Vlasije Fidas - Kanonsko Pravo

КАНОНСКО ПРАВО – ВЛАСИЈЕ ФИДАС

преуредио: Милан Т. Јанковић 1. страна

I ИЗВОРИ, САДРЖАЈ И ДУХ КАНОНСКОГ ПРАВА

1. СВЕТО ПИСМО И СВЕТО ПРЕДАЊЕ

Канони чине основни извор канонског права јер истовремено пружају најаутентичније сведочење о црквеним питањима што су се појављивала у различитим епохама и о начину на који се Црква с њима суочавала. Процењивање канона као извора канонског права предпоставља не само поуку и целокупно спаситељско дело Христово већ, изразито, и заузимање објективног става у погледу мисије Цркве, изразито духовног карактера и одређеног историјског циља канона. Другим речима, важно је разликовати, с једне стране, историјске услове и историјску грађу које они садрже и, с друге, свест Цркве изражену у тим канонима у суочењу с питањима што се сваки пут постављају због очигледног неразумевања садржаја откровења у Христу. Ту разлику је тешко направити јер се свест Цркве изражаува у канонима у историјској и морфолошкој зависности од одређених проблема с којима се Црква суочава и од услова сваког времена.

Свако канонско формулисање треба да се темељи на чврстој христоцентричној основи и треба да буде примењено у животу Цркве под сигурним вођством Духа Светог. Чини се, дакле, јасним да канони морају бити у сагласности или у аутентичном односу са духом основног извора откривења у Христу, то јест са Светим Писмом и Светим предањем, који такође чине темељне изворе, непосредне и посредне, христоцентричног садржаја целокупног канонског права.

А) СВЕТО ПИСМО

Свето писмо је темељни извор канонског права, али је важно разликовати Стари и Нови Завет, јер Стари завет садржи обећање, док Нови завет садржи испуњење обећања спасења у Христу. Закон старог завета се, дакле, одувек посматрао као „васпитач за Христа“. Наиме, закон Старог завета, према Светом Јовану Златоустом, „само је дат Духом, док закон (НОВОГА ЗАВЕТА) даје оном који га прихвата Дух у изобиљу“. Црквена свест је, дакле, одмах прихватила чврсто христоцентрично јединство два Завета; због тога она користи Стари завет и у поуци и у литургијском и уопште духовном животу верних. Упутства или поуке Старог завета Црква није посматрала ни као потпуно стране нити као обавезне у свој њиховој ширини и садржају за нову реалност у Христу, јер се Христос оваплотио да испуни, а не да укине закон Старог завета. Чини се јасним да је многобројне заповести Старог завета у канонском предању и, још уопштеније, у Светом предању Црква истакла увек у складу или са ставом Господа и апостола према њима, непосредним или посредним, или у односу на њихову општију корисност за остваривање пастирског циља Цркве.



Најважнији и конститутивнији извор целокупног канонског предања јесте Нови завет, који садржи не само аутентичан опис земаљског живота, поуке и спаситељског дела Христовог већ и поуке, списе и дела апостола у ширењу Цркве у свету. Због тога Нови завет служи као непосредан или посредан темељ садржаја већине канона.

На тим основним принципима Новог завета заснива се, више или мање, канонско предање Цркве када је реч о његовим најважнијим темама, док су многобројни други елементи, директно или индиректно, црпљени из дела,деловања и речи Христових или из деловања или посланица апостолских. Нови завет је, наиме, за канонско предање, као уосталом за целокупно Свето предање, с једне стране непресушни извор садржаја божанског откровења таквог као што га истинито тумачи Црква, и с друге, апсолутни критеријум аутентичног континуитета у Духу Светом за прилагођавање садржаја откривења у животу Цркве.

Б) ОБИЧАЈНО ПРАВО И ЛИТУРГИЈСКО ПРЕДАЊЕ

Током прва три века Црква живи у свом литургијском искуству пуноћу апостолског предања, али је то искуство мање или више преношено путем обичаја. То обичајно предање постаје онда за познију канонску традицију стални извор надахнућа, јер остаје увек живо у литургијском искуству Цркве. Због тога канонско право даје јасну улогу Црквеном обичају – који је црквена свест прихватила експлицитно и имплицитно – јер он на известан начин штити континуитет црквеног живота у простору и времену, и постаје извор канонских правила, par exellance. Тако на пример, 6.канон Првог Васељенског сабора 325 године одређује: „нека важе стари обичаји“, док 2.канон Другог васељенског сабора прописује: „А оне Цркве, које су међу варварским народима имаће се управљати по отачком обичају, који се до сада чувао“. У том духу Св. Василије Велики у 91.канону подвлачи велики значај обичаја у преношењу апостолске вере и светотајинског предања цркве.

В) ПРИРОДНО ПРАВО

И природно право је темељни извор канонског права. То је надахнуће положено у човеково срце да би му означило пут који треба да следи, и владање какво треба да има у друштву. Ту перспективу систематски развијају Платон, Аристотел и нарочито стоици. Тако се идеалне одредбе природног права изражавају прецизним правилима грчко‐римског права да би послужиле уметности доброг и праведног Arst boni et equi, али његово деловање није могло да избегне подређивање некој врсти хијерархије у одређеним правним прописима. Нераскидива веза природног права и божанског права доказује супериорност ауторитета вере у односу на грађанско право и његово тумачење у канонском праву Цркве. Јасно је да ако



говоримо о природном праву Jus naturale, то је због тога што постоји разумна „људска природа“. Опште прихваћено да сви философски системи који наглашавају људски разум прихватају као основ позитивног права одређене потребе људске природе. Римски правници не искључују међузависност природног права и права народа Jus gentium, јер постоји пуно заједничких тачака, али хришћанска Црква увек повезује природно право са Божанским законом откривења у Христу, јер Христос својом људском природом преузима целокупно човечанство, пружајући тако људском разуму сталну способност усмеравања к Божанском разуму. Црква је морала да се бори за интегрисање принципа Божанског закона у грчко‐римско право помоћу природног права. Тако су принципи хришћанске антропологије поступно прихватани у позитивном грчко‐римском праву које је, опет, дубоко утицало на духовни, социјални, и политички живот хришћанства.

У богословским списима великих отаца Цркве у објашњавању сталног утицаја божанског закона на функционисање природног права и у епохи Старог завета (10 запосвести) и у епохи хришћанства (јеванђеље) инсистира се на хришћанској антропологији. Укрштање канонског права и природног права спречава темељно супротстављање принципа зато што не искључује њихов однос са заједничким извором (Божански закон).

У рационалистичкој теорији права, не може се искључити близак однос људског разума и хришћанског морала, јер им је индивидуална свест заједничко место, где се неизбежно одвија деловање и правила грађанског права и одредби природног права или чак божанског права. Свако радикално одвајање људског разума и индивидуалне свести није реално и, према томе, не изражава на обухватан начин социјално функционисање грађанског права, посебно у хришћанском друштву.

2. КАНОНИ И ЊИХОВ САДРЖАЈ

Термин канон означава оно што је Црква на аутентичан начин одредила у Духу Светом – на васељенским и помесним саборима, или кроз своје велике Оце. На тај начин она је током времена обрадила неотуђиве принципе откривења у Христу. Најважније теме званичног канонског предања Цркве могу се сврстати у следеће целине:

1. Ступање у свештенство канонским светотајинским рукоположењем, 2. Губитак свештенства због одређених тешких канонских преступа

које су осудили надлежни саборски органи, 3. Административна организација помесне Цркве, 4. Канонско деловање помесних форми саборског система,



5. Осуда због јереси и раскола, и дефинисање казни или путева поновног примања покајаних јеретика и расколника у окриље Цркве,

6. Дефинисање канонских односа између епископа и између епископа и помесних Цркава које су у њиховој надлежности,

7. Неопходност да јерархија и верни воде строг светотајински и морални живот, итд.

Саборске одлуке о тим питањима нису биле донете да би се a priori стварали закони о питањима која су се могла поставити у будућности, већ да би се разрешили стварни проблеми с којима се свака епоха суочавала због погрешног или делимичног разумевања садржаја откривења у Христу или чак тајне Цркве. У том смислу канони не само да чине аутентичан извор историје Цркве већ непосредно произилазе из њеног историјског живота. У животу Цркве треба тражити црквене разлоге који су изазивали њихово прихватање и који треба тачно да одреде истиниту вољу или дух сваког канона.

Канони нису, нити треба да буду, прилагођени мисији Цркве нити теже, нити могу да буду, према свеобухватној црквеној свести, дефинитивно или исцрпно законодавство за конституисање потпуног система унутрашњег права на основу откривења у Христу. Канони изражавају дух божанског права, али не пружају пуноћу његовог садржаја. Они га не покривају потребама или историјским формама живота Цркве, који, без сумње, није статича већ динамичан ход ка есхатолошком испуњењу Царства Божијег.

Историјски карактер канона блиско је повезан не само с временом и местом њиховог настанка већ исто тако и са црквеним узроцима што су изазвали њихово прихватање, специфичном терминологијом или језичком формом времена њиховог прихватања и постојећим локалним условима, социополитичким или чак уопште црквеним. Када је реч о тематици и ауторитету, постоји значајна разлика између канона васељенских сабора и канона помесних сабора. Уз то, неоспоран историјски елемент је заједнички и проузрокован је тиме што је Црква готово све каноне васељенских или помесних сабора донела да би се суочила са црквеним питањима општег поретка, или да би се отклонила локална одступања или да би се одређене административне институције свеобухватно прилагодиле новим црквеним и чак политичким условима.



3. КАНОНСКИ ЗБОРНИЦИ И ГРАЂАНСКО ЗАКОНОДАВСТВО

А) ОДНОСИ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

Црква и држава су два савршена друштва, а свако има сопствени циљ, различита средства за остваривање тог циља и конституционалну независност. Црква је институција натприродног порекла, док је држава институција природног порекла. Црква је божанског порекла и у свету се изражавала као продужење Тела Христовог, чији чланови, учешћем у светотајинском животу сваке Помесне Цркве, постају сви хришћани, док је држава грађанског порекла и заснива се на друштвеној потреби човека који може живети само у друштву и не може постићи свој крајњи природни циљ без припадања грађанској институцији.

Хришћани су у исто време чланови Цркве и поданици државе, и због тога се истовремено морају подредити и ауторитету Цркве и ауторитету државе. Та двострука зависност хришћана објашњава њихово истовремено подређивање ауторитету црквене власти и грађанске власти, упркос произвољном разликовању „добра душа“, која је средиште духовне мисије Цркве, и „добра тела“, што је брига државе. Та јасна свест првих хришћана у односу Цркве и света произилази из поука Светог писма и од првих векова изненађујуће је развијана у отачком предању Истока и Запада. Она одређује, у већем или мањем степену, историјску дијалектику о односу Цркве и државе, да држава има има националну структуру или да изражава ширу политичку визију. Током прва три века ауторитет државе не признаје легитимност постојања хришћанске Цркве у телу Римске империје. Зато је прогони, понекад толерише, али никада не помаже. Међутим, од 313.године ромејски цареви помажу Цркви, сазивају васељенске саборе и доносе законе за црквене послове; себе сматрају „спољашњим епископима, преузимајући одговорност бриге над унутрашњом дисциплином“.

Теодосијев кодекс (438) садржи више декрета о црквеним питањима, док Јустинијан I у свом кодексу и читавом свом законодавном делу систематски развија тенденцију усклађивања грађанског законодавстава са канонским правом Цркве. Неколико његових наследника у царском достојанству следи његов пример. У том смислу се политичка теологија Цркве одразила у темељним институционалним документима византијског периода о односима цркве и државе. Новела 6. (535) коју је обзнанио Јустинијан јасно дефинише тај институционални оквир, што је утицао на политичку теорију до модерних времена: „постоје два велика Божија дара која су људима милосрдно дата с неба: свештенство и царство; прво (свештена власт) служи светости, друго (царска власт) управља и служи људским стварима. Цар Јустинијан је



због свог законодавства у црквеним питањима и на Западу и на истоку сматран једним од великих покровитеља цезаропапизма. Заправо он уопште не заснива цезаропапизам, пошто, дајући канонима законски ауторитет, он не доноси законе за Цркву, већ насупрот томе, за државу, јер увођење канонског предања у царске новеле то предање ни мало не мења ни дотиче. Цар‐богослов не уводи ништа ново у канонско предање, које је задржало своју аутономију у животу цркве, али сматра веома корисним да га учини обавезним чак и за грађанску власт. Принцип симфоније као норме односа цркве и државе, душе и тела истог организма учинио је крај претходним покушајима подређивања цркве држави.

Неоспоран утицај – који утврђена концепција хришћанства има у погледу света и живота, обухватајући све домене јавног и приватног живота хришћана – произилази из поука о спаситељској снази обједињавања верних у јединствено тело Цркве, што се потпуно остварује на сваком месту, и храни заједничким исповедањем вере и мистичним искуством. Тако се од четвртог века црквено законодавство усклађује са законодавством Ромејског царства, јер је хришћанство коначно постало званична религија грчко‐римског света и на Истоку и на Западу. Усклађеност два законодавства чинила се неопходним за јачање политичке социјалне и духовне кохезије хришћанства.

Црква мора инсистирати на својим доктринарним принципима, тежећи увек да се најбоље што може прилагоди реалним околностима, и увек предлажући државама макар минимум званичног слагања по мешовитим питањима. Тако су односи између Цркве и државе од тада формирани не само на основу принципа две независне моћи већ на основу принципа народног суверенитета и људских права.

Б) КАНОНСКИ ЗБОРНИЦИ

Свето Писмо, свето предање и свети канони чине, дакле, непресушни извор и дијахронички критеријум историјског изражавања црквене свести на сваком месту и у свако време. Свештени канони васељенских сабора и канони помесних сабора који су потврђени на васељенским саборима задобили су снагу закона, то јест принудни карактер, правних принципа, применљивим не само на устројство и правилно функционисање сваког помесног црквеног тела већ и на односе помесних цркава широм света. У том смислу васељенски сабори и најважнији помесни сабори саопштавају помесним црквама, непосредно или посредно, све своје одлуке које се истовремено односе на питања вере и проблеме канонског поретка што заокупљају известан број помесних цркава: нпр. Током прва три века питања која се односе на јереси одпаднике током прогона, заједничко прослављање васкрса и тд. Наиме, како догматске тако и канонске одлуке постају обавезне за све помесне цркве широм света и регулишу саборским путем црквена питања и на локалном нивоу (помесни



сабор) и на универзалном плану (васељенски сабор). Та потреба је ускоро постала још израженија јер се црквено тело поделило између присталица и опадача Првог васељенског сабора током аријанских распри (325 – 381), када су две противничке стране узастопно окупљале своје присталице на неколико сабора ради излагања мишљења или предлога. У том смислу познат је Синодик Александријске Цркве из четвртог века, који се приписује св. Атанасију, као и саборски зборници аријанског митрополита Савина из Ираклије Трачке, за аријанске саборе.

Друге помесне цркве, бар оне најзначајније, имале су исте зборнике саборских одука, као што се види из расправе по том питању на картагинском сабору (419). Тако тај сабор не прихвата Синодик Римске Цркве о канонским одлукама Првог васељенског сабора јер је примећено да се Римски легат на сабору позивао на каноне који нису постојали међу Никејским канонима у Синодику Картагинске цркве. На Четвртом васељенском сабору (451) архиђакон Аетије навео је зборник канона који је назвао Синодик. Јасно је, да су се аутентични текстови налазили у синодицима Римске, Цариградске, Александријске, Антихијске, Картагинске, и других великих помесних Цркава тога доба. Црква не искључује ни царско законодавство у црквеним или мешовитим питањима када је оно мало или више повољно за цркву: XVI књига Теодосијевог кодекса у потпуности је посвећена црквеним питањима, као и значајан број Јустинијанових новела. Тако је усклађивање два паралелна законодавства постало неизбежно. Чувено дело значајног правника Јована III Схоластика (562‐577) цариградског патријарха пореклом из Антиохије, под називом канонска синтагма у 50 новела одговара првој потреби и постаје темељни извор свих каснијих зборника на Истоку и Латинских превода на Западу, попут првог систематског латинског превода канона Дионисија Малог. Другој потреби одговарају номоканони у којима се тежи усклађивању одредби канонског предања и Јустинијанових закона по темама.

Collection LXXXVII capitulorum Јована Схоластика кодификује одредбе Јустинијанових новела, док Collectio Tripartitla тематски кодификује одредбе Дигести, Codexa J. и Јустинијанових новела. Синтезом тих дела и Синтагме Јована Схоластика настаје Номоканон у 50 наслова, из кога, опет, настаје систематичнији Номоканон у 14 наслова. Номоканон у 14 наслова, иако је настао у VII веку, приписиван је цариградском патријарху Фотију, јер је он учествовао у новом приређивању у IX веку, док је још једну каснију прераду предузео антиохијски патријарх и канониста Теодор Валсамон током последњих деценија XII века. Из тог времена (VII век) потиче и Синопсис, који даје текстове канона у скраћеном облику, као и Номоканон Јована Посника, који се угавном бави питањима покајања. Номоканон у 14 наслова, Синтагма Јована Схоластика и Синопсис пренети су свим православним народима који су примили хришћанску веру византијском мисијом. Ти византијски зборници су основа руске компилације и румунских компилација.



Коментаре који садрже тумачења канона васељенских и помесних сабора, првих осам векова приредили су у 12.веку правници и чувени канонисти Јован Зовара, Теодор Валсамон и Алексије Аристин, послуживши се канонским предањем утврђеним до 12.века и одговарајућим грађанским законодавством, да би дали систематске коментаре канона и оповргле својевољна или погрешна тумачења црквених или државних достојанственика. Дело под именом Алфавитна синтагма ерудите и чувеног канонисте Матије Властара представља изузетно оригиналну организацију садржаја канона. Дело, настало у Солуну током 14.века, следи алфавитни поредак у организацији тема и с успехом користи Номоканон у 14 наслова, још старије коментаре номоканона и каноне и претходну номоканонску литературу. Током поствизантијског периода чувени Номоканон нотара Мануила Малакса написан је узвишеним језиком и у популарној верзији имао је велики одјек у тешким временима отоманске окупације. Пидалион, чувено дело монаха Никодима и Агапија представља покушај растерећења канонског предања и заснива се на критичком истраживању рукописне традиције светих канона, тумачењу њиховог и њиховом богословском оправдању у контексту отачког предања.

4. ДУХ И АУТОРИТЕТ КАНОНА

Само канонско предање које се односи на развој црквене администрације, као и на деловање различитих форми саборског система, имало је за циљ да очува јединство Цркве у истинитој вери и љубави, уклањајући многобројне опасности које су му претиле, и изрази то дубоко суштинско јединство, да би се вернима могућило исправно разумевање поруке Цркве и сигурно усвајање садржаја спасења у Христу.

То је највиши циљ коме теже сви канони сабора – и васељенских и поменсих – и великих светих Отаца Цркве, као и уоште узев, канонско предање Цркве. Било би, опасно и погрешно, процењивати и разликовати снагу или ауторитет канона узимајући у обзир само њихово порекло или ауторитет органа који су их донели. Снага канона не произилази само из канонског ауторитета или, другим речима. Црквеног ауторитета, одакле они извиру, већ пре свега из њиховог аутентичног односа са садржајем откривења у Христу. Ако је немогуће суштински разликовати каноне васељенских и помесних сабора према томе што су институционални органи васељенски или помесни, разликовање је могуће само по садржају канона.

а) Канони васељенских сабора односе се нарочито на темељна питања јединства и административне организације Цркве, на јурисдикцију канонских служби административног ауторитета, канонско деловање различитих саборских органа, канонске последице јереси и раскола, канонски начин поновног примања јеретика и расколника у јединство Цркве итд.



б) Канони помесних сабора и великих Отаца Цркве односе се нарочито на јурисдикцију и пастирске дужности епархијских епископа, односе епископа и пастве – клира и народа – за које је он надлежан, канонска и литургијска питања која заокупљују помесне Цркве, морални живот и, уопште узев, религиозни живот верних, покајање, итд.

Ипак та разлика суштински не повређује ауторитет тих канона, већ се односи само на њихову ширину. У том смислу специфична питања, пошто су подстакла настанак канона помесних сабора, имају обично локални карактер: нпр. питање отпадника или јудаистичких обичаја у Галатији или погрешних ставова евстатијанаца о браку и посту, или литургијских одступања у Фригији, што су, подстакла доношење већине канона помесних сабора у Гангри и Лаодикији. У том духу канони Отаца Цркве имају јасно пастирски карактер и нарочито се односе на покајање конкретних верних у одређеној области који су починили тешке канонске или моралне преступе, тј. оне који су се удаљили од Хришћанства.

Аутентичност изражавања воље Цркве у канонима гарантована је живим и непрекидним присуством Духа Светога у Цркви. Наиме Дух Свети води Цркву к есхатолошком испуњењу Царства Божијег, потврђује непрекидно присуство Божије у његовој Цркви, чини приступачном Цркви истину откривења у Христу, чува Цркву од пролазних утопија или чак од тражења или неутемељених есхатолошких спекулација, гарантује аутентичност апсолутне истине вере у њеној повезаности са прецизним историјским схемама, преображава историјску истину Христа у историјску истину Цркве, чува у окриљу Цркве аутентичну равнотежу континуитета и обнове божанске поруке, и води Цркву испуњењу њене највише мисије у историји спасења.

У том смислу Црква у свом историјском животу под вођством Духа Светога може формулисати канонску позицију, сигурну и аутентичну, позитивни или негативну што има за циљ очување непроменљивог светотајинског искуства вере које она поседује и живи.

Канони обично имају карактер искуствених црквених дефиниција, али они увек имају посредан однос с било истином откривења, било исто тако с аутентичном природом или спаситељском мисијом Цркве. Међутим, када се доносе да би се сваки пут исправно размотрила црквена питања, они тада, исто тако претпостављају јасну свест о томе да Црква живи садржај истине формулисане каноном. Али се та свест не изражава увек на позитиван начин; она се чак често манифестује на негативан начин. То би требало сматрати очигледним јер садржај нема потребе за систематским формулисањем, већ само у погледу свог аспекта који није добро схваћен у одређеном тренутку и одређеном месту.



Формулисање специфичног садржаја истине вере у канонима јасно је одређено специфичним црквеним питањем; и то не само у њиховој историјској пројекцији у времену, као и у историјској организацији њиховог садржаја. То значи да у канонима нема само једног дела целе истине, већ у њима специфична перспектива те истине, да би се њен садржај прилагодио одређеном питању постављеном одступањем или неразумевањем.

II КАНОНИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

КАНОНИ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (325 ГОД.)

Канон 1.: осуђује обичаје оних који су сопственом вољом постали Евнуси. Забрањује им се да буду рукоположени. Ово не важи за оне који су такви због болести, или варварских репресија.

Канон 2.: забрањује рукополагање Неофита.

Канон 3.: осуђује клирике који у кућу држе женску особу осим блиске рођаке или какве старије особе.

Канон 4.: епископа да постављају сви епископи из епархије, а ако су спречени онда, барем тројица, а остали да дају писмени пристанак кроз грамате. То је важно јер новог епископа требају прихватити сви епископи једне митрополије. Потврда новог епископа припада митрополиту. Зато овај канон директно уводи митрополитски систем управе у Цркви и, надлежност Сабора при бирању новог епископа.

Канон 5.: одлучени било из клира или световњака да их нико не прима, и да се два пута годишње сазивају Сабори, у пролеће и у јесен.

Канон 6.: признаје стари обичај јуриздикције Александријске катедре над Египтом, Либијом, Пентапољем, затим јуриздикција Рима и Антиохије. И да се не потавља епископ без сагласности митрополита.

Канон 7.: говори о особитој части Јерусалимске катедре, која има митрополитска права, а такође и катедра Кесарије. Ово се односи на територију Палестине.

Канон 8.: одређује начин на који се примају Катари назад у Цркву, и Мелетијевци (Мелетијев раскол у Египту – које су такође називали Катарима). Како превазићи тешкоће око њиховог повратку у Цркву. Даље забрањује у једном граду два епископа.



Канон 9.: да се не поставља нико за свештеника без провере и предходног испитивања.

Канон 10.: не дозвољава рукоположење палих у вери (lapsi) оних који су се одрекли своје вере за време гоњења.

Канон 11.: предвиђа покајање за лаике који су одступили од вере у време гоњења. Црква предлаже за њих милосрђе, али са епитимијом до седам година да се не причешћују.

Канон 12.: као и предходни саветује начин кајања одпалих од вере.

Канон 13.: прихвата обичај причешћивања умирућих, и потврђује да о томе треба да важе стари канонски закони – стари обичаји.

Канон 14.: за оглашене (катихуменате) који су пали да се врате на три године да слушају са онима који су отпали у време гоњења. После да опет буду катихумени.

Канон 15.:наређије да ни један епископ, презвитер или ђакон не сме прелазити из једног града у други. То је већ било прописано у апостолским правилима.

Канон 16.: такође прописује да нема прелажења из места у место, и још да не важи рукоположење које је обавио епоскоп друге епархије. Нормално ако није у сагласности са епископом чији је клирик, а ако јесте онда рукоположење важи.

Канон 17.: осуђује каматарење или зеленаштво код чланова клира. Такав нека буде свргнут.

Канон 18 .: забрањује ђаконима да примају причест пре од епископа и презвитера, јер се дешавало у неким местима да су ђакони давали епископима и презвитерима причашћа.

Канон 19.: прописује да сви Павлијанисти који се враћају у Цркву морају бити поново крштени и рукоположени, сагласно правилу да се могу поново рукоположити они који су поново крштени. Зонара каже да је ту реч о онима који нису ни имали истинско рукоположење па их после рукоположења епископи могу слободно рукоположити. Ту се помиње да се исто поступа са ђаконисама.

Канон 20.: забрањује преклањање колена – клечање са метанијама у време Свете Педесетнице и Недеље. Него молити се Богу стојећи.



КАНОНИ ДРУГОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (381 ГОД.)

Канон 1.: штити догматске одлуке Првог Васењенског Сабора, да мора остати у пуној снази Символ вере који су донеји 318 епископа Никејског Сабора. Да се преда анатеми свака јерес од: Евомија, Евдоксија, Полуаријанаца или духобораца, Савелија, Маркела Анкирског, Фотина, Аполинарија.

Канон 2.: да епископи не простиру власт на друге епархије ван своје дијецезе. Указује још на поделу на дијецезе (опширнија црквена област) и епархије које су подразумевале (мању црквену област) указује на митрополитски систем црквене управе, јер је постојао један митрополит у области – дијезези, нпр.: Египат, Азија, Тракија. Затим су постојале мање епархије које су биле саставни део неке дијецезе. Што се тиче световне власти: над више дијецеза постављен је префект. У време цара Константина у целом царству је било четири префектуре. На истоку је била једна префектура коју је сачињавало пет дијецеза. Дакле, префектуром је управљао један префект. Свака дијецеза је била сачињена од провинција. Свака дијецеза је имала свог првоепископа или митрополита. Касније су они названи патријарсима. Свака провинција је имала свог епископа и нико није смео да се меша у другу епархију, без обзира на ауторитет или високи положај.

Канон 3.: да епископ Цариграда има првенство части одмах после Рима. Цариград се тада звао Нови Рим. Свети Оци цариградску цркву стављају изнад старијих епархија као што су јерусалимска, александријска, антиохијска. О овоме говори: 28. правило Халкидонског Сабора, и 36. Трулског Сабора.

Канон 4.: осуђује недопуштено рукоположење Максима Циника у Цариграду, и не признаје рукоположење оних које је он рукоположио. Прво Максим је дао новац да га рукоположе, друго рукоположили су га египатски епископи. Дакле, на страној територији и тим повредили 4. и 6. правило Првог Сабора које наређује да сви обласни епископи морају потврдити, односно учествовати у избору новог епископа. Треће да о том рукоположењу мора да буде обавештен надлежни митрополит, а није.

Канон 5.: говори о исповедању вере у Божанство Три Личности Свете Тројице, и то западне и антиохијске цркве. Инсистирало се на ауторитету Никејског Символа Вере. После Првог Сабора било је и даље проблема са усвајањем Символа Вере, па је исти Символ био прихваћен на западним саборима у Сардики и Риму, и источним у Антиохији. Ови су сабори донели своје Томосе – догматске одлуке о учењу о Светој Тројици које је исповедао Никејски Символ Вере.

Канон 6.: о суђењу епископима= налаже да се не прихватају свакакве оптужбе против епископа и свештеника. Поготово од стране јеретика и расколника, раније оптужених (клирика и лаика). Могу само часни хришћани да туже епископа и то само



са добрим разлогом, и то писмено да изјаве, да ће сносити исту казну којом би били кажњени дотични епископи, ако се докаже да су оклеветали епископа. А епископу да суди сабор више епископа једне дијецезе.

Канон 7.: прописује начин примања у ориље Цркве јеретика и расколника тог времена. Неки су се поново крштавали, неки само миропомазали и писмено исповедали православну веру. Поново да се крсте: Евномијани (који су крштени само једним погњурењем), Монтанисте, Савелијане и све јеретике из галатских области= прво пролазе кроз оглашења, да се науче вери, друго слушају и уче Свето Писмо, па тек касније да се крсте. Миропомазање(печат дара Даха Светога) да се изврши над онима који писмено анатемишу сваку јерес, која погрешно учи, а то су: Аријанци, Македонијевци, Саватијани, Новатијани, Аполинаријевци, Тетрадити. На западу је постојала попустљивост код миропомазања па је практиковано само полагање руку на оне који се враћају Цркви. Ови се примају у Цркву само миропомазањем зато што им је крштење обављено правилно у име Свете Тојице.

КАНОНИ ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (431 ГОД.)

Канон 1.: налаже да митрополит који одступа од Цркве, пређе у расколнике или погрешно учи не сме предузимати ништа против епископа своје митрополије. Може се сматрати да је он одмах свргнут са епископског степена, што повлачи губитак сваке епископске власти. Њега искључује и решчињава сабор епископа. Ово правило се односи на Несторија и Келестија и његове следбенике, а и на Јована Антиохијског и још 29 његових присталица који су подржали Несторија.

Канон 2.: да се свргну они епископи који су прешли на страну Несторија или потписали да се Несторије свргне па опет прешли на јеретичку страну (они који су прешли на страну Јована Антиохијског). У првом правилу је била реч о митрополитима који су се одметнули од сабора, а овде је реч о епископима који су у јурисдикцији једнога митрополита – провинцијски епископи.

Канон 3.: сви епископи и свештеници које је Несторије лишио чина да се поново врате на своја места с обзиром да су правилно учили. Ово правило такође прописује и 29. правило Халкидонског Сабора.

Канон 4.: да се свргну следбеници и клирици Несторија.

Канон 5.: о клирицима који су из неког разлога били осуђени на црквене казне, или свргнути, па их је Несторије тога разрешио, да се поново казне или свргну. Да би придобио што више следбеника Несторије је рехабилитовао одлучене епископе и свештенике.



Канон 6.: да се свргну сви они епископи и клирици ако не признају одлуке Ефеског сабора, световњаци да се одлуче од Цркве. Ово правило је завршетак – закључак посланице канона Ефеског сабора.

Канон 7.: нико не сме мењати веру установљену на Никејском сабору. Онај који то учини да се свргне и одлучи од Цркве. На сабору се жалио презвитер из Филаделфије Харисије, да неки свештеници из Цариграда долази и доносе неки символ вере који су саставили Несторијеви једномишљеници и уносе заблуде у Цркву.

Канон 8.: успоставња аутокефалност Кипарске цркве због денденције антиохијске катедре да је потчини под своју јурисдикцију, што значи да она рукополаже њихове епископе. Ово правило је донето поводом тужбе три Кипарска епископа= Ригина, Зинона и Евагрија уперене против антиохијске катедре која жели да потчини Кипарску цркву под своју јуриздикцију. Да јој отме стару повластицу да сами постављају своје епископе. Митрополит Кипра је од памтивека био независтан и Кипарска црква је имала аутокефалност.

Канон 9.: у Атинској синтагми овај канон стоји ван канона Ефеског Сабора. Забележена је као посланица Трећег Васељенског Сабора епископу Памфилијском Јевстатију који је дао писмену оставку на своју катедру. Сабор је уважио ову оставку и поставио одмах Тодора. У Словенској Крмчији ово је 9. правило. Јако је важно јер се бави питањем оставке епископа, митрополита или патријарха. Затим коме мора бити поднета оставка, и ко може да уважи исту.

КАНОНИ ЧЕТВРТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (451 ГОД.)

Канон 1.: прописује да се имају поштовати правила свих ранијих Васељенских Сабора, и првих 5 помесних сабора. Ти канони су већ били сабрани у један зборник: Βιβλιον τον κανονων = око 80 канона.

Канон 2.: осуђује обављање рукополагања за новац. Осуђује сваки облик Симоније. О овоме правилу је било речи у 29. апостолском правилу. Правило најстроже налаже казну свргавања епископа, свештеника који су благодат примили за новац или одлучивање световњака, и калуђера.

Канон 3.: осуђује оне клирике који се поред службе Бога баве другим световним пословима, и тако занемарују службу Богу и Цркви. Занимљиво је да је на овоме Сабору цар Макријан устао и обратио се епископима са предлогом да ако који клирик направи преступ по грађанским законима, прво да подлеже црквеном суду код свог епископа. Касније то говори и цар Јустинијан у своје време. Зонара



примећује да овај канон нема много успеха јер се ова пракса укоренила на истоку, а поготово на западу.

Канон 4.: одређује монасима да морају бити под јуриздикцијом надлежних епископа, да не могу лутати по градовима, да не могу оснивати манастире без благослова надлежних епископа. И овде се потврђује јединство Цркве у епископу. Послушност епископу, јер је епископ тај који управља Црквом.

Канон 5.: забрањује епископима и клирицима да прелазе из једне епархије у другу. Ово је већ регулисано 15, и 16. каноном 1. Васељенског Сабора. Оваква пракса је увек доводила до нереда у Цркви.

Канон 6.: заповеда да не сме бити рукоположења без назначења. Односно унапред да се зна где ће бити постављен: у градску, сеоску цркву или мученички храм, или манастир. Ако се догоди да рукоположени нема назначење не може доћи на место на које је постављен, и не може вршити никакву службу, а то иде на срамоту онога који га је поставио. Разлог овоме је што је у то време било присталица који су ишли свуда и ширили лажну веру у Христа, није се знало у којој су цркви, а поготово што је било и лажних свештеника.

Канон 7.: они који су у клиру или су монаси не смеју ступати у војничку службу или грађанску. Који су то чинили, ако се не покају да буде анатема.

Канон 8.: клирици који раде у сиротиштима, манастирима, мученичким црквама морају бити под влашћу епископа. Ко то не поштује да се казни, а монаси и световњаци да се одлуче.

Канон 9.: да клирик ако има неки сукоб са другим клирицима мора да се обрати своме епископу, а не гређанском суду. Ако је спор око свештеника и епископа да то реши сабор целе митрополије, ако епископ или клирик има расправу са митрополитом нека се обрати егзарху велике дијецезе или Цариградском престолу (патријаршијском сабору). Ово правило говори о црквеном судовима и њиховим надлежностима. Ови случајеви могу прећи и у грађански суд само Црква препоручује да се проблем реши и пресуди прво у Црквеном суду. Да се приметити да су цариградски патријарси имали велики ауторитет код спорова на целом истоку, као и епископ Рима на западу. Западна црква прихвата овај канон и има га у зборнику corpus juris canonici, признаје га зато што ту налазе поткрепу њиховог учења да је папа књаз читаве западне области и он има неприкосновену власт. Папа Никола први иде даље и сматра да је он врховна судска власт у целој Цркви. Он 865. пише цару Михајилу и позива Фотија и Игњатија у Рим да дођу да би им он пресудио у спору. Папа Никола је погрешно тумачио овај канон.



Канон 10.: забрањује клирицима да напуштају цркву за коју је рукоположен, ако је премештен вољом епископа не сме се мешати у послове раније цркве. Овом канону је истоветан 20. канон овога сабора.

Канон 11.: говори о препоруци која се може дати само угледним лицима.

Канон12.: забрањује да се једна митрополија дели на две, тако да у једној митрополији столују два митрополита. Који епоскоп то покуша да се свргне. Повод овоме канону је расправа двојице епископа Фотија Тирског и Јевстатија Беритског око митрополитске власти. Још на Првом Васељенском Сабору 6. и 7. правило, па Другог Васељенског Сабора 2. и 3. и Трећег 8. правило каже: да не може епископ тражити од царске власти да му се дају митрополитска права, него да се може обратити само сабору. Још се каже да сва власт припада законитом митрополиту.

Канон 13.: налаже да клирици који дођу у други град код другог епископа не смеју да служе , осим ако имају препоруку – писмени благослов свога епископа. О овоме је указанио у апостолским канонима у 12. и 13. правилу.

Канон 14.: чтеци или појци се не могу женити иноверним женама или женама које су јеретици. Изузетак је једино ако се она покаје и обећа да ће се обратити у православну веру. 31. правило Лаодикијског сабора најстроће забрањује православном вернику да склапа брак са иноверном женом или дати своју кћер јеретику или иноверноме.

Канон 15.: ђаконисе да се не постављају пре напуњених 40 година, и никако да се удају после постављења. Такве да се анатемишу заједно са својим мужевима. Још апостол Павле помиње ђаконису Фигу у посланици Римљанима. У посланици Тимотеју установљује да ђаконисе могу постати оне које су напуниле 60 година. Полагале су строги завет девичанства. Ова служба се не помиње да постоји већ од 12. века. Апостолске установе говоре како су добијале посвећење од епископа, што нам преноси Властар, епископ благосиља, полаже руку на главу, и чита молитву.

Канон 16.: Девојке које су Богу посветиле, и које припадају монаштву не смеју ступати у брак. Такве девојке су често постајале ђаконисе, и полагале су завет пред својим епископима.

Kанон 17.: установљује границе епархија које морају бити тачно одређене и нико их не сме мењати. Поготово ако оне нису мењане 30 година. У случају да дође до какве недправе између суседних епископа или митрополита о томе да пресуди сабор или егзарх велике дијецезе или Цариградска катедра. Такође постоји одређивање граница које намеће само државно политичко одређење граница.



Канон 18.: осуђује заверу или тајно удруживање клирика или монаха против епископа или суклирика. Такви да се збаце са свога степена.

Канон 19.: наређује да се у свакој митрополији одржава сабор 2 пута годишње. То је већ речено у 5. правилу Првога Сабора. Ипак се неки нису придржавали тога те су многи послови у митрополији били запуштени. Они епископи који не дођу, а немају оправдања, да се укоре. То је било време великих заплета на истоку због појаве јереси, и раскола. Неке цркве нису држале саборе, па нису решавали врло важна питања, и црквене административне послове.

Канон 20.: ово правило је исто као и канон 10 овога сабора. Даје могућност преласка клирика у други град и другу цркву ако изгуби своју отаџбину.

Канон 21.: клирике и световњаке који оптужује епископе не треба уважавати док се не испита њихова тужба. Исто као и 6. правило 2. Сабора.

Канон 22.: после смрти епископа није дозвољено грабити њихове ствари јер могу да изгубе службу. Имовина може остати његовој жени, деци, родбини, ако епископ остави тестамент, а по грађанским законима и без тестамента имовину наслеђују рођаци. Ако нема родбине имовина чека долазак новога епископа.

Канон 23.: тражи да се из Цариграда уклоне клирици и туђи монаси који уносе неред и забуну у црквени поредак. Ако не желе сами отићи треба их силом отерати. О овоме треба да се побрине Екдик Цариградски = црквени адвокат – одветник. Њихова појава датира још од 401. год. на Картагинсом сабору. Касније је сваки епископ имао једног таквог екдика, који је заступао цркву пред грађанским властима и бранио црквену имовину.

Канон 24.: једном када нека имовина постане манастир она мора увек да остане таква. Приватне куће не могу бити манастир.

Канон 25.: црква не може бити без епископа дуже од 3 месеца, мисли се ако је епархија удова. Овај рок се може претерати ако је град пао у руке незнабожачких народа па се не може доћи у град, опажа Валсамон.

Канон 26.: одеђује институцију економа у свакој епархији, јер су неки епископи руковали епархијским добрима без економа, па су имали несређено стање . епископ заиста има власт у управању црквеном имовином, али се временом имовина множила и постало је тешко епископу да сам управља, па сабор зато одређује економа ради бољег управљања. Економ мора бити из клира дотичне цркве.

Канон 27.: осуђује отмичаре жена и клирика који им помажу. Овде са мисли на оне који отимају жене ради супружништва. Казна је свргавање и анатема.



Канон 28.: дефинише једнаке повластице катедре старог и новог Рима. Сабор додељује 3 провинције (Понт, Азију и Тракију), и области које су освојили иноплеменици које треба да састављају Цариградску архиепископију. О овоме говори и 3. канон 2. Сабора. Митрополити и епископи ових дијецеза ће бити постављени од Цариградског епископа. Римски богослови виде у овоме канону тежњу Цариградске патријаршије да потчини све источне патријархе, и да себе чак постави и стави испред Рима.

Канон 29.: осуђује оне који низводе епископа на презвитерски чин. То не може бити разлог уклањања са епископског достојанства, јер такви не могу бити достојни ни достојанства презвитера.

Канон 30.: дозвољава Египатским епископима да не потпишу томос папе Лава, јер немају свога Александријског архиепископа. Дотадашњи њихов првоепископ је био Диоскор који је свргнут због јереси. Они нису ништа чинили без знања свога архиепископа.

КАНОНИ ТРУЛСКОГ САБОРА (691‐692 ГОД.)

Канон 1.: налаже да се вера мора чувати чиста, чувати од сваких новотарија, вера она коју су нам предали оци ранијих 6 Сабора.

Канон2.: признаје Апостолске каноне, каноне помесних сабора истока и Картагине, као и каноне великих Отаца Цркве. Ови канони важе у целој Цркви. Аутентични су зато што се темеље на Откривењу Христовом = потичу из Светог Писма и Предања. Апостолске Установе овај сабор не препоручују јер је дело саставио непознати писац, јеретик полуаријанац. Сам патријарх Фотије помиње да је имао у својој библиотеци ово дело и да га је користио.

Канон 3.: потврђује брак у Цркви код свештеника и ђакона.

Канон13.: презвитери и ђакони траба да остану са својим женама. Овај канон је издат јер су оци сабора дознали да се пракса целибата укоренила у Римској цркви. Ово је једно од оних правила која су неким римоктоличким богословима дала повода да о Трулском сабору уопште не говоре. Због овога правила је кардинал Хуберн у 11. веку назвао Источну цркву јеретичком. Ово правило се налази у corpus juris canonici, што указује да га признају Римске папе.

Канон14.: налаже да ни један презвитер не може бити рукоположен пре 30 год., ђакон пре 25 год., ђаконисе пре 40 год.

Канон19.: прописује да епископи имају искључиву власт по питању учења у православној вери и поучавања клирика и народа. Ту је њихова дужност сагласна



према предању Светих Отаца. Такође да њихова реч мора бити сагласна са Светим Писмом.

Канон20.: налаже да епископ не сме проповедати и јавно поучавати у туђем граду, који не припада њиховој области.

Канон23.: осуђује оне који причешћују за новац – то се изједначава са симонијом. Благодат није на продају. Онај који то чини нека буде свргнут.

Канон36.: поново потврђује да је Цариградска кетедра једнака са Римском. Одмах после по рангу иде – Александријска катедра, Антиохијска, па Јерусалимска. Римска катедра и даље остаје прва по части.

Канон37.: саосећа са епископима који не могу да дођу у своју епархију због најезде варвара. Они и даље имају своје повластице и могу да рукополажу свештенике. Данас овај канон има примену у Турској где постоје епархије са епископима, али они не могу доћи у своја седишта.

Канон39.: признаје поново аутономију Кипарске архиепископије, и ако су сви на челу са архиепископом избегли у Хелеспонт због најезде Сарацена на Кипар. А Хелеспонт је припадао Цариградској патријаршији.

Канон55.: каже не треба постити суботом и недељом, осим једне једине суботе – Велике Суботе.

Канон58.: налаже да нико из реда световњака не сме да се причешћује сам, осим ако га причести епископ или презвитер или ђакон на Светој Литургији. Познато је да су у старо време носили причешће својим кућама и сами се причешћивали. Таква пракса је била особита код манаха који су живели у пустињама и који су носили причешће у своје келије. Ова пракса је прекинута због тога што је дошло до злоупотребе. Наиме поједини су захтевали да се у храмовима причешћују сами, и ако су ту епископи или презвитери.

Канон59.: не треба крштавати у богомољама које се налазе у склопу приватних кућа. Казна за не поштовање овога правила је да се презвитер свргне, а лаик да се одлучи. Ово превило се надовезује на 31. канон овога сабора, који каже да свештеник може крштавати и служити Свету Литургију у приватним кућама само уз благослов надлежног епископа.

Канон61.: осуђује одлазак код врачара и гатара, и то пореди са ђаволским делом, и осуђује на 6 год. епитимије, онога који се у томе затече, ако и остане упоран да се одлучи из Цркве.



Конон66.: саветује да у Светлу седмицу сви верни морају свакодневно обитавати у цркви и молити се и славити радосно Васкрсење Христово. Забрањује да се у ово време одржавају забаве и народна весеља.

Канон70.: заповеда женама да ћуте на Светој Литургији, а ако их нешто интересује да питају своје мужеве код куће.

Канон76.: забрањује да се у црквеним портама отварају крчме, или данас ресторани или какве продавнице. Ово правило се позива на Христа када је изгнао из храма мењаче и продавце.

Кканон78.: заповеда да кандидати за крштење морају научити Символ вере напамет. Петог дана сваке седмице морају давати одговоре из вере своме епископу.

Канон82.: заповеда да се Христос више не слика као Јагње него по човечијој природи, јер је Господ Исус Христос узео на себе целу људску природу и живео са нама на земљи. Дакле односи се на богословље иконе.

Канон83.: забрањује давати причешће телима умрлих. О овоме је расправљано, и ово је осуђено 393. год. на Хипонском сабору, а касније на Картагинском сабору 419. јер Христос каже: „узмите једите...“, а то могу само живи, а не мртви.

Канон84.: каже да треба крстити децу за коју нисмо сигурни да су крштена, ако нема сведока, или она пошто су мала не могу да посведоче. Данас постоје условне – речи (формула) крштења. Ако није крштен крштава се...

Канон89.: заповеда да се ускршњи пост мора завршити у поноћ Велике Суботе, када почиње васкршња радост.

Канон90.: још 20. канон 1. Сабора каже, а овај потврђује да се не сме клечати у недељни дан.

Канон91.: сматра убицама оне жене које убијају плод детета у утроби својој што данас називамо абортус.

Канон102.: заже да треба бити обазрив приликом давања епитимија онима који су се огрешили. Као када се прави лек даје болесном човеку. Ако се погрешан лек да човеку може још више да се разболи, тако исто и када је у питању црквена казна. Ово правило је упућено епископима јер они имају судску власт у Цркви.

Канон36.: Цариградски престо треба да ужива исте повластице као и Римски престо, затим треба да иде Александријски, па Атиохијски, и Јерусалимски. О овоме је говорено на 1. Сабору 6. и7. канон, на 2. Сабору 2. и 3. канон, и на 4. Сабору 28. канон.



Канон39.: још једном потврђује аутокефалност Кипарске архиепископије, која је већ раније призната.

Канон41 и 49.: односи се на темељне принципе монашкога живота.

Канон42.: налаже монасима да не могу бити без матичног манастира, да не могу лутати по градовима. Морају бити у градском или сеоском манастиру. Ако желе да немају манастир нека живе у пустињама.

Канон12.: забрањује епископима да живе са својим женама после хиротоније.

КАНОНИ СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (787 ГОД.)

Канон1.: налаже да сви који су примили свештенички чин, морају познавати и чувати наредбе свих Црквених правила, и сами де се владају по њима. Ту се мисли на сва правила редом од апостолских преко саборских и Светих Отаца. Овим каноном се признају сви ранији сабори, а оне који то не поштују да се анатемишу.

Канон2.: заповеда да се за епископа може поставити само онај који је добро изучен у Светом Писму и канонима. Само тако ће моћи правилно управљати и учити друге. Занимљиво је да овај канон тражи да се кандидат за епископа подвргне нарочитом испиту пред надлежним митрополитом. Још заповеда митрополиту да то пажљиво учини, да са пажњом испита кандидата.

Канон3.: понавља 30. канонско правило и 4. 1. Сабора да епископа бирају други епископи, а онај који дође уз помоћ световних власти да се свргне и они који са њим опште.

Канон4.: моли епископе да се окану похлепе за стицању новца, поготово да га прибављају од својих клирика, монаха и др. Епископа, а под изговором да им је потребан. То се изједначава са симонијом. Они који из неке своје страсти одлучују свога клирика забрањују црквену службу, затварају часни храм, да у њему нема службе, такав да се подвргне ономе чему је хтео друге подвргнути.

Канон5.: изједначује са симонијом оне који су као богати даривали неку цркву новцем, а када су постали клирици заборавивши на побожност то своје дело истичу као заслугу пред другим клирицима.

Канон6.: понавља 8. канон Трулског сабора који говори да се два пута држе сабори у митрополији, али овога пута мења и допуњује овај канон тако што налаже да се ти сабори одржавају једном годишње због тешкоћа око путовања. Митрополит да сазива сабор, а нико нема изговора јер је једном годишње.



Канон7.: заповеда да се имају поштовати иконе и мошти светих мученика. Да се мошти врате у храмове, да се посвећују са моштима мученика и светитеља. Онај који посвети храм без моштију да се свргне. Овај обичај полагања моштију у олтар има своје утемељење у учењу Светог Јована Богослова који каже: душе мученика се налазе под небеском олтаром (Апок. 6,9) такође ово правило важи и за антимис још 5/6 сабор својим 31. каноном говори да епископ треба да освети антимис стављањем делића светих моштију у њега.

Канон8.: упућено онима који су из Јеврејства прешли у хришћанство, а и даље остали у својим обичајима и кришом празновали суботу, зато када се примају у хришћанство требају прво да покажу искрену вери и да осуде све што се тиче њихове старе вере, и обећају да ће се држати хришћанске вере па тек онда да се крсте па њихова деца.

Канон9.: заповеда да се све књиге писане против икона сакупе и оставе у цариградску епископију и склоне са јеретичким књигама на тајно место. Надзор над том књигама вршио је Хартофилакс.

Канон10.:говори о преласцима клирика из једног места у друго, запуштању парохија. Клирик не сме радити друге послове. Овај канон даје савет да је најбоље да свештеник учи децу и своје парохијане, да чита књиге, да обавља учитељску службу, за коју је постављен.

Канон11.: економа мора да има сваки митрополит, и цариградски епископ, чак и манастир. Он треба да управља имовином.

Канон12.: потврђује да је епископ управитељ свом црквеном имовином. Не може игуман сам уступати манастирску имовину(нпр: световној власти). Све што се ради без знања епископа није ваљано.

Канон13.: због иконобораца и њиховог малтретирања свештенства многе цркве и манастири су опустели, тако што су многи епископи, свештеници побегли у пустињу. За време Константина Копронима цара иконоборца манастири су претворени у касарне. Овај канон заповеда да се све врати на пређашње стање, односно да се све цркве и манастири врате цркви, ако се ко противи да се свргне или одлучи.

Канон14.: нико не може са амвона читати или појати ако није пострижен и ако није добио по правилима благослов = хиротесију од свог надлежног епископа. Не сме без благослова ништа чинити.

Канон15.: заповеда да сваки свештеник треба да служи у својој цркви, да је унапред назначен за одређено место. Ово правило има изузетак ако је негде



недостатак свештеника, ако има више цркава. Тада један свештеник може опслуживати више цркава.

Канон16.: иконоборци су допуштали да се њихово свештенство кити раскошним хаљинама, накитом ,мирисима, па су били слични световњацима. Зато овај канон забрањује да се свештенсво кити. Клириви морају да се одевају како им приличи.

Канон17.: налаже да се манастири не смеју делити, да монаси не смеју без благослова епископа ништа градити. То важи и за световњаке и клирике који желе да подигну манастир.

Канон18.: епископ или монах не сме код себе имати никакву жену, чак жене треба да се склоне и ништа да не раде у присуству епископа, чак када они пролазе градом. Ко код себе држи жену на некој дужности, мора да је отпусти, а ако не жели да се свргне.

Канон19.: спомиње примање лица у клир или у манастир за новац, и позива се на 2. правило 4. Сабора и наређује да они епископи који то раде и не престану да се свргну. Јер је то симонија.

Канон20.: забрањује манастире у којима живе заједно монаси и монахиње. Такве манастире назива двогубим манастирима, о овоме је још говорио Свети Василије Велики у правилима за монахе. Зато се овај сабор позива на њега у овоме правилу.

Канон21.: калуђери морају остати у своме манастиру, нема прелажења у други. Ако који монах дође треба му указати гостопримство, али га не треба примати без знања игумана. Подразумева се да све опет мора бити са знањем надлежног епископа.

Канон22.: Све треба посветити Богу, и не робовати својим жељама, и то је велико дело. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете", каже божански апостол, „све на славу Божију чините" (1 Кор 10:31). Христос Бог наш је у својим Еванђељима заповедио да се сасецају греси у зачетку. Он не само да забрањује прељубу, него је осуђен и покрет мисли ка прељуби, по Његовој речи: „Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Мт 5:28). Из овога се и ми поучавамо да смо дужни да чистимо помисли. Јер ако „је све слободно, али све не користи" (1 Кор 10:23), као што учи апостолска реч. Сваком је дакле човеку потребно да једе за живот ( да би живео). Они који живе у браку, и са децом, и световним начином, природно је да мужеви и жене једу заједно, само нека узносе благодарење Дародавцу хране, али не са некаквим позоришним обичајима, или сатанским певањем, и гитарама, и



блудничким (саблажњивим) покретима; на њих долази пророчанска клетва, која овако говори: „Тешко онима који уз гитаре и псалтир пију вино, а не гледају на дела Господња, и на дела Његових руку не помишљају" (Иса 5:12). Ако буде таквих међу хришћанима, нека се поправљају, а ако ли не, нека за њих важи оно што је пре нас канонима (правилима) утврђено. Они пак чији је живот тих и усамљен, који су се Господу Богу заветовали да узму монашки јарам (иго), нека сами седе и тихују (Плач Јер 3:28). За оне који су изабрали свештени живот, није дозвољено да једу заједно са женама на само, изузев са неким богобојажљивим и побожним мужевима и женама, да би ова заједничка трпеза водила ка духовном назидању. Исто треба чинити и са сродницима. А ако се догоди монаху или свештеном мужу на путовању да није понео што му је неопходно потребно, и из нужде хоће да сврати, било у гостионицу, било у чију кућу, то може слободно учинити, пошто је приморан потребом, али, само са побожношћу.

III КАНОНИ ПОМЕСНИХ САБОРА

1. АПОСТОЛСКИ КАНОНИ (IV ВЕК)

Канони светих апостола чине grosso modo зборник четвртог века. Неки канони узети из шест првих књига Апостолских установа, док су 69. и 70. канон преузети иу Игњатијеве апокрифне Посланице Филипљанима. Најважније теме апостолских канона јесу: рукополагање епископа, рукополагање презвитера и ђакона, сметње рукоположењу, крштење јеретика, преступи клирика, пост, апокрифи, позајмљивање новца уз камату, сазивање помесних сабора, канон Светог писма, итд. Апостолски канони најзначајнији су за делање црквеног тела уређују разна питања која се тичу живота Цркве.

2. КАНОНИ АНКИРСКОГ САБОРА (314)

Канони Анкирског сабора разматрају проблеме који су се појавили током последњих прогона (305), пре свега због клирика и лаика што су се одрекли своје вере, као и неке друге што се односе на брак ђакона после рукоположења, надлежност хороепископа, одбијање епископа да се врате у епископију за коју су рукоположени, канонске преступе које су починила црквена лица, одрицање од завета девичанства и одређене моралне преступе с којима се у то време нарочито суочавала Црква Галатије.

1. О презвитерима који су принели жртву идолима, а после показали ревност за веру .

2. о ђаконима који су принели жртву идолима.



3. о онима који су пошто су побегли опет ухваћени и присиљени као незнабожци.

4. о онима који су из различитих разлога учинили нешто као незнабожци. 5. о онима који су плачући јели идолске приносе. 6. о онима који су се понашали као незнабожци из страха. 7. о онима који су јели на месту одређеном за незнабожце. 8. о онима који су присиљени да принесу жртву идолима. 9. о онима који су друге наговорили да принесу жртву идолима. 10. о ђаконима који пре рукоположења потврде да желе брак. 11. о зарученим девојкама које су отете. 12. о онима који су принели жртву идолима као оглашени. 13. хороепископ не може рукоположити клирика без дозволе епископа. 14. о оним клирицима који се узджавају од меса. 15. о добрима Цркве која су презвитери продали док је катедра била

упражњена. 16. о онима који учине блуд са животињама. 17. о онима који су се огубавили у блуду са животињама и друге губаве. 18. о онима којима је одређена епархија али али нису примљени. 19. о женама које су положиле завет девичанства и живе с неким људима као

сестре. 20. о њима чија је жена прељубница или су сами прељубници. 21. о женама које су зачеле у блуду и убијају заметак у утроби. 22. о убицама. 23. о убицама из нехата. 24. о онима који се обраћају гатарима и врачарима. 25. о сукривцима у завођењу девица.

3. КАНОНИ НЕОКЕСАРИЈСКОГ САБОРА (314)

Канони Неокесаријског сабора односе се на различите уобичајне проблеме или моралне преступе верних, катихумена, презвитера и ђакона, на последице прељубе коју учине жене презвитера, забрану презвитерима да присуствују свадбемох гозби другобрачног, забрану рукоположења оних који су крштени у журби за време болести, старосну границу за рукоположење презвитера, сеоске презвитере, хороепископе и ђаконе.

1. о презвитерима који се ожене или су блудници. 2. о женама које се удају за два брата или обрнуто. 3. о онима који се више пута жене. 4. о онима који намеравају да почине блуд али су у томе спречени. 5. о оглашенима који згреше. 6. да носећу жену треба крстити кад она хоће. 7. да презвитер не треба присуствовати свадбеној гозби другобрачног. 8. о онима чије су жене прељубнице. 9. о презвитерима који су телом сагрешили пре рукоположења.



10. о ђаконима који су телом сагрешили пре рукоположења. 11. колико година трба да има онај који се рукополаже за презвитера. 12. о сеоским презвитерима. 13. о онима који су крштени у болести. 14. о хороепископима. 15. колико се ђакона може рукоположити у једном граду.

4. КАНОНИ АНТИОХИЈСКОГ САБОРА (341)

Канони Антиохијског сабора препоручују канонску позицију пред тешким питањима која се односе, с једне стране, на рукоположење епископа и суђење епископима, а што су се поставила током периода аријанских расправа, и с друге, на својевољне поступке клирика уочене у исто време, што су угрожавали јединство и мир.

1. о онима који раде против одредби Никеје о празнику Пасхе. 2. о онима који презиру молитву литургије у цркви и моле се с одлученим. 3. о онима који се преселе у другу област без сагласности епископа. 4. о свргнутим вишим клирицима који се усуде да обављају свештену службу. 5. о онима који се оделе од цркве и подигну посебан жртвеник. 6. о одлученима да је забрањено примити их. 7. да не треба примати станце без препоруке њиховог епископа. 8. о препорученим писмима која дају сеоски презвитери и хороепископи. 9. о епископима сваке епархије. 10. о такозваним хороепископима и рукополагањима која они врше. 11. о онима који се обраћају цару без сагласности митрополита. 12. о свргнутим клирицима који се обраћају цару. 13. о онима који се дошавши из друге епархије, усуде рукополагати. 14. о неслагању у пресуди оптуженом епископу. 15. о епископима које су једнодушно осудили епархијски епископи. 16. о епископима који немају своју цркву и присвоје упражњену епископију. 17. о епископима који неће да се прихвате службе а хиротонисани. 18. о епископима који су постављени али нису прихваћени. 19. о рукополагању епископа једне епархије. 20. о саборима које обласни епископи треба да одрже два пута годишње. 21. да се епископи ни на који начин не смеје премештати. 22. да се не смеју рукополагати клирици у туђој епархији. 23. да нико не сме себи одређивати наследника. 24. о добрима која припадају цркви и о иметку епископа.

да епископ има власт управљања добрима своје цркве.



5. КАНОНИ САРДИЧКОГ САБОРА (343)

Сардички сабор тежи да регулише слична питања, али на другачији начин него Антиохијски сабор. Канони 1, 2, 3, 11, 12, 16, 19, и 21. забрањују прелажење или премештање у другу Цркву, због тога што је установљено да епископи прелазе или чак премештају бројчано надмоћније Цркве, што су својевољно чинили аријанци. Канони 3, 4, 5, 13, 14, 17. и 18. уређују канонску или пригодну процедуру у питањима суђења епископима оптуженим током тог бурног времена у питањима суђења последице праведне или неправедне пресуде.

1. да не треба премештати епископа с једне катедре на другу. 2. да не треба премештати епископа ни под притиском народа. 3. да не треба епископ да прелази у другу епархију осим ако је позван. 4. да не треба поствљати епископа на престо свргнутог епископа, до коначне

одлуке. 5. свргнути епископ се може обратити други пут римском епископу ради поновног

разматрања спора. 6. у ком случају поглавар области може да рукоположи епископа, али не за мало

место (насеље). 7. да епископ не сме одлазити у двор. 8. да молбе цару преноси ђакон. 9. да молбе цару морају бити пропраћене препорученим писмом митрополита

епископу места у којем је двор или епископ Рима. 10. да не треба лаика одмах постављати за епископа. 11. да епископ не сме да проведе више од три недеље у другој епархији нити да

проповеда како би посрамио епископа тог места. 12. да епископи што оду на своје поседе у туђе области не могу да служе у граду у

коме је епископ. 13. да одлученог клирика несме примити други епископ. 14. да свргнути клирик може да се обрати свом митрополиту или митрополиту

суседне области. 15. да епископ не сме изазвати одлазак туђег клирика да би га поставио у својој

области. 16. да ни један клирик или монах не сме боравити од три седмице у туђем граду. 17. да треба примати епископе прогнане са својих катедри због вере. 18. о примању оних које су поставили Мусеј и Евтихијан. 19. да не треба примати у заједницу више клирике што неће да врше службу за коју

су именовани. 20. да се не сме прекршити ни једна одлука Сабора. 21. да епископи који живе на пролазним путевима или путевима воденим питају

епископе што путују, разлог пута.



6. КАНОНИ ЛАОДИКИЈСКОГ САБОРА (средина IV века)

Лаодикијски сабор на концизан начин уређује црквена питања која се односе на избор и рукоположење свештених лица, место нижих клирика у богослужбеном животу, несметано деловање сабора епархијских епсикопа, односе међу клирицима, важна питања литургијског поретка, поједина морална питања клирика, лаика и односе хришћана са Јеврејима и јеретицима. Та питања су вероватно заокупљала више цркава у Фригији у IV веку.

1. о онима који су ступили у други брак у време њиховог кајања. 2. о онима који су се дубоко покајали због различитих грехова. 3. да не треба примати у клир одмах по крштењу. 4. да клирици не смеју позајмљивати новац под камату. 5. када не треба вршити рукоположење. 6. да јеретик не сме улазити у цркву или капелу мученика. 7. о онима који се из јереси враћају цркви. 8. о онима који се обраћају из јереси фрига. 9. да не треба одлазити на гробља јеретика ради молитве. 10. о сједињавању браком с јеретицима. 11. да не треба у цркви постављати епископе. 12. о рукоположењу епископа. 13. да се рукоположење не сме вршити према суду светине. 14. да не треба слати у друге епархије делове светих дарова. 15. о онима који могу певати стојећи на амвону. 16. о читањима суботом у Цркви. 17. да псалме на сабрањима треба читати. 18. о молитвама на деветом часу и вечерњи. 19. о молитвама после проповеди епископа,онима који могу да се причесте и о томе

да само свештена лица могу улазити у олтар. 20. о части коју уживају презвитери и ђакони. 21. да ипођакони немогу стајати у ђаконику. 22. да ипођакон не може носити орар. 23. да чтеци и појци не смеју читати или појати носећи орар. 24. да ниједан клирик не сме улазити у крчму. 25. да ипођакон не може раздавати свети хлеб нити благосиљати путир. 26. о заклињачима које није произвео епископ. 27. да се не сме носити храна са агапа. 28. да у цркви не треба јести ни држати агапе. 29. о хришћанима који чувају суботу или следе неке друге јеврејске обичаје. 30. о мушкарцима који се купају са женама. 31. о онима који ступају у брак са јеретицима. 32. да не треба примати благословене хлебове јеретика. 33. да се не треба молити са јеретицима или расколницима. 34. да се не треба обраћати лажним мученицима јеретичким. 35. да не треба практиковати култ анђела.



36. о онима који се баве гатањем или праве амајлије. 37. да не треба прихватити празничне дарове јевреја или јеретика. 38. да хришћани не треба да једу бесквасне хлебове. 39. да хришћани не треба да празнују са незнабожцима. 40. о епископима који занемарују позив на саборе. 41. да клирик несме поћи на пут без препорученог писма. 42. да клирик не сме поћи на пут без одобрења епископа. 43. да ипођакон мора остати поред врата. 44. да жене несмеју улазити у олтар. 45. о онима који се пријаве за крштење после друге седмице четрдесетнице. 46. да оглашени треба да казују Символ вере. 47. о онима који су примили крштење у болести. 48. о миропомазању које треба вршити после крштења. 49. да не треба свакодневно приносити хлеб у четрдесетницу. 50. да не треба прекидати пост у четвртак последње недење четрдесетнице. 51. да не треба светковати дане рођења мученика у току поста. 52. да се не сме венчавати или славити рођендан у четрдесетницу. 53. да хришћани на свадбама несмеју плесати. 54. да клирицима није допуштено да на свадбама гледају позоришне игре. 55. да не приличи хришћанима удруживати се ради приређивања гозби. 56. да презвитери не смеју улазити у олтар пре епископа. 57. да не треба постављати епископе за села и мала места. 58. да не треба приносити жртву у кућама. 59. о оном што треба читати и певати у Цркви.

7. КАНОНИ ГАНГРИЈСКОГ САБОРА (средина IV века)

Гангријски сабор у уводном делу излаже узроке који су подстакли доношење канона на том сабору. Овај сабор је формулисао двадесет канона.

1. о онима који се гнушају брака. 2. о онима који се гнушају да једу месо. 3. о робовима који се буне против својих господара под изговором побожности. 4. о онима који тврде да не треба примати причешће од ожењеног презвитера. 5. о онима који презиру литургијска сабрања и парохијске цркве. 6. о онима који врше црквене службе изван парохијаких цркава. 7. о плодовима принетим за цркву. 8. о истом. 9. о онима који се предају девичанству зато што се гнушају брака. 10. о онима који се узносе због девичанства. 11. о онима који се подсмевају обедима за сиромахе. 12. о онима који носе огртач философа и исмевају се онима који носе свилене хаљине. 13. о женама које носе мушко одело. 14. о женама које напуштају своје мужеве. 15. о онима који под изговором побожности занемарују своју децу.



16. о онима који под изговором побожности занемарују своје родитеље. 17. о женама које под изговором побожности одсеку косу. 18. о онима који посте у недељу. 19. о онима који не држе постове Цркве. 20. о онима који презиру литургијска сабрања код мученичких гробова.

8. КАНОНИ ЦАРИГРАСКОГ САБОРА (394)

Одломци саборских аката о броју епископа потребних да би се рукоположио или свргнуо епископ, јер су епископа Востре Гавадија свргла само два епископа. Питање анкирског митрополита Аравијана било је јасно: да је је допуштено да епископа свргну само два епископа или тако нешто није допуштено?

9. КАНОНИ КАРТАГИНСКОГ САРА (419)

Најважнији канони Картагинског сабора налажу да се клирици и сви који се додирују светиње морају уздржавати од жена и чувати наравствену чистоту, да свето миро не могу приређивати презвитери, да људи непримерног владања не могу оптуживати епископе, да клирике који су искључени из Цркве не могу примити други клирици, а ако неко то учини, одговараће за исти преступ, да презвитери који се буне против својих епископа или изазивају раскол треба да буду осуђени, да оптуженог епископа треба да саслуша дванаест епископа, ако није могуће због многих запрека да се многи скупе, док оптуженог презвитера треба да саслушају шест епископа, а ђакона тројица.

Међутим, крштења и рукоположења донатиста постало је једна од потребних претпоставки олакшавања таквог дијалога.

1. да се мора строго чувати оно што је одучено у Никеји. 2. о проповедању Свете Тројице. 3. о уздржању. 4. о степенима свештенства у којима се ваља уздржавати од жена. 5. о лакомству. 6. да свето миро на могу освећивати презвитери. 7. о измирењу онога који је у опасности. 8. о онима који оптужују наше епископе и о томе да није дозвољено људима на

рђавом гласу да оптужују епископа. 9. о онима који су због својих преступа искључени из црквених заједница. 10. о презвитерима које су осудили њихови епископи. 11. ако се презвитер подигне против свога епископа и изазиве раскол нека је

анатема. 12. ако је епископ оптужен у време када нема сабора, треба да му суде најмање 12

епископа.



13. да епископа могу поставити само многи епископи; али, ако је неопходно, треба да га поставе бар 3 епископа.

14. да из Трипоља долази само 1 епископ; и да тамо презвитеру суде 5 епископа. 15. о различитим чиновима који су на служби Цркве, и да деца презвитера не

посећују позоришта. 16. да се епископи, презвитери, ђакони не баве световним послом, да се чтеци могу

женити, а клирици без каматарења. 17. да свака епархија има свога поглавара због удаљености. 18. клирика опоменути да се придржава канона, да се не причешћују мртви и не

крштавају. 19. да се када је епископ оптужен спор мора изнети пред поглавара епархије. 20. о оптуженим презвитерима и клирицима. 21. да деца клирика не смеју ступати у брак са јеретицима. 22. да епископи и клирици не смеју ништа уступати јеретицима. 23. да епископи не смеју одлазити преко мора. 24. да се у Цркви не сме читати ништа сем канонских књига. 25. клирици који свршавају свете тајне да се уздржавају од жена. 26. да нико не сме расијавати црквена добра. 27. презвитери и ђакони осуђени због преступа не могу да се на њих полажу руке као

на лаике који су згрешили. 28. клирици који се обраћају судовима преко мора неће бити примљени у општење. 29. онај који је ван општења а пре него што је оправдан ступи у општење, сам је себе

осудио. 30. о тужиоцу и оптуженом. 31. ако клирик одређен на веће место то одбије неће остати ни на оним местима која

нису хтели да напусте. 32. ако сиромашни клирик, пошто је произведен стекне ту добра она потпадају под

власт епископа. 33. да клирици не продају дабра Цркве, а ни епископ да располаже по својој вољи. 34. да не треба исправљати ни једну одлуку Хипонског сабора. 35. Да клирици не испуштају децу испод своје власти. 36. да епископи и клирици не могу да се рукоположе док све своје не обрате у

хришћанство. 37. у светилишту не приносити ништа сем хлеба и вина помешаног са водом. 38. да клирици не смеју улазити у куће удовица и девојака. 39. да први епископ епархије не треба да се назива егзархом свештеника. 40. да клирици не улазе у крчме сем када су на путу. 41. да жртву приносе на таште. 42. да се не смеју држати гозбе у Цркви. 43. о грешницима који се кају. 44. о девојкама. 45. о болеснима који не могу говорити. 46. о читању списа о страдањима мученика. 47. о деци донатиста коју су донатисти крстили. 48. поновљеним крштењима, поновљеним рукоположењима и прелазима епископа.



49. колико епископа је потребно да би се поставио епископ. 50. колико епископа треба придружити оним који постављају епископа ако постоји

расправа око избора кандидата. 51. да се датум Пасхе јавља из Картагинске Цркве. 52. о канонским посетама епархијама. 53. да се не поставља епископ у области без сагласности епископа области. 54. да туђе клирике не прима други епископ. 55. да је картагинском епископу допуштено да рукоположи клирика било које

области. 56. да хороепископи не могу тражити друге области. 57. да оне који су крстили донатисти могу бити рукоположени у католичанској

цркви. 58. о преосталим идолима да их треба уништити. 59. да клирици не могу бити принуђени да јавно сведоче на суду. 60. да треба забранити незнабожачке гозбе. 61. о позоришним приказивањима да се не одржавају недељом. 62. о осуђеним клирицима. 63. о глумцима који постају хришћани. 64. о ослобођењу робова у цркви, да о томе треба питати цара. 65. о осуђеном епископу Екитију. 66. да треба благо поступати с донатистима. 67. о писмима које треба послати властима да би се знало шта се догађа између

донатиста и максимијанаца. 68. о примању клирика донатиста у клир католичанске цркве. 69. о слању посланства донатистима да би се склопио мир. 70. који клирици се морају уздржавати од својих жена . 71. о онима који запуштају свој народ. 72. о деци да их треба крстити ако постоји сумња да су крштени. 73. да датум Пасхе треба јавити у време сабора. 74. да епископ управитељ области не сме тражити да ту буде постављен. 75. да треба тражити од цара едикте при црквама. 76. о епископима који не долазе на саборе. 77. о Кресконију. 78. о Хипонској цркви. 79. о клирицима који се дуже од једну годину не старају о оптужби. 80. да епископ не може поставити за игумана ко је дошао из туђег манастира. 81. о епископима који за наследнике постављају јеретике или незнабожце. 82. о ослобођењу робова. 83. о лажним споменицима мученика. 84. да треба уништити преостале идоле. 85. да картагински епископ потписује посланице. 86. о првенству међу епископима – редослед хиротоније. 87. о епископу Квуодвултдеју. 88. о епископу Максимијану. 89. о постављеним епсикопима и листовима о датуму постављења.



90. о чтецима једне цркве да остају у њој. 91. да се треба договорити са донатистима. 92. образац договора са донатистима. 93. упутство изасланицима цару, а против донатиста. 94. извод из поглавља. 95. општи и потпуни сабор се одржава само када је неоходно. 96. да није дозвољено обраћати се изабраним судијама. 97. да ће се од цара тражити помоћ заступника црквених посланика. 98. о народима који никада нису имали епископа. 99. о народима и областима који се обраћају од донатиста. 100. о извештају епископа Маврентија. 101. о помирењу Римске и Александријске Цркве. 102. о супружницима који остављају своје (жене, мужеве) да не могу ступити у

брак. 103. о молитвама које се читају пред жртвеником. 104. о онима који траже од цара да им суди грађански суд. 105. о онима који ван општења у Африци хоће да се поткраду преко мора. 106. који долазе на двор (цару) морају своје разлоге пријавити епископу Картагине

или Рима. 107. сабор о пресуди коју је донео један епископ. 108. сабор против донатиста. 109. сабор против јереси Пелагија и Келестија. 110. да се деца крштавају ради опроштаја од грехова. 111. да благодата Божија даје опроштај од грхова и помоћ да се више не греши. 112. благодат надахњује љубављу. 113. без благодати ништа добро не можемо учинити. 114. ако кажемо да греха нема, себе варамо – пуна су истине. 115. да се свети у молитви Господњој моле за себе „опрости нам дугове наше“. 116. да свети у истину говоре „опрости нам дугове наше“. 117. о народу који се обраћа од донатиста. 118. како се деле области међу епископима. 119. да епископ задржи области које је од јереси ослободио и три године држао. 120. о онима који присвајају народ од других. 121. о онима који занемарују народ који им припада. 122. да не треба презрети пресуду изабраних судова. 123. да ће епископ који се не стара о својој области бити лишен. 124. о епископима који лажно јављају о обраћању донатиста. 125. о презвитерима и ђаконима да се обраћају афричким саборима. 126. о девицама којима треба дати вео пре времена. 127. да епископи не би дуго били на сабору, изабрати тројицу судија. 128. искључени из црквене заједнице не могу подносити тужбе. 129. робови, ослобођени робови не могу бити служитељи. 130. ко не докаже једну оптужбу, не може износити ни остале. 131. личности којима је дозвољено да сведоче. 132. о епископу који ставља ван општења онога што је њему признао пресуду.



133. епископ не може несмотрено лишавати општења.

10. КАНОНИ ПРВОДРУГОГ ЦАРИГРАДСКОГ САБОРА (861)

Монашка одступања првог перода иконоборства (727‐787) нису била излечена, вероватно због поновљене појаве иконоборачке распре (815 – 843). Због тога се Прводруги сабор, који је одржан у Цариграду (861), бавио истим питањима у својих седамнаест канона, где је јасно одређено, с једне сране, унутрашње канонско функционисање манастира и њихов однос с помесним епископом, и с друге, канонске дужности клирика према епископима, дужности епископа према митрополитима и дужности митрополита прама патријарсима, да изоловани својевољни поступци клирика, монаха и лаика не би потресали јединство и канонски поредак Цркве.

1. да се манастир подиже са сагласношћу епископа. 2. да је потребно присуство онога који ће примити монаха. 3. о оном који се недовољно стара о монасима што су му поверени. 4. о онима који напуштају своје манастире и у њих се невраћају. 5. о утврђеном времену искушеништва. 6. да монаси немогу имати ичег свога. 7. да епископ не може подићи манастир на штету своје области. 8. о онима који приступе о обезуђењу када није у питању болест. 9. о презвитерима који бију или наређују другима да бију. 10. о онима који користе посвећене ствари за домаћу употребу. 11. о клирицима који узимају световне службе. 12. о клирицима који служе у богомољама по кућама без сагласности свог

епископа. 13. о расколу клирика с њиховим епископом. 14. о расколу епископа са њиховим митрополитом. 15. о расколу митрополита с њиховим патријархом. 16. да не треба постављати епископа у епископији чији је представник жив. 17. да лаик или монах не смеју одмах постати епископ.

IV ПРИНЦИПИ ОБНОВЕ КАНОНСКОГ ПРЕДАЊА

1. ПРИНЦИПИ ТУМАЊЕЊА КАНОНА

Да би се канони проценили као извори канонског права, важно је прихватити објективан став о богочовечанској природи Цркве, специфичном духовном карактеру, канона и њиховој тачној историјској сврси. Потребно је распознати, с једне стране, свест Цркве коју они треба да изражавају када је реч о суочавању са проблемима с којим се Црква суочавала и постојећих услова. Међутим, исправно тумачење претпоставља извођење сваког канона или сваке групе канона из пуноће



светотајинског, пастирског и духовог искуства Цркве, на које се односи целокупан садржај канонског предања. Без тог претходног тумачења привидне супротности канони се умножавају према мотивацији или субјективним критеријумима које сваки пут усвајају канонисти док се тобожња застарелост појединих канона током времена све више афирмише.

Ерминевтика канона не треба да изгуби из вида одређене специфичне еклисиолошке и историјско‐канонске принципе тумачења, без којих је тумачење канона, па макар то били и изоловани канони.

Прво, да би тумачио и процењивао каноне, истраживач мора да има довољно богословско образовање и здраво црквено мишљење; у противном ће исправан приступ канонским документима бити немогућ. Услове и циљеве канона поставља Црква тако да ограничи субјективно својство тумачења истраживача. Онај који проучава каноне мора прво да буде упућен у цеколупан дух канонског предања, а затим да поштује еклисиолошке и црквене принципе, неопходне за тумачење канона.

Друго, да би се тумачили канони, потребно је озбиљно узети у обзир чињеницу да они не чине део за себе, независан и изолован од извора откривења, већ да су органски интегрисани у предање Цркве. Они тумаче Свето писмо и могу се тумачити само њиме и односом с целим Светим предањем Цркве. За формулисање било ког канонског упутства потребно је истаћи пуноћу садржаја у Христу, таквог какво се стално и непрекидно живи кроз Цркву. Неиспуњавање тог услова у тумачењу канона било би, дакле, неоспорива недоследност или опасан пропуст.

Треће, за разумевање или правилно тумачење канона потребно је a priori установити јасну разлику између историјског оквира и духа канонског предања који он на неки начин садржи. Тумачење канона не може се предузети у смислу аутономног јуридичког емпиризма, тј. у смислу једнозначног истраживања о изабраној формулацији или постављеном циљу. Правилно тумачење канона, нужно претпоставља, с једне стране успостављање аутентичног вертикалног односа њиховог духа са садржајем откривења у Христу и, с друге стране, објективно хоризонтално интегрисање њиховог историјског оквира у црквено искуство сваке епохе.

Четврто, канони морају да се тумаче на основу свих научних принципа ерминевтике. Једноставно буквално тумачење није довољно.

Пето, током тумачења канона потребно је избећи уобичајне погрешне аналошке паралелизме и субјективна или неумесна повезивања, уклонити све двосмислености које иду на руку погрешним тумачењима, разјаснити или исправити



сваки нејасни термин или формулацију, назначити евентуалне фалсификате докумената начињене у прошлости, представити предложена погрешна тумачења и истражити све могућности исправног тумачења текста.

Шесто, уобичајена разноврсност израза канонског предања, установљена током тумачења канона, не треба да занима истраживача, јер сваки поједини канон не чини јединствено аутентично прилагођавање садржаја откривења у Христу историјском животу Цркве. Могуће је паралелно постојање више канонских формулација о истом предмету или сличном предмету.

Седмо, током тумачења канона, нарочито канона исте врсте, потребно је јасно разликовати оне који осуђују почињен канонски преступ (јерес, раскол, секту, разбојнички сабор, погрешно морално учење) од оних који имају за циљ да одреде канонске услове за реинтеграцију покајаних у окриље Цркве. На прве се обично примењује канонска акривија (строгост), иако су строже казне најчешће одређене за оне које угрожавају јединство Цркве. На покајане се, међутим, примењује црквена икономија.

Осмо, исправно извођење издвојених канона исте врсте или сличних из њиховог органског јединства имплицира, у крајњој анализи, њихов оснос према целокупном светотајинском искуству Цркве, јер, према православном предању, „Црква се изражава у својим светим тајнама.

Девето, административно право Цркве одређује канонску поделу, у различитим временима, права рукополагања епископа и суђење епископима, као и улогу других клирика, монаха и лаика, тако да се потврди непрекидно јединство целокупног тела у светој евхаристији и целом светотајинском искуству Цркве. У истом контексту делује и казнено право Цркве које, великом разноврсношћу духовних казни, једноставно одређује канонски однос епископа и других клирика, монаха и лаика према светој евхаристији и светотајинском искуству Цркве. Карактер административних и казнених канона усмерен на евхаристију чини неопходним истовремено ерминевтичко извођење садржаја и амбивалентне терминологије канона о којима је реч из темељног принципа њиховог постојања и деловања.

Тумачење канона биће, успешно ако се достигне, уз придржавање поменутих ерминевтичких принципа, изражавање пуноће њихове поруке у актуелном духу, терминологији и језику.



2. ПИДАЛИОН (КОРМИЛО) ЦРКВЕ

Црква је у Пидалиону, делу монаха Никодима и Агатија из 18. века, препознала аутентично тумачење канона. Пидалион разумног брода једне, свете, католичанске и апостолске Цркве православних јесте, по општем мишљењу, најаутентичнији знак канонске свести и православне духовности новијег времена. Дело у основи чине сви свештени и божанствени канони васељенских сабора и Отаца Цркве „протумачени за употребу мање ученима, како аутори кажу у наслову. Оно има двоструки циљ: излагање непороценљивог блага канонског предања и правилно објашњавање светог блага канонског предања и правилно објашњавање светих канона да би се осигурало функционисање црквеног тела суоченог с тешкоћама током поствизантијског периода.

А) ПАСТИРСКИ РАЗЛОГ ТУМАЧЕЊА КАНОНА

Јасно је да се све уверљиве речи писаца Пидалиона не односе на њихов ерминевтички допринос, већ на значај светих канона у животу Цркве, значај који даје вредност њиховом доприносу. Историјска грађа светих канона често је самовољно коришћена или чак злоупотребљивана за задовољење слабости или пролазних људских схватања. То је као неизбежну последицу имало погрешно тумачење или намерно мењање духа канона.

Писци Пидалиона свакако не траже за себе својство сарадника нити бранитеља великих јерараха и егзегета канонског предања. Они своју службу одређују као напор сакупљања и поједностављивања духа канона: „Пошто смо и ми сакупили њихова тумачења и тако начинили збирку у поједностављеној верзији, дајемо то дело теби, божанственој Цркви“. Писци су свесни великог црквеног значаја дела. Они, моле Мајку Цркву „да га љубазно прими као свеже убран тек узрео клас жита“ и моле је „да га усвоји и заштити од сваког напада оних који га намерно оцрњују, и тако учини да он код свих побожних народа ужива исто неоспорно поверење и ауторитет као саборске и апостолске одлуке“. У свом коментару писци Пидалиона поистовећују се са црквеном свешћу, да би заштитили њен ауторитет од сваког напада оних који их намерно оцрњују дајући погрешна објашњења или оспоравајући принципе канонског предања. Они траже да Пидалион буде званично примљен на свеправославном нивоу, да постане критеријум организације живота помесних Православних Цркава и да послужи спречавању напада оних који га намерно оцрњују. Према томе, писци Пидалиона излажу разлоге такве црквене употребе:

Прво, потреба давања језички поједностављене верзије канона, како би се свим вернима омогућило изграђивање њиховим духовним сарджајем.



Друго, потреба поновног успостављања аутентичног текста светих канона пронађених у кривотвореним збиркама и под намерно нејасним тумачењима. Постојала је озбиљна забуна о садржају истинитих извора канонског предања, која одговара забуни у црквеној свести и пракси.

Треће, потреба аутентичног тумачења оригиналног текста канона могућа је само систематским истицањем дијахроничке свести Цркве, која се односи на дух канона и на њен значај за живот Цркве. Они истичу као корисна сва тумачења освећена дугом црквеном применом, која су формулисали овлашћени канонисти касновизантијског периода, док избегавају субјективна тумачења како им се не би замерило да су створили дело по својој машти, као што је било с писцима вулгарних номоканона из истог периода.

Четврто, потреба да се компаративном разматрању подвргну они канони који су у приличном нескладу са тумаченим каноном и да се укратко позове на паралелне каноне који су у складу са њим; а све то да би се истакла њихова усклађеност према духу и да би се одбацило изнето мишљење да између канона постоје разилажења и супротности; тај мукотрпни задатак показао се неопходним и свакако корисним за правилно тумачење канона.

Пето, потреба потврђивања сагласности духа паралелних канона у примедбама које према прилици, чине готово комплетно проучавање историјски утврђене проблематике и то у погледу тумачења бар неких значајних канона. Употреба неких важних елемената отачког предања и каснијих саборских одлука надилази коментаре овлашћених византијских канониста, и потврђује тумачење или сагласност канона који су предмет расправе.

Б) ЦРКВЕНА РЕЦЕПЦИЈА ТУМАЧЕЊА КАНОНА

Васељенска патријаршија је са црквеном осетљивошћу и потребним осећањем одговорности размотрила молбу писаца Пидалиона. Молба је била не да се издање једноставно одобри већ пре свега да се дело од тада посвети животу Цркве као једно непроменљиво тумачење другог канонског предања. То значи да су писци тражили званично и саборско признање, према коме су предложена тумачења у аутентичном односу с дијахроничком канонском свешћу Цркве.

Суштинска питања била су, с једне стране, да ли је могуће канонима дати поједностављену јелинску верзију и, с друге, да ли су тумачења канона могла истинито да успоставе историјско искуство Цркве. За неке кругове јерархије већ је прво питање по себи представљало проблем: Они су приватили да прочитају књигу, али су се успротивили томе да се она штампа, стављајући тако до знања да канонске текстове цркве не треба штампати на народном језику да необразовани не би



упознали Свете Каноне, према речима посланице патријарха Неофита 6. Ово чудно расуђивање тих архијереја свети синод није следио и, после извештаја патријарха Неофита, њихов суд процењен је као узалудан и без утицаја. Патријаршијски синод није имао утемељен црквени приговор о томе да Пидалион преда вернима на читање; било му је важно да вернима пружи здраву духовну храну која је у складу са дугим предањем и канонском праксом цркве. Проверавање сагласности дела са надвременском свешћу цркве прво је поверено Доротеју, истакнутом и врло мудром учитељу васељенске патријаршије. Када је проверавање довршено, Синод је одобрио издавање дела и чак одлучио да га финансира, иако су на крају светогорски монаси и други донатори преузели трошкове објављивања.

Наравно, на многим местима дело показује велику зависност од одговарајућих канона истакнутих византијских канониста. Због тога су усвојена и нека њихова погрешна тумачења која су међутим сматрана исправним због дуге тенденције и праксе Цркве. Патријаршијским и саборским одобрењем Пидалион је примила цела Православна Црква, а не неки њен члан, без обзира на то које би место заузимао у телу Цркве. Предложено дело иако је у потпуности засновано на опште прихваћеним критеријумима вековног канонског и отачког предања заправо представља оригиналну концепцију и допринос који поверава свете каноне животу Цркве, тј. ослобађа их уобичајних ерминевтичких приступа – често погрешних, јер се сваким каноном баве засебно и без односа са другим одговарајућим канонима.

3. ОБНОВА КАНОНСКОГ ПРЕДАЊА

У наше време православни богослови често предлажу обнављање канонског предања Православне Цркве. Они тврде да свети канони више не задовољавају пастирске потребе цркве и да, у многобројним случајевима, чак спречавају правилно испуњавање њене мисије. Наведени аргументи се односе на сагласност духа канона и духовних интересовања савременог човека, или чак на погрешним тумачењима слова канона, које је заиста мање или више одређено условима што су владали у време настанка канона. Слово канона чини историјску форму духа канонског предања. Историјска форма канона, у тачној формулацији садржаја живота у Христу, проузрокована је нарочито спољашњим прилагођавањем одређеним објективним условима историјског живота Цркве. Формулишући нова правила канонског предања, црква ни у ом случају не тежи једноставном обогаћивању казуистике или грађе канона познатим сличним проблемима, могућим или евентуалним, нити стварању на основу тих проблема, и на позитивистички начин нових канонских одредби које би покриле шири домен духовног живота верних.

Нове канонске формулације, поруке цркве, суштински не уводе побољшање ни повећање, нити чак проширење пуноће истине вере коју црква живи, већ једноставно



додатну историјску примену непромењеног и аутентичног дијахроничког континуитета њене тајне кроз разноврсност историјских канонских формулација у свету, што се непрекидно мења. Исти садржај искуства вере, који црква увек живи у пуноћи свог искуства изражава се под непрекидним вођством Духа Светог у новим историјским схемама зависно од епохе.

Канони не забрањују формулисање нових канона да би се споља актуелизовала тајна и пастирска мисија Цркве, већ сигурно одређују услове и темељне принципе који морају строго да се поштују у формулисању неког новог канона. Примери сукобљавања или противречности канона несумњиво су приметни и уобичајни због непотпуног или погрешног тумачења сличних канона. Те тврдње не значе да Црква није у стању да непрестано доноси нове каноне, већ да не може формулисати каноне супротне старијим канонима. Канонско предање Цркве не забрањује доношење нових канона, већ увек захтева аутентичан континуитет Црквене свести, да би се осудило свако одступање, кривотворење, кршење или чак свако преокретање претходног канонског предања увођењем новина.

Верност духа познијих канона претходним канонима била је изражена или непосредним позивањем познијих на претходне каноне или дословни навођењем одговоарајућих претходних канона, чија је примена бар у духу, сматрана неопходним у сваком каснијем периоду. Непосредно позивање нових канона на претходне сличне каноне појављује се једноставном контролом сагласности у посебним питањима. Јер аутентичност духа сваког додатка потврђује навођењем текста одговарајућег претходног канона.

Аутентичан континуитет канонског предања не искључује суштинску обнову или исправљање претходних канона, ако то захтева промена историјских услова. Та ревизија не треба да угрози основу или дух старијег канона, уводећи црквену праксу супротну његовом духу, јер пастирска брига Цркве у различитим епохама утиче само на спољашњу форму и матријалну структуру канона. Наиме, само су оне подложне ревизији а да при том Црква не укида претходне каноне, већ доноси нове, темељећи се на њиховом духу. Канони из прошлости увек чине неотуђиви критеријум цркве за различито формулисање нових канона, јер они изражавају јединство њене истине, свести у различитим временима и њено не прекинуто искуство истине вере. Канони чине саставни део светог предања цркве у његовој целини.

Предање увек изражава надвременску црквену свест о истини коју црква увек даје целу у свим временима. У том смислу израдом нових канона, старији канони које је црква донела нису дотрајали или застарели, нити су поништени у свом духу или суштини, јер било које ново канонско формулисање не треба да наруши дух и суштину канонског предања. Природа и карактер канона чувају им место, јер су они



установили аутентично прилагођавање, које је дело цркве, поруке спасења у Христу потребама прошлости и јесу неизбрисиви знаци присуства Духа Светог у историјском ходу Цркве. Канонско предање Цркве сигурно није залеђено, статично и једнозначно изражавање у времену, већ је историјска и динамична пуноћа поруке спасења у Христу. Од тренутка, када је почело време Цркве, она исто тако прилагођава своју поруку новим и аутентичним канонским схемама према постојећим духовним потребама верних. Само тако канонско предање прошлости може истинито да изрази тајну Цркве кроз време, док негирање прошлости, као критеријума садашњости и есхатолошких перспектива Цркве, јесте у исто време негација не само неких канонских формулација, већ аутентичности самог искуства Цркве. Процењивање канонског предања и његове неопходности за прошлост и есхатолошке перспективе Цркве, оправдано се заснива не само на суштини или духу канона, већ исто тако и на њиховом слову или историјској форми. Православна Црква сматра да је неопходно да остане верна историјској повезаности духа и слова, јер и једно и друго доприноси лакшем очувању аутентичности историјских знакова вођења Цркве Духом Светим. Православна Црква следи тај пут не само због слабости или тешких историјских услова – већ захваљујући својој увек ваљаној свести, односно томе да се помоћу историјске форме боље гарантује и аутентичност духа канонског предања.

Процењивање канона данас су оправдано прихватиле de facto све аутокефалне православне цркве које се у свим доменима свог црквеног живота служе аутентичним канонским предањем и на основу њега слободно организују администрацију, деловање саборског система, пастирски рад, литургијски и морални живот верних, према постојећим условима и утврђеним новим потребама. Неки сматрају да би израда зборника црквеног права источне православне цркве пружила већу спољашњу униформност аутокефалних православних цркава.



V ПРИМЕНА КАНОНА

Примена канона у организацији и функционисању црквеног организма темељно и непроменљиво тежи гарантовању континуитета и аутентичности тајне свете евхаристије, у којој се непрестано изражава целокупна тајна Цркве и установљује, као Тело Христово, тело сваке помесне Цркве. Свете тајне свештенства и евхаристије чине две осе на којима се организује и делује Црква у времену и историји, и због тога се суштински изрази канонског предања, посредно или непосредно, позивају на аутентичност апостолског прејемства и потврду свете Евхаристије. Канони дефинишу аутентичне критеријуме примене права рукополагања епископа и суђења епископима на сваком месту и у свако време.

1. ПРИМЕНА КАНОНА И АДМИНИСТРАТИВНО ПРАВО

А) РУКОПОЛАГАЊЕ ЕПИСКОПА И СУЂЕЊЕ ЕПИСКОПИМА

У АДМИНИСТРАТИВНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ ЦРКВЕ

Административна организација Цркве као конститутивну основу има континуитет апостолске службе у евхаристијском и светотајинском животу Цркве. Клир и лаици су носиоци апостолског прејемства у свакој помесној Цркви.

Епископ је канонски темељ целокупног административног развоја организације Цркве на помесном и универзалном нивоу. Епископ, органска глава тела помесне Цркве божанским правом јесте гарант аутентичности и сигурности евхаристијског искуства хришћанске заједнице. Евхаристијско сабрање под епископом врши сигурну евхаристију. Према утврђеном предању, за рукополагање епископа на чело упражњене области захтева се сарадња епископа помесних Цркава, обично суседних: јединство свештенства и епископа носилаца тог јединства постаје тако критеријум доказа истоветности доживљеног искуства у Христу помесне Цркве с искуством других помесних Цркава широм света. Епископско рукоположење несумљиво је црквени чин саборског карактера, којим се не само успоставља органска целовитост видљивог тела помесне Цркве и већ и потврђује јединство у евхаристији помесне Цркве са свим другим помесним Црквама широм света.

Административна организација Цркве, установљена на Првом васељенском сабору, увођењем митрополитанског система не мења нити уклања црквено предање прва три века. Епархијски одбор, којим председава митрополит и који се, према



канонима, одржава два пута годишње замењује помесни сабор који је током првих векова деловао у обичајној форми. увођење митрополитанског система у црквену организацију било је, повезано са констатацијом да је важно учинити конкретнијим јединство помесних Цркава око одређених центара. Митрополит као административни старешина мора обавезно присуствовати сабору, јер он гарантује законитост донетих одлука.

Сабор епархије којим председава митрополит јесте потпуни ауторитет, што значи комплетан за суочавање са свим питањима која се односе на право рукополагања епископа и суђења епископима. Због тога је једнодушна одлука сабора коначна и без права жалбе не само у погледу рукоположења епископа већ и суђења епископима.

Б) КАРАКТЕР АДМИНИСТРАТИВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ КАНОНСКЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ

Термин аутокефалија и аутономија канонски су неодвојиво повезани са спољашњом административном организацијом Цркве. Они чине канонски израз еклисиолошке инфраструктуре административног деловања тела Цркве.

Проблем административног подређивања Кипарске Цркве јурисдикцији антиохијског архиепископа био је неодвојив од канонског потврђивања његове надлежности у погледу права рукополагања и суђења митрополиту Кипра. Чињеница је, да је Трећи васељенски сабор ускратио то право, очувала је кипарском архиепископу аутокефалност Кипарске Цркве. Потврђивање аутокефалности Кипра поменутим сабором учинило је крај другим расправама са Антиохијом.

Четврти васељенски сабор уређује питања права посвећења епископа и суђења епископима у Источној дијецези. Успостављајући патријаршијски систем, овај сабор заиста је одузео аутокефалност митрополијама, али је административна организација Цркве тако употпуњена, а утврђене слабости у примени митрополитског система, када је реч о праву посвећења и суђења епископима, отклоњене су. Митрополит са епархијским сабором сачувао је нетакнуто право бирања и посвећења свих епископа епархије, али је њега самог бирао и посвећивао патријаршијски сабор. Он је такође задржавао право бирања епископима на правој инстанци, док су пресуде на другој и последњој инстанци, без права жалбе, пренете на патријаршијски сабор.



В) ИСТОРИЈСКИ КРИТЕРИЈУМИ ПРОГЛАШЕЊА АУТОКЕФАЛНОСТИ

Прво, термин аутокефалност и аутономија употребљени су за једноставно дефинисање одрећене црквене административне јурисдикције на одређеној територији. Због тога су они ушли право после увођења митрополитанског система на П. В. С.

Друго, развој административне организације Цркве има за циљ гарантовање највећег могућег јединства помесне и католичанске Цркве у истинитој љубави. Јединство се најлакше чува јасним дефинисањем територијалних граница унутар којих институција помесних сабора делује у разјашњењу проблема са којима се помесне Цркве суочавају.

Треће, том јединству у истинитој вери и љубави такође служе, према црквеном предању одређене Цркве које су због непрекинутог наслеђа апостолске вере, или због свог истинитог црквеног утицаја, стекле велики ауторитет унутар Цркве и мишљење које се цени када је реч о разматрању проблема вере.

Четврто, васељенски сабор је канонски орган за увођење општих канонских реформи у административној организацији Цркве. Због тога су митрополитански системи и патријаршијски системи уведени одлукама Првог и Четвртог В.С.

Пето, ендимуса сабор Васељенске патријаршије чак, располаже канонском административном надлежношћу да уздигне једну Цркву у патријаршијску част и достојанство и да је сврста као једнаку међу древне патријаршијске катедре; међутим, у том случају захтева се посебна канонска сагласност свих патријаршијских катедри Истока.

Шесто, одлуке Васељенских савора административног карактера јасно покаују ту црквену осетљивост када је реч о рушењу неоспорне обласне јурисдикције катедре коју она врши над неком Црквом канонски или према обичају.

Седмо, аутокефалност једне Цркве је повезана са територијално одређеном дијецезалном облашћу, чије помесне Цркве чине само једно административно тело. Без тог услова проглашење аутокефалности једне Цркве незамисливо је са канонске тачке гледишта.

Осмо, покретање канонског поступка за проглашење аутокефалности једне Цркве припада оном који заузима прво место у канонском поретку првенства части; канонска институција првенства части слижи као и институција аутокефалности – изражавању јединства Цркве у истинитој вери и љубави. То служење чини основу



институције првенства части. Катедре које, према канонском предању Цркве уживају та првенства могу предузети иницијативу изван своје јурисдикције за одбрану православља и јединства у вери једне помесне Цркве.

Девето, проглашење аутокефалности једне Цркве још уопштеније претпоставља стриктно поштовање свих принципа канонског права Православне Цркве. Савремена искуства Православне Цркве јасно показује тужне последице које трпи јединство Цркве због сваког одступања у односу на канонско предање.

Десето, аутокефалност једне Цркве утврђена канонском процедуром своди се на границе дијецезалне области којој је призната привилегија аутокефалности. Разуме се да тај канонски принцип остаје важећи за аутокефалне дијецезалне области чији састав има национални карактер.

Једанаесто, канонски критеријуми који се односе на проглашење аутокефалности настале током периода васељенских сабора, по аналогији важе за проглашење аутономије једне помесне Цркве.

Дванаесто, поступак проглашења аутокефалности помесне Цркве треба да буде заснован на целини канонског предања, нарочито на критеријумима које су установили васељенски сабори и друга црквена пракса. Ти критеријуми су следећи:

а) Цела Православна Црква, према канонској административној структури, проглашава аутокефалност помесне Цркве. Својевољно једнострано проглашење, које потиче од једне Цркве или групе аутокефалних Цркава и не служи, дакле јединству Цркве и сукобљава се са предањем Цркве, супротно је канонима.

б) Са канонске тачке гледишта, орган надлежан за проглашење аутокефалности јесте Васељенски сабор, и за Православну Цркву, свеправославни сабор, који ни иницијативу Васељенске патријаршије приступа проглашењу канонском процедуром.

в) Канонску процедуру, према предању Цркве, покреће Васељенска патријаршија, која има првенство части и која усклађује испитивање питања у целини на свеправославном нивоу.

г) проглашење аутокефалности помесне Цркве претпоставља сагласност катедре која има јурисдикцију, а од које се одваја црквена област, и утврђено проглашење патријаршијског томоса Васељенске патријаршије.



2. ПРИМЕНА КАНОНА НА КАЗНЕНО ПРАВО

Канонско предање Православне Цркве јесте, не само историјски отисак обриса црквеног тела већ и аутентичан залог канонских правила, према којима духвно делује историјско тело Цркве. Због тога предање одређује и сам идентитет Православне Цркве, као и начин на који она испуњава своју историјску мисију. Канонско право се, очигледно, не може посматрати као затворен традиционални систем, који чине позитивни закони чије дословно тумачење може изразити истиниту вољу канонског предања о одређеном питању; јер би се у том случају сама Црква подредила ауторитету слова канона.

Тако канони, иако су посебан истинити израз ауторитета Цркве, не могу заменити Цркву, јер Црква увек има моћ и одговорност да по потреби доноси нове каноне. У том духу је током другог миленијума своје историје Православна Црква исто тако доносила нове судске одредбе и због тога обавезне за своје чланове. Како је сва духовна власт у Цркви пренета епископима, они поседују судску власт и могу сами да је врше. У свакој епископији епископ је тај који суди на првој инстанци у свим споровима који нису изричито искључени из његове надлежности. Епископ може да врши ту судску власт сам или са другим клирицима. Канонско право признаје снагу пресуде тек када су донете сагласне пресуде, без застаревања рокова жалбе.

Пресуда саборског суда обавезна је не само за осуђеног већ и за целу Цркву. Оптужени има право апелације вишем саборском суду. Црквено право је централни круг духовне власти и пастирске мисије Цркве, сваки покушај мешања у тај круг неприхватљив је многим погледима, јер би то поменуто функционисање црквеног организма у целини. Када је реч о духовном карактеру црквене казне, различита или супротстављена гледишта која се наводе у правној науци поводом карактера црквене казне и црквених судова јасно одређују какав треба да буде наш приступ том питању, јер наша тачка гледишта произилази из апсолутних еклисиолошких критетијума канонског права Православне Цркве.

Средиште светотајинског искуства верних је евхаристија, јер се благодат Божија дата вернима кроз свете тајне, испуњава у евхаристији заједничарењем у телу Христовом, које верни примају у светој тајни евхаристије. Такав карактер казне који у средишту има евхаристију изражава духовни и сотириолошки садржај права Цркве. Због тога се црквена казна не може поредити са санкцијама казненог или компензативног карактера.



Непосредни циљ црквене казне јесте буђење свести онога који је починио одређену повреду канона, да би он разумео ширину свог духовног одступања, очистио се духовном борбом покајања и поново постао здрав функционалан члан црквеног тела, што се храни, расте и делује подељеним светотајинским искуством, нарочито у светој евхаристији.

МОНАШТВО

Монаштво у Православној Цркви и другим хришћанским Црквама јесте суштински израз хришћанског учења о односу човека према Богу и свету. Разлог божанског стварања повезан је са светим карактером човека и света, јер је човек у стварању икона Божија, док његово материјално тело у кондензованој форми садржи све елементе створеног света. Међутим, антропоцентрично тумачење онтолошког односа микрокосмоса и макрокосмоса не ограничава се само на животни принцип целе творевине, јер оно подразумева и њен функционални однос са Творцем.

План божанске икономије о оваплоћењу Речи Божије има за циљ оздрављење људске природе послушношћу другом АДАМУ. Христос у свом оваплоћењу све рекапитулира и обнавља у својој људској природи, тако да успоставља слику Божију у човеку и омогућује му да приступи сличности са Богом својом послушношћу до смрти.

Каноне уредили:

Славиша Д. Лазић, Драгиша Б. Цвјетковић и Душан С. Станојевић



САДРЖАЈ:

I ИЗВОРИ, САДРЖАЈ И ДУХ КАНОНСКОГ ПРАВА...............................................................1

СВЕТО ПИСМО И СВЕТО ПРЕДАЊЕ.........................................................................................1

А) Свето писмо..........................................................................................................................1

Б) Обичајно право и литургијско предање..............................................................2

В) Природно право................................................................................................................2

КАНОНИ И ЊИХОВ САДРЖАЈ.....................................................................................................3

КАНОНСКИ ЗБОРНИЦИ И ГРАЂАНСКО ЗАКОНОДАВСТВО........................................5

А) Односи цркве и државе.................................................................................................5

Б) Канонски зборници.........................................................................................................6

ДУХ И АУТОРИТЕТ КАНОНА........................................................................................................

II КАНОНИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА....................................................................................10

КАНОНИ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (325 ГОД.)................................................10

КАНОНИ ДРУГОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (381 ГОД.)..............................................12

КАНОНИ ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (431 ГОД.)..............................................13

КАНОНИ ЧЕТВРТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (451 ГОД.)........................................14

КАНОНИ ТРУЛСКОГ САБОРА (691‐692 ГОД.).................................................................18

КАНОНИ СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (787 ГОД.).............................................21

III КАНОНИ ПОМЕСНИХ САБОРА...........................................................................................24

АПОСТОЛСКИ КАНОНИ (IV ВЕК)...........................................................................................24

КАНОНИ АНКИРСКОГ САБОРА (314)...................................................................................24

КАНОНИ НЕОКЕСАРИЈСКОГ САБОРА (314)......................................................................25

КАНОНИ АНТИОХИЈСКОГ САБОРА (341)...........................................................................26

КАНОНИ САРДИЧКОГ САБОРА (343)...................................................................................27

КАНОНИ ЛАОДИКИЈСКОГ САБОРА (средина IV века)................................................28



КАНОНИ ГАНГРИЈСКОГ САБОРА (средина IV века).....................................................29

КАНОНИ ЦАРИГРАСКОГ САБОРА (394)...............................................................................30

КАНОНИ КАРТАГИНСКОГ САРА (419)..................................................................................30

КАНОНИ ПРВОДРУГОГ ЦАРИГРАДСКОГ САБОРА (861)...............................................31

IV ПРИНЦИПИ ОБНОВЕ КАНОНСКОГ ПРЕДАЊА...........................................................34

ПРИНЦИПИ ТУМАЊЕЊА КАНОНА.........................................................................................34

ПИДАЛИОН (КОРМИЛО) ЦРКВЕ...............................................................................................37

А) Пастирски разлог тумачења канона....................................................................37

Б) Црквена рецепција тумачења канона.................................................................38

ОБНОВА КАНОНСКОГ ПРЕДАЊА..............................................................................................39

V ПРИМЕНА КАНОНА.................................................................................................................42

ПРИМЕНА КАНОНА И АДМИНИСТРАТИВНО ПРАВО......................................................42

А) Рукополагање епископа и суђење епископима у административној организацији цркве...............................................................................................................42

Б) Карактер административне институције канонске аутокефалности.43

В) Историјски критеријуми проглашења аутокефалности...............................44

ПРИМЕНА КАНОНА НА КАЗНЕНО ПРАВО............................................................................46

МОНАШТВО...........................................................................................................................................47

Documents

Vlasije Fidas - Kanonsko Pravo