Vladimir Kolarić

KO UBIJA NEDUŽNE GRAĐANE?

pozorišna drama

LICA:

PAVLE BOŽIĆ (27), poručnik u francuskoj vojsci

PJER MARI (32), narednik u francuskoj vojsci

ROBERT SI-DŽEJ HANT, major Vojne policije Vojske Sjedinjenih Američkih Država

VALERIJ ILARIONOVIČ DANILEVSKI (40), major NKVD-a

GERHARD BERGER (45), major Abwehra

OTAC TEODOR KEMP (50)

HELENA VALDNER (23)

BEČ, 1945.

„Утреняя, грешная звезда,Ты придешъ к нам, брат печалъноокий.“

Н.С. ГУМИЛЕВ: „К синей звезде“ (1918)

2

1.

Katedrala Svetog Stefana u Beču. Otac Teodor Kemp obraća se pastvi.

OTAC KEMP: “Gle ti pade s neba, zvezdo sjajna, ZORIN SINE! Obori se na zemlju TI, NARODA POBEDIOČE. U srcu si svome govorio: Popeću se do neba, više zvezda Božjih presto svoj ću uzdignuti, sešću na goru zbornu, NA STRANU SEVERNU; izići ću svrh oblaka, sa Svevišnjim jednak ću ja biti.

Ali ti u Šeol pade, u dubinu jame.”

U dubinu jame, deco moja.

“Koji te vide gledaju te i posmatraju te govoreći:

- To je li onaj koji je činio da se zemlja trese, koji je kraljevstva drmao?”

Da li si to ti, što si kraljevstva drmao?

“Jer si zemlju svoju zatro i narod svoj usmrtio;

ROD SE ZLIKOVAČKI NEĆE VIŠE SPOMINJATI! Spremajte sad pokolj sinovima

za nepravde otaca njihovih! Da se ne podignu da zemlju dobiju i da dušmanima svet napune.- Ustaću ja na njih, veli Gospod nad vojskama,

3

Vavilonu zatrću ja ime i trag njegov, i sav narod i potomke njegove…”

Tako govori Gospod nad vojskama, deco moja, sinovi moji i kćeri.Tako smo govorili ovde, u srcu Beča, u hramu svetog Stefana, mi i još

mnogi koji više nisu među nama, tako smo govorili i sedmog oktobra hiljadu devetsto trideset i osme, u lice Zveri. Tako govorimo i sada, dvadeset sedmog aprila hiljadu devetsto četrdeset i pete godine Gospodnje i Gospod će učiniti da ovaj put govorimo u lice slobode.

Pomolimo se za duše onih koji više nisu sa nama i za duše onih koji su i dalje protiv nas. Pomolimo se za one koji nam doneše slobodu i za one koji nam je prethodno oduzeše. Pomolimo se za Republiku i za gospodina Karla Renera, kom Bog podari snagu da ponese breme veće od svih nas ostalih, i stane na čelo nove Austrije. Pomolimo se za sutrašnjicu i za decu našu. Pomolimo se za mir, sinovi moji i kćeri moje, braćo i sestre po Hristu. U ime Oca, Sina i Svetoga Duha, amin.

2.

Stan kneginje Natalije Petrovne Razumovske. Bogata biblioteka. Prostorom dominira velika slika sa motivom polarne svetlosti. PAVLE BOŽIĆ, u uniformi francuskog poručnika, kleči na jednom kolenu i pogledom pažljivo ispituje tepih i delove nameštaja. Uspravlja se i pogled usmerava ka donjem rubu velikog oslikanog platna. Ulazi PJER MARI, u uniformi narednika francuske vojske.

PJER MARI: Gospodine poručniče.

BOŽIĆ: Reci, Pjer Mari.

PJER MARI: Američki major insistira da uđe.

BOŽIĆ: Obaveštajac?

PJER MARI: Em-Pi. Zove se Hant. Robert Hant.

4

BOŽIĆ: Jesi li video krv, Pjer Mari?

PJER MARI: Video sam mnogo krvi, gospodine.

BOŽIĆ: Na slici. Na dnu ima malo krvi.

PJER MARI: Čuo sam da neki slikari stavljaju malo crvene, radi kontrasta, valjda.

BOŽIĆ: Ovo je krv, Pjer Mari.

PJER MARI: Ne čudi me. Mora da je prskalo na sve strane, gospodine. Jadna Ruskinja. Bila je mlađa od moje majke.

BOŽIĆ: Uvedi Amerikanca. I budi blizu.

Pjer Mari bez reči izlazi i vraća se prateći Roberta Si-Džej Hanta, majora američke Vojne policije (MP). Božić razgleda sliku, Pjer-Mari izlazi.

HANT: Ne mogu da verujem. Još jedan Francuz ljubitelj umetnosti. Poručnik Bozik, pretpostavljam?

BOŽIĆ: Božić. Poručnik Pavle Božić, vama na usluzi.

HANT: Major Robert Si-Džej Hant, Em-Pi. Na usluzi, takođe.

BOŽIĆ: Vaš francuski je veoma dobar, gospodine majore.

HANT: Prednosti klasičnog obrazovanja. Plus prava na Jejlu. Šta ćete. Vi ste Sloven?

BOŽIĆ: Srbin. U Francuskoj sam od ranog detinjstva.

HANT: Da, šta ćete. A ovde ste tek odnedavno? Mislim, u američkoj okupacionoj zoni.

BOŽIĆ: Sa odobrenjem združene komande koje se u pismenom obliku nalazi kod mog ađutanta. Da ga pozovem?

5

HANT: Odlučio sam da vam verujem.

BOŽIĆ: Počastvovan sam.

HANT: Saznali ste nešto što ja nisam? O ubistvima.

BOŽIĆ: Nemojte me pogrešno razumeti, ali me čudi da je američka komanda istragu ubistva civilnog lica poverila vojnoj policiji.

HANT: I vi ste vojnik. Zar prvi ubijeni, markiz de Forbak, nije bio civilno lice?

BOŽIĆ: Održavao je izvesne veze sa našom institucijom, još za vreme rata. A i poznato vam je da francuske okupacione vlasti još ne raspolažu organizacijom kakvom raspolažu američke.

HANT: Čestitam, bili ste otvoreni, poručniče, i to me obavezuje. I ne brinite, gospodine poručniče, neću vas pogrešno razumeti. Svi Amerikanci su kartezijanci, hteli mi to ili ne. Zamislite da posumnjamo u vlastito postojanje? To se ne bi smelo desiti, zar ne mislite? A što se učešća moje službe tiče, ono je iznuđeno. Nedostatak kadrova, plus uverenje da je upravo vojna policija najpozvanija da zastupa američke strateške interese, gde god je to potrebno, pa i u slučaju ubistva knjeginje Razumovske.

BOŽIĆ: Sličnost sa ubistvom markiza de Forbaka je više nego očigledna.

HANT: Pročitao sam vaš izveštaj, Božiću. Temeljan, pomalo senzacionalistički. Bili ste novinar?

BOŽIĆ: I student prava. Dobro ste obavešteni.

HANT: I autor putopisa “Siva Afrika”. Uvek sam dobro obavešten.

BOŽIĆ: Unakažena utroba, izvađene oči… Hirurški precizno. Oštro sečivo. Nema tragova, nema očevidaca.

HANT: Ne verujem da današnji Beč obiluje očevicima. Kao i svih ovih godina. Zar ne mislite, Božiću?

6

BOŽIĆ: Imate li ideju šta radi sa očima? Ne ostavlja ih blizu leša.

HANT: Ne. Nemam ideju. A nemam ni sreće. U francuskoj zoni tip je ubio Francuza. U američkoj ubija rusku emigrantkinju. Zar je to pošteno, Božiću?

BOŽIĆ: Tačnije, osmog septembra ubija veliku kneginju Nataliju Petrovnu Razumovsku, poznatu zaštitinicu ruskih pisaca i filosofa, čija je porodica u najtešnjim rođačkim vezama sa Romanovima, dok trideset prvog avgusta, žrtva je francuski markiz, izdanak slavne lorenske loze, po majčinoj liniji potomak Žila de Rea.

HANT: Žil de Re? To je onaj što je tucao Jovanku Orleanku, ako se ne varam. Plavobradi?

BOŽIĆ: Varate se. Jovanka Orleanka je umrla kao devica.

HANT: Verujete u device? Uostalom, ne budite na kraj srca. Možda se radilo samo o felaciju. Onda bi ostala devica, ili grešim? Vi katolici se u to bolje razumete.

BOŽIĆ: Ja sam pravoslavac.

HANT: Svejedno. U čemu je razlika, uostalom? Ja sam WASP-ovac i moram da se pravim da ne razumem. Kad protestujete protiv jednih, protestujete i protiv drugih. S te tačke gledišta, ko mari za filioque?

BOŽIĆ: I kneginja Razumovska i markiz de Forbak su za vreme okupacije živeli u Beču. Znači da bi trebalo pružiti zaštitu visokom plemstvu koje je rat provelo u Beču. Možda je to ključ po kom ubija.

HANT: Stvarno verujete u tu antidemokratsku teoriju?

BOŽIĆ: Činjenice tako govore.

HANT: Vi ste novinar i znate da činjenice ništa ne govore. Zašto sledeća žrtva ne bi mogla biti, na primer, tkačka radnica? Zašto i ona ne bi imala pravo da bude pošteno izmasakrirana kao i ova gospoda koja su aplaudirala Fireru dok su lomače gorele širom vaše i naše drage Evrope? Ili vi uopšte ne verujete u smrt tkačke radnice, jer tkačke radnice umiru u grupama, u masi. Umrla je Njena Visost, presvetla, predraga, presjajna kneginja od

7

Parizlondonberlina, ali umrlo je dvadeset, umrlo je pedeset, umrlo je jedanaest hiljada tkačkih radnica, i svaka je bila samo jedna od dvadeset, od pedeset, od jedanaest hiljada tkačkih radnica. Zadavljenih, silovanih, spaljenih, ugušenih tkačkih radnica.

BOŽIĆ: To ste odlično elaborirali, gospodine majore. Možda po sličnom obrascu razmišlja i naš ubica.

HANT: Hoćete da kažete da je ubica Amerikanac-kartezijanac, po mogućstvu Em-Pi, ili, ako ne to, onda bar frustrirana tkačka radnica?

BOŽIĆ: Verujete li u osvetu, majore Hant?

HANT: Zovite me Bob.

BOŽIĆ: Verujete li u osvetu, Bob?

HANT: Verujem da komanda Sjedinjenih Država neće pružiti zaštitu nikome čiji se profil ne uklapa u kriterijum koji uključuje držanje za vreme okupacije i spremnost za prihvatanje demokratskih vrednosti. Sjedinjene Države neće štititi nikog ko se pomučio samo da se rodi.

BOŽIĆ: Po vama, za život su potrebne zasluge?

HANT: I za život i za smrt, Pol.

BOŽIĆ: Ako pronađemo ubicu, imaćemo jednu zaslugu više. Ili se varam? Ili se hvatanje ubice koji ne ubija tkačke radnice ne računa u zasluge, Bob?

HANT: Uhvatiću ga i naterati ga da jede sopstvena govna. Zvučim li dovoljno ubedljivo, Pol?

BOŽIĆ: Kao u holivudskim filmovima.

HANT: Nisam odavno dobio takav kompliment.

BOŽIĆ: Ni ja, pre nego što ste me optužili da nisam demokrata.

HANT: Da. Da. Zezajmo se, Pol. Zezajmo se. I požurimo se.

8

Užurbano ulazi Pjer Mari.

PJER MARI: Gospodine poručniče.

BOŽIĆ: Slobodno, Pjer Mari.

PJER MARI: Rusi.

BOŽIĆ: Šta je sa Rusima?

PJER MARI: U vezi sa istragom.

BOŽIĆ: Slobodno govori. Gospodin major je upućen.

PJER MARI: Imaju nešto. U stvari, nekog. Kažu da imaju osumnjičenog.

HANT: Rusi imaju osumnjičenog?

PJER MARI: Tako izgleda.

HANT: I kao, daće nam da zavirimo?

PJER MARI: Traže Amerikance. Naši se trude da ni nas ne zaobiđu.

HANT: Jebeni Tatari. Pomoći ću vam, Pol, da i vi pronjuškate. Da me podsetite na civilizaciju kad me okruže ti jebeni žderači votke. Jesu li nešto precizirali?

PJER MARI: Javiće gde i kad. NKVD je na vezi. Naši su stekli utisak da su Rusi sigurni u sebe. Veruju da imaju nešto krupno.

HANT: Verujem, a još više verujem da to krupno oni drže na uzici, i to svilenoj. Šta vi mislite, Pol?

BOŽIĆ: Mislim da potcenjujete Ruse, Bob.

9

HANT: Lepo. Koristiće mi vaša slovenska krv, Božiću, vidim ja to. Svejedno. Samo još jedna stvar. Vi ste jebeni Francuzi, recite mi šta predstavlja ova slika?

BOŽIČ: Polarnu svetlost, Bob.

HANT: Da. Tako. Videli ste je nekad? Uživo.

BOŽIĆ: Jednom.

HANT: I?

BOŽIĆ: Videću je još jednom. Kad se sve ovo završi. Obećao sam.

HANT: Kome?

BOŽIĆ: Svetlosti. Polarnoj. Rekao sam: čuvaj me. Videćemo se opet.

HANT: Vi ste prokleta budala, kao i svi Evropljani.

BOŽIĆ: Zahvaljujem.

HANT: Znao sam da ćete prihvatiti kompliment.

BOŽIĆ: Uvek.

HANT: Čuvajte se. I mi ćemo se videti.

BOŽIĆ: Da. Videćemo se.

Hant izlazi. Božić i Pjer Mari nepomično posmatraju sliku.

10

3.

Tama podrumske ćelije. Na podu, u poluležećem položaju, GERHARD BERGER, obučen u ostatke sovjetske podoficirske uniforme. U ruci drži ljudsku lobanju i posmatra je, pravo u “oči”.

BERGER: O, Joriče, jadni moj Joriče… Jadni moj Joriče… I jadno moje obrazovanje. Sve sam zaboravio.

Dok on govori u ćeliju polako ulazi Pavle Božić i zatvara vrata za sobom. Berger nastavlja kao da je ovaj već odavno tu.

BERGER: A ovaj naš Jorik ionako je već sve zaboravio, davno pre mene i pre vas, gospodine poručniče. Vidite šta sve može da se nađe ovde u podrumima, u podrumima ruskog Beča? Da ne poverujete, poručniče Božiću. Vi ste Božić, zar ne?

BOŽIĆ: A vi ste Srbin?

BERGER: Nažalost…ne. Mada još pamtim ono, vidite – “Trt-mrt, život ili smrt”. Ili Cojle-Manojle. Da ne poverujete. A verujete li vi u nešto, uopšte, je li Božiću? U slučajnost, na primer? Ili u sreću?

BOŽIĆ: Mislite da je to isto?

BERGER: Ovde nema previše prostora za mišljenje. Previše pacova, Božiću, previše pacova.

BOŽIĆ: Šta ste želeli od mene? Ako ste se nadali da vam mogu pomoći zbog porekla, i osloboditi vas pacova, varate se.

BERGER: Ja se retko varam. A poreklo više ne igra nikakvu ulogu. To je dobro. Neki misle da nije. Ja kažem da jeste. Ja sam odavno rekao “da”.

BOŽIĆ: Svi smo. Pitanje je “kome”. Ili “čemu”.

11

BERGER: Imate dobar pristup, Božiću. Stičete poverenje ispitivanog. Ironija za ironiju. Meditacija za meditaciju. Odlično, Božiću.

BOŽIĆ: Onda, ako je pristup urodio plodom, da pređemo na stvar. Rusi su me jedva pustili i ne verujem da su pacovi jedini koji uživaju u našoj prijatnoj konverzaciji.

BERGER: Kakva sintaksa! Vidi se da ste pariski đak, nema šta. A šta vam je Svetolik Dimitrija Božić, kad smo već kod porekla? I konverzacije.

BOŽIĆ: Svetolik? Naši očevi su rođena braća. Poznajete ga?

BERGER: Imamo neke zajedničke uspomene.

BOŽIĆ: Znate li nešto o njemu?

BERGER: Putevi su nam se razišli još u Beogradu, na jesen. Ne ličite. Nadao sam se da ličite. I mladi ste. Starija braća obično imaju više sreće. Nadam se da je i ovaj put tako.

BOŽIĆ: U mom slučaju jeste.

BERGER: Imali ste mlađeg brata?

BOŽIĆ: Umro je u Parizu. Četrdeset druge. Od tuberkuloze. Zvao se Lazar.

BERGER: Lazar. Koliko je godina imao?

BOŽIĆ: Petnaest.

BERGER: A vi?

BOŽIĆ: Dvadeset sedam.

BERGER: Gerhard Berger, major Abvera. U Beogradu od četrdesete. Od trideset šeste kod Hedilja u Španiji. Znaju me i kao Horsta. I kao kapetana Manuela. Slobodno proverite. Ima me.

BOŽIĆ: Šta radite ovde?

12

BERGER: Ranjen sam u Beogradu, u oktobru. Priključio sam se Rusima kod Glajhenberga. Samo kao vodnik. Vidite da se skromnost ne isplati.

BOŽIĆ: Ili je vaš ruski zatajio? Ili ste postali previše ambiciozni za vaš skroman čin?

BERGER: Imao sam jednu muletu, crveno platno koje koriste toreadori. Čuvao sam ga još od Španije. Prešao sam u francusku zonu da je prodam tom markizu de Forbaku, on je trgovao svim i svačim. Na povratku su me uhvatili. Komunisti ne vole kad neko napusti čas pre zvona. Još ne znaju tačno ko sam, ali slute. I slutim da sada znaju.

BOŽIĆ: Ali muletu niste prodali?

BERGER: Markiz je bio rasporen kao svinja. I nije imao oči. Da ne poverujete kakav prizor. A mi nacisti, kao što znate, preziremo dekadentnu umetnost. Ukratko, pobegao sam glavom bez obzira.

BOŽIĆ: Ali osim glave, obzira i neprodate mulete, poneli ste još nešto?

BERGER: Ko bi odoleo zlatnicima iz vremena Julijana Otpadnika, sa njegovim likom? Ja nisam od tih. Uostalom, i Julijan je prezirao dekadentnu umetnost.

BOŽIĆ: Ali ne i borbene noževe jurišnih es-es jedinica.

BERGER: Julijan je možda voleo zmije i munje, kao i svaki paganin. Ali ja sam se ograničavao samo na svastiku.

BOŽIĆ: Znači, pored zlatnika i, po vašem, mulete, Rusi nikako nisu mogli kod vas naći i borbeni nož pomenutog tipa?

BERGER: Svakako da ne. Čak ni ruski borbeni nož. Usput, ne manje efikasan.

BOŽIĆ: Razumete se u noževe?

BERGER: Pokušao sam da budem duhovit.

BOŽIĆ: Rusi tvrde suprotno.

13

BERGER: Da nisam duhovit?

BOŽIĆ: Govorim o nožu, Berger.

BERGER: Rusi lažu. Oni mogu sebi da dozvole taj luksuz. Ja ne mogu. Ja umirem.

BOŽIĆ: Nećete me ganuti. Šta su onda uradili sa muletom? Ne pominju je.

BERGER: Ne pominju je jer hoće da mi prišiju to kasapljenje, mada to nije nikakav dokaz, kad bi dokazi nešto značili. Ubica, a nacista, čudna mi čuda, ništa lakše. Otkrovenje. Kec na desetku. Opšte slavlje. A muletu, pa muletu su pretvorili u zastavu, lepu crvenu zastavu, Božiću. Trebaće im mnogo zastava, sve zastava do zastave, Božiću, po celoj Evropi. A oni drugi će svoju zastavu da prekriju zvezdama, sve novim i novim zvezdama, i to će biti taj svet koji dolazi. Koji čeka vas mlade. Vaš svet, Božiću.

BOŽIĆ: Hvala. Već imam svoj svet.

BERGER: Mislite? I ja sam mislio. Da je mladost moj svet, da je to brza vožnja ili Manuel Hediljo. Ili Firer. Ili Beograd. A vidite, Božiću, vidite li šta je sada moj svet?

BOŽIĆ: Vi ste pametan čovek, Berger. I nije mi vas žao.

BERGER: Tako je. Nikom nije žao pametnih. Da ne poverujete.

BOŽIĆ: Vi ste samo običan nacista, Berger. I umrećete kao nacista.

BERGER: To je baš ono što sam želeo.

BOŽIĆ: Shvatate li da ovim razgovorom niste olakšali sebi?

BERGER: Znam da ću umreti, Božiću. I želim da umrem. Verujte mi ili ne, ali želim. Mnogo želim. Sve jedno mi je kako. Rusi streljaju. Još bolje. Biću lep, težak leš. Potonuću duboko. Ispod svih onih bez glava, bez ruku, bez nogu, bez muda. Ceo i pun olova. Zar ima nešto lepše od toga, Božiću?

BOŽIĆ: Mogu li još nekako da vam pomognem?

14

BERGER: Već ste mi pomogli. Jedino sam sa vama mogao da razgovaram. Sa jednim Božićem. U stvari, ličite. Ličite na brata. Lepi ste.

BOŽIĆ: Hvala.

BERGER: Vi ste poslednja lepa stvar koju ću videti. Čak mi ne daju ni da se ispovedim.

BOŽIĆ: Morali bi da vam daju. Dogovor zajedničke komande je…

BERGER: Znam ja šta je dogovor. A znate šta Rusi urade? Dovedu mi šizmatičkog sveštenika i kažu: evo, poštujemo dogovor, ispovedi se. Drug Staljin ti to daje, jer voli sve sovjetsko, pa i crno i bradato, a voli i paćenike po kazamatima, ruska je tu duša, pa makar i njeni bili kazamati. Ja kažem da sam katolik, a oni odgovore da je to isto, i da će ocu popi biti drago da me pričesti i ispovedi sve po katolički, kako naručim. Da ne poverujete, zar ne, Božiću?

BOŽIĆ: Potrudiću se da vam pošalju katoličkog sveštenika. Ništa ne garantujem.

BERGER: Hvala. Razumećete. Ja ne verujem u Boga. Samo me je strah. A i hostija će prijati. Rusi se baš ne razbacuju sa hranom.

BOŽIĆ: Budite hrabri.

BERGER: Nisam ubio markiza. Nisam manijak.

BOŽIĆ: Recite to Bogu. Kad ga budete videli.

BERGER: Trebalo je da pustim da me ubiju Srbi. Ili bar Francuzi. U stvari, vi ste idealan izbor. Ubijte me.

BOŽIĆ: Laku noć, Berger.

BERGER: Već je noć?

BOŽIĆ: Odavno.

15

BERGER: Ko bi rekao.

BOŽIĆ: Možda, jednom…

BERGER: Ne verujem.

BOŽIĆ: Nikad nije kasno.

Božić izlazi. Berger nepomično gleda u zatvorena vrata. Osvrće se i uzima lobanju. Dobacuje je iz ruke u ruku. Ustaje, dosta teško. Prebacuje i dalje lobanju iz jedne ruke u drugu. U letu je udara glavom, kao loptu i lobanja odleće skoro do vrata. Berger se ne pomera. Krv mu se sliva niz lice.

4.

Sovjetske zastave, slike Marksa, Lenjina i Staljina. Veliki sto za bilijar. Bilijar igraju Robert Si-Džej Hant i VALERIJ ILARIONOVIČ DANILEVSKI, major NKVD-a. Božić sedi na praznom sanduku za municiju i posmatra partiju.

DANILEVSKI: Ukratko, naš mladi prijatelj Božić nas smatra zainteresovanim.

HANT: Moglo bi se reći.

DANILEVSKI: A naš interes, sovjetski, je prema tome, da pripišemo ubistvo nacisti kako bi se lakše oslobodili abverovca i potencijalno nezgodnog svedoka, i to sve bez učešća ratnog prava, već prosto, kao kriminalca.

HANT: Prosto ko pasulj, Valerij. Zar to nije zdrava logika, uostalom? A Francuzi su uvek držali do logike, ne može se reći.

DANILEVSKI: Pogotovo ako prihvatimo da Rusima nikako nije u krvi sklonost ka novonastalim legalističkim okolnostima, kao svetlim tekovinama

16

rimskog prava, tek odnedavno, nema ni vek, nadređenih širokom ruskom srcu i još široj duši.

HANT: Postali ste isuviše rečiti za prosečnog ruskog majora, Valerij. Ponovo blagotvorni uticaj našeg mladog francuskog prijatelja?

DANILEVSKI: Prva, ja, Valerij Ilarionovič Danilevski, nisam ruski, već sovjetski major. Drugo, ja nisam prosečan, Si-Džej.

HANT: Zar nas nisu obojicu učili da su svi ljudi jednaki? Kao, uostalom, i našeg mladog francuskog prijatelja.

DANILEVSKI: I treće, ovaj klinac nije Francuz, već nešto mnogo gore.

HANT: Zašto li su Srbi uvek ono gore, čak i za braću Slovene? Šta kažete na to, Božiću?

DANILEVSKI: Trebalo je da vas ostavimo pod Turcima, i dan danas. Prokleti Cigani.

HANT: No međutim, Valerij, sve bi to bilo u redu, i manje-više bratski-slovenski, da se iz Božićevog izlaganja ne mogu izvući i dodatne logičke konsekvence.

DANILEVSKI: Kao, na primer, da su Sovjeti zgodno izabrali nacistu za žrtvenog jarca, kako bi otklonili sumnju u vlastitu umešanost?

HANT: Upravo tako, Valerij. To nije izrečeno direktno, ali kao podtekst, funkcioniše više nego ubedljivo.

DANILEVSKI: Zar vi stvarno mislite da taj markiz zaslužuje sažaljenje i pravdu, samo zato što je usput po koju informaciju podelio i sa Francuzima, za sve ove godine?

BOŽIĆ: Dozvolite, gospodine majore. Ovde nije reč o sažaljenju. Ni o pravdi. Reč je o pravu.

DANILEVSKI: A on je bio običan sodomista. Ili je to za Francuze nešto kao narodna radinost?

17

HANT: Nemojte tako, Valerij. Moj prijatelj, general Kuropatkin, lepo je rekao da je sodomija osnov civilizacije. Zar to nije tako evropski?

DANILEVSKI: Ko je taj Kuropatkin? Sigurno neki trockista.

HANT: Daleko od toga, Valerij, daleko. Stari ruski general kog sam upoznao u Parizu kad sam bio na usavršavanju.

DANILEVSKI: Slutim i šta ste usavršavali, Si-Džej.

HANT: A ne, varate se, druže. Usavršavao sam jezik.

DANILEVSKI: Pitam se u koje svrhe.

HANT: Eto, naprimer, sad svi govorimo francuski, i tako se lepo razumemo.

DANILEVSKI: Sodomisti , prokleti sodomisti, dekadenti. I ta kneginja, ta Natalija Petrovna, mislite da ona nije volela sve te stvari, sve te perverzije, francuske?

HANT: Vi ste stvarno optererećeni, Valerij. A ko bi rekao? Tako čvrsto držite taj štap. Siroti doktor Frojd bi vas obožavao.

DANILEVSKI: Nacisti su uradili samo jednu dobru stvar – što su spalili sabranog Frojda.

HANT: Mada držim da biste vi lično više voleli da su spalili živog Frojda, umesto sabranog.

DANILEVSKI: Samo spaljeni Frojd je dobar Frojd, Si-Džej. Zapamtite to.

HANT: Opet čist frojdizam. Frojda u peć. A peć je simbol vagine. Baš se pitam šta ćete sledeće uraditi sa tim štapom, Valerij.

DANILEVSKI: Uterati lopticu u vašu rupicu. I bez tumačenja, Si-Džej, molim. Eto je. Pun pogodak.

HANT: Stvarno umete sa tim štapom, Valerij, nema šta. I sve mi se čini da navodite vodenicu na teoriju da je reč o seksualnim zločinima?

18

DANILEVSKI: Zašto da ne, Si-Džej? Ja bih se toga držao da sam na vašem mestu. Čist kapitalizam. Ubiješ slabijeg zbog sopstvene nemoći. Ubiješ sopstveni nakazni lik.

HANT: Mislite da nijedan ponositi Sovjet ne bi mogao da se uklopi u takav profil?

DANILEVSKI: Mi ne ubijamo. Mi samo sklanjamo ono što je odavno umrlo.

HANT: Ne izgleda mi da su kneginja ili markiz baš pucali od viška života. Ako se složimo oko definicije života, u šta iskreno sumnjam.

DANILEVSKI: Izgubili ste, Si-Džej. Neka vam to bude pouka. Nikad nemojte da sumnjate. Božiću, vi ste na redu.

HANT: Razbijte ga, Pol. Meni za ljubav.

Božić lagano ustaje. Hant mu pruža štap i Božić ga prihvata. Hant seda na sanduk na kom je sedeo Božić. Božić i Danilevski ređaju kugle i gledaju se netremice.

DANILEVSKI: Nikad nisam video Srbina kako igra bilijar.

BOŽIĆ: Samo gledajte.

DANILEVSKI: Prošao sam kroz Beograd.

BOŽIĆ: Nadam se da ste nešto ostavili.

DANILEVSKI: Tek ponešto.

BOŽIĆ: I nadam se da ste nešto nasledili od Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog. To vam je deda, Valerije Ilarionoviču? Ili pradeda. Zar ne?

DANILEVSKI: Nećete me oneraspoložiti pominjajnjem mog reakcionarnog pretka.

19

BOŽIĆ: Ne nameravam da vas oneraspoložim, Valerije Ilarionoviču. Nameravam da vas pobedim. Možete početi.

Igra počinje. Hant uživa.

5.

Prostrani krevet. Pavle i HELENA VALDNER, goli, među snežno belim plahtama.

BOŽIĆ: Oni i dalje ne razumeju zašto francuska komanda istragu poverava poručniku. Kažu da je to uobičajena francuska drskost. Kažu da je trebalo da nas ostave tamo gde smo bili. Očekuju da se ponašamo kao da smo poraženi. Očekuju da ćutimo, Helena. Dosta mi je ćutanja.

HELENA: Oni su glupi, Pavle. Samo to. Glupi su. Misle da se pamet krije samo u sivoj masi. Ne razumeju da je život samo debela i rumena baba, Pavle. Da su žene ružne i pohotljive, i da u muškarcima nema ničeg osim krvi. Ništa ne razumeju.

BOŽIĆ: Kakve to ima veze? Mislim, sa ovim što govorim.

HELENA: Ima, Pavle, ima. Ima veze.

BOŽIĆ: Smejali bi se kad bih im rekao da je važna istina, a ne čin.

HELENA: Kad si bio u Africi, jesi li video lavove?

BOŽIĆ: Nisam ništa video. Samo pesak. I mnogo krvi. Muške. Žene bez suza. I dečake pohotljivih očiju. Jedva sam čekao da se vratim. Ne znam šta sam tamo radio.

HELENA: Borio si se, Pavle. Borio si se. Za otadžbinu.

20

BOŽIĆ: Tek kad sam se vratio u Evropu, video sam zašto se borim. Tamo nisam video ništa. Samo sunce i samo pesak.

HELENA: Ti misliš da znaš šta je istina. Takav je bio moj otac. Rat je već skoro počeo, kad je stupio u POEN. To je austrijski nacionalni komitet koji se zalagao za povratak monarhije i granice od pre osamnaeste. Nikad nije voleo Dolfusa, mada ga je silom prilika podržavao, jer nije bilo alternative. To je stalno isticao, kao da se pravda. Kad su Dolfusa ubili rekao je: ovim je od malog velikog čoveka napravljen heroj. I još je rekao: danas se heroji prave, zato što se heroji ne rađaju. Kakva patetika, zar ne? A papinu ideju o Podunavskoj konfederaciji otac je smatrao veštačkom i iznuđenom. Za njega je to bio samo tužan dokaz da je i Vatikan podlegao sveopštoj degradaciji. Kad su ga optuživali da je idealista i da je stupanje u POEN samo senilni ispad nekog ko i dalje sanja brkove Franca Jozefa, moj otac je odgovarao da je jedino istina ono što ostaje posle svega i da se uspravan čovek bori samo onda kada zna da je borba unapred izgubljena. Posle je umro. U Buhenvaldu. Moj otac. Franc Valdner. A ja sam Helena. Helena Valdner.

BOŽIĆ: Žao mi je.

HELENA: Mrzela sam ga. Sad ga volim.

BOŽIĆ: Helena.

HELENA: Ja sam kurva.

BOŽIĆ: Više ličiš na mermerni kip. Afroditin.

HELENA: Ja sam poražena. Ti si okupator. Ja sam kurva.

BOŽIĆ: Zar nisam oslobodilac?

HELENA: Ti si kao dečak koji nalazi najjeftiniju kurvu da bi skinuo mrak i da bi i on imao svoju priču. I – jesi li skinuo mrak?

BOŽIĆ: Ne verujem. A nemam ni svoju priču. I dalje. Zar to nije sramota za jednog novinara i neuspešnog pisca? To da nema svoju priču.

HELENA: Ti nisi neuspešan. Ti si lep.

21

BOŽIĆ: I ja sam nekad mislio da je lepota dovoljna.

HELENA: I, da li je?

BOŽIĆ: Još ne znam. Ne mislim više o tome.

HELENA: Budi kao tigar. Tigrovi na vrhu penisa imaju čekinje kojima nadražuju ženku. Zato su tigrice tako lude. Budi moj tigar.

BOŽIĆ: Ja nemam čekinje. Čak su mi i zubi slabi.

HELENA: Zašto toliko pričaš? Ja sam samo gomila mesa.

BOŽIĆ: Ti si božanstvena, Helena.

HELENA: Onda sam samo božanstvena gomila mesa.

BOŽIĆ: Jesi li razgovarala sa sveštenikom kog si mi preporučila?

HELENA: Zove se otac Teodor Kemp. Služi u katedrali Svetog Stefana i stari je prijatelj mog oca. Učiniće sve da ubedi Ruse da ga puste kod tog naciste.

BOŽIĆ: Nadam se da neće biti kasno.

HELENA: Zove se Berger, je li tako, taj hitlerovac? Sad se i oni mole. A nas su mrzeli. Sedmog oktobra trideset i osme bila sam u katedrali. Nacisti su bili strašno brutalni. Do tad su tako tukli samo komuniste. A mi smo samo želeli da im pokažemo svoj prezir. Ništa više. Ja sam imala šesnaest. Među nama je bilo mnogo omladine, uglavnom katoličke, ali i nešto socijaldemokrata. Bio je to lep dan.

BOŽIĆ: Lep?

HELENA: Da nije bilo tog dana, ne bismo danas imali na šta da se pozovemo. Beč bi se stideo.

BOŽIĆ: Misliš da se sad ne stidi?

22

HELENA: Stidi se više nego što bi trebalo. Ponovo ćete se klanjati Beču. Svi vi.

BOŽIĆ: Prava tatina ćerka.

HELENA: I onako se već klanjate Frojdu. Podvriskujete uz “Odu radosti” i “Na lepom plavom Dunavu” smatrate vrhuncem elegancije. Svi ste vi glupi. Cela Evropa.

BOŽIĆ: Evropa više nije sama. Misliš da je u tome naša sreća, Helena?HELENA: Sreća nije ni u čemu. Moj otac je srećan. Sada.

BOŽIĆ: Mrtvi neće stvoriti novu Austriju.

HELENA: Neće ni živi. Ko još želi novu Austriju? Svima je dosta i ove. Niko ne želi matore usedelice. Bez obzira na šminku. Ni matore usedelice više ne žele nikog. Samo da umru. Poneka zaželi i mladog ždrepca. A onda opet da umre. Ždrebac ništa ne menja. I nikad nije.

BOŽIĆ: Sad ti govoriš kao matora usedelica.

HELENA: I želim ždrepca. Tako želim mladog ždrepca, Pavle. Za uvek. Za večnost. Mladog ždrepca, Pavle. Francuskog.

BOŽIĆ: Noge ti više nisu hladne.

HELENA: Vlažna sam, Pavle. Vlažna sam. Jesi li to sanjao u pustinji? Jesi li vlagu sanjao?

BOŽIĆ: O, Bože.

HELENA: Vlagu, vlagu si sanjao. Pavle… Pavle.

BOŽIĆ: Ne govori više. Biću samo gomila mesa.

HELENA: To.

BOŽIĆ: Toplog, pulsirajućeg, smrdljivog, jeftinog mesa, Helena. Mesa, Helena.

23

Nestaju pod plahtama, kao da ih nema.

6.

Katedrala. Govori otac Teodor Kemp.

OTAC KEMP: “Sine čovečji. naricaljku za kraljem Tirskim izreci! Reci mu: Ovako govori Gospod, Večni; Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edenu, u vrtu Božijemu; Pokrivalo te svako kamenje drago…

HERUVIM ZAŠTITNIK ti si bio, RAŠIRENIH KRILA…

Savršen si na putevima svojim bio od dana od kada se rodi, dokle bezakonje na tebi se ne nađe. Veličina trgovine tvoje napuni te sile i ti zgreši. Izbacujem te s gore Božje,

i ČINIM DA TE NESTANE, HERUVIME ZAŠTITNIČE, usred sjajnog kamenja. Ponese se SRCE OD LEPOTE TVOJE, i ti pokvari mudrost svoju sjajem svojim. Ja te na zemlju bacam, PREDAJEM TE KRALJEVIMA, da te gledaju. Iz tebe izvodim oganj koji proždire, obraćam te u pepeo na zemlji, ispred očiju onih koji te gledaju. Svi koji te među narodima poznaše u očajanju su od tebe.

UNIŠTEN SI I NIKAD TE VIŠE BITI NEĆE.”

24

7.

Polumrak. Bilijar sala. Slike, zastave, kao u sceni 4. Glasno, sa gramofona, neka sovjetska borbena pesma. Danilevski igra bilijar, “sam sa sobom”. U sobu ulazi Gerhard Berger, očito gurnut s leđa. Vrata se zatvaraju za njim. Berger je u propisanoj uniformi majora Vermahta, samo bez naoružanja. Nesiguran je na nogama. Danilevski ga širokim pokretom ruke i sa domaćinskim osmehom, poziva da se priključi igri. Berger prilazi stolu. Oslanja se. Uzima štap. Igraju. Muzika grmi. Danilevski se posle svakog svog poteza pobednički osmehuje. Berger se posle nekoliko pokreta u igri, zanosi i pada na sto, licem napred. Pada mu šapka. Teško diše. Muzika grmi. Danilevski mu prilazi, pomaže mu da ustane i namešta mu šapku. Berger se uspravlja. Ponovo uzima štap. Odlaže ga i ponovo se naslanja na sto. Danilevski ga samo posmatra kao da ne zna šta bi sledeće uradio. Doseća se i od pozadi Bergera obuhvata štapom ispod brade. Davi ga. Otpor je simboličan. Danilevski popušta stisak i Bergerovo telo se stropoštava na pod. Danilevski ga gleda, kao stvar. Muzika prestaje. Tišina.

DANILEVSKI: Trebalo je da ti iskopam oči, pička ti materina hitlerovska.

8.

Krov višespratnice. Zvezdana noć. Pavle i Pjer Mari, obojica u civilnoj odeći.

BOŽIĆ: Vidiš li nešto, Pjer Mari?

PJER MARI: Mnogo je padalica večeras, gospodine.

BOŽIĆ: Razumeš li se u sazvežđa?

25

PJER MARI: Slabo ja to, gospodine. Eto, mi smo se popeli ovde, na krov, a zvezde silaze. Možda se upoznamo.

BOŽIĆ: Večeras si poetski raspoložen, Pjer Mari.

PJER MARI: Bio sam u katedrali. Otac je govorio o padalicama. “Uništen si i nikad te više biti neće.”

BOŽIĆ: Jezekilj.

PJER MARI: Sigurni ste da je rekao da će nas ovde čekati?

BOŽIĆ: Tako je rekao.

PJER MARI: Nikad nisam upoznao ni jednog rumunskog kneza.

BOŽIĆ: A inače si upoznao mnogo kneževa, Pjer Mari?

PJER MARI: Nisam.

BOŽIĆ: Ne brini. Nisu svi rumunski kneževi kao Apolinerov Vibesku. I ne vole svi Pariz kao Vibesku. Neki više vole Berlin. Ili London.

PJER MARI: Nije Apoliner za nas seljake, moj gospodine. Čitao sam ja nešto, svi čitaju, pa i ja. Ne branim. Ali nije to za seljake. Mada i kod nas svašta ima, to, i sa životinjama. Svašta, vala. Ali, drugačije je nekako. Kad ne čitaš, nemaš taj osećaj. Svaka je kuća za sebe. Svet je samo svet stvari, i ništa više. To baš zvuči kao iz knjige, je li, gospodine?

BOŽIĆ: Razumem te, Pjer Mari.

PJER MARI: Lepo je to.

BOŽIĆ: Nadam se da ćeš dobiti sina koga toliko očekuješ.

PJER MARI: Hvala. Hvala, gospodine.

(Pauza.)

26

BOŽIĆ: Taj knez kog čekamo, bio je jedan od osnivača Gvozdene Garde. Prijatelj Kodreanua i velikog srpskog pisca Stanislava Krakova. Sa Krakovom je delio strast prema filmu. Slušao sam o tome, još pre rata, od mog rođaka iz Beograda.

PJER MARI: Zapamtili ste Beograd?

BOŽIĆ: Nikad ga neću zaboraviti.

PJER MARI: Možda ćete i otići jednom, kad se sve ovo završi.

BOŽIĆ: Ne verujem. Više volim da se samo sećam, nego da ga gledam pod petokrakom. Uostalom, moj grad je Pariz.

PJER MARI: Samo jednom sam bio u Parizu. Zamislite.

BOŽIĆ: Tamo je grob mog oca. I majke. I mog brata Lazara. Tamo će biti i moj grob. Nadam se.

PJER MARI: Neka vam Bog da dug život, gospodine. A posle, opet će Bog reći svoje. Biće nam zajednički onaj jedan grad, nebeski.

BOŽIĆ: Neko dolazi. Požarnim stepenicama.

Gledaju u pravcu stepenica. Ulazi Robert Hant, blago zadihan, takođe u civilnom odelu, sa plavom kišnom kabanicom.

HANT: Šta mislite, da li bi mogla kiša večeras? Nešto mi je ova vedrina varljiva. No dobro, ko reskira profitira, pa, ko velim, da se pridružim maskaradi.

BOŽIĆ: Nadam se da ćete nam objasniti šta ovo znači, majore.

HANT: Bob. Ja sam Bob.

BOŽIĆ: Šta ovo znači, Bob?

27

HANT: Eto, kakvi ste vi Evropljani, lojalni ko moja bivša. Zar nisam bio vaš vatreni navijač u bilijarskom meču sa onim jebenim Tatarinom? I zar vas nisam oduševljeno častio skočem kad ste ga onako slatko bacili na kolena? Zamalo tad nije pao felacio, dobro ste vi prošli, uveren sam, Pol, nikad se ne zna sa tim ukrućenim žderačima votke. A vi, kako mi vraćate? Ne delite sa mnom važne informacije, od ključnog značaja za zajedničku istragu. Pa zar se to tako radi, Pol, boga mu?

BOŽIĆ: Nisam imao nikakve informacije, Bob. Imao sam samo potencijalni izvor. Uostalom, to je bilo poverljivo. Američke vojne vlasti ne bi smele…

HANT: Dobro, dobro, dosta sa tim legalističkim zanosom, Pol, molim vas. Vi znate da mi znamo, i to je dovoljno. (Vadi beležnicu i preleće je pogledom, čkiljeći na pomrčini.) Dakle, Korneliju Basarab Jonesku, godište devedeset treće, veliki knez, direktan potomak Vlada III Drakule, prevodilac Paracelzusa i Bemea, neuspešno započeo obnovu rumunske kinematografije po uzoru na nemačku, maštao o filmu koji oslikava život njegovog slavnog pretka, i tako dalje, i tako dalje… Gvozdena Garda, Hetikus, Mitrinović… da, da, u redu, da…dobro, ovo nije bitno. Eto. Je li vi to mene zajebavate, Pol? Kakav je ovo jebeni izvor? Očekujete da nam priča pikanterije o grudnjaku Marlen Ditrih, ili da nam pretvara pišaću u zlato, ili možda da nam podari život večni bez da vaskrsnemo? Jebeni Valentino-Drakula-Paracelzus! Pobogu, Pol!

BOŽIĆ: Više nećete morati da brinete o tome, Bob, pošto se potencijalni izvor sigurno neće ni pojaviti zbog vašeg neovlašćenog upada.

HANT: A ne, nećete vi meni ništa prikačiti, Pol. Bio sam oprezan i niko me nije mogao videti, osim ako taj potencijalni nije potencijalno nasledio neke potencijale od svog pretka. Ali ne može se reći da nisam o svemu mislio. Glogov kolac mi je u zadnjem džepu. Brrr, nikad se ne zna. A vidim, i Van Helsing je tu. Haj, doktore.

BOŽIĆ: Ostavite, Pjer Marija na miru. Nećete ga fascinirati. Kao ni mene, uostalom.

HANT: Zar vas nisam fascinirao?

BOŽIĆ: Nimalo.

28

HANT: Šteta. Mislio sam da imate istančaniji ukus. Čovek bi se nadao od jednog Francuza.

BOŽIĆ: Zavežite, pobogu. Knez je delovao uplašeno. Rekao je da hoće da ga ubiju. Zar mislite da bi sve tek tako izrežirao, parade radi, u ovakvim vremenima? Mi smo ovde da spasavamo živote, a ne da se zajebavamo!

HANT: Takvog vas volim, Pol. I vi ste naučili da puno pričate, a da ništa ne kažete. Bravo.

BOŽIĆ: Ovde smo da spasavamo živote, Bob. A to nije ništa.

HANT: Što onda niste spasili onog Frica? A baš ste se lepo srodili, vi i taj Fric.

BOŽIĆ: Nisam hteo da ga spasavam, Bob, rekao sam već. Hteo sam samo da mu se obezbedi pošteno suđenje. I da dobije sveštenika. Nemam iluzija da će ostati živ. Ni da treba da ostane živ. I ja sam se borio protiv nacista, Bob, čak i u Africi. Setite se toga, ponekad, između dve salve smeha.

HANT: U redu, Pol. Izvinite. Preterao sam. Ali Fric je isplazio jezik. Gotovo.

BOŽIĆ: Molim?

HANT: Ubili su ga, Božiću. Ubili su ga. Kad je ovaj rekao da će doći?

BOŽIĆ: Meni je rečeno da je živ i da se prikuplja dokazni materijal.

HANT: Ubili su ga, Pol. Žao mi je. Bio sam na vašoj strani. Verujte mi.

PJER MARI: Pogledajte, gospodo. Gori.

Zagledaju se u daljinu, u požar.

BOŽIĆ: Vidi, stvarno. Gde je to?

PJER MARI: Pojma nemam, gospodine.

29

BOŽIĆ: Visoka zgrada. Možda je i neko skladište. Šta vi mislite, Hant?

HANT: To je kod Engleza. Dobro gori.

BOŽIĆ: Da. Dobro gori.

HANT: A Englezi baš vole taj vaš putopis. “Siva Afrika”, beše, je li Božiću?

PJER MARI: A ovog nema. Još.

BOŽIĆ: Nema.

HANT: Propao jebeni piknik. Bolje nego da propadne putopis. Šta ćeš. Da sam bar poneo sendviče.

BOŽIĆ: Da. Lepo gori. Baš lepo gori.

HANT: A od kiše ništa. Džaba sam vukao ovo sranje od kabanice. Ko da je znala, jebena kiša.

PJER MARI: A eto, ovde se ništa ne čuje, ni sirene.

BOŽIĆ: Ništa.

PJER MARI: A gori. Pomozi nam, Bože. Kako gori. Kod Engleza.

HANT: Engleski. Cvrči.

BOŽIĆ: Stvarno. Jeste, kod Engleza.

9.

Stan kneza Joneskua. Zastava Reda Zmaja (osnovan 1408.). Veliki fotografski portreti Grete Garbo, Leni fon Rifenštal i Eriha fon Štrohajma Iza sofe, gde se nalazi leš koji se ne vidi iz gledališta, viri drška dugačke

30

helebarde. Hant, u uniformi, posmatra leš. Usta i nos je pokrio maramicom. Božić i Pjer Mari, takođe u uniformama, razgledaju prostoriju.

HANT: Knez Jonesku se ovom našem baš zamerio. Niko nije dobio ovoliku helebardu kao dodatak.

BOŽIĆ: Već je bio mrtav kad mu je zabio helebardu.

HANT: I to gde… Do sad nije bilo seksualnih sakaćenja.

BOŽIĆ: Sve drugo odgovara. On je.

HANT: Gospode, šta li radi sa očima? Šta li radi sa očima, manijak jebeni!

BOŽIĆ: Trideseti septembar četrdeset pete – knez Korneliju Basarab Jonesku. Drugo ubistvo, kneginja Razumovska, osmi septembar. Prvo ubistvo, trideset prvi avgust, markiz de Forbak. Govore li vam nešto ti datumi?

HANT: Čak ni intervali nisu ujednačeni. A i zašto bi bili? Ako je lud, nije glup. Da je glup, već bismo ga našli. Muka mi je.

U sobu dugačkim koracima ulazi Danilevski. Svi zaćute.

DANILEVSKI: Eto, vidite, drugovi, dok se vi provodite, proleteri rade. A proleteri i urade, nego šta.

HANT: Našli ste nešto?

DANILEVSKI: Mojim maljčikima kad kažeš da traže, oni traže. I našli su. Sveže i obilno okrvavljenu kišnu kabanicu ispod podrumskih stepenica.

BOŽIĆ: Kabanicu? Koje boje?

DANILEVSKI: Plava, kao krv vlastele, valjda da se ne poznaje pri klanju. Kad ono, nije vlastelin, nego svinja. Jebena, ugojena, debela svinja.

BOŽIĆ: Kakva slučajnost. Zar ne Pjer Mari?

31

DANILEVSKI: Nešto sam propustio?

HANT: Ne uzbuđuj se, Valerij. Pol aludira na činjenicu da sam sinoć na sebi imao sličnu plavu kabanicu.

DANILEVSKI: O-ho. Postaje zanimljivo.

HANT: Ali kabanica se ovog trenutka nalazi u mom stanu. Lako je proveriti.

BOŽIĆ: Takve kabanice nisu retke. Posebno kod Amerikanaca. To ništa ne dokazuje.

DANILEVSKI: Vidi, vidi, opet legalizam. Da. A znaš da bih voleo da si ti, znaš, Si-Džej? A ti? Bi li ti voleo?

HANT: Igraću na tvom grobu, Valerij. I zaliću ga obilno votkicom, ne brini.

DANILEVSKI: Dobri moj drugar, Si-Džej. Stvarno si pravi drugar. Čujete li vi ovo, drugovi Francuzi?

BOŽIĆ: Ne bi trebalo da likujete, Valerije Ilarionoviču. Naš ubica ubija plemiće. A i vi ste plemić.

DANILEVSKI: Nisam ja nikakav prokleti plemić.

BOŽIĆ: Vaš deda-pradeda je bio.

DANILEVSKI: Njegov problem.

BOŽIĆ: Samo vas upozoravam.

DANILEVSKI: A vi, da ne volite možda i vi plave kabanice? Kao što volite nemačke majore?

BOŽIĆ: Ne više nego sovjetske. Ili američke.

DANILEVSKI: Ali ni manje.

32

HANT: Gospodo, drugovi, molim vas. Zar nisam ja zvezda večeri, pored sirotog kneza, nade rumunske kinematografije, razume se? Kao glavni osumnjičeni valjda imam prava na malo pažnje?

Pjer Mari koji je svo vreme pretraživao prostoriju, iza uramljene fotografije Leni fon Rifenštal izvlači nekoliko fotografija u kovertu. Razgleda fotose i prilazi Božiću.

PJER MARI: Gospodine poručniče, našao sam nešto. Fotografije.

Božić uzima fotografije i razgleda ih. Danilevski i Hant radoznalo iščekuju. Božić gleda slike ne menjajući izraz lica. Pruža ih oficirima, gotovo ravnodušno. Njih dvojica uzimaju fotografije i gledaju ih, samo što se ne otimaju.

HANT: Oho. Adam i Eva.

DANILEVSKI: Vidi-vidi.

HANT: Ima i jabuka.

DANILEVSKI: Da bar ima još nešto.

HANT: Evo i zmije.

DANILEVSKI: Gde? A, da, evo je.

HANT: Krvav je ovaj knez. Mislim, bio. Mada je sad još više. Da. Samo, šta će im ovaj beli koncertni klavir. U raju, mislim.

DANILEVSKI: Za ovaj položaj. Taj, aha. Teško bi mogli da ga izvedu bez klavira.

HANT: Svaka čast, Valerij. Napredujete. Drugarice će silno da se obraduju.

DANILEVSKI: Ovo bi mogao biti vojnik. Karakteristično je ošišan. I držanje. Adam je vojnik, sigurno.

33

HANT: Raspitaćemo se. A ona?

DANILEVSKI: Divna je.

HANT: Nije kurva. Ni uličarka, ni profi. Siguran sam. Šta vi mislite, Pol?

BOŽIĆ: Nije.

HANT: Molim?

BOŽIĆ: Nije. Nije kurva.

HANT: Vi je poznajete?

BOŽIĆ: Zove se Helena Valdner. Da, znam je. Eva je HELENA VALDNER.

10.

Helena, u beloj haljini, sedi za velikim belim klavirom i svira “Na lepom plavom Dunavu”. Ulazi Pavle Božić i polako joj se približava, sa leđa. Helena svira kao da ga ne primećuje. Pavle zastaje neposredno iza nje. Ona postepeno utišava, ali i dalje svira, sve vreme.

HELENA: Još neko je mrtav?

BOŽIĆ: Umeš da nanjušiš smrt?

HELENA: Umem da nanjušim tebe. Uvek lepo mirišeš. Najlepše. Sada ne. Znaš kako mirišu gnjile jabuke?

BOŽIĆ: Gde si bila sinoć?

HELENA: Znaš o čemu sam razmišljala?

BOŽIĆ: Ne znam.

34

HELENA: O smrti.

BOŽIĆ: Ili o trulim jabukama?

HELENA: Ne razmišljam o jabukama. Nikad. A ta smrt… Ni smrt nije bila moja.

BOŽIĆ: Ko bi rekao?

HELENA: Danas je trideseti septembar. Ako je taj ubio sinoć, onda sam u pravu. Onda je to Trbosek.

BOŽIĆ: Trbosek? Kao Džek Trbosek?

HELENA: Preturala sam po beleškama mog oca. On je svašta pratio. Naročito kada je London u pitanju. Ne znam zašto, plašio se, valjda, mada se ničeg nije plašio. Trideset prvi avgust hiljadu osamsto osamdeset i osme, ubistvo Meri En Nikols. Osmi septembar osamdeset osme, Eni Čepmen. Obe prostitutke. Obe unakažene utrobe. Trideseti septembar – Elizabet Strajd i Meri Edouz. I na kraju, deveti novembar – Meri Džejn Keli. Remek-delo masakra. Vrhunac tek na kraju. Baš kako treba.

BOŽIĆ: Helena.

HELENA: Ubio je dvoje, je li tako? Sinoć.

BOŽIĆ: Našli smo samo jednog.

HELENA: Naći ćete i drugog.

BOŽIĆ: Helena.

HELENA: Osamdeset osme se nešto dogodilo. U celom svetu. Prelom. Moj otac je verovao u to. I ja verujem, u te rezove, i u istoriji i u životu. Rez, ludilo, sve se ubrza. Film, Pavle. Film. I ludilo. I datumi. Džek je ključ.

BOŽIĆ: Video sam fotografije.

HELENA: On je ubijen?

35

BOŽIĆ: Ko – on?

HELENA: Knez.

BOŽIĆ: Otkud znaš?

HELENA: Samo si kod njega mogao da nađeš te fotogarfije.

BOŽIĆ: Ne možeš biti sigurna da ih nije umnožavao. Zaradio bi, veruj.

HELENA: On je bio lud. Nije želeo da zaradi. Mi smo bili Adam i Eva. Pronašao nas je. Nije bilo drugih. Samo nas dvoje. Knez je u to verovao. Verovao je u večnu fotografiju. Fotografiju večnosti. Bio je lud. Veruješ li, Pavle? Veruješ li u ludilo?

BOŽIĆ: Ko je on, Adam?

HELENA: Ne znam. Zvala sam ga Adam. On mene Eva.

BOŽIĆ: Znaš još nešto. Sigurno.

HELENA: Amerikanac. Vojnik. Obrezan.

BOŽIĆ: Objasni mi.

HELENA: Ne mogu.

BOŽIĆ: Molim te.

HELENA: Nisu me dirali. Ni jedan. Bili smo samo Adam i Eva. A knez… Ne znam ko je bio knez.

BOŽIĆ: Trbosek nije vadio oči. Šta radi sa očima, Helena?

HELENA: Ovo je novi Trbosek. Oči su duša , Pavle. Novi Trbosek. Utroba više nije najvažnija. Eve više niko ne ubija. Zar nisi znao?

BOŽIĆ: Amerikanac? Adam?

36

HELENA: Ne znam.

BOŽIĆ: Helena.

HELENA: Razumem ga. Ne znam ko je, ali razumem ga. Život je debela, ružna, rumena baba. Zar si zaboravio, Pavle? Eva je bila krava. I zapad će se klanjati kravi. Nećete smeti da jedete krave, Pavle. Zar to nije prokleto smešno? Nećete smeti da jedete krave. Smej se, Pavle, smej se, zaboga…

BOŽIĆ: Šta radi sa očima, Helena? Šta radi sa očima?

HELENA: On nema oči. Trebaju mu. Uzima ono što mu treba. On je kao ti i ja, Pavle. On jeste ti i ja.

BOŽIĆ: Žao mi te je, Helena. Stvarno mi je žao.

HELENA: Zašto? Voli me. Zašto da ti bude žao?

BOŽIĆ: Volim te.

HELENA: Voli me. Tako. Voli me. Tako. Voli me.

Pavle miluje Helenu od pozadi, po grudima. Helena svira, sve glasnije.

11.

Preko celog zida slajd-projekcija crno-bele fotografije Adama i Eve. Eva je Helena Valdner. Adam je preterano lep crnokos mladić, pomalo divljeg pogleda. Potpuno su goli, zagrljeni i gledaju u objektiv, prodorno. Prostorija potpuno bela. Jabuka kao da lebdi u vazduhu iznad Adamove glave. Na podu naslikana ogromna crna zmija koja se uvija u bezbroj lukova i spirala. Desno od njih dvoje nazire se beli koncertni klavir. Nigde nema senke, ničije.

Ispred projekcionog platna za malim stolom, na neudobnim stolicama sede Danilevski i Pjer Mari.

37

DANILEVSKI: Sigurno je rekao da će doći?

PJER MARI: Gospodin poručnik nema običaj da kasni.

DANILEVSKI: Izgleda da se sve menja. Pa i običaji.

Hant ulazi užurbano sa otvorenom fasciklom u rukama.

HANT: To je to. Božić još nije stigao?

PJER MARI: Samo što nije, gospodine majore.

DANILEVSKI: Da mi počnemo.

HANT: Rekao sam momcima da ga ne zadržavaju. Stvarno mi nije jasno… Ali dobro… Ukratko, potvrđeno je da telo jutros izvađeno iz Dunava pripada Aronu Kozminskom naredniku u intendentskoj službi pri tenkovskoj brigadi, broj… dobro, nije bitno, i tako dalje, da vam ovo ne čitam. Izmasakriran na dobro poznat način…

DANILEVSKI: I oči?

HANT: I oči. Isto tako, plava kabanica koju su našli vaši ljudi, Danilevski, po svoj prilici pripada naredniku Kozminskom. Posedovao je takvu, te večeri je viđen u njoj, a ne nalazi se među njegovim stvarima. I, da, gospodo, u pravu ste: Aron Kozminski je mladić sa fotografije.

DANILEVSKI: Adam. On je Jevrejin. Poljski Jevrejin?

HANT: Roditelji nepoznati. Ime i prezime potiče od porodice koja ga je usvojila, još kao bebu. Na dan smrti imao dvadeset pet. Karakteristike vrlo povoljne. U civilstvu bio konobar. Radio u Hiltonu. Dobra karijera. Nema živih članova porodice.

DANILEVSKI: Ne postoji mogućnost da je to sam sebi uradio?

HANT: Mislite, da je ubio Rumuna, a potom sam sebe?

38

DANILEVSKI: Zašto da ne? Umrli su iste večeri. On je jedini koji nije ubijen u svom stanu. Snažan mladić. Po svoj prilici je imao motiv za seksualno sakaćenje.

HANT: Ne, Danilevski. Nema ni najmanje mogućnosti da je tako nešto sam sebi uradio. Mada bi bilo zgodno, zar ne? Američki vojnik. Pa još poljski Jevrejin, makar prezimenom. Sveti se saradnicima nacista. Baš zgodno.

DANILEVSKI: Uz to, on jedini među ubijenima nije plemić i jedini rat nije proveo u Beču.

HANT: Možda i jeste plemić. Ko zna?

DANILEVSKI: Niko ne zna. Ni on. Ni ubica.

HANT: Ili ubica ima neku moć da nanjuši plemića? Gušća krv, valjda?

DANILEVSKI: I samim tim jači smrad.

HANT: Onda to samo znači da je propala teorija našeg dragog Božića. Tačnije, vreme ju je pregazilo. Usput, gde je taj čovek, Pjer Mari?

PJER MARI: Gospodin poručnik svakako…

Ulazi Pavle Božić. Deluje pomalo odsutno.

HANT: O-ho. Ecce homo.

DANILEVSKI: Samo da vidite, Božiću, kako vam jedan jebeni Poljak-Jevrejin, i to još lažni, obara onako lepu teoriju. Siti ćete se nauživati, garantujem vam.

Pavle Božić samo prolazi pored njih i seda na praznu stolicu. Hant mu pruža jedan list iz fascikle.

HANT: Pogledajte, Božiću. Zanimljivo je.

39

Božić čita, gotovo ravnodušno.

HANT: Bili ste kod Helene Valdner?

Božić čita. Pauza.

BOŽIĆ: Bio sam.

DANILEVSKI: I?

BOŽIĆ: Nisam je ubio.

HANT: Molim?

BOŽIĆ: Nisam je ubio. A hteo sam.

PJER MARI: Gospodin poručnik je umoran…

HANT: Čekajte, Pjer Mari. Mislite da je ona ubica, Božiću? Ne verujem da bi mogla sama. Za to treba snaga, videli ste, Pol.

DANILEVSKI: Vaš Pol ništa ne vidi, Si-Džej. Zaljubljen je.

HANT: Bilo je lako zaključiti da je među vama nešto bilo, već po prvoj reakciji. Zar je toliko ozbiljno? Pol, odgovorite mi.

BOŽIĆ: Ozbiljno je.

HANT: Pol, ne moram da vam govorim…

BOŽIĆ: Ubiće ponovo.

HANT: Ko, Pol? Ona?

BOŽIĆ: Ne.

40

HANT: Uhapsićemo je. Zahtevaću to od francuske komande. Ako vi nećete, ja ću, Pol. Budite sigurni da hoću.

BOŽIĆ: Ona ima alibi. Bila je na ispovesti. U katedrali Svetog Stefana. Otac Teodor Kemp će to potvrditi. I još mnogi. Posle nije izlazila iz kuće. Svi poznaju Helenu Valdner.

HANT: Ipak ću zahtevati da bude privedena.

BOŽIĆ: Svejedno. Privešćete je. Sve jedno, Hant. Opet će ubiti. Devetog novembra. To će biti remek delo ubistva. Kasapljenje nad kasapljenjima. Savršenstvo, Hant. Svideće vam se. Džek je ključ.

HANT: Šta vam je to uradila, Pol, pobogu? Odmah ću je uhapsiti. Kurva jebena! Ovakvog dečka našla…

BOŽIĆ: Ništa nećete moći, Hant. Nikad ništa nećete moći.

HANT: Videćete vi. Svi vi. Nikom ja ovde ne verujem. Svinje nemačke! Nikom ja ovde ne verujem, u celoj jebenoj, sifilističkoj, smrdljivoj Evropi! Do juče su ljubili Firerove brkove, danas će bradu ujka Sema, sutra ko zna šta! Svinje jebene, degenerisane, maloumne. Napraviću ja od njih ljude. Videćete vi. Svi vi. Svi.

Danilevski ustaje i prilazi Hantu. Gledaju se. Danilevski mu spušta ruku na rame. Potapše ga dva-tri puta. Hant se smiruje. Božić sedi, nezainteresovan. Pjer Mari je zbunjen. Danilevski se zagleda u projektovanu fotografiju. Okreće se i brzo izlazi iz prostorije. Ustaje i Božić. Pjer Mari ga zabrinuto posmatra i dalje sedeći.

BOŽIĆ: Ustaj, Pjer Mari. Idemo. Kad se stvari primiču kraju, oči treba držati otvorene. Zapamti to, Pjer Mari. Zauvek.

Božić i Pjer Mari izlaze. Hant se zagleda u projektovanu fotografiju.

HANT: Ugasite ovo sranje. Ugasite ovo jebeno sranje, pobogu!

41

Mrak.

12.

Otac Teodor Kemp sedi na stolici. Oko njega islednički kruži Robert Si-Džej Hant.

HANT: Lažete, padre. Lažete.

OTAC KEMP: Možda. Satana voli da nas iskušava. A najveće iskušenje je laž.

HANT: Znači, ipak lažete?

KEMP: Znam da je moja duša grešna. A vi, jeste li nekad pogledali svoju, majore?

HANT: A ne, nećete mi prodati to sranje. Svi vi ovde sluđujete ljude. Ko da ste iz romana izašli. Vi mi baš nekako naročito pašete kao lik iz romana. Padre.

KEMP: Svi smo mi likovi iz jednog romana. Nebeskog.

HANT: Ja ovde istražujem seriju ubistava, a vama se jebe! Svima vama se baš jebe, čak i vama sa celibatom. Imate svoje jebeno nebo i svima vam se jebe što je neka budala iskasapila tamo neke druge budale. I onako su svi rođeni grešni, pa šta ako ih po neko prikolje, onako usput. Odgovorite mi, padre: da li se i vama jebe?

KEMP: Ljudski život je svetinja, majore. Vi ste vojnik. Videli ste smrt. Videli ste kako duša odlazi. Videli ste da je telo prašina. Videli ste sve, majore. Ili možda niste imali oči?

42

HANT: E, znate šta, padre: jebite se! Žrtve tog ludaka nisu imale oči, a ja ih imam, padre. Još ih imam. Ili biste voleli da ih i meni onako ljubazno uskrati, kao tolikima. Kao celoj jebenoj Evropi, padre.

KEMP: Možda sam ja za vas Evropa, majore. Ali ja znam. Znam, verujte. Evropa više ne voli život.

HANT: Oprostite, padre.

KEMP: I ja sam bio gnevan mnogo puta, majore. Ali nemojte mešati gnev i život. Nikad. Nemojte misliti da ako imate gnev, imate i život. Nikad nemojte reći: ja sam gnev.

HANT: Ne kajem se zbog onog što sam vam rekao. Ni zbog čega se ne kajem.

KEMP: Ne morate se kajati, majore. Imate li porodicu?

HANT: Imam sina.

KEMP: Jeste li ga učili da igra bejzbol?

HANT: Nisam stigao. Majka mu je odmaglila. Ni nju nisam stigao. Uvek sam trčao, a ništa nisam stigao. Da ne poverujete, padre.

KEMP: Naučite ga nečemu. Treba nešto da zna. Treba da zna ko mu je otac. Dobro je da zna.

HANT: I dalje vam ne verujem, padre.

KEMP: Zato što stalno tražite dokaz. A sve je stalno pred očima. Svima nama.

HANT: Pod uslovom da imamo oči. To hoćete da kažete, padre?

KEMP: Poznavao sam oca Helene Valdner. Franc Valdner. Uspravan čovek. Žena mu je bila slabokrvna. Rano je umrla. Budući svet će voditi deca slabokrvnih, majore

43

HANT: A Helena? Sama Helena Valdner. Ne zanima me više nikakva genealogija. Pitam vas za Helenu Valdner.

KEMP: Sve što znam kao građanin, povoljno je. Ono što znam kao duhovno lice, tajna je. To bi trebalo da vam je jasno, majore.

HANT: Interesuje me priroda te tajne.

KEMP: Postoje tajne koje nemaju prirodu. I koje su nedostupne prirodi, majore.

HANT: Opet zagovarate nemoć. I vi. Dosta mi je nemoći, padre. Dosta mi je harfi i oreola. Cele te jebene parade mi je dosta.

KEMP: Naučite da stojite pred tajnom, majore. I da budete mirni. Da ne želite ni da pobegnete, ni da je uništite. Ni da je prezrete, ni da umrete. Naučite da budete mirni. I vašeg sina naučite.

HANT: Radije ću ga učiti bejzbolu. Da bude trkač. Da bude najbrži, padre. Brži od mene. Mnogo brži od jebenog mene, padre.

KEMP: Majore.

HANT: Oče Kemp?

KEMP: Nadam se da ćete uhvatiti ubicu. Zaslužili ste to.

HANT: Zaslužio sam. Mnogo toga sam ja zaslužio, padre. Mnogo toga.

KEMP: Sutra je sedmi oktobar. Veliki dan za katedralu Svetog Stefana. Ujedno obeležavamo i godišnjicu nacističkog nasilja nad vernicima i rodoljubima, izvršenog trideset i osme, na ovaj sveti dan. Voleo bih da dođete.

HANT: Možda.

KEMP: Videćete ceo Beč. Ono što je ostalo od Beča. Ostaci nekad mnogo govore. Zar ne, majore?

HANT: Tako nekako, padre. Možda pronjuškam i tamo.

44

KEMP: Zlo nekad ostavlja trag. Možda ćete naučiti da ga pratite. Moliću se za vašu dušu, majore.

HANT: Biće moja duša dobro i bez vas, padre. Ipak, hvala. Konverzaciji ste dali izvestan nivo, nema šta.

KEMP: A moliću se i za Helenu Valdner.

HANT: Zar je dotle došlo?

KEMP: Moliću se i Bogu i američkoj komandi.

HANT: Bog će vam teško pomoću, padre.

KEMP: Volite svog sina, majore.

HANT: Kako da ne, padre. Pa ja sam pun ljubavi. Evo, i vas sam već zavoleo. Zar se ne bi reklo, a, padre?

KEMP: Reklo bi se, majore. Možda bi se i reklo. Kad bi reči bile dovoljne.

HANT: Amin, padre. Živeli. Ne brinite vi za reči, snaći će se one i same. Slobodno se vratite u svoju predikaonicu, oče Kemp. Niko vas neće zadržavati. Slobodno.

Obojica neko vreme miruju. Hant izlazi. Otac Kemp sedi i dalje. Mrak.

13.

Bilijar sala, kao u scenama 4. i 7. Polumrak. Tišina. Danilevski stoji pored stola i iščekujući gleda prema vratima. Vrata se otvaraju polako, bez šuma. U salu ulazi Helena Valdner, u belom. Danilevski je ćutke prati pogledom, kao omađijan. Helena obilazi oko stola, u širokom luku. Kao da hoda po vazduhu. Prilazi gramofonu. Namešta ploču. Počinje “Oda radosti”, tiho pa sve glasnije. Helena lagano prilazi Danilevskom. Rus se široko,

45

domaćinski osmehuje. Hvata je oko struka, pomalo grubo. Helena mu rukom daje znak da bude pažljiviji. Danilevski popušta stisak. Helena ga miluje, po epoletama, po ordenju, po licu, po amblemu na kapi.

HELENA: Svaki dan ste sve lepši, Valerij.

DANILEVSKI: Podmlađujem se.

HELENA: Čime ste to platili? A, Valerij?

Danilevski se smeje, glasno. Pridružuje mu se i Helena. Ona iznenada prekida sa smehom I on se uozbilji.

HELENA: Ja sam zaboravila da sam vaša zatočenica, Valerij.

DANILEVSKI: Mnogo toga zaboravljate, Helena.

HELENA: Lepi ste, Valerij.

DANILEVSKI: Znam.

HELENA: Tako ste lepi.

DANILEVSKI: Ni vi niste loši.

HELENA: Volim vas. Mnogo vas volim. Ne zanima me da li možete. Volim vas, Valerij.

Danilevski leže leđima na bilijarski sto. Helena naskače na njega i opkoračuje ga oko bokova. Muzika sve glasnija.

46

14.

Krov višespratnice, kao u sceni 8. Pavle i Pjer Mari. Pavle u civilu, sa velikim putnim koferom. Pjer Mari u uniformi.

PJER MARI: Večeras nema zvezda, gospodine. Ni jedne.

BOŽIĆ: Nema ni požara, Pjer Mari.

PJER MARI: Nema.

BOŽIĆ: Hvala ti što mi praviš društvo.

PJER MARI: Šta ću, kad ste odlučili da ovde sačekate jutro. A hladno je, gospodine. Ni u vozu ne verujem da će da greju.

BOŽIĆ: Imam topao kaput.

PJER MARI: Mislite da će stvarno ponovo ubiti? Devetog novembra.

BOŽIĆ: Šetaću Šanzelizeom. Celu noć ću šetati Šanselizeom. Devetog novembra.

PJER MARI: Prehladićete se. Tamo baš duva. A i zima će da se približi. Sad je još dobro.

BOŽIĆ: Hoćeš li i ti uskoro?

PJER MARI: Gledaću. Gledaću što pre.

BOŽIĆ: Lep je Beč odavde.

PJER MARI: Ne vidi se mnogo.

BOŽIĆ: Ne vide se ljudi. To je dobro. Vidi se Beč. I to je dobro.

PJER MARI: Gospodine.

47

BOŽIĆ: Reci, Pjer Mari.

PJER MARI: Sutra ću u katedralu. Pomoliću se za vas, gospodine.

BOŽIĆ: Hvala ti, Pjer Mari. Možda i pomogne.

PJER MARI: Rekli ste da ćete ponovo ići da gledate polarnu svetlost, kad se sve ovo završi. Rekli ste u stanu kneginje Razumovske. I eto, za vas se završilo. Hoćete li ići?

BOŽIĆ: Sačekaću malo. Prvo ću da gledam grob svog brata. Lazarev grob. Onda, možda.

PJER MARI: Možda ćete i pisati. O svemu ovome.

BOŽIĆ: Možda ću i pisati. Ne verujem. Sve ovo je tako dosadno.

PJER MARI: A ako budete išli, tamo… Voleo bih kad bih i ja mogao da pođem. Da vidim tu svetlost.

BOŽIĆ: Nađi me u Parizu. Ići ćemo.

PJER MARI: Stvarno?

BOŽIĆ: Ići ćemo, Pjer Mari. Obećavam.

PJER MARI: Hvala vam, gospodine. Ja nigde nisam išao iz Francuske. Sve do rata.

BOŽIĆ: Ići ćemo, Pjer Mari. Samo nas dvojica.

PJER MARI: Da… A i ja ću valjda uskoro odavde.

BOŽIĆ: Tako je. Živećemo, Pjer Mari. Kad već nemamo šta drugo.

48

15.

Katedrala. Puno svetlosti. Govori otac Teodor Kemp.

OTAC KEMP: Onaj što seđaše izgledaše kao kamen jaspis i sard, a oko prestola beše duga koja izgledaše kao smaragd.

Oko prestola behu dvadeset i četiri prestola, i na prestolima videh dvadeset i četiri starešine koji su sedeli obučeni u bele haljine, i imahu zlatne krune na glavama svojim.

Od prestola izlažahu munje, glasovi i gromovi.Pred prestolom gorahu sedam žižaka ognjenih,

koji su sedam Duhova Božjih.Pred prestolom beše još i stakleno more, kao kristal.Nasred prestola i oko prestola behu četiri živa

stvorenja PUNA OČIJU spred i pozadi. Prvo stvorenje beše kao lav, drugo kao tele, treće živo stvorenje imaše lice kao čovek, a četvrto živo stvorenje beše kao orao koji leti. Svako od četiri živa stvorenja imaše po šest krila, unaokolo i unutra PUNA OČIJU. I ona dan i noć neprestano govore, neprestano, bez prekida, do u večnost govore: Svet, svet, svet Gospod, Bog Svemoćni, koji beše, koji jeste i koji dolazi. Koji beše, koji jeste i koji dolazi. Koji beše, koji jeste i koji dolazi.

Dok otac Kemp izgovara poslednje rečenice, iz tame, sa ruba scene, polako, nestvarno lagano, na svetlost izlaze Danilevski, Hant i Helena Valdner, između njih, u belom, držeći i jednog i drugog pod ruku, kao da je vode na venčanje.

K R A J

49