Станимир Спасовић, Србољуб МилетићИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕУ АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУИ ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
САДРЖАЈ
11СЛОВО ЕПИСКОПА ИРИНЕЈА
13ПРЕДГОВОР
16УВОД
16О МАТИЦИ И ДИЈАСПОРИ
18О ЦРКВИ
21ДОСЕЉАВАЊЕ
21АУСТРАЛИЈА
21НАСЕЉАВАЊЕ
23ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ РУСА
23ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ГРКА
24ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
26ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
29ЉУДИ БЕЗ ОТАЏБИНЕ
30БРИГА ОКО СРПСКИХ ИМИГРАНАТА
33ПРОЦЕНАТ ПРАВОСЛАВНИХ У 20. ВЕКУ У АУСТРАЛИЈИ
36ИМИГРАЦИОНА ПОЛИТИКА АУСТРАЛИЈЕ ТОКОМ 20. ВЕКА
40ПОКУШАЈИ ОРГАНИЗОВАЊА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА
41ДОЛАЗАК ПРВИХ СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА У АУСТРАЛИЈУ
50ИДЕНТИТЕТ И СМИСАО ИСЕЉЕНИШТВА
51ЕМИГРАЦИЈА
54ДРУШТВЕНА ГРАНИЦА
55ПОЛИТИКА И ФОЛКЛОР КАО НАЧИН ИСПОЉАВАЊА НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ
57НОВА ЕМИГРАЦИЈА
67ПАСТИРСКИ И МИСИОНАРСКИ РАД ПРВИХ СВЕШТЕНИКА
71ПОТРЕБА МИСИОНАРСКОГ РАДА МЕЂУ ИСЕЉЕНИМ СРБИМА
74РАД У ЦРКВЕНИМ ОПШТИНАМА
77УЧЕСТВОВАЊЕ НА БОГОСЛУЖЕЊИМА
81ШКОЛЕ ВЕРОНАУКЕ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ИСТОРИЈЕ ПРИ ЦРКВЕНИМ
ОПШТИНАМА
83СРПСКО ПРАВОСЛАВНО УДРУЖЕЊЕ СВ. САВА И ЊЕГОВ РАД НА ЦРКВЕНОЈ
ПРОСВЕТИ
85СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ КОЛЕЏ СВ. САВА
87ЈУРИСДИКЦИЈА И ПОРЕДАК
88ПРОМЕНА ЈУРИСДИКЦИЈЕ
88ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
92АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО
93ЦРКВЕНИ САВЕТ ЗА НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
95АРХИЈЕРЕЈСКИ ЗАМЕНИК
96САВЕТ ПРИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ
97Историјски значај заседања Савета 30. децембра 1967. - 1.
јануара 1968.
98ЦРКВЕНИ СУД ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД
101СВЕШТЕНИЧКО БРАТСТВО
107ЗАКОНОДАВНА АКТА
107УСТАВ ЕПАРХИЈЕ АМЕРИЧКО-КАНАДСКЕ
109УСТАВ ПАТРИЈАРШИЈЕ И ЕПАРХИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
110ИМОВИНА
111ПРАВИЛА ЦРКВЕНИХ ОПШТИНА
114РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ У АУСТРАЛИЈИ
114СТАЊЕ ПРЕД РАСКОЛ
118ОКОЛНОСТИ И ПРИЛИКЕ
124НАСТАНАК РАСКОЛА
124НА СЕВЕРНОАМЕРИЧКОМ КОНТИНЕНТУ
128ШИРЕЊЕ РАСКОЛА У АУСТРАЛИЈИ
137СТАВ ДРУГИХ ЦРКВЕНИХ ЈУРИСДИКЦИЈА ПРЕМА РАСКОЛУ У СРПСКОЈ
ЦРКВИ У АУСТРАЛИЈИ
143ПОКУШАЈИ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА РАСКОЛА
147ИЗМИРЕЊЕ И СТУПАЊЕ У ЕВХАРИСТИЈСКУ ЗАЈЕДНИЦУ
147ПРЕДЛОГ О ПОМИРЕЊУ
147УВОД
157СПРОВОЂЕЊЕ САБОРСКИХ ОДЛУКА У ЦРКВЕНИ ЖИВОТ
159ЕПИСКОПСКИ САВЕТ
165ПОСЕТА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
167ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈА
167ПОКРЕТАЊЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ПРЕ ИЗБИЈАЊА
РАСКОЛА
168ОСНИВАЊЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
168ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД
169ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ДИОНИСИЈА У АУСТРАЛИЈУ
169ПРВИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
171РЕАКЦИЈЕ НА ОДЛУКЕ
171И НА ПОСЕТУ ЕПИСКОПА ДИОНИСИЈА
172ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈСКИХ ТЕЛА
172И ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ДИМИТРИЈА
173ЦРКВЕНИ СУД
174АРХИЈЕРЕЈСКА НАМЕСНИШТВА
174ДРУГИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
174ТРЕЋИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
175ЧЕТВРТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
175ПЕТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
176ШЕСТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
177СЕДМИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
177ФОРМИРАЊЕ СИНОДА, ДОНОШЕЊЕ УСТАВА И ПРОГЛАШЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ
СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
179РЕАКЦИЈЕ НА СТВАРАЊЕ СЛОБОДНЕ ЦРКВЕ
180ОСМИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
180ДЕВЕТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
183ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ЗАПАДНОЕВРОПСКЕ И АУСТРАЛИЈСКЕ СРПСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
184ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ЛАВРЕНТИЈА И ЊЕГОВ РАД
189РАД ЕПИСКОПА СТЕФАНА НА ОСНИВАЊУ ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И
НОВИ ЗЕЛАНД
189ШЕСТО ЗАСЕДАЊЕ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА
191ЕПИСКОП НИКОЛАЈ И ЊЕГОВ РАД
192ЕПИСКОПИ ЕПАРХИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
194ШТАМПА И ИЗДАВАШТВО
195СВЕТОСАВЉЕ
195ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК.
196СВЕТОСАВЉЕ 1984 - 1992.
197СВЕТОСАВСКИ ВЕСНИК
197ГЛАСНИК СВЕШТЕНИЧКОГ БРАТСТВА
197ГЛАСНИК СПЦ У АУСТРАЛИЈИ
198ГЛАС ПРАВОСЛАВЉА
198МАНАСТИРСКА ЗВОНА
198ПАРОХИЈСКИ ГЛАСНИК
198ПАРОХИЈСКИ МИСИОНАР
199ЦРКВЕНО БРАТСТВО
199ПРАВОСЛАВНИ БРАНИК
199ГЛАСНИК
199ГРОМОВНИК
199ПАРОХИЈСКИ ГЛАСНИК
200БЛАГОВЕСНИК
200РАЗНА ИЗДАЊА
200ОСТАЛО:
201РАЗНА ИЗДАЊА
201Косовски зборник
202Српска религија и нација
202Уџбеници за српски језик
203ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕНОШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ И МАНАСТИРИ
203ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ВАРИВУД, НОВИ
ЈУЖНИ ВЕЛС
203Lot 32 Wilson Avenue, Ingleside, NSW
220ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА,
АДЕЛАИД
227ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. САВА, ХАЈНДМАРШ, ЈУЖНА
АУСТРАЛИЈА
2271-3 Mary Street, Hindmarsh SA
230ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. САВА, ВУДВИЛ ПАРК,
ЈУЖНА АУСТРАЛИЈА
230675 Port Rd. Woodville Park, SA
233ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА,
ПЕРТ
236ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ХАЈГЕЈТ,
ЗАПАДНА АУСТРАЛИЈА
23631 Smith Street, Highgate, WA
239ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. ТРОЈИЦА, МАУНТ ЛОУЛИ,
ЗАПАДНА АУСТРАЛИЈА
239Marlborough Street, Mt. Lawley, WA
242ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ГРИНСБОРО,
ВИКТОРИЈА
242212 Diamond Creek Road, Greensborough, VIC. 3088
249ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ФЛЕМИНГТОН,
НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
24934 Hampstead Road, Flemington, NSW
255ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТА ТРОЈИЦА, СЕВЕРНИ
ЈАЛОРН, ВИКТОРИЈА
255Yalluorn North Rd, Yallourn North, VIC
258ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НИКОЛА, БЛЕКТАУН,
НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
25833-37 Second Avenue, Blacktown, NSW
266ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НИКОЛА,
БРИЗБАН, КВИНСЛЕНД
269ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НИКОЛА, ЈУЖНИ
БРИЗБАН, КВИНСЛЕНД
269243-247 Vulture Street, South Brisbane, QLD
271ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НИКОЛА, ВУЛУНГАБА,
КВИНСЛЕНД
2716 Ross Street, Woolloongabba, QLD
275ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. НИКОЛА, ВЕЈКОЛ,
КВИНСЛЕНД
27548 Bandara Street, Wacol, QLD
278ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У СТ.
АЛБАНСУ, ВИКТОРИЈА
2786 Kate Street, St. Albans, VIC
282ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА
ЛАЗАРА, АЛЕКСАНДРИЈА, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
282Cnr Renwick and Dibbs Sts. Alexsandrija, NSW
293ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК
ГЕОРГИЈЕ, КАНБЕРА, АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
296ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК
ГЕОРГИЈЕ, МАНУКА, АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
29632 National Circuit, Manuka, ACT 2603
298ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВ. САВА, ФАРЕР,
АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
298Cnr. Lambrigg and Longerenong Roads, Farrer, ACT 2607
301ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК
ГЕОРГИЈЕ,
301КАБРАМАТА, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
301348 Cabramatta Rd, Cabramatta, NSW
306ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТОГ НИКОЛЕ, ЂИЛОНГ,
ВИКТОРИЈА
306122 Ballarat Road, Geelong, VIC. 3215
308ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НАУМ ОХРИДСКИ,
308БРОУДМЕДОУ, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
30838 Gosford Road, Broadmeadow, NSW
310ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И
ПАВЛА, ВОДОНГА, ВИКТОРИЈА
31054 High Street, Wodonga, VIC
312ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И
ПАВЛА, ВОДОНГА, ВИКТОРИЈА
312198 Melbourne Road, Wodonga, VIC 3690
314ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ЈОВАН
КРСТИТЕЉ,
314Волгонг, Нови Јужни Велс
316ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ,
ВОЛОНГОНГ, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
31682 Kenny Street, Wollongong, NSW 2500
317ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ,
ДАПТО, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
31720 Dale Street, Dapto, NSW 2530
323ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ НИКОЛА, КУМА, НОВИ
ЈУЖНИ ВЕЛС
324ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТА ТРОЈИЦА, БРАНСВИК
ИСТ, ВИКТОРИЈА
324Cnr. Nicholson St. & Glenlyon Rd. Brunswick East, VIC
330ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И
АРХИЂАКОНА СТЕФАНА, ЛИВЕРПУЛ - РУТИ ХИЛ
330259 Hyatts Rd. Plimpton, NSW
341МАНАСТИР СВ. САВЕ, ИЛЕЈН
341Mt. Mercer Road, Elaine, VIC
348ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И
АРХИЂАКОН СТЕФАН, КИСБОРО, ВИКТОРИЈА
348Lot 45 Church Road, Keysborough, VIC
355ПАРОХИЈА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ВАЈАЛА, ЈУЖНА
АУСТРАЛИЈА
356ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ,
КАРУМ ДАУНС, ВИКТОРИЈА
356672 Dandenong-Frankston Road, Carrum Downs, VIC
357МАНАСТИР СВЕТИ САВА - НОВИ КАЛЕНИЋ, ХОЛ, АУСТРАЛИЈСКА
ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
357453 Wallaroo Rd. Hall, ACT
364ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ
БОГОРОДИЦЕ,
364ГОЛД КОСТ, КВИНСЛЕНД
364114-118 Allied Drive, Arandel, QLD
367МАНАСТИР ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ТАЛОНГ, НОВИ ЈУЖНИ
ВЕЛС
367Waiting Close, Tallong, NSW
368МЕТОХ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ИНГЛВУД, ЈУЖНА
АУСТРАЛИЈА
368Lot 2 Chapman Road, Inglewood, SA
369ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТА ПЕТКА, РОКБЕНК,
ВИКТОРИЈА
3691188-1210 Leakes Road, Rockbank, VIC
372МИСИОНАРСКЕ ПАРОХИЈЕ
372МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА, КУБЕР ПИДИ, ЈУЖНА
АУСТРАЛИЈА
372Potch Gaily, Coober Pedy, SA
374МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, ЛАЈТНИНГ РИЏ, НОВИ
ЈУЖНИ ВЕЛС
374Lot I Pandora Street, Lightning Ridge, NSW
377МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ СИМЕОН БОГОПРИМАЦ, МОРИ,
377НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
37764 Alice Street, Moree, NSW
377МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА САБОР СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА, ГОСФОРД -
ВАЈОНГ, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
377Central Coast, Gosford Wyong, NSW
378МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ИЛИЈА, КЕРНС, КВИНСЛЕНД
378(Cairns, QLD)
378МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ САВА, ДАРВИН, СЕВЕРНА
ТЕРИТОРИЈА
3783 Dalwood Crescent, Malak, NT
380МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ЈАКОВ БРАТ ГОСПОДЊИ И СВЕТИ ЈОВАН
ШАНГАЈСКИ И САН ФРАНЦИШКИ, БАЛАРАТ, ВИКТОРИЈА
381МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ АНТИОХИЈСКИ И АЈДАН
ЛИНДСФАРНСКИ, БАЛАРАТ, ВИКТОРИЈА
381МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ КРСТ, ХОБАРТ, ТАСМАНИЈА
383СРПСКА ЦРКВА НА НОВОМ ЗЕЛАНДУ
383ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ВЕЛИНГТОН,
НОВИ ЗЕЛАНД
38375 The Parade, Island Bay, Wellington, New Zealand
390МИСОНАРСКО ПОДРУЧЈЕ СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН СРПСКИ, ОКЛАНД, НОВИ
ЗЕЛАНД
39091 Henderson Valley Road, Hendesron, New Zealand
393МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КИВИТЕА, ФИЛДИНГ, НОВИ
ЗЕЛАНД
393Kiwitea, Fielding, New Zealand
394СРПСКА ЦРКВА У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
394ЈОХАНЕСБУРГ
395ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА У ЈУЖНУ АФРИКУ
398ПРАВОСЛАВЉЕ НА ТЛУ ЈУЖНЕ АФРИКЕ
399ДОЛАЗАК СРБА ИЗ ЕВРОПСКИХ ЗАРОБЉЕНИЧКИХ ЛОГОРА И ОСНИВАЊЕ
ПАРОХИЈЕ И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ
401СТАВ ГРЧКОГ МИТРОПОЛИТА НИКОДИМОСА ПРЕМА ПОСТАВЉАЊУ СРПСКОГ
СВЕШТЕНИКА 3А ПАРОХА СРБИМА У ЈОХАНЕСБУРГУ
405ОРГАНИЗОВАЊЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ
408КУПОВИНА ЗЕМЉИШТА И ПОДИЗ АЊЕ ХРАМА
410ПОНОВНО ПИТАЊЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ
415ПАТРИЈАРСИ
416ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА (Росић)
416Патријарх Српски 1930 - 1937.
418ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО (Дожић)
418Патријарх српски 1938-1950.
422ПАТРИЈАРХ ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)
422Патријарх српски 1950-1958.
425ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН (Ђорић)
425Патријарх српски 1958-1990; +1991.
428ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ (Стојчевић)
428Патријарх српски 1990-2009.
430ЕПИСКОПИ
430ЕПИСКОП ДИОНИСИЈЕ (Миливојевић)
432Епископ Димитрије (Балаћ)
433Епископ Лаврентије (Трифуновић)
435Епископ Стефан (Боца)
437Митрополит Николај (Мрђа)
438Епископ Петар (Банкеровић)
440Митрополит Иринеј (Ковачевић)
441Епископ Василије (Вадић)
442Епископ Василије (Веиновић)
443Епископ Лонгин (Крчо)
445Епископ Лука (Ковачевић)
446Епископ Сава (Јурић)
447Епископ Никанор (Богуновић)
448Епископ Милутин (Кнежевић)
449Епископ Иринеј (Добријевић)
451СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО
451Архимандрит Бенедикт (Ананић)
452Протојереј Борислав Петровић
453Протојереј ставрофор Божидар Арчон
454Протојереј Будимир Ђукић
454Протојереј Велибор Бојичић
455Архиђакон Викентије (Вујовић)
456Протојереј-ставрофор Владислав Ђорђевић
457Ђакон Владислав Шиповац
458Протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић
459Протојереј Драган Сарачевић
460Протојереј-ставрофор ДРАГАН ВЕЛЕУШИЋ
461Протојереј Драгољуб Пантелић
462Протојереј ставрофор Драгољуб Петковић
463Протојереј-ставрофор Драгомир Шиповац
464Протојереј Душан Куриџа
466Протојереј Душан Поповић
467Протојереј-ставрофор ДУШАН РАКИЋ
469Протонамесник Душан Стефанов
470Свештеник Ендрју Брезингтон
471Протођакон Живота Петровић
472Јереј Зоран Иванић
473Протојереј-ставрофор ИЛИЈА БУЛОВАН
474Протојереј-ставрофор Илија Драгосављевић
475Игуманија Јелена (Богдановић)
476Јеромонах Јоаким (Рос)
477Протојереј Јован Цветић
478Архимандрит ЛАЗАР (ЦАРАН)
478Протојереј-ставрофор Љупко Чубриловић
479Протојереј Милан Цветковић
480Протојереј Милан Милутиновић
481Протојереј-ставрофор Милан Збиљић
482Протојереј Миленко Стефановић
482Јереј МИЛИЋ РАКИЋ
483Протојереј Милорад Јовчић
484Протојереј Милорад Лончар
485Протојереј-ставрофор Милорад Соактар
486Протојереј-ставрофор Милун Костић
487Протојереј ставрофор Миодраг Перић
488Протојереј-ставрофор МИРКО СКРОБОЊА
489Протојереј-ставрофор Мирослав Хаџи Поповић
490Протојереј-ставрофор Недељко Милановић
491Протојереј Ненад Ђурашиновић
492Протојереј-ставрофор Никола Билић
493Јереј Никола Стефанов
493Свештеник Патрик Крли
494Протојереј ставрофор Петар Радош
495Архимандрит Петар (Радуловић)
496Протојереј-старофор РАДЕ РАДАН
497Јереј Радомир Алексић
498Протонамесник Саша Радоичић
499Јереј САША СТОЈАНОВИЋ
500Протојереј ставрофор Славко Кашиковић
500Протојереј-ставрофор СЛАВКО НИЋЕТИН
501Протојереј Славко Субић
501Протојереј Србољуб Милетић
503Јереј Станиша Остојић
504Протонамесник Станко Милосављевић
504Протојереј-ставрофор Светозар Ћирић
505Протојереј-ставрофор Светозар Секулић
506Архимандрит Теодор (Бојовић)
507Протојереј Теодор Демјањук
508Архимандрит ТОМА (Казић)
510Протојереј-ставрофор ЧЕДОМИР ВИДЕКАНИЋ
СЛОВО ЕПИСКОПА ИРИНЕЈА
Овде је Господ изабрао да засади свој виноград
"Свему има време и сваком послу под небом има време...
Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче
око њих.
Све је учинио да је лепо у своје време, и свет метнуо им је у
срце,
али да не може човек докучити дела која БОГ твори, ни почетка ни
краја...
Дознах да што Год твори БОГ оно траје довека, не може му се
ништа додати нити се од тога може што одузети,
и Бог твори да би Га се бојали..." (Проп. 3:1, 10-11 и
14)
Писати историју уствари значи бележити напоре и настојања
народа, појединаца и заједница, који кроз међусобно јединство и
заједничко искуство теже да остваре, а често и обнове, учврсте и
развију нови живот, како за своју генерацију тако и за будуће
генерације. Досељеничке заједнице, као што је наша, у Аустралији и
Новом Зеланду, нису изузетак.
Наши први српски досељеници тражили су остварење новог живота и
новог дома у сваком смислу речи: места где ће ce рађати, подизати
децу и обезбедити им одговарајуће образовање - такво, које ће
истаћи ново исто колико и сачувати од заборава старо. Подигнуте су
цркве и манастири као заједничке куће у којима ће ce одржати вера
предака и обезбедити место за богослужење, а досељеницима
омогућити да постану способни део освећене историје. Потом су
основане школе како би се обезбедио континуитет традиционалног
културног наследства и тако одржао њихов идентитет. Једнако
значајно, основана су пензионерска насеља да обезбеде достојан
живот старијих, као и гробља - последња места починка у очекивању
будућег века.
Савремена историја Аустралије и Новог Зеланда релативно је млада
и почиње крајем 18. века. Аустралија је прастари, оронули предео,
док је Нови Зеланд, исто тако стар задржао чистоту и нетакнутост
природе. Обе земље представљају оштар контраст виталности и
младалачкој енергији њихових досељеника. Наша српска историја у
Аустралији и Новом Зеланду уткана је у историју овог континента али
је и неразлучиви део историје српског народа и Српске православне
цркве.
Српска заједница на Петом континенту настала је доласком првих
досељеника на ове обале, већином после Другог светског рата. Наша
историја овде је релативно млада. Она почиње другом половином
1940-тих година саСрбима који су уморни и оронули, понеки од
њих сасвим исцрпљени, трагали за новим домом и новом сигурнијом
будућношћу. Њихов задатак је био исти као и наш данас: како, као и
све заједнице у расејању, прихватити јединствену културу и
традицију своје нове домовине, а не заборавити или не издати ону из
Отаџбине, коју су оставили за собом, многи од њих заувек?
Зауставивши се у размишљању о историји Српске цркве у Аустралији
и Новом Зеланду, изражавамо захвалност протођакону др Станимиру
Спасовићу, професору историје Српске цркве, и протојереју Србољубу
Милетићу, који су уложили велики труд да забележе ову историју до
данас. Својим истраживачким напорима преточеним у књигу, они су
успешно сачували историју наше Цркве и народа за потомство и тако
спречили да она падне у заборав.
Наша историја на Петом континенту, која се одвија међу Србима у
Аустралији и на Новом Зеланду, разноврсна је и испуњена
незамисливим могућностима. To je историја нашег народа и Цркве на
новом простору. Кроз Цркву ми смо пресађени изван времена и
историје у присуство вечности у садашњости, у стварност Царства
Небеског међу нама. To je преображена, нова стварност, нешто што је
истовремено врло познато, а још увек у покрету и напредовању, што
се мења и развија. Наша историја стога, не мирује већ буја и
непрестано живи. Овде је Господ изабрао да засади свој виноград
чији нас плодови крепе уз помоћ Његове Свете цркве.
Богу и Господу времена и доба, аутору Историје и историја, у
Историји и ван свих историја, светих и светских, нека је свака
слава у векове!
+ Иринеј
Епископ аустралијско-новозеландски
ПРЕДГОВОР
Пишући о догађајима из Првог српског устанка, Вук Караџић се
јадао: "Свако вели: "Пиши право и кажи истину"; али готово сваки
мисли да је само онако право и истинито као што он зна и хоће. Ја
сам се с поглаварима српским разговарао о којекаквим догађајима,
где сам и ја с њима заједно био, па не знаду управо да ми кажу како
је било."[1]
Описивати историју наше дијаспоре показало се као веома
деликатан посао, из више разлога: разне деобе у нашем народу, које
су након Другог светског рата достигле разарајући ниво по српску
православну заједницу у дијаспори, a посебно по идентитет њених
потомака, одразиле су се и на писане изворе о Србима у расејању. У
мноштву писаних материјала и докумената, расутих по свим
континентима, тешко је наћи такве који нису субјективни, који нису
настали као последица напада или одбране од стварних или замишљених
непријатеља, превасходно из свог сопственог народа, сличног
менталитета, истог порекла, али различитих политичких и националних
убеђења. Изгледа да су се Срби у току последњег века борили сами са
собом и са својим поделама више него са својим спољним
непријатељима.
Многе националне организације и црквене општине настајале су
управо као резултат те унутрашње борбе Срба самих са собом, са
својим "издајницима" и "непријатељским сарадницима и слугама". У
овој борби, која се водила из политичких, националних или
интернационалних интереса или заблуда, није било ни победника ни
побеђених. Чињеница је да су сами Срби у том процесу били највећи
губитници. Последице су биле и остале далекосежне. Док су се широм
света у српској дијаспори многи родитељи грчевито борили да очувају
свој српски идентитет или своје политичко убеђење, њиховој деци се,
у већини случајева, таква борба показала одбојном. To je један од
значајнијих разлога за губљење српског православног идентитета код
знатног дела наше омладине у дијаспори. Међутим, на известан начин,
у данашње време тај и такав процес управо захвата и наш народ у
Србији, где се сваки национализам сматра застарелом и негативном
појавом, одбојном за млађе генерације. Животни стандард, запослење,
друштвена сигурност и политичка стабилност, за многе млађе су
тренутно важнији и од националних интереса, за које интересовање у
земљи опада. Уз све то, под утицајем "европских интеграција" и
глобализације, осећај и потреба за кохезијом заједнице у сваком
облику: породице, села, града, општине, региона, па и саме
државе... код Срба у земљи већ деценијама слаби све више.
Почетком новог миленијума долази и до постепеног слабљења
српских подела, али не због тога што су Срби постали мудрији или
толерантнији према својим политичким неистомишљеницима. У огромној
већини, трка за новцем и временом постала је приоритет просечног
човека, кога национализам или било какав идеализам више не мотивишу
као некада, што је нарочито случај код млађих генерација. У
прошлости, на идеолошком плану међу Србима је било много страсти, а
мало трезвености. На жалост, ни окренутост материјалним стварима,
новцу и стандарду живота, није донела више трезвености у односу на
непролазни циљ и назначење нашег живота.
Мноштво писаног материјала: штампа, летци, брошуре, књиге и
разни списи, које је емиграција, од краја Другог светског рата па
до пред крај века, оставила за собом, има полемички тон и политичку
поруку. Стотине тона папира су написане и штампане са циљем да
представљају "доказни материјал" о томе како су аутор и његови
истомишљеници били у праву. Читалац се тешко сналази у снажном
емотивном набоју разних личних, црквених или партијских политичких
ставова и предрасуда, делимично и зато што је компликовано стање у
дијаспори било на посебан начин везано и условљено приликама и
догађајима у земљи из које су досељеници долазили и коју су веома
волели.
Захваћени вихором рата Срби, који су омасовили дијаспору
половином двадесетог века, као и каснији таласи исељеника из
Југославије, нису били спремни за живот у изгнанству, емиграцији
или дијаспори. Нове политичке поделе у свету, тешко стање у земљи
под комунистичком диктатуром и мукотрпно прилагођавање у
исељеништву, верска и политичка недораслост нашег народа, уз јако
осећање љубави према родном крају и наклоност ка идеализовању,
чинили су живот тешким за већину Срба у Аустралији, Новом Зеланду и
Јужној Африци.
Циљ овог дела је да пружи општу слику наше дијаспоре на овим
просторима, као и основне податке о појединим црквеним општинама и
парохијама, који се налазе у другом, шематском делу књиге. Томе смо
нарочито тежили у поглављима о досељавању, проналажењу смисла,
организовању, оснивању парохија и епархија, о пастирском и
мисионарском раду, школама веронауке и српског језика.
Трудили смо се да будемо објективни, да не сакријемо ни лоше ни
добре стране, без намере да судимо. Верујемо да су, према својим
могућностима и знању, многи настојали да у свом окружењу и датој
ситуацији учине најбоље што су знали и умели. Ако нешто од тога
није било добро, не замерамо им, већ се трудимо да не поновимо исте
грешке; а ако је било добро, да се на њих угледамо. Циљ нам није
био да доказујемо ко je y праву, већ да се и на овај начин
захвалимо свима који су се трудили и учествовали у оснивању и
организовању Српске цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној
Африци.
На основу онога што је овде изнето, може се створити слика о
настанку и животу српске дијаспоре на овим просторима. Није било
лако сакупити толики број података, па је могуће да се негде
поткраде и нека грешка. Ако се тако шта нађе, аутори he бити
захвални на свакој исправци. Јер, историјска грађа сваким даном све
више нестаје. Ретко која парохија тренутно има пристојну и
употребљиву архиву. Много материјала је остало по приватним кућама
бивших председника, секретара или чланова разних организација и
црквених општина, а прилично тога је, на жалост, неповратно нестало
одласком старијих досељеника са овога света. Стога, и поред најбоље
воље, нисмо могли подједнако да обрадимо све црквене општине јер,
из разних разлога, нисмо успели да дођемо до потребних и поузданих
извора, иако смо се обраћали свим парохијама и свештеницима за
помоћ. Тако he o неким парохијама и црквеним општинама бити више
података, a o некима мање. Такође, известан број значајних података
за локалне заједнице и парохије није овде изнет. Недостаје и
одређени број биографија појединих, посебно старијих, свештеника и
монаха, до којих нисмо могли да дођемо. Међутим, овим радом желимо
да подстакнемо и укажемо на корист и потребу да свака парохија изда
своју засебну опширнију споменицу, као што су поједине то већ
учиниле. Тиме би се подаци о нашој заједничкој историји
употпунили.
На крају, треба напоменути да су извесни, веома важни облици,
исељеничког, емигрантског, или просто - живота у дијаспори, остали
овде недоречени или необрађени. Нису обрађени ни сви политички и
друштвени чиниоци који су утицали на српску заједницу и живот наших
исељеника на овим просторима. Свакако да би то захтевало другачије
и посебне студије, тако да преостаје још доста материјала и тема за
обраду. Ипак, надамо се да смо допринели да се донекле допуни слика
о Српској цркви и заједници у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној
Африци. Надамо се да he ово дело, како историчарима тако и будућим
генерацијама, бити од користи.
Овом приликом желимо да изразимо топлу благодарност др.
Амфилохију (Радовићу), митрополиту црногорско-приморском и егзарху
светог Трона Пећког, као и академику Драгану Недељковићу, који су
прочитали рад у рукопису оценивши га веома позитивно са препоруком
да га обавезно треба штампати.
Благодаримо госпођи Мири Петковић и госпођи Татијани Милетић на
њиховом труду приликом лекторисања текста.
Посебну захвалност дугујемо протојереју-ставрофору господину др.
Предрагу Пузовићу, професору Богословског факултета Универзитета у
Београду, на извршеној рецензији књиге.
Такође, благодаримо старијим досељеницима: Душану Микулићу,
Веселину Савићу, Данилу Чукићу, браћи Миру и Душану Поповићу,
Недељку Балаћу, Предрагу Ранчићу и другим учесницима и сведоцима
многих догађаја који су овде описани. Прочитавши ову књигу у
рукопису, у целини или у појединим деловима, својим примедбама и
сугестијама они су допринели да се изнето што верније опише.
На дан светих равноапостола Кирила и Методија просветитеља
Словена 2007.
Либертивил,САД Станимир Спасовић
Сиднеј, Аустралија Србољуб Милетић
НАПОМЕНЕ:
1. Живорад Јанковић, Устаничке теме, Гласник СПЦ бр. 10,
Београд, октобар 2004, стр. 270.
УВОД
О МАТИЦИ И ДИЈАСПОРИ
У прошлости је било мало покушаја озбиљнијих и објективнијих
радова о српској дијаспори. Комунистичка влада у Југославији је
зазирала од национално оријентисане српске дијаспоре. Своје време
владавине у земљи, у другој половини 20. века, покушавала је да
обележи паролама о "братству и јединству наших народа и
народности". To исто време српска дијаспора је проводила у
политичким и покрајинским поделама, у међусобним свађама и клубској
нетрпељивости, о чему ћe бити више речи у поглављу "О расколу".
О последицама комунизма и различитим реакцијама на њега у земљи
и дијаспори је и до данас писано, али би се још увек читаве студије
могле написати јер, по свему судећи, још дуго ћe ce осећати
резултати политичких и црквених раскола, који су нас пратили у 20.
веку. У обраћању Десетом конгресу историчара Југославије 1998.
године, један од виђенијих Срба дијаспоре, проф. др. Драган
Недељковић, описује своје виђење узрока наше подељености:
"Жртвовање за Југославију, утапање у Југославију и занемаривање
Српства због Југословенства. Српски расколи у Другом светском рату:
два покрета отпора, четнички и партизански. Партијски злодух:
занемаривање свесрпског националног интереса, ...систематско
разбијање српске националне свести и распарчавање српског
националног бића. Измишљање нових нација черечењем српског народног
тела и стварање услова за распад друге Југославије. Слаб имунитет
Срба и огромна наивност у односу на нове идеје чија је суштина
србофобија. Тито - човек огромног успеха а ништавног дела. Превара
и изневеравање 'братства-јединства'... Слом социјалистичке
Југославије и грађански рат. Улога великих сила Запада: подржавање
центрифугалних снага, сепаратизма и сецесије. Српски народ
изненађен, потпуно неприпремљен за посткомунистичко доба. Поновно,
уместо интернационалистичког, сада мондијалистичко уништавање
српске националне свести: стварање комплекса о српској кривици и
српској инфериорности. Нови српски расколи. ...ужасни притисци
европске заједнице, САД и НАТО пакта, који спроводе замисли новог
светског поретка. Санкције српском народу - злочин великих сила.
Нове сеобе и губитак српских крајина; нова исељавања, особито
млађих стручњака, у иностранство. Три и по милиона Срба у расејању.
Огромна дијаспора, без озбиљне подршке матице, на беспућу. Нове
илузије и нови опсенари. Распад морала... Српски народ, изневерен
од својих вођа и своје елите, остао на цедилу, упрљан, жигосан,
осуђен. Потпуни пораз српске памети услед несхватања духа времена у
коме се живи... Свемоћ медија и диктат једне суперсиле... Америчка
империјалистичка демократија као превара: епоха
неототалитаризма."[1]
Интересантно би било спровести озбиљно истраживање о разлозима
због којих се више милиона Срба налази ван своје земље. Према
подацима Уједињених нација, почетком двадесет првог века, Србија је
земља чија је стопа исељавања, према броју становника, једна од
највећих у свету. Свакако да је код многих, осим ратних, политичких
или родбинских разлога, жеља за материјалним добрима и вишим
економским стандардом била од пресудног значаја. Након Другог
светског рата, у поређењу са развијеним светом, вишедеценијско
сиромаштво не само да је одвело многе Србе у иностранство, већ је
повремено изазивало и својеврсну завист код оних који су остајали.
To je стварало неку врсту друштвене препреке између Срба у отаџбини
и оних у расејању.
Сувише дуго, Срби у матици и они у расејању готово да се нису
могли разумети, иако су говорили истим језиком. Срби из дијаспоре
онима у отаџбини углавном замерају на површном подражавању западне
моде, на нераду, неорганизованости и немару. Истовремено, Срби у
матици се не oceћajy лично одговорним за такво стање. Захваљујући
диктатури којој су дуго били потчињени, многи сматрају да друштво
не зависи од појединаца који нису на власти и не могу да утичу на
његове токове и политичке промене.
Срби у отаџбини су били изложени политичким манипулацијама,
социјалним (социјалистичким, потом грађанским и секуларистичким,)
експериментима, друштвеним, политичким и војним притисцима, паду
животног стандарда и духовном и материјалном осиромашењу друштва.
Истовремено, пред осталим светом и уопште историјом, они су били
главни носиоци српске националне стварности и будућности, а не
дијаспора, која је за све то време била лишена било каквог
значајнијег утицаја на догађаје у свету или у земљи. Због тога се
чак, својевремено, код многих Срба у земљи, формирао утисак о још
једном "терету" - дијаспоре. Просто речено, многи Срби у отаџбини,
који су били национално свесни, размишљали су приближно на следећи
начин: - Ми се овде мучимо, а ви тамо уживате. Одавде сте отишли
ради себе а не ради нас; а ми смо остали овде ради наше земље и
народа, а нисмо побегли у свет, у бољи и лакши живот, ради својих
личних прохтева. Од нас зависи будућност српства и ми ћемо тај
терет изнети на својим леђима. Ви се тамо хвалите нашом историјом,
оним што имамо и што смо овде постигли и урадили, док истовремено,
сами ништа не доприносите и не помажете. Само мислите на себе. Ви
тамо, као некаква компактна и утицајна заједница уопште и не
постојите, ништа не значите и не доприносите, а долазите овде да
нас саветујете и говорите нам шта треба да радимо!
Насупрот томе, код Срба из дијаспоре, у великој мери влада
убеђење да здраво друштво почива на здравом размишљању и понашању
појединаца, као и да се добром организацијом могу постићи одређене
друштвене и политичке промене. Зависно од времена проведеног у
иностранству, Срби у дијаспори су се привикли на ефикаснији начин
рада и пословања, прагматичнији приступ политичким питањима и већу
друштвену сигурност. Велики број Срба у дијаспори повремено
размишља о повратку у своју земљу, под условом да тамо влада неко
"нормално" стање, које жељно већ деценијама очекују. Са њихове
тачке гледишта, они би били први који би улагали у своју земљу и у
свој родни крај, "да тамо није такав неред, лењост, небрига и
неорганизованост".
Одласком комуниста са власти крајем прошлог века, однос Срба у
земљи према онима у дијаспори се постепено мењао. Два истраживања
агенције Медијум Галуп, спроведена 2003. и септембра 2005. године,
у сарадњи са Фондацијом Задужбина Студеница, показала су да
последњих година грађани Србије имају убедљиво позитиван став и
мишљење о Србима у дијаспори. Томе је допринела нешто другачија
друштвена и политичка клима у земљи, као и став српске државе која
је почела да успоставља чвршће везе са Србима у расејању, преко
Министарства за дијаспору и других чинилаца.
Претходне међусобне замерке Срба, које су деценијама
оптерећивале сарадњу и однос матице са дијаспором, имале су своју
тежину и реалну основу. Међутим, разлози за овакво стање нису били
у "сналажљивости" Срба у расејању, као ни у "неспособности" Срба у
земљи. По нашем мишљењу, они се могу тражити у дуготрајном
разбијању духовне и културне свести и идентитета овог народа
агресивним начином и идејама попут просветитељства, затим
југословенства, комунизма, потом материјалистичке секуларне
потрошачке (хедонистичке) цивилизације, процесом политичке
европеизације и глобализације српске земље и народа.
Због свега тога, ни слика у дијаспори до данас не изгледа ни
мало ружичасто. Напротив. Неслога, нетрпељивост, политичке,
покрајинске и друге поделе, неорганизованост, упорно одржавање
локалних сеоских обичаја и традиције на нивоу фолклора, уместо
ослањања на проверене вредности, урођене хришћанске вере и културе.
По многим проценама, несхватање средине и времена, препуштеност
случају, политичким и националним илузијама, узимали су свој данак
у животима и душама Срба, како у земљи тако и у дијаспори. Било је,
ипак, случајева где су Срби дијаспоре били нешто мало
организованији, као на пример, поједине српске групе или заједнице
у Америци. Међутим, значајнији резултати су углавном свуда
изостали.
О ЦРКВИ
Када говоримо о Цркви чини се да је најпре потребно истаћи да не
мислимо искључиво на некакав "црквени естаблишмент", управу,
организацију, епископе, свештенство разне црквене одборе, или
чланове црквених општина и епархијских тела. Мислимо на све људе
који у срцу носе хришћанску православну веру као најдрагоценије
благо, који се сматрају члановима Једне свете саборне и апостолске
Цркве, били они свештенство или не. Сви су на разне начине
допринели на изграђивању себе и Цркве у својим местима и приликама.
Стога, сви ми заједно чинимо Цркву о којој је овде реч.
Међутим, одувек се из жеђи и журбе за материјалним користима,
зарадом и забавом, рађала и "телесна мудрост" - повлађивање и
робовање материјалном, која се кроз одређене периоде, као каква
заразна болест, преносила са болесних на здраве. А у духовној
слабости и пометености модерног човека, без здравог духовног
васпитања, лако се изгубе осећање и смисао за праве вредности и
истиниту веру. Иако и сама опхрвана баластом савремених проблема,
Црква, коју су српски исељеници и досељеници носили у свом срцу,
уму и души, била је значајнија, стабилнија и спасоноснија у одржању
свог народа у расејању. Показало се већ много пута, да су права
вера и истинске вредности издржале пробу историје. Будући да нису
од људи, већ од Духа Божијега, ове вредности су одувек побеђивале
дух овога света и преображавале пролазно и привремено у непролазно
и вечно.
Захваљујући малобројним свештеницима, ентузијазму појединаца и
верног народа у расејању, православна вера и Црква су од првих дана
биле покретачка снага, ослонац и темељ српске заједнице у
дијаспори. Јер, иако није имала подршку од људи, Црква је увек
имала моћног заштитника и покровитеља на Небу, Онога који је
победио свет и смрт. Тако су ови људи, то јест Црква Божија, били у
стању да носе терет изгнанства, прогона, потцењивања, неразумевања,
прикривеног, подмуклог или сасвим отвореног непријатељства. Црква
је на многе деловала као тихо пристаниште, дом Очев или као
изгубљена отаџбина и земаљска и небеска. Природно, они који су у њу
улазили, или су се у њој налазили, носили су са собом и све своје
способности и врлине, али и проблеме, мане и недостатке. Тако су
организовање и живот парохија и црквених општина били у многоме
оптерећени и баластом политике, фолклора и клупског
менталитета.
Многи су покушавали да пронађу узроке наше готово пословичне
неслоге, духовног осиромашења, моралног пада и материјалног и
државног неуспеха. Али, за Цркву то није ништа ново. Бура, која у
последња времена тишти биће српског народа, није нова за Цркву.
Њено хиљадугодишње искуство богато је биткама које је дух стихија
овога света водио узалуд противу Духа Светога, Духа разума, Духа
страха Божијег. За пример, ево једног сведочанства од пре шеснаест
векова.
У време завршне фазе борбе са тринитарним јересима у 4. веку,
св. Василије Велики, у својој књизи "О Светом Духу", пише: "Са чиме
могу да упоредим нашу данашњу ситуацију? Она је слична поморској
битки, потпаљиваној старим свађама, коју воде људи који воле рат,
који негују мржњу једни према другима... Неред и пометња се не могу
описати; али, најгоре зло од свих тек подиже главу: када људи падну
у очајање за свој живот, они узимају себи право на сваку врсту
покварености... Они ћe непрестано покушавати да поразе један
другога, чак и ако њихови бродови тону у амбис. Ми нападамо један
другога, бивамо оборени једни од других. Ако нас непријатељ не
нападне најпре, ми бивамо рањени од својих другова; ако је неко
рањен и падне, бива изгажен од својих сабораца. Иако смо уједињени
у нашој мржњи према заједничком непријатељу, чим се он повуче, ми
налазимо непријатеља један у другоме. Ко би могао да састави списак
рањеника? Неки су пали у борби са непријатељем, неки су издани од
својих савезника, други су жртве неспособности својих воћа. Пометња
коју су смислили моћници овога света изазвала је слом људи снажније
него ураган или торнадо. Терор општег уништења већ виси над нама и
упркос томе они настављају са својим ривалствима игноришући сваки
смисао за опасност. Приватна непријатељства су овим људима важнија
од борбе читавог народа... Они се боре једни против других грубим
речима. Готово су напунили Цркву бесмисленим вапајима и неразумном
виком своје галаме. Они стално изврћу учење истините религије,
некада му додајући а некада одузимајући... Богонадахнуто Свето
Писмо је немоћно да посредује међу завађеним странама, нити
апостолска традиција може да им понуди услове за измирење, јер
сваки човек у својој арогантној самообмани мисли да њему више
приличи да наређује него да он сам некога послуша.
Како никакав људски глас није довољно снажан да би се чуо у
таквом метежу, рачунам да је тишина много кориснија од речи. Шта
више, задржан сам и речима Пророка: "Зато ћe обазриви ћутати у ово
време, јер је зло време" (Амос 5, 13); време када неки саплићу
своје ближње; једни ударају човека који је већ пао, други
аплаудирају, али ни један није довољно милостив да пружи руку
помоћи уморноме, иако стара пословица каже: "Ако видиш где је
ненавиднику твоме пао магарац под теретом својим, немој да га
оставиш него му помози"! (II. Мојс. 23, 5). Ово сигурно није случај
данас! Због чега? Љубав многих је охладнела; нема више слоге међу
браћом; само име јединства је презрено; хришћанска самилост и сузе
саосећања се не могу нигде више наћи. Нико више не прима слабога у
вери, (Рим. 14,11) него узајамна мржња пламти жестоко међу браћом,
тако да их пад ближњега много више радује него успех свог властитог
домаћинства.
Они, који суде заблуделима немилосрдни су и огорчени, док они
који суде честитима неправедни су и непријатељски расположени. Ово
зло се тако чврсто укоренило међу нама, да смо постали суровији од
звери: оне се бар сакупљују у чопоре по својим врстама, док ми
чувамо нашу најдивљачкију тактику за чланове нашег
домаћинства...
Ја сам се научио из примера оних младића у Вавилону, да када
нема никога да подржава ствар истините вере, ми морамо да извршимо
нашу дужност сами. Они су певали химну Богу, бачени усред огњене
пећи, не мислећи о мноштву које је одбацило истину, него су били
задовољни да имају један другога - иако их је било само
тројица.
Зато нас мноштво непријатеља уопште не плаши, него ми показујемо
нашу веру у помоћ Светога Духа и храбро објављујемо истину. Иначе,
било би потпуно бедно да се тако лако од ових људи хули на Духа и
руши истинита Вера, док се ми, имајући тако моћног Покровитеља и
Заштитника, снебивамо да бранимо учење које је очувано још од
отачких дана, у непрекинутом низу до сада!"
Сматрамо да ове речи св. Василија Великог ни до данас нису
изгубиле ништа од своје вредности и свежине.
Аутори
НАПОМЕНЕ:
1. Драган Недељковић: "200 Страница о српству", реч на другој
пленарној седници Десетог конгреса историчара Југославије, у
Београду, 17. јануара 1998. године -
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/04/article-02.html
ДОСЕЉАВАЊЕ
АУСТРАЛИЈА
Некада названа "непозната земља" (Terra Australis Incognita),
Аустралија се налази јужно од Индонезије и Нове Гвинеје, између
Тихог и Индијског океана. To je шеста по величини земља на свету.
Њена ширина од источне до западне обале износи око 4000 км, а од
северне до јужне око 3200 км. Унутрашњост око пола континента,
махом у унутрашњости, представља равна и ретко настањена пустиња.
Иако без вегетације, у њој живи велики број врста гмизаваца,
инсеката и других животиња.
Аустралија представља најсувљи континент на свету са суровим
условима живота у природи. Упркос томе, животињски свет садржи више
врста него Европа и Америка заједно. По много чему, домаћа флора и
фауна су јединствене. Оне укључују око 700 врста еукалиптусовог
дрвета и других ретких биљака и животиња, као што су кенгури,
коале, вомбати, дингои, емуи и разне друге птице, као какадуи,
кукубаре, многе врсте папагаја и т.д. које се у природи не налазе
више нигде на свету.
Досељавањем у Аустралију овде су донете и многе биљке и животиње
са других континената. Тако, на пример, највећи број јужноамеричких
лама ван тог континента данас живи у Аустралији, која је такође и
једина земља на свету по којој, између осталих животиња, лутају и
чопори дивљих коза, крда дивљих магараца, коња, камила и
бивола.
У морима и океанима уз обале Аустралије живи преко 2000 врста
рибе, као и 400 врста корала. Велики Преградни Гребен (Great
Barrier Reef), који чине корални спрудови, лежи уз источну обалу
Аустралије у дужини од 2000 км, удаљен od kopna oko 50 - 300
km.
Становништво Аустралије се огромном већином налази у градовима и
плодним равницама на источној и југоисточној обали. Планински масив
назван "Great Dividing Range" дели настањену источну обалу од
полупустињске и пустињске унутрашњости.
НАСЕЉАВАЊЕ
Ово острво - континент настањено је прастановницима чија
култура, према неким изворима, има најдужи континуитет на свету, а
чији почеци досежу уназад до последњег Леденог доба. Научно је
мишљење да су први људи, робусне грађе, тешких и снажних костију,
допутовали преко мора из Индонезије.
За њима су касније, следили нешто виткији претци данашњих
урођеника, Абориђана, предака аустралијских
домородаца (лат.Aborigini = староседеоци,
урођеници), који су се на овом континенту бавили ловом и
сакупљањем хране у природи, лутајући непрегледним пространствима
Аустралије у групама од по 30 до 50 људи.
Сматра се да су још у току 15. века кинески морепловци дошли до
овог континента. Шпанци су у 16. веку пролазили поред њега на путу
за Филипине, a први запис о њему су оставили Холанђани 1606.
године. Њихов истраживач, Абел Тасман је током 1642-1644. уцртао
мапу Тасманије. Познато је такође, да су енглески морепловци и
пирати у току 17. века истраживали западне и северо-западне обале
Аустралије.
Досељавање Европљана на овај континент почиње крајем 18. века,
након што је капетан Џејмс Кук 1770. године опловио целу источну
обалу Аустралије, зауставивши се на територији данашњег града
Сиднеја, у заливу бујне вегетације, кога је назвао Botany Bay
=Залив ботаника. Он је континент прогласио колонијом енглеске
круне и дао му име Нови Јужни Велс (New South Wales). По повратку у
Енглеску, природњак из експедиције капетана Кука, Џозеф Бенкс
(Joseph Banks), препоручио је енглеској влади да реши проблем
претрпаних затвора на тај начин што ћe осуђенике транспортовати у
Нови Јужни Велс. Тако је под заповедништвом капетана Артура Филипа,
26. јануара 1788. године у Ботани Беј стигла прва флота досељеника
из Енглеске, која се састојала од једанаест бродова са 209 морнара
и официра и 717 осуђеника, мушкараца и жена. Они су се убрзо, због
воде, бољег терена и обрадивијег земљишта, из Залива ботаника
преселили у данашњи Сиднејски залив. Новим досељеницима је овај
континент изгледао као веома сурово и негостољубиво место. Оскудица
и глад су их пратили следећих неколико деценија, у току којих се
наставило са досељавањем затвореника из Енглеске.
У списковима људи из прве флоте европских досељеника не налазе
се и таква имена која би подсећала на православне. Али, већ
почетком 19. века, међу осуђеницима који су транспортовани у
Аустралију, било је и таквих који су долазили из других земаља.
Могуће је да је међу њима био и понеко од православних, као што је
то био случај са једном групом младих Грка, морнара, који су 1829.
године били осуђени за гусарење на Малти и као затвореници доведени
у колонију Њу Саут Велс. Њима је Гувернер Бурк (Bourke) 1836.
године опростио казне и петорица из те групе су се вратила у Грчку
док су двојица, Антоније Манолис и Гика Булгарис, одлучили да
остану у Аустралији.
Прва православна богослужења на аустралијском континету су, по
свој прилици, одржали православни Руси. У раном периоду насељавања
руски трговачки и истраживачки бродови пристајали су на дуже или
краће време уз аустралијске обале. Тако су, под заповедништвом
капетана Белингхаузена (Bellinghau-sen), на путу за Антарктик у
Сиднејски залив у време Васкрса 1820. године, пристала четири руска
брода. Они су били неколико месеци усидрени на месту које се зове
Кирибили Поинт (Kirribilli Point). Међу посадом је био и један
свештеник, јеромонах Дионисије, који је ту, уз појање руских
морнара и официра, на обали данашњег Сиднеја вршио богослужења за
православне. Сличан догађај је забележен и у Мелбурну 1862.
године.1
Први досељеници у Аустралију, крајем 18. и почетком 19. века,
као што смо нагласили, били су углавном осуђеници из Енглеске.
Међутим, када је 1850. године у рудницима Аустралије пронађено
злато, овај континент је постао привлачно место за многе људе који
се нису устезали да у потрази за зарадом, бољим животом или макар
једном новом авантуром, оду и на "крај света". Другом половином 19.
века престаје транспорт осуђеника, а захваљујући "златној грозници"
почиње досељавање већег броја људи са других континената. Између
1851. и 1861. године, број белих досељеника у Аустралију се
утростручио. Међу њима је био и понеки Србин, као и други
православни са Балкана, из Грчке, Средњега Истока или источне
Европе, укључујући и Русију. Као један од копача злата на Голд
Филду (Gold Field, W.A.) око 1860. године помиње се и Никола
Миловић, родом из Боке Которске, који се касније бавио воћарством и
виноградарством.
Први Срби досељеници у Аустралију, били су углавном из
приморских крајева: Боке Которске, Далмације, затим из Лике и Црне
Горе.2 Могуће је да се још тада нашао и по који православни
свештеник, као на пример отац Арсеније, који се око 1868. године
населио у Квинсленд (Queensland), или архимандрит Доротеос
Бакалиарос, са острва Самоса, који је 1898. године обилазио
колоније досељеника у Викторији и Новом Јужном Велсу, служио свете
Литургије, обављао крштења, венчања и друге обреде и
молитвословља.3
Прва православна црква у Аустралији, посвећена Светој Тројици,
изграђена је заједничким трудом православних, маја месеца 1898.
године у Сари Хилсу (Surry Hills), y данашњем Сиднеју. Она је
служила потребама свих православних. Касније, како се њихов број
повећавао, тако су настајали нови храмови православних Грка, Руса,
Срба и других.4
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ РУСА
Почетком 20. века у Аустралији су се налазиле и многе руске
избеглице са Блиског истока где се водио руско-јапански рат.
Извесно време, 1916. године, њих је опслуживао руски свештеник који
је дошао из Америке, али је он убрзо напустио Аустралију. Много
више избеглица пристигло je y Аустралију након руске октобарске
револуције (1917. године) и они су углавном прихватили јурисдикцију
Руске заграничне цркве, што је и данас случај са највећим бројем
православних Руса на просторима Европе, Јужне и Северне Америке,
као и Аустралије. Први стални руски свештеник стигао је у
Аустралију 1922. године, а прва руска црква подигнута је у
Брисбану, 1926. године. До краја 20. века под јурисдикцијом Руске
заграничне цркве била су два манастира и 21 парохија у Аустралији и
три парохије на Новом Зеланду.
ДОСЕЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ГРКА
Појединих православних Грка и њихових мањих група у Аустралији,
било је још од прве половине 19. века. Од тада, њихов број је
постепено растао, тако да се све више указивала потреба за
организованим црквеним животом. Прве грчке православне заједнице у
Аустралији и Новом Зеланду, основане су од стране лаика. У почетку
су успостављени врло присни односи са грчком право славном и
јерусалимском патријаршијом. Први свештеници који су дошли из
Јерусалима 1898. године, били су Серафим Фока (Fr. Seraphim Phokas)
y Сиднеј и Атанасије Кантопулос (Fr. Athanasios Kantopoulos) y
Мелбурн.5 Јерусалимска патријаршија је потом наставила да шаље
свештенике и снабдева их богослужбеним књигама и утварима, све до
1902. године, када, уз сагласност цариградске патријаршије, ту
бригу на себе, почетком 1903. године, преузима Синод јеладске цркве
у Грчкој. У то време, црквена надлежност и јурисдикција над
православним Грцима на овом подручју, није била дефинисана, тако да
од 1908. године, бригу о њима преузима цариградска
патријаршија.
Почетком 20. века, из године у годину, грчка заједница у
Аустралији се све више ширила. Пошто је Кемал Ататурк војно поразио
Грке у Малој Азији 1924. године, број православних Грка избеглица у
Аустралији се нагло повећао. Долазак контраверзног патријарха
Мелетија IV (Метаксакиса) на престо цариградских архиепископа 1922.
године, био је од пресудног значаја и за овдашњу грчку црквену
заједницу. На његову иницијативу, свештени Синод цариградске
патријаршије је донео одлуку да за Грке у Аустралији створи нову
епархију, са седиштем у Сиднеју. Нешто касније, патријарх Мелетије
бива приморан да поднесе оставку, али на основу раније донете
одлуке, марта 1924. године, његов наследник, цари�
