ZA MATERNJU MELODIJU Momilo Nastasijevi
Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan ivot. Iz
istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh)
polaze zrakasto umetnika ostvarenja. Leonardo peva kroz lik to
Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moi podneti maksimum
bola: tada zapeva u duhu od bilo dodira, i znak je da mora
nadivotno stvarati.
Nem je Bog u svetu biljaka i ivotinja; kroz oveka muca, kroz
umetnika progovori, ijemo mu glas: suta je melodija. Reke se tako i
reice ulivaju u nadivotno more raspevanosti.
***
Maternjom melodijom nazivam onu zvunu liniju koja, dolazei iz
nadubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu ivog
izraza. Afektivne je prirode (i matematika apstrakcija izraena, pa
sadri svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i
dan-danji u razgranatosti jezika u nareja, i sve do pojedinanog
uzraza, deluje spajajui. I im iz vee dubine prodre glas, tim mu je
iri obim odjeka. Pa jo se nije ula melodija koja bi poticala iz
same sri duha, koja bi, time to je individualno najdublja, imala
svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Jo muzika nije sveopti
jezik oseanja. I koja je proglaena sveoptom, ipak je, kao strani
jezik, traba unekoliko uiti sluanjem. Merilo za maternju melodiju,
pogodi li ili ne pogodi od prvog sluanja...
***
Melodijom duh sebi kri pobedu u svetu. Muzika poplava ravna je
religijskoj...
***
Po sebi se razume, prevodei poeziju samo se oskrnavi svetinja
ivog izraza. Besmisleno je siliti instrument da da sasvim drugaiji
ton. Jer je bit poezije upravo ono emu se tue nipoto ne povinuje. A
povinuje li se, ipak, znai i prevodilac i pesnik od iste rase, i
dve se raznorodne maternje melodije ule o istom predmetu. U tom
sluaju, bolje da je jo jedno pesniko delo nastalo...
***
Sila govora (ovo nikada nije dovoljno naponavljati) ne lei
toliko u oevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeuje,
njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorenima
vrata. A iilili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju ovek
neposredno uzdrhti, te je majke sin.
***
A ta nama ostaje posle tolikoh procvata u svetu? Ako je iole jo
nagona da se sebi i drugima saoptimo najdubljem (itaj:
opteoveanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti
maternjoj melodiji. ilavost duha da odoli svemu, da stvari sve, ba
u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuim
talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrtena
melodija, i ime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, nita je
manje nego nepremostiva brana svemu to bi stvaralaki da poe iz nas:
gubimo sve vie klju svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja.
Nita opteoveanske vrednostu nije postalo sluajnim ukrtanjem spolja.
Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko
prodno u rodno tle. Jer opteoveansko u umetnosti koliko je cvetom
iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.
***
Dva su stava primanja: Kad ovrsne duh u svome, onda se ne samo
odoleva tuem nego jo ono budei deluje i plodonosno. Tada se stvori
kao ia linosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najvee daljine i
tuine, prelomie se u najliniji obrt. Na sve melodijske nadraaje
spolja odgovoriti svojom linom melodijom. To je aktivno
primanje.
I obratno, kad se ropski prima ( a to biva u neprekaljenosti
maternje melodije) najvei deo line sile ode za navijanje i
podeavanje tuemu; ovek se najzad i navije i podesi u savrenog
primaoca, ali je upravo za toliko izgubio mo da se jednom i njegov
glas sudbonosno zauje. Jer ako nema svog stabla, ili je ono
slabako, onda ni pomena o nekom oplemenjivanju, onda se i sam kalem
osui. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenje: im iz vee
dubine potiu sokovi, tim e se plemenitije plod zametnuti. Tua su
strujanja tada kao vetri: Blagotvorno savijaju u sve veu
ilavost.
Time zavruje: problem je naeg muzikog uzraza u veoj meri duhovne
nego tehnike prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage
za polet.
