Vladimir Majakovski „Oblak u pantalonama“

Ova poema ima prolog i četiri pevanja (poema je epsko-lirska vrsta)

Svako pevanje je karakteristično po otporu buržoaskom svetu:

I „Dole vaša ljubav“

II „Dole vaša umetnost“

III „Dole vaš poredak“

IV „Dole vaša religija“

U čitanci je dat prolog i prvo pevanje.

Poema ima i gorko-satiričan ton

Poema je u suštini izraz pesnikovog revolta na malograĎanstvo koje obezvreĎuje

sve ono ljudsko što je pesnik cenio, pre svega njegovu ljubav i njega, a sa njim i

njegovo shvatanje sveta.

Pesma je inspirisana nesrećnom ljubavlju pesnika. On je u Odesi upoznao izvesnu

Mariju, prema kojoj se rodila ljubav, ali ona nije smela da Majakovskom odgovori

na osećanja zbog društva.

Ta ljubavna bol i ljudska moralna beda koju je prepoznavao u svojoj okolini,

Majakovskog su inspirisali za nastanak ove pesme.

Postoji velika podudarnost uzmeĎu pesnika i lirskog subjekta. Pesma je cela u

ispovednom tonu. Očigledno je da je on to zaista doživeo. Celi tekst oblikovan kao

pesnikov lirski monolog – lirska ekspresija

Kako se osnosi prema starom graĎanskom poretku? Prezire ga. ObezvreĎuje i

vreĎa. Prkosan je. Svetan svoje vrednosti.

Prolog:

Misaoa vašu,

Što mašta na omekšalom mozgu,

Kao lakej na masnoj fotelji, od sala nadut, dražiću dronjcima, srca okrvljanjena

grozno

Sit narugavši se, bezočan i ljut.

...

Svet sam zaglušio snagom svoga glasa,

Dvadesetdvogodišnjak – idem,

Lepotan svoj.

Dakle na samom početku vidimo prozivku društva. Idem, lepotan svoj – ukazuje

na to da želi da okrene leĎa, ne želi da bude deo tog društva sa „omekšalim

mozgom“, on veruje u sebe i svoju „lepotu“, tj. ispravnost misli. Nezadovoljan je

starim poretkom „ja u duši nemam ni jedne sede vlasi/ni staračke nemoću nema u

njoj“

I pesma započinje retorskim pitanjem koje ima dvojaku funkciju: ostvaruje efekat

iznenadjenja i stvara utisak da je ovo nastavak prethodne price. „Vi mislite, bunca

malarija?“ Zatim kreće uvoĎenje u priču. Saznajemo da je uzrok svega nešto što se

desilo u Odesi - sati su prolazili, a Marija koja je rekla da će doći nije došla.Tema

je samo nagoveštena. U čekanju postavlja pitanje da li je to ljubav ili nije. Čekao je

dugo, do ponoći. Onda kada je shvatio da neće doći proklinje i nju „Prokleta da si!/

I pocepa usta skoro krik. Ovaj krik i bol su metaforički i naglašeno dati u nastavku

odlomka iz čitanke. Iz narednih stihova vidimo kako on doživljava društvo i sebe u

njemu – oni su apsolutno moralno iskvareni, a on pred sobom čist i spokojan:

Hej,

gospodo,

ljubitelji,

obesvećenja,

zločinstava,

pokolja, da li ste najstrašnije

videli –

lice moje

kada sam

ja apsolutno spokojan?

Hiperbolično i metaforično opisuje svoju bol kroz celu pesmu, kako pesma odmiče

iz njega se čuje urlik. srce moje od gvožĎa hladnog – bije, zabivši lice u rošavo lice

kiše.

Iskidanost stihova:

Mene vise niko prepoznati ne može

Ja sam zgrčena

Gomila

Žila

......

Živci

veliki,

mali,

mnogi -

pomamno skaču

i vec -

gmizu.

Cela pesma je od ovakvih stihova što oslikava psihološko stanje pesnika. On je

besan, povreĎen, tako da iz njega izlazi samo reč po reč...kao da od pritiska

osećanja ne može da kaže celu rečenicu odjednom, kao da nema daha za nju.

Obraća se majci i sestri, pa nanovo majci...Kao osobama koje će da ga razumeju, a

od ostalih ne želi ništa, naglašava da će sam naći način da preboli ovo što mu se

desilo.