Dr. VLADIMIR OROVI

PRILOG PROUAVANJU NAINA SAHRANJIVANJA I PODIZANJA NADGROBNIH SPOMENIKA U NAIM KRAJEVIMA

U SREDNJEM VIJEKU*

Ima miljenja da su nekad i Srbi, kao i neki drugi slovenski narodi, spaljivali mrtvace.1 Meutim, pada u oi vana injenica da u narodnim pogrebnim obiajima, koji inae znaju biti veoma konzervativni, nema skoro nikakva traga spaljivanju. Svaka forma ranijeg pogreba sauvana je u supstitucijama, samo za spaljivanje nemamo nikakvu sigurnu supstituciju, nikakvu aluziju,2 Pod uticajem hrianske kulture, prema kojoj je spaljivanje mrtvaca shvatano kao nehumana tradicija varvarizma, taj se obiaj, ukoliko ga je bilo, potpuno izgubio. Mesto njega primljen je obiaj sahranjivanja kako ga je preporuivala crkva i kako je praktikovan od ranije na celom balkanskom terenu. Sa novim obiajem sahranjivanja primljeno je i sve drugo to je s tim u vezi; ne samo religiozne formalnosti, nego i sva grka i romanska tehnika toga posla.

Najstariji nai grobovi obeleeni su ploama i velikim pravilno otesanim kamenjem, koga ima po svoj Bosni i Hercegovini na nekoliko hiljada. Narod ih naziva raznim imenima. Najee ih zovu g r k a g r o b l j a . Tim imenom narod hoe da obelei neku pradavnu starinu. Samo ja mislim da je to ueni naziv unesen u narod, a ne ponikao iz sama naroda. Mogao je doi sa dve strane. Prvo od naih uenijih ljudi, koji su znali da su nekad naim zemljama vladali Grci i koji su verovali da su ta stara groblja, drukija od onih uobiajenih od XVII veka, iz tog starog doba. Drugo, poticao je i od katolikog svetenstva, koje je preporuivalo grobove s krsnim znakom i koje je, da bi odvraalo svet od starih obiaja obeleava-nja groba, proglaavalo ranija groblja za grka i

* Redakcija je rad primila za tampanje od nasljednika dr. Vladimira orovia. Iako rad nije potpuno dovren, on prua puno vrijednog materijala za daljnja nauna istraivanja, pa ga redakcija zato i objavljuje.

1 S. Trajanovi, Stari slovenski pogreb. S. K. Glasnik

III, 1901, 5860 [ir.]; L. Niederle, Manuel de l'antiquite slave. II. Paris 1926., 43 i d.

2 V. ajkanovi, S. K. Glasnik IX, 1923, 2834.

izmatika. U narodu je mnogo obinije verova-nje, da su ta stara groblja, s velikim stecima, grobovi nekih ogromnih ljudi, veih i jaih od dananjih, pa ih stoga ee nazivaju d i v s k a ili d i n o v s k a , ili, kako ponegde u istom znaenju govore, m a c u r s k a . 3 U narodskoj etimologiji i djelomino od macurskog postalo ma-d a r s k o groblje, a delimino je taj naziv u severnim oblastima Bosne i istoriski opravdan. Od dinovskog dolo je moda d i d o v s k o i i d o v s k o ime; a moglo je doi i po tom, to su stara idovska groblja imala doista kamene steke i kovege. Za ovo bi naroito govorili nazivi i v u t s k o ili j e v r e j s k o groblje. Rei je i novijeg je datuma naziv b o g u m i l s k o groblje. Zbog toga to na mnogim stecima nema krsta, a javlja se sam ili u grbovima znak zvezde ili meseca, to su ova groblja zvana i t u r s k i m i a r n a u t s k i m . Muslimani ga, opet, od svoje strane zovu nevernikim k a u r s k i m (napr. u Borcima kod Konjica). Zbog toga to su ponekad u skupnim nalazima, s velikim ploama, narod ih je uzimao kao skupna groblja nastala ili usled neke morije, otud u m s k a ili m o r i j -s k a , ili usled nekog krvoprolia, s obinim legendama o zakrvavljenim svatovima ( s v a t o v s k a ) . Naziv l a t i n s k a i r i m s k a groblja

3 Sr. Tih. R. ordevia, B r a t s t v o VII. 1896, 67;

Macure su dugaki ljudi, koji su bili pre ovog sveta. Ja u tom nalazim stari trag plemenskog naziva Mazura, kao to je i s p o 1 i n od Spala ili o b r a i n od Obara. orevi je prikupio sve nazive za groblja u S t a r i n a r u III, 1908, 1612. Neki od naziva su oevidno uli u narod knjikim putem, kao to je na pr. naziv j e 1 i n s k o groblje. Naziv r u s a l i s k o , r o s a l i j s k o groblje, u vezi sa imenom Rusalja, nije poznat u naim zapadnim oblastima. Kod Bugara se m a g u r a m a ili m a g u r k a m a zovu mogile; uz to postoje nazivi m g u r a m u g e r i n a . V. Mikov: Bulgarska ist. biblioteka, IV, 1929. Nije iskljueno da izmeu naziva m a g u r k a i m a z u r s k o g r o b l j e postoji neka blia veza po znaenju te rei u istonjakim jezicima.

127

Uposle izopaeno o k a k a) vredan je posebne panje i mi emo se na nj ponovo vratiti. On je doao po obliku sarkofanih steaka, radenih neosporno prema rimskim uzorcima u zemlji, i zbog toga to se kod mnogih, esto i neposredno, pri-meavala rimska tradicija. Naziv je u narod mogao doi preko katolikog klera, koji je te stvari oevidno znao.

U samim grobnim natpisima dolaze samo ovi nazivi: dalje, vrlo obino: i osim toga oznake za postavljanje tog znaka ove: a se postavi

. i jednom samo:

4.

U narodu su danas za ove grobove najobiniji nazivi: m r a m o r m r a m o r j e s t e a k i s t e k i , m a e t i , kako neki vele,5 k a m e n i c a . Najei je i gotovo opte poznat naziv s t e a k . Re je od osnove s t o - s t a, sr. gr.

lat. s t a r e , ali izvedene od glag. priloga: s t o j e i , odatle s t o j e k i, stezanjem od oje u .6 Kukuljevi, ak, navodi kao da se oblik s t o j e k i i uje uz s t e k i . 7 P. Kajer misli prije na grko , to znai pokrito mjesto, kuu, sobu ili i jamu, peinu.8 Oblik m a e t (Kukuljevi ima m a a 1 e) izvodi . Tru-helka od turskog m a h e d - m e i t grobite junaka, koji je za vjeru poginuo.9 U Dubrovniku je u XIII vijeku jo obian stari naziv za groblja znak monumentum1 0, otud moda u nas i naziv s p o m e n i k . Prvi je takav naziv u XVI veku u manastiru Voljava: l l

Grobnica se zove optim imenom grob, grob' ili greb'. Grobnica sinovca Nemanjina, upana Stevana Prvoslava, koja se nalazi u crkvi vasojeviskih urevskih Stubova, zove se g r o b ' ; za oznaku veli se esto: ili

i i , i slino1 2

4 Li. Stojanovi, Stari srpski zapisi i natpisi, III, br.

4729, 4732, 4745, 4752, 4733, 4738 i 4823. 5 Glasnik Zem. muzeja, III, 1891, str. 123.

6 . Danii: Osnove spr. ili hrvat. jezika, Biograd 1876,

str. 290. 7 Arkiv za povj. jugoslavensku XII, 1875, str. 163.

8 Pierres sepulcrales dalmates, Lvon 1887., str. 11.

9 Glasnik Zem. muzeja, III, str. 369.

10 Sr. Diversa Cancelariae, I, 103, ex 1282 u dubrov.

dr. arhivu. 11

Starinar IV, 1877, str. 133. 12

Stojanovi, sp. dj., br. 10, 57, 80, 82.

Oblik g r e b ' mnogo je rei; njega upotrebjava Radin Gost u svom testamentu i jo neki pisari.1 3 Naziv g r o b n i c a nalazi se u starijim spomenicima svega dva-tri puta; od XVII stoljea postaje ei i obiniji. Grob se kod Vuka oznaava kao DAS GRAB, a grobnica samo kao die Grabhoslen na isto se u Akademijinom Rjeniku s pravom pri-meuje, da se ta razlika dovoljno ne potvruje u primjerima.14 U Hercegovini se danas izmeu te dve rei pravi ova razlika: grob je svaki grob, s rakom, krstom i humkom zajedno, dok je grobnica ozidanig rob, pa bilo to za jedno, dva ili vie lica.

Osim toga nalaze se retko i ovakvi nazivi: k u a (se kua Miletina Maroevia i njegove ene Vladisave i 15 u Eufemistiki v j e n a k u a , v j e n i d o m ,

1 6 Pored toga jo p o k o j i t e

152617- r a k a znaila je ranije grob, sepulcrum. U grobnom natpisu upana Grda (oko 1180 god.) veli se:

; 1 8 u naim starima biografijama re ima isto znaenje:

1 9

Ranije je r a k a oznaavala sam mrtvaki koveg, jer se samo tako moe razumeti u Kon-

stantinovoj biografiji:

,20

i uopte diferenciranje groba i rake. Danas raka oznaava samo jamu sa otesanim unutranjim zidovima i poklopcima, ali bez spoljanjeg dela.

Na dva mesta naiao sam jo da se gornji znak, biljeg, oznaava prosto imenom p l o e , prema svom obliku, kao to se kasnije oznaavao k r s t o m . Na Komu se nalaze u jednoj crkvi dva natpisa u kojima se veli: Oba potiu iz poetka XV veka.2 1

1 3 Glasnik Zem. muzeja, X X I I I , str. 374; sr. Stojanovi

sp. dj. br. 4783, 4845. 14

Vukov Rjenik pod g r o b i g r o b n i c ; Akademijin rjenik pod g r o b n i c a.

1 5 Stojanovi, sp. dj. br. 4793.

16 ibid., br. 4763, 4791.

17 ibid., br. 454.

1 8 Glasnik Zem. muzeja, X X I I I , str. 486.

19 D. Danii: Rjenik iz knjievnih starina srpskih,

Biograd, 1864, III, str. 31. 20

P. J. afaik, ivot sv. Konstantina. V Praze 1868 str. 25.

21 Stojanovi, sp. d., br. 232, 233..

128

II

Stari grobovi nalaze se na vie strana. Najugledniji ljudi, vladaoci i crkvene poglavice, sahranjivani su obino u njihovim zadubinama ili crkvama njihove rezidencije. Obiaj je taj i kod nas vrlo star. Dukljaninova Hronika navodi, da je kralj Prelimir sahranjen u Rasu u crkvi sv. Petra, kralj Petrislav u crkvi sv. Marije na mestu Gazem, kralj Vladimir u crkvi sv. Marije u Krajini, a njegova ena Kosara njemu ispod noga, kralj Dobrosav u crkvi sv. Andrije (in ecclesia sancti Andreae in capella sua) Mihajlo i Bodin u manastiru sv. Sra i Vaha, kralj Radoslav u manastiru sv. Petra kod Trebinja, kralj Grubia u crkvi sv. Durda u Baru.2 2 Posle je, za Nemanjia, taj obiaj redovno dran. Nemanja je sahranjen najpre u Hilandaru, pa u Studenici, u grobu za koji sv. Sava kae:

; sv. Sava je sahranjen najpre u Hramu etrdeset muenika u Trnovu, pa odatle u Mileevu; Stevan Prvovenani u ii; kralj Radoslav u Studenici, Vladislav u Mileevu, Uro u Sopoanima; Dragutin u Rasu, u crkvi sv. ora

23; Milutin najpre u Banjskoj, pa posle u Sofiji, u sabornoj crkvi; Stevan Uro u Deanima; car Duan u Arhangelovom manastiru kod Prizrena i, najzad, car Uro najpre u Bogorodiinom manastiru kod arenika, a onda u manastiru Jasku.

Zadubine su podizane, kako izriito kazuje Danilov nastavlja u biografiji Stevana Deanskog

24

Sam car Duan veli za se u jednoj povelji 1343. da je podigao Arhandelov manastir u Prizrenu kao ".2 5

Sinovi kneza Lazara, traei da se njegovo telo prenese iz Pritine u Ravanicu, govorili su:

Jedan takav grob u crkvi opisao je poblie M. Valtrovi.27 To je grob Stefana, sina esara Uglje-e, u manastiru Ljubostinji. Spoljni beleg na grob-

22 Dr. J. rni: Popa Dukljanina Letopis po latinsku.

U Kraljevici 1874, str. 39, 41, 51, 53, 57. 23

D. Danii: ivoti kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Zagreb 1866, str. 52.

24 ibid. 201

25 St. Novakovi, Zakonski spomenici srpskih drava

srednjega veka. Beograd, 1912. 412. 26

Glas, G X X X V I , 1929, 95. 27

Starinar, I, 1906, str. 247.

nici je arkosolij, koji ne stoji neposredno nad grobom no je za irinu ispada iz osnovnog zida crkve pomaknut na jug, jer je vrsto prislonjen uz zid hrama, koji je tanji od svog osnovnog zida. Arkosolij je dug 1,70 m, a irok 0,53 m. Sam grob ima 1,65 m u duinu, u irinu 1,30 m, a visok je do donje ivice svoda 1,38 m. Kosti u njemu ne sastavljaju kostur prirodno opruen, no su, skupljene u jednom drvenom koveiu, ostavljene u zapadni manji odeljak groba. Jednim niskim zidom, visokim oko 0.40 m, a irokim 0.30 m, pode-ljen je grob na spomenuti zapadni manji i na istoni vei odeljak, u kome uz istonu stranu njegovu ima nizak, a 0.20 m irok banak. Kove-i je od hrastovih talpi; raspao se; odvalila se jedna dua istona i jedna kraa severna strana njegova, a poklopac je pao na kosti tako da se od njih vidi samo jedna butnjaa. Kovei lei u pravcu od juga na sever. Ovaj zanimljivi fakat, da kostur nije opruen utvrdili smo i mi u jednom ozidanom grobu, u crkvi trebinjskog manastira, gde je duina groba bila 1.10 m, visina 0.83, a irina 0.66 m. Gornji deo kostura bio je u redu, dok su donje kosti bile ispreturane.2 8 Narodna tradicija, nimalo neverovatna, govori o tom da su neka visoka lica pokopavana u sedeem stavu.

Inae, grob je za vrlo ugledne ljude obino bio ispred oltara. Konstantin iril sahranjen je u Rimu, u crkvi sv. Klimenta,

,2 9

Na kojem su mestu u crkvi sahranjivani nai vladari ne navodi se u starim izvorima. Posle kanonizacije redovno su ih stavljali ispred oltara da, kao kraljica Jelena, budu

s

Tako je i grob Deanskog u Deanima s leve strane pred carskim dverima. Meutim, grob knje-ginje Milice u Ljubostinji nalazi se u priprati, odmah iza ulaza na levoj strani. I danas svi kivoti i naih i tuih svetitelja stoje obino ispred dveri, kao na najuglednijem mestu crkve, koje je pristupano i na dogledu profanom svetu.

Arhiepiskop Jevstatije I bio je u ii, , napravio za sebe mramornu

raku.3 1

Danas se u toj crkvi zna samo za jednu grobnicu, a tu narodno predanje pripisuje Stevanu Prvo-venanom. Grobnica se nalazi na severnoj strani prostora, koji odgovara unutranjem narteksu, udaljena od severnoga zida crkve za 0.70 m, a za 0.75 m od stupca, koji ispada iz zida crkve na ovoj

2 8 Wissenschafftliche Mittheilungen aus Bosnien und der

Herzegovina X I I I , 1915., str. 21. 29

afarik, sp. d., str. 25. 30

Danilo, sp. d., str. 100. 31

Danilo, str. 314.

Nae starine III. 129 9

strani. Grobnica nije mramorna, ve je ozidana od tankih cigala; duga je 2.15 m, iroka 0.50 m, duboka 0.42 m, a nalazi se za 0.90 m ispod sadanjeg poda crkve. Prua se u pravcu IZ. Ozgo je zatvorena prostim ploama od kamena, medu kojima se nalazi i jedan fragmentirani mramorni okvir... Danas je nad njom formiran sarkofag od debelih mramornih ploa. Ostaci ranijega sarkofaga nad ovom grobnicom nalaze se u dvoritu oko crkve.82 Grobnica je bila ranije otvarana i sigurno nije ni Stevanova ni Jevstatijeva, jer su njihove moti ouvane, dok su ovde naene samo kosti od bedrenjae i prebijene cevanice.

Za Markov manastir sv. Dimitrija, ije su freske i natpise Mrnjavevia istrli Bugari u sedamdesetim godinama prolog veka, tvrdio je P. Srekovi, da su tu sahranjeni lanovi Vukainove porodice i on sam. U crkvi ili u priprati prema likovima bio je sahranjen kralj Vukain, kralj Marko itd., ali ljudi su i vreme pokvarili te grobove. U priprati ima ploa od belog mramora sa dvoglavim orlovima, a drugi njen deo, sa dvoglavim orlom i dva lava, nalazi se u oltaru. Srekovi misli da je to bila ploa groba Vukainova. U crkvi, u priprati, ima doista ostataka nadgrobnih ploa. Pred crkvom, u duvaru novoozidane kujne, u karniz, na koji se naslanjaju, uzidan je jedan deo mermerne ploe i na njemu stoji izrezano ovo:

. To bi, dakle, imao biti grob Kraljevia Marka, i ako taj natpis ne izgleda verno prepisan.33 Iskopavanja na tom terenu nisu vrena.

Taj su obiaj zidanja zadubina primili nai stari, kao i veina drugih evropskih naroda, od Grka.3 4 Velik broj starih bazilika pun je grobova vladara, episkopa i drugih uglednika; ima itavih crkava koje su podignute i slue samo kao mesta grobnica. ak je itav jedan grad kod Nemaca, slavni pajer, zbog crkve s vladalakim grobovima dobio naziv grad mrtvih svetog rimskog carstva nemake narodnosti.35 Zajednike grobne crkve, onako kao to je crkva Apostola u Carigradu sa vizantijskim carskim grobovima ili benediktinska opatija sv. Denisa kod Pariza, ili pa-jerski dom u Nemakoj, nije bilo u Srbiji,36 niti u Bosni. Ima ipak u peskoj patrijarijskoj crkvi itav niz arhiepiskopskih grobova i jedan mitro-

32 Dr. V. B. Petkovi, Manastir ia. Beograd 1911, str.

1011. Starinar, II, 1908, str. 121. 3 3

Glasnik Srp. uenog drutva, knj. X I V I , 1878, str. 9207. Sr. P. N. Miljukova, IV 1899, str. 1346. N. P. Kondakova,

, 1909, str. 1 8 2 5 . 0 ovom svemu L. Mirkovi, Mrnjavevii, Beograd 1925, str. 227.

34 Sr. M. Brunet de Presle, Sur les tombaeux des empe-

reurs de Constantionle. Paris 1856. 35

J. Braun, Die Kaiserigraiber im Dome Zu Speyer. Miinchen 1903., str. 10.

36 C. Jireek, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen

Serbien, III, Wien 1914., str. 74.

polit 1653. naglaava, aljui neke knjige tamo, da tu

3 7

U crkvama su sahranjeni i ugledniji lanovi bratstva, episkopi i arhiepiskopi; u manastirima ponegde zasluniji arhimandriti i igumani. Kopajui ruevine Trebinjskog manastira (Tvrdoa) mi smo u prostoru crkve sve do ispred oltara nailazili na grobnice ispod patosa; isto tako i u crkvi sv. Pavla, koja se nalazi upravo kod starog Petrova manastira u ievu kod Trebinja. Toga ima svuda. Takvi grobovi su opisani u crkvi sv. Sofije u Sofiji.38 Grobnica svetenih lica ima u So-poanima (1345 Isaija Simon, bez oznake ina; 1362, popa Radojevia)39; u Kruedolu postoje grobnice episkopa i arhiepiskopa. I one kosti, naene na zemljitu starog cetinjskog manastira po svoj su prilici episkopa ili drugih svetenih lica.40

Druge ljude sahranjivali su obino u grobljima oko crkava. U okolini manastira i oko manastirskih crkava bili su grobovi za monahe, a za ostale mirske ljude bilo je, kako znamo po tipi-pima hilandarskom i studenikom, odvojeno

.

4 1

Odvojeno groblje za monahe nalazi se u dvoritu razruenog Trebinjskog manastira. U Zavali se monasi sahranjuju oko crkve (iguman manastirski, Nikanor Dutina, govorio mi je da su neki vrlo zasluni sahranjeni i u crkvi), a aci i drugi ljudi u groblju iznad manastira. U Mostaru je oko stare crkve bilo zasebno groblje samo za svetena lica. Oko svetovnih crkava groblja su gotovo obligatna; izuzetaka od tog ima i ti su obino u varoima ili su iz novijeg vremena.

Zanimljivo je da u Srednjem veku nalazimo i kod nas obiaj da ugledniji ljudi, i to ne samo vladari s veim sredstvima, podiu grobne crkve za se. U povelji kojom kralj Milutin 1300 godine obnavlja manastir sv. ora na Seravi kod Skoplja ima ovo mesto:

4 2

Veliki tepija srpski Miljen oko 1330 godine

.

4 8 Kaznac Dami-

130

37 Stojanovi, sp. d., br. 1500.

38 B. D. Filov,

, 1913, 106-107, 147. 39

Stojanovi, p. d., br. 82, 123. 40

P. Kovinski, 1909, CTp. l0

4 1 Spomenik S. Akademije nauka X X X I , 1898, str. 66;

Glasnik Srp. uenog drutva, knj. 40, 1874, str. 176. 42

St. Novakovi, Zakonski spomenici, str. 612. 43

Zapisi i natpisi, br. 58.

trije, za vreme Stevana Deanskog, u hramu Sv. Nikole Vranjinskog .

44 U testamentu Jelene udovice vojvode

Sandalja, pisanom 1442, izrie se njezina elja,

.

4 5 ak i Radin-gost, Bogumil, u svom

testamentu odreuje 140 dukata .

46 U Crnogorskom

Primorju ima u ruevinama jedna mala crkvica sv. Nikole (4.14X2.28), koju je podigao neki Nikola Dapevi za se i svoju porodicu. U-nutra je njegov grob i grobovi njegove porodice.

47 Obiaj taj ostao je i docnije. Jedan od zad

njih primera u naim krajevima to je blaujska crkva mitropolita ora Nikolajevia. U porti prostrane saborne crkve prizrenske nalazi se, u uglu, mala, veoma stara, crkva posveena sv. or-u. Ona i danas jo slui. Obim crkve je vrlo mali; ima apsidu, ali nema kubeta. To je u pravom smislu rei kapela. Danas je upotrebljavaju za grobnice prizrenskih vladika.

Grobnica tepije Batala iz XIV veka, itav jedan mauzolej blizu Travnika, ouvana je dosta dobro.4 8 Podignuta je na jednoj glavici, s koje se otvara pogled na tri doline Lave, ona je svom gospodaru i u zadnjem poivalitu davala izuzetan poloaj. Zgrada je 5.80 m duga i toliko iroka, a opasana je zidom debelim 0.800.85 m. Pred njom je trem, neko moda drvenim stupovima urijeen, 7.20 m dug i 3.10 m irok. Iz trijema vodile su tri, desno postrance smjetene kamenom ozidane stepenice u nutrini mauzoleja, kojemu su, sudei po ostacima klaka, zidovi bili obojeni arenim, ivahnim bojama. Zgrada je bila nesumnjivo i pokrita, po svoj prilici drvetom, i na svod. Steak nad grobom je nevelik. Okrnjen, on sad ima duinu oko 0.81 m, a irinu 0.65. Nema ni posebnih ukrasa, samo mu je sa proelja i strana udubljeno polje zarubljeno lizenom, koje su u proelju spojene lukom. Raka ispod toga, sa izglaanim zidovima, na vrhu je znatno ira, pa se onda suava. Otvor rake, 1.87 m irok 3.40 m dug, ide u ovoj irini do dubine od 80 cm, gdje se na sve strane za 60 cm suzuje u manju 46 cm duboku a 80 cm iroku raku. Dno ove rake bijae tanka laporasta ploa, koja je poivala na 8 kockastih potpora, uzidanih pod donjim rubom u uglovima i u sredini zidova. To su kamene gredice, kojima je elo iroko 17 cm a visoko 24 cm,

4 4 F. Mikloi: Monumenta serbica, Viennae 1858, s tr

112. 4 8

lb., str. 416 48

Glasnik Zem. muzeja, 19911, str. 374. 4 7

A. Jovievi, Naselja XI (S. E. Zbornik, XYIII), 1922, str. 16.

4 8 . Truhelka, Grobnica bosanskog tepije Batala. Gla

snik Zem. muzeja XXVII , 1917, str. 365 d.

te vire glavinom oko 10 m iz zida. Ploa koja je neko na njima poivala i sluila kao dno gornje rake, sluila je i pokrivalom pravoj raci, koja se tek ispod nje nalazi la. . . 4 9 Potonja je na gornjem rubu, gde su uzidane kamene potpore, 80 cm iroka, ali se prema dnu proiruje na 1.22 m. Dubina od gornjeg ruba potpora do dna je 2.14 m, a duljina na dnu 2.20 m. Raka se, dakle, prema dnu divergentno proiruje. S obje ue strane na dnu izidane su po dvije kamene klupe, visoke 36 cm. iroke 54 cm a na nje poloen je lijes, iste-san iz miljeve grede, duge 2.15 m, iroke 90 cm a duboke 46 cm. U njoj je iskopan lijes 27 cm duboko i to tako, da mu je elo i podnoje u sredini polukruno zarubljeno. Desno vie glave na gornjem licu ruba lijesa, u uglu, izdubena je mala polukruglasta zdjelasta izdubina. Oko samog mauzoleja bilo je malo dvorite okrueno rovom, pa je tako grobnica dobila izgeld male tvrave.

U Reetarini kod Livna, na jednom zaravanku, iznad takozvanog Kraljiina nasipa, podignuta je u novije vreme, 1928 god., jedna grobna kapelica na starim temeljnim zidovima. Pod kapelicom nalazi se stara grobnica od mekog tesanog kamena. Celo se mesto, sa jo nekoliko grobova oko kapele, zove Crkvina. U samoj kapeli, u grobnici, naen je svega jedan dobro ouvan skelet i dve lubanje na levoj strani od njegove glave.50 Kapela je, oevidno, bila grobnica neke znatnije linosti.

Poseban mauzolej ima u XIX veku i uveni hercegovaki junak Smail-aga engi. U Lipniku kod Gacka podignuta je jedna kamena zgrada sa svodastim krovom damijskog tipa, u kojoj je, na sredini, samo njegov grob. Zgrada je podalje od ostalog seoskog groblja i ne nalii nimalo na one u njima podignute mauzoleje za dobre, isto kao ni na one uz damije prislonjene sobice sa istom namenom.

Od naih starih grobnih crkvica opisao je jednu Dragutin S. Milutinovi. Na groblju sela Doca, u studenikom srezu, postoji etverougla, cilindrinim svodom pokrivena nadzemna grobnica, u koju se ulazi kroz zapadna vrataca na stepene. Nad ovom grobnicom die se isto toliko duga i iroka kapela, koja ima na istonoj strani polukrunu oltarsku apsidu, podignutu na jednoj horizontalnoj ploi, to kao konzol izlazi iz zida visoko nad zemljom. Kapela je takoe polukrunim svodom pokrivena, a cela joj je zapadna strana tako otvorena, da se unutra vidi. Hram je bio obnovljen za vreme despota ura. 5 1 Za nadgrobnu crkvicu smatra Kosta Jovanovi i sv. Nikolu u-niskog, ponajvie zbog njenog osvetljavanja preko kubeta.5 2 Jedna banjanska crkva nema taj tip,

4 9 Ova gornja raka, misli Truhelka, imala je valjda da

zavara kopae blaga od svog prvog poetka. Mi drimo, da je po svoj prilici bila namenjena za nekog njemu bliskog, kao to je i danas est obiaj u grobnicama.

50 M. Mandi, Glasnik Zem. muzeja. XLVII, 1935., 15.

51 Glasnik Srp. uenog drutva, knj. 47, 1879, str. 2523.,

234. 52

Starinar, II, 1907, str. 158.

131

ali je puna nadgrobnih ploa. Dve su na obe strane oltara, a dve na obe strane ulaznih dveri; ima ih i u arkama medu pritvorom, molilitem i oltarom. Pri ulazu u crkvu je ploa kneza Grdana Cvetkovia.53 Grobne crkve u neposrednoj blizini samog manastira, kao to je sluaj sa tom stu-denikom ili sa Bakovskim manastirom u Bugarskoj,54 nema na naem podruju, u Bosni i Hercegovini, nigde.

Jednu neobino zanimljivu, simbolinu pret-stavu grobne crkve opisao je nedavno Milan Karanovi.5 5 U Zgoi se nalazio do 1913 god. uz jedan vrlo lep sarkofag i jedan stub sav iaran raznim reljefima radenim paljivo iako ne sa visokom umetnou. Na stubu je bilo napisano da tu lei Stevan ban bosanski, po svoj prilici Stevan II Kotromani. Uz taj grob nalazila se itava jedna mala nekropola. Karanovi je pokuao da protumai are na grobu i najzad je, kao rezultat iskopavanja, dao ovo miljenje: Ceo obelisk izraava malu crkvu, grobnu kapelu, sa eonom stranom, dva kamena svenjaka sa sveama, oltar sa asnom trpezom i liturgijskim svetim sasudima za evharistiju. Koliko sam ja lino prouavao taj spomenik, koji se danas nalazi u Sarajevskom muzeju, ja nisam mogao dobiti utisak da Karanovi ima pravo a i sama stvar, u naelu, ne izgleda mi mnogo verovatna. Zato da se banu podie simbolina crkva na jednom stubu, kad mu je mogla biti podignuta prava grobna kapela? Ako mu kao bogumilu (Stepan II nije umro kao bogumil ali se misli da se to moglo odnositi na Stepana Prijezdu (koji se nigde tako ne zove) nisu mogli podii pravu crkvu, onda mu nisu mogli podii ni simboliku. Jer crkva bi se poznala kao crkva bilo u ovom ili u onom obliku. Ali ima jedna stvar koju vredi naroito istai. To je, koliko ja znam, do XV veka jedini nadgrobni znak u obliku stuba pored sarkofaga.

Uz Spasovu crkvu u ii nalaze se dve pobone kapele. Severna ima jedan nepravilan mali prozor, koji je spolja jedva prorezan. Iznad ovoga prozoria nalazi se u visini od 2.50 m iznad zemlje jedna profilisana ploa od mramora, horizontalno u zid uzidana i ispada iz njega za neto vie od pola metra. Ona je na sredini skroz probuena. Otvor je na zadnjoj strani veoma uzan, a u pravcu ka gornjoj povrini levkasto je proiren. Vlad. Petkovi upozorava, da u crkvi Smrti Bogorodiine u Nikeji u severnom poraklisu, koji je sluio kao grobna kapela, nije bilo prozora. Za navedenu plou ne zna se tano emu je imala da slui. Iz toga to je u kapeli bilo tako mrano, to je pored pomenute ploe na zidu naslikana Smrt sv. Save, moglo bi se slutiti da je kapela slu-

53 Rovinski sp, d., str. 212.

54 I. Ivanov', Izvestia na Bulg. arh. dr., II, 1911,

212213. 55

Grobna crkva grafiki izraena na bosanskom srednje-vekovnom spomeniku, Sarajevo 1934.

ila kao grobna kapela, a na pomenutoj ploi da je gorela kakva svetiljka.56

U Graanici su karakteristine potpuno ode-ljene dve pobone apside i koridori bonih brodova, koji vode do njih. P. N. Kondakov, koji upozorava na to, kao i u starom Nagoriu, bili odeli za grobnice kraljevskoj porodici.57'

Za crkvu Patrijarije, u kojoj je najvei broj grobova starih crkvenih velikodostojnika, zna se da je velik deo doziivanja vren samo radi tih grobova. U samoj Patrijariji ima sedam podignutih grobnica, od kojih su u sabornoj crkvi s desne strane sv. Arsenija, Save II i Janiija II. Pred dverima, u ivotu, na levoj strani nalazi se A. Nikodim. U prizidanoj crkvi sv. Dimitrija grob patrijarha je na levoj strani, a na desnoj je kosturnica. U drugoj prizidanoj crkvi Bogorodiinoj grob je Ae. Danila. Pred treom prizidanom crkvom sv. Nikola u tremu s june strane lei patrijarh Maksim.58 Nema sumnje da su te dograivane crkve spremala za svoje pokojnike dotina lica, elei na taj poseban nain jae izdvojiti svoj pomen i istodobno uiniti jednu vrstu onda gotovo obligatne zadubine. . Bokovi,59 koji je s uspe-hom izvrio osiguravanje i obnovu Patrijarije, malo je isuvie sumarno i nejasno opisao grobnicu patrijarha Maksima. Prema njegovu kazivanju, irina te grobnice iznosi 60 cm, dok duina obuhvata 4.32 m, to jest od zapadnog zida crkvice sv. Nikole do na 8 cm od zapadne ivice pilastra, koji na fasadi deli transept od junog bonog broda. I to je sve. Zato je tolika duina? emu slui? Da li tu nije bilo ostavljeno mesto i za njegove naslednike? Na sve to, naalost mi zasad nemamo nikakva odgovora.

Despot Stevan, podiui Beograd na poetku XV veka, sazidao je uz veliku mitropolitsku crkvu, posveenu Trim jerarsima,

.

60

Mil. Filipovi, opisujui crkvu franjevakog samostana u Makarskoj,61 kazuje da njen pod nije nita drugo nego same ploe nad grobovima, Tu, u crkvi, sahranjivali su se stanovnici Makra, Kotiine i Makarske od XVII do poetka XIX veka, kada je otvoreno novo groblje izvan varoi. Grobova ima po celoj crkvi, pa ak i oko oltara. Blie oltaru sahranjivani su ugledniji ljudi: biskupi, svetenici, kalueri i plemii. Upravitelj manastira rekao je Filipoviu, da je taj obiaj sahranjivanja u crkvi donet iz Bosne, jer su gotovo svi stanovnici u okolini Makarske poreklom iz Bosne. Na to je primetio sam Filipovi, kako

56 Dr. V. R. Petkovi, Spasova crkva u ii. Beograd

1912., str. 123. 57

Makedonia, S. Peterburg 1909, str. 204. 58

Milo Velimirovi, Godinjica XVIII, 1898., str. 1189.

5 9 Starinar V I I I I X , 1934, 160.

6 0 Glasnik Srp. uenog drutva X I I I , 287.

61 Glasnik Etnografskog muzeja, V, 1930., 139.

132

se zaista, i u pravoslavnim i u katolikim crkvama po Bosni mogu nai grobovi ljudi zaslunih za crkvu (napr. Ilija, Vare). Taj obiaj sahra-njivanja u crkvi, kako smo videli, nije specifino bosanski, nego opti po celom hrianskom svetu (i kod nas) na Balkanu. U ovom sluaju ja bih, ipak, imao izvesnu rezervu. U Bosni, koliko ja znam, u crkvi se vrlo retko sahranjuju svetovna lica, sem crkvenih ktitora, nego samo sveteni inovi. Da se u samoj crkvi sahranjuju razne plemike porodice ili ak i drugi stanovnici, to nije bosanski obiaj, i bar ja za nj dosad nisam naao potvrde ni u izvorima, ni u predanju, ni na terenu, ni kod pravoslavnih ni meu katolicima.

U Svetoj Gori postoje posebne grobne kapele, ali se u njima niko ne sahranjuje, nego se tu uvaju stotine i hiljade lubanja pomrlog bratstva. Retki su primeri da koga sahrane u samoj manastirskoj crkvi. Izuzetaka ipak ima. Nemanjin grob u Hilandaru nalazi se odmah iza episkopskog se-dita, u desnom kraju crkve, u oku. Prema njemu je, na levoj strani, neija druga grobnica, s arkosolijem. Manastirsko predanje kazuje da je tu sahranjeno telo despota Ugljee posle marike pogibije. To se predanje ne da zasad proveriti, ali da je grob tu, u prednjem delu crkve, na poas-

Pred papinim legatom, na Bolinom Polju, 8. aprila 1203., morali su priori bosanskih krstjana dati obavezu da e ubudue, meu ostalim, imati groblja pored molilita, u kojima e se sahranjivati bratstvo i namernici, ako tamo sluajno umru.

6 4 Znai, dakle, da to dotle nije bio sluaj i

da je toliko upadao u oi, da je legat morao i tu taku uzeti u pretres i uneti je u direktnu pismenu obavezu. Pritom se odmah seamo naredbe Ota Bamberkog, kad je uvodio hrianstvo u Po-mernu, kojom je izriito zabranjivao, da hri-ani svoje mrtvace ne zakopavaju po umama i poljima meu poganskim. Stanovnici Pomerna bili su, kako se zna, tada uglavnom Sloveni.65

Najvee i najzanimljivije nekropole u zemlji ostale su, esto do dananjeg dana, daleko izvan gradova i naselja, na kosama planina, esto u umama. Dosta retko su u njihovoj blizini ruevine

62 D. Avramovi, Sveta Gora. Beograd 1898., str. 123.

6 3 H. Brockhaus, Die Kunst in den Athos-klostern.

Leipzig 1891., str. 31. 6 4

G. Smiiklas, Diplomatiki zbornik, III, str. 25 6 5

R. Virchow, Ueber Hunengraber und Pfahlbauten. Berlin 1866, str. 8. Za jedno groblje iz ranog srednjeg veka u Hrvatskoj Velikoj Gorici V. Hofiler napominje da je zanimljivo, to se nalazi na najviem mestu u okolini. Vjesnik hrv. arh. drutva, X, 1909, str. 133. Za Bugarsku belei V. Mikov. sp. d. 19, kako se pojedinane ili grupne grobne gomile nalaze na visokim zaravancima Rodopa i Stare Pla,-nine. Na vrhovima su retke.

nom mestu, prema Nemanjinom, govori jasno za to da je u pitanju bila neka vrlo krupna linost. U drugom delu crkve, iza ovog prvog, nalaze se grobovi esara Vojihne i mladog Ugljee Despo-tovia na jednoj i Repoa Kastriote na drugoj strani. U drugim svetogorskim crkvama osnivai su obino u priprati. Kad u Svetoj Gori sahranjuju kaluera,

Te grobne kapele imaju dva dela, gornji, kao hram, i donji, podrum, u kome je kosturnica. Po-negde su te kosturnice, napr. u ruskom manastiru sv. Pantelejmona, kao neki magacin i bez kapele. Kapela s kosturnicom tei sve smrtne da e poivati u posveenom prostoru, kao to se na Zapadu dozvoljava samo svetiteljima i malom broju odlikovanih.63

starih gradova, kakvih bogomolja i tragovi ranijih naselja. Dosta je ukazati na niz grobova na jednom humini kod Dejia (Sarajevski srez); u Vidovu (kod Stoca); u Vlaevinama, na jednom visokom platou, gde je, neto dalje od nekropole, usred ume, sam jedan sarkofag; u Graboviku (kot. Rogatica), usred niske pokrene, ali jo uvek guste ikare, gde je itava mala nekropola od 25 do 30 starih grobova; na kaursko groblje na borakoj visini (srez Konjic) sa 79 grobova; na Pusto Polje kod Gacka i dr., pa da se vidi kako je taj obiaj bio rairen, gotovo opti, i kako se on dugo odravao. Grobnice su na malim glavicama u polju, na vidnim kosama, po okrajcima polja i naroito oko starih crkvina, kazuje P. Slijepevi za gataku okolinu. Starih srednjevekovnih grobova ima . . . po brdima i planinama. Ima ih, kau mi, i navrh same Kruniine, koja se die preko 200 metara.6 6 Kod Olova, u Bosni, na brdu iznad tala je jedna humka i na njoj esnaest ste-aka na sleme i dva u obliku sanduka. U istom kraju na Zagajnici je veliko srednjevekovno groblje na vrhu iznad sela.67

U Kopoiima kod Visokog groblje je na jednom uzvienju kose iznad grada Dubrovnika.68

66 Glasnik Zem. muzeja XL, 1928, 47, 63.

67 M. S. Filipovi, Varoica Olovo s okolinom. Beograd

1934, 145. 6 8

Naselja XXV, 239.

III

133

U polju varoi Janjine na Peljecu, na jednom breuljku, obraslom niskogoricom, na samom vrhu nalazilo se oko 60 bogomilskih grobova.69

Rovinski to s uenjem belei i za Crnu Goru.

7 0

Kao neka vrsta kompromisa moe se potom smatrati pojava da se groblja odravaju i dalje po glavicama, a da se uz njih podiu i crkve. Tako se u Zgoi, uz grob bana Stepana, nalazi jedna mala nekropola, koja je na jednoj glavici. A elo to mesto narod danas zove c r k v i n o m.7 1 Jedno groblje XVIIIXIX veka nalazi se uz staru bukoviku crkvu kod Aranelovca, ali grobova ima i iznad crkve, u planini, meu starim bukvama.

Kad se ponu prouavati naa stara groblja, ima jedna stvar koja odmah pada u oi. To je zanimljiva nejednakost nalaza. Ima izvesnih naih oblasti, u kojima su tragovi starih grobnih naselja vrlo oskudni, dok u drugima njihov broj izaziva uenje. Mi emo to ovde izloiti neto detaljnije. U severozapadnim srezovima Bosne stara groblja su vrlo retka. K. Herman, bivi direktor Sarajevskog muzeja, tvrdio je da grobnih spomenika nikako nema u srezovima Gradaca, Gradike, Prijedora i Sanskog Mosta i da su vrlo oskudni u srezovima Cazina, Bihaa, Krupe, Novog i Zepa.72 U sredinjoj Bosni tih je spomenika znatno vie, a najvei je broj u srezu vlase-nikom, gde ih je bilo 6325 komada.73 U dolini Drine nalaze se na obe strane. M. D. Milievi je zabeleio da nigde nema toliko starih lepo rezanih grobnih kamenova, koliko u Podrmju,74 Ima ih, neto manje u uikom okrugu i sputaju se, sve oskudnije, u Sandak.75 Hercegovina ih ima u izobilju, na 22.000 komada, u itavoj svojoj oblasti.76 U Crnoj Gori Rovinski primeuje, da tih groblja ima u zapadnom delu: Drobnjacima, Pi-vi, oko Nikia, Rudina, Banjana i Grahova; u ostalim delovima nema ih.77 U Dalmaciji, tih spomenika ima u Boki Kotorskoj naroito oko Prevlake, a u dubrovakoj oblasti oni su dosta mnogobrojni u Konavlima, u Slanom,78 u Stonu,7 9 dalje u okolini Makarske i neretvanskog ua i na severu oko izvora Cetine i u Vrljici, a ponajvie u imotskoj oblasti.80 U Hrvatskoj i u Sremu takvih nekropola sa stecima uopte nema.

Prema tome, glavno podruje prostiranja tih steaka hvata od Cetine do Lima i od Kolubare

do Save, s neto malo prelaza izvan tih linija, kao, naprimer, u Donjem Dragaevu,81 u Kaeru.8 2 Drugim reima, to je sve uglavnom na podruju stare bosanske i humske drave ili u neposrednom domaaju cele kulture. Ni na jednoj drugoj strani tih spomenika nema ni u tako sistematskom nizu, ni u tolikom broju. Prvo pitanje, koje se usled toga namee, to je: zato ta pojava? Radi ega takvih spomenika nema na drugim stranama, u Sremu, u Moravskoj dolini, oko Vardara? Ako je jedan deo tih spomenika propao zbog toga to su bili na domaku veih komunikacionih arterija, kao to Moravska dolina, zato njih nema na istoku, u timokom kraju? Ako ih nema u Sremu moda zbog toga, to je tamo u jednom njegovom delu van Fruke Gore u irokoj dolini kameni materijal tee dobiti nego u krevitoj Hercegovini, zato ga nema u istonom delu isto tako krevitog Novog Pazara? Odgovor na to pitanje, po naem miljenju, moe biti samo jedan, a to je ovaj: razlog za to neosporan je u vezi sa bogumilskim pitanjem. Ma kakvo miljenje imali o teo-risko-bogoslovskoj strani bogumilske jeresi; ma koliko se slagali ili ne slagali o tom da li je to u sutini jeres ili neka ua sekta pravoslavlja, jedno je, to se apsolutno ne moe porei kad se to pitanje posmatra u celini, neosporno: izvestan nacionalni tip svih pripadnika njegovih i, s tim u vezi, vea konzervativnost nego i u jednoj naoj drugoj oblasti. Jedino u Bosni i Hercegovini kod bogumila postoji hijerarhija s nacionalnim obe-lejem; tu njeni pripadnici gotovo iskljuivo imaju samo nacionalna, a ne kalendarska imena; tu se od prvih vekova odrava ist narodni jezik sa najmanjim delom primese crkveno slovenskog. Njeni vladari, osim dva-tri izuzetka, nemaju svojih zadubina. U toj zemlji, gde je versko pitanje stalno bilo na dnevnom redu, manje je verske gorljivosti nego u isto pravoslavskoj zemlji Ne-manjia ili u isto katolikom Dubrovniku. Katolike crkve u Bosni zidaju ili tui redovnici ili dubrovaki trgovci. Nije sluajno da su najvaniji manastiri njihovi u Fojnici, Kreevu, Sutjesci, Olovu, Srebrenici i Zvorniku podignuti u rudarskim mestima sa velikim stranim naseljima. Od pravoslavnih crkava, od domaih velikaa, do pada Bosne i Hercegovine pod Turke, 1463 i 1482 godine, podignuta je, koliko se s i g u r n o zna, samo crkva dobrunska i crkva Hercega Stjepana u Goradu. Usled te manje verske aktivnosti i reih monakih kolonija zemlja je ostajala vie u na-sledenoj i primljenoj tradiciji i dobijala, prema ostalim naim pokrajinama, sve vie konzervativan karakter. On je, prirodno, postao osobenou i kod pravoslavnih i kod katolika i ma koliko se oni pridravali obrazaca primljenih od svojih su-vernika van granica bosanske i humske drave, neposredni primeri iz okoline i tradicija nisu mo-

134

81 J. Erdeljanovi, Naselja, I, 1902, str, 767.

82 Mil. Raki, Naselja, III, 1905, str. 767.

00 N. Bjelovui, Starohrvatska prosvjeta II, 1928, 118.

7 0 Sp. d. str. 207.

7 1 M. Karanovi, Grobna crkva, 67.

7 2

7 3 Wissenschaftliche Mittheilungen, III , 1895., str. 405.

74 Kneevina Srbija, Beograd 1876, str. 526.

7 5 Ibid, str. 588.

7 6 Wiss. Mitth. III , str. 405.

7 7 " , str. 207.

78 Vjesnik hrv. arh. drutva, IV, 1882, str. 256,

79 T. Radi, Starohrvatska Prosvjeta, IV, 1898, str. 74.

m Sr. F. Radia, Bosanska vila, III, 1888, str. 9 i d.

gli da se iskorene lake ruke. Otud pojava da velik deo tih spomenika nesumnjivo ne pripada bogumilima, odnosno ne onima, koji nisu priznavali krsta, i da su vrlo esti tipovi pravoslavskog formulara na starinskim stecima. To je, izgleda, bio i najbitniji oblik kompromisa, dok od pada bosanske drave nije postojao sve jai uticaj sredita iz stare rake drave na jednoj, a Dalmacije i Slavonije na drugoj strani.

Nedavno je Milenko Filipovi upozorio na kovege junosrbijanskog sela Divlja, u kojima nalazi izvesne slinosti s bosanskim stecima. Taj tip je dosta rairen po velikim selima i po selima

Najvea je sramota za junaka i oveka ne imati groba i pokoja. Kad Hektor preti Trojanci-ma da ne budu kukavice, on im kae, da e onog ko izostane sam ubiti, a telo mu nee biti spaljeno, nego e ga psi derati pred naim gradom. (Ilijada, XV, stih 348351). Kad se Telemah, sin Odisejev, ali na sudbinu to nita ne moe da sazna o svom ocu, on bolno uzvikuje kako su mu bogovi uinili oca najnesrenijim ovekom na svetu. Ne bih se ovako alostio zato to je umro, da je poginuo sa svojim drugovima usred Troja-naca ili na rukama prijatelja, poto je dokonao rat. Tada bi mu Panahajci podigli spomenik, pa bi od tog imao posle veliku diku njegov sin. Ali sad ga Harpije neslavno ugrabie. (Odiseja, I, stih 236240). Kao najteu kletvu sadri jedan latinski natpis ovo: male pereat, insepultus iaceat, non resurgat!8 4 Kao najteu kletvu u nas, koju je raljueni kralj Vukain mogao da dobaci svom sinu Marku, bile su rei:

Sine Marko, da te bog ubije! Ti nemao groba ni poroda!

Kad je nalo glavu kneza Lazara, onda je jedno mlado Ture uzviknulo ostaloj druini:

Greota je od boga jednoga Da je kljuju orli i gavrani, Da je gaze konji i junaci.

Otud su grobovi predmet posebne panje i pijeteta. Prva dunost naslednika i preostalih smatra se da je u tom da obelei grob nestalog, da mu se tako uva spomen. Teka je neprijatnost za nekoga kad se kae da mu nema niko ni grob da podigne. Stoga se deava da ljudi, bojei se tog pre-kora, jo sami sebi za ivota podiu grobnicu i nadgrobni spomenik. I to je, zanimljivo, pojava, koja se javlja od starih rimskih vremena i traje sve do naih dana. Ona je dola iz prirodne sebine

8 3 Glasnik Zem. muzeja, XLI, 1929., 109113.

84 C. M. Kaufmann, Handbuch der altchristlichen Epi-

graphik, Freiburg 1917, 155.

eglikovskog sreza. Ti kovezi su monoliti, istina iznutra uplji a jedan deo njihov, kao i bosanski, zasveden je, a poneki ima i zabate. Da su ti kovezi ipak delom vrlo stari, svedoi njihova mnogobrojnost i rasprostranjenost te pojava na starinskim davno naputenim grobljima.83 Pojava je zanimljiva, ali jo ne kae mnogo. Ti kovezi su proizvod samo jednog sela (izrauju se samo u selu Divlju kae M. Filipovi), u koje su mogli doi bogzna ijim uticaj em i kad. Sem toga, ti kovezi su slini bosanskim, ali ipak nisu s njima istovetni.

elje ljudi da njihovom fizikom smru ne prestane svaki trag o njima i da daleka pokoljenja pamte njihov opstanak. Otud potreba da ti spomenici budu vrlo vidno obeleeni, da su od trajne grae i, docnije, da su ak obeleeni i pismenim znacima. Ve u I l i j a d i (VII st. 8990), Hektor izriito veli kako e docniji narataji, gledajui izvestan grobni znak, , govoriti:

Ovaj je znak junaka jednog poginulog davno, Koga kao glavnog junaka pogubi sjajni Hektor.

Tih grobnih znakova ima nekoliko vrsta. Prva, i najstarija, i kod nas, u doba pre Slovena, vrlo dobro poznata, to je nasipanje humki.

Humka, , nasipa se po O d i s e j i (V, 584), da slui kao neprolazna slava dotinog junaka. Ahilu su, po O d i s e j i (XXIV, 804), nasuli ( veli se izriito) Grci veliku i le-pu gomilu na obali Helesponta, na jednom hum-ku, da bude s daleka na vidiku s mora ljudima koji sad postoje i koji e iveti docnije.

Humke nasute kamenjem grobovi su najasnije vrste 8 5 i mogu biti prevaziene samo tako, ako se na humku postavi jo i steak (

Ilijada, XVI 457), kao to odreuju bogovi sa Sarpedona, koga vole i koga hoe naroito da istaknu. Kako je dolo do toga da se nad mrtvaca nasiplju humke od zemlje ili kamena? Odgovor je vrlo prost: da ih na taj nain zatite od ivotinja, koje bi ih, ostavljene, mogle rastrgati i tek, moda, u drugom redu iz potrebe da njihovo raspadanje uklone ispred oiju. To nasipanje humki bio je vrlo rairen obiaj kod skoro svih naroda sveta i odravao se i pamtio vrlo dugo. Piui o porazu Gala od rimskog voe Kamila vizantiski pisac Prokopije (VI vek n. e). ka-

8 5 Dr. W. Schwartz, Von altgriechischer Todtenbestat-

tung. Zeitschrift fur Ethnologie, IX, 1977., str. 2878.

IV

135

zuje da su tada postojale i znalo se emu slue njihove humke:

86

Najstarije nae jo neolitske humke prikazao je poblie Vejsil uri. Na Broancu vie Graca, u stolakom srezu u Hercegovini, imala je jedna humka ili gromila 40 metara promera i 45 m visine. U njoj je naen jedan kameni sanduk, paralelogramskog oblika, sa po dve strane 1 m X 90, i 90 X 60 cm. Prirodno je da u tako malom sanduku mrtvac nije mogao leati opruen, nego je, po rairenom obiaju tih vremena, bio skvren, s podvijenim nogama. Zanimljivo je i vrlo vano, meutim, da su u druge dve gomile, na istom mestu, mrtvaci bili poloeni na lea i sasvim oprueni. U samim grobovima nije naeno nita drugo osim kostiju.87 Mnogo bogatije behu uvene gromile glasinake nekropole, iji se broj die do 500088 i koje hvataju od blizu Sarajeva sve do Drine. U njima je dugogodinjim kopanjem naen dragocen materijal, vrlo karakteristian i za kulturu tadanjeg stanovnitva i za njihov kult mrtvih. U nekim gomilama naeno je ovo: Mrtvac bi se poloio na golu zemlju, zajedno sa svim svojim nakitom i orujem, a onda bi se na nj natrpavalo kamenje, verovatno prema linoj vred-nosti i broju uesnika pri sahrani. Veliina gromila, prema tome, varira izmeu 530 m promera i 0,53 m visine. Kako mrtvac nije bio sahranjen ni u lijesu, ni u raci, esto se kod tog nabacivanja raskomadao, nakit se i oruje polomilo, a posude su pogotovo tako smrvljene, da u mnogo stotina grobnica nije bilo mogue izvaditi nego nekoliko manjih. U veini raskopanih gromila nalazio se samo po jedan skelet, ali je bilo i skupnih grobova. Druga vrsta gromila, gde bi sahranjivali spaljene mrtvace izgledala je drukije. To bi se izravnalo i u obliku guvna pomno pokrilo kamenjem kao kaldrmom. Po ovoj povrini razasuli bi na sredini mrtvaku paljevinu i nakit pokojnikov, onda bi ju pokrili kamenjem do neke visine a po vrhu slojem sitno stuena kamena. Oblik ovakvih gromila nije krugljast, nego ravan i izgleda kao golemo guvno uzdignuto do 1 m nad izokolnim tlom, komu se rub naravski malo osuo. Zanimljivo je da ima gromila sa oba naina sa-hranjivanja; . Truhelka tvrdo veruje da su u tom sluaju grobnice sa paljevinom bogatije i redovito muke obino vojnike.89

Sasvim sline obiaje utvrdili su i ispitivai drugog glavnog balkanskog naroda, starih Tra-

8 6 De bello gottico, III, Ed. Comparetti, str. 220.

87 Iz predhistorije Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1913.,

str. 16. 88

Taj je broj . Truhelka dizao na preko 20000. Sr. Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Heregovina. I, 1893, str. 71; Kulturne prilike Bosne i Hercegovine u prehistoriciko doba. Sarajevo 1914., str. 101. V. uri sputa taj broj na 45000 i koliko ja znam stvari on izgleda blii istini. Sp. d., str. 24.

89 Kulturne prilike, str. 1024.

ana. Ve je Herodot zabeleio za njih (V, 8) ovo: bogate ljude njihove dre tri dana izloene, a za to vreme kolju rtve i jedu dau, pa poto ih oplau, sahranjuju ih ili celokupne ili spaljene, a onda nasiplju humku i prireuju junake igre svake vrste. U jednoj raskopanoj gromili naen je, u kamenom sanduku, kakve pomenusmo u Hercegovini, jedan skelet, u ijoj desnoj ruci bee gvozdeni skiptar, a na drugoj zlatan prsten. Gromile i tamo obuhvataju ponekad do 12 m promera i 4 m visine.90

U naeg naroda shvatanje o gromilama razvijalo se pod dva uticaja. Jedno, povoljno, ostalo je, vrlo verovatno, iz stare tradicije tog obiaja. V. Kari je s razlogom upozorio91 na ostatak tog obiaja u poznatoj i lepoj narodnoj pesmi o pogobiji vojvode Kajice:

Na grobu mu oruje prostree, Od Maara umku nainie, Ogradie groba Kajiina.

U Domaevu (Bileki srez) ima jedan niz odli-nijih srednjevekovnih grobova, podignutih na malim humcima. Leontije Nikoli, koji ih je opisivao, nalazi da ti humii nijesu prirodna tvorevina. Osim njihova oblika na tu ga misao dovodi naroito pojava, to su ove grupe u jednakom rastojanju i to okolo svake grupe ima po povei broj obinih grobova.92 Jovan Erdelja-novi pominje u Piperima jednu veliku Mra-novu gomilu kao rad lepog, pravilnog oblika sa krunom osnovicom, visoku skoro 5 m od svoje podine a ima u preniku do 25 m. Narod pria da je Balo Zeanin polazei na Kosovo ogradio s vojskom Mranovu gomilu.93 Njen lep rad i pravilan oblik oevidan su dokaz da je to bilo delo pijeteta i panje. Tako uredno nainjene gomile nalaze se i u Hercegovini, u Gomiljanima, ije karakteristino ime daje jasnu etimologiju. Grobovi u tamonjim gomilama behu od kamena cjelca uokvireni u obliku pravokutnika, a drugi koliko i ovek kada se otegne. Pod grobnice, a i pokrov bijae od ploa debelih. . . Takvih grobova bijae u jednoj gomili povie, i to jedan do drugoga i opet jedan povie drugoga . . . Jo se ovde esto nalazi navrh gomile i steak, ili ploa-grobnica . . . Na ulazu u Goricu (zapadno od Tre-binja) sedam je steaka na oveoj humci gomili usred vinograda . . . U Gomiljanima je na jednoj maloj gomilici ukopan lijepo otesan kameni stup. Donji mu je dio obal, valjak od 55 cm u visinu, te iza opervaena vijenca prelazi u etverostranu prizmu, koja se kosim krovom svrava. Ovaj je dio visok 65 cm, irok 25 cm, te je to i promjer valjka. Prizma je sa tri strane lijepo iz-

90 Dr. G. Kazarow, Beitrage zur Kulturgeschichte der

Thraker. Sarajevo 1916., str. 879. 91

Srbija. Beograd 1877., str. 89. 92

Srpski spomenici iz travunske okoline. Biograd, 1910, str. 43.

93 S. E. Zbornik, XVII, 1911., str. 3478.

136

dubljena, i ta izdubina je opervaena, i u njima su tri krsta, na kojima je razapet ljudski oblik Hristos. Uostalom, dovoljno je potsetiti, da je g o m i l a dolo m e t a t e z o m o d m o g o l a i da ta re u svima slovenskim jezicima oznaava gomilu nad mrtvacem, pa da nam bude odmah jasno da je obiaj podizanja gomila nad grobovima bio primljen i kod starih Slovena. L. Niderle daje o tom velik broj podataka iz svih slovenskih oblasti, a naroito iz Rusije, gde su uveni njihovi k u r g a n i . 9 4 St. R. Deli zabeleio je, uostalom, jedno narodno predanje iz Gomiljana, iz kog se vidi da je u narodu ostao pomen o tom kako su gomile nekad bile mesto posebnog kulta. Bio je, veli on, neki narod pre nas, koji nije verovao u boga, odnosno nije znao za nj. Stoga su mjesto bogomolja navaljivali gomile i na njima loili vatru, pa kuda bi dim okretao, onamo bi se i oni okretali, te se neemu, bilo, molili i klanjali se. Drugi, govore, napominje on, da se prije nije davao caru danak ni desetina. Stoga je narod slagao kamenje na gomile i tu nosio ito, sijeno itd. i palio u znak danka i desetine. Tueg haka nije htio.9 5

Po naem miljenju najvei dokaz o tovanju starih gomila to je to, to se oko ponekih dre veliki narodni zborovi. Imena z b o r n e g o m i l e vrlo su esta u narodu. Obiaj taj doao je nesumnjivo otud, to su ljudi, na grobovima predaka ili nekih velikih ljudi svog plemena, imali naroito dranje s puno pijeteta, to ih je za te grobove vezao plemenski kontinuitet i to je trebalo na jednom tako sveanom mestu jae utvrditi zajednicu, osvetu i sl.

S druge strane, gomile se smatraju i kao neto vrlo strano i pogrdno. Odisejevi ljudi, koji su kamenovali Hekavu, podigli su joj glavicu kao spomenik nazvan 96

Kamenovanje je, kako znamo, bila esta kazna za velike prestupnike kod Jevreja; ona je, meu ostalim, upotrebljena i protiv prvog muenika hrianskog, mladog akona Stevana. U I l i j a d i raljueni Hektor zbog biega Paristova pred Me-nelajem kori svog brata najotrijim reima i ceo govor zavruje gnevnim usklikom (IIII, 567):

Ali su velike plaljivice Trojanci, jer bi inae odmah dobio k a m e n i h i t o n zbog zala, koja si poredio.

I u naem narodu kamenovanje se smatra jednom od najteih i najpogrdnijih kazni, a upotrebljava se za one koji ne zasluuju ni obian grob. Poznata je odluka Crnogoraca u G o r s k o m Vij e n c u , da onu babu, to se izdaje za veticu,

94 Staroslavenske staroitnosti. ivot starych Slovani, I,

V Praze 1911., 30319. 95

Bosanska vila, X, 1895., str. 58. O gomilama kao me-stima odbrane i privremenih naselja u Bugarskoj. Sr. V. Mi-kova. sp. d., 516.

96 Sr. E. Patzig, Byzantinische Zeitschrift I, 1892.; 36.

kamenuju i pod gomilom metnu.9 7 Pavle Ro-vinski pria da se prehistoriske gomile smatraju u Crnoj Gori kao proklete gomile, odnosno kao nedostojni grobovi ljudi, koji su uinili neki teak greh, preljubu ili izdaju, pa bili osueni na kamenovanje. U Ljeanskoj nahiji pominje se gomila kornetskog vladike, kamenovanog za preljubu i za pokuaj da svoj greh prebaci na drugoga. U Staroj Srbiji veli on, taj je obiaj postojao donedavno u neto drugaijem obliku. Protiv linosti, kojima se, zbog uglednog poloaja ili jake zatite, ne srne nita uiniti podie se kamena kletva. Narod odlui da na neku vrstu in contumacian kamenuje onog, koji mu je kriv, pa na odreeno mesto baca kamen i die prokletu gomilu. Posle to isto ini i svaki prolaznik.98 Obiaj kamenovanja postojao je i u drugim naim krajevima. Za vlade kneza Miloa u Srbiji, 1830., jedna ena u selu Boevcu poarevakog okruga ubila je s drugim ovekom svoga mua. Njen sauesnik osuen je na smrt, a ona je, s obzirom na estoro nejake dece, bila osloboena. Meutim, svet nije primio to osloboenje, nego su se ene seoske uopte prigotovljenim kod sebe kamenjem skupile i ubiju Kumriju.99 Nedavno je g. M. emeriki zabeleio kako su muslimani sauvali u potpunosti kamenovanje kao smrtnu kaznu za preljubu . . . Ona se izrie za prestup preljube i to nad ljudima koji imaju enu i nad enama koje imaju mua.1 0 0 Za preljubu su kanjavali kamenovanjem i stari Jevreji.1 0 1 Poznata je ona narodna pretnja iz Ljubiina, o prodaji patrijarha Brkia, koju govore ene: Hoe, bogme, jadan sve sad redom kaivati, ili pod kamenje.102 U jednoj hercegovakoj prii Luke Grgia, narod, koji hoe da ubije veticu, klie: Ha, svak je po jednim kamenom!, da naine na njoj prokletu gomilu.103

Kaznu kamenovanja u Crnoj Gori propisivao je izrino Zakonik Petra I od 1798 god. u svom l. 2 za ubicu, koji bi delo izvrio od obesti ili opaine. Uz tu kaznu bilo je predvieno jo ili ve-sanje ili raznoenje ognjem iz puaka.1 0 4 Meu Vasojeviima postojao je zakon da se pod gomilu turi ko udavi u vodi vanbrano dete. Kamenovanje se vrilo tako, da bi krivca izveli na kakvo pusto mesto, gde ima dosta kamena, i tu bi na njega prvo bacio kamen njegov najblii srodnik

97 Slino u Hercegovini. Sr. L. Gri-Bjelokosi, Moje

prtine. Mostar 1904, str. 2, 26. 98

, II, 4, Sr. isti postupak kod blie neodreenih zavjetnih gomila u Boci. S. Nakienovi, Srp. Etn. Zbornik, X X , 1913., str. 423.

99 T. R orevi, Srp. etn. zbornik, XIV, 1909., str.

4123. 1 0 0

Juna Srbija, br. 445, 1924. str. 9089. 1 0 1

D. Glumac, Socijalni poloaj ene kod starih Jevreja. Beograd 1930., str. 8, 17.

1 0 2 Pripovijesti St. M. Ljubie, Panevo 1882, str. 182.

103- Sp. d. str.: 67. Sr. S. Trojanovi, Iskra. I, 1898.,

str. 3434 svie primera. 1 0 4

Godinjica X X X I X , 1930., 49. Sr. O toj kazni uopte P. Rovinjskog, II, 2, 4289.

137

i na taj nain razreio odgovornosti ostale seljake, koji bi osuenoga posle toga zasuli kamenjem.1 0 5 H. tiglic je zabeleio da su u Risnu 1802 god. hteli kamenovati jednu devojku koja je posrnula i gomilu je vodio sam otac. Jedva su je spasle mesne vlasti.1 0 6 U narodu ima mnogo pripovedaka o licima, koja su zaglavila od takve smrti. Iz istorije nam je dobro poznata injenica da su Ka-ii 1180 god. kamenovali splitskog nadbiskupa Rajnerija.1 0 7 Za takozvanu Primetnu Gomilu pod Bijelom Rudinom narod kazuje da je tu kamenovan knez Pokrajac. Imao je, pria se, devet sinova i jednog sinovca, pa kad je trebalo ii na vojsku, on poalje sinovca, a svoje sinove sauva.1 0 8 Slino se pria da je narod u srdbi kamenovao i kneza Predojevia, isto u bilekom kraju, i jednog popovskog kneza u Popovskom Lugu. I sad Hercegovci imaju taj razgovor meu sobom, kad im kakav velika dotui sa svojom zloom, . . a oni ne mogu da se izbave od njegove pakosti, pa tajno ponu govoriti meu sobom: Najbolje, brate, da ga ubijemo i navalimo na njega nametnu gomilu, pa emo svak po kozu, te ga platiti. Ovo oporezivanje na glavu nije nita drugo nego krvni-na ..... Tako su Vuku pripovijedali da u Drobnja-cima imaju dvije paine gomile, jedna je na Koso-riima a druga na Stupcu, vie Jezera. Pria se da je tu narod dva zulumara, pae, kamenjem zatrpao.1 0 9

Kao ta p r o k l e t a ili n a m e t n a (od nametati) g o m i l a , slina je i k l e t v e n a , ili, kako u Srbiji kau, prokletija. Kad nekog palikuu ili uopte krivca selo nije prije bilo kadro pronai, onda bi se skupile na zborno mjesto sve starije muke glave iz sela. Tu donesu ako se paljevina desila i nagorjele grede, oteu veliki krst, pohodu ga u zemlju i svi zajedno kunu palikuu; dakle, u tom zboru izvjesno je da e biti neko i od pali-kuine porodice, pa e ga i on morati proklinjati. Zatim svako od prisutnih uzme po jedan kamen i baci na krst, a to isto ini poslije i svaki bez razlike namjernik, koji tuda mine, te se vremenom oko krsta (ako je bio palikua), ili inae, uzdigne visoka gomila, koja se lako spazi, jer obino pored puta stoji.110 Ve je ranije g. S. Trojanovi tano utvrdio da je moralna snaga toga obiaja, u tom, to i rodbina neznanog zloinca mora da uestvuje u optoj anatemi. Svaki iole poten ovek sve e uloiti da mu se u porodici ili zadruzi ne nae nevaljalac, jer bi kletva i na nevine ukuane pala.1 1 1 S tih prokletih gomila, razume se,

1 0 5 I. Jeli, Vasojeviki zakon od dvanaest taaka.

Beograd, 1929., str, 55 Sr. Dr. R. Veovi, Pleme Vasoje-vii, Sarajevo, 1935., 332.

1 0 6 Istrien und Dalmatien. Stuttgard und Tubingen 1845.,

227. O tom obiaju kod Kua u Arbanasa sr. S. Duia, S. E. Zbornik XLVIII, 2078.

1 0 7 Sr. K. Jireeka, Istorija Srba I, 1945.

1 0 8 Vjestnik hrv. ark. drutva X, 1888., str. 115.

1 0 9 S. Trojanovi, Bosanska vila, XVIII, 1903., str. 135.

1 1 0 Ib., str. 34.

1 1 1 Iskra. str. 342.

nee niko nita uzeti one se uvaju kao vidna opomena za daleke narataje. Ja drim, uzgred reeno, da je naterivanje rodbine da uestvuje u kamenovanju dolo prvobitno iz potrebe da se na taj nain osujeti krvna osveta.

U svojoj pripovetci U p l a n i n a m a Dinko imunovi opisuje jednu gomilu kod Crvenih Jaruga u Dalmaciji. U dubokoj rivini nalazi se golema hrpa kamenja, iji je temelj od velikih kamenova. Na nju svaki prolaznik ima da baci tri kamena, iako se vie ne sea radi ega. Narod svaku veliku hrpu kamenja zove gomila ili gromila, a jedino ovu mogiia, da se razlikuje od drugih.1 1 2 Iako ne pamte vie, radi ega bacaju tamo kamenje, karakteristino je, ipak, to znaju da se tu nalazi neiji grob. Po narodnom verova-nju uneo je i A. anti u jednu svoju pesmu ovaj stav o nekom ponoru, u koji su baeni grenici:

A jo isad, ko smrt stroga, Taj duboki ponor zija, I sin vjernih praotaca U nj s prokletstvom kamen baca. 1 1 3

O prokletim gomilama, koje narod ponegde zove i t e m i j e (od a n a t e m i je prokletije), pisao je nedavno i dr. V. Drobnjakovi.114 On je sa raznih strana, iz literature i obiaja, prikupio mnogo primera. U selu Izvoru, u Parainskom srezu, 1897 god. jednom oteenom oveku celo je selo imalo da naknadi tetu. Kad su skupili novac, nisu hteli da mu ga dadu u ruku, nego su ga stavili na kamen, da ga on odatle uzme. Kad to oteeni nije hteo, seljaci su stavili prokletiju. Pored raskrsnice poboli su krst od drveta i tu je svaki prolaznik bacio po kamen i proklinjao tetoinu. U selu Berinovcu, u Zaglavku, 1891 god., poto se nije naao palikua jedne plevnje, selo je polo u kletvu. Sa zapaljenim votanim sveama okrenutim zemlji otili su na mesto gde je bila plevnja. Svaki je bacio po jedan kamen na zgarite i kleo je zloinca. Anatemski potok u hataru sela Pi-nosave postao je, pria se, tako to se tu pravila kletov na nekoga ko je ukrao neke konice. Poslednja prokletija injena je 1916 god. u selu Pirkovcu, u Svrljigu, i to posle jedne paljevine.

U svima ovim sluajevima kamenovanje je vreno simboliki. Krivac se nije znao, ali ga je kazna, ipak, makar i nepoznatog, imala da pogodi kao da je prisutan. I narod, doista, uvek nalazi da se krivac prokazao, jer ga je naskoro, posle opte kletve, stizala kakva teka nevolja ili bolest. Dosta je, misli se, i sama kletva, i bez fizikog kamenovanja, ali u vezi s njim, pa da dejstvo bude isto.

U svojoj opirnoj studiji Kazna kamenovanjem1 1 5 izneo je Rudolf Hircel itav niz primera,

1 1 2 Sa Krke i sa Cetine. Beograd 1930., 879.

1 1 3 Pjesme. Mostar 1901., 75.

ii4 Pravda, varskrnji broj (20 aprila) 1934. 1 1 5

Abhandlugen der phil.-hist. Klasse der Dachs, Ge-sellschaft der Wissenschaften, X X V I I . 1909.

138

kod raznih naroda, o toj vrsti kazne i utvrdio je da se sutina te kazne sastoji u tom da ona ne ide kao osveta za nekim tamnim nagonima, nego da proizlazi iz jasnog saznanja prava. Ona se javlja kao posledica sudske odluke i to po pravilu odluke narodne ili uopte graanske ili vojne ce-line. Stoga se kazna i ne provodi prema asovi-toj udi ili strasti, nego je vezana za izvesne forme. Postoji, najpre, prastaro pravilo da nekog sude i kamenuju njemu ravni, muki muke, a enske ene. Gomila se dizala obino nad zlikovcima kod Jevreja, Arapa, Grka, Rimljana i mnogih drugih naroda. U jednoj panjolskoj prii kazuje se, bacilo se toliko kamenja na telo zlikovca, da je ono sainjavalo gomilu od deset kola; i kasnije ko je pored nje prolazio promrmljao bi kletvu i bacio svoj kamen uz druge. Nabacivanje uvek novih kamenica, kojima se pritiskivalo telo mrtvog zloinca drastina je protivnost od blagosivajue elje da umrlom pobonom i dobrom licu bude zemlja laka.

Hircel nalazi da kamenovanje nije spoetka bilo nameravano kao smrtna kazna, nego kao najjai izraz nezadovoljstva kojim masa hoe nekog prisiliti da joj se pokori ili da se to bre udalji. Ja, meutim, mislim da to tumaenje nee biti tano. Kamenovanje je ostalo kao sredstvo kanjavanja iz najstarijeg vremena, odnosno jo iz kamenog doba, kad je drugog oruja bilo manje; ono se praktikovalo i docnije jer je kamen, tamo gde ga ima, orue za napadaj i odbranu do kog se najlake dolazi. Kao najjai izraz nezadovoljstva, koje nekog moe da prisili da se pokori ili ukloni, kamenovanje je postalo, nema sumnje, tek posle iskustva s njim, a ne apriorno. Za zastraivanje je moglo biti i dosta drugih naina. Kamenovanje je postalo najefikasnije oevidno stoga: 1. to se doista ve i primenjivalo, i 2. to je u njemu uestvovala masa primajui kolektivnu odgovornost. Isto tako mislim da su krivce, koje je trebalo kamenovati, poeli vezivati da ne bi po-begli, stoga to su zaista beali, a ne to su ih spoetka namerno putali da bee. to ima sluajeva da se kamenovanje vrilo ponekad samo formalno i nije zavravalo uvek tragino, to se moe tumaiti na vie naina: a) ublaavanjem kazne, b) raznim obzirima prema licu koje se imalo kazniti ili zbog vrste nedela, v) javljanjem novih vrsta kazne itd. Stadij kad se kamenovanje izjednaavalo s progonstvom nije bila poetna faza te kazne, kako misli Hircel, nego jedna od zavrnih. Progonstvo je samo po sebi blaa kazna od kamenovanja o tom nema nikakve sumnje i kad se kamenovanje s njim izjednai, onda nije verovatno da primitivno drutvo, od poetka, stvara dve vrste kazne za jedan rod zloina, nego e pre biti da se kazna kamenovanja ublaila i da se izvesna zajednica zadovoljavala tim da odbaci jednog od svojih zloinakih lanova, a ne da ga jo i ubija. Hircel svoje miljenje opravdava injenicom to su krivca najpre izvodili iz

grada, pa ga onda kamenovali. Ja, meutim, drim da je to dolazilo vie iz praktinih razloga, nego iz pravnih. Kamenovati nekog u gradu vrlo je nezgodno. Tu, obino, valja doneti kamenje s polja. Posle, ta e sa leinom i gomilom na njoj? Oevidno, valja ih iznositi na polje. Onda se, svakako, pokazalo kao bolje ne vriti dva posla, nego samo jedan. Dalje, teoriji Hircelovoj smeta i ovo. Nije nimalo sigurno da je kazna kamenovanja gradskog porekla, da bi joj se onda, bar s izves-nom verovatnou, moglo pretpostaviti to poreklo; nego e pre biti sluaj da je ona nastala i pre samog podizanja gradova. Za nju bar znaju mnogi narodi, kod kojih je razvoj gradova doao vrlo kasno i bio stalno veoma oskudan, kao, napr., kod Traana, Arapa, pa i kod nas samih. Uostalom, sam Hircel navodi i nekoliko primera kamenovanja u samom gradu, ali ih on ne smatra kao sluajeve koji su mogli posluiti kao iskustvo za nepraktinost njihovu, niti ih, u izvesnim sluajevima, naglaava kao teke zloine, koje je, zbog izuzetnosti, trebalo moda ba tako izvesti. Naj-posle, ja drim, da su sekundarnog znaaja i porekla ona tumaenja koja govore da se kanjavanjem zloinaca isti zemlja i sam ovek i da se tim slui bogu. Prvobitno je kazna dolazila kao neposredna reakcija i sankcija za uinjeno delo i posle kao zastraavajui primer za druge, a tek posle toga javlja se to religiozno tumaenje, koje je ustvari ipak neka vrsta pravdanja. Iz ovog po-slednjeg stadija dolo se, najzad, do shvatanja da se kamenovanje vri u neku ruku kao kakav ritualni in. Posle toga dola je, sa sve veom civilizacijom, reakcija, koja je tu vrstu kazne ublaavala na sve mogue naine. Ve kod Rimljana ona nije u onolikoj i onakvoj upotrebi kakva je kod. Jevreja i Grka; sa hrianstvom biva je sve manje. Poslednji sluaj zabeleio je Hircel 1901 god. U Tangeru, gde su Arapi za vreme religioznih sveanosti kamenovali tri Evropejca.

itavo podruje koje pripada Islamu poznaje kao opte raireni obiaj gomilanje kamenja i nabacivanje novog, i to pod najraznovrsnijim izgovorima i objanjenjima . . . ak Arapi bacaju komade zemlje i na humku konja koji je pao u borbi, a koja se nalazi na Sinaju . . . Na erkeskom podruju nalazi se humka od nagomilanog kamenja, koju narod zove po konju jednog od njegovih starih narodnih junaka Bajkanov beli konj. Sva Afrika, Mongolija, Tibet puni su kamenih gomila. Ima ih ak i u Americi. Obiaj je, dakle, poznat u celom svetu. K. Haberland, koji je o njemu napisao lepu studiju, misli da je to nabacivanje kamena dolo da vee due umrlih. U tom uverenju njega naroito podrava to to se gomile diu iznad zloinca, ija je dua ve sama po sebi zla i iznad nasilno ubijenog, ija je dua prekraivanja ivota osvetoljubiva i pakosno raspoloena.116

139

1 1 6 Die Sitte des Steinwerfens. Zeitschrift fr Vlker-

psychologie, XII , 1880., 2913, 309,

J. Erdeljanovi je upozorio na jednu vanu injenicu. Svuda se zapaa, kae on, da su gomile ve bile podignute kad su se stanovnici poeli sahranjivati u grobljima i podizati crkve, jer su groblja i stare crkvine gotovo navek u blizini ili nie kamenih gomila a kod zemljanih gomila taj se odnos jo bolje vidi, jer su u ve gotovoj gomili posle zakopavani umrli. 1 1 7 Tu pojavu za-beleio je ranije i E. Kelig. Medu bogumilskim grobovima koji se javljaju u Bilekom srezu nalaze se mnogi koji su podignuti na nekom tumulu (gomili), kao, napr., kod sv. Aranelove crkvine. Ovde stoji na jednoj 7 metara visokoj gomili jedna tumba od 2 metra visine. Dalje kod sela Zada-vice, pola sata od Moska, gde se nalazi jedna velika gomila, koja nosi 23 bogulimska steka u paralelnim redovima.1 1 8 Ali dalji zakljuak Erde-ljanoviev, koji on nadovezuje na tu konstataciju, ne bih mogao primiti. On, naime, kae: Gomile nisu rasturane da bi se napravilo mesta za groblja i za crkve, a to znai, da je i gomile i groblja sa crkvama podigao isti narod; i poto je prestao graditi gomile, taj narod nije naputao osveena mesta na kojima su mu bile gomile, nego je na njima posle podizao svoja nova svetilita i sahranjivao svoje mrtve po novom, hrianskom nainu. Ali koji je to narod bio? Ima razloga, po kojima bi to mogli biti jo Iliri, ali ima isto toliko i moda jo jaih razloga da su gomile mogli podizati i Srbi. Kad znamo da je kult gomila toliko rairen po celom svetu od najstarijih vremena, onda ovaj zakljuak otpada kao veoma nesiguran. Mogli su Srbi, nailazei na stare gomile, da ih ostave sasvim netaknute, tujui njihov znaaj, te da na njima podiu svoje nove grobne spomenike; mogli su taj obiaj da uvedu i stari Romani; mogli su ga imati i drugi balkanski narodi. Jedno je gotovo sasvim sigurno, da iz tog nastavljanja kultne tradicije nije nimalo potrebno praviti zakljuke da je to morao biti ili da je bio jedan isti narod.

Iz ovih navedenih primera vidi se jasno da su gomile i kamenovanje bili u obiaju i kod naeg naroda, kao to je to sluaj i kod mnogih drugih naroda, starijih i mladih. Taj obiaj oni su mogli preneti iz stare postojbine, u kojoj i danas ima veliki broj ouvanih starih mogila. Ve smo istakli napred da je re m o g i l a - g o m i l a poznata svima slovenskim narodima; rus. mogila, e. m o h y 1 a, polj. m o g i l a , a postoji i u litavskom m o g i l a . Docniji perziski naziv k u r -g a n za te gomile ostao je ogranien uglavnom na rusko podruje. Posle, obiaj podizanja gomila nai su zatekli i ovde na Balkanu, kod Ilira i Traana, pa su i s te strane dobili potsticaj da ga zadre.

U jednom svom vrlo zanimljivom lanku izneo je Veselin ajkanovi isto religisko tumaenje nadgrobnog kamena, koje se potpuno slae sa

ovim malopre pomenutim Haberlandovim. Utvrdivi da kod mnogo naroda postoji verovanje da se dua pokojnika ili ivog oveka moe skloniti u kamen, on je izrekao uverenje da nadgrobni kamen ima ustvari zadatak da u sebe primi, skloni duu pokojnikovu. Kad se zna da nadgrobni kamen slui za sklonite dua, lako se moe razumeti jedan srpski obiaj koji se odnosi na podizanje nadgrobnog spomenika. Srbi, naime, podiu spomenik od kamena na pokojnikovom grobu samo u toku prve godine. Zato? Odgovor e biti ovaj. Dua pokojnikova obilazi mesta na kojima je pokojnik boravio i nalazi se u neposrednoj blizini ivih samo dotle dok se pokojnikovo telo ne raspadne, a to je po oevidnom verovanju naih predaka samo za vreme od godinu dana posle smrti: dokaz za to je to se dae, dakle neposredne i personalne rtve izve-snom pokojniku, daju samo u raznim danima u roku od prve godine, a posle ne. Posle toga roka dua nije vie dostina. . . Kad proe godina dana od smrti, nismo mi vie u mogunosti da duu uhvatimo, veemo za nadgrobni kamen, i zato taj kamen, posle toga roka, i ne postavljamo . . . Moguno je, meutim, da je ceo ovaj obiaj prvobitno bio ni vie ni manje nego nasilje nad duom pokojnika. Due pokojnika, ba i one najbolje, nervozne su i osetljive, i neodoljiva tuga za izgubljenim ivotom ini ih pakosnim i zavidljivim. Iz neprekidnog straha od mrtvaca preduzeo je primitivan ovek manipulacije za koje se ne moe rei da su vrlo nene . . . Veliki broj vraanja pri pogrebu imaju jedini cilj da da mrtvaca oteraju dalje, da ga onemogue. I nadgrobni kamen imao je, moda, prvobitno cilj da silom vee duu za sebe, da joj oduzme slobodu kretanja.1 1 0

Po tom religiskom tumaenju B. ajkanovia kao i onog Haberlandova, ne bi bilo teko dati objanjenje za kamene gomile nad vie lica. Bacanje kamena na njihov grob imalo bi zadatak da uhvati i vee due tih lica. Kad je u pitanju jedno lice, tumaenje bi bilo malo tee, ali bi u osnovi ipak imalo isti zadatak; vie kamenja uzimalo se verovatno stoga da bi se dua to sigurnije uhvatila U toj godini, dosledno, bacanje kamena, koje je imalo zadatak da vee due pokojnika, prenelo se i na iva lica; sve one, koji su postajali kao opasnost za drutvo, trebalo je kazniti tako i da lino postanu bezopasni i da njihova dua, posle nasilnog ubistva, bude onemoguena da pone osvetu. To bi bilo religisko tumaenje; odnosno to bi bila prva faza u isto-riji grobnog kamena.

1 1 9 U arnautskim grobljima kraj puta od Mitrovice u

Pridvoricu padaju u oi grobovi posuti preko sredine belim obuljcima iz reke. Ponegdje su tim obuljcima grobovi i uokvireni. Niko ne zna rei ta to kamenje znai; pratioci Arnauti govorili su mi sa.mo da se po tom obeleavaju i razaznaju grobovi. Moda bi ovi primeri, u dobroj meri, ili u korist teze V. ajkanovia, Sr. inae L. Niderle, sp. d., 3189.

140

1 1 7 Naselja VI. 1909., 485.

1 1 8 Ueber die Bogumilengraber in Bosnien und der Her-

cegovina. Graz 1895., 13.

Po naem miljenju, meutim, koje nije osamljeno u nauci, dizanje gomila i stavljanje tekog nadgrobnog kamenja nad rake mrtvaca, iz ega su se posle razvili sarkofazi, statue, ozidane grobnice i dr., nastalo je iz jedne isto praktine potrebe, odnosno od nevolje. Dogaalo se esto da su grobovi, naroito oni boljih lica, sa nakitom, bivali poharani, ako se grob mogao brzo i lako raskopati. Isto tako postojao je opravdan strah da divlje ivotinje, akali, hijene i dr., ne izrove leine pokojnika. Stoga su grobovi kopani sve vie u dubinu a na njih se tovario to vei teret bilo kamenja, bilo gomila, koje se nisu dale brzo i bez tropota razgrnuti. Sam obiaj kamenovanja doao je, kako je to dosta providno reeno u motivaciji jednog primera koji smo malo-pre naveli, da se za izvesno delo primi kolektivna odgovornost, kako se pojedinac ne bi sam izlagao osveti ili kazni. Kolektivna odgovornost primala se, naravno, prvobitno samo radi monih i uglednih, koji imaju snage da se osvete, ili prema vlastima. Iz obiaja se posle razvio zakon.

Ovo isto racionalistiko tumaenje moglo bi se moda, sporiti iz ovog razloga. Kult kamena poznata je pojava u religijama svih primitivnih naroda, pa ak i izvesnih evropskih naroda sve do novijih vremena.1 2 0 U Rusiji, u Tulskoj gu-berniji, saoptava N. Korotka, sakuplja se narod oko dva tovana kamena, te im se klanja kao na grobu roditelja.121 Sasvim bi bilo dosledno pomiljati prema tome i na taj kult kod nas. Tim pre, to za taj kult ima i izvesnih neposrednijih podataka. U junoj Makedoniji, u selu ensko (Avret Hisar), 50 kilometara od Soluna, idu me-tani u oblinju goru Lazaricu svake godine o svetoj nedelji da tu izvre izvesne verske obrede. Na vrhu gore nalazi se grupa kamenja, poredana u krugu, a u sredini ima grupa, uzviena, u obliku ispolinskog stola. Ta je grupa stvorena prirodnim procesom. Njen kult P. N. Miljukov, koji je i dao ovaj podatak, dovodi sasvim opravdano u vezu sa starim religioznim megalitskim kultom. 1 2 2 Tako se isto kupi i narod, hrianski i muslimanski o urev-danu i uoi njega na Go-vedarov kamen na Ovem Polju. Za nj se naroito veruje da pomae nerotkinjama.123 Taj kult je kod nas preao, vrlo verovatno, od Mongola, gde su njihov o b o, grupe kamenja na planinama, ili podignute humke na visovima, predmet velikog tovanja.124 Pored mnogih primera, koje navodi ajkanovi i koji doista dokazuje kult kamena kao dua predaka, ja bih dodao jo i

ove, koji bi ili u prilog tom tumaenju. U Hercegovini, kad se neko proklinje, onaj to kune uzme iz vode dva kamena, po mogunosti to vie okrugla, i udarajui jednim o drugi govori glasno sve to eli zla protivniku. To se proklinjanje tehniki zove kamen o kamen. Ponegde, onaj to kune uzima samo jedan kamen i udara njim o zemlju. U duhu ajkanovieva tumaenja, to bi bilo, po svoj prilici, pozivanje u pomo dua predaka ili njihovo izazivanje na osvetu. Na kamenu temeljcu, prilikom nove graevine, u Rasini, kolje se krvna rtva, muko jagnje.1 2 5 Kamen je, dakle, pretstavnik one sile, koju treba umilosti-viti da bi graevina mogla napredovati.

U svojoj studiji o vremenskom aranju Alta-jaca izneo je F. Andrijan masu primera o arobnoj moi takozvanog kinog kamena.1 2 6 Kini kamen je prvobitno bio samo jedan, onaj u koji je Jafet, sin Nojev, upisao tajinstveno ime boje i upotrebljavao ga protiv kie. Posle je tih kinih kamenova, s demonskom snagom, koja je poticala od imena boijeg ili svojstava predatih mu od boanstva, bilo na svetu vie. On i arapski kult abe, svetog kamena u Meki, svodi donekle na tu pojavu. Oevidna je stvar da kult kamena u tim sluajevima nije doao od bojeg imena, toboe upisanog na jednom od njih, nego je to upisivanje izmiljeno naknadno, da se pomou njega objasni kult kamena, koji je, o tom nema sumnje, veoma star. I po Andrijanovim primerima izlazi da je taj kult kamena vezan za kult predaka. Grmljavinom i kiom, veruju neki narodi, javljaju se preci svojim potomcima, ili se ovi obraaju njima da im se tako jave. A sredstvo za to javljanje je kini kamen, koji se potapa u potok ili reku, ili kamen uzet iz potoka. Da je kult predaka odavno vezan za kamenje, svedoi, uostalom, ponajbolje ona vrsta starih pria, kao to je ona o Deuka-lionu i Pirhi, koja poreklo ljudi izvodi uopte iz kamenja, i one aluzije iz I l i j a d e , da je ovek

E. Samter, upozoravajui na to, navodi itav niz primera iz nemakih zemalja, gde se jo veruje da deca dolaze iz kamena. 1 2 7 i kod starih slovena bio je, pod uticajem grkih legendi i crkve, razvijen kult kamena s Hristom. ak se Hristos identifikovao s kamenom. U staroj ruskoj knjievnosti ima ak pitanje:

128

Kako je dolo do tog kulta kamena, teko je sasvim pouzdano rei. Raspravljati na ovom me-stu o tome moda bi nas odvelo suvie u stranu od nae glavne teme. Ja samo, kao lino uve-

141

1 2 0 Sr. podatke u delu E. B. Tvlor, Die Anfange der

Cultur. Leipzig 1873. II, 161 i d. 1 2 1

Sr. Zbornik za narodni ivot i obiaje Junih Slavena XVI., 1911, 317.

1 2 2

IV, 303. 1 2 3

M. Filipovi. Glasnik Etn. muzeja XII, 1937.. 2030. 1 2 4

R. P. Huc, Dans la Tartarie I, Paris, 201. Cp. Mu-seum XI, 1826., 389.

1 2 5 S. E. Zbornik XLII, 149. O magiskom delovanju ka

mena sr. S. Tanovia, Ib., XL, 105; S. Duia, Ib., XLVIII, 545.

1 2 6 Prahistorisches und Ethnologisches. Wien 1915., 141

i d. 1 2 7

Volkskunde im altsprachlichen Unterricht. Berlin 1923.. 1720.

1 2 8 Sr. V. Jagia. Archiv fur slav. Philologie, I, 1876, 90

i d. sr. v. S. E. Zborniik X X X I I , 380; N. Korobka, iva Starina, knj. 68, 1909., 409 i d.

renje, mislim da je taj kult kamena ostao ove-eanstvu iz kamenog doba, kad mu je kamen sluio za sve potrebe i bio mu glavno i jedino orue. Izvesni prethistoriari upozoravaju na verovanja primitivnih naroda da dua nosioca nekog nakita tim ne samo dobija izvestan dodatak nego

Stavljanje grobnih znakova u obliku razne vrste kamenja poznali su nai preci u obilnoj meri na svom novom balkanskom podruju posle dolaska iz stare zakarpatske otadbine. itava zapadna strana Balkanskog Poluostrva, a u prilinoj meri i njegov sredinji deo, puni su ostataka stare rimske kulture, meu kojima grobovi, grobni znaci i natpisi, pretstavljaju, moda, ponaj-vei deo. Da su nai preci ovde, na Balkanu, primili dobar deo rimske grobne tehnike i, tako da kaemo, cele, grobljanske kulture, imamo vie neposrednih dokaza. Pre svega, sama re r a k a nije naeg nego romanskog porekla, i dola je, metatezom od a r c a. Dalje, na mnogo strana je konstatovana upotreba rimskih sarkofaga u naem Srednjem veku i postojanje slovenskih groblja neposredno uz rimska. Takav je sluaj sa Biskupijama kod Knina, 1 3 0 u nae rano srednjevekov-no doba. Uz cetinsku crkvu sv. Spasitelja nalazi se u groblju i rimskih spomenika,1 3 1 tako uz manastir Dragovi.132 U srednjevekovnom grahov-skom groblju, koje se radi mnogih nadgrobnih spomenika naziva Mramorsko groblje, nalo se nekoliko odlomaka nadgrobnih rimskih spomenika 1 3 3 Brotnjo je puno slinih sluajeva.134 U Var-vari kod Prozora idu, isto neposredno uz staru rimsku nekropolu srednjevekovna grobl ja . 1 3 5 U Skelanima, kae izrino K. Pa, razvueni su (rimski) spomenici u Srednjem veku, u Ljeu na jedno groblje kao spomenici, u Skelama kao graevni materijal za dve crkve.136 U Obarlima kod Prijepolja u novijem groblju nalaze se i ostaci rimskog.1 3 7 M. Crnogorevi pominje u manastiru arhangela Mihaila, na Prevlaci, latinski natpis iz jednog groblja, a sem toga navode se i tri goleme ploe s grkim, latinskim i srpskim pismenima, koje su odneli neki stranci. 1 3 8 Ne kae se da li su ploe bile moda s odvojenim ili sa me-anim natpisima. U selu Velikoj Gostinji, kod Vi-egrada, nalazi se mesto zvano Grebnice. Pored

1 2 9 Sr. Hoernes, Urgeschichte der Bildenden Kunst in

Europa. Wien 1915., 2;. 1 3 0

Wissenschafliche Mitteilungen, V, 1897., 204. 1 3 1

Glasnik Zem. muzeja, XI, 1899., 85. 1 3 2

Ib., XVI, 1904., 99. 1 3 3

Ib., 119. 1 3 4

Ib. XVI, 1904., 457. 1 3 3

Wiss. Mitteilungen, XI, 1908., 106. 1 3 6

Ib., 141. 1 3 7

Ib., VIII, 1901, 11920. 1 3 8

Starinar IX, 1892., 5860.

ak i da neto od nje same prelazi u taj nakit, 1 2 9 odnosno u to to ovek nosi na sebi ili uza se. A koliki je znaaj imao za oveka kamen, pomou kojega je jedino dolazio do svega na svetu, stvar je isuvie dobro poznata.

ostataka starog rimskog groblja odrava se sve do danas i tamonje seosko groblje. Nedaleko odatle, u Klaniku,1 3 9 u severnom delu groblja izmeu sredovenih ploa nalaze se i tri rimska nadgrobna cipusa, uronula u zemlju, takoe i nekoliko dobro oklesanih kamenih obinih ploa; verovatno su oni antikog porekla. Na starinskom groblju u selu Stari Brod, u Rogatikom srezu, naen je odlomak starog grobnog rimskog cipusa.1 4 0 D. Sergijevski saoptava da je u Muj-diima, u Jajakom srezu, oko vrlo stare crkve postojalo groblje, verovatno u VVI veku, i da su uopte starohrianske crkve u Bosni sluile u Srednjem veku kao groblje.141 U okolini Uike Poege, u gorobiljskom groblju, nalazi se nekoliko rimskih nadgrobnih spomenika. Na visini Crkvencu, na jeevakom groblju, nalazi se prostrano groblje s nadgrobnim kamenjem koje bese poreano u redovima i koje pripada delom rimskoj eposi, a delom hrianskom i turskom srednjem veku. Kod Kremne na groblju blizu takozvanog Laudonovog anca video je A. Premer-tajn gomilu ostataka od jednog groblja s grobovima iz rimskog doba i ranog srednjeg ve-ka.1 4 2 U selu Arnautoviima kod Visokog otkopana je jedna srednjevekovna bazilika, podignuta na temeljima jedne rimske zgrade. U crkvi i oko crkve naeno je groblje, koje pripada raznim periodama, kako kae K. Pa. 1 4 3 Izvesni predmeti preneti su odatle u Sarajevski muzej; meu njima bilo ih je i iz rimskih grobova. Kod sadanje crkve sv. Nikole u Krugu, u Cucima, kazuje J. Er-deljanovi, ima vrlo staro groblje, koje je nesumnjivo starije i od preanje, takoe vrlo stare crkve, koja je bila na mestu ove sadanje. I pod podovima i pod temeljem te stare crkve naeni su grobovi, to jasno pokazuje, da je tu nesumnjivo bilo groblje jo i pre nego to je nainjena stara crkva.1 4 4

U Priku kod Omia, na mjestu gdje je kranska opina u kasno rimsko doba imala svoje grobite, podigli su Hrvati krajem XI veka crkvu sv. Petru i tu su sve do XVI veka kopali svoje

1 3 9 Glasnik Zem. muzeja, XLVI, 1934., 16, 18; Spome

nik LXXVII . 1934., 15. 140

Spomenik XXVII , 16. 1 4 1

Glasnik Zem. muzeja L, 1938., 55. 1 4 2

Spomenik X X X V I I I , 47, 4950. 1 4 3

Glasnik Zem. muzeja X X I , 1909, 606. 1 4 4

Naselja XXIV, 590.

V

142

mrtve ne samo neposredni susedi, nego ak i Omi-ani, koji su svoje mrtve prenosili tamo preko reke. Obiaj pokapanja mrtvaca preko rijeke u tlo, to je posveeno starom tradicijom, uzdrao se, kako izgleda, do u kasni srednji vek i ove se tradicije drali i Omiani.145

U obliku naih steaka, bili oni tumbe ili vrsta sarkofaga, osea se nesumnjiv uticaj tehnike sta-

rosedelaca. To se vidi, pre svega, u upotrebi kamenog materijala. Stari Sloveni nisu upotrebljavali monolite ili vee blokove kamena ni da prave svoje stanove, akamoli za nadgrobne znake. Jo su manje po njima pisali ili ornamentisali. Njihova je tehnika, zna se, bila drvena. Kao neposredne primere tog uticaj a starih sarkofaga na nae nadgrobne spomenike bio je naveo sarkofag iz Stona i sarkofage iz Zabra kod Tarina, iz Dernjaka kod Gacka, ili iz Krievia kod Olova. Stonski je tipian sarkofag sa karakteristinom imitacijom krova i izraenim zabatima, i drugi imaju jednostavni ili ak dupli krov, ali bez zabata i ne u obliku odvojenog pokrivaa. Istina je, nai steci nemaju sarkofaki sanduk, nego su iscela od kamena. To je dolo verovatno stoga, to je pravljenje sanduka tei posao i usto skuplji. Oblik tumbe bio je uproen i stoga svakako mnogo pogodniji.

V. Skari je nalazio da treba naglasiti kako rimski sarkofazi nisu bili jedini uzor bosanskim mramorovima. Da su rimski sarkofazi bili uzor, bilo bi i van Bosne i Hercegovine mramorova bosanske forme. A njih, ustvari, ima samo po Dalmaciji i u Srbiji, u Podrinju. On pomilja da su nai preci doneli izvesne oblike grobnih spomenika iz stare postojbine. Kao takve on, primera radi, navodi, po Niderleu, drvene sanduke u obliku duguljaste kue. Donesena na jug, ova je forma nala zgodan teren kod nas, jer je bilo i ondje dosta drveta. Drvena graa ostala je u upotrebi dotle, dok se nije osjetila potreba da se zamijeni kamenom. Ali se s promjenom grae nije mijenjala forma, nego je ostala ista. Uinjene su samo neke modifikacije, koje je zahtijevao teki i krti kamen.1 4 6

Kad bi i primili teoriski ovo miljenje Skarica, ono ustvari ne bi nimalo menjalo na sud, jer da se drvena tehnika, bez naroite potrebe (poto je kod nas bilo dosta drveta), menja u kamenu, morali su za to doi neki potsticaji. Koji drugi nego sa onih tipova, koje su ljudi viali u neposrednoj blizini? Imamo, dakle, isti sluaj koji je i sa zidanjem kua. Drvenu brvnaru potiskivala je kamena zgrada, oevidno ona koja je bila pred oima. Da se na naem podruju ouvalo najvie nadgrobnih spomenika u obliku steaka, razlog je, kako smo ve naveli, u karakteristinom kon-zervatizmu Bosanaca i u uticaj u bogumilizma. U

1 4 5 F. Buli, Lj. Karaman, Vjesnik za arheologiju i hi

storiju dalmatinsku. XLVI, 1923., 14. 1 4 6

Glasnik Zem. muzeja, XL, 1928., 1414.

drugim naim oblastima, pod uticajem crkve, krst je odavno potisnuo steke. Kao davni spomenici oni su propali i upotrebljavani za novije graevine, ali se ne moe tvrditi da njih nije nikako ni bilo. Najposle, da je u naim zapadnim oblastima kamen zamenio drvo moemo lako objasniti najpre tim, to se vrlo brzo osetilo koliko je kamen trajniji materijal, i zatim injenicom, to je tog materijala u naim oblastima bilo u izobilju.

Isti onakav tip grobnica, kakve opisuje Skari, nalazio se i kod Rimljana. U S t a r i n a m a II, 1907., 79, izneo je M. Vasi sliku takvih dugulja-ljastih grobnica sa jednom vrstom krovne konstrukcije, koje je naao pri iskopavanjima u Vi-minaciumu. U oskudici pogodnog kamenog materijala te su grobnice bile pravljene od opeka. Na podruju Bosne i Hercegovine grobne konstrukcije slinog tipa raene su od kamena, ali su i one pokrivene opekama za krov (kukuima) i dobijale su oblik krova. Ali ima dosta sluajeva da se i tu upotrebljavala, u rimsko doba, opeka, ili meano, kamen i opeka. Uopte, stara je i dobro poznata pojava da su se grobnice kod mnogo naroda pravile u obliku kue, venog doma pokojnika. Kod Rimljana je to arhipoznata stvar. V. Skari misli da je taj obiaj postojao i kod starih Slovena. Vrlo je vjerovatno da su i (nai preci) u svojoj staroj domovini pokrivali humke svojih pokojnika drvenim kuicama s krovom na dvije vode i da su taj obiaj prenijeli i u svoju novu otadbinu.

M. S. Filipovi dao je jedan zanimljiv lanak o Divljanskim kovezima, koji znatno obara ubedljivost Skarievog razgledanja.1 4 7 Na levoj obali Vardara, u Divlju, on je naao steke sline bosanskim, u obliku sarkofaga, raena od monolita. Taj oblik je veoma rairen; osim u pome-nutom delu Skopske kotline, ima ih i po selima egikovskog sreza, te po velekim selima. U groblju u Arainovu on je naao steak koji ima ozgo kao krov na dve strehe; a ima takovih steaka i sa zabatima, i to na nekoliko strana. V. Skari je mislio: da su rimski sarkofazi bili uzor, bilo bi i van Bosne i Hercegovine mramorova bosanske forme. Meutim, osim manjih izuzetaka, njih nema tamo. Nalaz M. Filipovia poljuljao je, kako vidimo, jedan deo te argumentacije i omoguio da se pitanje vrati ponovo na svoju stvarnu osnovu. Ono to V. Skari pretpostavlja moe i ne moe biti tano, a ovaj uticaj starih rimskih grobnih konstrukcija ostaje van spora.

Toga uticaj a, sem u obliku spoljanjih znakova na grobovima, ima i inae.

Ve ranije, u svojim istraivanjima o uticaju i odnoaju izmeu starih grkih i srpskih zapisa i natpisa, ja sam iznosei latinski i nemaki tekst jedne od najeih formula naih grobnih natpisa

1 4 7 Glasnik Zem. muzeja XLI, 1929., 109113.

143

naglasio da je od znaaja to veina tih zapisa s tom formulom potiu ba iz Bosne, iz krajeva gde je latinska kultura vrila odavno dosta moan uticaj (Glas SK Akademije, LXXXIV, 5152). Nastavljajui ta istraivanja ja sam gledao da naem ima li i jo kakvih dodirnih taaka izmeu naih natpisa iz Bosne sa natpisima latinskim i to natpisima i iz starijeg vremena i iz novijeg srednjeg veka i ispitivao sam da li se moe i poblie odrediti njihov uzajamni odnoaj.

Radei tako ja sam naiao na nekoliko zanimljivih stvari i drim da e biti od koristi upozoriti na njih.

Sloveni, kad su doli na Balkan, nisu znali pisati. To su nauili najvie od Grka i preko Grka, posredno i neposredno. Ali su, prema Hrabro-vom traktatu, uili neto i od Latina; od njih su, u Dalmaciji, Zahumlju, Zeti i u zapadnom delu Bosne, to se sigurno zna primali hrian-stvo i prve elemente hrianske kulture. Od njih su oni primajui mnogo, mogli da prime i naue obiaj pisanja na ploama nad grobom svojih srodnika, da mu tako ouvaju spomen i nesumnjivo obelee mesto. Latinski, odnosno romanski elemenat, koji su Sloveni zatekli u ovim pokrajinama, bio je kulturniji i Sloveni su umnogome primali njihove obiaje. Naravno, nije iskljueno da su oni u ovom sluaju mogli neto nauiti i s koje druge strane, ali ovo je svakako mnogo verovatnije. U Dalmaciji i Bosni i Hercegovini nalaze se na stotine latinskih natpisa, i to najveim delom grobnih. Nai su ljudi pred oima u toliko sluajeva imali neposredne primere i sasvim je prirodno zakljuiti po tom na njihov interes za te stvari i onda primanje. Da im uz to nije ned