. Na onom balkonu, tamo, na uglu trga, spazila je njega, svoga prijatelja, svoga gospodara, Febusa, drugu sliku svoga života. Sudija je lagao! Sveštenik je lagao! To je doista bio on, u to nije mogla sumnjati, on je stojao tamo, lep, živ, u svome sjajnom odelu, s perom za šeširom, s mačem o bedrima. Febuse! uzviknu ona Febuse moj! I ona htede pružiti k njemu svoje ruke koje su drhtale od ljubavi i miline, ali joj ruke behu vezane.

Tada vide ona kako kapetan nabra obrve, kako ga jedna mlada devojka koja se naslanjala na nj gleda s preziranjem na usnama i s gnevom u očima; Febus progovori nekoliko reči koje ne dopreše do nje, i oboje se naglo izgubiše iza vrata na balkonu koja se zatvoriše. Febuse! uzviknu ona izvan sebe zar veruješ u to? Jedna strahovita misao sevnula joj je u tom trenutku kroz glavu. Ona se opomenu da je bila osuđena zbog ubistva Febusa od Šatopera. Do tog trenutka sve je podnosila. Ali ovaj poslednji udar beše i suviše težak. Ona kao mrtva pade na kaldrmu. Nosite je u kola reče Šarmoli i svršavajmo. Niko dotle ne beše uočio na galeriji sa statuama kraljeva, odmah iznad gotskih svodova portala, jednoga neobičnoga gledaoca koji je dotle sve posmatrao, s takvom hladnokrvnošću, s tako opruženim 461 vratom, s tako nakaznim licem da bi svaki pomislio za nj da je jedio od onih čudovišta od kamena kroz čije se čel>usti već šest stotina godina izlivaju duti oluci katedrale, samo da na sebi nije imao ono smešno, pola crveno, pola ljubičasto odelo. Ovome gledaocu nije izmaklo ništa od onoga što se od tadne događalo pred portalom Bogorodičine crkve. I još u prvim trenucima, kada nikome nije ni padalo na um da obrati pažnju na nj, on je dobro uvezao za jedan od stubova na galeriji debeo konopac sa čvorovima, čiji se kraj vukao dole po peronu. Kad je to uradio, on je opet stao mirno gledati i zviždati s vremena na vreme, kad bi kakav kosić proleteo pored njega. Najedanput, baš kad su se pomoćnici xelatovi spremali da izvrše hladnokrvnu zapovest Šarmoliovu, on prekorači ogradu, ščepa konopac nogama, kolenima i rukama, sroza se niz fasadu, pritrča xelatima brzo kao mačka koja je pala s krova, obori ih svojim ogromnim pesnicima, diže Ciganku jednom rukom, kao što dete diže svoju lutku, i jednim mahom skoči u crkvu, držeći mladu devojku iznad glave i vičući strahovitim glasom: Utočište! Da je bila noć, sve bi se moglo videti pri svetlosti jedne jedine munje, s takvom je brzinom ovo bilo izvršeno. Utočište! utočište! ponovi svetina; i na pljesak deset hiljada ruku zablista od radosti i ponosa ono jedno Kvazimodovo oko. Usled ovog potresa osuđenica dođe sebi. Ona otvori oči, pogleda Kvazimoda, zatim ih naglo zatvori, kao da se uplašila od svoga spasioca. 462

Šarmoli osta preneražen, a tako isto i xelati i cela oratnja. Doista, u unutrašnjosti Bogorodičine crkve osuđenica je bila neprikosnovena. Katedrala beše pravo utočište. Svaka ljudska pravda prestajala je na njenom pragu. Kvazimodo se beše zaustavio pod velikim portalom. Njegova velika stopala izgledala su na podu crkve tako temeljna kao teški romanski stubovi. Njegova kosmata velika glava beše ulegla u ramena, kao glava u lavova koji takođe imaju grivu a nemaju vrat. On držaše uzdrhtalu mladu devojku, koja je visila u njegovim žuljavim rukama kao beli veo; ali je nosaše s toliko obazrivosti kao da se bojao da je ne povredi ili ne uprlja. Rekao bi čovek da je osećao da nosi nešto nežno, divno i dragoceno što je stvoreno za druge ruke a ne za njegove. Pokadšto je izgledalo kao da se ne usuđuje dotaći je, pa čak ni dahom svojim. Zatim bi je, najedanput, pritisnuo u svoja naručja, na svoje nakazne grudi, kao svoje dobro kao svoje blago, kao što bi učinila mati ovog deteta; njegovo strašno oko obasipalo je nežnošću, tugom i saučešćem, pa bi se najedanput podiglo, i iz njega bi sevnula munja. Žene su se smejale i plakale, svetina je likovala od oduševljenja, jer u tom trenutku i Kvazimodo imađaše svoju lepotu. Ovo siroče, ovo prezreno stvorenje, ovaj nahod beše doista lep; on se osećaše uzvišenim i snažnim, tledaše ggravo u oči ovo društvo iz koga beše izgnan i u čijoj je stvari uzeo tako živo učešće, ovu ljudsku pravdu kojoj je otrgao njen plen, ove tigrove kojima je oteo iz usta zalogaj, ove čuvare, ove sudije, ove xelate, svu ovu silu kraljevu koju je uništio, on, najmanji, snagom božjom. t Uostalom, doista beše nešto dirljivo ova zaštita koju je jedno tako nakazno stvorenje ukazalo stvorenju tako nesrećnom, ova osuđenica koju je od smrti spasao Kvazimodo. To behu dve najbednije žrtve prirode i društva koje su se dodirivale i uzajamno pomagale. Međutim, posle nekoliko trenutaka likovanja, Kvazimodo zajedno sa svojim teretom zamače u crkvu. Narod, koji voli svako junaštvo, tražio ga je očima pod mračnom lađom, žaleći što se tako brzo sklonio ispred njegova klicanja. Najedanput on se pojavi na jednom kraju galerije francuskih kraljeva, pretrča preko nje kao besomučan, noseći iznad glave svoj plen i vičući: Utočište! Svetina ponovo zapljeska. Pošto je pretrčao preko galerije, on se opet izgubi u unutrašnjosti crkve. Ubrzo zatim ponovo se pojavi na gornjoj platformi, neprestano noseći Ciganku, neprestano trčeći kao sumanut, neprestano vičući: Utočište! Svetina je pljeskala. Naposletku, on se i po treći put pojavi, ido na vrhu zvonika; odatle kao da s

ponosom pokazivaše celoj varoši onu koju je spasao, i njegov gromki glas, taj glas koji se tako retko čuo i koji on nije čuo nikad, triput ponovi da se do neba čulo: Utočište! utočište! utočište! Ura! ura! vikao je opet narod; i ovo gromko klicanje začudi svetinu na Grevskome trgu, na drugoj obali, i isposnicu koja je neprestano čekala, gledajući nepomično u vešala. KNjIGA DEVETA I GROZNICA Klod Frolo nije više bio u Bogorodičinoj crkvi kad je njegov posinak ovako naglo rasekao kobnu zamku u koju nesrećni arhiđakon beše uhvatio Ciganku, pa se i sam uhvatio. Kad se vratio u sakristiju, on je zbacio sa sebe stihar, odeždu i epitrahilj, sve to utrapio u ruke zabezeknutog crkvenjaka, izišao kroz sporedna vrata crkvena, zapovedio jednom vozaru da ga preveze na levu obalu Sene, i uputio se kroz strme ulice Školskoga kraja, ne znajući kuda ide, susrećući na svakom koraku gomile ljudi i žena koje su veselo hitale ka Mostu arhanđela Mihaila, u nadi da he cruku još na vreme da vide vešanje veštice, bled, unezveren, više zbunjen i preplašen no kakva noćna ptica koju bi u po dana vijala gomila dece. Više nije znao gde je, šta misli, da li sneva. Išao je, hitao, trčao, ne vodeći računa o ulicama, ne birajući ih; samo ga je neprestano gurao napred Grevski trg, strašni Grevski trg, koji je nejasno osećao iza sebe. Tako je prošao pored Brda svete Ženevjeve i naposletku izišao iz varoši kroz Kapiju svetoga Viktora. Bežao je sve dok je, osvrnuvši se, mogao 30 Bogorodičina crkva 465 videti venac kula Školskoga kraja i retke kuće u predgrađu; ali kad mu naposletku jedno udolje potpuno zakloni ovaj gnusni Pariz, kad je mogao pomisliti da je na stotinu milja od njega, u polju, u pustinji, on stade i učini mu se da lakše dgane. Tada navališe u njegovu glavu strapše misli. On ih jasno vide u svojoj dupš i uzdrhta. Pade mu na pamet ona nesrećna devojka koja ga je upropastila i koju je on upropastio. Unezvereno je gledao na dvostruki iskrivudani put kojim zla kob beše uputila njihove dve sudbine do tačke na kojoj se taj put spajao, gde ih je nemilosrdno razdrobila jednu o drugu. Razmišljao je o bezumlju večnog zavetovanja, o ništavilu čednosti, nauke, vere, vrline, o izlišnosti Boga. Predao se potpuno rđavim mislima, i ukoliko je dublje tonuo u njih, utoliko je više osećao u sebi fohotan smeh satanin.

I kad je, ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati s još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji pregleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom. I on se strahovito nasmeja, pa najedanput ponovo preblede, kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala a njega u pakao: ona osuđena, on proklet. Zatim se ponovo stade smejati kad pomisli da je Febus živ, da je kapetan ostao u životu, da je 466 veseo i zadovoljan, da ima odelo lepše no ikad, da ima novu draganu koju je doveo da vidi kako mu vešaju staru. Njegov podrugljiv smeh udvostruči se kad pomisli da mu od živih stvorenja čiju je smrt želeo nije izmakla samo Ciganka, jedino stvorenje koje nije mrzeo. Sa kapetana pređoše njegove misli na narod i tada ga obuze ljubomora nečuvene vrste. Pade mu na um da je i narod, vaokoliki narod, imao pred očima ženu koju je on voleo, u košulji, gotovo nagu. On je kršio ruke pri pomisli da je ta žena, čije oblike tela beše samo on nazreo u mraku, što je za njega bilo pravo blaženstvo, bila izložena, usred bela dana, pogledima čitavog sveta, obučena kao za kakvu strasnu noć. Plakao je od besnila što su ove tajne ljubavi obesvećene, okaljane, razgolićene, obeščašćene zanavek. Plakao je od besnila na pomisao koliko je nečistih pogleda uživalo u tome što ova hošulja nije bila dobro prikopčana; na pomisao da je ta lepa devojka, ovaj nevini krin, ovaj pehar čednosti i slasti, kome bi on smeo prineti svoje usne samo dršćući, pretvoren kao u neku javnu panicu, iz koje najniži slojevi pariski, lopovi, prosjaci, sluge, behu došli da zajednički piju zadovoljstvo bezočno, nečisto i razvratno. I kad je pokušao zamisliti sreću koju je mogao naći na zemlji, da ona nije bila Ciganka i da on nije bio sveštenik, da Febusa nije bilo i da je ona njega volela; kad je pomislio da je život pun zadovoljstva i ljubavi bio i za njega isto tako mogućan, da je u tom istom trenutku bilo ovdeonde na zemlji srećnih parova, čijem ćeretanju pod pomoranxama, na obali potoka, pri suncu na zahodu, pod zvezdanom 30* 467 noći, nije bilo kraja, i da je i on mogao biti s njome jedan od tih blagoslovenih parova, samo da je Bog hteo njegovo

srce topilo se u milini i očajanju. Oh! ona! ona! To je ta misao koja mu se neprestano vrzla po glavi, koja ga je mučila, koja mu je rila po mozgu i čupala utrobu. On nije žalio, nije se kajao; sve što je učinio, bio je gotov učiniti još jedanput; više je voleo videti je u rukama xelatovim no u naručju kapetanovu, ali je patio; patio je toliko da je s vremena na vreme čupao po pramen kose svoje da vidi da nije osedela. Bio je jedan trenutak, između ostalih, kada mu pade na um da je to možda minut u kome onaj gnusni lanac, koji je to jutro video, steže svoj gvozdeni prsten oko onoga vra4a tako nežnog i tako lepog. Na ozu pomisao svega ga probi znoj. Bio je i drugi trenutak u kome je, smejući se u sebi satanskim smehom, zamišljao u jedno isto vreme Esmeraldu, kakvu je beše video prvoga dana, živahnu, bezbrižnu, veselu, nakićenu, okretnu, čisto krilatu, skladau, i Esmeraldu poslednjega dana, u košulji i s konopcem o vratu, kako se bosonoga lagano penje uz ćoškaste stube na vešalima; i ovu dvostruku sliku zamislio je tako živo da je strahovito vrisnuo. Dok je ova bura očajanja prevrtala, lomila, čupala, savijala, obarala sve u njegovoj duši, on pogleda prirodu oko sebe. Nekoliko kokošiju pred njime čeprkale su po žbunu i kljucale, zlatne bube milele su po suncu, iznad njegove glave zelenkasti oblaci leteli su preko plavoga neba, zvonik Opatije svetoga Viktora izbijao je na horizontu iznad krive linije brežuljka svojim obeliskom od škri 468 ljaca, a vodeničar sa humke Kopa, zviždućući, gledao je kako se okreću vredna krila njegove vetrenjače. Ceo ovaj život radan, sređen, miran, koji se javljao oko njega u hiljadu oblika, stade ga tištati. On ponovo stade bežati. Tako je trčao kroz polja do mraka. Ovo bežanje od prirode, od života, od samoga sebe, od ljudi, od Boga, od sveta trajalo je celoga dana. Ponekad bi pao licem na zemlju i noktima stao čupati zeleno žito. Ponekad bi se, opet, zaustavio u kakvoj pustoj ulici seoskoj, i obuzele bi ga tako nesnosne misli da je obuhvatio glavu rukama, mučeći se da je iščupa iz ramena i razbije o kaldrmu. Otprilike kad se sunce klonulo padu, on ponovo ispita sebe i nađe da je gotovo lud. Bura koja je besnela u njemu od onoga trenutka kada je izgubio svaku nadu i volju da spase Ciganku, ta bura nije ostavila u njegovoj svesti ni jedan pojam zdrav, ni jednu misao tačnu. Njegov razum bio je gotovo potpuno uništen. U njegovu duhu samo su dve slike bile jasne, Esmeralda i vešala. Sve ostalo beše crno. Ove dve slike, jedna pored druge, bile su za nj nešto užasno, i

što je više ono malo svoje pažnje i misli što mu beše preostalo poklanjao njima, sve mu se više činilo da te slike fantastično rastu, jedna u nežnosti, u čari, u lepoti, u svetlosti, druga u užasu; tako da mu se naposletku Esmeralda činila kao neka zvezda, a vešala kao ogromna mršava ruka. Pada u oči da mu za sve vreme ovih muka nijedanput nije ozbiljno palo na um da umre. Takav beše ovaj bednik. Voleo je da živi. Možda je zaista video pakao iza života. Međutim, dan se sve više klonuo padu. Živi 469 stvor koji još beše u njemu pomisli nejasno na povratak. On je mislio da je daleko od Pariza, ali kad je razgledao okolinu vide da je obišao samo zid koji opasuje Školski kraj. Tanani toranj na crkvi Svetoga Sulpicija i tri visoka šiljka na crkvi Svetoga Žermena na livadi dizali su se desno od njega iznad horizonta. On se uputi na tu stranu. Kad ču: stoj! stražara oko zupčastih bedema Svetoga Žermena, on promeni pravac, uputi se jednom stazom koja se pružala pred njime između opatijina mlina i gradske bolnice za gubave, i posle nekoliko trenutaka nađe se na ivici Pisarske livade. Ova livada beše čuvena sa tuče koja se tu događala i danju i noću; to beše hidra sirotih kaluđera Svetoga Žer (mena, quod monachis SanctiGermani pratensis hydra fuit clericis nova semper dissidiorum capita suscitantibus1. Arhiđakon ce poboja da ne sretne koga; plašio se svakoga ljudskog lica; izbegao je Školski kraj, predgrađe Svetoga Žermena, p hteo je da se vrati u ulice što je mogućno kasnije. On prođe duž Pisarske livade, uputi se pustom stazom koja je odvajaše od NovogaBoga i najzad stiže na obalu reke. Tu dom Klod nađe jednoga vozara, koji ga za nekoliko pariskih para odveze uz Senu do vrha Stare varoši i ostavi na ovom pustom jeziku zemlje, na kome je čitalac već video zamišljenoga Grengoara, i koji se pružao iza kraljevih gradina, uporedo sa Kravarskim ostrvom. Monotono ljuljanje čamca i žuborenje vode behu čisto uspavali nesrećnog Kloda. Kad se vozar uda 1 Jer je livada za kaluđere Svetoga Žermena bila hidra stoga što su klerici neprekidno pokretali nove glave u knjizi zađevica. 470 ljio, on osta zbunjen na obali, gledajući preda se, opažajući predmete samo kao uveličane slike svoje pokolebane mašte, koja mu je od svega gradila neku vrstu fantasmagorije. Nije nikakva retkost da umor od velikoga bola izazove ovo dejstvo na čovečji duh. Sunce beše zašlo iza visoke Nelske kule. Suton se hvatao. Nebo beše belo, rečna voda isto tako. Između ove dve

bele površine, leva obala Sene, u koju je on nepomično gledao, ocrtavala je svoju mračnu masu i sve više utančana perspektivom zalazila je u maglu na horizontu kao neka crna strela. Ona beše pretrpana kućama od kojih se raspoznavala samo mračna silueta koja se u mraku živo odvajala od jasne osnovice neba i vode. Ovdeonde svetlucali su već prozori kao vatrene rupice. Ovaj ogromni crni obelisk, ovako usamljen između ove dve bele površine neba i reke, veoma širok na ovome mestu, učini na dom Kloda neki neobičan utisak, sličnom onome što bi osećao čovek koji bi, ležeći pod Strasburškim tornjem, gledao kako se ovaj ogromni šiljak gubi iznad njegove glave u magli sutona. Samo, ovde je Klod stojao, a obelisk ležao; ali kako je reka, u kojoj se nebo ogledalo, produžavala ponor pod sobom, izgledalo je da se ovaj ogromni greben diže u pučinu isto tako smelo kao i svaki toranj katedrale; i utisak beše isti. Ovaj utisak bio je, štaviše, utoliko neobičniji i jači što je to doista bio Strasburški toranj, ali Strasburški toranj visok dve milje, nešto nečuveno, xinovsko, neizmerno, građevina kakvu čovečje oko nije videlo, prava Vavilonska kula. Dimnjaci na kućama, zubi na zidovima, iskrojeni kalkani na krovovima, zvo 471 nik na Avgustinskoj crkvi. Nelska kula, sva ova ispupčenja koja su izbijala iz profila kolosalnoga obeliska, pojačavala su iluziju time što su na neobičan način predstavljala oku oblike jedne fantastične i kitnjaste skulpture. Klodu se učini, u stanju halucinacije u kome se nalazio, da vidi, da vidi svojim očima, veliki zvonik pakla; mnogobrojne svetle, tačke u svima visinama ovog užasnog tornja učiniše mu se kao mnogobrojni otvori ogromne unutrašnje peći; glasovi i žagor, koji su se iz njega čuli, učiniše mu se uzvici i ropac. Njega obuze strah, on pokri uši rukama da ne čuje, okrete leđa da ne vidi, i udalji se krupnim koracima od ove strašne vizije. Ali vizija beše u njemu. Kad se vrati u ulice, prolaznici koji su se gurali ired osvetljenim dućanima činili su mu se aveti koje se neprestano tiskaju oko njega. Uši su mu neobično zujale. Čudnovate slike remetile su mu um. On nije video ni kuće, ni kaldrmu, ni kola, ni ljude, ni žene, no zbrku nesređenih predmeta koji su se ivicama slivali jedan u drugi. Na uglu Ulice Barijeri bila je jedna bakalnica čija streha beše, po vajkadašnjem običaJu, ukrašena po svome obimu onim obručima od lima o kojima visi krug drvenih sveća koje na vetru udaraju jedna o drutu i zveče kao kastanjete. Njemu se učini da čuje u mraku kako se udaraju mnogobrojni skeleti na Monfokonu.

Oh! promrmlja on noćni vetar tera ih jedne na druge, i zvek njihovih lanaca meša se sa zvekom njihovih kostiju! Možda je i ona među njima! Izvan sebe, on ne znađaše kuda ide. Posle nekoliko koraka nađe se na Mostu arhanđela Mihaila.. 472 Jedan prozor pri zemlji beše osvetljen. On mu priđe. Kroz razbijeno okno vide jednu prljavu sobu koja probudi u njemu neku nejasnu uspomenu. U toj sobi, koju je rđavo osvetljavala mala lampa, sedeo je jedan mlad čovek, plav i rumen, vesela lica, koji je, smejući se glasno, grlio neku mladu devojku, vrlo bestidno nakićenu. A kraj lampe sedela je jedna stara žena koja je prela i pevala uzdrhtalim glasom. Kako se mladi čovek nije smejao neprestano, to su pojedini odeljci staričine pesme dolazili do ušiju sveštenikovih. To vam beše nešto nerazumljivo i strašno. Veseli se, Grevski trže, Ded, preslico, predi brže, Pa konopac da se sprema, Jer besposlen xelat drema. Veseli se, Grevski trže. Kudeljno je uže tvrdo! Bila dolja, bilo brdo, Svud kudelja nek se sije Čak od Vanvra do Isije, Kudeljno je uže tvrdo! Veseli se Grevski trže, Hej narode, amo brže! Gledaj, eucu obešena Na vešala bludna žena. Veseli se, Grevski trže! Mladi čovek nasmeja se na to i pomilova devojku. Starica beše Falurdela; devojka beše neka javna ženska; mladi čovek beše njegov mladi brat Žan. On je i dalje gledao. Gledao ovo ili drugo šta, svejedno je. On vide Žana kako priđe prozoru u dnu sobe, otvori ga, pogleda na kej gde su se svetleli u daljini bezbrojni prozori, i ču kako, zatvarajući prozor, reče: 473 Duše mi! noć je tu. Pučani pale svoje sveće, a dobri Bog svoje zvezde. Žan se vrati ka bludnici, i razbi jednu bocu koja je bila na stolu, uzviknuvši: Već prazna, grom i pakao? A ja nemam više novca! Izabo, mila moja, tek ću onda biti zadovoljan s Jupiterom kad vaše bele dojke pretvori u dve crne boce, iz kojih ću i d^n i noć sisati bonsko vino. Na ovu lepu šalu bludnica se nasmeja, i Žan iziđe. Dom Klod je imao samo toliko vremena da legne na zemlju, da ga brat ne bi sreo, pogledao i poznao. Na sreću, ulica beše mračna, a đak pijan. Međutim, on opazi arhiđakona koji je ležao na kaldrmi u blatu. Oho! reče on ovaj je veselo proveo današnji dan. On gurnu nogom Kloda, koji je uzdržavao diranje.

Mrtav pijan nastavi Žan. Ala se taj napio! Kakav je, kao pijavica koja je otpala s bureta. Ćelav dodade sagnuvši se to je neki starac! Fortunate senex!2 Zatim ga dom Klod ču kako se udaljava govoreći: Ali što jest, jest, pamet je lepa stvar, i moj brat arhiđakon vrlo je srećan što je mudar i što ima novca. Arhiđakon tada ustade i što je mogao brže otrča ka Bogorodičinoj crkvi, čije je ogromne tornjeve video u mraku visoko iznad kuća. 2 Srećni starče! 474 U tom trenutku kad je sav zadihan stigao pred crkvu, on se trže i ne usudi se pogledati u kobnu građevinu. Oh! reče tihim glasom je li doista istina da se danas, jutros, dogodilo ovde tako šta! Međutim, on se odvaži pogledati crkvu. Fasada beše mračna. Pozadi je treperilo zvezdano nebo. Mlad mesec, koji se beše digao iznad horizonta, beše se zaustavio u tom trenutku na vrhu desnog tornja, i^kao neka sveta ptica stajao je na ivici crne ograde, izrezane u obliku deteline. Vrata od dvorišta behu zatvorena. Ali je arhiđakon uvek imao pri sebi ključ od tornja u kome je bila njegova laboratorija. On se posluži njime i uđe u crkvu. U crkvi nađe pomrčinu i grobnu tišinu. Po velikim senkama koje su sa svih strana padale kao široka platna, on poznade da zastori od jutrošnje ceremonije nisu još uklonjeni. Veliki srebrni krst blistaše se u mraku, posut nekolikim svetlim tačkama, kao mlečni put ove grobne noći. Iznad crnoga zastora videli su se gornji delovi dugih gotskih prozora, čija okna, kroz koja je prodirao jedan mesečev zrak, behu neke neodređene boje, ljubičaste, bele i plave, kao što je boja lica u mrtvaca. Kad je svuda oko hora ugledao ove blede lukove, arhiđakonu se učini da vidi mitre grešnih biskupa. On zatvori oči, i kad ih je opet otvorio, učini mu se da ima pred sobom krug bledih lica koja su ga gledala. On stade bežati kroz crkvu. Tada mu se učini da se i crkva miče, kreće, da oživljava, živi, da se svaki veliki stub pretvorio u ogromnu nogu koja udara o pod svojim velikim stopalom od kamena, i 475 da xinovska katedrala niJe više ništa drugo do neka vrsta ogromnog slona, koji je duvao i išao, i kome su stubovi bili noge, tornjevi surla, a ogromna crna čoha aša. I tako groznica ili mahnitost beše dostigla taj stepen jačine da je spoljašnji svet bio za nesrećnoga arhiđakona neka

vrsta apokalipse vidljive, opipljive, užasne. U jednom trenutku laknu mu. Idući kroz sporedne lađe, spazi iza jedne grupe stubova neku crvenkastu svetlost. On pohita njoj kao kakvoj zvezdi. To beše bedna lampa koja je dan i noć osvetljavala javni molitvenik Bogorodičine crkve pod njegovom gvozdenom rešetkom. On stade žudno čitati ovu svetu knjigu, u nadi da će u njoj naći utehe i okrepljenja. Knjiga beše otvorena na ovom mestu o Jovu, preko koga prelete njegov ukočeni pogled: „I jedan duh pređe ispred očiju mojih, i ja čuh jedan slab dah, i koža mi se naježi." Čitajući ove tužne reči, on oseti ono što oseća slep čovek koga ubode prut koji je podigao. Kolena mu klecnuše, i on pade na pod, misleći na onu koja je toga dana umrla. U svome mozgu osećao je kovitlanje tako strahovitih dimova da mu se činilo da mu je glava postala dimnjak pakla. Izgleda da je dugo ostao u ovom položaju, ne misleći ništa, poražen i nemoćan pred silom demonovom. Najzad, povrati mu se nešto snage i on namisli da se skloni u tornju, kod svoga vernoga Kvazimoda. On ustade i, kako ga beše obuzeo strah, uze lampu koja je stojala uz molitvenik, da bi osvetlio sebi put. To je bilo oskrvnjenje svetinje, ali on se nije više osvrtao i na takve sitnice. 476 On se lagano pope uz stepenice što vode na to ranj, ispunjen nekim tajanstvenim strahom, koji je čak i retkim prolaznicima na trgu morala ulevati tajanstvena svetlost njegove lampe, što se tako kasno pela uz zvonik od otvora do otvora. Najedanput oseti neku svežinu na svome licu i nađe se pred vratima najviše galerije. Vazduh beše hladan; na nebu se behu nagomilali oblaci, čiji su ogromni beli talasi prelazili jedan preko drugoga, te izgledali kao prolom leda na reci. Mlad mesec, koji je lebdeo posred oblaka, izgledao je kao neka nebesna lađa, opkoljena ovim vazdušnim santama. On obori pogled i, kroz rešetku od tananih stubova što spaja oba tornja, stade posmatrati nekoliko trenutaka u daljini nemu gomilu pariskih krovova, šiljatih, bezbrojnih, zbijenih i niskih, kao što su talasi mirnoga mora u kakvoj letnjoj noći. Mesec je bacao slabu svetlost koja je davala nebu i zemlji pepeljastu boju. U tom trenutku začu se tanak i promukao glas sata na tornju. Ponoć otkuca. Sveštenik pomisli na podne. Opet je bilo dvanaest časova. Oh! reče on sasvim tiho sad već mora da je sasvim hladna. Najedanput vetar mu ugasi lampu, i gotovo u isti mah ugleda on, na protivnom kraju tornja neku senku, nešto belo,

neku priliku, neku ženu. On uzdrhta. Pored ove žene bila je jedna koza, koja" je svoje vrečanje pridruživala poslednjim zvucima sata. On imađaše toliko snage da pogleda. To beše ona. 477 Bila je bleda, bila je tužna. Kosa joj je padala po ramenima, kao i toga jutra. Ali nije imala konopac o vratu, ruke joj nisu bile vezane. Bila je slobodna, bila je mrtva. Bila je obučena u belo, i na glavi je imala beli veo. Ona je išla k njemu, lagano, gledajući u nebo. Neobična koza išla je za njom. On se osećaše kao od kamena, i suviše težak da bi mogao pobeći. Na svaki njen korak unapred, on se povlačio korak unazad. Tako se vratio pod mračni svod stepenica. Krv mu se ledila u žilama na pomisao da će ona možda doći pod svod; da je to učinila, on bi umro od straha. Ona doista dođe pred vrata od stepenica, tu zastade nekoliko trenutaka, pogleda nepomično u mrak, ali kao da nije videla sveštenika, i prođe. Ona mu se učini mnogo veća no dok je bila živa; on vide mesec kroz njenu belu haljinu, i ču njen dah. Kad je prošla, on stade silaziti niz stepenice, lagano kao avet, misleći da je i sam avet, unezveren, sa nakostrešenom kosom, s ugašenom lampom u ruci, i silazeći niz uvijene stepenice, on razgovetno ču u ušima neki glas koji je, smejući se, ponavljao: „ ... I jedan duh prođe ispred očiju mojih, i ja čuh jedan slab dah, i koža mi se naježi." II GRBAV, ĆORAV, HROM Svaka varoš u srednjem veku, i, do Luja XII, svaka varoš u Francuskoj imala je svoja utočišta. Ova utočišta, usred potopa od kaznenih zakona i var 478 varskih pravosuđa, behu kao neka ostrva koja su se dizalg! iznad nivoa ljudske pravde. Svaki krivac koji bi se tu sklonio bio je spasen. U jednom predgrađu bilo je gotovo isto toliko utočišta koliko i vešala. To beše zloupotreba nekažnjavanja pored zloupotrebe smrtne kazne, dva zla koja su gledala da poprave jedno drugo. Kraljevi dvorovi, kneževski konaci a naročito crkve imađahu pravo utočišta. Pokadšto je po čitava varoš, koju je bilo potrebno naseliti, pretvarana za izvesno vreme u mesto utočišta. Luj XI proglasio je Pariz za utočište 1467. godine. Čim je stupio u kakvo utočište, zločinac je postajao svetinja; ali se mora dobro čuvati da ne iziđe iz njega. Samo

jedan korak van ovakvog svetog mesta, pa je propao. Točak, vešala, estrapada1 stražarili su dobro oko utočišta i neprestano su vrebali svoj plen kao ajkule oko lađe. Otuda je bilo osuđenika koji su osedeli u kakvom manastiru, na stepenicama kakvog dvorca, na dobru kakve opatije, pod crkvenim vratima; na taj način utočište je bilo zatvor kao i svaki drugi. Ponekad se dešavalo da svečana odluka parlamenta povredi pravo utočišta i preda osuđenoga xelatu; ali to je bilo vrlo retko. Parlamenti su se bojali biskupa, i kad bi te dve vlasti došle u sukob, sudska toga ne bi dobro prošla u borbi s mantijom. Pokadšto, međutim, kao u krivici ubica PtiŽana, pariskog xelata, i u krivici Emeri Rusoa, ubice Jovana Valereta, pravda se nije osvrtala na crkvu i pristupala je izvršenju svojih presuda; ali ako nije bilo parlamentske odluke, teško onome ko 1 Vešala za secanje, iščašivanje ruku i nogu. Č 479 bi oružanom rukom povredio svetinju utočišta! Poznato je kako su skončali Robert od Klermona, maršal francuski, i Žan od Šalona, maršal šampanjski; međutim, u pitanju je bila jedna sasvim obična ličnost, neki Peren Mark, menjački momak, jedan odvratni ubica; ali ova dva maršala behu obili vrata na crkvi Svetoga Meri. U tome je bio užas. Ova utočišta behu predmet takvog poštovanja da su ih ponekad, po pričanju starih, čak i životinje poštovale. Emon priča da su svi psi stali, lajući, kad je jedan jelen, koga je lovio Dagober, pobegao na grob svetoga Dionisija. Crkve su obično imale jednu ćeliju spremljenu za one koji potraže utočišta. Godine 1407, Nikola Flamel podiže im, na svodovima crkve Svetoga Jakova kod klanice, jednu sobu koja ga je stajala četiri livre, šest sua i šesnaest pariskih para. U Bogorodičinoj crkvi bila je jedna ćelija na vrhu pobočnih zidova pod svodovima podupiračima, prema dvorištu, i to baš na onome mestu gde je žena sadašnjega vratara podigla sebi baštu, koja je prema vazdušnim baštama Vavilona ono što je salata prema palmi, što je vratarka prema Semiramidi. Tu, na tome mestu, spustio je Kvazimodo Esmeraldu, posle svoga pomamnog i pobedonosnog trčanja po tornjevima i galerijama. Za sve vreme ovoga trčanja, mlada devojka nije mogla doći sebi; upola zaspala, upola budna, osećala je samo da se penje u vazduh, da po njemu plovi, da po njemu leti, da je nešto nosi sa zemlje. S vremena na vreme čula je glasni smeh, gromki glas Kvazimodov, i upola bi otvorila 480

oči; tada bi nejasno videla pod sobom Pariz sa njegovim mnogobrojnim krovovima od škriljca i crepa, kao kakav crveni i plavi mozaik, a više svoje glave strašno i veselo lice Kvazimodovo. Oči bi joj se tada opet sklopile; mislila je da je svemu kraj, da su je pogubili, dok je bila u zanosu, i da je nakaradni duh, koji je njenom sudbinom upravljao, opet dohvatio i odneo. Ona se ne usudi pogledati ga i sasvim se predade. Ali kad je razbarušeni zadihani zvonar položi u ćeliju utočišta, kad oseti kako njegove nezgrapne ruke pažljivo dreše konopac koji joj je ubijao mišice, ona oseti onu vrstu potresa koji tržu iza sna putnike na kakvoj lađi koja pristaje usred mračne noći. Njene misli probudiše se takođe i vratiše joj se jedna po jedna. Ona vide <da je u Bogorodičinoj crkvi, opomenu se da je bila otrgnuta iz ruku xelatovih, da je Febus živ, da je Febus više ne voli; i kako su ove dve misli, od kojih je jedna izlila toliko gorčine na drugu, u jedan isti mah senule kroz glavu kukavne osuđenice, ona se okrenu Kvazimodu, koji je stojao pred njom i koji jo; je ulivao strah. Ona mu reče: Zašto ste me spasli! Kvazimodo je pogleda nespokojno, kao da je hteo pogoditi šta mu je rekla. Ona ponovi svoje pitanje. On je tada pogleda beskrajno tužno i pobeže. Ona osta začuđena. Posle nekoliko trenutaka on se vrati i baci joj pred noge jedan zavežljaj. To beše odelo koje milosrdne žene behu ostavile za nju na pragu crkve. Ona se tada pogleda, vide da je gotovo naga, i pocrvene. Život joj se vraćaše. 31 Bogorodičina crkva 481 I Kvazimodo kao da oseti nešto od ovoga stida. On zakloni pogled svojom velikom rukom i ponovo se udalji, ali laganim koracima. Ona pohita da se obuče. To beše bela haljina sa belim velom, haljina kakvu su nosile milosrdne sestre u Varoškoj bolnici. Tek što se obukla, Kvazimodo opet dođe. U jednoj je ruci nosio kotaricu a u drugoj dušek. U kotarici je bila jedna boca, malo hleba i druga jestiva. On spusti kotaricu na zemlju i reče: Jedite. Zatim prostre dušek na pod i reče: Spavajte. Zvonar joj beše doneo svoj ručak i svoju sopstvenu postelju. Ciganka podiže oči da mu zahvali; ali ne mogade ni rečice izustiti. Ubogi zvonar beše zaista strašan. Ona obori glavu i zadrhta od užasa. Na to joj on reče: Plašite me se. Vrlo sam ružan, je l' te? Nemojte me gledati. Slušajte me samo. Danju ćete ostati

ovde; noću se možete šetati po celoj crkvi. Ali ne izlazite iz crkve ni danju ni noću. Propali biste. Vas bi ubili, a ja bih umro. Uzbuđena, ona diže glavu da mu odgovori. Njega beše nestalo. Ona ostade sama, razmišljajući o čudnovatim rečima ovoga stvorenja gotovo nakaznog, i potresena zvukom njegova glasa koji je bio tako hrapav pa ipak tako blag. Zatim stade razgledati svoju ćeliju. To beše soba otprilike šest kvadratnih stopa velika, sa malim prozorom i vratima u blago nagnutom krovu od 482 glatkog kamena. Nekoliko oluka sa životinjskim oblikom čisto se behu nagli oko nje i opružili vratove da je vide kroz prozor. Na ivici svoga krova videla je vrhove bezbrojnih dimnjaka kroz koje se pred njenim očima peo dim pariokih vatri. Žalostan prizor za jednu Ciganku, nahoče, osućenu na smrt, nesrećno stvorenje bez otaxbine, bez rodbine, bez ognjišta. Baš kad joj je ova misao o njenoj usamljenosti izišla tako pred oči, življe no ikad, ona oseti na rukama i kolenima neku čudnu i bradatu glavu. Ona uzdrhta, jer se sad od svačega plašila, i pogleda. To beše jadna koza, hitra Xali, koja je pobegla za njom kad je Kvazimodo rasterao Šarmolijevu četu, i koja se umiljavala skoro čitav sat oko njenih nogu, ne mogući dobiti nijedan pogled. Ciganka je obasu poljupcima. Oh! Xali reče ona kako sam zaboravila na tebe. Ti, dakle, neprestano misliš na mene! Ti, ti nisi nezahvalna. U isti mah, kao da je kakva nevidljiva ruka uklonila teret koji joj je tako dugo zadržavao suze u srcu, ona stade plakati; i dok su joj suze ovako tekle, osećala je kako joj sa njima odilazi najveća gorčina njena bola. Kad dođe veče, noć joj se učini tako lepa, mesec tako prijatan, da je obišla visoku galeriju koja okružava crkvu. Posle ove šetnje bi joj čisto lakše: toliko joj se zemlja učini mirna, gledana sa ove visine. 31* 483 III GLUV Sutradan ujutru, kad se probudila, ona primeti da je spavala. Ova neobična stvar začudi je. Prošlo je toliko vremena kako se odvikla od sna. Jedan veseli zrak jutarnjeg sunca ulazio je kroz prozor i padao joj na lice. U isti mah, kad je videla sunce, vide na prozoru i neki predmet od koga se uplaši, nesrećno lice Kvazimodovo. Ona i nehotice zaklopi oči, ali uzalud; neprestano joj se činilo da kroz svoje ružičaste kapke vidi ovo lice zemaljskoga duha, ćoravog i

krezubog. Ovako sa zatvorenim očima ona ču neki surovi glas koji je govorio vrlo blago: Ne bojte se. Ja sam vaš prijatelj. Došao sam bio da vidim kako spavate. Nije vam, valjda, neprijatno što sam hteo da vidim kako spavate? Šta vam je stalo što sam ja tu kad su vam oči zatvorene? Sad idem. Evo, sklonio sam se iza zida. Možete otvoriti oči. Bilo je nečega još tužnijeg od ovih reči; to beše ton kojim su one izgovorene. Tronuta, Ciganka otvori oči. Njega doista ne beše više na prozoru. Ona priđe tom prozoru i vide jadnoga grbonju kako se šćućurio pored zida, tužan i klonuo duhom. Silom savlada svoju odvratnost prema njemu i reče mu blago: Hodite. Po kretanju njenih usana, Kvazimodo pomisli da ga tera; on ustade i udalji se hramljući, lagano, oborene glave, ne usuđujući se dići na mladu devojku svoj pogled pun očajanja. Ta hodite reče ona. Ali on ode dalje. Ona onda 484 izlete iz ćelije, pritrča mu i uze ga za ruku. Kad ga se Ciganka dotače, Kvazimodo uzdrhta celim telom. On diže svoje ponizno oko, i kad vide da ga ona zove sebi, lice mu zablista od radosti i nežnosti. Ona ga htede uvesti u svoju ćeliju, ali on ne htede preći preko praga. Ne, ne reče on buljina ne može u ševino gnezdo. Ona se onda graciozno izvali na postelji, sa svojom kozom! koja beše zaspala kraj njenih nogu. Oboje ostaše nekoliko trenutaka nepomični, posmatrajući nemo, on toliku lepotu, ona toliku ružnoću. Ona je svakoga trenutka pronalazila na Kvazimodu po neku novu rugobu. Njen pogled išao je od krivih kolena do grbavih leđa, od grbavih leđa do onog jednog oka. Nikako joj nije išlo u glavu kako je mogućno da postoji tako nakazno stvorenje. Međutaš, na svemu ovome izlivalo se toliko tuge i blagosti da se ona poče navikavati. On prvi prekide ćutanje. Rekli ste mi, dakle, da se vratim? Ona mahnu rukom u znak da je tako i reče: Da. On razumede ovaj znak. Na žalost! reče on kao ustežući se da dovrši ja... ja sam gluv. Jadan čovek! uzviknu Ciganka s izrazom dobrodušnog saučešća. On se bolno nasmeši. Velite da mi je još samo to nedostajalo, je l' te? Jest, gluv sam. Tako je dao Bog. Nešto strašno, zar ne? A vi, vi ste tako lepi! U glasu nesrećnoga čoveka ogledalo se tako sil 485

no osećanje njegova bednog stanja da Ciganka ne imađaše snage da izusti ijednu reč. Uostalom, on je ne bi ni čuo. On nastavi: Nikad nisam osećao svoju ružnoću kao sad. Kad se uporedim s vama, ja sažaljevam sebe, ovako nesrećno čudovište. Zacelo vam izgledam kao neka životinja, je l' te? Vi, vi ste sunčan zrak, kap rose, pesma ptičja! Ja, ja sam nešto strašno, ni čovek ni životinja, nešto tvrđe, nešto što se više gazi i nešto nakaznije od šljunka. On se na to stade smejati, i ovaj smeh beše nešto najtužnije na svetu. On nastavi: Jest, gluv sam. Ali vi ćete mi govoriti pokretima, znacima. Ja imam jednoga gospodara koji na taj način razgovara sa mnom. A, posle, ja ću vrlo brzo umeti da pogodim vašu volju po pokretu vaših usana, po vašem pogledu. Pa lepo prihvati ona smešeći se recite mi zašto ste me spasli. On je gledaše pažljivo dok je govorila. Razumeo sam odgovori on. Pitate me zašto sam vas spasao. Vi ste zaboravili onog nesrećnika koji je jedne noći pokušao da vas odvede, nesrećnika kome ste odmah sutradan pritekli u pomoć na njihovom gnusnom sramnom stubu. Kap vode i malo saučešća, to ja ni svojim životom neću moći isplatiti. Vi ste zaboravili toga nesrećnika; on, on nije zaboravio. Ona ga je slušala duboko tronuta. Jedna suza zaigra u oku zvonarevu, ali ne kanu. Zadržati tu suzu, to za njega kao da beše pitanje časti. Slušajte nastavi on kad se prestao bojati da će ova suza kanuti mi imamo ovde dva tor 486 nja vrlo visoka: čovek koji bi sa njih pao, umro bi pre no što bi stigao do kaldrme; kad vam se prohte da padnem s njih, ne morate ni reči reći, jedan vaš pogled biće dovoljan. On zatim ustade. Ovo neobično stvorenje probudi u Ciganki neko saučešće, ma koliko da je i sama bila nesrećna. Ona mu dade znak da ostane. Ne, ne reče on. Ie treba da ostanem suviše dugo. Osećam se nelagodno kad me gledate. Vi iz sažaljenja ne okrećete glavu od mene. Idem nekud odakle ću vas gledati, a da vi mene ne vidite. To će biti bolje. On izvadi iz xepa jednu malu metalnu pištaljku. Slušajte reče kad vam ustrebam, kad budete hteli da dođem, kad vam ne bude suviše odvratno

da me vidite, zviznite u ovu pištaljku. Ja čujem ovaj zvuk. On spusti pištaljku na zemlju i pobeže. IV PEŠČAR I KRISTAL Dani su prolazili jedan za drugim. Mir se malopomalo vraćao u Esmeraldinu dušu. Preveliki bol, kao i prevelika radost, stvar je ireterana i traje malo. Čovečje srce ne može dugo ostati u krajnosti. Ciganka beše toliko prepatila da se sad samo čudila. Sa bezbednošću povratila joj se i nada. Ona beše van društva, van života, ali je osećala da ne 487 bi možda bilo nemogućno vratiti se u društvo i život. Ona beše kao neka pokojnica, koja ima u pripravnosti ključ od svoga groba. Ona je osećala kako se od nje malopomalo udaljavaju strahovite slike koje su je tako dugo mučile. Sve odvratne aveti, Pjera Torteri, Jakov Šarmoli, nestajale su iz njene duše, sve pa i sam sveštenik. A, posle, Febus je bio živ; to je znala pouzdano, videla ga je. Život Febusov bio je za nju sve i sva. Posle čitavog niza kobnih potresa, koji su sve u njoj uništili, našla je ona u svojoj duši samo jednu stvar netaknutu, samo jedno osećanje, svoju ljubav prema kapetanu. Jer ljubav je kao i drvo; ona niče sama od sebe, duboko širi svoje žile po celom našem1 biću, pa često zeleni čak i na smrvljenom srcu. I što je neobjašnjivo, ukoliko je ova strast više slepa, utoliko je postojanija. Nikad nije tako temeljna, kao kad nema u sebi razloga. Nema sumnje, Esmeralda nije pomišljala na kapetana bez izvesne gorčine. Nema sumnje, bilo je strašno što se i on irevario, što je poverovao u nešto što je nemogućno, što je mogao misliti da ga je udarila nožem ona koja bi dala za nj hiljadu života. Ali naposletku, nije mu trebalo za to mnogo zameriti; nije li ona priznala svoj zločin? Nije li, kao slaba žena, podlegla mučenju? Sama je bila kriva svemu. Pre je trebalo da dopusti da joj nokte iščupaju no da prizna tako nešto. Najzad, da vidi Febusa samo jedanput, samo na jedan minut, dovoljna bi bila jedna reč, jedan pogled, da ga razuveri, da ga ponovo gtridobije. U to nije sumnjala. Isto tako, 488 pravdala je u sebi mnoge neobične stvari, slučajno Febusovo prisustvo na dan javnog pokajanja, prisustvo mlade devojke koja je bila s njime; to je, bez sumnje, bila njegova sestra. Ovo objašnjenje nije imalo smisla, ali se ona zadovolji njime, jer je osećala potrebu da veruje da je Febus još voli i da voli sam» nju. Nije li joj se zakleo na to? Šta

je više trebalo njoj, ovako bezazlenoj i lakovernoj? Posle, u celoj ovoj stvari, iisu li sve okolnosti pre bile protiv nje no protiv njega? Ona je dalje čekala. Nadala se. Dodajmo da je crkva, ova velika crkva koja ju je okružavala sa svih strana, koja ju je čuvala, koja beše njen spas, i sama bila nešto što stišava. Svečane linije ove arhitekture, religiozni stav svih predmeta koji ou okruživali mladu devojku, pobožne i tihe misli, koje su izbijale, tako reći, iz svih pora ovoga kaadena, sve to uticalo je na nju, a ona to nije ni opažala. Pored toga, u ovoj građevini čuli su se zvuci tako pobožni i tako uzvišeni da su blažili ovu bolesnu dušu. Monotono pojanje sveštenika, odgovori naroda sveštenicima, kadšto neskladni a kadšto gromki, harmonični potresi prozora, orpulje koje su treštale kao stotinu truba, tri zvonika koji su brujali kao košnice pune velikih pčela, ceo ovaj orkestar po kome je skakala xinovska gama koja se bez prestanka pela od naroda na zvonik i opuštala, zaglušavaše njeno pamćenje, njenu maštu, njen bol. Naročito su je zvona uspavljivala. To vam beše kao neki jak ma<gnetizam, koji su ove prostrane sprave izlivale na nju u velikim talasima. Zato je svaka zora zaticaše sve mirniju, zado 489 voljniju, manje bledu. Dok su joj se unutrašnje rane zatvarale, na licu su joj ponovo cvetale ljupkost i lepota, ali potpunije i svežije. Vratiše joj se nekadašnje osobine, čak i nešto veselosti, ona njena lepa grimasa, njena ljubav prema kozi, njena volja za pevanjem, njena stidljivost. Svako jutro oblačila se u kutu svoje ćelije, bojeći se da je kroz prozorčić ne vidi ko iz susednih tavanskih soba. Kad je mislila na Febusa, Ciganka je pomišljala kadšto i na Kvazimoda. To beše jedina veza, jedino ophođenje, jedino druženje sa živima. Nesrećna devojka! Ona je bila više odvojena od sveta no Kvazimodo! Ona nije bila načisto sa neobičnim prijateljem koga joj slučaj beše dao. Često je prebacivala sebi što ne oseća zahvalnost koja bi zatvorila oči, ali baš se ne mogade navići na bednoga zvonara. Bio je suviše ružan. Ona beše ostavila na zemlji pištaljku koju joj je dao. Pri svemu tome, Kvazimodo se prvih dana javljao s vremena na vreme. Ona se trudila koliko je mogla da ne okrene glavu sa suviše odvratnosti kad bi joj doneo kotaricu s jelom ili krčag vode, ali on je uvek primetio i najmanji pokret ove vrste, i tada bi se udaljio tužan. Jedanput naiđe baš kad je milovala Xali. On osta nekoliko trenutaka zamišljen pred ovom lepom slikom koze i Ciganke. Naposletku, mašući svojom teškom i nepravilnom glavom, reče: Moja je nesreća što još i suviše ličim na čoveka. Kako bih voleo da sam sasvim životinja kao ta koza!

Ona ga začuđeno pogleda. Na taj pogled on odgovori: 490 O! ja znam zašto. I ode. Druti put, opet, on se ukaza na vratima ćelije (u koju nikad nije ulazio) baš kad je Esmeralda pevala neku staru španjolsku baladu, čije reči nije razumevala, ali koju beše upamtila, jer su je Ciganke njome uspavljivale, dok je bila dete. Kad je ugledala ovo ružno lice, koje je iznenada naišlo u po njene pesme, mlada devojka i nehotice se trže užasnuta i ućuta. Nesrećni zvokar pade na kolena na pragu vrata i ponizno sklopi svoje velike nakaradne ruke. Oh! reče on tužno preklinjem vas, nastavite i nemojte me terati. Ona ga ne htede žalostiti i, uzdrhtala, nastavi svoju romancu. Međutim, malopomalo ostavi je strah, i ona se potpuno predade utisku melanholične i razvučene arije koju je pevala. On, pak, beše ostao na kolenima sklopljenih ruku, kao da se moli Bogu, pažljiv, gotovo ne dišući, gledajući nepomično u svetle oči Cigankine. Rekao bi čovek da je slušao njenu pesmu iz njenih očiju. Jedanput, opet, priđe joj snebivajući se i bojažljivo. Slušajte reče sa usiljavanjem imam nešto da vam kažem. Ona mu dade znak da ga sluša. On onda stade uzdisati, otvori upola usne, kao htede nešto reći, zatim je pogleda, mahnu glavom u znak da ne može ništa da joj kaže, i lagano se udalji, pokrivši čelo rukama; Ciganka osta začuđena. Među smešnim ličnostima, izvajanim u zidu, bila je, jedna koju je on naročito voleo, i s kojom kao da je često izmenjivao bratske poglede. Jedanput ga Ciganka ču kako joj reče: 491 Oh! što nisam od kamena kao ti! Jednoga dana najzad, jednog jutra, Esmeralda beše stala na ivicu krova i gledala na trg preko šiljatog krova crkve Svetoga Jovana. Kvazimodo beše iza nje. Stojao je tako kako bi što je moguće više poštedeo mladu devojku od neprijatnosti da ga vidi. Najedanpjut Ciganka uzdahta, jedna suza i munja radosti zablistaše joj u očima u jedan isti mah; ona kleče na ivicu krova i očajno pruži svoje ruke ka trgu vičući: Febuse! hodi! hodi! Jednu reč, samo jednu reč, za ime božje! Febuse! Febuse! Njen glas, njeno lice, njen pokret, cela njena ličnost imala je očajni izraz brodolomnika koji znacima moli za pomoć veselu lađu što u daljini jedri u zraku sunca na horizontu. Kvazimodo se naže nad trg i vide da je ova nežna strasna molba bila upućena jednom mladom čoveku, jednom

kapetanu, jednom konjaniku na kome se blistalo oružje i odelo i koji je, podigravajući konja, prelazio preko trga i pozdravljao kalpakom jednu lepu ženu koja se smešila na svome balkonu. Uostalom, oficir nije čuo nesrećnu devojku koja ga je zvala. Bio je suviše daleko. Ali je čuo gluvi zvonar. Dubok uzdah ote mu se iz grudi. On se okrenu. Oči su mu bile prepune suza koje je silom zadržavao; on se grčevito uhvati rukama za glavu, a kad ih je uklonio, u svakoj je bio pramen njegove riđe kose. Ciganka se nije na nj ni osvrtala. On je tihim glasom i škripeći zubima govorio: Oh! takav, dakle, treba biti! Treba imati samo lepu spoljašnjost! 492 Međutim, ona beše ostala na kolenima i u najvećem uzbuđenju vikala je: Oh! eno silazi s konja! Sad he da uđe u onu kuću! Febuse! Ne čuje me! Febuse! Kako je rđava ona žena što mu govori u isto vreme kad i ja! Febuse! Febuse! Gluvi je gledaše. On je razumeo ovu pantomimu. Oko jadnoga zvonara napuni se suzama, ali ne pusti ni jednu. Najedanput on je blago povuče za kraj od rukava. Ona se okrenu. On je izgledao opet sasvim miran i reče joj: Hoćete li da vam ga dovedem? Ona radosno uzviknu: Oh! idi! idite! trči! brzo! onog kapetana! onog kapetana? dovedite mi ga! voleću te! Ona mu je grlila kolena. Kvazimodo se ne mogade uzdržati da tužno ne klimne glavom. Dovešću vam ga reče on slabim glasom. Zatim okrenu glavu i krupnim koracima pohita niz stepenice, gušeći se u suzama. Kad je sišao na trg, vide samo lepoga konja, koji beše privezan za vrata na stanu Gondelorijerovih. Kapetan beše maločas ušao u kuću. Kvazimodo pogleda na krov crkve. Esmeralda je neprestano stojala na istom mestu, u istom položaju. On joj tužno mahnu glavom. Zatim se nasloni na jedan kamen pod kapijom Gondelorijerovih, rešen da čeka dok kapetan iziđe. U stanu Gondelorijerovih bila je jedna od onih svečanosti koje prethode svadbi. Kvazimodo vide mnoge koji su ušli, ali ne vide nikoga da iziđe. S vremena na vreme, pogledao bi na krov. Ciganka 493 se nije micala, kao i on. Jedan konjušar iziđe, odreši konja i odvede ga u štalu. Tako prođe ceo dan. Kvazimodo je sedeo na kamenu, Esmeralda na krovu, Febus bez sumnje kraj nogu Fler de Lis. Najzad pade noć; noć bez meseca, noć mračna. Kvazimodo je uzalud gledao nepomično u Esmeraldu. Naskoro se

videlo samo nešto belo u sutonu; zatim ništa. Sve se izgubi, sve beše mračno. Kvazimodo vide kako se osvetliše svi prozori na stanu Gondelorijerovih. Vide kako se jedan po jedan osvetljavaju i ostali prozori na trgu; pa je video i kako se pogasiše svi do poslednjega. Jer on osta celo veče na svome mestu. Oficir nikako ne iziđe. Kad su i poslednji prolaznici otišli kućama, kad je nestalo svetlosti na svima prozorima ostalih kuća, Kvazimodo ostade sasvim sam, sasvim u mrakzu. U ono vreme na trgu Bogorodičine crkve nije bilo osvetljenja. Međutim, prozori na stanu Gondelorijerovih behu ostali osvetljeni, čak i posle pola noći. Nepomični i pažljivi Kvazimodo video je kako pored šarenih okana promiču mnoge senke koje su se živo kretale i igrale. Da nije bio gluv, on bi, ukoliko je vreva uspavanog Pariza slabila, sve jasnije i jasnije čuo u stanu Gondelorijerovih žagor gozbe, smeh i muziku. Oko jednoga sata ujutru gosti se počeše razilaziti. Kvazimodo <ih je iz mraka gledao kako izlaze iz kapije koju su osvetljavale buktinje. Nijedan od njih ne beše kapetan. Njega behu obuzele tužne misli. Ponekad bi pogledao u nebo, kao ljudi kojima je dosadno. Veliki 494 oblaci, crni, teški, razbijeni, prolomljeni, visili su kao svilene ljuljaške pod zvezdanim svodom noći. Rekao bi čovek paučina nebeenoga svoda. U jednom od tih trenutaka on najedanput vide kako se tajanstveno otvoriše vrata na balkonu, čija se kamena ograda raspoznavala iznad njegove glave. Uska staklena vrata propustiše dve ličnosti i nečujno se zatvoriše za njima. To behu muškarac i žena. Prilično je muke stalo Kvazimoda dok je u muškarcu poznao lepoga kapetana, a u ženi mladu devojku koju to jutro beše video kad je sa ovog istog balkona pozdravila oficira. Trg beše potpuno mračan, a dvostruka crvena zavesa, koja se beše spustila na vrata u trenutku kad su se zatvorila, nije propuštala na balkon nimalo svetlosti iz sobe. Mladi čovek i mlada devojka, koliko je to mogao oceniti naš gluvi zvonar koji nije čuo nijednu njihovu reč, kao da su se upustili u vrlo nežan razgovor. Mlada devojka po svoj prilici beše dopustila oficiru da je obuhvati oko struka, i slabo se branila od jednog poljupca. Kvazimodo je gledao ozdo ovu scenu, koja je bila utoliko lepša što nije bila za gledanje. On je posmatrao ovu sreću, ovu lepotu, s gorčinom. Ta priroda nije bila nema kod ubogog zvonara! I njegovu kičmu, ma koliko da je bila kriva, podilazili su žmarci kao i svaku drugu. On je premišljao o bednom udesu koji mu provićenje beše dodelilo; da mu

žena, ljubav, naslada, večito prolaze ispred očiju, a on doveka samo da gleda blaženstvo drugih. Ali što ga je u tom trenutku najviše bolelo, zbog čega se njegovo negodovanje mešalo s gnevom, to je pomisao kako teško mora biti Ciganki ako vidi ovaj 495 prizor. Istina, noć je bila veoma mračna, Esmeralda je bila vrlo daleko, ako je ostala na svom mestu (u šta on nije sumnjao), i jedva je on sam mogao raspoznati ovo dvoje zaljubljenih na balkonu. To ga je tešilo. Međutim, njihov razgovor postajao je sve življi. Mlada devojka kao da je preklinjala oficira da ne traži od nje ništa više. Kvazimodo je od svega toga raspoznavao samo lepe sklopljene ruke, osmehe sa kojima su se mešale suze, poglede mlade devojke koji behu upravljeni nebu i kapetanove oči koje su je strasno gledale. Na sreću jer je mlada devojka već počela bila popuštati vrata na balkonu iznenada se otvoriše i na njima se pojavi jedna stara gospođa; lepojka je izgledala zbunjena, oficiru kao da nije bilo pravo, i sve troje vratiše se u sobu. Nekoliko trenutaka posle toga, začu se pod kapijom bat konjski, i Lepi oficir, umotan u svoj noćni ogrtač, prođe brzo pored Kvazimoda. Zvonar ga pusti da zavije za ugao ulice; zatim stade trčati za njim sa svojom majmunskom okretnošću, vičući: Hej! kapetane! Kapetan zaustavi konja: Šta hoće sa mnom ova hulja? reče on kad je u mraku smotrio ovu priliku raztlavljenih kukova, koja je trčala k njemu hramajući. Međutim, Kvazimodo ga beše stigao i smelo uhvatio za uzde njegova konja: Hajdete sa mnom, kapetane, ima neko koji hoće da govori sa vama. Do sto đavola progunđa Febus. Čini mi 496 se da sam negde video ovu raščerupanu ptičurinu. Hej! prijatelju, puštaj tu uzdu! Kapetane odgovori gluvi • pitate li me ko? Ja ti kažem da mi pustiš konja odgovori Febus nestrpljivo. Šta hoće ovaj nitkov što se obesio o vrat mome paripu? Misliš li ti da su to vešala? Kvazimodo, kome nije ni na um padalo da pusti uzde, htede već da okrene konja. Ne mogući objasniti sebi što se kapetan protivi, on pohita da mu kaže: Hodite, kapetane, čeka vas jedna žena. Zatim s usiljavanjem dodade: Žena koja vas voli. Gledaj ti ugursuza! reče kapetan koji misli da ja moram ići svakoj ženi koja me voli, ili kaže da me voli! A ako ta

žena liči slučajno na tebe, buljino jedna! Reci toj koja te je poslala da se ja ženim, i neka ide do đavola! Slušajte uzviknu Kvazimodo misleći da će jednom reči slomiti njegovo ustezanje hajdete, monsenjeru! Čeka vas ona Ciganka! Ova reč doista učini veliki utisak na Febusa, ali ne onaj koji je gluvi očekivao. Vi se opominjete da se naš zaljubljeni oficir uklonio s Fler de Lisom na nekoliko trenutaka pre nego je Kvazimodo spasao osuđenu Ciganku iz ruku Šarmolijevih. Otada, kad god bi došao u pohode Gondelorijerovim, on je brižljivo izbegavao svaki razgovor o toj ženi, čija je uspomena, uostalom, bila za nj vrlo mučna; a Fler de Lis, opet, smatrala je da neće biti pametno ako mu kaže da je Ciganka u životu. I tako je Febus mislio da je jadna Similar mrtva, i da je otada prošlo blizu dva meseca. Dodajmo da je kape 32 Bogorodičina crkva 497 tan od pre nekoliko trenutaka pomišljao na gustu pomrčinu, na užasnu ružnoću, na grobni glas neobičnog glasnika, da je ponoć prevalila, da je ulica bila pusta kao ono veče kad mu je prišao zao duh, i da mu je konj rzao gledajući Kvazimoda. Ciganka! uzviknu on uplašeno. Ta jesi li ti sa onog sveta? I on prinese ruku na balčak svog mača. Brzo, brzo reče gluvi, pokušavajući da povede konja. Ovamo! Febus ga snažno udari čizmom u grudi. Oko Kvazimodovo sevnu. On se ustremi na kapetana, ali se savlada i reče: Oh! kako ste srećni što ima neko koji vas voli! On udari glasom na reč neko, i pustivši uzde konju reče: Idite! Febus obode konja psujući. Kvazimodo ga je gledao kako zalazi u uličnu maglu. Oh! reče on sasvim tiho odbiti tako šta! On se vrati u Botorodičinu crkvu, upali lampu i pope se na toranj. Kao što je i mislio, Ciganka je još neprestano bila na istome mestu. Čim ga je, još izdaleka, ugledala, ona mu potrča u susret. Sam! uzviknu ona i tužno sklopi svoje lepe ruke. Nisam ga mogao naći reče hladno Kvazimodo. Trebalo je čekati ga celu noć! odgovori ona ljutito. 498 1 On vide njen gnevni pokret i razumede prebacivanje. Drugi put ću ga čekati bolje reče on i obori glavu.

Idi! reče mu ona. On ode. Ona je bila nezadovoljna njime. On je više voleo trpeti njene prekore nego da je ožalosti. Sav bol beše zadržao za sebe. Od toga dana Ciganka ga ne vide više. On prestade dolaziti u njenu ćeliju. Samo bi ponekad ugledala na vrhu tornja zvonarevo lice, kako melanholično gleda u nju. Ali čim bi ga spazila, njega bi nestalo. Moramo reći da je nju malo žalostilo ovo dobrovoljno sklanjanje jadnog grbonje. Ona mu je u duši bila zahvalna. Uostalom, Kvazimodo nije obmanjivao sebe u ovom pogledu. Ona ga nije više viđala, ali je osećala oko sebe prisustvo dobroga duha. Neka nevidljiva ruka donosila joj je hranu, dok je spavala. Jedno jutro, nađe na prozoru kavez s pticama. Iznad njene ćelije bila je jedna skulptura koja joj je ulivala strah. To je više puta pokazivala pred Kvazimodom. Jedno jutro (jer sve ovo događalo se noću), ona je ne vide više. Bila je slomljena. Onaj koji se uspuzao do te skulpture, morao je staviti na kocku svoj život. Ponekad, uveče, čula je neki glas, skriven pod šalonima na zvoniku, koji je pevao neku tužnu i čudnovatu pesmu, kao da je uspavljuje. To vam behu stihovi bez slika, kakve gluv čovek može sastaviti. Nemoj gledati lice, Devojho, gledaj srce, Srce lepog mladog čoveka često je pokvareno. Ima srdaca u kojima ljubav ne traje. J2. 499 Devojko, jela nije lepa,1 Nije lepa kao jablan, Ali se i zimi zeleni. Axl na što to govoriti? Što nije lepo, ne treba da postoji: Lepota voli samo lepotu, April okreće leđa januaru. Lepota je savršena, Lepota može sve, Lepota je jedina stvar koja ne postoji upola. Gavran leti samo danju, Sova leti samo noKu, Labud leti i noću i danju. Jednog jutra, kad se probudila, ona vide na svome prozoru dve vaze pune cveća. Jedna beše od kristala, vrlo lepa, divna, ali prepukla. Voda, kojom je bila iapunjena, beše istekla, a cveće u njoj bilo je svelo. Druga beše običan sud od peščara, nezgrapna i prosta, ali je sačuvala svu svoju vodu, i cveće u njoj beše ostalo sveže i crveno. Ne znam da li je to bilo namerno, ali Esmeralda uze uvelu kitu i nosaše je celoga dana na svojim grudima. Toga dana ona ču pesmu u tornju. To joj je bilo svejedno. Ona je provodila dane milujući Xali, gledajući na vrata na stanu Gondelorijerovih, misleći na

Febusa, i mrveći hleb lastama. Uostalom, ona beše sasvim prestala vićati i slušati Kvazimoda. Ubogog zvonara kao da beše nestalo iz crkve. Međutim, jedne noći, kako nije spavala no mislila na svoga lepog kapetana, ona ču neke uzdahe pored svoje ćelije. Uplašena ustade, i pri mesečini vide neku masu koja je popreko ležala pred njenim vratima. To beše grozni Kvazimodo, koji je šavao tu, na kamenu. 500 1 V KLjUČ OD CRVENIH VRATA Međutim, arhiđakon beše saznao od sveta na kakav se čudan način Ciganka spasla. Kad je to čuo, nije znao šta je u tom trenutku osećao. Beše se pomirio s tim da je Esmeralda mrtva. I tako, bio je miran, jer je pretrpeo najveći bol koji čovek može osetiti. Ljudsko srce (dom Klod je o tome razmišljao) može da primi u sebe samo izvesnu količinu očajanja. Kad je sunđer natopljen, može more preći preko njega, nijedna kap više neće ući u nj. Sa Esmeraldinom smrću, sunđer beše natopljen, i za dom Kloda ništa više nije postojalo na ovoj zemlji. Ali znati da je Esmeralda u životu, a tako isto i Febus, to behu nove muke, novi potresi, nove nezgode, nov život. A Klod beše sit svega toga. Kad je doznao ovu vest, on se zatvori u svoju ćeliju. Nije se pojavljivao ni na kanoničnim konferencijama, ni na službi. Zatvorio je svoja vrata svima, pa i samome biskupu. Ovako zatvoren u četiri zida ostao je više nedelja. Svi su mislili da je bolestan. I doista bio je bolestan. Šta je radio ovako zatvoren? Kakve su ga misli morile? Da nije i poslednji put pokušavao ugušiti svoju kobnu strast? Da nije smišljao i poslednji plan o njenoj smrti i svojoj propasti? Njegov Žan, njegov mili brat, njegova maza, dođe jedanput na njevoga vrata, kucao je, psovao je, preklinjao je, deset puta kazao je svoje ime, Klod ne otvori. On je po čitave dane provodio na svome prozoru. Sa toga prozora video je Esmeraldinu ćeliju, pa je 501 često viđao i nju samu sa njenom kozom, a ponekad sa Kvazimodom. Njemu je pala u oči pažljivost gluvoga grdila, njegova poslušnost, njegovo učtivo i ponizno držanje prema Ciganki. Opominjaše se, jer je imao dobro pamćenje, a pamćenje je mučitelj ljubomornih, opominjaše se neobičnog pogleda kojim je zvonar jedno veče gledao igračicu. Pitaše se šta je moglo rukovoditi Kvazimoda da je spase. Bio je svedok nebrojenih prizora između Ciganke i gluvoga,

čija mu se pantomima, posmatrana izdaleka i protumačena njegovom strašću, učini vrlo nežna. On ne imađaše poverenja u čudnovatosti žena. I tada kao da oseti kako se u njemu budi neka ljubomora kojoj se nikad nije nadao, ljubomora koja mu je rumen stida i gieva naterala u obraze. Kapetan još i kojekako, ali ovaj! Ova mu pomisao nije davala mira. Noći su mu bile strašne. Otkako je doznao da je Ciganka živa, beše nestalo ledenih misli o aveti i grobu, koje su ga čitav jedan dan morile, i ljudska priroda nanovo ga stade mučiti. On se preturaše u postelji, osećajući mrku devojku tako blizu sebe. Njegova vatrena mašta predstavljala mu je svake noći Esmeraldu u svima položajima, od kojih mu je krv vrila u žilama. Video je kako leži na probodenom kapetanu, zatvorenih očiju, sa lepim razdrljenim grudima koje beše poprskala krv Febusova, u onom zanosnom trenutku kad je arhiđakon pritisnuo na njene blede usne onaj poljubac čiji žar nesrećna devojka beše osetila, iako je bila polumrtva. Video je kako su je svukle surove ruke xelata, koji su u špansku čizmu s gvozdenim zavrtnjima stegli njenu nežnu i oblu nožicu, njeno meko i belo ko 502 leno. Pa je opet video ovo koleno, belo kao slonova kost, koje je jedino ostalo van užasne sprave Torterijeve. Naposletku, zamišljao je mladu devojku u košulji, s konopcem o vratu, golih ramena, bosonogu, gotovo nagu, kako je beše video poslednjega dana. Ove sladostrasne slike grčile su mu pesnice i žmarci su ga podilazili po leđima. Jedne noći uspališe one tako silno njegovu čednu i svešteničku krv da je zagrizao svoj jastuk, skočio iz postelje, navukao mantiju preko kongulje i izišao iz ćelije, s lampood u ruci, polunag, unezveren, usplamtela oka. On je znao gde stoji ključ od Crvenih vrata, koja vezuju obitalište sa crkvom, a uvek je, kao što znate, nosio ključ od stepenica što vode na toranj. VI NASTAVAK O KLjUČU OD CRVENIH VRATA Te noći Esmeralda beše zaspala u svojoj sobici, sasvim bezbrižna, puna nade i prijatnih misli. Spavala je tako neko vreme, sanjajući, kao i uvek o Febusu, kad joj se učini da čuje neki šum. Spavala je uvek lako i nemirno, kao ptica. Na najmanji šum probudila bi se. Ona otvori oči. Noć beše vrlo mračna. Pri svemu tome ona vide na prozoru neko lice koje ju je gledalo. Jedna lampa osvetljavala je ovu tgojavu. Kad je primetilo da ga je Ciganka spazila, ovo lice ugasi

lampu. Međutim, mlada devojka je imala vremena da ga pozna. Njene se oči sklopiše od straha. 503 Oh! reče ona slabim glasom sveštenik! Sva njena minula nesreća iskrsnu joj najedanput pred oči. Ona pade na postelju, polumrtva. Jedan trenutak posle toga oseti ona duž svoga tela neki dodir, od koga je tako podiđe jeza da se kao pomamna ispravila u svojoj postelji. Sveštenik se beše uvukao kod nje i obuhvatio je svojim rukama. Dalje od mene, čudovište! Dalje od mene, ubico! reče ona slabim glasom koji je drhtao od gneva i straha. Milost! milost! promrmlja sveštenik i pritište joj svoje usne na rame. Ona ga obema rukama uhvati za ono malo kose na njegovoj ćelavoj glavi i napreže sve sile da otkloni njegove poljupce koji su je pekli. Milost! ponavljao je nesrećni čovek. Kad bi samo znala šta je moja ljubav prema tebi! To je oganj, rastopljeno olovo, hiljadu noževa koji mi srce razdiru! I on natčovečanekom snagom zadrža njene ruke. Prestravljena, ona mu reče: Pusti me, inače ću ti pljunuti u lice! On je pusti. Prezri me, udri me, ljuti se, radi šta hoćeš, ali smiluj se! voli me! Ona ga na to udari kao dete kad se razljuti, i pruži svoje lepe ruke da ga izgrebe: Dalje od mene, demone! Voli me! voli me! milost! vikao je kukavni sveštenik, naletajući na nju i odgovarajući na njene udarce poljupcima. Najedanput oka oseti da je slabija od njega. 504 Neka jednom bude kraj! reče on škripeći zubima. Ona beše savladana, zamorena, malaksala, u njegovim rukama, u njegovoj vlasti. Osećaše na svome telu njegovu strasnu ruku. Ona napreže i poslednje sile i stade vikati: U pomoć! u pomoć! vampir! vampir! Niko ne dođe. Samo se Xali beše probudila i stala uplašeno vrečati. Umukni! reče sveštenik zadihan. Najedanput, otimajući se, vukući se po zemlji, Cigankina ruka naiđe na nešto hladno i metalno. To beše Kvazimodova pištaljka. Ona je ščepa ispunjena nadom, prinese je ustima i zviznu u nju iz sve snage koja joj beše preostala. Pištaljka dade od sebe zvuk jasan, oštar, jak. Šta je to? reče sveštenik. Gotovo u istom trenutku oseti on kako ga diže neka snažna ruka; ćelija beše mračna, te ne mogade raspoznati ko ga

je uhvatio; ali je čuo gnevan škrgut zuba, i u mraku je bilo taman toliko svetlosti da je iznad svoje glave mogao videti kako se blista široko sečivo noža. Svešteniku se učini da je poznao Kvazimoda. Računao je da niko drugi nije mogao biti. Seti se da se na ulazu spotakao o neki predmet koji je popreko ležao pred vratima. Međutim, kako ovaj čovek nije nijednu reč izustio, ne znađaše šta da misli. On ščepa ruku koja je držala nož, vičući: Kvazimodo! U ovom trenutku opasnosti beše zaboravio da je Kvazimodo gluv. Za trenut oka sveštenik bi oboren, i on oseti kako mu grudi pritisnu koleno teško kao olovo. Po 505 uglastom otisku ovoga kolena on poznade Kvazimoda. Ali šta da radi? Kako da Kvazimodo pozna njega? U noći gluvi beše i slep. Arhiđakon beše izgubljen. Mlada devojka, bez milosti kao razjarena tigrica, nije činila ništa da ga spase. Nož se primicao njegovoj glavi. Trenutak beše kritičan. Najedanput njegov protivnik kao da se stade premišljati. Ne treba da je poprska krv! reče on potmulim glasom. To doista beše Kvazimodov glas. Tada sveštenik oseti kako ga snažna ruka uhvati za noge i stade vući iz ćelije. Napolju je, dakle, trebalo da umre. Na njegovu sreću, mesec se od pre nekoliko trenutaka beše pomolio. Kad su prešli preko praga ćelije, njegov bledi zrak pade na lice sveštenikovo. Kvazimodo pogleda u to lice, uzdrhta, pusti sveštenika i povuče se. Ciganka, koja beše stala na prag ćelije, vide s iznenađenjem kako su se uloge naglo izmenile. Sad je sveštenik pretio, a Kvazimodo preklinjao. Sveštenik, koji beše okupio gluvoga pokretima gneva i prebacivanja, zapovednički mu dade znak da se ukloni. Gluvi obori glavu, zatim pade na kolena pred vratima Cigankinim. Gospodaru reče on glasom ozbiljnim i mirnim radite što god hoćete, ali me najpre ubijte. Govoreći ovo, on pruži svešteniku nož. Sveštenik, van sebe, polete da ga ščepa, ali mlada devojka bi brža od njega. Ona ote nož iz ruku Kvazimodovih i glasno se nasmeja s besnilom u duši. Priđi reče svešteniku. 506 Ona držaše sečivo iznad glave. Sveštenik zastade neodlučan. Zacelo bi ga udarila. Usudi se da mi priđeš, zlikovče! uzviknu ona. Zatim nemilosrdno dodade, znajući da će usijano gvožđe zabosti u srce sveštenikovo: Ah! ja znam da Febus nije mrtav.

Sveštenik udari nogom Kvazimoda i obori ga pa se, van sebe od besnila, izgubi pod svodom od stepenica. Kad on ode, Kvazimodo diže pištaljku koja je spasla Ciganku. Počela je bila da rđa reče on, vraćajući joj je. Zatim je ostavi samu. Potresena ovim strašnim događajem, mlada devojka iznurena pade na postelju i stade jecati. Njen horizont behu prekrili crni oblaci. Sveštenik se, pipajući, beše vratio u svoju ćeliju. Svršeno je. Dom Klod beše ljubomoran na Kvazimoda! Zamišljena lica, on ponovi svoje zlokobne reči: Neće biti ničija! KNjIGA DESETA I GRENGOARU JEDNO ZA DRUGIM PADA NA PAMET VIŠE SREĆNIH MISLI U ULICI BERNARDINACA Otkako je video kakav je obrt uzela cela ova stvar, i uverio se da glavnim ličnostima ove komedije predstoje konopac, vešala i druge neprijatnosti, Pjeru Grengoaru nije više bilo ni nakraj pameti da se u nju plete. Šatrovci, među kojima beše ostao smatrajući da su oni, na kraju krajeva, najbolje društvo Pariza, nisu prestajali voditi računa o Ciganki. On se nije tome ni najmanje čudio od strane ljudi koje su, kao i nju, čekali Šarmoli i Torteri, i koji nisu kao on, jezdili po zamišljenim predelima na krilima Pegazovim. Iz njihova razgovora beše doznao da je njegova nevesta našla utočište u Bvgorodičinoj crkvi, i to ga je obradovalo. Ali mu nije ni na um padalo da ide da je vidi. Pomišljao je kadšto na malu kozu, i to je sve. Uostalom, danju je izvodio razne veštine da bi mogao živeti, a noću je sastavljao jednu žalbu protiv pariskoga biskupa, jer mu je neprestano bilo u pameti kako su ga iskvasili točkovi od njegovih vodenica, i to mu nije mogao oprostiti. Pored toga, komentarisao je lepo delo Bodri le Ruža, biskupa od Noajona i Turneja, De sira petrarum1, što je probudilo i O kamenom svodu. 509 u njemu veliku ljubav prema arhitekturi. Ova naklonost zamenila je u njegovu srcu ljubav prema hermetizmu, čija je, uostalom, samo prirodna posledica, pošto postoji tesna veza između hermetike i građevinarstva. Grengoar beše prešao od ljubavi prema jednoj ideji na ljubav prema obliku te ideje. Jednoga dana on se beše zaustavio u blizini crkve Svetoga Žermena Okserskog, na uglu zgrade koja se zvala Forl Evek2 i koja je bila preko puta druge jedne zgrade koja se zvala ForlRoa. Uz ovaj ForlEvek bila je jedna krasna

kapela iz četrnaestoga veka, čije zaleđe beše okrenuto ulici. Grengoar je pobožno razgledao njene spoljašnje skulpture. On beše u jednom od onih trenutaka uživanja samoživog, predanog, potpunog, u kojima umetnik vidi na svetu samo umetnost i vidi ceo svet u umetnosti. Najedanput oseti kako mu pade na rame neka teška ruka, On se okrenu. To beše njegov stari prijatelj, njegov stari učitelj, gospodin arhiđakon. On se prenerazi. Davno već ne beše video arhiđakona, a dom Klod je bio jedan od onih dostojanstvenih i strasnih ljudi čiji susret uvek remeti ravnotežu filozofa skeptičara. Arhiđakon je ćutao nekoliko trenutaka, i za to vreme Grengoar ga je natenane posmatrao. On nađe da se dom Klod sasvim promenio, da je bled kao zimsko jutro, da su mu oči upale, a kosa gotovo sasvim osedela. Sveštenik prvi prekide ćutanje rekavši mirnim ali ledenim tonom: Kako ste, magistre Pjere? 8 Feudalni zatvor u Ulici svetoga Žermena Okserskog, porušen 1780; u njemu su zatvarani dužnici i glumci prestulnici. 510 Sa zdravljem! odgovori Grengoar. The! može se reći svakojako. Uglavnom dobro. Ne uzimam ništa odviše. Vi znate, magistre, tajna da čovek bude zdrav, id est, po Hipokratu,sgog, potus somni, venus, omnia moderata sint3. Nemate, dakle, nikakvih briga, magistre Pjere? nastavi arhićakon gledajući Grengoara pravo u oči. Vere mi, ne. A šta radite sad? Vidite šta radim, magistre. Razgledam kroj ovih kamenova i način na koji je ovako vešto izvajan onaj niski reljef. Sveštenik se stade smešiti, onim gorkim osmehom koji razvlači samo jedan kraj usta. I vas to zanima? To je za mene prava naslada! uzviknu Grengoar. I nagnuvši se nad skulpture sa blaženim licem čoveka, koji pokazuje žive fenomene, nastavi: Zar vi ne nalazite, na primer, da je ovaj preobražaj niskoga reljefa izvršen sa mnogo veštine, pažnje i strpljenja? Pogledajte ovaj stub. Oko koga ste kapitela videli leggše i finije izraćeno lišće? Evo vam tri puna reljefa Žana Majvena. To nisu najlepši radovi ovoga velikog genija. Pa, ipak, bezazlenost, blagost lica, veselost stavova i odela, i ona neobjašnjiva prijatnost koje ima u svim manama, čine te figurine vrlo veselim i vrlo nežnim, možebiti i suviše. Zar vi ne nalazite da je ovo vrlo zanimljivo? Jeste! reče sveštenik. • To jest: uživati umereno u svemu, u jelu, piću, snu i ljubavi. 511

A da vidite nešto unutrašnjost kapele! nastavi pesnik u svome brbljivom oduševljenju. Na sve strane imate skulpture, zbijene kao srce od kupusa! Apsida je izrađena vrlo pobožno i tako neobično da nisam nigde video tako šta! Dom Klod ga prekide: Vi ste, dakle, srećni? Grengoar odgovori sa žarom: Časti mi, jesam! Najpre sam voleo žene, zatim životinje. Sad volim kamenje. Ono je isto tako zanimljivo kao i životinje i žene, a manje je neverno. Sveštenik metnu ruku na čelo. To beše njegov obični pokret. Imate pravo. Znate li reče Grengoar da je to retko uživanje. On uze za ruku sveštenika, koji se nije protivio, i uvede ga pod kulu nad stepenicama ForlEveka. Ovo su stepenice! Kad god ih vidim, ja sam srećan. One su vrhunac prostote i nešto najređe u Parizu. Svi basamaci su ozdo koso podsečeni. Lepota i prostota ovih stepenica u tome je što su pojedini stupnji, duboki otprilike jednu stopu, isprepleteni, uglavljeni, učašeni, povezani, uokvireni, usečeni jedni u druge i što kao zupcima ulaze jedan u drugi tako čvrsto i lepo. I vi ne želite ništa? Ništa. I ne žalite ni za kim? Niti šta želim, niti za čim žalim. Ja sam uredio svoj život. Što ljudi urede, to prilike pokvare odgovori Klod. 512 Ja sam filozof škole Pironove4 odgovori Grengoar i držim sve u ravnoteži. A od čega živite? Pišem još, ovdeonde, epopeje i tragedije; ali najviše prihoda imam od zanata koji vam je poznat, gospodine magistre: nosim u zubima piramide od stolica. Taj zanat ne dolikuje jednom filozofu. I to spada u ravnotežu reče Grengoar. Kad se čovek nosi kakvom mišlju, onda je nalazi u svemu. To znam odgovori arhiđakon. Posle kratkog ćutanja sveštenik nastavi: Pri svemu tome vi ste dosta bedni? Bedan jesam, ali nisam nesrećan. U tom trenutku začu se topot konja, i naša dva poznanika ugledaše na uglu ulice četu kraljevih strelaca, sa usprazljenim kopljima, sa oficirom na čelu. Kavalkada beše sjajna i kaldrma odjekivaše pod njom. Kako gledate onog oficira! reče Grengoar arhiđakonu. Čini mi se da ga poznajem. Kako se zove? Mislim reče Klod da se zove Febus od Šatopera.

Febus, čudnovato ime! Ima još jedan Febus. grof od Foa. Sećam se da sam poznavao jednu devojku koja se samo Febusom klela. Hajdete sa mnom reče sveštenik. Imam nešto da vam kažem. 4 Piron, grčki filozof, učio da treba sumnjati u sve pa da se dođe do istine. 33 Bogorodičina crkva 513 Otkako je ovaj odred prošao, opažao se neki nemir pod ledenom spoljašnjošću arhiđakonovom. On pođe. Grengoar je išao za njim, naviknut da mu se pokorava, kao i sve što je ma jedanput došlo u dodir sa ovim čovekom koji je imao neobičnu moć. Ćuteći dođoše do Ulice bernardinaca, koja je bila dosta pusta. Tu se dom Klod zaustavi. Šta imate da mi kažete, gospodine magistre? upita ga Grengoar. Ne čini li vam se odgovori arhiđakon kao da kazuje kakvu duboku misao da je odelo u ovih konjanika koje maločas videsmo lepše od vašeg i moga? Grengoar mahnu glavom. Vere mi, ja više volim moju žutu i crvenu haljinu no ove gvozdene i čelične ljuske. I to mi je neko zadovoljstvo, zveketati u hodu kao gvožđarski kej kad se zemlja trese! Dakle, Grengoare, vi niste nikad zavideli tim lepim ljudima u ratnim dolamama? Na čemu zavideo, gospodine arhiđakone? Na njihovoj snazi, na njihovim oklopima, na njihovoj disciplini? Bolje su filozofija i nezavisnost u ritama. Ja više volim biti muvina glava no lavov rep. To je čudnovato reče sveštenik, zanet mislima. Lepa uniforma ipak je lepa stvar. Videći ga zamišljena, Grengoar ga ostavi i ode da se divi kapiji jedne obližnje kuće. Kad se vratio, on pljesnu rukama. Da ste manje zauzeti lepim odelom u vojnika, ja bih vas zamolio, gospodine arhiđakone, da vidite 514 ona vrata. Ja sam to uvek govorio, kuća gospodina Oorija ima najleppš ulaz na svetu. Pjere Grengoare reče arhiđakon šta ste učinili s onom igračicom Cigankom? Esmeraldom? Vi vrlo naglo menjate predmet razgovora. Nije li ona bila vaša žena? Jeste, pomoću jednog razbijenog krčaga. Brak je važio za četiri godine. Zbilja dodade Grengoar, gledajući arhiđakona upola podrugljivo vi, dakle, neprestano mislite na nju? A vi, zar vi ne mislite više? Malo. Imam toliko drugih poslova!... Bože moj, kako je lepa bila ona koza! Nije li vam ta Ciganka spasla život? To je, doduše, istina. No! pa šta je s njom? Šta ste učinili? To vam ne umem reći. Čini mi se da su je obesili. Mislite? Ne znam pouzdano. Kad sam video da će biti vešanja, ja sam se uklonio.

To je sve što znate o njoj? Stanite. Pričali su mi da je pobegla u Bogorodičinu crkvu i da je tu van svake opasnosti; to mi je vrlo milo; nisam samo mogao doznati da li se koza spasla s njom. To je sve što znam. Ja ću vam reći nešto više uzviknu dom Klod; i njegov glas, dotle tih, lagan i gotovo potmuo, stade grmeti. Ona je doista našla utočište u Bogorodičinoj crkvi. Ali kroz tri dana pravosuđe će je izvesti iz nje, i obesiće je na Grevskom trgu Parlament je doneo odluku. 33» 515 To je baš neprijatno reče Grengoar. Sveštenik, za trenut oka, beše ponovo hladan i miran. A kome je to, do đavola garihvati pesnik palo na pamet da moli za izvršenje presude? Zar se nije mogao ostaviti parlament na miru? Kakve to važnosti ima što se jedna sirota devojka sklonila pod svodove podupirače Bogorodičine crkve, pored lastinih gnezda. Ima satana u svetu odgovori arhiđakon. Sve je to đavolski rđavo izvedeno napomenu Grengoar. Arhiđakon nastavi posle kratkog ćutanja: Dakle, ona vam je spasla život? Kod mojih drbrih prijatelja šatrovaca. Zamalo me nisu obesili. Danas bi im bilo žao. Zar vi nećete ništa da učinite za nju? Vrlo rado, dom Klode. Ali ako navučem na sebe kakvu bedu? Svejedno! E jeet, svejedno! Hvala lepo, gospodine magistre! Ja imam započeta dva velika dela. Sveštenik se udari po čelu. Pokraj sve njegove usiljene mirnoće, po neki naprasit pokret s vremena na vreme otkrio bi njegovu unutrašnju borbu. Kako da je spasemo? Grengoar mu reče: Gospodine magistre, ja ću vam odgovoriti: Il padelt, što na turskome znači: Bog nal je nada. Kako da je spasemo? ponovi Klod zamišljen. Sad, se Grengoar udari rukom po čelu. Slušajte, gospodine magistre. Ja imam ma 525 šte. Ja ću nešto izmisliti. Kako bi bilo da molimo kralja za milost. Luja XI? za milost. Zašto ne? Otmi od tigra kost, ako možeš! Grengoar stade tražiti nova sredstva. Znate šta? Hoćete li da uputim matronama molbu s izjavom da je devojka trudna?

Na ove reči sevnuše upale oči sveštenikove. Trudna! Huljo! Ti možda znaš nešto? Njegov izgled uplaši ■Grengoara. On brzo dodade: Oh! ja ne! Naš je brak bio pravi forismaritagium5. Ja sam ostao napolju. Ali na taj način dobili bismo u vremenu. To bi bilo bezumlje! stidno! ne govori više o tome! Nemate prava što se ljutite progunđa Grengoar. Ako dobijemo u vremenu, od toga niko neće imati štete, a matrone, koje dy sirote žene, dobiće četrdeset pariskih para. Sveštenik ga nije slušao. Pa ipak, ona mora izići iz crkve! promrmlja on. Odluka će biti izvršena kroz tri dana! Uostalom, i da nema odluke, onaj Kvazimodo! Žene imaju vrlo pokvaren ukus! On dodade glasno: Magistre Pjere, ja sam dobro promislio, ima samo jedko sredstvo da se ona spase. Koje? ja ne vidim više nijednr. Slušajte, magistre Pjere, imajte na umu da vam je ona spasla život. Ja ću vam otvoreno reći šta sam smislio. Na crkvu se pazi i danju i noću. Iz nje se puštaju samo oni koje vide kad uću. Vi 5 Brak van kuće. 517 ćete, dakle, moći ući. Doći ćete. Ja ću vas odvesti njoj. Vi ćete promeniti s njom odelo. Ona će uzeti vaš kaput, vi ćete uzeti njenu suknju. Dovde je išlo dobro primeti filozof. A posle? A posle? Ona će izići s vašim haljinama a vi ćete ostati s njenim. Možda ćete biti obešeni, ali ona će se spasti. Grengoar se počeša iza uva, vrlo ozbiljan. Gle! reče on ta mi misao nikad ne bi pala na pamet. Na neočekivani predlog dom Kloda, otvoreno i blago, lice pesnikovo beše se najedanput natuštilo, kao kakav prijatan italijanski predeo kad iznenadan vetar zakloni sunce oblakom. No, Grengoare! šta velite na ovo? Velim, gospodine magistre, da me neće obesiti možda, no da će me obesiti zacelo. Šta to čini? Đavola! reče Grengoar. Ona vam je spasla život. Na taj način vi ćete platiti jedan dug. Ima dosta drugih koje nisam platio! Magistre Pjere, vi morate ovo učiniti. Arhiđakon je govorio zapovednički. Slušajte, dom Klode odgovori pesnik preneražen. Vama je stalo da je spasete na ovaj način, ali nemate pravo. Ja ne uvićam zašto bih otišao na vešala za drugoga. Pa šta vas to toliko vezuje za život? O! hiljadu razloga! Koji, molim vas?

Koji? Vazduh, nebo, jutro, veče, mesečina, 518 moji dobri prijatelji šatrovci, naše šale s bludnicama, proučavanje lepe pariske arhitekture, tri debele knjige koje treba da napišem, od kojih će jedna biti protiv biskupa i njegovih vodenica, i šta ti još znam? Anaksagora* je rekao da živi zato da se divi suncu. A, posle, ja sam tako srećan da sve svoje dane od jutra do mraka provodim sa jednim genijalnim čovekom koji se zove Pjer Grengoar, i to je vrlo prijatno. Glavo prazna kao praporac! progunđa ar~ hiđakon. Pa dobro, reci ko ti je sačuvao taj život koji ti se čini tako lep? Kome imaš da zahvališ što udišeš ovaj vazduh, što gledaš ovo nebo i što možeš svoj ptičji mozak da zabavljaš besmislicama i budalaštinama? Da nije bilo nje, šta bi bilo s tobom? Ti, dakle, hoćeš da ona umre, ona kojoj imaš da zahvališ što oi živ? Da umre to stvorenje, lepo, nežno, milo, potrebno svetlosti sveta, božanstvenije od samoga Boga! dok ti, pola mudar i pola lud, bedna slika ne znam čega, biljka koja smatra da ide i da misli, ti ćeš i dalje živeti životom koji si joj ukrao i koji je potreban kao sveća u po dana? Zaboga, imaj malo sažaljenja, Grengoare! budi sad ti plemenit. Ona je već bila. Sveštenik beše plahovit. Grengoar ga je slušao isprva neodlučan, zatim se razneži i naposletku načini tragičnu grimasu zbog koje je njegovo bledo lice ličilo na lice novorođenčeta koje ima grčeve. Vi ste vrlo dirljivi reče on brišući jednu suzu. Dobro! promisliću. Zaista, vrlo vam je čudna misao pala na pamet. Uostalom nastavi on posle kratkog ćutanja ko zna? Možda me 0 Gočk:j filozsf ft 420. rrpe naše ere). 519 neće obesiti. Ne ženi se svaki ko isprosi. Kad me budu našli u njenoj ćeliji, tako smešno obučena, u suknji i sa ženskom kapom na glavi, možda će prsnuti u smeh. Posle, baš i da me obese, vešala su smrt kao i svaka druga, ili, bolje reći, nisu smrt kao i svaka druga. To je smrt dostojna mudraca koji se celoga svog života kolebao, smrt koja nije ni meso ni riba, kao um pravoga skeptičara, smrt u kojoj su oličeni pironizam i nerešljivost, koja drži sredinu između neba i zemlje, i koja vas ostavlja u neizvesnosti. To je filozofska smrt, i meni je ona možda suđena. Divno je umreti onako kako se živelo. Sveštenik ga prekide: Pristajete li?

Šta je smrt, kad se dobro promisli? na~ stavi Grengoar sa oduševljenjem. Jedan rđav trenutak, jedna brodarina, prelaz iz nečega u ništa. Kad je neko upitao Kerkidu Megalopoljca7 da li bi rado umro, on je odgovorio: „Zašto ne? jer ću posle smrti videti ove velike ljude, Pitagoru, među filozofima, Hikata8 među istoričarima, Homera među pesnicima, Olimpa među muzičarima." Arhiđakon mu pruži ruku: Dakle, pristajete? Doći ćete sutra? Ovaj pokret povrati Grengoara u stvarnost. Bogami, neću! reče on kao čovek koji se probudio. Da budem obešen! To bi bilo i suviše ludo. Ne, ne, neću. Onda zbogom! I arhiđakon dodade kroz zube: 7 Grčki filozof i zakonodavac, rođen u III veku pre naše ere. 8 Grčki filozof iz V veka pre naše ere; prvi pokušao da izdvoji istorijske činjenice iz predanja. 520 Ja ću te opet naćij Neću da me taj đavolski čovek opet nađe pomisli Grengoar; i on potrča za dom Klodom. Slušajte, gospodine arhiđakone, nije lepo da se zavade stari prijatelji! Vi se zauzimate za tu devojku, za moju ženu, hoću reći; dobro. Izmislili ste Jedno lukavstvo da je izvedete zdravu iz Bogorodičine crkve, ali je vaše sredstvo suviše neprijatno za mene, Grengoara. Ako bih ja imao kakvo drugo! Znajte da mi je ovoga časa došla u glavu Jedna vrlo srećna misao. Kad bih ja nešto imao načina da je spasem bede, a da svoj vrat ne dovedem ni u najmanji sukob sa kakvom zamkom, šta biste na to rekli. Zar vam to ne bi bilo dovoljno? Je li baš neophodno da ja budem obešen, pa da vi budete zadovsljni? Sveštenik je nestrpljivo kidao dugmeta na svojoj mantiji. Čitava bujica reči! Koje je to tvoje sredstvo? Jest nastavi Grengoar, goooreći sam za se i metnuvši prst na čelo u znak razmišljanja vrlo dobro! Šatrovci su hrabri ljudi. Misirsko pleme je voli. Oni će ustati na prvu reč. Ništa lakše. Jedan prepad. U tome metežu biće lako odvesti je. Još sutra uveče... Oni će jedaa dočekati. Da čujem to sredstvo! Govori reče sveštenik drmusajući ga. Grengoar mu se okrete dostojanstveno: Ostavite me na miru! Vidite da smišljam. On promisli još nekoliko trenutaka. Zatim stade zadovoljno pljeskati rukama, vičući: Divota! uspeh nesumnjiv! 521 Da čujem to sredstvo! ponovi sveštenik

ljutito. Grengoar beše blažen. Hodite da vam ga šapnem. Dosetka je zaista obešenjačka, i ona će nas sve izvući iz neprilike. Badava! Mora se priznati da nisam glupak. On zastade: Zbilja! Je li s devojkom i koza? Jeste. Đavo da te nosi! Oni bi i nju obesili, je l' te? Šta me se to tiče. Jest, obesili bi je. Kako su prošlog meseca obesili jednu svinju. Xelat to voli. Posle pojede meso. Da obese moju jadnu Xali! Siroto jagnješce! Do sto đavola! uzviknu dom Klod. Xelat si ti. Kakvo si sredstvo našao da je spaseš, budalo? Treba li čovek kleštima da ti vadi misli? Samo polako, magistre! Slušajte. Grengoar se naže na uvo arhiđakonu i stade mu govoriti sasvim tiho, pogledajući nespokojno s jednoga kraja ulice na drugi, iako njome nije niko prolazio. Kad je dovršio, dom Klod ga uze za ruku i reče mu hladno: Dobro! Do viđenja sutra. Do viđenja ponovi Grengoar. I dok se arhiđakon udaljavao u jednome pravcu, on ode u drugom, govoreći poluglasno: Vaše je poduzeće vrlo smelo, gospodine Pjere Grengoare. Svejedno! Ne znači da se čovek, zato što je mali, mora plašiti velikog poduzeća. Biton9 je nosio na svojim plećima velikog bika; pliske, slavuje i male kamenjarke prelaze preko okeana. • Biton i Kleobis, po grčkoj mitologiji, sipovi Kidite, Herine sveštenice u Argu. 522 II IDITE U ŠATROVCE Kad se vratio u obitalište, arhiđakon zateče pred vratima svoje ćelije svoga brata Žana di Mulena, koji ga je čekao i koji je iz duga vremena crtao ugljenom na zidu profil svoga starijeg brata, ukrašen vrlo velikim nosom. Dom Klod gotovo i ne pogleda brata. Imao je druge brige. Ovo veselo obešenjačko lice, koje je toliko puta razvedrilo sumorno sveštenikovo čelo, bilo je sad nemoćno da razagna maglu koja se svakoga dana sve više spuštala na ovu dušu pokvarenu, kužnu i ustajalu. Dragi brate reče Žan snebivajući se došao sam da vas vidim. Arhiđakon ra i ne pogleda. Dalje?

Dragi brate nastavi licemer vi ste tako dobri prema meni i dajete mi tako dobre savete da se uvek obraćam vama. Zatim. Ah! dragi brate, kako ste imali pravo kad ste mi rekli: Žane, Žane cessat doctorum doctrina, discipulorum disciplina1. Žane, budite pametni, Žane, učite, Žane, nemojte izostajati iz škole bez opravdanoga uzroka i dopuštenja učiteljeva. Ne tucite Pikarđane: noli, Johannes, verberare Picardos. He trulite kao nepismen magarac, quasi asinus illitteratus na školskoj klupi. Žane, pokoravajte se kazni koju 1 Popušt« učenost naučnika, marljivost učenika. 523 vam učitelj po svome nahođenju odredi. Žane, idite svako veče u kapelu i otpevajte jedan antifon sa stihovima i molitvama u slavu naše prečasne Bogorodice. Ah! kako su to bili dobri saveti! Posle? Dragi brate, pred vama je grešnik, krivac, nevaljalac, pokvaren deran, čovek užasan! Dragi brate, Žan je smatrao vaše mudre savete za slamu i đubre koje valja gaziti. Ja sam zato strogo kažnjen; dobri Bog je neobično pravedan. Dok sam imao novca, ja sam pirovao, pravio budalaštine i veselo provodio život. Oh! kako je ružno i odvratno naličje razvrata, čije je lice tako primamljivo! Ja nemam više ni pare, prodao sam svoj čaršav, svoju košulju i svoj peškir: svršeno je sa veselim životom! Lepa se sveća ugasila i ostao mi je samo lojani stenjak čiji mi se dim penje u nos. Devojke mi se rugaju. Ja pijem vodu. Savest i poverioci muče me. Naposletku? reče arhiđakon. Ah! mili brate, kako bih rado živeo boljim životom! Ja stojim skrušen pred vama. Ja sam pokajnik. Ja se ispovedam. Busam se u grudi. Vi ste imali prava što ste hteli da jednoga dana završim studije i postanem suplent u gimnaziji u Toršiju. Ja sad osećam neobično mnogo volje za to zvanje. Ali nestalo mi je mastila, treba da ga kupim; nestalo mi je pero, treba da ga kugaš; nestalo mi je hartije, nestalo mi je knjiga, treba da ih kupim. Za sve to veoma mi je potrebno nešto malo para. I ja sam došao vama, dragi brate, sasvim pogružen ... Je li to sve? Jeste reče đak. Hoću malo para. Nemam. 524 Na to đak, ozbiljan i odlučan u ■isto vreme, reče: Onda mi je, dragi brate, vrlo neprijatno što vam moram reći da sam, s druge strane, dobio vrlo lepe ponude i predloge. Dakle, ne date mi novac? Ne? Kad je tako, idem u šatrovce. Izgovorivši ovu užasnu reč, on se isprsi kao A.jaks2, očekujući da ga grom udari. Arhiđakon mu hladno reče:

Idite u šatrovce. Žan mu se duboko pokloni i siđe niz stepenice zviždućući. Baš kad je u dvorištu prolazio ispod prozora na ćeliji svoga brata, on ču kako se prozor otvori, diže nos i ugleda ozbiljnu glavu arhiđakonovu. Idi do đavola! reče dom Klod ovo je poslednji put što ti dajem novac. U isto vreme baci sveštenik Žanu jednu kesu, koja načini đaku na čelu veliku čvorugu, i s kojom Žan ode u isti mah i ljut i zadovoljan, kao pseto za kojim biste se bacili mekim kostima. III ŽIVELO VESELjE! Čitalac nije možda zaboravio da je jedan deo Čudotvorne male bio ograđen zidom koji je nekad ohružavao varoš i čije se kule u znatnom broju behu još u to vreme počele rušiti. Jednu od ovih kula 2 Ajaks, sin Ojleja, lokriđanskog kralja. Na povratku iz Troje, pretrpeo je brodolom i bio izbačen na jednu stenu sa koje je pretio bogovima, pa se stoga udavio. 525 behu šatrovci pretvorili u mesto za veselja. Pri zemlji je bila krčma, a ostalo u gornjim spratovima. Ova kula beše najživlja, pa prema tome i najgnusnija tačka šatrovštine. To je bila kao neka ogromna košnica, u kojoj se dan i noć čulo zujanje. Noću, kad je sav ostali ološ spavao* kad na tamnim fasadama na trgu nije bilo više nijednog osvetljenog prozora, kad se nijeviše čuo ni najmanji žagor iz ovih nebrojenih kuća, iz ovih mravinjaka lopova, bludnica, pokradene dece ili nahočadi, vesela kula raspoznavala se po graji koja se u njoj čula, po crvenoj svetlosti koja je, svetleći u isti mah na podrumskim otvorima, na prozorima, na pukotinama ispucalih zidova, izbijala, tako reći, iz svih njenih pora. Podrum beše, dakle, krčma. U nju se silazilo kroz jedia oniska vrata, a niz stepenice koje su bile strme kao klasični stih od dvanaest slogova. Na vratima je bila kao firma jedna divna brljotina, koja je predstavljala nove pare i zaklane piliće, sa ovim kalamburom dole: Kod zvonara za preminule. Jedno veče, kad su sva pariska zvona objavljivala noć, mogli bi noćni čuvari, da su samo smeli ući u opasnu Čudotvornu malu, zapaziti da je u šatrovačkoj krčmi vreva veća no obično, da se u njoj pije više i psuje bolje. Napolju, na trgu, bilo je mnogo gomilica koje su šapatom razgovarale, kao kad ee smišlja nešto veliko, a ovdeonde video se poneki lupež koji je čučeći oštrio na kamenu neko rćavo sečivo. Međutim, u samoj krčmi vino i kocka behu u tako velikoj protivnosti s mislima koje su to veče zanimale šatrovce da bi iz razgovora pijanica bilo 526

vrlo teško pogoditi u čemu je stvar. Oni su samo izgledali veselije io obično, i kod svih njih blistalo se izmeću kolena po neko oružje: kosir, sekira, veliki paloš ili kuka od kakve stare puške. Soba, po obliku okrugla, bila je vrlo prostrana, ali stolovi behu tako zbijeni a pijanci mnogobrojni da je sve što je bilo u krčmi, muškarci, žene, klupe, krčazi s pivom, sve što je pilo, sve što je spavalo, sve što se kockalo, zdravi, bogalji, izgledalo izmešano s toliko isto reda i skladnosti koliko je reda u gomili praznih školjaka. Na stolovima je gorelo nekoliko lojanih sveća: ali glavno osvetljenje, ono što je u krčmi vršilo ulogu polijeleja u crkvi, beše vatra. Ovaj podrum bio je tako vlažan da u njemu nikad, pa ni usred leta, nije gašen kamin, kamin ogroman, sa izvajanim ramom, načičkan ozgo do dole gvozdenim prekladima i kuhinjskim posuđem, kamin u kome je gorela jedna od onih velikih vatri od drva i treseta, koja noć|u, po seoskim ulicama, tako živo ocrtavaju na zidovima preko puta sliku prozora od kovačnice. Jedno veliko pseto, koje je ozbiljno sedelo u pepelu, okretalo je pred žarom ražanj s mesom. Ma kako velika da je izgledala zbrka, na prvi pogled mogle su se raspoznati u ovoj gomili tri glavne grupe, koje su se tiskale oko tri ličnosti koje čitalac već poznaje. Jedna od ovih ličnosti, čudovato obučena u svakojake istočnjačke tkanine izvezene šikom, beše Matija Hungadi Spikali, jeđupački i ciganski knez. Ovaj lupež sedeo je na jednome stolu, skrštenih nogu, s podignutim prstom, i glasno je delio svoje znanje o izazivanju dobrih i 527 zlih duhova predanim slušaocima koji su ga okružavali. Druga gomila tiskala se oko našega starog prijatelja, čestitoga kralja tunskoga, koji je bio oružan do zuba. Klopen Trujfu vrlo ozbiljna lica i tihim glasom delio je pljačku iz jedne ogromne bačve pune oružja, koja je stojala pred njime sa izbijenim dnom i iz koje su kuljale sekire, mačevi, šlemovi, panciri, naxaci, koplja i xiliti, strele i terkeši, kao jabuke i grožđe iz roga izobilja. Svaki je uzimao sa gomile, ko šlem, ko rapir, ko mač s krstatim balčakom. I sama deca oružala su se, pa je bilo čak i bogalja koji su se, u pancirima i oklopima, provlačili ivmeđu nogu pijanaca kao velikm ivsekti. Naposletku, treća grupa slušalaca, najburnija, najveselija i najveća, zairemala je klupe i stolove, usred kojih je besedio i psovao jedan tanak glas, koji se čuo iz teškoga oklopa, potcunoga od šlema do mamuza. Ličnost koja tako beše navukla oklop na telo, gubila se toliko pod ratnom odećom da joj se video samo bezočan, crven, prćast nos, pramen

plave kose, rumena usta i drske oči. Za pojasom je imala sijaset noževa i kama, o bedrima veliki mač, s leve strane zarđalu strelu, pred sobom xban vina, a da i ne ra^čunamo dežmekastu devojčuru razdrljenih prsiju, koja joj\je bila s desne strane. Sva usta oko ove ličnosti smeJala su se, psovala su i pila. Dodajte\ tome dvadeset sporednih grupa, devojke reduše i mbmke redare koji su trčali sa xbanovima na glavi, kockare koji se behu nadneli nad kuglice, nad micaljke, nad kocke, nad kravice i nad strasnom igrom tringuletom, svađe u jednom uglu, poljupce u drugom, pa ćete imati nepgto malo pojma o ovoj go 528 mili na koju je padala nemirna svetlost velike vatre, usled koje su igrale na zidovima krčme mnogobrojne senke xinovske i smešne. Što se tiče graje, krčma vam je bila unutrašnjost zvona koje zvoni u najvećem jeku. Tiganj, u kome je prštala silna mast, popunjavaše svojim neprekidnim cvrčanjem intervale ovih nebrojenih razgovora koji su se ukrštali s jednoga kraja sobe na druti. Usred ove graje, u dnu krčme, na klupi do kamina, bio je jedan filozof koji je razmišljao, držeći noge u pepelu i gledajući u nagorela drva. To beše Pjer Grengoar. Ded, brvo! pohitajte, oružajte cel Kroz jedan sat polazimo! govorio je Klopen Trujfu svojim prijateljima. Jedna je devojka pevušila: Laku noć, oče, laku noć, mati! Poslednji će vatru ugasiti. Dva su se kartaša prepirala. Pub! vikao je onaj što se beše više zajapurio, pokazujući pesnicu drugome obeležiću ti čelo trefom, pa ćeš moći zameniti puba trefa u kartama goopodara kralja. Uf! urlao je jedan Normanac, koga je lako bilo poznati po njegovom unžavom glasu zbili smo se ovde kao sveci iz Kajuvila! Sinovi moji govorio je piskavim glasom svojim slušaocima jeđupački knez u Francuekoj veštice idu u vrzino kolo bez metle, nenamazane i ne jašući, samo sa nekoliko čarobnih reči. U Italiji veštice uvek imaju jednoga jarca koji ih 34 Bogorodičina crkva 529 čeka ggred vratima. Sve su obavezne da izlaze kroz dimnjak. Glas mladoga obešenjaka, koji je bio oružan od glave do pete, beše natkrilio užasnu graju. Ura! ura! vikao je on, Danas prvi ggut stupam u borbu! Šatrovac! Ja sam šatrovac, sto mu gromova! Sipajte mi da

pijem! Prijatelji, ja se zovem Žan Frolo di Mulen, i plemić sam. Ja mislim da bi i Bog postao pljačkaš kad bi bio vojnik. Braćo, mi ćemo učiniti veliko delo. Mi smo junaci. Opkoliti crkvu, obiti vrata, izvući iz nje onu leggu devojku, spasti je od sudija, spasti je od popova, porušiti ćelije, spaliti biskupa u episkopiji, učinićemo sve to za manje vremena no što bi trebalo jednome kmetu da pojede kašiku čorbe. Naša je stvar pravedna, mi ćemo opljačkati Bogorodičinu crkvu, i time će sve biti svršeno. Obesićemo Kvazimoda. Poznajete li vi Kvazimoda, gospođice? Jeste li ga videle o Duhovima kad se zaduva zvoneći u veliko zvono? Sto mu muka! To da vidite! rekao bi čovek da vidi đavola kako je uzjahao čeljust. Prijatelji, slušajte, ja sam šatrovac srcem i dušom, ja sam u duši tucak, ja sam se rrdio skitnica. Bio sam vrlo bogat i pojeo sam svoje imanje. Mati mi je htela da budem oficir, otac hipođakon, tetka istražni sudija, baba kraljev protrnotar, njena sestra blagajnik. Ja, ja sam otišao u šatrovce. To sam rekao ocu, koji me je prokleo, i majci, koja je ostala plakati i sliniti kao onaj panj na vatri. Živelo veselje! Ja sam pravi veseljak! Krčmarice, dušo, daj mi drugo vino! Još imam novca. Neću više vino iz Sirene. Vređa mi 530 gušu. Više bih voleo, sto mu vraga! isgšrati grlo košarom. Međutim, gomila je pljeskala i cerila se; i kad vide da se graja oko njega udvojila, đak uzviknu: Populi debacchantis populosa debacchatiol1 Oh! da umilne graje! Zatim stade pevati, prevrćući čisto očima od miline, glasom kanonika koji počinje večernje: Quae cantica! quae organa! quae cantilenae! quae melodiae hic sine fine decantantur! sonant melliflua hymnorum organa, suavissima, angelorum melodia, cantica canticorum mira!.. ? On zastade: Krčmarice, prokletinjo, daj mi šta da večeram. Za trenutak zavladala je neka tišina, i za to vreme čuo se kreštavi glas jeđupačkog kneza koji je poučavao svoje podanike: ...Lasica se zove Aduina, lisica Plavonoga ili Šumoka Trkuša, kurjak Sivonogi ili Zlatonogi, medved Matori ili Deda. Ko ima čarobnu kapu, toga nino ne vidi, a sam viDi i ono što drugi ne mogu da vide. Svaka žaba koju krste treba da je obučena u crvenu i crnu kadifu, da ima praporac o vratu, praporac na nogama. Kum pridržava glavu, a kuma stražnji deo. Demon Sidragazum ima tu moć da natera devojke da igraju potpuno nage. Do đavola! prekide ga Žan voleo bih biti demon Sidragazum. Međutim, šatrovci su se neprestano oružali, šapućući na drugom kraju krčme.

* Zagrejanoga naroda graja ogromna. 1 Kakve pesme! kakvi instrumenti! kakve kantilene! kakve se melodije ovde bez prestanka hore! odjekuju medeni instrumenti himni, umilna melodija anđeoska, i divne pesme nad pesmama. »*• 531 Jadna Esmeralda! govorio je jedan Ciganin. Ona je naša sestra. Moramo je oteti. Zar je još neprestano u Bogorodičinoj crkvi? upita jedan trgovac jevrejekog lica. Naravno. Kad je tako uzviknu trgovac onda u Bogorodičinu crkvu, drugovi! Tim pre što se u kapeli Svetoga Fereola i Ferucija nalaze dve statue, jedna svetoga Jovana Krstitelja, druga svetoga Antonija, obe od suvoga zlata, teške sedamnaest zlatnih maraka i petnaest estelina, sa postoljem od pozlaćemog srebra koje je teško sedamnaest maraka i pet unija. Ja to znam. Ja sam zlatar. Uto doneše Žanu njegovu večeru. On se izvali na grudi devojci koja je bila pored njega, i uzviknu: Tako mi svetoga Vulta Lučkog3, koga narod zove sveti Goglu, ja sam potpuno srećan. Pred sobom imam jednoga glupaka koji me gleda sa ćosavim licem jednoga nadvojvode. Levo od mene evo jednoga, u koga su zubi tako veliki da mu se od njih brada ne vidi. AT deenom stranom, kao maršal de Žije4 u opsadi Pontoaza, naslanjam se na jedan brežuljak. Tako mi Muhameda, druže^ Ti mi ličiš na nekog trgovca, a seo si do mene! Ja sam plemić, prijatelju. Trgovački stalež ne pristajb uz plemstvo. Odlazi odatle. Hej! vi tamo! ne tucite se! Šta, Batiste KrokOazone, ti svoj tako lep nos stavljaš na kocku pred pesnicama toga grmalja! Glupače! Non cuiquam datum est habere nasum.5 Ti si Žakelina Ronž Orej, zaista božanstvena! Šteta samo što nemaš ' Bogato obučena slika raspetoga Hrista u Luki, u Italiji. * Jedan od najboljih generala Luja XI (14501513). 6 Nije dato svakome da ima nos. 532 hose. Hej! ja se zovem Žan Frolo, a brat mi je arhiđakon. Neka ga đavo nosi! Sve što vam kažem cela je istina! Stupivši u šatrovce, ja sam se od sveg srca odrekao polovine jedne kuće u raju koju mi je brat obećao. Dimidiam domum in paradiso6. Ja vam navodim njegove vlastite reči. Ja imam jedno imanje u Ulici Tiršap, i sve su žene zaljubljene u mene; to je tako istina kao što je istina da je sveti Eloa bio izvrstan zlatar, da su zanati dobre varoši Pariza štavarski, kožarski i sarački i da je sveti Loran spaljen ljuskama od jajeta. Ja vam se kunem, drugovi, da ako

lažem: Neću biti medovinu Čitavu jednu godinu! Lepojko moja, mesečina je; pogledaj tamo kroz oiaj prozor, kako vetar gužva oblake! Tako ću ja tvoju ogrlicu. Devojko! useknite decu i sveće. Do sto đavola! šta ja to jedem, Jupiteru? He, gazdarice! Zato tvoje devojke nemaju kose, što je u omletima. Slušaj, matora! Ja volim ćelave omlete. Đavo da te nosi! Da vraške krčme, u kojoj se bludnice češljaju viljuškama! Rekavši ovo, on tresnu tanjir o pod i stade pevati koliko ga grlo nosi: I ja nemam, Tako mi svega! Zakona nm vere, Hu vatre km krova, Hu kralja, Hu boga! Međutim, Klopen Trujfu beše gotov sa razdavanjem oružja. On priđe Grengoaru, koji kao da se e Pola kuće u raju. 533 beše duboko zamislio, držeći noge na jednom prekladu. Prijatelju Pjere reče tunski kralj što si se tako zamislio? Grengoar se okrenu njemu sa setnim osmehom. Ja volim vatru, dragi gospodaru. Ne kao što se obično voli, zato što nam greje noge i kuva jela, nego zato što ima varnice. Ponekad po čitave časove provodim gledajući varnice. U ovim zvezdama koje osvetljavaju mračnu dubinu ognjišta ja vidim tisuću stvari. I ove su zvezde čitavi svetovi. Ubio me Bog ako te razumem! reče šatrovac. Znaš li koliko je sati? Ne znam odgovori Grengoar. Klopen priđe onda jeđupačkom knezu. Druže Matija, nismo izabrali najzgodnije vreme. Kažu da je kralj Luj XI u Parizu. Tim pre treba da mu otmemo iz šaka našu sestru odgovori stari Ciganin. Ti govoriš kao čovek, Matija reče tunski kralj. Uostalom, radićemo brzo. U crkvi se nemamo bojati otpora. Kanonici su pravi zečevi, a nas je mnogo. Ala će gospoda iz parlamenta otomboljiti noseve kad dođu sutra po nju! Grom i pakao! Ne dam da obese našu lepu devojku! Klopen iziđe iz krčme. Za to vreme Žan je vikao promuklim glasom: Pijem, jedem, ja sam pijan, ja sam Jupiter! Ej! Pjere Asomere, ako me još jedanput pogledaš tako, iščibukaću ti nos zvrčkama. Grengoar, pak, koga behu uznemirili u njegovom razmišljanju, posmatrao je razuzdan i buran prizor oko sebe, mrmljajući kroza zube: Luxuriosa res vinura 534 et tumultuosa ebrietas1. Ah! kako dobro činim što ne pijem, i kako lepo veli sveti Benoa: Vinum apostatare facit etiam

sapientes8. U taj mah uće Klopen i gromkim. glasom uzviknu: Ponoć! Na ovu reč, koja je dejstvovala kao reč „sedlaj" na puk konjice koji se odmara, svi šatrovci, muškarci, žene, deca, poleteše gamilama iz krčme, sa velikom zvekom orzokja. Mesec beše zašao za oblake. Čudotvorna mala bila je sasvim mračna. U njoj se nigde nije videla svetlost. Pa ipak nije ni izdaleka bila pusta. U njoj ste mjogli raspoznati množinu žena i ljudi koji su tiho razgovarali. Čuo se njihov žagor i videlo se u mraku kako svetluca svakojako oružje. Klopen se pope na jedan veliki kamen. U redove, šatrovci! uzviknu on. U redove, misirci! U redove, galilejci! U mraku nastade kretanje. Ogromna gomila kao da se postroji u kolone. Posle nekoliko minuta, tunski kralj opet podiže glas: Sad, niko da nije pisnuo kroz Pariz! Lozinka je: Misirac u cepu! Buktinje he se zapaliti tek kod Bogorodičine crkve! Napred! Deset minuta posle toga, konjanici stražari pobegoše uplašeni dugim sprovodom crnih i nemih ljudi koji su se spuštali ka Menjačkom mostu, kroz iskrivudane ulice koje su u svima pravcima presecale zbijeni pijačni kraj varoši. 7 Razvratna je stvar vino, a licemerska (stvar) pijanstvo. ' Vino i mudrace činn otpadnicilga. 535 IV NESPRETAN PRIJATELj Te iste noći Kvazimodo nije spavao. Pre nekoliko trenutaka pregledao je bio celu crkvu, što je redovno činio. Kada je zatvarao vrata, nije mu palo u oči da je arhiđakon prošao iored njega s izvesnom zlovoljom, kad ga je video kako brižljivo zatvara i zaključava ogroman gvozdeni okov zbog koga su široka dvokrilna vrata bila temeljna kao zid. Dom Klod izgledao je još zamišljeniji no obično. Uostalom, posle onog noćnog dotađaja u ćeliji, on je stalno kinjio Kvazimoda; ali uzalud ga je mučio, štaviše ponekad i udarao, ništa nije moglo pokolebati poniznost, strpljenje, mirnu odanost vernoga zvonara. On je od arhiđakona trpeo sve, uvrede, pretnje, udarce, bez roptanja, bez jadanja. Oamo je nespokojno gledao za njim kad bi se dom Klod peo uz stepenice tornja; ali se arhiđakon i sam uzdržavao da ne iziđe na oči Ciganki. Te noći, dakle, pošto je bacio jedan pogled na svoja jadna zvona koja je tako zanemario, na Žakelinu, na Mariju, na

Tibalda, Kvazimodo se beše popeo na vrh severnog tornja i odatle je stao posmatrati Pariz, spustivši svoj zatvoreni slepi fenjer na olovni krov. Noć je, kao što smo već rekdi, bila vrlo mračna. Pariz, koji u ono vreme, tako reći, nije bio osvetljen, izgledao je kao neka nejasna grmila crnih glomaznih predmeta, koju je ovdeonDe presecala beličasta krivina Sene. Kvazimodo nije video nigde u njemu svetlosti do na jednom prozoru jedne udaljene građevine, čiji se nejasni i mračni 536 oblik ocrtavao visoko iznad krovova, u ggravcu Kapije svetoga Antonija. I tamo je bilo nekoga koji nije spavao. Gledajući svojim jednim okom po ovom maglovitom i mračnom horizontu, zvonar osećaše u sebi neko neiskazano nespokojstvo. Već nekoliko dana bio je na oprezi. Neprestano je vićao kako se oko crkve šunjaju ljudi mračna lica, koji su stalno gledali utočište mlade devojke. Pomišljao je da se kuje možda neka zavera protiv nesrećne begunice. Uobražavao je da na njoj leži neka narodna mržnja, kao što je ležala na njemu, i da oe vrlo lako uskoro može dogoditi nešto. Zato je sedeo na svome zvoniku, motreći, sanjalački sanjajući u svome sanjalištu, kako veli Rable, pogledajući čas u ćeliju, čas na Pariz, čuvajući stražu kao dobro pseto, sa neizmernim nepoverenjem u duši. Najedanput, dok je razmatrao veliku varoš onim jednim okom koje je priroda, kao u naknadu, načinila tako oštrim da je gotovo moglo naknaditi nedostatak ostalih čula, Kvazimodu se učini da silueta keja Stare kožarnice ima nečega neobičnoga, da se na njemu opaža neki pokret, da ograda, koja se u vidu crne pruge ocrtavala prema beloj vodi, nije prava i nepomična kao ograda drugih kejova, nego da se talasa kao talasi kakve reke, ili kao glave gomile koja se kreće. To mu se učini čudnovato. On udvoji svoju pažnju. Pokret kao da je išao ka Staroj varoši. Uostalom, nikakva se svetlost nije videla. Taj je pokret trajao neko vreme na keju, zatim se malopomalo stade gubiti, kao da je ono što se događalo 537 stupalo u unutrašnjost ostrva, zatim se sasvim izgubi, i pruga keja postade opet prava i nepomična. Baš kad se gubio u pretpostavkama, Kvazimodu se učini da se taj pokret sad pojavio u ulici koja se produžava u Staru varoš, upravno na fasadu Bogorodičine crkve. Naposletku, ma kako da je bila gusta pomrčina, on ugleda čelo kolone, koje se pomaljalo iz te ulice, i za tren oka prekrili trg gomila, od koje se u pomrčini ne mogaše ništa drugo raspoznati

do da je gomila. Prizor ovaj beše jezovit. Verovatno da je u ovom neobičnom sprovodu, kome kao da beše veoma stalo da se prikrade pod zaštitom duboke pomrčine, vladala isto tako duboka tišina. Međutim, nekog šuma moralo je tu biti, pa ma to bio i bat nogu. Ali ovaj šum nije dolazio do ušiju našega gluvoga zvonara, i ova velika gomila, koju je video jedva nešto malo a nije čuo nimalo, i koja se, međutim, komešala i kretala u njegovoj neposrednoj blizini, činila je na nj utisak gomile mrtvaca, neme, neopipljive gomile koju je omotao oblak dima. Činilo mu se da vidi kako ide k njemu magla puna ljudi, da vidi kako se senke kreću u mraku. Tada ga opet obuze njegovo strahovanje, misao o pokušaju protiv Ciganke ponozo mu se rodi u pameti. On nejasno oseti da se primiče teškom položaju. U ovom kritičnom trenutku on se stade savetovati u sebi, sa rasućivanjem boljim i bržim no što se moglo očekivati od mozga tako rđavo sklopljenog. Da li da probudi Ciganku? Da je izvede iz crkve? Kuda? Ulice behu posednute, crkva beše uz samu reku. Nigde čamca, nigde izlaska. Nije ostajalo ništa drugo do poginuti na pragu Bogoro 538 dičine crkve, držati se bar dok ne dođe kakva pomoć, ako uopšte dođe, i ne kvariti san Esmeraldin. Nesrećna devojka bila bi uvek dovoljno rano probuđena da umre. Kad se ovako odlučio šta da čini, on stade sa više mirnoće ispitivati neprijatelja. Gomila kao da je svakoga trenutka sve više rasla na trtu. Samo, po njegovom mišljenju, morala je vrlo malo grajati, jer su svi prozori na ulici i trgu ostali zatvoreni. Najedanput zasija jedna svetlost, i za tren oka prođoše kroz gomilu sedamosam zapaljenih buktinja, čiji je plamen drhtao u mraku. Tada Kvazimodo jasno vide kako se pred crkvom talasa užasna gomila ljudi i žena u dronjcima, naoružanih kosama, kopljima, kosirima, halebardama, čiji su se bezbrojni vrhovi blistali. Ovdeonde crne vile izgledale su kao rogovi ovih odvratnih lica. On se unekoliko opomenu ove svetine, i učini mu se da raspoznaje sve ove glave koje su ga, pre nekoliko meseci, pozdravile kao ludačkoga papu. Jedan čovek, koji je u jednoj ruci držao buktinju a u drugoj buxu, pope se na jedan kamen i kao poče besediti. U isto vreme ova neobična vojska stade se kretati, kao da je posedala položaj oko crkve. Kvazimodo uze svoj fenjer i siđe na platformu između tornjeva, da izbliže vidi i razmisli o sredstvima za odbranu. Klopen Trujfu, došavši pred glavni portal Bogorodičine crkve, beše doista postavio svoju vojsku u bojni poredak. Mada

nije očekivao nikakav otpor, on je hteo, kao razborit vojskovođa, da održi izvestan poredak, koji bi mu olakšao da, po potrebi, da otpora kakvom iznenadnom napadu noćnih stražara i čuvara reda. On je, dakle, tako razme 539 stio svoju brigadu da biste, gledajući sa visine i izdaleka, rekli da imate pred sobom rimski trougao iz bitke kod Eknoma, Aleksandrovu svinjsku glavu, ili čuveni klin Gustava Adolfa. Osnovica ovog trougla naslanjala se na dno trga, tako da je Ulica Parvi bila zatvorena; jedna strana njegova gledala je u Glavnu bolnicu, a druga u Ulicu svetoga Petra. Klopen Trujfu beše stao na čelo, s jeđupačkim knezom, našim prijateljem Žanom i na]odvažnijim šatrovcima. U varošima srednjega veka nije bila velika retkost napad kao ovaj koji su u ovom trenutku pokušavali šatrovci na Bogorodičinu crkvu. Ono što mi danas zovemo policijom, u ono vreme nije postojalo. Po velikim varošima, naročito po prestonicama, nije bilo centralne vlasti, jedne, koja je upravljala. Feudalni sistem beše zasnovao ove velike ogaptine na način vrlo čudnovat. Varoš je bila skup mnogobrojnih spahiluka koji su je delili u odeljenja svakojaka oblika i svakojake veličine. Otuda tisuću protivrečnih policija, to jest nikakve policije. U Parizu, na primer, nezavisno od sto četrdeset jednog vlastelina, koji su prisvajali sebi pravo kupljenja poreza, bilo ih je dvadeset pet koji su prisvajali sebi pravo suđenja i kupljenja poreza, počev od pariskog biskupa, koji je imao sto pet ulica, do iriora Bogorodičine crkve u pol>u koji je imao četiri. Svi ovi feudalni gospodari priznavali su samo po imenu baštinsku zlast kraljevu. Svi su imali pravo drumarine. Svi su bilm gospodari na svome dobru. Luj XI, taj neumorni radnik koji je u tako velikom obimu otpočeo rušenje feudalne zgrade, rušenje koje su Rišelje i Luj XIV 540 nastavili u korist kraljevstva a koje je Mirabo vršio u korist naroda, Luj XI beše pokušao da raskine tu mrežu vlastelinske sile koja je pokrivala Pariz, i izdao je dvetri naredbe o javnoj policiji. Tako je 1465. godine, izdao naredbu stanovnicima da, kad padne noć, osvetljavaju prozore i zatvaraju pse, jer će inače biti obešeni; iste godine izdao je naredbu da se uveče zatvaraju ulice lancima, i da se nož ili oružje za napad ne smeju noću nositi ulicama. Ali kroz vrlo kratko vreme, svi ovi pokušaji opštinskoga zakonodavstva izgubiše se. Pučani pustiše da vetar gasi sveće u njihovim prozorima, i da im psi skitaju; lanci su se zatezali samo za vreme opsade; zabrana da se motu nositi noževi učinila je samo to da se Zlikovačš ulica prozove Hajdučka ulica, što je očevidno izvestan napredak. Stara zgrada

feudalne sudske nadležnosti osta netaknuta, kao beskrajna gužva kmetovina i baština koje su se granale nad varoši, smetale jedna drugoj, ukrštale se, isprečavale jedna ispred druge, zasecale jedna u drugu; kao beskorisna busija, podbusija i protivbusija kroz koje se oružanom rukom provlačilo razbojništvo, otmica i buntovništvo. U ovome metežu, dakle, ovi napadi jednoga dela stanovništva na dvorove, na palate, na kuće, u najnaseljenijim krajevima nisu bili nešto nečuveno. U velikoj većini slučajeva susedi su se mešali samo onda kad pljačkanje zagrozi i njima. Oni su zatiskivali uši na pucanj ggušaka, zatvarali su kapke na prozorima, barikadirali su vrata, ostavljajući da se raspra svrši sa noćnim stražarima ili bez njih, i sutradan se po Parizu govorilo: Noćas je opljačkan Etijen Barbet. Maršal od 541 Klermona napadnut je! Zato su ne samo kraljevske zgrade, Luvr, Dvor, Bastilja, Turnelski dvorac, nego i obične vlastelinske palate Mali burbon, Sanska palata, Angulemska palata, itd., imale zupce na zidovima i puškarnice nad svojim kapijama. Crkve je štitila njihova svetost. Pa, ipak, neke od n»ih, među koje nije spadala Bogorodičina crkva, behu utvrđene. Opatija Svetoga Žermena na livadi beše okružena zupčastim zidovima kao kakav zamak; kod nje bejaše potrošeno više bakra na lubarde no na zvona. Njena tvrđava videla se još i 1610. godine. Danas je ostala samo crkva. Vratimo se Bogorodičinoj crkvi. Kad su prve pripreme dovršene (moramo priznati da su Klopenove zapovesti izvršene u tišini i sa primernom tačnošću, što služi na čast šatrovačkoj disciplini), uvaženi poglavar ove gomile pope se na ogradu pred crkvom, okrenu se Bogorodičinoj crkvi i otpoče svojim promuklim i oštrim glasom, mašući svojom buktinjom čiji se plamen ljuljao na vetru i svaki čas umotavao u svoj rođeni dim, te s vremena na vreme zaklanjao očima crvenkastu fasadu crkve: Tebi, Luju od Bomona, pariskom biskupu, savetniku parlamenta, ja Klopen Trujfu, tunski kralj, veliki tucak, šatrovački knez, ludački biskup, velim: naša sestra, nepravedno osuđena za čarobništvo, sklonila se u tvoju crkvu; ti si dužan štititi je i braniti je; međutim, sud hoće da je izvede iz crkve, i ti na to pristaješ; prema tome, ona bi sutra bila obešena na Grevskome trgu da tu nisu Bog i šatrovci. Mi smo, dakle, došli k tebi, biskupu. Ako je tvoja crkva svetinja, onda je sveti 542

nja i naša sestra; ako naša sestra nije svetinja, nije svetinja ni tvoja crkva. Zato te pozivamo da nam predaš devojku ako si rad da spaseš svoju crkvu; inače ćemo oteti devojku i opljačkati crkvu. I to he biti pravo. Za dokaz toga ja pobadam ovde svoju zastavu, i Bog neka se na te smiluje, pariski biskupe! Za nesreću, Kvazimodo ne mogade čuti ove reči, izgovorene s nekim mračnim i divljačkim dostojanstvom. Jedan šatrovac pruži zastavu Klopenu, koji je svečano pobode u kaldrmu. To behu vile na koje beše nataknut krvav čerek mrcine. Kad je to učinio, tunski kralj okrenu se i pogleda svoju vojsku, divlju gomilu u kojoj su se oči blistale gotovo isto tako kao i koplja. Posle kratkog ćutanja, on uzviknu. Napred, deco! na posao, ključari! Trideset ljudi snažnih, koščatih, kovačka lica, iziđoše iz redova, sa čekićima, ćuskijama i gvozdenim polugama na ramenima. Oni se uputiše glavnim vratima crkvenim, popeše se uz stepenice, i naskoro ste ih mogli videti pod gotskim svodom, kako istavljaju vrata ćuskijama i polugama. Gomila šatrovaca pođe za njima da im pomogne ili da gleda šta rade. Oni behu prekrilili jedanaest stepenika pred portalom. Međutim, vrata ne popustiše. Do đavola! Baš su jaka i tvrda! reče jedan. Stara, pa im hrskavica okoštala reče drugi. I Odvažno, drugovi! dodade Klopen. Dajem svoju glavu da ćete otvoriti vrata, oteti devojku i opljačkati glavni oltar pre nego se i jedan 543 crkvenjak probudi. Slušajte! Čini mi se da brava popušta. Klopena prekide užasan tresak koji se u tome trenutku začu iza njega. On se okrenu. Jedna ogromna treda beše pala s neba i smrvila dvanaestinu šatrovaca na crkvenim stepenicama. Ona je odskakala po kaldrmi sa topovskom tutnjavom i lomila ovdeonde noge po gomili prosjaka koji su se razmpcali vrišteći od straha. Za tren oka prostor pred crkvom bi prazan. Ključari, mada su bili zaklonjeni ogromnim svodovima portala, ostaviše vrata, pa i sam Klopen povuče se na pristojnu daljinu od crkve. Umalo nisam nastradao! vikao je Žan. Osetio sam kako me je dohvatio vetar od nje, grom i pakao! Ali je Pjer Asomer poginuo! Nemogućno je iskazati kakva je preneraženost pomešana s užasom ovladala razbojnicima kad je pala ova greda. Oni ostaše nekoliko minuta gledajući ukočeno uvis, više zaprepašćeni ovim komadom grede no da ih je napalo dvadeset

hiljada kraljevih strelaca. Do sto đavola! progunđa jeđupački knez ovo mi miriše na mađije! Ovu kladu bacio je na nas mesec reče Andri le Ruž. Pa neka sad neko kaže da je mesec prijatelj Bogorodici! Hiljadu mu papa! uzviknu Klopen vi ste svi budale! Ali nije znao kako da objasni pad balvana. Međutim, nije se ništa videlo na fasadi do čijeg vrha svetlost buktinja nije dopirala. Teški 544 balvan ležao je na sredini trga, i čulo se ječanje jadnika na koje je najpre pao i koji su razmrskani ležali na ivici kamenih stepenica. Kad je prva preneraženost prošla, tunski kralj naposletku nađe jedno objašnjenje koje se učini verovatno njegovim drutovima. Sto mu muka! Da se kanonici ne brane? Onda juriš! juriš! Juriš! ponovi gomila sa besomučnim ura. I čitava kiša strela i puščanih zrna sruči se na fasadu crkve. Na ovu pucnjavu probudiše se mirni stanovnici susednih kuća, otvoriše se nekoliko prozora i na njima se ukazaše noćne kape i ruke koje su držale sveće. Pucajte na prozore uzviknu Klopen. Prozori se smesta zatvoriše, i jadni građani, koji su jedva imali vremena baciti jedan uplašen pogled na ovaj prizor svetlosti i okršaja, vratiše se prestravljeni svojim ženama, pitajući se kupi li se to vrzino kolo pred Bogorodičinom crkvom, ili Buginjoni napadaju kao godine 64. Muževi su pomišljali na pljačkanje, žene na silovanje, i svi su drhtali. Juriš! ponavljali su šatrovci. Ali ne smedoše se približiti. Gledali su crkvu, gledali su na balvan. Balvan se ne micaše. Crkva je i dalje izgledala mirna i pusta, ali je nešto ledilo srca u šatrovaca. Na posao. ključari! povika Trujfu. Obijte vrata. Niko se ne mače. 35 Bogorodičina crkva 545 Grom i pakao! reče Klopen zar se bojite jedne grede. Jedan stari ključar odgovori mu: Kapetane, ne zadaje nama brige greda, no vrata koja su sva gvožđem okovana. Ćuskije tu ne pomažu. Pa šta vam treba da ih obijete? upita Klopen. Trebala bi nam sprava za provaljivanje. Tunski kralj odvažno pritrča strašnom balvanu i stade na nj nogom. Evo vam je uzviknu on kanonici su vam je poslali. I poklonivši se podrugljivo prema

crkvi, reče: Hvala, kanonici! Ovo prkošenje imalo je dobro dejstvo, balvan izgubi svoju čarobnu moć. Šatrovci se ponovo ohrabriše; dve stotine snažnih ruku digoše kao pero tešku gredu i svom snagom udariše njome u velika vrata, koja bravari vvć behu pokušali istaviti. Ko bi u nejasnoj svetlosti, koju su retke buktinje šatrovaca prosipale na trg, video ovaj dugački balvan na rukama ove gomile ljudi, koji su trčeći udarali njime u crkvu, mislio bi da gleda neko čudovište sa hiljadu nogu kako glavom napada xina od kamena. Pod udarcem ove grede, upola metalna vrata odjeknuše kao ogroman doboš; ona se ne prolomiše, ali se cela katedrala zatrese, i duboke prostorije ove građevine zatutnjaše. U istom trenutku osu se na napadače, ozgo sa fasade, prava kiša od krupna kamena. Do đavola! uzviknu Žan da nam tornjevi ne tresu na glavu svoje ograde? 546 Ali oduševl>enje beše uzelo maha, tunski kralj prethodio je primerom, i kako su svi bili uvereni da se to biskup brani, napad je bio utoliko žešći, iako je kamenje razbijalo lobanje i desno i levo. Pada u oči da je ovo kamenje padalo pojedinačno, ali brzo. Šatrovci su uvek osećali dva kamena u isti mah, jedan meću nogama, jedan na glavama. Malo koji nije pogodio, i već je poveliki broj mrtvih i ranjenih ležao u krvi i ječao pod nogama napadača koji su se, razjareni, neprestano povraćali. Dugačka greda neprestano je udarala u vrata u podjednakim razmacima, kao klatno kakvoga zvona, kamenje je neprestano padalo, a vrata su neprestano tutnjila. Čitalac je bez sumnje pogodio da je ovaj neočekivani otpor, koji je do krajnosti razdražio šatrovce, dolazio od Kvazimoda. Slučaj je, za nesreću, bio poslužio hrabroga zvonara. isad je sišao na platformu izmeću tornjeva, misli mu behu zbrkane u glavi. Nekoliko minuta trčao je tašoamo duž galerije, kao van sebe, gledajući ozgo zbijenu gomilu šatrovaca, spremnih da navale na crkvu, moleći se ćavolu ili Bogu da spase Diganku. Beše mu palo na pamet da se popne do južnog velikoga zvona i da zvoni na uzbunu; ali pre nego bi mogao zaljuljati zvono, pre nego bi Marija mogla dati od sebe glasa, nisu li crkvena vrata deset puta mogla biti obijena? Baš u tom trenutku prilazili su im ključari sa svojim alatima. Šta da radi? Najedanput seti se da su zidari celoga dana opravljali zid, skelu i krov južnoga tornja. Jedna 39» 547

misao sevnu mu kroz glavu. Zid beše od kamena, krov od olova, skela i drveta. Skela je bila tako ogromna, tako česta, da su je zvali šumom. Kvazimodo otrča tome tornju. Donje sobe behu doista pune materijala. Tu je bilo nagomilanog kamenja, olovnih ploča, gvozdenih šipki, velikih greda koje testera beše već načela, nagomilanog maltera. Čitav arsenal. Valjalo je hitati. Pijuci i čekići radili su dole. Sa snagom koju je udvostručavalo osećanje opasnosti, on diže jednu gredu, najtežu, najdužu, provuče je kroz jedan otvor, zatim je uhvati sa spoljne strane tornja, sroza je na kraj ograde koja je okružavala platformu, i bazi je u bezdan. U ovom padu sa visine od sto šezdeset stopa, rušeći zid, lomeći statue, ova ogromna greda okrenu se nekoliko puta oko same sebe, kao krilo od vetrenjače koje bi samo za se kružilo po vazduhu. Naposletku pade na zemlju; začu se užasan vrisak; crna greda, od1skačući po kaldrmi, ličila je na zmiju koja skače. Kvazimodo vide kako se šatrovci pri padu balvana rasturiše kao pepeo kad u nj dune dete. On se koristi njihovim strahom, i dok su oni sa sujeverjem nepomično gledali u gredu koja je pala s neba, i kišom od strela i zrna izbijali oči svecima od kamena na portalu, Kvazimodo je nemo gomilao malter, kamenje, cigle, pa čak i zidarske alate, na ivici ove ograde sa koje je greda bila pala. I tako, čim su počeli obijati vrata, na njih se osu pljusak od kamenja; činilo im se da se crkva sama od sebe ruši na njihove glave. Ko bi mogao videti Kvazimoda u ovom trenutku, uplašio bi se. Sem raznih predmeta koje beše na 548 gomilao na ogradi, on je složio bio hrpu kamena na samoj platformi. Čim je potrošio opeke nagomilane na spoljnoj ivici, on se lati kamenja. I sad se stade saginjati, podizati, opet saginjati i opet podizati, sa neverovatnom brzinom. Njegova velika nakaradna glava nagla bi se preko ograde, i tada bi pao jedan ogroman kamen, zatim još jedan, pa još jedan. S vremena na vreme pratio bi kamen pogledom, i kad bi koji dobro pogodio, rekao bi: ha! Međutim, šatrovci ne klonuše duhom. Već su se preko dvadeset puta zatresla vrata, na koja su ogorčeno napadali, pod težinom hrastovog balvana, koju je uvećavala snaga stotine ljudi. Table su pucale, drvorezi su agrštali, šarke su pri svahom potresu odskakale na svojim klipovima, daske su otpadale, drvo se pretvaralo u prah, samleveno izmeću gvozdenih okova. Na sreću Kvazimodovu, bilo je više gvožđa no drveta.

Pa, ipak, on je osećao da velika vrata popuštaju. Mada nije čuo, svaki udarac grede odjekivao je u prostorijama crkve i u njegovoj duši. On je video ozgo kako šatrovci, pobedonosno i s besnilom, pokazuju pesnicu mračnoj fasadi, i želeo je, za Ciganku i za sebe, krila sovuljaga koje su preletale iznad njegove glave. Njegova kiša od kamenja nije bila dovoljna da odbije napadače. U ovom trenutku očajanja on uoči, malo niže ispod ograde sa koje je tamanio šatrovce, dva duta oluka koji su se izlivali neposredno iznad velikih vrata. Unutrašnja usta ovih oluka ležala su na površini platforme. Njemu senu kroz glavu jedna misao. On otrča u svoj ćumez i donese snop 549 pruća, metnu na taj snop poviše letava i poviše olovnih ploča, xebanu koju još ne beše upotrebio, i namestivši tu lomaču pred ustima oba luka, on je potpali svojim fenjerom. Za to vreme kamenje nije padalo, i šatrovci behu prestali gledati u visinu. Razbojnici, zadihani kao čopor pasa koji teraju divljega vepra iz njegova legla, tiskahu se u neredu oko velikih vrata koja balvan beše sasvim iskvario, ali koja su još stojala. Oni su žudno očekivali poslednji udarac koji he vrata provaliti. Otimali ou se ko će stati bliže, da može, kad se vrata otvore, među prvima uleteti u ovu bogatu katedralu, prostranu riznicu u kojoj behu nagomilana blaga čitava tri veka. Podsećali su jedni druge, s uzvicima radosti i lakomosti, na lepe srebrne krstove, na lepe odežde protkane zlatom, na lepe grbove sa pozlatom, na bogate ukrase na horu, na sjajne svečanosti, na Božić obasjan buktinjama, na Uskrs preliven suncem, na sve te sjajne svetkovine kada su ćivoti, čiraci, putiri, kovčežići zastirali oltar neravnom korom od zlata i dragog kamenja. Nema sumnje, u ovom lepom trenutku lopovi i nazorbolesnici, pantaxije i sprže mnogo su manje mislili na oslobođenje Ciganke no na pljačkanje Bogorodičine crkve. Štaviše, rado bismo verovali da je, za veliki broj njih, Esmeralda bila prost izgovor, kad bi uopšte lopovima bio potreban izgovor. Najedanput, baš kad su se prikupljali oko balvana za poslednji napor, kada je svaki uzdržavao dah i naprezao mišice da uloži svu svoju snagu u odlučni udar, začu se među njima urlik, strašniji od onoga koji se čuo i izgubio pod balvanom. 550 Oni koji nisu vikali, oni koji su još bili u životu, pogledaše. Dva mlaza istopljena olova padala su sa građevine u najgušću gomilu. Ovo more ljudi splasnu pod ključalim metalom, koji na ona dva mesta gde je padao beše načinio u

gomili dve crne rupe koje bi vrela voda načinila u snegu. Na tim mestima previjali su se upola sagoreli samrtnici koji su urlali od bola. Oko ova dva glavna mlaza, pojedine kapi ove užasne kiše rasturale su se, padale na napadače i ulazile u lobanje kao plameni svrdlovi. To beše teška vatra koja je satirala ove Jadnike tisućom zrna. Vika beše strašna. Oni baciše balvan na leševe, razbegoše se kud koji, najodvažniji kao i najplašljiviji, i prostor pred crkvom ostade prazan i po drugi put. Sve oči behu upravljene ka vrhu crkvenom. Ono što su videle, bilo je nešto vrlo neobično. Na vrhu najviše galerije, visoko iznad središne ruže, video se veliki plamen, koji se dizao iznad oba tornja i sipao čitav oblak od varnica, plamen razuzdan i silan, čije je delove vetar s vremena na vreme nosio s dimom. Ispod ovoga plamena, ispod mračne ograde sa usijanim krstatim šarama, dva oluka u vidu dve čeljusti čudovišta sipala su bez prestanka ovu usijanu kišu čiji se srebrnasti mlaz raspoznavao u mraku koji je omotavao donju fasadu. Što su bili bliže zemlji, ovi mlazevi tečna olova širili su se u vidu snopova, kao voda koja šiba iz tisuću otvora rešetke za zalivanje. Iznad plamena, ogromni tornjevi od kojih su se videle po dve strane jasne i oštre, jedna sasvim mračna a druga sasvim osvetljena, činili su se još veći zbog ogi 551 romne senke koju su bacili na nebo. Njihove bezbrojne statue đavola i zmajeva izgledale su strašne. Usled nemirne svetlosti plamena činilo se čoveku da se kreću. Tu je bilo guja koje kao da su se smejale, čudovišta koja su kevtala, salamandara koje su duvale plamen, aždaja koje su kijale u dimu. I među ovim čudovištima koja je ovako probudio iz njihova mrtvoga sna ovaj plamen, ovaj žagor, bilo je jedno koje je išlo i koje je s vremena na vreme prolazilo ispred raspaljene lomače, kao slepi miš ispred svećnjaka. Nema sumnje, ova neobična kula svetilja morala je probuditi u daljini drvara na Bisetru, koji se uplašio videći kako na njegovim rudinama igra xinovska senka tornjeva Bogorodičine crkve. Među šatrovcima zavlada tišina puna strave, i za vreme te tišine čula su se samo zapomaganja kanonika, koji su bili zatvoreni u svojim ćelijama i koji se behu poplašili više no konji u zapaljenoj štali, kratka lupa prozora koji su se naglo otvarali i još naglije zatvarali, vreva po kućama i u Glavnoj bolnici, vetar koji je raspirivao plamen, poslvdnji ropac samrtnika, i neprestano cvrčanje olovne kiše na kaldrmi. Međutim, šatrovački prvaci behu se povukli pod kapiju od stana Gondelorijerovih da se posavetuju. Jeđupački knez,

koji je sedeo na jednome kamenu, posmatrao je sa verskim strahom fantazmagoričnu lomaču koja je plamtela na visini od dve stotine stopa. Klopen Trujfu s besnilom u duši grizao je svoje velike pesnice. Nemogućno je ući! mrmljao je on kroz zube. 552 Stara čarobna crkva! gunđao je stari Ciganin Matija Hungadi Spikali. Papinih mu brkova! prihvati jedan nposedi lupež koji je služio u vojsci ovi crkveni oluci sipaju rastopljeno olovo bolje no bedemi Lekture1. Vidite li onoga demona što prolazi pored vatre! uzviknu vojvoda od Misira. Ta to je reče Klopen onaj prokleti zvonar Kvazimodo. Ciganin je vrteo glavom. Ja vam kažem da je to duh Sabnak, veliki markiz, demon utvrđenja. Telo mu je kao u vojnika, a glava kao u lava. Ponekad jaše konja, pravu rugobu. Pretvara ljude u kamenje, pa zida kule. Zapoveda nad pedeset legiona. To je zacelo on. Poznajem ga dobro. Ponekad se oblači u lepo zlatno tursko odelo. Gde je Belvinj de l'Etoal? upita Klopen. Poginuo je odgovori jedna šatrovka. Andri le Ruž smejaše se glupo: Bogorodičina crkva daje posla bolnici reče on. Dakle, nema načina da se vrata obiju? uzviknu tunski kralj, i tresnu nogom o zemlju. Jeđupački knez tužno mu pokaza dva potoka ključala olova, koji su neprestano tekli niz mračnu fasadu kao dva duga fosforna vretena. Bilo je crkava koje su se tako same branile napomenu on s uzdahom. Sveta Sofija u Carigradu ima od tada četrdeset godina triput uza * Tvrđava u Francuskoj primorana 1473. da se preda kardinalu od Albe, koji je beše opseo u ime Luja XI. 553 stopce zbacila je na zemlju Muhamedov polumesec, zatresavši svoja kubeta koja su njene glave. Gijom pariski, koji je sazidao ovu crkvu, bio je čarobnik. Pa zar da odemo posramljeni kao lakeji? reče Klopen. Da ostavimo napcu sestru koju će ovi vuci s kamilavkama sutra obesiti! I riznicu u kojoj ima puna kola zlata! dodade jedan šatrovac, čije ime na žalost ne znamo. Bradu mu Muhamedovu! uzviknu Trujfu. Pokušajmo još jedanput nastavi šatrovac. Matija Hungadi odmahnu glavom. Na vrata nećemo ući. Valja naći nezaštićenu stranu ove matore veštice. Kakvu rupu, kakva tajna vrata, kakvu pukotinu.

Ko će sa mnom? reče Klopen. Ja idem napred. Zbilja, gde je mali Žan, koji je u oklopu od glave do pete? Bez sumnje je poginuo odgovori neko. Ne čuje se više njegov smeh. Tunski kralj nabra obrve. Šteta! Pod onim oklopom bilo je hrabro srce. A magistar Pjer Grengoar? Kapetane Klopene reče Andri le Ruž on je umakao još kad smo bili na Menjačkom mostu. Klopen tresnu nogom. Sto mu muka, on nas je i naveo ovde, pa nas ostavio u po posla! Podli brbljivče, s papučom na glavi! Kapetane Klopene reče Andri le Ruž, koji je gledao u ulicu što vodi crkvi evo maloga Žana. 554 Slava Plutonu! reče Klopen. Ali kog đavola ono vuče za sobom? To doista beše Žan, koji je hitao koliko mu je to dopuštalo njegovo teško viteško odelo i duge lestvice koje je srčano vukao po kaldrmi, zamoren više no mrav koji vuče slamku dvadeset puta dužu od sebe. Pobeda! Te Deum!2 vikao je đak Evo lestvipa sa Pristaništa svetoga Landrija. Klopen mu priđe. Dečko, šta će ti, do đavola, te lestvice? Dobio sam ih odgovori Žan zadihan. Znao sam gde su bile. Pod šupom u upravnikovoj kući. Ima tu jedna devojka koju poznajem i koja veli da sam lep kao Kupidon5. Ja sam se time koristio da dobijem lestvice, i dobio sam ih, sto mu gromova! Sirota devojka, u košulji je izišla da mi otvori vrata. Dobro reče Klopen ali šta ćeš s tim lestvicama? Žan ga pogleda lukavo, i luknu prstima kao kastanjetama. Divan je bio u ovom trenutku. Na glavi je imao jedan od onih teških šlemova iz petnaestoga veka koji su ulivali strah neprijatelju svojim himeričnim čelenkama. Na ovom šlemu beše deset gvozdenih kljunova, tako da bi Žan mogao osporiti homerskoj lađi Nestorovoj strašni pridev beheceoHo^*. \ j Šta ću s njima, uzvišeni kralju tunski? Vidite li vi onaj red statua s glupačkim licem, tamo iznad ona tri portala? * Tebe boga hvalim. ' Bog ljubavi kod Rimljana. * Sa deset ključeva. 555 Vidim. Pa šta. To je galerija francuskih kraljeva. Šta me se to tiče? reče Klopen.

Stanite! Na kraju te galerije nalaze se jedna vrata koja se zatvaraju jedino skakavicom; po ovim lestvicama popeću se tamo, i onda sam u crkvi. Dečko, pusti mene da se ja popnem prvi. Ne mogu, druže; lestvice su moje. Hodite, vi ćete biti drugi. Belzebub te zadavio! reče zlovoljno Klopen. Ja neću da budem ni za kim. Onda, Klopene, potraži sebi lestvice. Žan stade trčati preko trga, vukući svoje lestvice i vičući: Ovamo, sinovi! Za tren oka lestvice behu uspravljene i naslonjene na ogradu donje galerije, iznad jednoga od bočnih portala. Gomila šatrovaca stade se, uz klicanje, tiskati oko njih da se popne. Ali Žan zadrža svoje pravo i prvi metnu nogu na prečage. Penjanje je trajalo dosta dugo. Galerija francuskih kraljeva diže se danas otprilike na šezdeset stopa iznad kaldrme. Jedanaest basamaka na ulasku uzdizali su je još više. Žan se peo lagano, jer mu je drsta smetao teški oklop; jednom rukom držao se za lestvice, a u drugoj je nosio strelu. Kad je bio na sredini basamaka, on baci melanholičan pogled na jadne mrtve šatrovce, kojima behu pokriveni crkveni basamaci. Ah! reče on ova gomila leševa dostojna je pete pesme u Ilijadi! Zatim nastavi peti se. Šatrovci su išli za njim. Na svakoj prečagi bio je po jedan. Ko bi video kako se u mraku talasa ova pruga od oklopljenih leća, mislio bi da 556 se neka zmija sa čeličnim krljuštima puže uz crkvu. Žan, koji je bio glava i koji je zviždukao, doggunjavao je ovu iluziju. Najzad Žan stiže do balkona galerije, i ošgorači ga dosta lako, uz pljesak svih šatrovaca. Postavši tako gospodar tvrđave, on kliknu od radosti, ali najedanput ućuta kao okamenjen. Iza statue jednoga kralja beše opazio Kvazimoda, koji je bio skriven u mraku i čije se oko neobično svetlelo. Pre nego je drugi napadač mogao stati nogom na galeriju, strahoviti grbonja skoči, ne govoreći ni reči, ščepa svojim snažnim rukama za oba kraja, podiže, odvoji od zida, zaljulja malo, uz uzvike strave, duge i povijene lestvice koje behu načičkane šatrovcima ozgo do dole, i najedanput sa natčovečanskom snagom hitnu na trg ovaj grozd od ljudi. Nastade trenutak u kome i najodvažniji zadrhtaše. Odbačene lesgvice ostadoše za časak uspravljene i kao da se kolebaju, zatim se zalelujaše, pa najedanput opisaše užasan luk s poluprečnikom od osamdeset stopa, i srušiše se na kaldrmu sa svojim teretom, brže no što bi pao pokretni most čiji su se lanci pokidali. Začu se užasno proklinjanje,

zatim se sve utiša, i nekoliko unakaženih nesrećnika izvukoše se, mileći, ispod gomile leševa. Uzvici bola i gneva zameniše među napadačima prvo pobedonosno klicanje. Kvazimodo, miran, naslonjen laktovima na ogradu, gledao je dole. Izgledao je kao neki stari kosmati kralj na svome prozoru. Što se tiče Žana Froloa, on beše u kritičnom položaju. Bio je u galeriji sa strahovitim zvonarom, sam, odvojen od svojih drugova odvesnim zi 557 dom od osamdeset stopa. Dok se Kvazimodo igrao lestvicama, đak beše otrčao tajnim vratima za koje je mislio da su otvorena. Ali se prevario. Sišavši na galeriju, gluvi zvonar beše ih zatvorio za sobom. Žan se onda sakri iza jednoga kralja od kamena, ne usuđujući se pisnuti i gledajući nakaznoga grbonju s užasnutim licem, kao čoveka koji je, udvarajući se ženi čuvara menažerije, otišao jedno veče na ljubavni sastanak, pa se pri preskakanju prevario u zidu i najedanput se našao pred belim medvedom. U prvi mah gluvi i ne obrati pažnju na nj; ali naposletku okrenu glavu i najedanput se ispravi. Beše ugledao đaka. Žan se spremi na strahovit sudar, ali gluvi osta nepomičan; samo se beše okrenuo đaku koga je gledao. Ho! Ho! reče Žan što me gledaš tim tvojim ćoravim i tužnim okom? I govoreći ovo, mladi obešenjak zape kradom svoju strelu. Kvazimodo uzviknu on ja ću ti promeniti nadimak. Odsad će te zvati slepim. Tetiva se odape. Strela sa perima zviznu i zabode se u levu mišicu grbonjinu. Kvazimodo ostade potpuno hladan, kao da se stvar nije njega ticala. On prinese ruku streli, iščupa je iz mišice i mirno je prebi na svome debelom kolenu. Zatim više ispusti nego baci na zemlju oba komada. Ali Žan ne imade vremena pustiti drugu. Kad je prebio strelu, Kvazimodo riknu, skoči kao skakavac i ščepa đaka, čiji se oklop namah spljošti o zid. Tada se u 558 ovom sumraku, u kome je lebdela svetlost buktinje, mogaše nazreti nešto užasno. Kvazimodo beše levom rukom uhvatio za obe ruke Žana koji se nije otimao, jer je ocehao da je izgubljen. Desnom rukom gluvi zvonar stade mu redom skidati, ćuteći i strahovitom oporošću, sve delove njegove ubojne opreme, mač, noževe, šlem, oklop, gvozdene rukave. Mislio bi čovek da gleda majmuna kako ljušti orah. Kvazimodo je komad po komad bacao pred noge gvozdenu ljusku Žanovu.

Kada se vide ovako razoružan, svučen, slab i nag u ovim strašnim rukama, Žan i ne pokuša govoriti gluvome, no mu se drsko stade smejati u oči, i sa neustrašivom bezbrižnošću deteta od šesnaest godina pevati u ono doba omiljenu pesmu: Baš je lepo odevena, Naša varoš Kambre, \ Marafen je opljačkao... On ne dovrši. Kvazimodo je stojao na ogradi galerije i jednom rukom držao za noge Žana, koga je kao praćku vitlao nad ponorom. Zatim se začu tresak, kao kad se koštana kutija razbije o zid, i svi vidbše kako pade nešto što se u trećini pada zaustavi na jednom ukrasu arhitekture. To beše jedno mrtvo telo, koje osta viseći, previjeno nadvoje, prebijenih kukova, prazne lobanje. Uzvici puni užasa začuše se meću šatrovcima. Osveta! povika Klopen. Ruši! odgovori gomila. Juriš! juriš! I tada nastade strašan urlik u kome su se mešali svi jezici, sva narečja, svi naglasci. Smrt jadnoga Žana raslali ovu gomilu. Nju obuze stid 559 i gnev što je tako dugo drži pred crkvom jedan grbonja. Besnilo nađe lestvice, umnoži buktinje, i posle nekoliko minuta prestravljeni Kvazimodo vide kako se ovaj strahoviti mravinjak sa svih strana penje na juriš na Bogorodičinu crkvu. Koji nisu imali lestvice, imali su užad sa čvorovima; koji nisu imali užad, ti su se puzali uz reljef od skulptura. Jedni su se vešali o dronjke drugih. Nije bilo više mogućnosti odoleti ovoj plimi od strašnih prilika. Ova divlja lica behu se zajapurila ad silne jarosti; niz njihova bleda čela curio je znoj; oči su im sevale. Sve ove grimase, sve ove rugobe opkoljavale su Kvazimoda. Rekao bi čovek da je neka druga crkva poslala na juriš na Bogorodičinu crkvu svoje gorgone5, svoje pse, svoje ptičurine, svoje demone, svoje najfantastičnije skulpture. To vam beše kao sloj živih čudovišta na kamenim čudovištima fasade. Međutim, trg je' osvetljavalo tisuću buktinja. Ovaj strašni prizor, koji dotle beše pokriven mrakČš, najedanput je obasjala svetlost. Trg se sav blistao, pa je osvetljavao i nebo. Lomača, koja beše zapaljena na visokoj platformi, gorela je neprestano i daleko osvetljavala varoš. Ogromna silueta oba tornja, koja se prostirala daleko po krovovima pariskim, pravila je širok mračan usek u ovoj svetloeti. Varoš kao da se beše uzbunila. U daljini su brujala zvona na uzbunu. Šatrovci su urlali, brektali, psovali, peli se; a Kvazimodo, nemoćan pred tolikim neprijateljima, strepeći za Ciganku, gledajući kako se ova besomučna lica sve više pri

• Strašno čudovište o kome govore antički pesnici, koje se nalaoilo na mnogim spomenicama. 560 bližavaju njegovoj galeriji, molio je Boga da učini neko čudo i kršio je ruke u očajanju. V IZBA U KOJOJ SE MOLI BOGU GOSPODII LUJ FRANCUSKI Čitalac možda nije zaboravio da je Kvazimodo, na nekoliko trenutaka pre nego je ugledao noćnu gomilu šatrovaca, razgledajući Pariz sa svoga tornja, video samo jednu svetlost, koja je osvetljavala prozor na najvišem spratu jedne visoke i mračne građevine, u blizink Kapije svetoga Antonija. Ta građevina beše Bastilja. Ta svetlost beše sveća Luja XI. / Kralj Luj XI beše doista u Parizu od pre dva dana. Posle dva dana trebalo je opet da otputuje u svoju tvrđavu Montile Tur. On se uvek retko i na kratko vreme pojavljivao u svojoj dobroj varoši Parizu, jer u njemu nije osećao oko sebe dovoljno klopki, vešala i škotskih strelaca. Toga dana beše došao da prenoći u Bastilji. Velika soba od pet kvadratnih hvati, koju je imao u Luvru, sa svojim velikim kaminom na kome je bilo dvanaest velikih životinja i trinaest velikih proroka, i njegova velika postelja široka jedanaest a dugačka dvanaest stopa, nisu mu se dopadale. Nije voleo ovako velike stvari. Ovaj kralj pučanin voleo je više Bastilju sa jednom sobicom i malom posteljom. Posle, Bastilja je bila tvrđa od Luvra. I ova sobica, koju kralj beše zadržao za sebe u 36 Bogorodičina crkva 561 čuvenoj državnoj tamnici, bila je dosta prostrana i nalazaše se na najvišem sggratu jedne omanje kule koja je bila nasađena na velikoj kuli. To beše sobica okrugla, zastrta asurama od sjajne slame, s tavanom od greda, išaranim krinovim cvetovima od pozlaćenoga kalaja, sa bojadisanim međuprostorima, optočena bogatim drvorezima koji behu poprskani ružicama od beloga kalaja i išarani lepom otvorenozelenom bojom, spravljenom od sumpora i skupocenog čivita. Na njoj beše samo jedan prozor, dug i šiljat na vrhu, opleten bakarnom žicom i gvozdenim šipkama, a sem toga zamračen lepim obojenim staklima s grbom kraljevim i kraljičinim, čija okna stajahu po dvadeset dva sola svako. Imala je samo jedan ulaz, vrata iz novijega vremena, sa navedenim svodom, ukrašena iznutra zavesama a spolja

nadstrešnicom od irskoga drveta, onim tananim veštačkim drvorezom koji se pre sto pedeset godina video u mnogim starim kućama, „Mada oni ruže i zakrčuju kuće, veli Soval u očajanju, naši stari ne mogu nikako bez njih i zadržavaju ih uprkos svima." U ovoj sobi nije bilo nikakvog nameštaja kao u običnim stanovima, ni klupa, ni nogara, ni postavljenih stolica, ni običnih klupica u obliku sanduka, ni lepih klupica koje nose stubovi i prečage što staju četiri sola svaka. U njoj je bila samo jedna stolica s naslonom za ruke, vanredno lepa; drveni deo te stolice beše išaran ružama na crvenoj osnovi, a sedište joj je bilo od crvene kordovske kože, okićeno dugačkim svilenim resama i okovano bezbrojnim zlatnim klincima. Usamljenost 562 ove stolice kazivala je da je samo jedna ličnost imala prava da sedi u sobi. Pored stolice, a odmah do prozora, bio je sto zastrt čaršavom sa utkanim šarama koje su predstavljale ptice. Na ovom stolu ležala je mastionica pokapana mastilom, nekoliko pergamenata, nekoliko pera i izvajan srebrni kondir. Malo dalje bila je grejalica, nalonj od crvene kadife, ukrašen zlatnim kvržicama. Naposletku, u dnu je bila obična postelja od žute i crvenkaste damaske svile, bez šljokica i bez veza, sa prostim resama. Ova postelja, čuvena zato što je podnosila san ili nesanicu Luja XI, mogla se, do pre dve stotine godina, razgledati kod jednoga državnog savetnika, gde ju je videla stara gospođa Pilu, čuvena u Kiru1 pod imenom Arikidije i Živog morala. f Takva beše soba koja se zvala „izba u kojoj sb moli Bogu gospodin Luj Francuski". Baš kada smo uveli čitaoca, ova izba beše vrlo mračna. Večernje zvono odzvonilo je pre jednoga sata, bila je noć, i na stolu je žmirkala samo jedna voštana sveća, da osvetli pet ličnosti koje behu na raznim mestima u sobi. Prvi, na koga je svetlost pala, beše velikaš u divnom odelu; u kratkim čakširama i crvenoj dolami sa srebrnim prugama, i gornjoj haljini sa zlatom protkanim čohanim rukavima, sa crnim šarama. Ovo sjajno odelo, na kome je igrala svetlost, čisto se prelivalo vatrom na svima borama. Čovek koji ga je nosio imao je na prsima svoj grb, izvezen u živim bojama; poprečnu prugu s jelenom u hodu 1 Roman francuske spisateljke Madlene Skideri (1607 1701). zv» 563

ispod nje. Na štitu toga grba bila je s desne strane maslinova grančica, s leve jelenski rog. Ovaj čovek nosio je za pojasom skupocen nož, čiji crveni držak beše izrezan u obliku čelenke, i na njemu je bila grofovska kruna. Izgledao je pakostan, ponosita lica i ohola držanja. Na prvi pogled videla se na njegovom licu drskost, na drugi lukavstvo. On je stojao gologlav, s dugačkom hartijom u ruci, iza stolice s naslonom za ruke, na kojoj je sedeo čovek vrlo rćavo obučen, presamićena tela, s prebačenom nogom preko noge, s laktom na stolu. Zamislite, na širokom sedištu od kordovske kože, dva kriva kolena, dve mršave butine siromašno obučene u triko od crne vune, tr|up uvijen u pamučan ogrtač s kožnom poetavom na kojoj se više videla koža no dlaka; najzad, kao krunu svega toga, jedan stari suri šešir od najprostije crne čohe, opervažen vencem od olovnih figurina. Ovo, i prljav ćelepuš ispod koga se nije videla gotovo nijedna dlaka, to je sve što ste mogši videti od ove ličnosti. Ona beše tako oborila glavu na grudi da joj od lica, na koje je padala senka, niste mogli videti ništa drugo do krajičak nosa, na koji je padao zrak svetlosti i koji mora da je bio dugačak. Po mršavosti njene smežurane ruke videlo se da je neki starac. To beše Luj XI. Malo dalje iza njih razgovarala su tihim glasom dva čoveka, obučena po flamanski; oni ne behu toliko skriveni u senci da neko od onih koji su prisustvovali predstavi Grengoarove misterije ne bi mogao u njima poznati dva glavna poslanika flamanska, Gijoma Rima, razboritoga savetnika iz Gana, i Jakova Kopenola, popularnog čarapara. Vi se 564 sećate da su ova dva čoveka bila jumešana u tajnu politiku Luja XI. Najzad, sasvim u dnu, do samih vrata, stojao je u mraku, nepomičan kao kip, jedan snažan čovek, zdepasta tela, u vojničkoj opremi i dolami išaranoj grbovima; njegovo četvrtasto lice, sa buljavim očima, sa ogromnim ustima, ušima koje su krili široki pramenovi priljubljene kose, bez čela, imalo je u sebi nečega što je podsećalo u isti mah i na psa i na tigra. Svi behu gologlavi, sem kralja. Velikaš koji je stojao pored kralja čitao je neki dugačak račun, koji je njegovo veličanstvo, kako je izgledalo, pažljivo slušalo. Ona dva Flamanca šaputala su. Do vraga! gunđao je Kopenol već mi je dosadilo stojati! Zar ovde nema stolica? Rim mu oIgovori da neka, šžretom koji je propratio nespokojan osmeh. Do vraga! nastavi Kopenol, vrlo zlovoljan što je morao da govori tako tiho gorim od želje da sednem na zemlju, s prekrštenim nogama, kao čarapar, kao što sedim u svome dućanu.

Nipošto da niste to učinili, gospodaru Jakove! Kako! gospodaru Gijome! Ovde se, dakle, može samo stojati? Ili klečati reče Rim. U tom trenutku začu se kraljev glas. Oni ućutaše. Pedeset sola odelo naših momaka, i dvanaest livara ogrtači za pisare naše krune! Samo tako! Rasipajte zlato na tovare! Jeste li vi pri sebi, Olivije? 565 Govoreći ovo, starac beše podigao glavu. O njegovom vratu blistale su se zlatne školjke od Ordena arhanćela Mihaila. Sveća je živo osvetljavala njegovo mršavo i sumorno lice. On trže hartiju iz ruku velikaševih. Vi ćete nas upropastiti! uzviknu on preletajući svojim upalim očima preko računa. Šta je ovo? Šta će nam tako ogroman dvor? Dva kapelana, svaki sa platom od deset livara mesečno, i jedan klerik sa platom od sto sola! Jedan sobar s godišnjom platom od dvadeset livara? Četiri dvorska kuvara, svaki s godišnjom platom od sto dvadeset livara! Jedan nastojnik, jedan kuvar za čorbu, jedan kuvar za sosove, jedan glavni kuvar, jedan čuvar oružja, dva nastojnička pomoćnika, svaki s mesečnom platom od deset livara! Dva pokućara s platom od osam livara! Jedan konjušar i njegova dva pomoćnika s mesečnom platom od dvadeset četiri livre. Jedan nosač, jedan kolačar, jedan hlebar, dva dvokoličara, svaki šezdeset livara godišnje! Pa potkivač, sto dvadeset livara! Pa upravnik naše blagajne, hiljadu dve stotine livara, pa kontrolor, pet stotina! I šta ti ja znam! To je užasno! Zbog plate naših slugu pljačka se Francuska! Sva blaga Luvra stopiće se pri ovakvoj vatri trošenja. Moraćemo prodati naše posuće! I iduće godine, ako Bog i Bogorodica (ovde on skide svoj šešir) dadu te budemo živi, pićemo naše tejove iz suda od kalaja. Govoreći ovo, on pogleda u srebrni kondir koji se blistao na stolu, nakašlja se i nastavi: Magistre Olivije, vladaoci koji vladaju velikim zemljama, kao kraljevi i carevi, ne treba da № dopuste da u njihovim dvorovima zavlada raskoš; jer odatle se ta vatra širi po celoj zemlji. Dakle, magistre Olivije, upamtite to dobro. Naši troškovi rastu iz godine u godinu. To nam se ne dopada. Kako, do vraga! Do 79. oni nisu prelazili trideset šest hiljada livara. Osamdesete izneli su četrdeset tri hiljade šest stotina devetnaest livara.

Zapamtio sam broj. Osamdeset prve, šezdeset šest hiljada šest stotina osamdeset livara; a ove godine, moje mi časti, izneće na osamdeset hiljada livara! Udvostručeni za četiri godine. To je užasno! On ućuta zadihan, zatim nastavi plahovito: Oko sebe vidim samo ljude koji se goje mojom mršavošću. Vi mi sisate talire iz svih pora! Svi su ćutali. To beše jedan od onih izliva gneva koji se propuštaju. On nastavi: Tako i ona molbafrancuske vlastele, na latinskome, koja traži da uspostavimo ono što ona zove visokim činovima u službi kraljevoj! Visoki, zaista! Visoki tako da čovek stenje pod njima. Ah! gospodo! velite da nismo kralj, da vladamo dapijero nullo, buticulario nullol2 Pa lepo, pokazaćemo vam, do vraga, da li nismo kralj! On se ovde nasmeši, svestan svoje moći, njegova se zlovolja stiša, i on se okrenu Flamancima: Vidite. prijatelju Gijome? Veliki hlebar, veliki vinar, veliki komornik, veliki nastojnik ne vrede ni koliko najobičniji sluta. Upamtite ovo, prijatelju Kopenole oni nisu ni za šta. Ovako izlišni oko kralja izgledaju mi kao ona četiri apostola oko velikoga časovnika, koji je 1 Bez poslužnika i bez peharnika. 5W Filip Bril obnovio. Oni su pozlaćeni, ali ne pokazuJU vreme; skazaljka može biti bez njih. On osta začas zamišljen, pa zatim dodade, mašući svojom staračkom glavom: He! he! tako mi svete Bogorodice, ja nisam Filip Bril i neću pozlatiti svoje kletvenike. Ja delim mišljenje kralja Edvarda: spasite narod a pobijte vlastelu. Nastavi, Olivije. Ličnost koju je označio ovim imenom ponovo uze rukopis iz njegovih ruku, i nastavi čitati glasno: „ ... Adamu Tenonu, zvaničniku kod čuvara pečata pariske uprave, za srebro, crtež i izradu rečnih pečata, koji su napravljeni novi, jer raniji zbog svoga oblika i svoje izlizanosti nisu više mogli dobro služiti dvanaest pariskih livara. „Gijomu Freru, četiri livre i četiri pariska sola, za trud i nagradu što je hranio i nabavljao hranu za golubove u dva golubinjaka Turnelskoga dvorca, u mesecu januaru, februaru i martu ove godine, za šta je izdao sedam merica ječma. „Jednom franciskancu, za ispovedanje jednoga zločinca, četiri pariska sola." Kralj je slušao ćuteći. S vremena na vreme kašljao je. Tada bi prineo usnama kondir i popio koji gutljaj, mršteći se.

„Ove godine bilo je po zapovesti suda pedeset šest objava, koje su po raskršćima pariskim obznanjene trubom." Ovaj račun nije još sveden. „Za kopanje i traženje na izvesnim mestima, u Parizu i van njega, blaga, za koje se mislilo da je zakopano, pa nije ništa nađeno četrdeset pet pariskih livara." 568 Zakopati talir da se iskopa su! reče kralj. „Za nameštanje, u Turnelskom dvorcu, šest prozora od belog stakla na mestu gde je gvozdeni kavez, trinaest sola. Za izradu i predaju, po zapovesti kraljevoj, četiri štita sa grbom pomenutoga gospodara, uokvirena ružama, šest livara. Za dva nova rukava na staroj dolami kraljevoj, dvadeset soli. Za kutiju masti za mazanje kraljevih čizama, petnaest para. Opravka obora za crne prasce kraljeve, trideset parišzih livara. Više pregrada, dasaka i vrata za čuvanje lavova kod Svetoga Pavla, dvadeset dve livre." Skupe životinje reče Luj XI. Ali ako! Ovako šta mogu imati samo kraljevi. Ima jedan veliki riđi lav koga volim zbog njegovih umiljatih pokreta. Jeste li ga videli, magistre Gijome? Nije rđavo da vladaoci imaju ove čudnovate životinje. Kod nas kraljeva, psi naši treba da su lavovi, a naše mačke tigrovi. Sve što je veliko dolikuje krunama. U neznabožačko vreme Jupiterovo, kad je narod davao crkvama stotinu volova i stotinu ovaca, carevi su davali stotinu lavova i stotinu orlova. To je bilo surovo i vrlo lepo. Kraljevi francuski uvek su voleli ovakvu riku oko svoga prestola. Pri svemu tome priznaće mi se da na to manje trošim od njih, i da sam vrlo skroman u lavovima, medvedima, slonovima i leopardima. Nastavite, magistre Olivije. Hteli smo ovo reći našim prijateljima Flamancima. Gijom Rim pokloni se duboko, dok je Kopenol, sa svojim mrgodnim licem, ličio na jednoga od onih medveda o kojima je govorilo njegovo veličanstvo. 569 Kralj ne primeti ovo. On beše okvasio svoje usne u kondiru i ispljuvao tečnost, rekavši: Pih! da otužnoga pića! Onaj što je čitao nastavi: „Za hranu jednoga lupeža koji je zatvoren pre šest meseci u klaničnoj ćeliji, dok se ne vidi šta će s njime biti šest livara i četiri sola," Šta je to? prekide ga kralj. Hraniti ono što treba obesiti! Do vraga! Ne dam više ni pare za tu hranu. Olivije, sporazumite se s gospodinom od Etutvila, i još večeras spremiti sve što treba za svadbu viteškoga mladoženje s vešalima. Nastavite. Olivije obeleži palcem tačku koja se odnosila na lupeža i nastavi dalje.

„Hanrijetu Kuzenu, glavnom xelatu pariske pravde, šezdeset pariskih sola, koje mu je odredio gospodin upravitelj Pariza, što je kupio, po naredbi pomenutoga goslodina upravitelja, veliki paloš za pogubljenje onih lica koja su sudom osuđena zbog svojih krivica, i što je za isti nabavio korice i sve što uz to ide; dalje, što je popravio i ponovo doveo u red stari mač koji beše naprsnuo i iskrzao se prilikom pogubljenja gospodina Luja od Luksemburga, kao što se potgJunije može videti ..." Kralj ga prekide. Dovoljno je. Odobravam taj izdatak od svega srca. To su troškovi na koje ne gledam. Za to nikad nisam žalio novac. Nastavite. „Za jedan nov veliki drveni kavez ..." Ah! reče kralj i obema rukama uhvati se za naslon svoje stolice znao sam ja da sam radi nečega došao u ovu Bastilju. Stanite, magistre Olivije. Hoću lično da vidim kavez. Troškove za 570 n> pročitaćetv mi onda kad ga budem razgledao. Gospodo Flamanci, hodite da vidite ovo. Vrlo je zanimljivo. On ustade, nasloni se na ruku onoga kome je govorio, dade znak onome nemom koji je stojao pred vratima da ide napred, Flamancima da pođu za njim, i iziđe iz sobe. Pratnja kraljeva popuni se, na izlazu, vojnicima u teškom oklopu i malim paževima koji su nosili buktinje. Ona je neko vreme išla kroz unutrašnjost mračne kule koja je imala stepenice i hodnike i u samim svojim debelim zidovima. Kapetan Bastilje išao je na čelu i naređivao da se otvaraju vrata pred starim bolnim i pogrbljenim kraljem koji je u hodu kašljao. Kod svakih vrata morale su se sagnuti sve glave sem starca koji se beše pogurio od starosti. Hm! govorio je on kroz desni, jer ne imađaše više zuba mi smo već spremni za grobna vrata. Za niska vrata, pogureno telo. Naposletku, pošto su prošli i kroz poslednja vrata na kojima je bilo toliko brava da je trebalo četvrt časa dok se otvore, oni stupiše u visoku i prostranu gotsku dvoranu, usred koje se raspoznavala, pri svetlosti buktinja, velika temeljna kocka, od kamena, gvožđa i drveta. Unutrašnjost njena bila je šuplja. To beše jedan od onih čuvenih kaveza za političke krivce, koje su zvali kraljeve kćerčice. Na njegovim zidovima bila su dvatri mala prozora, tako često isprekrštana debelim gvozdenim šipkama da se staklo na njima nije ni videlo. Vrata behu velika ploča od glatkog kamena, kakve se meću na grobove jedna od onih vrata koja 5>71

služe jedino za ulaz. Samo, ovde mrtvac beše živ čovek. Kralj stade lagano obilaziti ovu malu građevinu, razgledajući je pažljivo, dok je magistar Olivije, koji je išao za njim, glasno čitao račun. „Za jedan nov veliki drveni kavez od debelih greda, dasaka i letava, sa devet stopa dužine i osam širine, i sedam stopa visine između poda i tavanice, uglađen i okovan velikim gvozdenim klincimn, koji je smešten u jednoj sobi u kuli na Utvrđenju svetoga Antonija, i u koji je kavez, po zapovesti kralja našega gospodara, zatvoren jedan zatočenik koji je pre toga bio u jednome starom opalom i trulom kavezu. Za rečeni novi kavez upotrebljeno je devedeset šest greda poprečnih i pedeset dve uspravne, i deset pragova dugačkih tri hvata: devetnaest drvodelja proveli su u Bastiljskom dvorištu punih dvadeset dana u sečenju, izradi i tesanju rečenoga kaveza ..." Dosta dobra hrastovina reče kralj udarajući pesnicom u kavez. „ ... U ovaj kavez ušlo je nastavi Olivije dve stotine dvadeset velikih gvozdenih klinaca od devet stopa i od osam, ostali srednje veličine, s potrebnim sponama, sve to gvožđe u težini tri hiljade sedam stotina trideset pet livara; sem toga, osam velikih gvozdenih prstenova, koji su imali da drže pomenuti kavez sa kukama i klinovima, sve u težini dve stotine osamnaest livara gvožđa, ne računajući tu gvozdene šipke na prozorima sobe u kojoj je kavez stojao, gvozdene poluge na vratima iste sobe, i drute stvari..." 572 Mnogo gvožđa reče kralj za jednu lakoumnu pamet! „ ... Sve to staje tri stotine sedamnaest ligara pet sola i sedam para." Do vraga! uzviknu kralj. Na ovu psovku, koja beše omiljena Luju XI, kao da se probudi neko u unutrašnjosti kaveza; začu se zvek lanaca, koji su se vukli po podu, i jedan slab glas koji kao da je iz groba dolazio progovori: Gospodaru! gospodaru! milost! Onaj koji je ovo govorio ne mogaše se videti. Tri stotine sedamnaest livara pet sola i sedam para! ponovi Luj XI. Tužan glas koji se čuo otz kaveza beše sledio sve prisutne, pa i samoga magistra Olivijea. Samo se kralj pravio kao da ga nije čuo. Po njegovoj zapovesti magistar Olivije nastavi čitati, a njegovo veličanstvo nastavi hladno razgledati kavez. „ ... Sem toga, plaćeno je jednome zidaru, koji je izbušio rupe za prozorske rešetke i udesio pod sobe u kojoj je kavez, jer taj pod ne bi mogao izdržati ovaj kavez zbog njegove težine, dvadeset sedam livara i četrnaest pariskih sola ..." Glas ponovo stade zapomagati. Milost! gospodaru! Kunem vam se da je izdaju učinio kardinal anžerski, a ne ja.

Zidar je preterano skup! reče kralj. Nastavi, Olivije. Olivije nastavi: Stolaru, za prozore, postelju i drugo, dvadeset livara i dva pariska sola ..." Glas takođe nastavi: Avaj! gospodaru! zar me nećete saslušati! 573 Uveravam vas da nisam ja pisao goslodaru od Gijene, nego gospodin kardinal La Bali! Stolar je preskup napomenu kralj. Je li to sve? Nije, gospodaru. „ ... Staklorescu za okna ia rečenoj sobi, četrdeset šest sola i osam pariskih para." Smilujte se, gospodaru! Zar nije dosta što su sva moja dobra data mojim sudijama, moje posuđe gospodinu od Torsija, moje knjige magistru Pjeru Doriolu, moje zastirke guverneru od Rusijona! Ja sam nešcn. Evo već četrnaest godina kako cvokoćem u gvozdenom kavezu. Smilujte se, gospodaru! Nebo će vas za to nagraditi. Magistre Olivije reče kralj koliko svega? Tri stotine šezdeset sedam livara, osam sola i tri pariske pare. Sveta Bogorodice! uzviknu kralj da užasna kaveza. On trže račun iz runu magistra Olivijea, i stade sam računati na prste, gledajući čas u račun, čas u kavez. Međutim, iz kaveza se začu jecanje. To beše vrlo žalosno u ovom mraku, i prisutni se zgledahu prebledeli. Četrnaest godina, goopodaru1 Već četrnaest godina! Od meseca aprila 1469. Tako vam svete matere božije, gospodaru, saslušajte me! Vi ste za sve to vreme uživali toplotu sunca. A ja, bednik, zar ja nikad više neću videti dan? Milost, gospodaru! Budite milosrdni. Blagost je lepa kraljevska vrlina koja obustavlja izlive gneva. Misli li vaše veličanstvo da je u času smrti veliko zadovoljstvo za 574 jednoga kralja ako nijednu uvredu nije ostavio nekažnjenu? Uostalom, gospodaru, ja nisam izdao vaše veličanstvo, nego gospodin od Anžea. Međutim, ja imam na nogama vrlo težak lanac s teškom gvozdenom loptom, mnogo težom nego što su obično. Ah, gospodaru! Smilujte se na mene! Olivije reče kralj mašući glavom ja vidim da meni merov gipsa računaju po dvadeset sola, a vredi samo dvanaest. Ispravićete ovaj račun. On okrenu leđa kavezu i pođe iz sobe. Nesrećni zatočenik, po buktinjama i glasovima koji su se udaljavali, vide da kralj odlazi. Gospodaru! gospodaru! uzviknu on u očajanju. Vrata se zatvoriše. On ne vide više ništa, i ču samo promukli glas tamničara koji mu je pevao ovu pesmu:

Gospodar Žan Vali Izgubio svoje Cee biskupije; Gospodinu od Verdena Nije ostala nijedna, Sve su razdate. Kralj se ćuteći vraćao u svoju sobu, a njegova pratnja išla je za njim, poražena poslednjim uzdasima osuđenoga. Najedanput njegovo veličanstvo okrenu se guverneru Bastilje. Zbilja reče on čini mi se da je neko bio u onom kavezu? Tako je, gospodaru! odgovori guverner, preneražen ovim pitanjem. A ko to? Gospodin verdenski biskup. 575 Kralj je to znao bolje no iko. Ali je voleo tako da pita. Tako! reče on prostodušno kao da je sad prvi put pomislio na ovo Gijom od Arankura, prijatelj gospodina kardinala La Bali. Grešni biskup! Posle nekoliko trenutaka vrata na izbi behu se otvorila i zatvorila iza pet ličnosti koje je čitalac video u početku ove glave, i koje su ponovo zauzele svoja mesta, svoj položaj, i nastavile svoj razgovor tihim glasom. Za vreme kraljevog odsustva behu ostavili na njegov sto nekoliko depeša, na kojima on sam raskide pečat. On ih stade brzo čitati jednu za drugom, dade znak lagistru Olivijeu, koji kao da beše n>egov lični ministar, da uzme pero, i ne saopštavajući mu sadržinu depeša, stade mu tihim glasom kazivati u pero odgovore koje je ovaj pisao u dosta nezgodnom položaju, klečeći pred stolom. Gijom Rim posmatraše. Kralj je govorio tako tiho da Flamanci nisu čuli gotovo ništa sem po koji stav, odvojen i malo razumljiv, kao: ... Plodna mesta podići trgovinom, a neplodna fabrikama... Pokazati gospodi iz Engleske naše četiri lubarde: London, Brabant, BuranBres, Sent Omer... Artiljerija je uzrok što se danas ratovi vode razumnije. Gospodinu od Bresira, našem prijatelju ... Vojske se ne održavaju bez nameta ... Itd. Jedanput reče glasno: Do vraga! gospodin kralj od Sicilije pečati svoja pisma žutim voskom, kao kralj Francuske. 576 Možda grešimo što mu to dopuštamo. Moj rođak od Burgonje nije dopuštao grbove sa crvenim poljima. Veličina vladalačkih kuća obezbeđuje se neprikosnovenošću. Upamtite to, Olivije. Drugi put: O! o! reče on da krupne poruke! Šta hoće od nas naš brat car? I preletajući očima preko poslanice, prekidao je čitanje uzvicima: Doista, Nemci su tako veliki i tako moćni da se

to jedva može verovati. Ali mi ne zaboravljamo staru poelovicu: najletpa je grofovija Flandrija; najlepša vojvodina Milan; najlepša kraljevina Francuska. Je li tako, gospodo Flamanci? Ovaj put Kopenol se pokloni, s Gijomom Rimom. Kraljeve reči polaskale su čaraparevom patriotizmu. Kod poslednje depeše Luj XI nabra obrve. Šta je ovo? uzviknu on. Žalbe i tužbe protiv naše vojske u Pikardiji? Olivije, pišite odmah gospodinu maršalu od Rua. Da je disciplina olabavila. Da telesna garda, niži plemići, najamnici, strelci i Švajcarci čine grdna zla narodu. Da vojnici, nezadovoljni onim što nađu u kući ratara, nateruju ove batinama i halebardama da idu u varoš po vino, ribu, začiie i druge izlišne stvari. Da gospodin kralj zna to. Da mi hoćemo da se naš narod čuva od štete, krađe i pljačkanja. Da mi to zahtevamo, tako nam Bogorodice! Dalje, da nam se ne dopada da svirači, berberi i obični vojnici idu obučeni kao kneževi, u kadifu i svilu, i sa zlatnim prstenjem na rukama. Da su ove taštine mrske Bogu. Da se mi, koji smo plemić, zadovoljavamo dolamom od čohe, od koje 37 Bogorodičina crkva 577 pariski aršin staje šesnaest sola. Da se i gospoda prostaci mogu toliko poniziti. Javite i zapovedite. Gospodinu od Rua, našem prijatelju. Tako. On izdiktira ovo pismo glasno, tonom oštrim i odsečno. Baš kad je dovršavao, vrata se otvoriše i propustiše jedno novo lice, koje preplašeno upade u sobu vičući: Gospodaru! gospodaru! narod se pobunio u Parizu! Ozbiljno lice Luja XI zgrči se; ali ono malo uzbuđenja, koje se na njemu moglo primetiti, nestade kao munje, on se savlada i reče sa mirnom strogošću: Prijatelju Jakove, vi ulazite suviše naglo! Gospodaru! gospodaru! buna! ponovi prijatelj Jakov zadihan. Kralj, koji beše ustao, ščepa ga za ruku i reče mu na uvo, tako da ga je samo on mogao čuti, sa uzdržanim gnevom i Jledajući koso na Flamance: Ćuti, ili govori tiho. Prijatelj Jakov razumede, i stade mu preplašeno i vrlo tiho pričati neki događaj koji je kralj m!irno slušao, dok je Gijom Rim obraćao thažnju Kopenolu na lice i odelo čoveka koji je ušao, na njegovu postavljenu kukuljaču, caputia furrata, na njegov kratki ogrtač, epitogia curta, na njegovu haljinu od crne kadife, po kojoj se videlo da je to predsednik

Kontrole. Tek što je ova ličnost dala kralju nekoliko objašnjenja, Luj XI prsnu u smeh i uzviknu: Istina! govorite glasno prijatelju, Koatije! Što govorite tako tiho? Bogorodica nam je svedok 578 da mi ništa ne krijemo od naših dobrih prijatelja Flamanaca. Ali, gospodaru... „Prijatelj Koatije" stojao je nem od iznenađenja. Dakle nastavi kralj govorite, gospodine naro$ se uzrujao u našoj dobroj varoši Parizu? Tako je, gospodaru. I uputio se, velite, protiv gospodina sudije Doma pravde? Tako izgleda odgovori Koatije šapatom, ne mogući razjasniti sebi ovu naglu i neobjašnjivu promenu, koja je nastupila u kraljevim mislima. Luj XI nastavi: Gde je noćni stražar sreo tu gomilu? Na putu iz Šatrovačke male ka Menjačkom mostu. I ja sam je sreo kad sam išao ovamo po zapovesti vašega veličanstva. Čuo sam neke kako viču: „Dole sa sudijom Doma pravde!" A šta imaju protiv sudije? Što je njihov gospodar reče prijatelj Jakov. Istina! Tako je, gospodaru. To su lupeži iz Čudotvorne male. Oni se već odavno tuže na sudiju, čiji su podanici. Ne priznaju ga ni za sudiju ni za kmeta. E! reče kralj sa osmehom zadovoljstva koji se uzalud trudio da prikrije. U svima svojim molbama sudu nastavi prijatelj Jakov oni vele da imaju samo dva gospo 37« 579 dara, vaše veličanetvo i svoga boga, koji je, mislim, đavo. He! he! reče kralj. On je zadovoljno trljao ruke i smejao se u sebi smehom koji blista na licu. On ne mogaše prikriti svoju radost, premda je u izvesnim trenucima pokušavao savladati se. Niko ništa nije razumeo, pa ni „magistar Olivije". On osta začas ćuteći zamišljen, ali zadovoljan. Ima li ih mnogo? upita on najedanput. Na svaki način, gospodaru odgovori prijatelj Jakov. Koliko? Bar šest hiljada. Kralj se ne mogade uzdržati da ne kaže: dobro! On nastavi: Jesu li oružani? Kosama, kopljima, puškama i pijucima. Svakojakim opasnim oružjem.

Kralja kao da nije nimalo uznemirilo ovo nabrajanje. Prijatelju Jakovu učini se da treba da doda: Ako vaše veličanstvo brzo ne pošalje pomoć sudiji, on je propao. Poslaćemo reče kralj sa izveštačenom ozbiljnošću. Dobro, na svaki način poslaćemo. Gospodin oudija je naš prijatelj. Šest hiljada! Ti su lupeži vrlo odvažni. Njihova je drskost besprimerna, i mi smo zato vrlo gnevni. Ali noćas imamo malo ljudi oko nas. Biće vremena sutra UJutru Prijatelj Jakov uzviknu: Sad odmah, gospodaru. Do sutra sud može bi 580 ti dvadeset puta opljačkan, baština opustošena i sudija obešen. Zaboga, gospodaru! pošaljite pomoć što pre. Kralj ga pogleda pravo u oči. Rekao sam vam sutra ujutru. To beše jedan od onih pogleda na koje se ne odgovara. Posle kratkog ćutanja, Luj XI ponovo uze reč: Prijatelju Jakove, vi ćete to znati? Kakva beše... On se popravi: Kakva je feudalna nadležnost sudijina? Gospodaru, sudija Doma ima Ulicu Kalandr do Ulice Erberi, Trg arhanđela Mihaila i delove varoši koji se pučki zovu Zičine u blizini Bogorodičine crkve u polju (ovde Luj XI diže obod od svog šešira), kojih dombva ima trinaest, pa onda Čudotvornu malu, pa Maladriju koju zovu Predgrađem, i celu ulicu koja počinje od te Maladrije a svršava se kod Kapije svetoga Jakova. Svih ovih mesta on je upravnik, srednji i niži sudija, neograničeni gospodar. Oho! reče kralj češući levo uvo desnom rukom to je priličan deo moje varoši? Dakle, gospodin sudija bio je kralj svega toga! Ovaj put on se ne popravi, no nastavi, zamišljen i kao da govori sam za sebe: Polako, gospodine sudija! vi ste to držali u zubima lep komad našega Pariza! Najedanput planu: Do vraga! kakvi su to ljudi koji se nazivaju kod nas upravnicima, sudijama, velikašima i gospodarima, koji na svakom koraku imaju svoju drumarinu, a na svakom raskršću u našem narodu svoj 581 sud i svoga xelata? Tako da Francuzi broje toliko kraljeva koliko vide vešala, kao što su Grci mislili da ima toliko bogova koliko česama, a Persijanci toliko bogova koliko su videli zvezda! Do vraga! to je vrlo rđavo, i meni se ta zbrka nimalo ne dopada. Voleo bih znati je li to Bogu u volji da u Parizu ima još gospodara sem kralja, još sudova sem

našeg parlamenta, još careva u ovom carstvu pored nas! Tako mi moje duše! moraće doći dan kad će u Francuskoj biti samo jedan kralj, samo jedan gospodar, samo jedan sudija, samo jedan xelat, kao što je u raju samo jedan Bog! On opet podiže kapu i nastavi, neprestano sanjalački, sa izrazom i glasom lovca koji drži i tutka svoje kerove: Tako, moj narode! samo odvažno! uništi te lažne gospodare! čini svoje! Napred! napred! pljačkaj ih, vešaj ih, ubijaj ih!... A! hoćete da ste kraljevi, gospodo! Udri! narode! udri! Ovde on naglo ućuta, ugrize se za usne, kao da htede vratiti misao koja mu se beše upola otela, pogleda redom svojim oštrim okom po ličnostima koje su ga okružavale, i najedanput dokopa obema rukama svoj šešir, pogleda ga i reče mu: Oh, ja bih te spalio kad bi ti znao šta je u mojoj glavi! Zatim ponovo pogleda oko sebe pažljivim i nemirnim pogledom lisice koja se kradom uvlači u svoju jazbinu: Ali opet! priteći ćemo u pomoć gospodinu sudiji. Na žalost, u ovom treenutku imamo ovde vrlo malo vojske protiv tolikoga naroda. Moramo čekati do sutra. Red će u varoši biti povraćen, i biće bez milosti obešeni svi koji budu uhvaćeni. 582 Oprostite, gospodaru reče prijatelj Koatije u prvoj zabuni zaboravio sam reći da je noćni čuvar uhvatio dvojicu iz gomile koji behu zaostali. Ako vaše veličanstvo hoće da vidi te ljude, oni su ovde. Hoću li da ih vidim! uzviknu kralj. Šta! do vraga! i ti da zaboraviš tako šta! Idi brzo, Olivije! dovedi ih. Magistar Olivije iziđe i posle jepjnoga trenutka vrati se s dva zarobljenika koji behu okruženi kraljevim strelcima. Prvi beše puna lica, glupa, pijana i začuđena. Bio je u dronjcima i u hodu je savijao koleno i vukao nogu. Drugi beše bledo i nasmejano lice, koje čitalac već poznaje. Kralj ih je gledao nekoliko treiutaka ne govoreći ništa, zatim se naglo obrnu prvome: Kako se zoveš? Žifroa Ienseburd. Zanimanje? Šatrovac. Šta ćeš u ovoj kažnjivoj pobuni? Šatrovac pogleda kralja mašući rukama i blesasta lica. To beše jedna od onih nepravilnih glava u kojima se pamet oseća otprilike onako isto kao plamen pod usekačem. Ne znam reče on. Krenuše se svi, pa i ja s njima. Niste li hteli napasti i opljačkati svoga gospodara sudiju Doma pravde? Znam da je trebalo uzeti nešto od nekoga. To je sve.

Jedan vojnik pokaza kralju kosir koji je nađen kodj šatrovca. 583 Poznaješ li ovo oružje? upita kralj. Poznajem, to je moj kosir. Ja sam vinogradar. A je li ovaj čovek tvoj drug? dodade Luj XI, pokazujući drugog zatvorenika. Nije. Ne poznajem ga. Dovoljno je reče kralj, i dade prstom znak onoj nemoj ličnosti, koja je nepomično stojala do vrata i na koju smo već obratili pažnju čitaocu. Prijatelju Tristane, evo vam jednoga za vae. Tristan Ermit se pokloni. On izdade zapovest tihim glasom dvojici strelaca, koji odvedoše jadnoga šatrovca. Međutim, kralj beše prišao drugome zatvoreniku kome su po čelu izbile krupne graške znoja. Tvoje ime? Gospodaru, Pjer Grengoar. Zanimanje? Filozof, gospodaru. Kako se usuđuješ, huljo, napasti na našeg prijatelja gospodina sudiju Doma pravde, i šta imaš da kažeš o ovoj narodnoj pobuni? Gospodaru, ja nisam učestvovao u njoj. Šta! huljo, zar te stražar nije uhvatio u tom rđavom društvu? Nije, gospodaru, to je neki nesporazum, moj zao udes. Ja pišem tragedije. Gospodaru, ja preklin>em vaše veličanstvo da me sasluša. Ja sam pesnik. Ljudima moga zanimanja u prirodi je da blude noću po ulicama. Ja sam sasvim slučajno prolazio večeras tuda. Mene su pogrešno zatvorili. Ja ne stojim ni u kakvoj vezi sa ovom građanskom bunom. Vaše veličanstvo vidi da me šatrovac.nije poznao. Ja preklinjem vaše veličanstvo... 5U Dosta! reče kralj, koji je tgre i posle ove reči pogšo po gutljaj teja. Glava nam puče od tebe. Tristan Ermit priđe i pokazujući prstom Grengoara reče: Gospodaru, možemo li i ovoga obesiti? To behu prve reči koje je izgovorio. The! odgovori kralj nemarno. Ne vidim da bi bilo šteta. Ali vidim ja! reče Grengoar. Naš filozof beše u ovom trenutku zeleniji od masline. Po hladnom i ravnodušnom licu kraljevom on vide da ga može spasti samo nešto vrlo dirljivo; zato pade pred noge Luju XI, govoreći sa pokretima punim očajanja: Gospodaru! vaše veličanstvo blagoizvoleće da me sasluša. Gospodaru! ne ljutite se na ovako sićušno stvorenje kao što sam ja. Bog ne bije gromom

u salatu. Gospodaru, vi ste veliki i silan vladar, smilujte se na jednog siromašnog poštenog čoveka; pre bi varnica iz leda iskočila no što bi on bio kadar izazvati bunu. Premilostivi gospodaru, blagost je vrlina lavoaska i kraljevska. Avaj! strogost samo uliva strah; na silnom vetru čovek ne skida ogrtač, a izdašno sunce svojim zracima zagreva ra malopomalo tako da skida sa sebe sve do košulje. Gospodaru, vi ste sunce. Ja vas uveravam, uzvišeni kralju i gospodaru, da nisam šatrovac, kradljivac ili buntovnik. Buna i pljačkanje nisu u pratnji Apolonovoj. Ja nisam čovek koji bi uleteo u oblake koji prosipaju bunu. Ja sam veran podanik vašega veličanstva. Sa istom surevnjivošću s kojom muž čuva čast svoje žene, i sin ljubav svoga oca,_ dobar 585 podanik treba da čuva slavu svoga kralja; on treba da se žrtvuje iz oggredanosti njegovu domu, njegovoj službi. Svaka druga strast bila bi samo bezumlje. To su, gospodaru, moja načela o državi. Dakle, nemojte misliti o meni da sam buntovnik i pljačkaš zato što su mi laktovi lropali. Ako me pomilujete, gospodaru, ja ću i kolena poderati moleći se Bogu za vas jutrom i večerom! Avaj! ja nisam odveć bogat, to je istina. Štaviše, malo sam siromah. Ali nemam poroka. Ja tome nisam kriv. Svaki zna da se bogatstvo ne gomila lepom književnošću, i da oni koji su najbolje knjige pisali nemaju zimi uvek dovoljno vatre. Jedino piskarala kupe sve zrnevlje i ostavljaju samo slamu ostalim naučnim zanimanjima. Ima četrdeset odličnih poslovica o poderanom ogrtaču filozofa. Oh! gospodaru! blagost je jedina svetlost koja može da obasja unutrašnjost jedne velike duše. Blagost nosi luču pred svima ostalim vrlinama. Biti bez nje, to je biti slepac koji ššajući traži Boga. Milosrđe, koje je isto što i blagost, rađa podaničku ljubav koja je najsilnija telesna straža ličnosti jednoga vladara. Šta je vama stalo, vaše veličanstvo, čije je lice tako uzvišeno, što na zemlji živi jedan siromašak više? jedan ubogi nevini srilozof koji gaca po mraku nevolje, sa praznim xepom koji odjekuje na njegovu praznu trbuhu? Uostalom, gospodaru, ja sam književnik. Veliki kraljevi dodaju biser svojoj kruni, štiteći književnost. Herkul nije prezirao titulu Muzageta4. Matija Korvin poklanjao je mnogo pažnje Žanu od Monroajala, ponosu matematičarskom. Rđav je način zaštićavati književnost 4 Vođ muza. 586 vešanjem književnika. Kakva ljaga za Aleksandra da je obesio Aristotela? Takav postupak ne bi bio mušica na licu

njegove slave da ga ulepša, no rana da ga nagrdi. Gospodaru! ja sam napisao vrlo lep epitalam za gospođicu od Flaidrije i njegovo visočanstvo naslednika prestola. To ne radi buntovnik. Vaše veličanstvo vidi da ja nisam škrabalo, da sam odlično učio i da imam mnogo prirodne rečitosti. Pomilujte me, gospodaru. Ako to učinite, učinićete dobro delo Bogorodici, a ja vam se kunem da me neobično užasava pomisao da ću biti obešen. Govoreći ovo, očajni Grengoar ljubio je papuče kraljeve, a Gijom Rim je govorio tiho Kopenolu: Vrlo dobro čini što puzi. Kraljevi su kao i kritski Jupiter: imaju uši samo na nogama. A čarapar, ne vodeći računa o kritskom Jupiteru, odgovarao je s tupim osmehom, gledajući nepomično u Grengoara: Oh! sasvim je ovako! čini mi se da čujem kancelara Hugone kako me moli za milost. Kad je najzad sasvim premoren prestao govoriti, Grengoar dršćući podiže glavu i pogleda u kralja, koji je noktom čapkao jednu mrlju na svojim kolenima. Njegovo veličanstvo uze piti tej iz kondira. Uostalom, ono nije ni reč progovorilo, i ovo ćutanje bilo je pravo mučenje za Grengoara. Nalosletku kralj ga pogleda. Da strašna drekavca! reče on. Zatim se okrenu Tristanu Ermitu: Pustite ga! Grengoar pade nazatke uplašen od radosti. U slobodu! progunđa Tristan. Gap vaše veličanstvo neće da ga malo zadržimo u kavezu? Prijatelju odgovori Luj XI misliš li ti da mi za ovakve ptice gradimo kaveze koji staju W tri stotine šezdeset sedam livara, osam sua i tri pare? Pustite smesta ovu hulju (Luj XI voleo je ovu reč, koja je sa do vraga bila osnova njegove veselosti), i izbacite ga sa nekoliko ćušaka. Uf! uzviknu Grengoar da velikoga kralja! I, bojeći se protivne zapovesti, on jurnu na vrata koja mu Trietan otvori dosta zlovoljno. Vojnici iziđoše za njim, gurajući ga preda se pesnicama koje je Grengoar podneo kao pravi filozof stoik. Dobra volja kraljeva, otkako je čuo za bunu protiv sudije, ogledala se u svemu. Ova neobična blagost nije bila mali znak te dobre volje. Tristan Ermit beše u svome uglu kao zlovoljan pas koji je video kost, ali je nije dobio. Međutim, kralj je veselo dobovao prstima po naslonu od stolice pontodmerski marš. To vam beše licemeran vladar, ali vladar koji je mnogo bolje umeo kriti svoje brige no svoje radosti. Ove spoljne manifestacije radosti prilikom svake prijatne novosti išle su pokadšgo vrlo daleko; tako, prilikom smrti Karla Omeloga, zavetovao se da će dati crkvi

Svetoga Martina u Turu srebrnu ogradu, a prilikom stupanja na presto zaboravio je narediti pogreb svoga oca. No, gospodaru uzviknu najedanput Jakov Koatije šta je s bolešću zbog koje me je vaše veličanstvo zvalo? Oh! reče kralj ja zaista mnogo bolujem, prijatelju Jakove. Uvo mi pišti, a grudi mi razdiru vatrene grabulje. Š Koatije uze kralja za ruku i stade mu pipati bilo sa znalačkim licem. Pogledajte, Kopenole reče Rim tihim glasom. Evo ga između Koatijea i Tristana. To mu je sav dvor. Lekar za nj, xelat za druge. Pipajući kralju bilo, Koatije se činio sve više i više nespokojan. Luj XI gledao ga je s nekom zebnjom. Koatije je primetno postajao nerasloložen. Ovaj čestiti čovek nije imao drugog dobra do rđavo zdravlje kraljevo. I on ga je eksploatisao što je bolje umeo. Oho promrmlja on naposletku ovo je doista nešto ozbiljno. Je li? reče kralj nespokojan. Pulsus creber, anhelans, crepitans, irregularis5 nastavi lekar. Do vraga! Od ovota čovek može da umre za tri dana. Sveta Bogorodice! uzviknu kralj. A lek, prijatelju? Baš o tome mislim, gospodaru. On naredi Luju XI da pokaže jezik, odmahnu glavom, načini jednu grimasu, i usred ovih izveštačenih pokreta uzviknu najedanput: Gospodaru, znate li da je slobodan jedan baštinski dohodak, i da ja imam jednoga sinovca? Dajem tvom sinovcu taj dohodak, prijatelju Jakove odgovori kralj samo me oprosti ove vatre u grudima. Pošto je vaše veličanstvo tako milostivo nastavi lekar neće mi odbiti molbu da mi * Bilo ubrzano, jako, silno, nepravilno. 589 pomogne u zidanju moje kuće u Ulici svetoga Andrije. Hm! reče kralj. Ponestalo mi je novca nastavi lekar a bilo bi doista šteta da kuća ostane bez krova. Ile zbog kuće, koja je prosta i sasvim pučka, nego zbog živopisa Žana Furboa, koj'i krasi njene zidove. Ima jedna Dijana6 koja leti, ali koja je tako odlična, tako nežna, tako delikatna, tako nevina, s tako lepo izrađenim polumesecom na glavi, tako bela tela da dovodi u iskušenje one koji je gledaju suviše radoznalo. Ima i jedna Cerera7. I to je jedno vrlo lelo božanstvo. Sedi na snopovima žita, a na glavi joj divan venac od klasja, prepleten kozjom bradom i drugim cvećem. Nema ničega

umiljatijeg od njenih očiju, ničeg oblijeg od njenih nogu, ničega plemenitijeg od njena lica, ničega lepšeg u naborima od njene haljine. To vam j'e jedna od najnevinijih i najsavršenijih lepota koje je kičica ikad stvorila. Xelatu progunđa Luj XI šta hoćeš s tim? Treba mi krov za ove slike, gospodaru, a ja nemam više novca, mada mi ne treba mnogo. Koliko staje taj krov? Pa... krov od išarana i pozlaćena bakra, dve hiljade livara najviše. Uh! ubico! uzviknu kralj. Ne iščupa mi nijedan zub koji ne bi bio dijamant. Hoću li dobiti krov? reče KoatiJ'e. Dobićeš, i idi do đavola, samo me izleči. * Boginja lova kod Rimljana. 7 Boginja zemljoradnje kod Grka. 590 Jakov Koatije pokloni se duboko i reče: Gospodaru, vas će spasti odbojan lek. Obložićemo vam krsta velikim odbrambenim melemom od voštane masti, jermenske pilule, belančevine, zejtina i sirćeta. Lastavićete piti vaš tej, i ja jamčim za zdravlje vašega veličanstva. Sveća koja gori ne privuče samo jednoga komarca. Videći kralja izdašnog i misleći da je trenutak, magistar Olivije takođe priđe: Gospodaru ... Šta je sad opet? reče Luj XI. Gospodaru, vaše veličanstvo zna da je magistar Simon Raden umro? Pa? On je bio kraljev savetnik blagajne. Pa? Goolodaru, njegovo je mesto upražnjeno. Govoreći ovo, ponosito lice magistra Olivijea beše izgubilo svoj oholi izraz i dobilo izraz ponizan. To je jedina promena koja se viđa na lipu dvoranina. Kralj ga pogleda pravo u oči i reče mu oštrim glasom: Razumem. On nastavi: Magistre Olivije, maršal od Busikoa govoraše: nema dara bez kralja, ni riba bez mora. Ja vidim da ste vi mišljenja gospodina Busikoa. Sad čujte ovo. Mi imamo dobro pamćenje. Godine 68. postavili omo vas za našeg sobara; 69, za čuvara kastela Sen Kludskoga mosta, sa platom od sto livara turskih (vi ste hteli pariskih). Novembra 73, ukazom datim u Žereolu, naimenovali smo vas za čuvara Vensenske šume, namesto Žilberta Akla, konjušara; 75, za šumara Ruvrelesenkluske šume, namesto 591 Jakova Le Mera; 78, odredili smo vam milostivo, našim pretpisom zalečaćenim zelenim pečatom o dvostrukoj vrici,

dohodak od deset pariskih livara, vama i vašoj ženi, na trgovačkom trgu u školi Svetoga Žermena; 79, postavili smo vas za šumara Senarske šume, namesto onoga grešnog Žana Deza; zatim za kaletana zamka u Lošu; pa za guvernera od Sen Kantena; pa za kapetana mosta u Melanu, po kome se nazivate grofom. Od svakih pet sola kazne koje plaća svaki berberin koji brije praznikom, tri sola dobijate vi, a naše je ono što ostane iza vas. Blagovoleli smo promeniti vaše ime Zlobni, koje je i suviše odgovaralo vašem licu. Godine 74, podarili smo vam, na veliko nezadovoljstvo našega plemstva, grb od tisuću boja, te vam se grudi prelivaju kao u pauna. Do vraga! Zar niste još siti? Zar taj lov nije lep i jedinstven. Zar se ne bojite da vam ne potone čamac od jedne mladice8 više? Ponos će vas upropastiti, prijatelju. Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite. Ove reči, izgovorene sa strogošću, povratiše drskost licu magistra Olivijea. No promrmlja on gotovo sasvim glasno vidi se da je kralj danas bolestan. Sve daje lekaru. Luj XI, koga ova zajedljiva napomena ni najmanje ne naljuti, nastavi s izvesnom blagošću: Stanite, zaboravio sam još da sam vas naimenovao bio za poslanika u Ganu, kod gospođe Marije. Jest, gospodo dodade kralj okrenuvši se Flamancima ovaj je bio poslanik. Dakle, dragi prijatelju nastavi on obraćajući se magistru Olivi * Vrsta ribe. 592 jeu nemojte se ljutiti, mi smo stari prijatelji. Nego, već je vrlo kasno. Svršili smo naš posao. Obrijte me. Naši čitaoci nisu, bez sumnje, tek sad poznali u lagistru Olivijeu onoga strašnoga Figara koga je proviđenje, taj veliki tvorac drama, tako vešto uplelo u dugu i krvavu komediju Luja XI. Mi nećemo ovde pokušavati da opisujemo ovu neobičnu ličnost. Ovaj kraljev berberin imao je tri imena. Na dvoru su ga zvali učtivo Olivije Dem; u narodu Olivije Đavo. Pravo mu je ime bilo Olivije Zlobni. Olivije Zlobni osta, dakle, nepomičan, ljut na kralja, i gledajući popreko Jakova Koatidea. Pa jest, lekar nastavi Luj XI neobično dobroćudno lekar stoji bolje nego ti. To je sasvim prosto. U njegovim je rukama celo naše telo, a ti nas držiš samo za bradu. Ništa, ništa, moj jadni berberine, nadoknadićeš ti to drugom prilikom. A šta bi ti rekao, i šta bi bilo sa tvojim zvanjem da sam ja kralj kao kralj Šilperik, koji je imao običaj da se drži jednom rukom za bradu?

Hajd, prijatelju Olivije, na posao, obrij me. Idi donesi šta ti treba. Videći da se kralj rešio na smeh, i da nema mogućnosti naljutiti ga, Olivije iziđe gunđajući da izvrši njegove zapovesti. Kralj ustade, priđe prozoru i, otvorivši ga, najedanlut sa neobičnim uzbuđenjem uzviknu pljeskajući rukama: Oh! kako se nebo crveni iznad Stare varoši. To sudija gori. Ne može biti ništa drugo. Ah! dobri moj narode! i ti mi, dakle, priteče najzad u pomoć da srušim vlastelu. 38 Bogorodičina crkaa 593 Zatim se obrnu Flamancima: Gospodo, hodite da vidite ovo. Nije li ono vatra što se crveni? Oba Flamanca priđoše. Velika vatra reče Gijom Rim. Oho! dodade Kopenol, čije se oči najedanput zasvetliše to me podseća na spaljivanje kuće gošodara od Imberkura. Tamo mora da je velika pobuna. Mislite, magistre Kopenole? I pogled Luja XI beše gotovo isto toliko veseo koliko pogled čaraparev. Je l' te da će biti teško dati otpora? Vere mi, gospodaru! vaše će veličanstvo prorediti poviše svojih četa dok povrati red. Ah! ja! to je druga stvar reče kralj. Kad bih samo hteo!... Čarapar odgovori smelo: Ako je ta pobuna ono što ja mislim da je, uzalud biste hteli, goopodaru! Prijatelju reče Luj XI sa dve čete moje garde i jednim topom lako se izlazi na kraj s gomilom prosta naroda. Čarapar kao da se beše odlučio da ne popušta kralju, iako mu je Gijom Rim neprestano davao znake. Goslodaru, i Švajcarci su bili prost narod. Gospodin vojvoda od Burgonje beše veliki plemić i prezirao je taj tad. U bici kod Gransona, gospodaru, on je vikao: Tobxije! pucajte na tu rulju! i psovao je. Ali starešina Šarnahtal navali na lepoga vojvodu sa svojim buzdovanom i svojim narodom, i u sudaru sa seljacima u bivoljoj koži raopr 594 šte se sjajna vojska burgundska kao staklo pod udarcem kamena. Mnogi vitezovi padoše tada od ruke prostačke; a gospodin od ŠatoGijona, najveći plemić burgundski, nađen je mrtav sa svojim velikim sivim konjem u jednoj bari. Prijatelju reče kralj vi govorite o bici. Međutim, ovo je prosta pobuna. I ja ću je savladati kad mi bude volja nabrati obrve.

Kopenol odgovori ravnodušno: Mogućno, gospodaru. U tom slučaju znači da još nije kucnuo čas naroda. Gijomu Rimu učini se da treba da se umeša. Magistre Kopenole, vi govorite s jednim moćnim kraljem. Znam odgovori čarapar ozbiljno. Pustite ga, prijatelju gospodine Rime reče kralj. Ja volim ovaj slobodan govor. Moj otac Karlo VII govorio je da je istina bolesna. Ja sam, pak, mislio da je umrla i da nije našla ispovednika. Magistar Kopenol razuverio me je. Zatim ljubazno spusti ruku na Kopenolovo rame pa nastavi: Rekoste, dakle, magistre Jakove?... Kažem, gospodaru, da vi možda imate pravo, da čas naroda nije još kucnuo kod vas. Luj XI pogleda ga svojim oštrim okom. A kad će kucnuti taj čas, magistre? Čućete ga kad izbije. Na kom časovniku, molim vas? Kopenol dovede kralja do samog prozora, sa svojim mirnim i prostačkim držanjem. Slušajte, gospodaru! Ovde imate jednu kulu, jedno zvono za uzbunu, topove, građane, vojnike. 38» 595 Kad zvono zazvoni, kad topovi zagrme, kad se kula stane rušiti, kad građani i vojnici stanu urlati i ubijati se među sobom, tada će kucnuti taj čas^ Lice Luja XI posta mračno i zamišljeno. On poćuta nekoliko trenutaka, zatim lagano udari rukom u debeli zid kule, kao kad se tapšu sapi u ata. Oh! ne! reče on. Je li da se nećeš tako lako srušiti, dobra moja Bastiljo? I okrenuvši se naglo drskome Flamancu dodade: Magistre Jakove, jeste li ikad videli kakvu bunu? Ja sam je dizao reče čarapar. Pa kako je dižete? reče kralj. O! odgovori Kopenol to nije tako teško. Ima stotinu načina. Pre svega treba da je varoš nezadovoljna. To nije retkost. A posle, sve zavisi od karaktera stanovništva. Stanovnici Gana skloni su na bunu. Oni uvek vole vladaočeva sina, vladaoca nikad. Sad, jedno jutro, recimo, uđe neko u moj dućan i kaže mi: čičaKopenole, dogodilo se ovo, dogodilo se ono, gospođica od Flandrije hoće da spase svoje ministre, vrhovni sudija udvojio je desetak na useve, ili drugo šta. Šta hoćete. Ja smesta ostavim posao, izađem iz svoga dućana, stanem na ulicu i viknem: na oružje! Tu se uvek nađe kakvo bure sa izbijenim dnom. Ja se popnem na nj, i glasno izgovorim prve reči koje mi padnu na pamet,

ono što mi leži na srcu; a kad je čovek iz naroda, gospodaru, uvek ima nešto na srcu. Tada se skupi gomila, podigne se vika, zvoni se na uzbunu, otima se oružje od vojnika i njime oružaju građani, lju 596 di sa tržišta pridružuju se ostalima, pa se ide! I tako će biti večito, dokle god bude gospodara na gošodarskim dobrima, građana po gradovima, i seljaka po selima. A protiv koga se bunite tako? upita kralj. Protiv vaših sudija? protiv vaših velikaša? Ponekad. Kako kad. Nekad i protiv vojvode. Luj XI sede ponovo u svoju naslonjaču i reče s osmehom: Ah! ovde još nisu otišli tako daleko; ovde se bune samo protiv sudija! U tom trenutku vrati se Olivije Dem. Za n>im su išla dva paža koji su nosili kraljevo odelo; ali što je palo u oči Luju XI to je što su za njim išli upravnik Pariza i etarešina straže, koji su izgledali zaprepašćeni. Osvetljivi berberin takođe je izgledao zaprepašćen, ali se u sebi radovao. On prvi reče: Gospodaru, molim vaše veličanstvo da se ne ljuti što mu donosim jedan nepovoljan glas. Kralj se živo okrenu i zapara prostirku na podu nogama svoje stolice. Šta znači to? Gospodaru nastavi Olivije Dem sa pakosnim licem čoveka koji uživa što će naneti udar ova narodna pobuna nije upravljena protiv sudije Doma. Nego lrotiv koga? Protiv vas, gospodaru. Stari kralj skoči i ispravi se kao mladić. Izjasni se, Olivije! izjasni se! čuvaj dobro svoju glavu, prijatelju, jer kunem ti se krstom Svetoga Loa ako si nas slagao, mač koji je presekao vrat 597 gospodina od Luksemburga nije toliko okrnjen da ne može preseći još i tvoj! Zakletva je bila strašna. Luj XI zakleo se krstom Svetoga Loa svega dva puta u svome životu. Olivije otvori usta da odgovori: Gospodaru ... Na kolena prekide ga kralj plahovito. Tristane, pazite na ovoga čoveka. Olivije pade na kolena i reče hladno: Gospodaru, vaš sud osudio je jednu vešticu na smrt. Ona je pobegla u Bogorodičinu crkvu. Narod hoće silom da je izvuče iz nje. Gospodin upravnik i gospodin starešina straže, koji dolaze sa mesta pobune, neka kažu govorim li istinu. Bogorodičinu crkvu opkolio je narod!

Šta! reče kralj tihim glasom, sasvim bled i dršćući celim telom od gneva. Bogorodičinu crkvu! Opseli su u njenoj katedrali Bogorodicu, moju dobru zaštitnicu! Ustani, Olivije. Imao si pravo. Dajem ti zvanje Simona Rodena. Imao si pravo. Na mene su napali. Veštica je pod zaštitom crkve, crkva je pod mojom zaštitom. A ja sam mislio da su ustali protiv sudije! Protiv mene su ustali! I podmlađen gnevom, on stade hodati krupnim koracima. Više se nije smejao, bio je strašan, koračao je goredole, lisica se beše pretvorila u hijenu, gušio se tako da nije mogao govoriti, usne su mu se micale, a mršave pesnice grčile se. Najedanput diže glavu, upale oči sevnuše mu, a glas mu se zaori kao truba: Pobij, Tristane! Pobij te hulje! Idi, Tristane prijatelju! Smrt! smrt! 598 Kad je ovaj izliv prošao, on ponovo sede, i reče sa gnevom hladiim i uzdržanim: Ovamo, Tristane! Kod nas u ovoj Bastilji ima pedeset kopalja vikonta od Žifa, što čini tri stotine konja; povešćete ih. Tu je i četa naših strelaca, četa goopodina od Šatopera; povešćete je. Vi ste upravnik policije, imate vaše ljude, povešćete ih. U dvorcu Sen Pol naći ćete četrdeset strelaca nove garde gospodina Dofena, povešćete ih; i sa svima njima odjurićete Bogorodičinoj crkvi. Ah! gospodo pariski pučani, napadate na krunu Francuske, na svetost Bogorodičine crkve i na mir ove države! Tamani, Tristane! tamani! Nijedan da ne izmakne, do za Monfokon. Tristan se pokloni: Razumem, gospodaru! Posle kratkog ćutanja dodade: A šta ću s vešticom? Na ovo pitanje kralj se zamisli. Ah! reče on s vešticom? Gospodine od Etutvila, šta je narod hteo s njom? Gospodaru odgovori uiravnik Pariza pošto narod hoće da je izvuče iz njena utočišta u Bogorodičinoj crkvi, ja mislim da ga ta nekažnjivost. vređa i da hoće da je obesi. Kralj se duboko zamisli, zatim se okrenu Tristanu Ermitu: Kad je tako, prijatelju, ootamani narod, i obesi vešticu. Tako reče sasvim tiho Rim Kopenolu kazniti narod što hoće, i učiniti ono što hoće. Razumem, gospodaru odgovori Tristan. 599 A ako je veštica još u Bogorodičinoj crkvi, treba li je uhvatiti bez obzira na to što je u utočištu. Do vraga, utočište! reče kralj češući uvo. Pa ipak ta žena treba da bude obešena. Najedanput, kao da mu sevnu kroz glavu neka misao, on pade na kolena pored svoje stolice, skide šešir, metnu ga

na sedište, i gledajući pobožno u jednu od olovnih amajlija koje su bile na njemu sklopi ruke i reče: Oh! sveta pariska Bogorodice, moja preblaga zaštitnice, oprosti mi. Samo sad učiniću ovo. Treba kazniti tu prestupnicu. Ja te uveravam, sveta Bogorodice, moja dobra gospođo, da je to veštica koja nije dbstojna tvoje milostive zaštite. Ti znaš, sveta Bogorodice, da su mnogi vrlo pobožni vladaoci pogazili privilegije crkava za slavu Boga i iz državne potrebe. Sveti Huto, engleski biokup, dopustio je kralju Eduardu da izvede iz njegove crkve jednoga čarobnika. Sveti Luj Francuski, moj veliki učitelj, povredio je u istom cilju crkvu Svetoga Pavla; a gospodin Alfons, sin jerusalimskoga kralja, i samu crkvu Svetoga groba. Oprosti mi, dakle, ovoga puta, pariska Bogorodice. Neću to nikad više učiniti, a podariću ti lepu srebrnu statuu, sličnu statui koju sam prošle godine dao Bogorodičinoj crkvi u Ekuzu. Neka tako bude. On se prekrsti, ustade, metnu šešir na glavu i reče Tristanu: Nemojte oklevati, prijatelju. Povedite sa sobom gospodina od Šatopera. Naredićete da se zvoni na uzbunu. Smrvićete narod. Obesićete vešticu. Gotov sam. Još nešto. Hoću da vi to uzmete 600 na sebe. Izvestite me šta budete učinili. No, Olivije, ja noćas neću leći. Obrij me. Tristan Ermit pokloni se i iziđe. Tada kralj dade znak rukom Rimu i Kopenolu da idu. Laku noć, gospodo moji dobri prijatelji Flamanci. Idite da se malo odmorite. Noć je uveliko; bliže smo zori no večeru. Flamanci iziđoše i kad su u pratnji bastiljskoga kapetana došli u svoje sobe, Kopenol reče Gijomu Rimu: Hm! sit sam ovoga kralja koji kašlje. Ja sam video Karla od Burgonje pijana, i on je bio manje svirep no bolesni Luj XI. Magistre Jakove odgovori Rim kraljevi su manje surovi kad piju vino no kad piju tej. VI MISIRAC U XEPU Izišavši iz Bastilje, Grengoar siđe Ulicom svetoga Antonija brzinom konja koji se oteo. Kad je došao do Kapije Bodoaje, uputi se pravo kamenom krstu koji se dizao naored toga trga, kao da je mogao raopoznati lice u čoveka koji je sedeo na stepenicama krsta, obučen u crno i sa crnom kukuljačom na glavi. Jeste li vi to, magistre? reče Grengoar. Crni čovek ustade. Grom i pakao! vi me izvodite iz strpljenja, Grengoare. Stražar na kuli Svetoga Žervea objavio

je malopre jedan i io po ponoći. 601 Oh! odgovori Grengoar ja nieam kriv, nego straža i kralj. Umalo nisam nastradao. Nekako mi uvek izmaknu vešala. Tako mi je suđeno. Tebi sve izmakne reče čovek koji ga je čekao. Nego pohitajmo. Znaš li lozinku? Zamislite, magistre, video sam kralja. Sad vdem od njega. Ima pamučne čakpšre. Šta mi se desilo! Uh! koliko reči! šta me se tiče šta ti se desilo? Znaš li ti šatrovačku lozinku? Znam. Ne brinite se. Misirac u xepu. Dobro je. Inače ne bismo mogli doći do crkve. Šatrovci su poseli sve ulice. Srećom, izgleda da su naišli na otpor. Još ćemo možda sgići na vreme. Da, magistre. Ali kako ćemo ući u crkvu? U mene je ključ od tornja. A kako ćemo izići? Iza obitališta nalaze se mala vrata koja vode u polje, a odatle na reku. Ja sam uzeo ključ od njih i privezao sam tamo jutros jedan čamac. E, umalo me ne obesiše! dodade Grengoar. Brzo sad! hajdmo. Obojica se uputiše krupnim koracima ka Staroj varoši. VII ŠATOPER STIŽE U POMOĆ Čitalac se možda opominje kritičnoga položaja u kome smo ostavili Kvazimoda. Hrabri zvonar, napadnut sa svih strana, beše izgubio, ako ne 602 svaku hrabrost a ono bar svaku nadu da će spasti, ne sebe, na sebe nije pomišljao, nego Ciganku. On je kao van sebe trčao po galeriji. Šatrovci tek što nisu osvojili Bogorodičinu crkvu. Najedanput začu se u obližnjim ulicama topot konja, i, sa dugim nizom buktinja i gustom kolonom konjanika koji behu opustili uzde a oborili koplja, izbiše na trg kao uragan ovi pomamni uzvici: Ura! ura! Šatoper stiže u pomoć. Zbunjeni šatrovci obrnuše se neprijatelju. Kvazimodo, koji nije čuo, vide gole mačeve, buktinje, koplja, celu ovu konjicu na čijem čelu poznade kapetana Febusa; vide pometnju šatrovaca, strah kod jednih, zabunu kod najhrabrijih, i ova neočekivana pomoć uli mu toliko snage da je izbacio iz crkve prve napadače koji su već preskakali galeriju. To behu doista kraljeve trupe koje su stizale. Šatrovci su se držali hrabro. Vranili su se kao očajnici. Napadnuti s boka iz Ulice svetoga Petra, i s leđa iz ulice što vodi crkvi, pritešnjeni uz Bogorodičinu crkvu koju su još napadali, i koju je branio Kvazimodo, u isti mah opsađivači i opsednuti, oni behu u neobičnom položaju u kome se kasnije našao, za vreme čuvene opsade Torina, godine 1640,

između kneza Tome Savojskog koga beše opseo i markiza od Leganeza koji ga je opkolio, grof Henrik od Arkura, Turinum obsessor idem et obsessus1, kako piše na njegovom grobu. Borba je bila užasna. Na vučje meso pasji zub, 1 Turinski opsađivač i opsađenik u isto vreme. 603 kako veli P. Matije*. Kraljevi konjanici, usred kojih se hrabro držao Febus od Šatopera, nisu imali nimalo milosti, i sečivo je dočekivalo što bi vrh mača propustio. Šatrovci, rđavo oružani, besneli su i ujedali. Ljudi, žene, deca skakali su na sapi i grudi konjske i grčevito se hvatali za njih kao mačke zubima i noktima. Jedii su buktinjama udarali strelce po licu. Drugi su gvozdenim kukama hvatali konjanike za vratove i vukli ih k sebi. Oni su u komade rastrzali one koji su pali. Naročito je pao u oči jedan sa širokom svetlom kosom, koji je dugo kosio noge konja. Taj je bio strašan. Pevao je kroz nos neku pesmu, i bez prestanka pružao i vraćao svoju kosu. Svakim udarcem načinio bi oko sebe veliki krug od isečenih nogu. Tako je zalazio u najtušću gomilu konjanika, mirno i lagano, mašući glavom i dišući odmereno kao žetelac koji obara žito. To beše Klopen Trujfu. Jedan puščani metak obori ga. Mećutim, prozori se behu ponovo otvorili. Kad su čuli ratne uzvike kraljevih vojnika, susedi se behu umešali, i sa svih strana padala su zrna kao kiša na šatrovce. Trg pred crkvom beše pokrio gust dim, u kome je sevala vatra iz pušaka. U njemu se nejasno raspoznavala fasada Bogorodičine crkve i oronula Glavna bolnica, sa nekoliko bledih i mršavih bolesnika koji su gledali sa njena krova, načičkanog malim prozorima. Naposletku šatrovci popustiše. Umor, oskudica u dobrom oružju, strah od ovog iznenadnog napada, pucnjave s prozora, srčan napad kraljevih voj 1 Matije Paris, engleski benediktinac i vrlo poznati hroničar XII veka. 604 nika, sve ih to slomi. Oni se probiše kroz napadače, i stadoše bežati u svima pravcima, ostavivši na trgu gomilu mrtvih. Kada Kvazimodo, koji se neprestano borio, vide ovaj poraz, on pade na kolena i diže ruke nebu; zatim, van sebe od radosti, otrča, pope se brzo kao ptica do ćelije kojoj je pristup tako neustrašivo branio. Sad je imao jednu jedinu misao: da klekne pred onom koju je spasao i po druti put. Kad je ušao u ćeliju, u njoj ne beše nikoga. KNjIGA JEDANAESTA I CIPELICA U trenutku kada šatrovci behu napali na crkvu, Esmeralda je spavala.

Ali je ubrzo probudi graja oko crkve, koja je bivala sve veća, i nespokojno vrečanje koze koja se beše probudila pre n>e. Ona se beše iridigla u postelji, slušala je, gledala je, zatim je, uplašena svetlošću i grajom, izletela iz ćelije i otišla da vidi šta se događa. Izgled trga, prizor na njemu, metež ovoga noćnoga n"apada, ova odvratna gomila koja je skakutala kao oblak žaba i koja se jedva raspoznavala u pomrčini, dreka ove promukle svetine, ove crvene buktinje koje su jurile i ukrštale se u ovom mraku kao što noćni plamenovi brazdaju maglovitu površinu bara, ceo ovaj prizor učini na nju utisak neke tajanstvene bitke između nečastivih duhova i kamenih čudovišta crkvenih. Napojena još u ranom detinjstvu praznovericama ciganekoga plemena, u prvi mah pomislila da je zatekla u nečastivom delanju neobična bića koja se javljaju samo noću. Zato uplašena otrča i zavuče se u svoju ćeliju, tražeći u svojoj postelji kakav manje strašan san. 607 Mećutim, malopomalo rasturiše se prvi oblici straha; po graji, koja je neprestano rasla, i po drugim nekim znacima stvarnosti, ona beše osetila da su je opkolili, ne duhovi no ljudska stvorenja. Njen strah se ne poveća tada, ali dobi drugi oblik. Pomišljala je na mogućnost narodne pobune, da bi je silom izveli iz njena utočišta. Pomisao da će opet izgubiti život, nada, Febus, koga je neprestano nazirala u svojoj budućnosti, njena duboka slabost, onemogućeno svako bekstvo, nikakva zaštita, njena osamljenost te misli i tisuću drugih behu je slomile. Ona pade na kolena s glavom na postelji, ruku sklopljenih iznad glave, obuzeta strahom i užasom, i, mada je bila Ciganka, idolopoklonik i bezbožnica, stade jecajući prositi milost u dobrog Boga hripgćanskoga i moliti se svetoj Bogorodici svojoj zaštitnici. Jer, ne verovao čovek ni u šta, ima u životu trenutaka kad je uvek vere onog hrama koji mu je najbliži. Ona osta u ovom položaju vrlo dugo, dršćući, u stvari, više no moleći se Bogu, prestravljena dahom ove pomamne svetine koja se sve više približavala, ne shvatajući ovaj neobuzdani napad, ne znajući šta se snuje, šta se radi, šta se hoće, ali osećajući strašan svršetak. Usred ovoga samrtnog straha ona ču u svojoj blizini neke korake i okrenu se. Dva čoveka, od kojih je jedan nosio fenjer, behu ušli <u njenu ćeliju. Iz njenih grudi ote se slab uzvik. Ne bojte se reče jedan glas koji nije bio nepoznat ja sam. Ko? vi? upita ona. Pjer Grengoar. 608

Ovo je ime umiri. Ona podiže oči i poznade doista pesnika. Ali pored njega je bila neka crna i od glave do pete uvijena prilika koja je uplaši svojim ćutanjem. Ah! reče Grengoar s prekorom. Xali me je poznala pre nego vi! I doista, koza nije čekala da Grengoar kaže svoje ime. Čim je ušao, ona mu se stade nežno tiskati oko nogu i umiljavati se, ostavljajući mu na odelu belu dlaku, jer se linjala. I Grengoar je milovao nju. Ko je to s vama? reče Ciganka tihim glasom. Ne bojte se odgovori Grengoar. To je jedan moj prijatelj. Filozof opusti fenjer na zemlju, sede na pod, zagrli Xali i uzviknu razdratan: Da mile životinje! Nema sumnje, više je ugledna sa svoje čistote no sa svoje veličine, ali je pametka, oštroumna i učena kao kakav gramatičar. Ded Xali, da nisi zaboravila šta od svoje lepe veštine? Kako radi magistar Jakov Šarmoli?... Crni čovek ne dade mu da dovrši. On priđe Grengoaru i surovo ga udari po ramenu. Grengoar ustade. Zbilja reče ja sam zaboravio da nam valja hitati. Ali ipak, magistre, to nije nikakav razlog da tako postupate s ljudima. Moje lepo dete, vaš je život u opasnosti, a tako isto i Xalin. Hoće opet da vas obese. Mi smo vaši prijatel>i i došli omo da vas spasemo. Hajdete s nama. Je li istina? uzviknu ona uplašena. 39 Bogorodičina crkva 609 Te još kako istina! Hajdete brzo! Vrlo rado promuca ona. Ali zašto vaš prijatelj ne govori ništa. Ah! reče Grengoar roditelji mu behu neki osobenjaci i naučili ga ćutalicom. Ona se morade zadovoljiti ovim objašnjenjem. Grengoar je uze za ruku, a njegov drug uze fenjer i pođe pred njima. Strah beše sasvim zbunio mladu devojku. Ona se nimalo ne usprotivi. Koza je išla za njima i skakutala; vesela što je opet videla Grengoara, ona je nestrpljivo plela rogove među noge pesniku, tako da je svaki čas poortao. Eto kakav je život rekao bi filozof kad god bi se spotakao često nas obaraju naši najbolji prijatelji. Oni siđoše niz stepenice tornja, prođoše preko crkve, koja je bila mračna i ggusta i u kojoj je odjekivala spoljašnja graja, što je činilo strašan kontrast, i iziđoše u dvorište kroz drvena vrata. Obitalište beše napušteno, kanonici behu pobegli u biskupiju da se zajednički mole Bogu; dvorište beše pusto, nekoliko preplašenih momaka beše se pribilo u njegovim mračnim kutovima. Oni se uputiše vratima koja su iz toga dvorišta vodila u polje. Crni čovek otvori ih

ključem koji je imao. Naši čitaoci znaju da je taj prostor bio jezik zemlje okružen zidovima ča strane Stare varopgi, da je pripadao kanonicima Bogorodičine crkve, i da se njime završavalo ostrvo istočno od crkve. Taj zatvoreni prostor bio je oasvim pust. Tu se već manje čula graja. Žagor šatrovačkog napada dolazio im je do ušiju nejasniji i manje jak. Svež povetarac s reke lelujao je na ovom jedinom 610 drvetu na vrhu ostrva lišće koje je šuštalo. Međutim, oni behu još vrlo blizu opasnosti. Najbliže građevine bile su im biskupija i crkva. U unutrašnjosti biskupije vladala je očevidno velika zabuna. Njena mračna slika beše izbrazdana svetlostima koje su išle od jednog prozora do drugoga, kao što, kad sagori hartija, ostane crna gomila pepela kroz koju na sve strane svetlucaju žive varnice. Ogromni tornjevi Bogorodičine crkve, gledani ovako s leđa sa dugom lađom na kojoj se dižu, izdvajajući se kao crna masa na crvenoj i velikoj svetlosti koja je obasjavala trg, ličili su na dva xinovska preklada na kiklopskoj vatri. Deo Pariza koji se video unaokolo treperio je u mraku s kojim se mešala svetlost. Takve su slike Rembrantove. Čovek koji je nosio fenjer uputi se pravo ka vrhu ostrva. Tu, na samoj obali, bili su crvotočni ostaci ograde od kočeva ioprepletanih letvama, uz koje se beše pripilo nekoliko suvih grana loze, opružene kao prsti otvorene ruke. Pozadi, u senci koju je ova ograda bacala, bio je skriven jedan čamac. Čovek dade znak Grengoaru i njegovoj saputnici da uđu u taj čamac. Za njima uđe i koza. On siđe u nj poslednji. Zatim preseče konopac kojim beše privezan, otisnu ga na vodu jednom dugačkom čakljom, uze oba vesla, sede na prednji kraj, i iz sve snate zavesla preko reke. Na tom mestu Sena je bila vrlo brza, te se teškom mukom odvojiše od vrha ostrva. Kad je ušao u čamac, Grengoaru je prva briga bila da uzme kozu na kolena. Ona sede na stražnji kraj čamca, a mlada devojka, kojoj je nepoznati uli 39* 612 vao neki neodređeni strah, sede i pribi se uz pesnika. Kad oseti da se čamac zaljuljao, naš filozof zapljeska rukama i poljubi Xali među rogove. Oh! reče sad smo spaseni sve četvoro. Zatim sa izrazom dubokog mislioca dodade: Za srećan ishod velikih poduhvata ima čovek da zahvali često sreći, a često lukavstvu. Čamac je lagano plovio ka desnoj obali. Mlada devojka posmatrala je nepoznatoga s nekim potajnim strahom. On

beše pažljivo zaklonio svetlost svoga slepoga fenjera. Video se u mraku, na prednjem kraju čamca, kao neka avet. Kukuljača, koju nije dizao s glave, bila mu je kao neka maska, i kad god bi, veslajući, raširio ruke na kojima su visili široki crni rukavi, rekao bi čovek da vidi velika krila slepoga miša. Uostalom, on ne beše progovorio još nijednu reč, ne beše dao ni glasa od sebe. U čamcu se nije čuo nikakav drugi šum do kretanje vesala koje se mešalo sa žuborenjem vode duž barke. Duše mi! uzviknu najedanput Grengoar mi smo čili i veseli kao kukumavke! Ćutimo kao pitagorejci ili ribe! Do vraga! dragi moj, voleo bih da ko kaže šta. Glas ljudski muzika je duhu čovečjem. To ne velim ja nego Didim1 iz Aleksandrije, i to su čuvene reči. A Didim iz Aleksandrije zacelo nije rđav filozof. Recite šta, moje lepo dete! recite mi šta, preklinjem vas. Zbilja, vi ste nekad pravili jednu vrlo čudnu grimasu; činite li to i sad? Znate li, draga moja, da se vlast larlamenta prostire i nad utočištima, i da 1 Grčki gramatičar iz Aleksandrije (I vek pre vaše ere). 622 vam je grozila veliku opasnost u vgšoj Keliji u Bogorodičinoj crkvi? Avaj! mali kolibri svija svoje gnezdo u čeljusti krokodilovoj. Magistre, evo meseca. Samo da nas ne opaze! L1i činimo pohvalno delo što spasavamo gospođicu, pa ipak će nas povešati u ime kraljevo ako na; uhvate. Avaj! Na ljudska dela dvojako se gledp. Jednoga kazne za ono za šta drugog nagrade. Jedni hvale Cezara a napadaju Katilinu. Je li taio, magistre? Šta velite o ovoj filozofiji? Meni je urođena filozofija nagona, prirode ut apes geometriam*. Šta, niko mi ne odgovara. E batp ste neraspoloženi! Moram ja sam da govorim. To mi u tragediji zovemo monolog. Do vraga! Znajte da sam malopre video kralja Luja XI, i da sam ovu psovku od njega naučio. Dakle, do vraga! oni u varopš još neprestano urlaju. To vam je svirep i star kralj. Sav je umotan u kože. Još mi nije ništa platio za moj svadbeni spev; umalo što me nije večeras obesio, a to bi me dovelo u veliku nepriliku. Velika je tvrdica prema zaslužnim ljudima. Trebalo bi da pročita četiri knjige Salvijana3 iz Kelna Advesus avaritiam*. Zaista, to vam je kralj vrlo tesnogrud u ophođenju s književnicima, i čini varvarske svireposti. To vam je sunđer koji siše novac narodu. Njegovo je tvrdičenje slezina koja deblja na račun mršavosti ostalih delova tela. Zato tužbe na teška vremena postaju gunđanje protiv vladaoca. Pod ovim blagim i pobožnim kraljem

lome se vešala od obešenih, panjevi na gubilištu trule od krvi, a tamnice se provaljuju kao 1 Kao pčelama geometrija. * Sveštenik i crkveni pisac (390484). 4 Protiv tvrdičenja. 613 prepuni trbusi. Ovaj kralj ima jednu ruku koja uzima i jednu koja veša. To vam je prokurator gospođe Solarine i gospodina Gubilišta. Velikima su oduzeta njihova dostojanstva, a na male se neprestano tovare novi nameti. To vam je užasan vladalac. Ja ne volim toga monarha. A vi, magistre? Crni čovek pustio je brbljivoga pesnika da grdi. On je nastavio boriti se protiv silne matice, koja razdvaja kljun Stare varoši od stražnjeg dela ostrva Bogorodičine crkve, koje danas zovemo ostrvom Luja Svetoga. Zbilja, magistre! nastavi Grengoar najedanput. Onda kad smo se probili kroz besomučne šatrovce i došli na trg, je li vaša prečasnost uočila onog jadnika kome je vaš gluvi zvonar razmrskao glavu o ogradu na galeriji kraljeva? Ja sam kratkovid i nisam ga mogao poznati. Znate li ko to može biti? Nepoznati ne odgovori ništa. Ali najedanput prestade veslati, ruke mu klonuše kao prebijene, glava mu pade na grudi i Esmeralda ga ču kako grčevito uzdahnu. Ona uzdrhta. Ovakve uzdahe beše već čula. Ostavljen samome sebi, čamac pođe nekoliko trenutaka niz vodu tokom reke. Ali crni čovek ispravi se, ponovo ščepa vesla, i stade veslati uz vodu. On još jedanput prođe pored vrha ostrva Bogorodičine crkve, i uputi se ka mestu za iskrcavanje kod PortoFoena. Ah! reče Grengoar eno kuće Barbo. Eno, magistre, pogledajte, ona gomila crnih krovova koji čine neobične uglove, tamo, ispod onih nagomilanih oblaka niskih, sivih i prljavih, iza kojih se 614 mesec rasplinuo kao žumance kad prsne opna koja ga omotava. Lepa kuća. Tu imate jednu kapelu sa svodom koji je pun lepih ukrasa. Iznad nje možete videti zvonik koji je divno izrađen. Sem toga, tu vam je i lepa bašta, koja se sastoji iz ribnjaka, kaveza, mesta na kome se čuje odjek, igralšpta, lavirinta, kuće za zverinje i mnogih senovitih staza veoma prijatnih Veneri. Tu vam je još jedno obešenjačko drvo koje zovu sladostrasnim, zato što su u njetovu hladu provodili ljubav jedna čuvena knetinja i jedan ljubazni i duhoviti konetabl srrancuski! Vaj! mi jadni filozofi, mi smo

prema jednome konetablu ono što je prostor zasaćen kupusom i rotkvicama prema bašti u Luvru. Uostalom, šta to mari? Život je, za velike kao i za nas, pun dobra i zla. Bol je uvek pored radosti spondej5 pored daktila8. Dragi magistre, moram vam išričati istoriju ove kuće Barbo. Svršava se tragično. To je bilo 1319, za vlade Filiia V, najdužega kralja francuskoga. Ta nas priča uči da su teleša iskušenja opasna i ubitačna. Ne gledajmo odveć mnogo ženu svoga bližnjega, ma koliko nas privlačila njena lepota. Blud je misao vrlo raskalašna. Preljuba je radoznalost prema tuđem sladostrašću... Oh! graja je tamo sad mnogo veća. Vreva je doista rasla oko Bogorodičine crkve. Oni stadoše slušati. Čuli su se dosta jasno pobedonoski uzvici. Najedanput stotinu buktinja, od kojih su se blistali šlemovi vojnika, rasturiše se po svima visinama crkve, po tornjima, po galeri 5 Spondej, u grčkom pesništvu stopa sastavljena od dva duga sloga. • Daktil, stopa sastavljeka od jednog dugog i dva kratka sdoga u grčkoj l latinskoj metrici. 615 jama, pod svodovima poduliračima. Obe buktinje kao da su tražile nešto; i naskoro ovi udaljeni uzvici dopreše jasno do ušiju begunaca: Ciganka! smrt Ciganki! Nesrećna devojka obori glavu na ruke, a nepoznati stade pomamno veslati ka obali. Međutim, naš je filozof razmišljao. On je pritiskivao kozu u svoje naručje i lagano se udaljavao od Ciganke koja se sve više pribijala uza nj, kao jedino utočište koje joj je ostalo. Izvesno je da je Grengoar bio u grdnoj zabuni. Pomišljao je kako bi po postojećem zakonu, i koza bila obešena ako bude uhvaćena, kako bi to bila velika šteta, kako je suviše imati na vratu dve osuđenice i kako bi, najzad, njegov drut vrlo rado uzeo na sebe da se pobrine o Ciganki. U njegovim mislima vodila se jaka borba, u kojoj je on, Jupiter iz Ilijade, naizmence merio Ciganku i kozu; i on ih je obe gledao očima vlažnim od suza, govoreći kroz zube: Pa ipak, ne mogu vas spasti obe. Jedan potres opomenu ih da je čamac stigao na obalu. Strašna graja orila se neprestano u Staroj varoši. Nepoznati ustade, priđe Ciganki i htede je uzeti za ruku da joj pomogne da siđe. Ona ga odbi i obionu o rukav Grengoaru, koji je, opet, zauzet oko koze, gotovo odgurnu. Ona onda sama skoči iz čamca. Bila je tako zbunjena da nije znala šta čini, kuda ide. Ostala je tako zapršašćena nekoliko trenutaka, gledajući kako voda teče. Kad je malopomalo došla sebi, bila je sama s nepoznatim. Grengoar kao da se koristio trenutkom iskrcavanja, pa se sa kozom izgubio u masi kuća u

Ulici GrenijesirLo. Sirota Ciganka uzdrhta kad vide da je sama sa 616 ovim čovekom. Htede govoriti, vikati, zvati Grengoara, ali joj se jezik beše vezao, i sa njenih usana ne ču se nikakav glas. Najedanput oia oseti ruku nepoznatoga na svojoj ruci. To beše ruka hladna i snažna. Zubi joj stadoše cvokotati, i ona lostade bleđa od mesečeva zraka koji je osvetljavao. Čovek ne reče ni reč. On se krupnim koracima uputi Grevskome trgu, vodeći je za ruku. U tom trenutku ona nejasno oseti da je sudbina sila neodoljiva. Više ne imađaše snage, predade se sasvim, trčeći dok je on išao. Kej se na tome mestu peo. Njoj se, međutim, činilo da silazi stranom. On pogleda na sve strane. Nigde nikoga. Kej je bio sasvim pust. Nije čula nikakav žagor, osećala je kretanje ljudi samo u uzavreloj i vatrom obasjanoj Staroj varoši, od koje je razdvajao jedino rukav Sene, i iz koje joj je dolazilo do ušiju njeno ime nomešano sa uzvicima: smrt, smrt! Ostali Pariz ležao je oko nje kao velika crna masa. Međutim, nepoznati ju je, ćuteći stalno, neprestano vukao, istom brzinom. Ona se ne mogaše opomenuti nijednoga od mesta kroz koja je išla. Prolazeći pored jednoga osvetljenog prozora, ona se napreže, zaustavi se naglo i uzviknu: U pomoć! Jedan čovek otvori osvetljeni prozor, pomoli se na njemu u. košulji i s lampom u ruci, pogleda na kej glupa lica, progovori nekoliko reči koje ona ne ču, i zatvori garozor. To beše poslednji zračak nade koji se ugasio. Crni čovek ne reče ni reč; on je držaše čvrsto i nastavi ići još brže. Ona se više nije otimala, i išla je za njim kao ubijena. S vremena na vreme prikupila bi malo snage 617 i rekla glasom koji presecaše spoticanje o kaldrmu i zamorenost od hoda: Ko ste vi? Ko ste vi? On nije odgovarao. Tako su došli, idući neprestano duž keja, na jedan dosta veliki trg. Bilo je malo mesečine. To beše Grevski trg. Na sredini se rasloznavao kao neki crni krst. To behu vešala. Ona poznade sve to, i vide gde je. Čovek se zaustavi, okrenu joj se i diže svoju kukuljaču. Oh! promuca ona prestravljena znala sam da je opet on! To beše sveštenik. Izgledao je kao senka. To je dejstvo mesečine. Pri toj ovetlosti kao da se vide samo senke od predmeta. Slušaj reče joj on, i ona uzdrhta na zvuk ovoga kobnoga glasa koji odavna ne beše čula. On nastavi. Govorio je

glasom kratkim i kao zadihanim, koji je odavao silno uzbućenje. Slušaj. Sad smo ovde. Hoću da govorim s tobom. Ovo je Grevski trg. Ovde je krajnja tačka. Sudbina nas je predala jedno drugome. Ja ću rešavati o tvome životu; ti o mojoj duši. Ovo je trg i noć iza kojih se ništa ne vidi. Čuj me, dakle. Hoću da ti kažem... Pre svega ne pominji mi tvog Febusa. (Govoreći ovo, išao je goredole kao čovek koji ne može da stoji na jednom mestu, i vukao je Ciganku za sobom.) Nemoj mi govorita o njemu. Vidiš? Ako izgovoriš to ime, ja ne znam šta ću učiniti, ali ću učiniti nešto strašno. Kad je to rekao, on ostade nepomičan, kao telo koje je povratilo ravnotežu. Ali njegove reči odavale su ipak uzbućenost. Glas mu je bio sve tiši i tiši. 618 Ne okreći glavu. Čuj me. Stvar je ozbiljna. Pre svega, evo šta se dogodilo. Sve ono nije nimalo smešno, kunem ti se. Šta sam ono rekao? podseti me! ah, da! Parlamenat je doneo odluku da budeš pogubljena. Ja sam te spasao iz njihovih ruku. Ali oni te gone, pogledaj. On pruži ruku ka Staroj varoši. Traženje kao da je doista bilo nastavljeno. Žagor se čuo sve bliže i bliže. Kula upravnikove kuće, koja je bila preko Grevskoga trga, beše ispunjena grajom i svetlošću; videlo se kako vojnici trče po keju s one strane vode, s buktinjama u ruci i s uzvicima: Ciganka! Gde je Ciganka! Smrt! Smrt! Sad vidiš da te gone i da te ne lažem. Ja te volim. Ne otvaraj usta, bolje ne govori ništa, ako misliš reći da gme mrziš. Ja sam odlučio da te više ne čujem. Spasao sam te, dakle. Pusti me najpre da dovršim. I mogu te sasvim spasti. Sve sam pripremio. Tvoje je hoćeš li da te slasem. Kako ti hoćeš, tako će biti. On se najedašgut popravi. Ne, nisam to hteo reći. I trčeći s njom zajedno, jer je nije puštao, on priđe pravo vešalima, pokaza ih prstom i reče hladno: Biraj između nas dvoje. Ona mu se ote iz ruku, pade na podnožje vešala i poljubi ovaj strašni oslonac. Zatim okrete upola svoju lepu glavu i pogleda sveštenika preko ramena. Mislio bi čovek za nju da je sveta Bogorodica na podnožju krsta. Sveštenik beše ostao nepomičan, kao kakva statua, pokazujući prstom vešala. 619 Najzad mu Ciganka reče: Njih se manje grozim nego vas. On onda lagano spusti ruku i kao utučen pogleda u kaldrmu.

Kad bi ovo kamenje umelo govoriti promrmlja on reklo bi da ovde stoji čovek vrlo nesrećan. On nastavi. Mlada devojka, klečeći pred vešalima i pokrivena svojom dugom kosom, nije ga prekidala. Njegov glas beše sad tužan i blag, što je stojalo u bolnoj opreci s oholom strogošću njegovih crta. Ja vas volim. Oh! doista vas volim. Zar ova vatra koja mi sažiže srce ne izbija napolje! Ah! devojko, dan i noć, jest dan i noć, zar to ne zaslužuje malo sažaljenja? To je ljubav koja me muči dan i noć, rekoh vam, to su muke. Oh! ja suviše patim, moje jadno dete! To je stvar vredna saučešća, verujte. Vi vidite da vam govorim blago. Kako bih voleo da me se ne grozite tako! Najzad, čovek nije kriv ako voli neku ženu! Oh! Bože moj! Šta! Zar mi nikada nećete olrostiti? Zar ćete me večito odrzeti? Dakle, svršeno je! To je ono što me čini rđavim i groznim samome sebi! Ta vi me i ne gledate! Mislite možda na drugo šta dok vam ja govorim uzdrhtao i stojeći na granici naše večnosti! Samo, nemojte mi govoriti o onom oficiru. Šta! kad bih vam pao pred noge, kad bih vam stao ljubiti, ne noge, vi to ne biste dopustili, nego zemlju pod vašim nogama, kad bih zajecao kao dete, kad bih iščupao iz svojih grudi, ne reči nego srce i utrobu svoju, da vam kažem da vas volim sve bi to bilo uzalud, sve! Međutim, vaša je duša 620 tako nežna i milostiva, iz vas blista najlelša blagost, vi ste tako mili, dobri, milosrdni i lepi! Ah! vi ste nemilostivi jedino prema meni. Oh! teško meni! On pokri lice rukama. Mlada devojka ču ga kako plače. To beše prvi put. Ovako stojeći i jecajući on beše bedniji i ponizniji no na kolenima. Tako je plakao neko vreme. Eto! nastavi on kad su ove prve suze prošle ne mogu da nađem reči. Međutim, toliko sam mislio o onome šta sam vam hteo reći. Sad drhtim, slab sam, izgubio sam prisustvo duha u odlučnom trenutku, osećam nešto sudbonosno što nas omotava i mucam. Oh! ja ću pasti na kaldrmu ako se ne smilujete na mene, ne smilujete na vas. Ne osuđujte oboje nas. Kad biste znali koliko vas volim! Kakvo je srce moje srce! Oh! kako sam napustio svaku vrlinu! Kako sam napustio samoga sebe. Kao naučnik, ismevam nauku, kao plemić, gazim svoje ime; kao sveštenik, načinio sam od svoga molitvenika uzglavlje naslade, i pljujem u lice Bogu svome! I sve

to tebe radi, čarobnice! da budem dostojniji tvoga pakla! I ti nećeš da čuješ za prokletnika! Oh! da ti kažem sve! još više, nešto užasnije, oh! mnogo užasnije!... Dok je govorio ove poslednje reči, lice mu dobi sasvim unezveren izraz. On poćuta malo, zatim nastavi kao da govori sam za se, glasom snažnim: Kaine, šta si učinio s bratom? Opet nastade kratka tišina, i on nastavi: Šta sam učinio s njime, Gospode? Uzeo sam ga k sebi, odgajio ga, othranio, voleo sam ga, obožavao ga, pa ga ubio! Jest, Goopode, malopre su mu raz 622 mrskali glavuG^preda mkom, o kamen tvoga doma 'i to zbog mene, zbog ove žene," zbog nje... Pogled mu beše ukočen. Glas mu se postupno gasio, i on još nekoliko puta ponovi, nesvesno, u dosta velikim razmacima, kao zvono koje produžava svoje poslednje treperenje: Zbog nje. Zbog nje... Zatim se iz njegovih usta ne ču više nikakav zvuk, međutim, usne su mu se i dalje micale. Najedanput on se sroza kao kad se nešto sruši, i osta na zemlji nepomičan s glavom na kolenima. Dodir mlade devojke, koja je izvlačila svoju nogu ispod njega, trže ga iz zanosa. On glasno prevuče rukom preko svojih upalih obraza, i ukočeno pogleda svoje vlažne prste. Šta! promrmlja ja sam plakao! I, okrenuvši se najedašgut Ciganki sa neiskazanim bolom, dodade: Avaj! vi ste hladno gledali kako plačem! Znaš li ti, devojko, da su ove suze lava? Dakle, istina je? ne dira nas nesreća čoveka koga mrzimo. Ti bi mogla gledati kako umirem i smejala bi se. Oh! ja neću da vidim kako ti umireš! Jednu reč! samo jednu reč oproštaja! Nemoj mi reći da me voliš, reci samo da nisi protivna; to je dovoljno, ja ću te spasti. Inače... Oh! vreme prolazi; preklinjem te onim što ti je najsvetije, nemoj čekati da opet postanem kamen kao ova vešala koja te takođe ištu! Pomisli da su naše sudbine u mojoj ruci, da sam ja van sebe užasno! da sam u stanju sve upropastiti, i da je ispod nas provala bez dna, nesrećnice, u kojoj će moj pad do večnosti pratiti tvoj! Jednu blagu reč! reci jednu reč! samo jednu reč! Ona otvori usta da mu odgovori. On joj pade 622 pred noge da sa obožavanjem dočeka reč, možda nežnu, koja joj je lebdela na usnama. Ona mu reče: Vi ste ubica! Sveštenik je kao besomučan pritište na grudi i stade se smejati groznim smehom. Pa dobro, ubica! reče on ali ćeš biti

moja. Kad me nećeš za roba, imaćeš me za gospodara. Bićeš moja! Ja imam jedno sklonište gde ću te odvući. Ići ćeš za mnom, moraćeš ići, jer ću te inače predati vlastima. Valja umreti, lepojko, ili biti moja! biti jednoga sveštenika, jednoga apostata, jednoga ubice! i to još večeras, razumeš li? Ded! budi vesela! ded! loljubi me, bezumnice! Grob ili moja postelja! U očima mu blistahu strast i besnilo. Njegova strasna usta rumenila su vrat mlade devojke. Ona se otimaše u njegovom zagrljaju. On je obasipaše besomučnim poljupcima. Ne ujedaj me, čudovište uzviknu ona. Oh! da odvratnoga i mrskoga kaluđera! Puštaj me, jer ću ti iščupati tu gadnu sedu kosu i baciti ti je u lice! On pocrvene, preblede, zatim je pusti i pogleda je mračnim pogledom. Njoj se učini da je pobedila i nastavi: Znaj da sam Febusova, da Febusa volim, da je Febus lep! Ti svešteniče, ti si star, ti si ružan! Dalje od mene! On dreknu kao nesrećnik koga peku usijanim gvožđem. Onda umri! reče, škripeći zubima. Ona vide njegov strašni pogled i htede pobeći. On je uhvati, prodrmusa, obori na zemlju i naglim ko 623 racima uputi se ka uglu TurRolan, vukući je za sobom po kaldrmi, držeći je za njene lepe ruke. Kad je došao do ugla, on joj se okrenu: I poslednji put, hoćeš li biti moja? Ona odgovori odlučno: Nikad. On onda uzviknu glasno: Gudula! Gudula! evo Ciganke! osveti se! Mlada devojka najedanput oseti kako je neko ščepa za mišicu. Ona pogleda. To beše suva ruka koja se pružala iz jednoga otvora u zidu, i koja je držala kao ruka gvozdena. Drži je dobro! reče sveštenik. To je ona Ciganka što je pobegla. Ne puštaj je. Ja odoh po žandarme. Videćeš kad je obese. Promukli smeh odgovori iz unutrašnjosti zida na ove krvave reči. Ha! ha! ha! Ciganka vide sveštenika kako se trčeći udaljava ka Mostu Bogorodičine crkve. U tom,pravcu čuo se topot konja. Mlada devojka beše poznala zlu iolosnicu. Van sebe od straha, ona pokuša da se otme. Stade se uvijati, trzati, u strahu i očajanju, ali je isposnica držala sa nečuvenom snagom. Koščati i suvi prsti koji su je stezali behu se grčevito pripili za njeno meso i obuhvatali ga. Rekao bi čovek da je ta ruka bila srasla s njenom mišicom. To beše više nego

lanac, više nego sinxir, više nego gvozdeni prsten, to behu razumna i živa klešta koja su izlazila iz jednoga zida. Iznurena, devojka klonu na zid, i tada je obuze strah od smrti. Ona pomisli na lepotu života, na mladost, na nebo, na izgled prirode, na ljubav, na Febusa, na sve što se udaljavalo i na sve što se 624 približavalo, na oveštenika koji je otišao da je prokaže, na xelata koji će doći, na vešala koja su bila tu. I tada oseti kako joj se kosa diže od straha i ču jezovit smeh isposnice koja joj je sasvim tiho govorila: Ha! ha! ha! bićeš obešena. Ona se polumrtva okrenu otvoru i spazi kroz rešetku bledo lice isposničino. Šta sam vam učinila? reče, gotovo ne dišući. Isposnica ne oštovori; ona stade mrmljati glasom razvučenim, ljutitim i podrugljivim: Kćeri misirska! kćeri misirska! kćeri misirska! Nesrećna Esmeralda obori glavu, poimajući da nema posla s ljudskim stvore1njem. Najedanput isposnica uzviknu, kao da je tek sad razumela Cigankino pitanje: Šta si mi učinila, veliš! Šta si mi učinila, Citanko! Čuj, dakle. Ja sam imala dete, ja, vidiš, imala sam dete, kao što ti rekoh! Jednu lepu devojčicu! Moju Agnesu nastavi ona, zaneta i ljubeći nešto u mraku. I vidiš, kćeri misirska, meni su uzeli moje dete, ukrali ga, pojeli ga. Eto šta si mi učinila. Mlada devojka odgovori kao jagnje: Vaj! ja se tada nisam možda bila ni rodila! Oh! jesi! nastavi isposnica morala si biti rođena. Ona bi sad bila tvojih godina! Evo <petnaest godina kako sam ovde, petnaest godina kako patim, petnaest godina kako se molim Bogu, petnaest godina kako udaram glavom o ova četiri zida. Rekoh ti, Ciganke su mi je ukrale, čuješ li? i pojele je svojim zubima. Imaš li ti srca? Zamisli šta je dete koje se igra, dete koje sisa, dete koje 40 Bogorodičina crkva 625 spava. Ono je tako nevino! Eto njega su mi ukrali, njega su mi ubili! Dobri Bog to zna dobro! Danas je na mene red, ja ću pojesti Ciganku. Oh! «ako bih te jela da mi rešetke ne smetaju. Glava mi je suviše velika! Siroto moje dete! Ukrale su je dok je opavala! A i da su je probudile, uzalud bi vikala, ja nisam bila tu! Ah! majke ciganske, pojele ste moje dete! Hodite da vidite svoje. I ona se stade smejati ili škrgutati zubima obrje je bilo slično na ovome pomamnom licu. Dan beše počeo svitati. Oiva

svetlost obasjavala je maglovito ovaj prizor, i vešala na trgu videla su se sve bolje. S druge strane, u pravcu Mosta Bogorodičine crkve, jadnoj osuđenici činilo se da čuje kako se približuje topot konjice. Gospođo! uzviknu ona sklapajući ruke i klečeći, razbarušena, unezverena, van sebe od straha gospođo! smilujte se! Evo dolaze. Ja vam nisam ništa učinila. Zar hoćete da na ovako strašan način umrem pred vašim očima? Vi ste milostivi, uverena sam. To je užasno. Pustite me da se spasem. Pustite me! Milost! Ja neću da umrem na vešalima! Vrati mi moje dete! reče isposnica. Milost! milost! Vrati mi moje dete! Pustite me, tako vam Boga! Vrati mi moje dete! Mlada devojka ponovo pade, iznurena, slomljena; pogled joj beše staklen kao u čoveka koji leži u grobu. Ah! promuca ona vi tražite svoje dete; a ja, ja tražim svoje roditelje. 626 Vrati mi moju malu Agnesu! nastavi Gudula. Ne znaš gde je? Onda, umri! Slušaj. Ja sam bila raskalašna žena, imala sam jedno dete, i to su mi dete uzeli. Uzele su ga Ciganke. Sad uviđaš da moraš umreti. Kad tvoja mati Ciganka bude došla po tebe, ja ću joj reći: majko, pogledaj ona vešala! Ili, vrati mi moje dete. Znaš li gde je moja mala kći? Stani, da ti pokažem. Evo njene cipelice, sve što mi je od nje ostalo? Znaš li gde je druga? Ako znaš, reci mi, i ja ću na kolenima otići po nju, pa ma bila na drutom kraju sveta. Govoreći ovo, ona je svojom drugom rukom, koju beše pružila kroz rešetku, pokazivala Ciganki vezenu cipelicu. Bilo je već dovoljno vidno da se može raspoznati njen oblik i njena boja. Pokažite mi tu cipelicu reče Ciganka uzdrhtala. Bože! Bože! I u isto vreme, rukom koja joj je bila slobodna, ona živo otvori zelenim kamenjem ukrašenu kesicu koja joj je visila o vratu. Tako! tako! gunđala je Gudula preturaj tu svoju paklenu amajliju. Najedanput ućuta, uzdrhta celim telom i uzviknu glasom koji joj se ote iz dubine duše: Kćeri moja! Ciganka beše u tom trenutku izvadila iz svoje kesice jednu cipelicu koja je u svemu bila jednaka s onom drutom. Za ovu cipelu bio je utvrđen pergament na kome su bila ispisana ova dva stiha:

Kada drugu budeš našla, Majka će te zagrliti. Za tren oka, išosnica beše uporedila obe ci 40« 627 pelice, pročitala zapis na pergamentu i priljubila uz rešetku na prozoru svoje lice, koje se blistalo od nebesne radosti, vičući: Kćeri moja! kćeri moja! Majko! odgovori Ciganka. Ovaj se prizor ne da opisati. Zid i gvozdena rešetka behu između njih dve. Oh! zid! vikala je isposnica! Oh! videti je a ne moći je zagrliti! Tvoju ruku! tvoju ruku! Mlada devojka pruži joj ruku kroz otvor, isposnica ščepa tu ruku, pritište na nju svoje usne, i osta na njoj nepomična, utonula u ovom poljutšu; samo se po jecanju koje joj je s vremena na vreme potresalo telo videlo da je živa. Međutim, suze su joj potokom tekle, u tišini, u mraku, kao noćna kiša. Jadna majka lila je na ovu obožavanu ruku crni i duboki izvor suza koji beše u njoj, i u koji se kap po kap taložio punih petnaest godagaa njen preveliki bol. Najedanput, ona se ispravi, razmače sa čela svoju dugu kosu i, ne rekavši ni reč, stade obema rukama, pomamno kao lavica, drmusati rešetku od svoje ćelije. Rešetka ne popusti. Ona onda potraži u jednom uglu svoje ćelije veliki kamen koji joj je služio za uzglavlje, i udari njime u rešetku tako silno da se jedna šipka prebi uz tisuću varnica. Drugi udarac sasvim razvali stari gvozdeni krst koji je zatvarao prozor od ćelije. Ona zatim obema rukama slomi i razmaknu komade gvožđa. Ima trenutaka kada ruke jedne žene dobiju natčovečansku snagu. Kad prolaz bi otvoren, a za to je trebalo manje od jednog minuta, ona uhvati svoju kćer po sredini 628 i uvuče je u ćeliju. Hodi! da te izbavim smrti promrmlja. Kad joj kći bi u ćeliji, ona je lagano spusti na zemlju, zatim je opet uze, i, noseći je na rukama kao da je to još bila njena mala Agnesa, stade hodati po svojoj tesnoj sobici, van sebe od radosti, izbezumljena, vesela, vičući, pevajući, ljubeći svoju kćer, govoreći joj, smejući se, plačući, sve to u isti mah, i sa zanosom. Kćeri moja! kćeri moja! govoraše ona. Našla sam svoju kćer! evo je! Dobri Bog mi je vratio! Hej! hodite svi! Ima li koga da vidi da sam našla svoju kćer? Gospode Isuse, kako je lepa! Ostavio si me da čekam na nju petnaest godina, dobri Bože, ali zato da mi je vratiš lepu. Ciganke je, dakle, nisu pojele? Ko je to rekao. Kćeri moja! mila moja kćeri! poljubi me. Kako su dobre Ciganke! Ja volim Ciganke. To si doista ti. Zato mi je, dakle, srce bilo u grudima kad god

si prošla pored mene. A ja sam mislila da je to mržnja! Oprosti mi, Agnesa, oprosti mi. Morala sam ti se učiniti vrlo zla, je li? Ja te volim. Imaš li još onu malu belegu na vratu? da vidim. Imaš je. Oh! kako si lepa! Ja sam vam dala te velike oči, gospođice. Poljubi me. Kako te volim. Sasvim mi je svejedno što druge matere imaju dece; marim ja za njih sad! Neka samo dođu. Evo meni moga deteta. Evo njena vrata, njenih očiju, njene kose, njene ruke. Nađite mi šta ovako lepo! Oh! što će ona imati obožavalaca! Plakala sam petnaest godina. Sva moja lepota otišla je i došla k njoj. Poljubi me! Ona joj je govorila još tisuću drugih neobičnih reči čija je lepota ležala u naglasku, remeti 629 la joj je odelo, tako da je jadna devojka crvenela, gladila joj je rukom svilenu kosu, ljubila joj nogu, koleno, čelo, oči, ushićivala se svime. Mlada devojka nije se branila, i s vremena na vreme ponavljala bi vrlo tiho i sa bezgraničnom ljubavlju: Majko! Vidiš, kćeri moja nastavljala je isposnica prekidajući svaku svoju reč poljupcima vidiš, ja ću te voleti. Otići ćemo odavde. Bićemo srećne. Ja sam nasledila nešto u Rensu, u našoj postojbini. Ti znaš Rens? Ah! ne znaš, bila si sasvim mala! Da znaš kako si bila lepa kad ti je bilo četiri meseca! Imala si tako male nožice da su iz radoznalosti dolazili da ih vide čak iz Eperneja, koji je sedam milja daleko! Imaćemo našu njivu i kuću. Spavaćeš u mojoj postelji. Bože moj! ko bi to pomislio? ja sam našla svoju kćer. O, majko! reče mlada devojka, koja od silnog uzbućenja jedva najzad dobi snage da govori lepo mi je Ciganka rekla. Bila je među nama jedna Ciganka, koja je umrla prošle godine i koja se brinula o meni kao dadilja. Ona mi je i obesila o vrat ovu kesicu. Uvek mi je govorila: Mala, čuvaj dobro ovu dragocenost. To je blago. Po njoj ćeš naći svoju mater. Tvoja ti je mati o vratu. Ciganka mi je prorekla da ću vas naći! Isposnica ponovo pritište kćer u svoja naručja. Hodi da te poljubim! kako to lepo kažeš! Kad odemo u našu postojbinu, daćemo cipelice malome Hristu u crkvi. Dužni smo to dobroj svetoj Bogorodici. Bože! kako imaš lep glas. Kad si mi govorila malopre, činilo mi se da slušam muziku. 630 Ah! Goopode bože! Našla sam opet svoje dete. Ali je li mogućno to što se dogodilo? Ne umire se, dakle, ni od čega, jer ja nisam umrla od radosti. I ona ponovo stade pljeskati rukama, smejati se i vikati:

Kako ćemo biti srećne! U tom trenutku odjeknu u ćeliji zveket oružja i konjski topot koji kao da je dolazio sa Mosta Bogorodičine crkve i sve se više približavao kejom. Ciganka, preplašena, pade u naručje isposnici. Spasite me! opasite me! majko! evo ih gde dolaze. Isposnica preblede. Bože! šta reče? Ja sam zaboravila! Tebe gone! Šta si to učinila? Ne znam odgovori nesrećno dete ali sam osuđena da umrem. Da umreš .reče Gudula i povede se kao da je grom udario. Da umreš! nastavi ona lagano i gledajući ukočeno u svoju kćer. Jest, majko nastavi mlada devojka van sebe od straha hoće da me ubiju. Eto idu da me uhvate. Ta su vešala za mene. Opasite me! Opasite me! Evo dolaze! Spaoite me! Ispoonica osta nekoliko trenutaka nepomična kao okamenjena, zatim mahnu glavom u znak sumnje, i najedanput, prenuvši u smeh, ali u smeh užasan koji joj se beše povratio, uzviknu: Ho! ho! ne! to što mi reče san je. Šta! bila sam je izgubila, nisam čula za nju punih petnaest godina, i sad, kad sam je našla, da bude moja samo jedan minut! Da mi je opet uzmu! Sad, kad je lepa, kad je velika, kad mi govori, kad me voli, sada da mi 631 je pojedu, pred mojim očima, pred očima njene matere! Oh, ne! to nije mogućno! Dobri Bog neće dopustiti tako šta. Ovde konjanici kao da se zaustaviše, i ču se udaljeii glas koji je govorio: Ovamo, gospodine Tristane. Sveštenik reče da ćemo je naći kod Mišje rupe. Topot konjski ponovo se začu. Isposnica se ispravi sa očajnim vriskom. Beži! beži, moje dete! Sad se svega opominjem. Imaš pravo. Čeka te smrt. Užasno! Beži! Ona prisloni glavu na otvor, pa je brzo trže. Ostani reče glasom tihim, kratkim i tužnim, stežući grčevito ruku svoje kćeri koja je bila više mrtva no živa. Ostani! Ne govori ništa! Vojnici susvuda unaokolo. Ne možeš izići. Suviše je vidno. Oči su joj bile suve i zažarene. Ona osta nekoliko trenutaka ne govoreći. Samo je krupnim koracima koračala po svojoj ćeliji i zaustavljala se ovdeonde te čupala svoju sedu kosu koju je zatim kidala zubima. Najedanput reče: Približuju se. Hoću da govorim s njima. Sakrij se u onaj ugao. Neće te videti. Ja ću im reći da si pobegla ili da sam te pustila.

Ona spusti svoju kćer, koju je dotle neprestano nosila, u onaj ugao ćelije koji se spolja nije video. Tu je pribi, brižljivo namesti tako da joj ni noge mi ruke nisu izlazile iz mraka, rasplete joj crnu kosu i njome joj pokri belu haljinu da se ne vidi, metnu pred nju svoj krčag i svoj kamen, jedini nameštaj koji je imala, misleći da će je taj krčag i taj kamen zakloniti. I kad je to svršila, mirnija, 632 pade na kolena i stade se moliti Bogu. Dan koji tek što se beše počeo pomaljati ostavljao je još mnogo mraka u Mišjoj rupi. U tom trenutku glas sveštenikov, taj pakleni glas prođe sasvim blizu ćelije vičući: Ovamo, kapetane Febuse od Šatopera. Kad ču ovo ime i ovaj glas, Esmeralda, koja se beše pribila u svom uglu, učini jedan pokret. Ne mmči se! reče Gudula. Tek što je izgovorila ove reči, a gomila ljudi, mačeva i konja zaustavi se oko ćelije. Mati se brzo diže i stade pred prozor da ga zatvori. Ona vvde veliki odred vojnika pešaka i konjanika koji behu postrojeni na Grevskome trgu. Njihov zapovednik odjaha konja i priđe joj: Starice reče taj čovek koji je izgledao vrlo svirep tražimo jednu vešticu da je obesimo. Rekli su nam da je kod tebe. Jadna mati načini lice što je mogućno ravnodušnije i odgovori: Ne znam šta hoćete da kažete. Čovek nastavi: Do sto đavola! Šta priča onaj ludi arhiđakon. Gde je on? Gospodaru reče jedan vojnik nestalo ga je. Slušaj, matora ludo nastavi zapovednik nemoj lagati. Jedna veštica predata ti je na čuvanje. Šta si učinila s njom? Ioposnica ne htede sve odricati, bojeći se da ne izazove sumnju, i odgovori glasom iekrenim i osornim: Ako govorite o jednoj velikoj devojci, koja 633 mi je malopre bila predata, ta me je devojka ujela i ja sam je pustila. To je sve što znam. Ostavite me na miru. Zapovednik se namršti. Nemoj lagati, matora avetinjo nastavi on. Ja se zovem Tristan Ermit i prijatelj sam kraljev. Tristan Ermit, čuješ? I, gledajući Grevski trg oko sebe, on dodade: To je ime koje ovde ima odjeka. Da ste i Satana Ermit odgovori Gudula, koja dobi malo nade ne bih ništa drugo mogla reći, i ne bih vas se bojala.

Do sto đavola! reče Tristan ala ova sikće! Dakle, veštica je pobegla, a na koju je stranu otišla? Gudula odgovori nemarno: Čini mi se Ulicom Muton. Tristan okrenu glavu, i dade svojoj četi znak da se spremi za polazak. Isposnica dahnu dušom. Gospodaru reče najedanput jedan strelac pitajte tu matoru vešticu zašto su tako iskvarene šipke na njenu prozoru. Ovo pitanje ponovo ispuni strahom srce jadne matere. Pa, ipak, ona ne izgubi sve prisustvo duha. Takve su uvek bile promuca. To nije istina nastavi strelac juče još stojale su kao lep crni krst koji budi pobožnost. Tristan pogleda isposnicu ispod oka. Čini mi se da se veštica zbunila. Nesrećna žena oseti da sve zavisi od njena držanja, i s paklenim mukama u duši stade se smejati. Majke su u stanju sve da učine. 634 Koješta reče ona taj je čovek pijan. Ima više od godine dana kako su jedna kola, natovarena kamenom, udarila u prozor i izvalila na njemu rešetku. Štaviše, tada sam izgrdila kočijaša. To je istina reče drugi strelac ja sam tu bio. Uvek ima svuda ljudi koji su sve videli. Ovaj neočekivani iskaz strelčev ožive isposnicu, za koju je ovaj ispit bio prelazak preko provale po oštrici noža. Ali ona beše osuđena na naizmenično menjanje nade i straha. Da su to kola učinila nastavi prvi vojnik šipke bi bile ugurane, međutim, one su izbijene napolje. Oho reče Tristan vojniku ti imaš nos istražnoga sudije u Šatleu. Šta veliš na ovo, stara? Bože moj uzviknu ona u očajanju i glasom plačnim protiv svoje volje ja vam se kunem, gospodaru, da su kola polomila ove šipke. Vi ste čuli da je taj čovek video kad su kola udarila u prozor. A posle, kakve to veze ima s vašom Cigankom? Hm progunđa Tristan. Do đavola nastavi vojnik, kome je polaskala upravnikova pohvala prelom gvožđa sasvim je nov. Tristan mahnu glavom. Ona preblede. Koliko ima, rekoste, kako su ta kola udarila u prozor? Mesec dana, petnaest dana, možda, gospodaru. Ne opominjem se tačno. 635 Najpre je rekla da ima više od godine dana napomenu vojnik. Ovo je zaista sumnjivo reče upravnik. Gospodaru uzviknu ona, ne odmičući od prozora i strepeći da ih sumnja ne navede da iromole glavu kroz prozor i

pogledaju u ćeliju gospodaru, kunem vam se da su kola slomila ovu rešetku. Kunem vam se svima anđelima u raju. Ako je kola nisu slomila, dabogda se u paklu kuvala. Nešto mi se mnogo kuneš reče Tristan, gledajući je inkvizitorskim pogledom. Jadna žena osećala je kako sve više gubi svoje pouzdanje. Počela je bila hvatati se u laži i sa strahom je uviđala da ne govori ono što bi trebalo govoriti. Uto dođe drugi vojnik i uzviknu: Gospodaru, ova matora veštica laže. Ciganka nije pobegla Ulicom Muton. Lanac u ulici bio je cele noći zategnut, i čuvar nije video nikoga da je prošao. Tristan, čije je lice svakoga trenutka bilo sve mračnije, obrati se ioposnici: Šta imaš da kažeš na ovo? Ona pokuša da se iz ove nove neprilike izvuče: Ne znam, goslodaru, mogla sam se prevariti. Čini mi se da je prešla preko vode. To je protivna etrana reče Tristan. No nije verovatno da je htela da se vrati u Staru varoš, gde su je gonili. Ti lažeš, babetino! A posle dodade prvi vojnik nema čamca ni. s ove ni s one strane vode. 636 Biće da je preplivala odgovori isposnica, braneći zemljište stopu po stopu. Zar žene ššvaju? reče vojnik. Do sto đavola, babo, ti lažeš, lažeš nastavi Tristan gnevno. Došlo mi je da se manem Ciganke ša da tebe obesim. Četvrt časa mučenja iščupaće ti možda iz grla istinu. Poći ćeš s nama. Ona žudno prihvati ove reči. Kako hoćete, goopodaru. Vodite me, vodite. Udarite me na muke, nisam protivna. Vodite me. Brzo, brzo, hajdemo odmah. Za to vreme mišljaše kći će mi se spasti. Sto mu muka reče Tristan kakva žudnja za mukama! Ja ništa ne razumem ovu ludu. Jedan stari podoficir noćne straže, sav sed, iziđe iz redova i obrati se upravniku: Doista je luda, gospodaru. Ako je pustila Ciganku, nije njena krivica, jer ona ne voli Ciganke. Ima petnaest godina kako sam stražar i kako je svako veče slušam gde proklinje Ciganke kletvama kojima nema kraja. Ako je ta koju tražimo, kao što ja mislim, ona igračica s kozom, tu naročito mrzi. Gudula se papreže i reče: Tu naročito. Jednodušni iskaz noćnih stražara potvrdi upravniku policije reči starog podoficira. Tristan Ermit, koji izgubi svaku nadu da će šta doznati od isposnice, okrenu joj leđa i ona ga sa neiskazanom zebnjom vide kako se lagano uputi svome konju. Ništa reče on kroz zube napred, da

tražimo dalje. Neću zaepati dok ta Ciganka ne bude obešena. 637 Međutim, on se ustezao još neko vreme, pre nego je uzjahao konja. Gudula je lebdela između života i smrti, gledajući ga kako se osvrće po trgu, uznemiren kao lovački pas koji oseća u svojoj blizini legalo divljači i neće da se udalji. Naposletku, on mahnu glavom i skoči u sedlo. Srce Gudulino, koje se beše tako užasno steglo, raširi se, i ona reče tihim glasom, pogledavši svoju kćer koju nije smela pogledati otkako su oni došli: Spasena. Jadno dete sedelo je za sve to vreme u svome uglu, ne dišući, ne mičući se, misleći neprestano o smrti. Ona beše čula sav razgovor između Gudule i Tristana, i svaka strava njene matere odjeknula je u njoj. Beše čula neprekidno pucanje konca koji je držao nad provalijom, dvadeset puta učinilo joj se da se taj konac prekinuo, i naposletku poče disati lakše i osećati zemlju pod nogama. U tom trenutku ona ču jedan glas koji je govorio upravniku: Grom i pakao! gospodine upravniče, moje nije da vešam veštice, ja sam vojnik. Narod je potučen; ostalo ostavljam vama. I sami ćete priznati da treba da se vratim svojoj četi, jer je ostala bez kapetana. Ovaj glas beše glas Febusa od Šatopera. Šta se u tom trenutku u njoj dogodilo, ne da se iskazati. Dakle, on je bio tu, njen prijatelj, njen zaštitnik, njena potpora, njeno utočište, njen Febus. Ona ustade, i pre nego je mati mogla zadržati, polete na prozor vičući: Febuse, u pomoć, Febuse moj. Febus nije više bio tu. Na nekoliko trenutaka pre toga savio je bio u Nožarsku ulicu. Ali Tristan ne beše još otišao. 638 Isposnica jurnu na svoju kćer kao besomučna. Ona joj zabode nokte u vrat i surovo je trže. Mati tigrica ne razbira mnogo. Ali je bilo suviše kasno. Tristan je beše video. He, he uzviknu on smejući se tako da su mu se videli svi zubi i da mu je lice izgledalo kao kurjačka njuška dva miša u mišolovci. Slutio sam ja to reče vojnik. Tristan ga udari po ramenu: Ti si dobar momak. Brzo dodade on gde je Hanrijet Kuzen? Jedan čovek koji nije imao ni odelo ni lice vojničko iziđe iz redova. Odelo mu je bilo pola sivo, pola zagasito, kosa zaglađena, rukavi kožni, a u krupnoj ruci nosio je konopac. Ovaj čovek uvek je pratio Tristana, koji je uvek pratio Luja

XI. Prijatelju reče Tristan Ermit ja bih rekao da je ovo veštica koju tražimo. Obesićeš je. Imaš li lestvice? Tamo su jedne, u šupi Kuće na stubovima odgovori čovek. Hoću li je obesiti na ovim vešalima tamo? nastavi on pokazujući zidana vešala. Da. He, he nastavi čovek sa smehom više zverskim no što je bio smeh upravnikov nećemo morati ići daleko. Požuri reče Tristan. Smejaćeš se posle. Međutim, otkako je Tristan video njenu kćer i otkako je svaka nada bila izgubljena, isposnica nije progovorila nijednu reč. Ona je bacila u jedan kut svoje ćelije jadnu Ciganku koja je bila polumrtva, i stala ponovo na prozor, naslonivši obe 639 ruke, kao kanxe, na naslon od prozora. U ovom položaju neustrašivo je gledala po vojnicima, pogledom divljim i unezverenim. Baš u trenutku kad je Hanrijet Kuzen prišao ćeliji, ona ga pogleda tako zverski da je ustuknuo. Gospodaru reče on vrativši se upravniku koju treba uhvatiti? Mladu. Tim bolje, jer mi stara izgleda nezgodna. Sirota igračica s kozom! reče stari podoficir. Hanrijet Kuzen priđe prozoru. Pred pogledom materinim on obori oči. Zatim dosta plašljivo reče: Gospođo... Ona ga prekide glasom vrlo tihim i pomamnim: Šta hoćeš? Neću vas nego onu drugu. Koju drugu? Onu mladu. Ona stade vrteti glavom vičući: Nema ovde nikoga! Nema nikoga! Nema nikoga! Ima nastavi xelat vi to dobro znate. Pustite me da uzmem mladu. Vama neću ništa. Ona se neobično gorko nasmeja: Tako, meni nećeš ništa. Dajte mi onu drugu, gospođo; tako je naredio gospodin upravnik. Ona ponovi kao u ludilu: Nema ovde nikoga. Ja vam kažem da ima odgovori xelat. Svi smo videli da vas ima dve. 640 Hodi da se uveriš reče isposnica sa strašnim smehom. Provuci glavu kroz prozor.

Xelat pogleda materine nokte, i ne usudi se. Požuri povika Tristan, koji beše razmestio svoju četu u krug oko Mišje rupe i stojao nz konju u blizini vešala. Hanrijet se vrati upravniku još jedanput, sasvim zbunjen. On beše spustio konopac na zemlju. i nespretno je obrtao šešir u ruci. Gospodaru upita on kako da uđem? Na vrata. Nema ih. Kroz prozor. Suviše je uzan. Proširi ga reče Tristan ljutito. Zar nemaš pijuka? Iz dubine svoje peštere, mati, koja je neprestano bila na oprezi, gledala je ovo. Ona se ne nadaše više ničemu, nije više znala šta hoće, ali nije htela da joj uzmu kćer. Hanrijet Kuzen ode u šupu Kuće na stubovima po sanduk sa xelatskim alatom. On izvadi iz njega i lestvice, koje smesta prisloni uz vešala. Petšest vojnika naoružaše se pijucima i polugama, i Tristan se uputi s njima prozoru. Stara reče upravnik strogim glasom predaj nam tu devojku na lep način. Ona ga pogleda kao da ga nije razumela. Do sto đavola! nastavi Tristan što ne daš da se ta veštica obesi kad to kralj želi? Jadna žena stade se smejati svojim divljim smehom. Što ne dam? Zato što je to moja kći. 41 Bogorodičina crkva 641 Ove reči izgovorila je tako da je uzdrhtao i sam Hanrijet Kuzen. Vrlo mi je žao reče na to upravnik ali tako hoće kralj. Ona uzviknu, udvojivši svoj strahoviti smeh: Šta me se tiče tvoj kralj? Rekoh ti da je to moja kći. Provalite zid reče Tristan. Da se napravi otvor dosta prostran, dovoljno je bilo izvaditi jedan kamen ispod prozora. Kad mati ču kako pijuci i poluge potkopavaju njenu tvrđavu, ona strahovito vrisnu, zatim sa užasnom brzlnom stade trčati po svojoj ćeliji, kao zver u svome kavezu. Ona ne reče više ništa, ali su joj oči sevale. U vojnika se behu sledila srca. Najedanput ona uze kamen, nasmeja se i obema rukama hitnu ga na radnike. Kamen, rđavo bačen, jer su joj ruke drhtale, ne dohvati nikoga i zaustavi se pod nogama Tristanova konja. Ona škrgutnu zubima. Međutim, mada sunce ne beše još izišlo, videlo se uveliko; lepo rumenilo obasjavalo je stare crvotočne dimnjake na

Kući na stubovima. Beše čas kada se prvi prozori ove velike varoši veselo otvaraju na krovovima. Seljaci, piljari koji se na svojim magarcima behu uputili na pijacu, prelazeći preko Grevskoga trga zaustavili bi se začas pred ovom četom vojnika, koja se beše okupila oko Mišje rupe, pogledali bi je začuđeno i otišli dalje. Isposnica beše sela kraj svoje kćeri, zaklonila je svojim telom i, ukočena pogleda, slušala je jadno dete koje se nije micalo i koje je tihim glasom ponavljalo samo jednu reč: Febus. Ukoliko 642 je rad rušilaca napredovao, mati se i nehotice povlačila i sve više pritiskivala mladu devojku uza zid. Najedanput isposnica vide kako se kamen zaljulja (jer je bila kao na straži i kije ga puštala iz očiju), i ču glas Tristanov koji je sokolio radnike. Ona se tada trže iz klonulosti koja je beše obuzela od pre nekoliko trenutaka, i uzviknu; i, dok je govorila, glas joj j'e parao uvo kao testera, čas šaputao kao da su joj sve kletve poletele na usne da se odjednom izliju. Ho, ho, ho! Ta to j'e užasno. Vi ste zlikovci! Zar hoćete doista da mi uzmete kćer? Rekoh vam da je to moja kći. Oh, podlaci! Oh! xelati! Ubice! U pomoć! u pomoć! Je li mogućno da hoće da mi oduzmu dete. Ko je taj koga nazivaju dobrim Bogom. I obraćajući se Tristanu, zapenušena, unezverena, puzeći kao panter i nakostrešena, ona nastavi: Priđi da mi uzmeš kćer! Zar ti ne razumeš da ti ova žena kaže da je to njena kći? Znaš li ti šta je to imati dete? Hej, vuče, zar nisi nikad ležao sa svojom kurjačicom, zar nisi nikad imao svoje kurjače? A ako imaš male, zar nemaš ništa u utrobi da te potresa kad oni urlaju? Oborite kamen reče Tristan ne drži se više. Poluge podigoše teški kamen. Kao što smo rekli, to beše posledši bedem materin. Ona skoči na nj, htede ga zadržati, zapara ga svojim noktima, ali joj kamen, koji pokrenuše šestorica ljudi, izmače iz ruku i lagano se skliza niz gvozdene poluge. Videći da je prolaz otvoren, išosnica pade 41» t pred otvor, zatvori rupu svojim telom, kršeći ruke, udarajući glavom o pod, i vičući glasom koji beše promukao od umora i koji se jedva čuo: U pomoć! vatra! vatra! Sad uhvatite devojku reče Tristan neprestano hladan. Mati pogleda vojnike tako strašno da bi se ovi radije povukli no išli napred. Na posao nastavi Tristan. Hanrijete

Kuzene, čini svoje. Niko se ne mače. Tristan stade psovati: Grom i pakao! Zar moji vojnici da se boje jedne žene! Gospodaru reče Hanrijet zar je to žena? Ima lavovsku grivu reče drugi. Napred nastavi upravnik otvor je dovoljno širok. Uđite trojica naporedo, kao u proboju kod Pontoaza. Neka jednom bude kraj ovome, grom i pakao! Prvi koji odstupi poginuće. Dovedeni u tesnac između upravnika i matere, koji su pretili, vojnici se začas ustezaše, zatim se odlučno uputiše Mišjoj rupi. Kad ieposnica ovo vide, ona se naglo diže na kolena, razmače kosu s lica, zatim spusti na kukove svoje mršave i raskrvavljene ruke, krupne suze pođoše joj jedna po jedna iz očiju i stadoše joj teći niz obraze jednom borom, kao bujica koritom koje je prolokala. U isto vreme ona stade govoriti, ali glasom tako punim molbe, tako blagim, tako poniznim i tako dirljivim da su oko Tristana utira 644 li suze mnogi vojnici koji bi meso ljudsko mogli jesti. Gospodo, gospodo vojnici, čujte. Treba da vam kažem. To je moja kći, moja draga kći koju sam bila izgubila. Čujte me. To je čitava priča. Imajte na umu da ja vrlo dobro poznajem gospodu vojnike. Oni su uvek bili dobri prema meni, kad su se deca bacala na mene kamenjem, zato što sam provodila ljubav. Vi ćete mi ostaviti moje dete kad budete sve doznali. Ja sam bila pokvarena devojka. Cigani su mi je ukrali. Petnaest godina čuvala sam njenu cipelicu. Pogledajte, evo je. Tolika joj je bila noga. U Rensu, Šantefleri, u Mučeničkoj ulici. Čuli ste možda. To sam bila ja. Kad ste vi bili mladi, tada je bilo srećno vreme. Onda se lepo živelo. Vi ćete imati sažaljenja prema meni, je l' te gospodo? Ciganke su mi je ukrale, i nisam je videla petnaest godina. Mislila sam da je mrtva. Petnaest godina provela sam ovde, u ovom podrumu, bez vatre zimi. To je strašno. Sirota cipelica. Ja sam toliko vikala da me je dobri Bog čuo. Noćas mi je vratio kćer. To je čudo dobroga Boga. Ona ne beše mrtva. Vi mi je nećete uzeti, uverena sam. Kad biste hteli uzeti mene, ne bih rekla ništa, ali nju, dete od šesnaest godina, dajte joj vremena da vidi sunce. Šta vam je ona učinila? Ništa. Ni ja vam nisam ništa učinila. Kad biste znali da ja imam samo nju, da sam stara, da je to blagoslov koji mi je poslala sveta Bogorodica. A posle, vi ste svi tako dobri, vi niste znali da je to moja kći, a sad znate. Oh, ja je volim! Gospodine upravniče, ja bih više volela ranu na utrobi svojoj no ogrebotinu na njenome prstu. Vi mi

645 izgledate dobar gospodin. Ovo što vam govorim sve vam razjašnjava, je jf te? Oh, da ste imali majku, gospodaru, vi ste starešina, ostavite mi moje dete. Pomislite da vas molim na kolenima, kao što se moli Hristos. Ja ne tražim ništa ni od koga, ja sam iz Rensa, gospodo; imam nešto malo imanja od mog ujaka Majeta Pradona. Ja nisam prosjakinja. Neću ništa, samo hoću svoje dete. Oh, hoću da ostane kod mene! Dobri Bog, koji je gospodar, nije mi ga vratio uzalud. Kralj! velite kralj! Njemu neće baš tako mnogo goditi da mi kći bude ubijena. A posle, kralj je dobar. To je moja kći, moja kći, a ne kraljeva. Ona nije vaša. Ja ću otići, otići ćemo obe. Kad idu dve žene, od kojih je jedna mati a druga kći, treba ih pustiti da idu. Pustite nas da idemo, mi smo iz Rensa. Oh, vi ste tako dobri, gospodo vojnici, ja vas sve volim... Vi mi nećete oduzeti moje milo dete, to nije mogućno. Je l'te da je to sasvim nemogućno? Moje dete, moje dete. Nećemo pokušavati da predstavimo njene pokrete, njen glas, njene suze koje je gutala govoreći, ruke koje je sklapala i kršila, smeh od koga se čoveku srce paralo, ukočene poglede, jecanje, uzdahe, tužan i dirljiv vrisak koji je prekidao njene reči bez reda, bez smisla i bez veze. Kad je ućutala, Tristan Ermit nabra obrve, ali zato da sakrije suze koje su blistale u njegovom zverskom oku. Pa, ipak, on savlada svoju slabost, i reče kratko: Tako kralj hoće. Zatim se naže na uvo Hanrijetu Kuzenu i reče mu sasvim tiho: Svršavaj brzo! 646 Strašni upravnik osećao je možda da i u nje*> mu srce popušta. Xelat i vojnici uđoše u ćeliju. Isposnica se ne usprotivi; samo se dovuče do svoje kćeri i pade na nju. Ciganka vide vojnike gde se približavaju. Strah od smrti povrati je. Majko uzviknu ona neiskazanim glasom očajanja majko, evo ih, branite me! Branim te, čedo moje odgovori mati ugušenim glasom; i, stežući je u svoja naručja, ona je obasu poljupcima. Ležeći ovako na zemlji, jedna na drugoj, i mati i kći behu dostojne sažaljenja. Hanrijet Kuzen uze mladu devojku preko sredine, ispod njenih lepih ramena. Kad oseti ovu ruku, ona vrisnu i onesvesti se. Xelat kome su iz očiju kapale na nju krupne suze htede je poneti. On pokuša odvojiti mater, koja, tako reći, beše vezala svoje ruke oko struka svoje kćeri, ali ona se beše tako čvrsto uhvatila za svoje dete da mu je bilo nemogućno odvojiti je. Hanrijet Kuzen izvuče onda mladu devojku iz ćelije, a s njom i mater. Materine oči behu takođe zatvorene.

Sunce se u tom trenutku rađalo, i na trgu je bilo već prilično sveta koji je izdaleka gledao šta se to tako vuče po kaldrmi ka vešalima. Jer takav beše običaj upravnika Tristana prilikom pogubljivanja. On nikako nije dopuštao radoznalima da se približe. Na prozorima nije bilo nikoga. Samo su se u daljini, na vrhu onoga tornja Bogorodičine crkve s koga se video Grevski trg, videla dva čoveka kao 6i7 dve crne tačke na jasnome jutarnjem nebu, koji kao da su gledali. Hanrijet Kuzen zaustavi se sa svojim teretom na podnožju kobnih lestvica i, jedva dišući od silnog uzbućenja, namače konopac na divni vrat mlade devojke. Nesrećno dete oseti strašni dodir konopca. Ona otvori oči i vide suvu ruku kamenih vešala, koja se pružala iznad njene glave. Ona se strese i uzviknu glasom jasnim i užasnim: Ne, ne, neću! Mati, čija se glava gubila u odelu njene kćeri, ne reče ni reč; samo uzdrhta celim telom i ču se kako udvoji svoje poljupce. Xelat se koristi ovim trenutkom da živo otkopča ruke kojima ona beše stegla osuđenu. Bilo od umora, bilo iz očajanja, ona se ne usprotivi. On onda diže mladu devojku na rame, sa koga je ovo krasno stvorenje padalo preko njegove velike glave graciozno previjeno nadvoje. Zatim metnu nogu na lestvice da se popne. U tom trenutku, mati, koja je ležala na kaldrmi, sasvim otvori oči. Ne pustivši ni glasa, ona se ispravi strahovita lica, zatim kao zver na svoj plen jurnu na xelata i ujede ga za ruku. To je bilo u trenut oka. Xelat zaurla od bola. Vojnici pritrčaše i s teškom mukom iščupaše mu krvavu ruku iz usta materinih. Ona je ćutala. Vojnici je dosta surovo odgurnuše, i tada uočiše da joj glava teško pade na kaldrmu. Podigoše je. Ona ponovo pade. Bila je mrtva. Xelat, koji ne beše pustio mladu devojku, nastavi peti se uz lestvice. 648 II LA CREATURA BELLA BIANCO VESTITA1 (Dante) Kad Kvazimodo vide da je ćelija prazna, da Ciganke nema više u njoj, da su je odveli dok ju je branio, on se obema rukama uhvati za kosu i stade skakati od iznenađenja i bola. Zatim stade trčati po celoj crkvi, tražeći svoju Ciganku, urlajući neobično po svima kutovima, sejući svoju riđu kosu po podu. To je bilo baš onda kad su kraljevi strelci pobedonosno ulazili u Bogorodičinu crkvu tražeći takođe Ciganku. Kvazimodo im je pomogao i ne sluteći, grešnik, o njihovim strašnim namerama; on je mislio da su neprijatelji Cigankini šatrovci. Sam je vodio Tristana Ermita po svima

mogućim skloništima, otvarao mu je tajna vrata, dvostruke zidove u oltaru, zadnja odeljenja u riznicama. Da je nesrećna devojka još bila u crkvi, on bi je predao. Kad Tristanu dosadi ovo uzaludno traženje, njemu, koji nije lako gubio strpljenje, Kvazimodo nastavi tražiti sam. On obiđe crkvu dvadeset puta, sto puta, uzduž i popreko, ozdo do dole, peo se, silazio je, vikao je, njuškao je, tražio je, pretresao je, zavlačio je glavu po svima rupama, unosio je buktinju pod sve svodove, u očajanju, van sebe. Mužjak koji je bio izgubio svoju ženku, nije strašniji niti nemirniji. Kad se najzad uverio, dobro uverio da je nema, 1 Stvorenje lepo u belo obučeno. 64$ da je s njom svršeno, da su mu je ukrali, on se lagano pope uz stepenice tornjeva, stepenice uz koje je ustrčao tako živo i tako pobedonosno onoga dana kada ju je spasao. On prođe još jedanput kroz ista mesta, oborene glave, bez glasa, bez suza, gotovo ne dišući. Crkva je opet bila pusta, i u njoj je ponovo zavladala mrtva tišina. Strelci je behu napustili i otišli da potraže vešticu po varoši. Kad ostade sam u ovoj prostranoj Bogorodičinoj crkvi, koja je na nekoliko trenutaka pre toga bila tako uzavrela, Kvazimodo se uputi u ćeliju u kojoj je Ciganka provela toliko nedelja pod njegovom zaštitom. Približujući se ćeliji, zamišljao je da će je možda naći u njoj. Kad na savijutku galerije, koja vodi na krov pobočnih strana, ugleda tesnu ćeliju s njenim malim prozorom i malim vratima, sklonjenu pod jednim velikim svodom podupiračem kao ptičje gnezdo pod granom, bedni zvonar klonu i nasloni se na jedan stub da ne padne. On pomisli da se možda vratila, da ju je neki dobar duh bez sumnje doveo natrag, da je ta ćelija tako mirna, tako pouzdana, tako lela da nije mogućno da nije u njoj, i on se ne usudi kročiti ni korak više, bojeći se da ne uništi svoje iluzije. Jest, govorio je u sebi, možda spava ili se moli Bopu. Ne treba je uznemiravati. On prikupi najzad svu svoju hrabrost, priđe na prstima, pogleda i uđe. Prazna! Ćelija beše neprestano prazna. Nesrećni zvonar obiđe je lagano, podiže postelju i pogleda pod njom, kao da se devojka mogla sakriti između poda i dušeka, zatim mahnu glavom i osta kao blesast. Najedanput on razjareno zgazi nogom buktinju, i, ne rekavši nijednu reč, 650 ne pustivši ni Jedan uzdah, zatrča se, udari glavom o zid i pade na pod onesvešćen. Kad dođe sebi, on pade na postelju i stade ljubiti još toplo mesto na kome je mlada devojka spavala; tu osta nekoliko

trenutaka nepomičan, kao da će na tom mestu izdahnuti, zatim se diže, kupajući se u znoju, zadihan, van sebe, i stade udarati glavom o zid, odmereno kao klatno zvona, odlučno kao čovek koji hoće da je razbije. Naposletku pade i po drugi put, iznuren, iziđe na kolenima iz ćelije i namesti se preko duta vrata, u položaj čoveka koji je začuđen. Tako je ostao više od jednoga sata, ne mičući se, gledajući ukočeno u pustu ćeliju, mračniji i zamišljeniji od matere koja sedi između prazne kolevke i mrtvačkog sanduka s telom. Nije govorio ništa; samo bi mu s vremena na vreme silno potreslo telo jecanje, ali jecanje bez suza, kao ono letnje munje bez grmljavine. Reklo bi se da je tada, premišljajući u svome bolu o tome ko bi mogao biti neočekivani otmičar Ciganke, pomislio na arhiđakona. On se seti da je jedini dom Klod imao ključ od stepenica koje vode u ćeliju, opomenu se noćnih nasrtaja na mladu devojku: prvog, kada mu je Kvazimodo pomogao, drugog, kada mu je stao na put. Opomenu se bezbrojnih pojedinosti i naskoro bi potpuno uveren da mu je arhiđakon oteo Ciganku. Međutim, on je toliko poštovao ovog sveštenika, zahvalnost, odanost i ljubav prema tome čoveku behu uhvatile tako duboka korena u njegovom srcu da su, čak i u ovom trenutku, davale otpora noktima ljubomore i očajanja. On je pomišljao da je ovo učinio arhiđakon; 652 i strašan gnev, koji bi osetio prema svakome drugom, pretvorio se kod jadnoga zvonara u neizmeran bol, kad se ticalo Kloda Froloa. Baš kad je ovako mislio na sveštenika, zora je osvetlila svodove podupirače, i on spazi na gornjem spratu Bogorodičine crkve, na laktu spoljašnje ograde koja savija oko apside, neku priliku koja je išla. Ta je prilika išla k njemu. On je poznade. To beše arhiđakon. Klod je išao korakom odmerenim i laganim. U hodu nije gledao pred sobom; išao je ka severnom tornju, ali mu je lice bilo okrenuto koso, ka desnoj obali Sene; glavu je držao visoko, kao da se trudio da vidi nešto preko krovova. U ovom položaju često stoji buljina. Ona leti ka jednoj tački a gleda u drugu. Sveštenik prođe tako iznad Kvazimoda i ne spazi ga. Gluvi, koga ova iznenadna pojava beše skamenila, vide Kloda kako uđe na vrata od stepenica severnog tornja. Čitalac zna da je to onaj toranj s koga se vidi Opštinski dom. Kvazimodo se diže i pođe za arhiđakonom. On se pope uz stepenice tornja, da dozna zašto se sveštenik popeo. Uostalom, jadni zvonar nije znao šta čini, šta bi

mogao reći, šta bi hteo. Duša mu beše ispunjena gnevom i strahom. Arhiđakon i Ciganka sudarili su se u njegovu srcu. Kad je došao na vrh tornja, pre nego je izišao iz mraka na stepenicama i istupio na plat4>ormu, on oprezno razgleda gde je sveštenik. Sveštenik mu beše okrenut leđima. Ima jedna ograda oko plat4>orme zvonika. Sveštenik, čije su oči nepomično gledale u varoš, beše se naslonio grudima na onu b5g stranu te ograde koja gleda na Most Bogorodičine crkve. Kvazimodo, prikradajući se iza njega, htede videti šta to gleda. Sveštenik beše tako zanet da ne ču korake gluvoga. Divan je i prijatan prizor Pariz, naročito ondašnji Pariz, kad se gleda sa tornja Bogorodičine crkve, pri bistroj svetlosti letnje zore. To je moglo biti meseca jula. Nebo je bilo sasvim vedro. Poslednje zvezde gasile su se na raznim njegovim tačkama, a jedna vrlo sjajna blistala se na istoku aa najsvetlijem mestu neba. Sunce tek što se nije bilo rodilo. Pariz se već počeo kretati. Vrlo bela i vrlo čista svetlost živo je isticala u oku sve slike koje su tisuću kuća pružale na istoku. Xinovska senka zvonika išla je s krova na krov, s jednoga kraja velike varoši na drugi. Bilo je već kraJ'eva u kojima se čuo govor i vreva. Ovde udar zvona, onde udar čekića, tamo tandrkanje kola koja idu. Već nekoliko dimova izbijalo je ovdeonde nad ovom površinom krovova, kao kroz pukotine kakvog ogromnog vulkana. Reka koja talasa svoju vodu pod svodovima tolikih mostova, na vrhu tolikih ostrva prelivala se srebrnastim talasima. Svuda oko varoši, van bedema, pogled se gubio u krugu pramenaste magle, kroz koju se nejasno raspoznavala neodrećena pruga ravnica i lepo uzvišenje brežuljaka. Svakojaki talasasti zvuci razlivali su se iznad ove upola uspavane varoši. Prema istoku, jutarnji vetar gonio je preko neba nekoliko belih pramenova, otkinutih sa runa magle na brežuljcima. Na trgu, neke žene koje su nosile u ruci sudove s mlekom, pokazivale su začuđeno jedna drugoj 653 neobično iskvarena velika vrata Bogorodičine crkve i dva olovna mlaza zgusnuta u pukotinama peščara. To beše sve što je preostalo posle noćne borbe. Lomača, koju je Kvazimodo zapalio između tornjeva, beše se ugasila. Tristan beše već očistio trg i pobacao leševe u Senu. Kraljevima kao što je Luj XI prva je briga da operu kaldrmu posle kakvog pokolja. Izvan ograde tornja, baš ispod tačke na kojoj se zaustavio sveštenik, bio je jedan od onih fantastično izrezanih oluka

od kamena koji se ističu na gotskim građevinama; a u jednoj pukotini toga oluka, dva lepa šeboja, koje je vetar kretao te se činjahu kao živi, nestašno su se pozdravljala. Dznad tornja, visoko, daleko na nebu čuo se cvrkut ptica. Ali sveštenik nije slušao, nije gledao ništa od svega ovoga. To beše jedan od onih ljudi za koje nema jutra, nema ptica, nema cveća. U ovom ogromnom horizontu na kome je bilo toliko slika oko njega, njegov pogled beše upravljen u jednu jedinu tačku. Kvazimodo je goreo od želje da ga upita šta je učinio sa Cigankom. Ali arhiđakon kao da beše u tom trenutku van sveta. Bio je očevidno u jednome od onih burnih trenutaka u životu kada čovek ne bi osetio ni samu propast zemlje. Stalno i ukočeno gledajući u izvesno mesto, on se ne micaše niti govoraše; i ovo ćutanje i ova nepomičnost imađahu u sebi nečega tako strašnog da je divlji zvonar drhtao pred njima, ne usuđujući se da ih poremeti. On samo pogleda, a i to je bio jedan način da se arhi 654 đakon upita, u pravcu Klodovih očnih zrakova, itako pogled nesrećnoga zvonara pade na Grevski trg. Tako vide ono što je gledao sveštenik. Uz stalna vešala behu prislonjene lestvice. Na trgu je bilo nešto malo naroda i mnogo vojnika. Jedan čovek vukao je po kaldrmi nešto belo za šta beše okačeno nešto crno. Taj čovek zaustavi se na podnožju vešala. Sad se dogodi nešto što Kvazimodo ne vide dobro. Ne što njegovo jedno oko nije moglo donde dogledati, nego što je bilo mnogo vojnika koji su zaklanjali, te se nije moglo lepo videti. Uostalom, u aome trenutku ukaza se sunce i preko horizonta preli se takav talas svetlosti da bi čovek rekao da su se svi pariski šiljci, kubeta, dimnjaci, kalkani, zalalili ujedanput. Međutim, čovek se stade peti uz lestvice. Tada ga Kvazimodo vide jasno. On je nosio na ramenu neku žeiu, neku mladu devojku obučenu u belo, i ta mlada devojka imala je zamku oko vrata. Kvazimodo je poznade. To je bila ona. Čovek se tako pope na vrh lestvica. Tu namesti zamku. Ovde sveštenik kleče na ogradu, da bi bolje video. Najedanput čovek naglo gurnu nogom lestvice, i Kvazimodo, koji je na nekoliko trenutaka pre toga prestao disati, vide kako se o konopcu, na dva hvata iznad zemlje, ljulja nesrećno dete sa čovekom koji joj beše stao nogama na ramena. Konopac se nekoliko puta obrte oko sebe, i Kvazimodo vide kako se telo Cigankino stade užasno trzati. Sveštenik, opružena vrata, iskolačenih očiju, posmatrao je ovu

655 strašnu grupu čoveka i mlade devojle, pauka i muve. Onda kada je ovaj užas dostigao vrhunac, demonski smeh, smeh koji čovek može imati samo onda kad prestane biti čovekom, ukaza se na bledom licu sveštenikovu. Kvazimodo ne ču ovaj smeh, ali ga vide. Zvonar se povuče na nekoliko koraka iza arhiđakona, i najedanput, jurnuvši na nj besomučno, gurnu ga s leđa svojim snažnim rukama u ponor nad kojim se dom Klod beše nagnuo. Sveštenik dreknu i pade. Oluk iznad koga se nalazio zaustavi ga u padu. On se očajno uhvati za nj rukama, i baš kad je otvorio usta da ponovo drekne, on spazi na ivici ograde, iznad svoje glave, strašno i osvetničko lice Kvazimodovo. Kad to vide, ne reče više ništa. Pod njim je bio ponor. Dubina od preko dve stotine stopa i kaldrma. U ovom strašnom položaju arhiđakon ne reče nijednu reč, ne pusti nijedan uzdah. Samo se sa nečuvenim naporima upinjaše na oluku da se ponovo popne. Ali mu se ruke nisu mogle uhvatiti za granit, a noge su mu klizale niz pocrneli zid. Oni koji su se peli na tornjeve Bogorodičine crkve znaju da se odmah ispod ograde nalazi jedno ispupčenje od kamena. Na tome uvučenom uglu trošio je svoju snagu gnusni arhiđakon. On ne imađaše posla sa zidom odvesnim, no sa zidom koji mu se gubio ispod nogu. Kvazimodo je imao samo da mu pruži ruku pa da ga izvuče iz ponora, ali on ga i ne gledaše. Gle 656 dao je Grevski trg. Gledao je vešala. Gledao je Ciganku. Gluvi se beše nalaktio na ogradu, na ono isto mesto na kome je pre nekoliko trenutaka bio arhiđakon, i ne skidajući oka s jedinog predmeta koji je u tom trenutku postojao za nj na ovome svetu, ostao je nepomičan i nem, kao čovek koga je grom porazio, a potok suza tekao je iz ovoga oka koje je dotle pustilo bilo jednu jedinu suzu. Međutim, arhiđakon je malaksavao. Niz njegovo ćelavo čelo curio je znoj, nokti mu se behu raskrvavili o kamen, a kolena su mu se gulila o zid. Čuo je kako mu mantija, koja se beše zakačila za oluk, puca i cepa se, kad god se pokrene. I kao vrhunac sreće, taj se oluk završavao jednom olovnom cevi, koja se savijala pod težinom njegova tela. Arhiđakon osećaše kako ta cev lagano popušta. Ne^rećnik govoraše u sebi da će, kad mu ruke sasvim klonu od umora, kad mu se mantija pocepa, kad se olovo bude savilo, morati pasti, i neiskazani strah obuze mu dušu. Pokadšto je nesvesno gledao u jednu uzanu

površinu, koju su na desetinu stopa niže obrazovale skulpture, i iz dubine svoje očajne duše molio se Bogu da može završiti svoj život na tome prostoru od dve kvadratne stope, pa ma živeo stotinu godina. Jedanput pogleda ispod sebe na trg, u ponor; glava koju diže zatvarala je oči, a kosa na njoj beše se nakostrešila. Ćutanje ove dvojice ljudi beše nešto strašno. Dok se arhiđakon na nekoliko stopa od njega borio sa smrću na ovako strašan način, Kvazimodo je plakao i gledao na Grevski trg. Videći da svojim kretanjem samo potresa slabi 42 Bogorodičina crkva 657 oslonac koji mu je ostao, arhiđakon odluči da se ne miče. Tako je visio, obgrlivši oluk, gotovo ne dišući, ne mičući se, bez ikakvih drugih pokreta do onog nehotičnog grčenja trbuha, koje čovek dobija u snu kad mu se čini da pada. Njegove ukočene oči behu otvorene nekako bolno i začuđeno. Međutim, malopomalo on stade pogvuštati, prsti su mu klizili niz oluk, osećao je sve više i više slabost svojih ruku i težinu svoga tela; krivina olova koje ga je zadržavalo padala je svakoga trenutka za jedan stepen niže ka ponoru. On je sa užasom video ispod sebe krov crkve Svetoga Jovana, mali kao karta previjena nadvoje. Gledao je redom hladne skulpture tornja, koje su kao i on visile nad ponorom, ali bez straha za sebe, bez sažaljenja prema njemu. Sve oko njega bilo je od kamena: pred njegovim očima čudovišta kojr zjape, dole, na dnu trga, kaldrma, iznad njegove glave Kvazimodo koji je plakao. Na trgu je bilo nekoliko gomilica radoznalih ljudi, koji su mirno nagađali koji li je to ludak koji se zabavlja na tako čudnovat način. Sveštenik ih je čuo kako govore, jer je njihov glas, jasan i zvučan, dopirao do njega: Ta taj će slomiti vrat. Kvazimodo je plakao. Naposletku arhiđakon, van sebe od besnila i straha, uvide da je sve uzalud. Pa, ipak, prikupi svu snagu koja mu je preostala za poslednji napor. On se prikopča za oluk, odbi se od zida kolenima, uhvati se rukama za jednu pukotinu u kamenu, i tako se uspuza za jednu stopu možda; ali usled ovoga potresa naglo se savi olovni kljun na koji se oslanjao. U istom trenutku rascepi mu se mantija. 658 I tada, osećajući da je izgubio svaki oslonac, držeći se još jedino ukrućenim i malaksalim rukama, nesrećni arhiđakon zatvori oči i pusti oluk. On pade. Kvazimodo ga je gledao kako pada.

Pad sa tolike visine retko je kad uopravan. Arhiđakon pade najpre s glavom dole i rapšrenih ruku, zatim se nekoliko puta obrnu u vazduhu. Vetar ga baci na krov jedne kuće, gde se nesrećnik najpre razbi. Međutim, još ne beše mrtav kad je pao na krov. Zvonar ga vide kako pokušava da se noktima zadrži, na kalkanu. Ali površina beše odveć strma, i on ne imađaše više snage. On se brzo skotrlja niz krov kao crep koji se odvoji, i pade na kaldrmu. Tu se više ne mače. Kvazimodo diže tada svoje oko ka Ciganki, čije je telo, viseći na vešalima, drhtalo pod belom haljinom u samrtnoj trzavici, zatim ga spusti na arhiđakona, koji je unakažen ležao na podnožju torn>a, i sa jecanjem, od koga eu se nadimale njegove široke grudi, reče: Oh, sve što sam voleo. III ŽENIDBA FEBUSOVA Pred veče istoga dana, kad je biskupovo sudsko osoblje odnelo sa kaldrme razdrobljenu lešinu arhiđakonovu, Kvazimoda beše nestalo iz Bogorodičine crkve. O tom događaju mnogo se govorilo. Niko nije «• 659 sumn>ao'da je došao bio dan koji je, po njihovom ugovoru, Kvazimodo, to jest đavo, odneo Kloda Froloa, to jest čarobnika. Mislilo se da je on razbio telo i uzeo dušu, kao što majmuni razbiju ljusku i pojedu orah. Zato arhiđakon nije sahranjen u osvećenoj zemlji. Što se tiče Pjera Grengoara, n>emu je pošlo za rukom da spase kozu, i požnjeo je lep uopeh u tragediji. Pošto je ogledao astrologiju, filozofiju, arhitekturu, hermetiku, svakojake ludorije, on se izgleda vratio tragediji, koja je najluđa od svih. To je on zvao tragičnim svršetkom. Evo šta stoji, odnosno njegovih dramenih uspeha, još 1483, u knjizi izdataka: „Žanu Maršanu i Pjeru Grengoaru, drvodelji i sastavljaču, koji su sagradili i sastavili misteriju davanu u Pariskom Šatleu prilikom dolaska gospodina papinog poslanika, našli ličnosti i iste odeli i obukli, kako u rečenoj misteriji beše propisano; a tako isto što su sagradili postolja koja za to potrebna bejahu; za taj rad, sto livara." Febus od Šatopera svrši takođe tragično: oženi se. IV ŽENIDBA KVAZIMODOVA Malopre smo rekli da je Kvazimoda nestalo iz Bogorodičine crkve na dan smrti Cigankine i arhiđakonove. Otada ga niko više nije video, niti se znalo šta je bilo s njim. 660 Prve noćm po Cigankinom pogubljenju, pomoćnici xelatovi behu skinuli s vešala njeno telo i odneli ga, po običaju, u

kosturnicu Monfokona. Monfokon behu, kako veli Soval, „najstarija i najlešpa vešala u kraljevini". Između predgrađa Tanpl i predgrađa Svetoga Martina, otprilike na sto šezdeset hvati od pariskih zidova a na puškomet od Kurtije, videla se, na vrhu jedne uzvišice blage, neosetne, dovoljno visoke da se može spaziti sa nekoliko milja unaokolo, jedna građevina neobičnog oblika, koja je dosta ličila na keltski kromlek, i u kojoj su takođe prinošene ljudske žrtve. 8amislite, na vrhu jednog krečnog brežuljka, veliki ozidani paralelopiped, visok petnaest stopa, širok trideset, dugačak četrdeset, sa jednim vratima, jednim spoljašnjim stepenicama i jednom platformom; na toj platformi šesnaest ogromnih stubova od neotesanog kamena, uspravnih, visokih trideset stopa, poređanih na tri strane zgrade koja ih nosi, povezanih među sobom na vrhu jakim gredama, o koje u izvesnim rastojanjima vise lanci; na svima ovim lancima kosture; u blizini, u ravnici, jedan kamenit krst i dvoja vešala drugoga reda, koja kao da su bila izdanci glavnih vešala; iznad svega ovoga u vazduhu, večiti let gavranova. Eto to vam je Monfokon. Pri kraju petnaestog veka, ova strašna vešala, podignuta 1328, bila su već vrlo oronula. Grede behu istrulele, lanci zarđali, stubovi su se zeleneli od plesni. Slojevi tesanog kamena behu se razmakli, i trava je rasla po ovoj platformi po kojoj ljudska noga nije išla. Strašna je bila slika koju je ova 661 građevina ocrtavala na nebu; naročito noću, kad slaba mesečina padne na ove bele lobanje, ili kad večernji povetarac zaljulja u mraku kosture i lance. Prisustvo ovih vešala bilo je dovoljno da cela okolina izgleda strašna. Debeli zid, koji je bio temelj ove odvratne građevine, beše šupalj. U njemu je bio načinjen prostran podrum, zatvoren starom pokvarenom gvozdenom rešetkom, u koji su bacani ne samo ljudski ostaci koji su padali sa lanaca Monfokona no i tela svih onih nesrećnika koji su pogubljeni na drugim stalnim vešalima pariskim. U ovoj dubokoj kosturnici u kojoj su zajedno istruleli toliki zločini i toliki ljudski krah, ostavili su svoje kosti mnogi veliki ljudi i mnogi nevini, od Angeranda de Marinji1, koji je podnovio Monfokon i koji je bio pravednik, do admirala Kolinjija2, koji ga je zatvorio i koji je takođe bio pravednik. Što se tiče tajanstvenog nestanka Kvazimodovog, evo šta smo mogli doznati. Otprilike dve godine ili godinu i po dana posle događaja koji završuju ovu priču, kad je u kosturnici Monfokona potražen leš Olivija Dema, koji je pre dva dana bio obešen i koga su, po milosti Karla VIII, imali da sahrane u Sen

Loranu u boljem društvu, nađena su među ostalim kostima dva kostura, od kojih jedan beše neobično zagrlio drugi. Na jednom od ova dva kostura, kosturu koji je bio ženski, bilo je još nekoliko parčadi od materije 1 Vrhovni nadzornik finansija pod Filipom Lepim, obešen posle jedne nepravedne parnice (12601315). * Šef proteeganata, žrtva Vartolomejske noći. Njegov leš, bačen kroz prozor, vučen ulicama, obešen je (15191572). 662 koja je bila bela, a o vratu ogrlica od adrezaraha sa malom svilenom kesicom, ukrašenom zelenim kamenjem, koja je bila otvorena i prazna. Ovi predmeti bili su od tako male vrednosti da ih xelat bez sumnje nije hteo uzeti. Drugi, koji beše zagrlio ovaj, bio je kostur čovečji. Palo je u oči da mu je kičma bila kriva, glava upala u ramena, a jedna noga kraća od druge. Dalje, na njegovom potiljku kičmeni stub nije bio prebijen: očevidno je da nije bio obešen. Čovek, čiji je taj kostur bio, došao je dakle ovde, i tu je umro. Kad ga htedoše odvojiti od kostura koji je držao u zagrljaju, on se raspade u prašinu. ICKA ' gICA 2 [g J^C BELEŠKA O „BOGORODIČINOJ CRKVI U PARIZU" Ne zna se tačno kad je Igo došao na misao da napiše roman u kome bi vaskrsnuo Pariz s kraja XV veka, s Bogorodičinom crkvom kao glavnim junakom dela. Možda još 1823, kad je objavljen jedan roman Valtera Skota, o kom je Igo pisao a gde je Luj XI jedna od glavnih ličnosti, kao i u Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Tri su faktora mogla uticati na Igoa kad je odlučivao o predmetu svoga novog romana. Prvo, oživljeni ukus za istorijski roman, posle Šatobrijanovih dela koja otkrivaju hrišćanski svet, viteštvo i gotiku. Uzimajući predmet iz moderne istorije, pod uticajem Valtera Skota, Alfred de Vinji piše SenMara (1826), Merime Hroniku Karla IX (1829), Balzak Šuane (1829). Zatim veliko interesovanje za srednji vek. I najzad, borba koja se u Francuskoj vodila za zaštitu umetničkih starina protiv neveštih arhitekata restauratora, i naročito protiv „crne družine" koja je za vreme restauracije kupovala stare spomenike, rušila ih i prodavala materijal, ili ih rasturala i slala u inostranstvo. Tokom 1828. Igo ozbiljno misli na svoj roman: šeta po starom Parizu, posmatra, sanjari, razmišlja. Polovinom novembra obavezuje se da ga preda svom izdavaču pre 15. marta iduće godine. Ali posle predgovora Krolvelu, drame su za Igoa postale preče od romana. Tre 665

balo je što pre da pokaže da nije samo vešt teoretičar nego i sposoban stvaralac. Međutim, posle svog trijumfa na pozornici, Igo se mogao vratiti predmetu koji ga odavno opseda, sazreva u njegovoj mašti, i on 5. juna 1830. potpisuje ugovor da će roman predati izdavaču do 1. decembra. Još dva meseca Igo razmišlja, priprema se. Tek 25. jula napisao je prve stranice Bogorodičinje crkve u Parizu, ali je dva dana docnije morao da prekine, zbog revolucije koja je za tri dana svrgla Burbonce. Posle pariske pobune, koju će Igo u ggredgovoru Marion Delorm nazvati „divnom revolucijom", on javno pristupa revolucionarima. Raskida s prošlošću, ali naglo i neočekivano, jer je poslednjih godina sve više naginjao liberalizmu. Ne treba zaboraviti da su političke ideje romantičarske omladine koja je branila Ernanija bile pre republikanske nego monarhističke. Pariska pobuna oslobodila je pesnika, kristalisala njegova osećanja, i dovela do izražaja prve težnje njegova duha. Pesnik koji je izveo revoluciju u pozorištu, sad je jasno osetio da mora da bude revolucionar i u politici, ako hoće da ostane dosledan. Igo teoretičar sada daje čuvenu definiciju nove književnosti: „Romantizam nije ništa drugo do liberolizal u književnosti. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu." Iako sav u političkoj groznici, Igo se 1. septembra vraća Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Kupio je bocu mastila i veliki vuneni triko, odelo zaključao, kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i sav se predao svom novom romanu. Toliko je obuzet svojim stvaralaštvom da ne oseća ni umor ni hladnoću, i usred zime radi pored otvorenog prozora. Poslednjim kapima mastila završio je poslednje redove romana 14. januara (1831). Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i po meseca napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih dela. Toliko se bio saživeo s ličnostima svog romana da je, po završetku, bio tužan, kao da se rastao od starih prijatelja. 666 Roman je objavljen 16. marta, usred mučne političke atmosfere. Julska monarhija već je bila stvorila nezadovoljnike među kojima je i Viktor Igo, koji oštro napada novi poredak. Zaoštrava se politička borba. Ipak, delo značaja i vrednosti Bogorodičine crkve u Parizu nije moglo ostati nezapaženo. Opšti utisak je bio „zasenutost i zadivljenost pred jednim takvim raskošem umetničkih bogatstava". Da bi istorijska i lokalna boja bila što vernija, Igo se podrobno dokumentovao u mnogim memoarima, istorijskim spisima i arhivama. A zagim je od prikupljenog materijala probrao ono što je karakteristično za doba koje je

vaskrsavao i, zahvaljujući svojim izvanrednim sposobnostima da zamisli i predstavi daleke događaje i odsutne stvari, oživeo tu sirovu građu svojom bujnom maštom i zadahnuo svojim snažnim umetničkim dahom u nizu ogromnih fresaka, slika i živopisnih prizora najizrazitije boje. Intriga romana, međutim, plod je piščeve bogate fantazije. To isto važi i za ličnosti. Od glavnih junaka samo su Luj XI i Grengoar istorijske ličnosti. Ostale su delo piščeve mašte i često su toliko neobične i izuzetne da ih ne možemo smatrati predstavnicima jednog određenog društva i doba, iako žive snažnim životom. Njihova psihologija nije produbljena, iako Igo daje veoma tanane psihološke analize. Igo slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnosti. Po onome kako misle i šta osećaju, one više liče na savremenog čoveka nego na ljude XV veka. Ali zato je slika starog Pariza, njegovih običaja, naravi, verovanja, predrasuda, njegove umetnosti i civilizacije ne samo umetnički živa i kolorisana, nego i istorijski verovatna. Pišući o istorijokoj tačnosti Igovog romana, arheolog Fedo kaže: „Nikada, ni jedan čovek nije napisao ni jedan odlomak iz arheologije koji vredi kao istorija, kao tačnost, kao zanimljivost, kao boja, kao misao, stoti deo glave Bogorodičina crkva u Parizu i Pariz sa visine." Arhitekt Lasi kaže da mu je Igoov roman bio od velike pomoći pri obnovi stare katedrale, dok se Emil Mal čuveni istoričar srednjo 667 vekovne umetnosti ustezao da izjavi: „Mi smo s mukom pokazali ono što je pesnik osetio intuicijom genija". Igoova vizija toliko je snažna da često sve ostale senzacije preobražava u vizuelne slike, koje imau mop priviđenja. Te su halucinacije ponekad toliko jake da ličnosti romana u mrtvim stvarima šk živa bića. Kad šatrovci jurišaju na katedralu, n>ima se čini da se na vrhu tornjeva sve statue oavola i zmajeva kreću, da se guje smeju, da tudoviigta kevću, da salamandre duvaju u plamen, a aždaje kijaju u dimu. Esmeraldi se čini da sve sprave za muč'.nje idu ka njoj sa svih strana, da je bodu, stežu, k/če. Igo je isto tag.i dramatičan i slikovit evokator narodnih masa. Uz taru katedralu, narod je glavna ličnost romana, narod svih staleža, svih naravi, i svih običaja, od stgdenata do vlastele i šatrovaca. I sve te mase žive snažnim životom, i kad se, radosne, zabavljaju, i kad se, kivne, bune ili jurišaju na Bogoroditipu cr1svu. Kroz njih upoznajemo dušu Pariza s kraja XV veka. Ali, ono što je najlepše i najtrajnije u ovom romanu, to je poezija u svim svojim oblicima: epska poezija u silovitom

oživljavanju prošlosti, stvari, sredina i kolektivnih bića; lirska poezija toplih pripovesti i snažne boje; dramska poezija raznolikih prizora, čas silovitih i svirepih, čas dirljivih i nežnih, koji se lako i prirodno odvijaju na prostranom platnu starog Pariza. Bogorodičina crkva u Parizu napisana je takvim jezikom i stilom da liči na divnu poemu u prozi. Igo je čarobnjak reči. Njegov je jezik raskošno bogat. Igo ima u najjačoj meri razvijeno osećanje za živost, izrazitost, linije i boje. Njegova je rečenica vajana, reljesrna, blistava, praskava, kolorisana, živopisna, i takmiči se s plastičnim umetnostima. Zbog piščevog jedinstvenog slikarokog dara, u njegovom romanu stvari žive dubljim životom nego ličnosti. Živopisnost je potisnula analizu, dekor je apsorbovao čoveka. Svi se kritičari, i stari i sadašnji, dive izvan 668 rednim stilskim bogatstvima dela, čudesnoj orgiji zvukova i tonova, i ritmičkom treperenju rečenica. Čim se delo pojavilo, ono je svakoga zadivilo čudesnim bogatstvom jezika. „Ponekad, jezik je tako čudan i neobičan da izgleda kao da se pisac služio nepoznatim slovima nekog prastarog narečja", pisao je jedan Igoov savremenik, dok naš savremenik Tibode nalazi da je Bogorodičina crkva u Parizu jedna od kreacija francuoke proze, „remekdelo slikanja sredina", i „često remekdelo umetničkog pričanja". Igo je majstor pripovedačke umetnosti. On priča živo, tečno, slikovito, jezikom koji združuje „arhaizam s najblistavijom modernom bojom", tonom u kom neusiljenost običnog, prostog govora meša sa uzvišenošću, lirizmom i patetikom. Igo je majstor i hompozicije. Ove je logički povezano i harmoiički stopljeno u ovom romanu složene intrige i obilja materijala. Ni uvođenje čitavih glava iz istorije umetnosti nije narušilo sklad ove velike freske. Savremenici su bili iznenađeni odsustvom religioznog osećanja u delu u kome je stara katedrala glavna ličnost i duša. Lamartin je nazvao pisca Šekspirom romana, a njegovo delo epopejom srednjeg veka, i setno dodao: „Svega ima u vašem hramu osim malo religije." To mu d'e zamerio i SentBev. Igo katolik upravo tada preživljuje versku krizu. Od hrišćanina, on postaje deist, i može se reći da je u to doba raskinuo s religijom. Pišući Bogorodičinu crkvu u Parizu, Igo se nije mogao osloboditi pesimizma koji je tada suvereno vladao. Antička sudbina pritiska celu radnju romana i svirepo muči nesrećne ličnosti koje se stalno sudaraju, gonjene nekom nepoznatom i neodoljivom silom što ih gura ka zločinu ili nesreći. Igoovi lični pogledi na doba koje je vaokrsavao

možda su najviše doprineli da njegova slika XV veka bude onako sumorna. On je, kao umetnik, voleo katedralu i staru arhitekturu, ali nije voleo srednji vek, koji mu je izgledao svired i 669 surov. Zato je onako nemilostivo šibao nečovečnosti, varvarstva, sujeverja, naravi i ustanove toga doba. Bogorodičina crkva u Parizu ne označava samo datum u knjotževnom radu Viktora Igoa, koji je ovim remekdelom uvećao slavu romansijera, nego i datum u francuokom romantizmu. Pod snažnim dejstvom Igoovog romana oživeo je i ojačao interes za srednji vek i vaokrsavanje stare francuske civilizacije. Ali Igo je ostao nedostižan kao slikar i pesnik najlepše francuske katedrale. Kad je veliki istoričar Mišle, koji nije bio samo naučnik nego i pesnik, pisao svoju Istoriju srednjeg veka, priznao je da je nemoćan da se takmiči s Viktorom Igoom: „Neko je, rekao je on, tako snažno i sjajno opisao oovaj spomenik da se odsad niko neće usuditi da dirne u njega. On je, pored stare katedrale, sazidao jednu katedralu poezije koja je isto tako čvrsta kao temelji one druge, isto tako visoka kao njeni tornjevi." Bogorodičika crkva u Parizu, od svoje pojave pa do naših dana, bila je bogato vrelo umetničkih nadahnuća: jedna opera, nekoliko pozorišnih komada, nekoliko filmova i bezbroj ilustracija, fantastičnih, ljupkih, strašnih. Igoov roman je mnogo učinio i za zaštitu umetničkih starina u Francuskoj, i možda njemu ima da se zahvali što u vreme Komune nije zapaljena kraljica francuskih katedrala. Dušan MILAČIĐ 'V • SADRŽAJ Bogorodičina crkva u Parizu 7 Napomena Dodatak poslednjem izdanju od 1832 9 Knjiga prva Velika dvorana 15 Pjer Grengoar 35 Gospodin Kardinal 47 Gazda Žak Kopenol 55 Kvazimodo 66 Esmeralda 75 Knjiga druga Iz Haribde u Scilu 79 Grevski trg 82 „Besos para golpes" 85 Neprijatnosti kojima se čovek izlaže kad noću prati ulicama kakvu lepu ženu 97 V Dalje neprijatnosti 103

Razbijen krčag 105 Svadbena noć _ _ __ 129 Knjiga treća Bogorodičina crkva Pariz sa visine 143 154 Knjiga četvrta Dobre duše 187 Klod Frolo 192 Immanis pecoris custos, immanior ipse 198 Pseto i njegov gospodar 207 Opet Klod Frolo 209 Nepopularnost 217 Knjiga peta I Abbas beati Martini 219 II Ovo he ubiti ono 232 Knjiga šesta !I Nepristrastan pogled na nekadašnje pravosuđe 253 Mišja rupa 266 Istorija jednoga kolača 271 Suza za kap vode 297 Kraj istorije jednoga kolača 308 Knjiga sedma Opasno je poveriti svoju tajnu kozi 311 Drugo je sveštenik a drugo filozof 330 Zvona 342 'AH' GKH 345 Dva čoveka u crnom odelu 362 č VI Sedam psovki i njihovo dejstvo pod vedrim nebom 370 Zao duh 375 Dobro je kad prozori gledaju na reku 385 Knjiga osma I Talir koji se pretvorio u suv list 397 II Nastavak o taliru koji se pretvorio u suv list 409 III Kraj o taliru koji se pretvorio u suv list 415 IV „Lasciate ogni speranza" 420 V Mati __________ 438 VI Tri ljudska srca sasvim različna 443 Knjiga deveta Groznica 465 Grbav, ćorav, hrom 478 Gluv 484 Peščar i kristal 487

Ključ od crvenih vrata 501 Nastavak o ključu od; crvenih vrata 503 Kljiga deseta I Grengoaru jedno za drugim pada na pamet više srećnih misli u ulici Bernardinaca 509 Idite u šatrovce 523 Živelo veselje 525 Nespretan prijatelj 536 Izba u kojoj se moli bogu gospodin Luj Francuski 561 Misirac u xepu 601 Šatoper stiže u pomoć 602 Knjiga jedanaesta Cipelica 607 La creatura bella bianco vestita 649 Ženidba Febusova 659 IV Ženidba Kvazimodova • 660 Beleška o Bogorodičinoj crkvi u Parizu 665 r BIBLIOTEKA VELIKIH ROMANA Nova serija Drugo kolo, knj. 2 VIKTOR IGO BOGORODIČINA CRKVA U PARIZU Urednik ČEDOMIR MIRKOVIĆ Likovni urednik RATOMIR DIMITRIJEVIĆ Grafički urednici OLIVERA JELIĆ SEKA KRESOVIĆ BUNETA Korektori Korektorsko odeljenje PROSVETE Izdavač IP PROSVETA D.D. Beograd, Čika Ljubina 1 Za izdavača ČEDOMIR MIRKOVIĆ, direktor Štampa BIGZ, Beograd, Vojvode Mišića 17 Tiraž 1500 primeraka 1994. ISBN 860700803H CIP Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 84031 IGO, Viktor Bogorodičina crkva u Parizu / Viktor Igo ; [preveo Dušan Đokić]. Beograd : Prosveta, 1994 (Beograd : BIGZ). 669 str. ; 20 cm. (Biblioteka velikih romana. Nova serija ; kolo 2, kn>. 2) Prevod dela: Notre dame de Paris / Victor Hugo. Tiraž 1500. Str. 665[670]: Beleška o „Bogorodičinoj crkvi u Parizu" / Dušan Mičzčić. ISBN 860700803H 840.0931 a) Igo, Viktor (18021885) „Bogorodičina crkva u Parizu"

ID=29507852