Zoran Ilić: Trči zeko trči

БиблиотекаСАВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Зоран Илић

2

„Трчи, зеко, трчи“

3

Зоран Илић

ТРЧИ, ЗЕКО, ТРЧИ

AAlma

Београд, 2008

Зоран Илић

4

Зоран ИлићТРЧИ, ЗЕКО, ТРЧИ

Главни уредник Ђорђе Оташевић

Ликовно решење корица Милан Бештић

Слика (детаљ) Михајло Петковић

Технички уредник Горан Оташевић

Коректура Драгана Лазић

Издавач „Алма”, Београд

Штампа „Скрипта Интернационал”,

Београд

ISBN 978-86-7974-...

Београд, 2008

[email protected]

www.alma.co.yu


5

ПОРОДИЧНО ПУТОВАЊЕ

Припреме за путовање су се споро одвијале. Неколико телефонских разговора са пријатељом (увек их је обављао са радног места), одлазак до железничке станице да провери време поласка воза, онда још један одлазак да купи возне карте... И, на крају, јутрошњи долазак са породицом када су, коначно, кренули на пут.

У купеу је седео преко пута своје жене. А девојчице: где су оне? Старија је била на седишту поред њега, а млађа поред супруге.

У К-у је требало да их сачека пријатељ и аутом одвезе до села у коме живи.

Био је топао августовски дан и понедељак, али средовечни мушкарац је био изван тог дана. Само га је посматрао. Није желео да учествује у креирању дана. Једино је хтео да посматра и анализира тај дан, дан-експеримент.

Два-три дана које ће провести код пријатеља биће њихов целокупни годишњи одмор.

Воз су одабрали из два разлога. Први: возна карта је била незнатно јефтинија од аутобуске; и

Зоран Илић

6

други, важнији: девојчице нису никада раније путовале возом. Време када су поседовали аутомобил и њиме одлазили на летовања неповратно је прошло.

Дуго, споро кретање композиције дугачких, гломазних вагона и њено, релативно често, заустављање испред затворених семафора. Композицију је чинило неколико путничких и теретних вагона, и зелена дизел-локомотива која је, повремено, испуштала бучан, заглушујући писак.

Седећи преко пута супруге средовечни мушкарац се у једном тренутку упитао: има ли нечег носталгичног у њиховом путовању? За разлику од девојчица, он је толико пута путовао возом. Била су то узбудљивија и амбициознија путовања од данашњег, док се воз наметао као једино решење. Данашњи избор је представљао лошије решење од путовања аутобусом.

Само, колико је упутно започињати путовања хендикеп потезима или је паметније од њих одустати на време? Можда је мудрије одустати. Међутим, њихово путовање је започело, воз се лењо котрља на југ-југоисток, испред железничке станице у К-у већ је паркиран пријатељов аутомобил. Пут који ће тај ауто прећи са средовечним мушкарцем на месту сувозача и девојчицама и њиховом мајком позади стоји размотан као свечани црвени тепих намењен


7

доласку високог госта, и немогуће га је скупити, поново савити у ролну.

Зоран Илић

8

ПОВРАТАК

Кућа сестриних родитеља била је значајно место мог детињства и дечаштва. Кућа са два улаза. Дворишни који је преко гомиле разбацане обуће водио у кухињу, и главни са двокрилним застакљеним вратима и верандом који је посетиоца уводио у пространо и мрачно предсобље. Кућа којој се сестра вратила на крају.

Прогнана из Славонског/Босанског Брода, разведена, изгубивши посао, стан, здравље... вратила се у град детињства и младости, и у њему провела последњих десетак година живота. Ту и почива на једном од градских гробаља. Њен живот је заокружен.

Последњи пут смо се срели три-четири године пре њене смрти.

Та моја посета К-у: не знам, и сваким даном је све мање важно која је година била. Годишње доба је било пролеће. Месец? Вероватно јун, можда и сам завршетак маја.

Разлог доласка? Требало је да поправим дигитални апарат за мерење крвног притиска, а


9

управо је у К-у постојао сервис за поправку таквих апарата.

Недалеко од сервиса срео сам фудбалског тренера. Још се бавио тренерским послом у неком нижеразредном клубу. Свратили смо код њега. Са летњих припрема познавао сам тренерову супругу. Седели смо, причали, пили кафу, помињали заједничке познанике, гледали фотографије... Занимало их је да ли ме има на некој од фотографија. Можда би им то освежило памћење, помогло да ме се коначно сете.

Упутио сам се према делу града у коме је становала сестра. Сама је била код куће. Ручали смо. ТВ је био укључен.

Дошла је њена кћерка, гимназијалка. Сестрина мајка, моја ујна, била је код друге кћерке.

Отишли смо тамо. Стан је, из неког разлога, био у хаосу. Имао сам четрдесет година, али сам се осећао млађим. Тако сам се и понашао.

Нас двоје смо наставили да се крећемо градом. Следеће одредиште је било сестрина пријатељица, потом наша рођака... Код ње сам и преноћио.

Од тада нисам посетио К. Напустио сам га сутрадан, аутобусом. Добро

сам знао да дуго времена у њему нећу имати никаквог посла. Тим пре што је после сестрине

Зоран Илић

10

смрти још једна адреса у том граду за мене заувек угашена.

Ту и тамо она би поменула своју болест, дотакла се те теме. Али, ко верује у болест, у крај? Чинило се да је то нешто свакодневно, пролазно, као зубобоља или грип. Нешто што све нас повремено окупира. Но, болест је радила своје.

Напустио сам К, нисам више видео сестру, чуо се са њом телефоном. Једнога дана сазнао сам за њен крај. Можда сам после тога позвао ујну и изјавио саучешће? Можда, вероватно.

Нико ме тако сликовито, као покојна сестра, не подсећа на К. Она и К су нераскидиво везани у мојим мислима. Можда га и није тако силно волела, као што га ја волим, можда је више волела град у Босни који је морала да напусти? Повратак у родни град за њу је представљао пораз. Сви пријатељи, познаници, могли су да сазнају за њене бродоломе. То се више није дало сакрити.

К је био ту да је прихвати, пружи јој уточиште, буде последња лука. Да ли се сећала детињства, девојаштва, или није била сентиментална већ је покушала да одвезе нову трку?

Нова животна трка, нови изазов за њу је требало да буде најобичнији киоск! То би био њен живот: седети у тесном пластичном или металном киоску и продавати све оне ситнице; новине,


11

цигарете, папирне марамице, чоколадице, жвакаће гуме... Тада нисам знао да је њен бивши муж ситуиран и да лако може то да јој омогући: да јој купи или изнајми киоск.

Колико знам, то се није догодило.Такође знам да се ја никада нећу вратити у К.

Мој растанак са тим градом је коначан, као што је и све друго у мом животу коначно.

Зоран Илић

12

ПРЕПОДНЕ

(7.50)Није се ни пробудио, био је у стању полусна, а

осећао је бол у очима. То је била последица јучерашњег непрестаног и наизменичног читања новина и гледања ТВ-а. Њ егова жена је стајала у оквиру кухињских врата у капуту и са шеширом на глави. Било је очигледно да се спрема да напусти стан.

Рекла је да одлази код мајке на супротни крај града да донесе укисељени купус за новогодишњи подварак. Уз пут, свратиће до пијаце.

- Да ли је теби нешто потребно? - упитала је. - Само новине - одговорио је.Девојчице су, као и он, још увек лежале једна

поред друге на троседу и гледале цртани филм на ТВ-у.

(8.15)Отишао је до оставе и из фрижидера узео

капи за очи. (Пре тога се у купатилу умио и опрао зубе: сметао му је опори укус у устима који је био последица сувих шљива које је претходне вечери,


13

пред одлазак на спавање, појео.) Поново је легао на кревет, и стакленом пипетом капнуо по кап у свако око. Једно време остао је да лежи у кревету затворених очију. О чему је размишљао? Ни о чему. Слушао је глас спикера са ТВ-а.

(8.30)Устао је и отишао до прозора. На хауби

аутомобила прекривеној снегом писало је: ИВО. Средовечни мушкарац са празном торбом у руци, која је лелујала на ветру, враћао се из продавнице.

Можда је време да укључи радио? И њему је тог јутра потребан његов део забаве? Са које стране, леве или десне, да почне бирање радио-станице? Скала је била у крајњем левом положају, и није било ничег занимљивог. Премотао ју је удесно - звучало је прихватљивије.

(8.45)На електричном штедњаку скувао је какао,

потом и чај.Поново одлази до прозора и посматра шта се

дешава на улици. Жена са псом, црним ротвајлером, и згужваном пластичном кесом у руци је одлазила у правцу продавнице. Али No milk today поручивали су са радија Herman and Hermitts. Има само сећања на младост, другачије дочеке Нове године - no color TV,

Зоран Илић

14

no dog, no store... Већ: доручак на столу који је мајка управо сервирала, лењо устајање из кревета и жмарци који је подилазе од помисли на узбуђења која је чекају те вечери на дочеку Нове године, првом ван круга породице.

Како су охрабрујућа сећања на давну новогодишњу прославу док хладног, ветровитог јутра стоји у реду за млеко и хлеб. То је држи и не дозвољава да потоне, почне неконтролисано да виче, започне безразложну свађу са продавцем или мушкарцем испред ње, и успут испљује владу и њене министре...

(9.25)Какао и чај су испијени, што мушкарцу не

смета да на електрични штедњак стави џезву са водом за још један чај. Размишља: да ли да попије још један какао? То је живот: непрестано пуњење и пражњење батерија.

(9.35)Листа ТВ-програм. Хемијском оловком

заокружује време емитовања емисија које намерева те вечери да погледа. Мада зна да ће крајњи резултат бити потпуно другачији.

Још увек повремено осети бол у очима.


15

(10.15)Намештају кревете. Девојчице хране папагаја,

а он водене пужеве у стакленој тегли на прозору његове собе.

(10.30-12.30)Све троје, седећи једно поред другог на

троседу, гледају филм на ТВ-у - Дивља река са Мерил Стрип у главној улози.

По завршетку филма, старија кћерка и он, седећи и даље на троседу, млађа је устала и креће се по стану, једу по парче ролата.

(12.45)Стиже супруга са разним ситницама. За њега,

данашње новине и једна дуња (Ово ти је послала ташта да скуваш компот - и она зна за мушкарчеву љубав према сталној употреби електричног штедњака), за девојчице новогодишња честитка (написана је на мађарском, међутим њима је важнији цртеж на лицу честитке него пропратни текст на полеђини.)

Испија трећи чај.

(12.55)Пресвлачи тренерку, прљаву замењује чистом.

Још преостаје да фротирске чарапе излизаних пета

Зоран Илић

16

замени целим и спреман је за вечерашњи дочек Нове године.

Да закорачи у још једну годину.


17

КРАЈ ВЕКА

Упорно је писао кратке приче конфузног садржаја мада је лоше котирао као писац прича у невеликој и скрајнутој земљи у којој је живео. Иако је постојао задовољавајући број часописа који су објављивали приче, он је једва успевао да објави једну или две у временском периоду од неколико година.

Као да је постојала завера против њега и његових прича у редакцијама часописа. Издавачке куће не помињемо јер о евентуалном објављивању књиге прича није могло да буде ни говора.

Писац је, опет, имао обичан, скроман посао на крају града и свакодневне главобоље које је писање само појачавало, чинило чешћим и болнијим.

Ни у фабричком листу фирме у којој је био запослен није успевао да објави ниједну причу. Одговор уредника новина, дежмекастог господина масне, неуредне косе, био је:

- Предугачке су.Писац је очекивао да ће рећи да су прекратке.Био је писац прича, а да нико од становника

града у коме је живео то није знао. Зато се и осећао

Зоран Илић

18

као хомо дуплеx. Понекад га је фасцинирала савршена подвојеност, мимикрија, са којом је живео. Са узбуђеношћу је помишљао како би, комотно, могао да буде и серијски убица, манијак, а да то годинама нико не примети. (Шта је са полицијом? Да ли би она приметила, открила? Можда једина она у граду зна да је он писац, али јој не одговара да то обзнани? Или ту чињеницу сматра неважном: кога на овом свету занимају писци прича?! Онога за кога полиција ради, владара земље - не занимају, јер они сигурно не припремају против њега заверу. Сувише су опседнути собом и својим проблемима; по природи су недруштвени, усамљеници који никада неће око себе окупити групу завереника; новца немају, нити знају како до њега да дођу…

Полиција је била у праву: писцу ни на крај памети није било да кује заверу против актуелног владара. Тим пре што није ни знао ко влада његовом земљом. За њега су сви владари тирани, и зар је онда важно како се актуелни тиранин зове?!)

Серијски убица- био би то за њега исувише практичан посао. Сва та убиства са толико крви, крицима и самртним ропцима жртава... Снажни замаси ножем, ћускијом, шрафцигером опет захтевају одређену физичку примпремљеност, као и касније одношење лешева жртава до најближег


19

жбуна или реке. Мора се признати да је неупоредиво лакше било писати приче, и ређати их на дно фиоке.

Једном је главни уредник једне издавачке куће покушао да стане иза њега и објави му књигу.

Први контакти су били оптимистични:- Сигурно ће то проћи на уређивачком

колегијуму! - уверавао га је тај човек.Онда су почели да пролазе месеци, а да књизи

нису били ни за један једини педаљ ближи. Као да су се све време од ње само удаљавали.

Уредник је почео пријатељски да га саветује:- Пишите ви нове приче, спремајте следећу

књигу!Да би му у последњем њиховом сусрету

саопштио:- Написаћу вам рецензију, па потражите новог

издавача.Ништа му није преостало него да узме

рукопис, однесе га кући и врати у исту фиоку.Имао је пријатеља, песника, са којим се

дружио. И он је имао проблема са објављивањем својих песама, али њега оптимизам није напуштао.

Њихови разговори су пре личили на обострану психотерапију него на студиозне разговоре о њиховом стваралаштву. Непрестано су један другог убеђивали како су сјајни писци и како

Зоран Илић

20

ће, сваког тренутка, стићи заслужена слава, бити примећена њихова генијалност.

А живот је текао даље.Године су пролазиле, ништа се није мењало...

Вероватно су се, у међувремену, појавили нови приповедачи, песници, романописци... Њ их двојица су старили, нису се женили, заснивали породице. Избегавали су жене и сентименталне везе јер то смета стваралачком чину.

Њихови мали, безвредни животи, и њихове мале и безвредне приче и песме. И све се то догађало у малој и скрајнутој држави која, истина, није била окована ледом или окружена непроходним густишом. Једино чиме јесте била окружена биле су незаслужене и ничим изазване економске санкције њених злих суседа. И завршавао се један век. А на његовом завршетку су се догађали ратови, помрачења Сунца, поплаве, земљотреси... Вулкани који су деценијама мировали поново су почели да избацују ужарену лаву.

Многобројни пророци свакодневно су најављивали крај света, и као да су сви желели да се он заиста и догоди. Нису знали зашто би више живели? Једино су желели да заједно са њима нестане и свет.

Зашто описивати свет који се спрема да нестане? Тако је и писац одлучио да, на неко време,


21

престане да пише приче и сачека да види да ли ће свет заиста пропасти или се неким чудом спасити. Ако преживи, можда би могао да одабере боље, профитабилније, занимање за следећи век? У том случају једино ће му преостати да престане да се дружи са песником.

Зоран Илић

22

КАДА ЈЕ РОМЕО СРЕО ЈУЛИЈУ

1.Њихове породице се нису ни познавале, а

камоли биле у завади. Али, њихов први сусрет је био кратак и жесток, као и први сусрет Ромеа и Јулије из Вероне.

2.Њихове породице не беху ни у каквој завади,

али она беше његова ученица а он њен учитељ.И није те прве вечери скидао грех са својих

усана утискујући га у њене. Чекали су га дуги месеци споре и унапред изгубљене битке.

Али, зато се ни њихова љубав није завршила онако сурово као љубав њихових имењака из Вероне.

3.Обоје су се следили. Такав је утисак и на њу и

на њега оставио први сусрет. Међутим, све се завршило без пољупца. Није га било ни касније. Шта остаје? Погледи, знојење дланова, руменило на образима, сузе... То није довољно!


23

Да ли је и њој муж њене дадиље рекао: “Сад падаш на чело а кад порастеш падаћеш на леђа, зар не Ђули?” и да ли је она одговорила: “Да”?

И код Ромеа и Јулије из Вероне, осим првог пољупца, чега још има? Које питање, које имбецилно питање: чега има? Чега нема! Има тајног венчања и Ромео постаје Јулијин муж, има убиства њеног рођака Тибалда и Ромео је прогнан из Вероне...

4.И Ромео из двадесетог века је изгубио посао и

на један такав, индиректан, начин прогнан из Јулијиног града.

Отишао је у други град у који му нико није доносио гласине о Јулији.

И није потражио сиромашног апотекара да би од њега купио отров. У кафанама је јео неукусну храну, али се од ње не умире тако брзо и лако.

5.Можда је требало да окрене њен број

телефона и каже јој:- Јулија, без тебе живот нема смисла! Хајде да

се отрујемо и окончамо наше животе...Није могао да замисли како стари, како је

живот растаче. Како мршави, или се дебља, постаје

Зоран Илић

24

запуштена; како многобројне цигарете и испијене кафе кваре њен савршен тен...

Како престаје да буде Јулија и постаје Софка.Танких, дугих прстију који могу да размрсе

сваки чвор.

6.Њихове породице нису биле у завади, али јесу

народи којима су припадали. Јер као што су постојали Монтекијеви и Капулетијеви, тако су постојали Срби и Хрвати. И као што су Монтекијеви и Капулетијеви живели у истом граду, Верони, тако су Срби и Хрвати живели у истој држави: Југославији. И као што су Ромео и Јулија из Вероне морали да умру тако је и Југославија морала да умре.

7.Јулија,Када добијеш ово писмо, вероватно ћеш

помислити да сам ја неко ко споро схвата, међутим мени ни после толико година није јасно зашто си ме оставила?

Том реченицом је започињало Ромеово писмо.

Стварно не разумем зашто си нашу љубав тако лако препустила забораву? Зашто се ниси за њу борила?


25

Било је то његово друго писмо упућено Јулији. Од претходног је прошло петнаест година. Петнаест година?! Заиста велики временски размак између два писма упућена истој особи. Временска дистанца која друго писмо чини беспредметним.

Да ли од њега да одустане? Неће то учинити! Само ће, уместо у поштанско сандуче, писмо убацити у један од челичносивих контејнера испред зграде у којој станује.

Неће наставити ни да га пише. Написане реченице које та девојка, или већ млада жена,ионако неће никада прочитати, сасвим су довољне. Једино ће испод њих залепити сентиментални део из приче коју је прочитао у данашњим новинама.

Писмо је одложио у коверат. Наравно, није било потребе да на коверти испише Јулијину адресу. (Адресу?! Коју адресу? И њу је, сигурно, одавно променила. Променила је и државу, а не само улицу, део града, град...)

Писмо је било спремно да се убаци у један од челичносивих контејнера испред Ромеове зграде.

Зоран Илић

26

JUST DO IT

1.Њихово случајно познанство је попримило

неке од одлика љубавне приче. Можда нереализоване, неконзумиране љубавне приче, али одиграли су ту суптилну (или пре: сувишну) представу за друге остајући истовремено на безбедној удаљености једно од другог.

2.Почело је у стану те средовечне жене

истрошеног изгледа. Сама је била и све време се смејала. Када би приближила лице он би осетио мирис алкохола.

Показивала му је своје песме: три танке књиге песама и мушкарац је о њима требало да дâ суд. Зашто је желела да буде песникиња: коме су оне потребне? Жестока борба да се објаве три танушне збирке песама које ништа не значе. Чак томе, по жениној причи, жртвовати властити живот. Разорити прво један, потом и други брак и, на крају, остати поражен и сâм.


27

Седели су у њеној соби док је паклено врело поподне неприметно прелазило у врелу ноћ. Она се кретала са једног на други крај собе и понављала: “Ово је моја девојачка соба”, знајући и сама колико је изговорена реченица бесмислена. Њен смех је то потврђивао.

Стан се налазио на једанаестом спрату. Сувише високо за и не тако мален већ пре недовољно дефинисан град. Такви градови немају потребе да се пењу тако високо, толико приближавају небу, Сунцу, звездама... Треба гамизати по тлу и не дизати поглед. Људи су створени за такав живот.

Жена и мушкарац су били вршњаци. Он је допутовао у град у потрази за причама о граду. Планирао је да направи књигу прича о родном граду и неко му је препоручио ту жену. Окренуо је број њеног телефона и она је казала:

- У реду је, можеш да дођеш!Сачекала га је у неглижеу.- Управо сам се истуширала – рекла је кроз

смех.Звучало је провидно.Није престајала да говори и да се смеје.

Мушкарац се осећао изгубљеним у свему томе. Имао је утисак да га та жена не третира превише озбиљно и то га је вређало. Понашала се као да је он

Зоран Илић

28

Ништа, једно велико Ништа. Неко ко иза себе ништа нема, ко је прокоцкао свој живот и вратио се у родни град да у њему оконча своју животну причу.

Желео је да јој се реваншира за гостопримство и позвао да изађу на пиће. Она ће већ знати неко добро, пристојно место где би могли да оду. Уосталом, њему је свеједно где ће отићи, одседети наредна два-три сата.

3.Одвела га је у неку рупчагу. Било је то место

где је песникиња излазила. Зачудо, сви око њих су се понашали као да је то неко екслузивно место за излазак, а не најобичнија рупа.

Сели су за сто за којим је већ била једна девојка.

- Марија – рекла је и пружила руку.Мушкарац је одмах запазио њена спортска,

снажна рамена. Седети за истим столом са лепом, младом девојком; седети преко пута ње и гледати је, пустити машти на вољу.

За суседним столом су били музичари и са пуно ентузијазма свирали неке давне народњаке.

Убрзо су им се прикључила двојица дечака. Ноћ је споро текла. Мушкарац би повремено попричао са девојком. Није знао о чему би са њом разговарао: које теме би њих двоје могли да отворе?


29

Са толиким генерацијским, културолошким и ко зна којим све јазовима између њих двоје. Ноћ је све јасније добијала ритам који се мушкарцу није допадао. Није навикао тако да живи. Током протеклих година постао је крајње прорачунат. Вечери испред телевизора у породичном окружењу, одлазак на спавање око десет, пола једанаест… Ујутру у седам бити на послу, у три поподне упутити се кући, узети даљински у руку и мењати ТВ-канале… Једну, две, десет… двадесет година.

Стрпљиво је чекао да се вече оконча и заувек ишчезне из живота тих људи. Није волео изненадне уласке других особа у свој живот. Не жели ништа о њима да зна, колико дуго тако живе, колико ће још тако живети, и колико је све што се те вечери догађало значајан сегмент њихових живота.

Мушкарчева нова познаница није показивала намеру да напусти кафану. Мада је поноћ одавно била прошла, она је испијала пива, њихала рамена у ритму музике, пушила цигарете. Ту и тамо додирнула би га коленом испод стола. Ствари су почеле да измичу контроли, помислио је мушкарац.

Најмање је желео да његов живот почне да се претвара у једну од прича какве је писао: постати јунак сопствене приче?! Када, у ком тренутку, вечерашње дешавање је почело да га усисава, увлачи

Зоран Илић

30

у себе? Можда је то требало да буде казна што је писао такве приче, измишљао их?

Седео је замишљен, ужаснут чињеницом да живот који је деценијама градио почиње да се урушава пред његовим очима. Било је довољно да допутује у град (случајно, његов родни град), сретне жену склону алкохолу, и та два елемента су била сасвим довољна да мушкарчев живот почне да са руши као кула од карата.

Уништавали су његов живот, растакали га као у некој киселини (истина, они тога нису били свесни), и још очекивали да он у свему томе ужива?! “Зар нам није лепо”, поручивала су њихова насмејана лица. Млади Циганин за суседним столом их је већ по други пут частио пићем, дечаци су причали своје животне приче…

Био је привезак те жене. Међутим, не да се ништа ново саградити док се нешто постојеће не сруши. Она није имала шта да руши. Иза ње је све било порушено. Како је само на њу налетео? Неко је желео дебело да га искуша доводећи ту жену у његову близину.

4.Коначно су се он и песникиња нашли на

улици. Представа је завршена, помислио је. Није било тако: одвела га је у кафић. Око њега су плесале


31

тинејџерке, вршњакиње његових кћерки. Увијале грациозна тела на скученом простору између шанка и улазних врата. Како су уживале у животу, како су умеле да уживају у животу! Да заврте своје тела не у ритму музике која се чула већ по такту који у њима откуцава. Као да су сви у мушкарчевом родном граду били храбри до лудила. Спремни да се троше, другима подаре себе, најлепши део себе.

Тај град је баш живео, желео да живи, знао да живи. Није се предавао. Одакле је црпео енергију? Како је у њему све лако и једноставно?! Не треба бити превише паметан, опрезан, да би се кретао улицама тог града. А средовечни мушкарац је одавно заборавио логику живљења која је владала у граду који је напустио као тинејџер. И он је по читав дан трчао за лоптом, никаквих обавеза није имао. Дечаци његових година живели су истим, безбрижним животом. Као да су их њихове мајке спремале за оне који ће једнога дана владати градом.

Сада је као средовечни мушкарац стајао за шанком кафића, испијао ко зна коју кола-колу те ноћи, окружен младим особама. Њима није било потребно његово искуство, њему није била потребна њихова младост.

Покушавао је да проникне у суштину града: како му доскочити? Учинити нешто што ће град морати да респектује, да се над тим дубоко замисли?

Зоран Илић

32

Град: гомила камења на хоризонту када му се приближавамо у аутомобилу или аутобусу. Како је само моћнији од свих нас, како смо за њега ништа? За сиву гомилу камења? Зашто јој се враћамо, шта од ње очекујемо? Да нас коначно и заувек прекрије? Зар је смрт једино трајно, једино вредно, што град може да нам подари?

Лакомислена жена поред њега добро је знала шта хоће. Она која је читав живот провела у Граду. Желела је још једног мушкарца у свом животу. Да га потроши, или заувек задржи, свеједно. Избор је његов, не њен!

Али, тинејџерке које око њега плешу: њих није могао да игнорише! За њих би био спреман све да уради. За те високолетачице раширених крила. Оне су биле те које су владале градом. Њ ихови родитељи су сурово радили да би се оне ноћу проводиле, улепшавале град; доказивале да не постоји ниједан град на свету коме би мушкарчев родни град требало да завиди. Оне су од Града правиле најузбудљивије место под небеским сводом.

5.Свануло је. Песникиња и мушкарац су се

поново нашли на улици, упутили ка њеном стану. Није више вредело да јој се супроставља. На срећу, наслућивао је да ни она нема храбрости да иде до


33

краја. И у њој се нешто преломило. Ситуација је постала комотнија, и он је поново био онај сурови борац који сме да улети у сваки дуел, одради га до краја, и продужи даље. Покопа лешеве и продужи даље.

6.И наредних дана њих двоје су наставили да се

друже, излазе по кафанама, чују телефоном, од јутра до вечери испијају кафе седећи у песникињиној “девојачкој” соби. Да се свађају и узајамно вређају. Као да су свађе представљале једини излаз.

7.Неколико дана касније мушкарац је стајао на

једном од перона међуградске аутобуске станице. Напуштао је Град. Било му је тешко. Знао је да никада више неће да га доживи на исти начин. Да је нека енергија између града и њега бесповратно потрошена.

Зоран Илић

34

ЛЕГЕНДА РУМЈАНЦЕВА

Ићи на сусрет са девојком који се неће догодити, за који знаш да не може да се догоди. Испред позоришта где треба да се сретнете купити букет ђурђевка. Држати га у руци. Знати да си једини младић коме је заказала сусрет за десет година. Тај романтични обол.

Девојка неће доћи. Она је на другом месту и нема ништа са овим светом. Ипак је чекаш. Пет-десет минута. Не окривљујеш рат за вашу трагичну судбину. Себе кривиш, међутим настављаш да живиш.

Девојка је била пилот. Њој у сусрет је летела непријатељска ескадрила. За лукавог Немца који је прошпартао небо Европе представљала је лак плен. Није ни слутио колико је борба неравноправна. Да је оборио девојку која није завршила никакве војне школе и имала безброј сати лета, већ је била отргнута из школских клупа и… Не желим о сукобу добра и зла, комунизма и фашизма!

Нека основна или средња школа, улица, стамбена четврт или фабрика носиће девојчино име.


35

Ништа то не значи! Школе могу да се зову и X, Y, З. Зар је важно како се зову?!

Младић је дошао на састанак, испунио обећање, задатак. Дошао је аутом као што је и обећао. Ништа га више није везивало за девојку. Танка нит, обећани сусрет и он припада прошлости. Покренуо је мотор аутомобила и московским булеварима кренуо у мајску ноћ.

Осам стубова је било испред позоришта и млади су се деценијама испод њих састајали.

- Састаћемо се у пролазу између средњих стубова театра – рекла је девојка. – За десет година.

Десет година је звучало као Вечност. “За десет година” је звучало као: никада. Никада то неће доћи. А дошло је, брзо је прохујало десет година.

Било је позоришта, младића, обећаног аутомобила, старог опела купљеног на отпаду, једино девојке није било. Девојке која је била створена за бољи, хуманији свет, која није калкулисала и пристајала на преживљавање.

Остајемо ми, и често не разумемо такве као што је била та девојка, Жења Румјанцева. Страни су нам, туђи. Не доживљавамо их ни да су бољи од нас. Свет је довољно велик да постоје и они и ми.

Ми смо тај младић, Серјожа. Наш нагон за пуко преживљавање је мало јаче изражен, потцртан.

Зоран Илић

36

И ево како записујемо “Легенду Румјанцева”, анализирамо, преиспитујемо, Жењине потезе. И тако настаје, рађа се “Легенда Румјанцева”, преноси, памти…

Позориште у Москви и његових осам стубова на улазу остаће упамћени по Жењи, док ће се пролаз измеђе четвртог и петог стуба звати “Пролаз Румјанцева”. Сваког двадесет и деветог маја букети ђурђевка почиваће у подножју стубова. Белеће се њихове главице. Пре представе, на позорницу ће изаћи директор театра и рећи:

- Вечерашња представа се игра у част Жење Румјанцеве.

Време се стреловито удаљава од нас и Жење. Одавно су умрли њени родитељи и тај младић, Серјожа, умро је као седамдесетогодишњи старац, нестао је и стари опел, дрвени чамац са равним дном којим су се њих двоје возили по рибњаку оног кишнога дана када су имали по седамнаест година.

Никада није постала астроном. Тако је волела звезде, познавала их, као гимназијалка одлазила у планетаријум.

- Иза екватора звездано небо је као преврнуто -говорила је усхићено.

После гимназије, отишла је у Лењинград, уписала студије астрономије. Онда је започео рат. Храбро се винула у небо, постала пилот, мајор


37

совјетске авијације. Обукла војничку униформу и прихватила да буде обичан пион на табли светских догађаја. Постојао је део стварности који је и за њу био недокучив. Тако живети, резоновати о животу, није могло да резултира дугим битисањем на овом свету.

Рат се завршава, Жење више нема, Серјожа објављује збирку прича. Приближава се и 1949. година. Дошао је и мај. У пролазу између средњих стубова театра стајала је “мршуљава сивоока девојка у патикама”. “Мршуљава сивоока девојка у патикама” је заузела Жењино место. У заказано време и на заказаном месту она је стајала. На свету ће увек бити довољно јединки да се у договорено време и на договореном месту нађе бар једна. Цвеће је завршило у њеним рукама.

Звезде на небу жмиркају као и онда када их је Жења посматрала кроз телескоп.

Ретко дижем поглед ка небу. Не занимају ме звезде. Нису оне оно што ми о њима мислимо. Нису наша романтична представа о њима већ имају свој живот, буран живот.

Москва је више не памти. Петнаест милиона становника Москве не зна ништа о Жењи. Знају о Мекдоналдс ресторанима, Ролингстоунсима, Билу Гејтсу, Мадони, Стивену Спилбергу и Силвестеру Сталонеу. Једино је Жења Румјанцева за њих потпуна

Зоран Илић

38

непознаница. Она припада нечему што Московљани желе што пре да забораве: комунистичкој прошлости њихове државе.

Али, “Легенда Румјанцева” живи.Једнога лета спремајући се да посети родни

град писац ове, својеврсне ремаке приче у путној торби је понео књигу са причом “Жења Румјанцева” руског писца Јурија Марковича Нагибина.

Уместо сусрета девојке и младића то је био сусрет града и средовечног мушкарца. Сусрет се није догодио за десет већ тридесет година. И пишчев град је имао позориште. На улазу је, уместо осам, било четири стуба. И млади се нису никада испод њих састајали.

Плашио се града, наслућивао да он може да му нанесе бол, и да је долазак у град потпуно погрешан, сувишан.

Зато му је и била неопходна прича о храброј Жењи, о особи каква он никада неће бити. Прича коју ће потајно да чита увече, пред спавање, и која ће ујутру почивати на ниском овалном сточићу док се буде спремао да крене да обавља ситне, неважне послове по граду.


39

СЕЋАЊЕ НА КЕТИ

Не постоје моја сећања на Кети. Одавно су потрошена, одбачена као нешто сувишно. Једино, понекад, на рачунару покренем компакт диск са песмом која се тако зове. Као овог хладног децембарског преподнева у канцеларији. Истовремено, из МајкрософтовогWord-а се штампа прича о Кети. Постојао је један период мога живота када сам само о њој писао. После толико година, приче су завршене, али шта са њима?

На ЦД-у се налазе две песме о Кети: једна се зове “Кети”, а друга “Сећање на Кети”. Настале су оних година када се Кети родила, и када смо се нас двоје срели већ су биле заборављене. Ни ја их се нисам сећао. (Ако сам и имао чега да се сећам. Био сам премлад да би их негде, осим случајно на ТВ-у, чуо. Мада сумњам да су их на телевизији и емитовали. Извођачи песама су, како изгледом тако и понашањем, превише подражавали своје идоле са капиталистичког, декадентног Запада да би били љубимци тадашњих тв-уредника.)

Ако признајем да је Кети заборављена, зашто слушам песму “Сећање на Кети”? Зашто од двадесет

Зоран Илић

40

песама на компакт диску бирам и изнова пуштам само њу док преостале игноришем? Чак и песму “Кети”! Шта желим себи да докажем: да Кети није заборављена? Заборављен је цео мој живот! Каква црна Кети и сећања на њу!

Јесте, заборављена је, препуштена забораву, међутим ја и даље упорно слушам песму “Сећање на Кети”. Тврдоглаво мишом обележавам ту песму,потом два пута кликнем левим тастером и песма креће…

Нема девојке, ни сећања на њу, поподневних одлазака у део града у коме смо се први пут срели… Присутан је само меланхолични инстументални увод којим песма започиње и који се ваља ка мени, који жели да ме обради. Дванаест секунди касније креће развучени, намештено сензуални глас певача који је некада нешто значио у југословенском рокенролу: “Лутао сам бескрајном стазом…” И то траје, тај развучени сензуални глас.

Песма јесте у стању да ме на нешто подсети, али не на девојку по имену Кети већ на град у коме сам први пут чуо, морао да чујем, поменуту песму.

И, ето ме на улицама Града! Ходам, пролазим кроз слојеве врелог летњег ваздуха, јер у Граду је увек лето. Ходам бос, као последњи клошар. Увек је требало храбрости, дрскости, да би једним урбаним


41

простором ходао бос. Чак и онда када имаш петнаест година.

На ушима слушалице walkman-а, у њима песма Сећање на Кети, ја корачам полузатворених очију и мрмљам: “Ишао сам стазом једног сна…”

Да ли је Кети икада посетила Град, зна ли за његово постојање?

Њена стварност је немачки град. Ххладни немачки град који је у стању да својим становницима пружи удобност о којој балкански градови могу само да сањају. Немачким градовима не можеш ходати бос. Кети: није ни имала име за једну српску девојку. Немцима се њено име, сигурно, више свиђа него Србима. Срби знају да буду осетљиви према несрпским именима.

Ходајући улицама Града испитујем сврсисходност његовог постојања. То ме је одувек занимало када бих доспео у нов, непознат или град који дуго нисам посетио: зашто постоји и да ли постоји? Можда се мени само чини да град постоји? Колико могу да верујем својим чулима? Људи који поред мене пролазе: они нису стварни! Могу слободно да их гурнем или ударим ногом: они неће реаговати! Види те извештачене, лажне изразе лица! Као да учествују у некој представи, некаквој завери.

Ако Град и постоји (ја и даље тврдим супротно), његово постојање је безначајно. Све што

Зоран Илић

42

није у непосредној, блиској вези са Кети јесте безначајно. И знам да не могу срести Кети. Град на чијим улицама не можеш срести Кети, чијим улицама она никада није корачала, узалуд постоји, узалуд је саграђен. Или није за мене саграђен? Зато сам, онда давно, морао да га напустим и потражим, пронађем, град на чијим улицама јесте могуће срести Кети. Десет година упорно, свакодневно, ходати улицама новога града да би се Кети коначно срела. И колико сам, у том тренутку, спреман за сусрет, колико сам истрошен, изморен, дугогодишњом потрагом? Срећем ли је у тренутку када је она још премлада да са њом уђем у везу? Да излудиш колико ништа не функционише!

Шта остаје, покушава да остане и претвори се у талог, густи соц? Песма и моја убеђеност да сам је први пут чуо у Граду онда када је он стварно постојао. У коме сам спавао, будио се, умивао, прао зубе, преподне одлазио у школу, поподне на фудбалске тренинге… Град у коме је мајка могла да ме загрли (онако како ме Кети никада није загрила) и да ја осетим њен благи, присни стисак.


43

НАПУШТЕНИ ГРАД

1.Имати једанаест година, становати у солитеру,

једном од ретких у граду, и свакодневно користити лифт. Свакодневно притискати два црна дугмета на командној табли: оно на коме пише “пр.” и друго са бројем девет.

Такође, свакодневно ходати истим деломграда. Свој ход укрштати са лавиринтом градских улица. Док корачаш, осврћеш се лево и десно или застанеш и посматраш шта се иза тебе дешава. Из најобичније радозналости јер још увек си дете. Ипак, највећи део дана те преокупирају школа и обавезе са њом у вези. Плашиш се школе, стрепиш од строгих наставника и оцена исписаних црвеном оловком које добијаш на контролним задацима.

Град за тебе постоји једино као та стара, руинирана школска зграда. Она је за тебе све. Ништа лепо, пријатно, у њој ти се не догађа. А свакога дана мораш до ње отићи, стрпљиво седети на часовима, нетремице гледати наставнике док предају нове лекције, код куће радити домаће задатке… За време великих школских одмора, као мишић, шћућурити

Зоран Илић

44

се у углу школског дворишта или испод старе липе.Понекад скупити храбрости и прићи групи ученика и отпозади или са стране слушати њихове разговоре.

Бити тужан те јесени: септембра, октобра, новембра… Чини ти се да ће то вечито трајати, да никада неће престати твоја обавеза да идеш у школу. Зашто ти ниједан од школских другова није близак? Нико од њих не греје твоје срце. Те јесени када си од свих био напуштен.

Твоји родитељи су били пред разводом и ти си то пре наслућивао него знао. Ни са њихове стране није долазила љубав у твом правцу. Нико у граду није за тебе имао времена, а ти си морао да живиш, одлазиш на часове, поподне учиш лекције… Можда су ти једино задовољство пружали цртани филмови на ТВ-у? Можда, не знаш, не сећаш се јер је то било веома давно.

2.Неколико деценија касније долазиш у град.

Потпуно си на њега заборавио, одавно сместио међу успомене. Али, тог лета као средовечни мушкарац ходаш његовим улицама зачуђен да си га се тако лако одрекао, да си могао, имао снаге, да га се тако лако одрекнеш.

Твоји родитељи су одавно умрли. Никада се нису развели, до мајчине смрти су остали да живе


45

заједно. Корачаш улицама града са свешћу да су њих двоје мртви, и да никада више вас троје нећете заједно ходати улицама града. Држати се за руке и ићи главном градском улицом, гледати излоге, свратити у посластичарницу, продавницу… купити неку ситницу, сувенир...

Док ходаш загледаш лица пролазника: очекујеш да у њима препознаш бивше школске другове. Преподне одлазиш на градско купалиште: можда су тамо? Не, нема их! Баш их нигде нема! Зар су и они, слично теби, напустили град?

Ти си га напустио грешком. Био је то сасвим солидан град за особу теби сличну, меланхолику без већих амбиција (зар се то не подразумева: меланхолици не могу да имају никаквих амбиција! Они само живе задат живот.)

Деценијама живети у граду, на његовом ободу, што даље од центра, градске вреве и чекати смрт. Знати да ће она једнога дана доћи, укорачити у малу, запуштену собицу у којој обитаваш од свих заборављен. А када дође, ти ћеш јој упутити последњи, нежни осмех, као неки кривац, као неко ко је исувише дуго избегавао тај сусрет, окренућеш главу у страну, ка зиду, и тада ће све престати.

3.

Зоран Илић

46

У сваком граду постоји Смрт, обилази градске улице, улази у домове, посећује болнице, завлачи у хируршке сале и уноси лекарима у лице. Они је нарочито љуте. Понекад јој дође да управо њих убије, а не пацијента на операционом столу. Али, њега је лакше убити. Смрт невољно окреће главу од хирурга у гуменим рукавицама и са маском на лицу, и уноси болеснику у лице. Не дише, срце му не ради, заустављено је. Лекари су и то научили: да на неколико минута зауставе рад срца пацијенту. Измислили су машине које су у стању да преузму виталне функције организма. Како љуте Смрт! Зашто се мешају у њен посао?

Као фурија излеће из операционе сале док за њом вијори црна пелерина.

4.Одлази на градско гробље, једно од ретких

места у граду, можда и једино, на коме се увек опусти. Обилази парцеле: колико њу људи поштују и цене! Види те скупоцене споменике, мермерне гробнице које славе њено дело. Из капеле управо креће погребна поворка. Смрт са стране, радознало, посматра лица грађана, нарочито оних старијих. Годи јој страх, понизност, у њиховим очима. И посмртни марш је компонован њој у част.


47

5.То што је Она невидљива, нематеријална, не

угрожава њено постојање. Дела сведоче о њеном постојању. Зато се тако сигурно, супериорно, креће улицама града. Цео град је у њеној шаци. Нико у граду не поседује моћ равну Њ еној. То је Њ ен град. Довољан. Ниједна друга Смрт не залази у њен регион, не прелази невидљиве границе њеног царства док се живот лагано али сигурно ка њој котрља.

И зато више воли дођоше, оне који одлуче да се настане у њеном граду, него оне који га заувек напусте, који јој измакну.

Зоран Илић

48

ТРЧИ, ЗЕКО, ТРЧИ

Град је за дечака постојао једино као фудбалско игралиште, прашњави шљакасти терен на крају града. Све друго је било неважно: пролазници на улицама, наставници и ученици у школи коју је похађао, возачи и путници у аутомобилима... Сви они су били нешто што треба негирати, не признати да постоји. Само свакодневно гутање прашине на терену на крају града јесте било стварно; облачићи прашине који остају за дечаком док трчи за лоптом.

Претходно описане слике су безбојне, сиве и лишене звукова док је дечак који трчи за лоптом потпуно сам на игралишту, нема других дечака. Једини он прима, зауставља лопту, шутира је испред себе и истог тренутка почиње за њом да трчи, удаљава према другом крају терена. Трчи ка ништавилу, тамо где су сви други из његовог времена. Линија хоризонта означава почетак тог света. Иза те танке, црне линије су тадашњи становници града, дечакови школски другови, наставници, родитељи...


49

И његова тинејџерска пројекција припада том ишчезлом свету. Као да се само на тренутак од њега отргла да би представила неколико давних слика, посведочила да је тај свет заиста постојао.

Ту је и бивши дечак који као средовечни мушкарац стоји на другом крају игралишта. Посматра дечака који припада безбојном, црно-белом свету како изводи своју пируету и потом са лоптом испред себе наставља да трчи према хоризонту. Тамо ће нестати, изгубити се.

Међутим, средовечни мушкарац може колико пута жели дечака поново да врати на центар игралишта. Лопта се котрља према дечаку, он је са пуно ентузијазма и енергије зауставља и заједно са њом трчи према супротном крају игралишта. На његовом мршавом телу су дрес, шортс и копачке. Рукави дреса су предугачки и прекривају дечакове шаке.

Дечаков свет је одавно престао да постоји, и тај дрес је одавно иструлио, кожне копачке су се распале... Осим средовечног мушкарца нико не може видети дечака како у летње предвечерје изводи фудбалске враголије. Само он поседује ту моћ.

Корача према центру игралишта, приближава се дечаку. На метар-два од њега се зауставља. Јасно се виде дечаков срнећи поглед, дуге трепавице, прћаст нос, неправилни зуби и

Зоран Илић

50

неочешљана коса. Нестрпљиво очекује лопту; чита се немир у његовим очима. И лопта се докотрљала до дечака. Он је одлучно шутира метар-два испред себе и трчи за њом. Када је стигне, поново је удара и то се понавља све док не нестане на хоризонту.

Онда се поново појављује испред средовечног мушкарца и очекује из ког ће правца доћи лопта. Дечак као да није потпуно сигуран да ли ће се она икада до њега докотрљати, мада се то сваки пут догоди. Концетрисаног, напетог погледа прати лет лопте ка себи, онда постави тело у положај коме га је тренер учио и лопта је у његовом поседу. Умирена лежи испред његових ногу.

Средовечни мушкарац се окреће и одлази. Иза његових леђа дечак и даље вешто барата лоптом. Као да нека мала, неугледна врата сакривена у шипражју поред игралишта пропуштају мушкарца да изађе из тог двовременог света и врати се у прозаичну стварност. Пустом стазом корача кроз парк. Људи које ће ускоро срести на градским улицама, чути њихов жагор, бука аутомобила и гласна музика из многобројних кафића, неће му донети никакву радост, неће одагнати његову меланхолију.

Неће помоћи да заборави дечака и његове снове.


51

ФОТОГРАФИЈА

Деценије су прошле откако си напустио град, заменио га другим.

- Молим Вас, желим да заменим град у коме сам до сада живео за неки други.

Нико се не буни, не примећује да те више нема у граду у коме си до тада живео, град наставља да функционише. Твоје ишчезнуће се догодило неприметно. Извести ту чаролију или бити део ње: нестати на једном и појавити се на другом месту.

Неколико деценија касније се враћаш у град са дигиталним фото-апаратом (који је у међувремену измишљен) и жељом да фотографишеш она места у граду која су имала значаја у твом ранијем животу.

Замолиш случајног пролазника да те фотографише док седиш на клупи испред зграде у којој си становао. На наслону клупе је урезано двосложно женско име. Ти си пребацио руку преко тог дела наслона. Као да желиш да загрлиш ту непостојећу девојку или жену. Мада је лето, август, на травњаку је прво опало лишће. У подножју твојих ногу неколико опушака док си ти сандалом згазио црвени омот чоколадног десерта. Управо тог

Зоран Илић

52

тренутка две особе, мушкарац и жена, улазе у зграду. Године се виде на фасади зграде. Вероватно и на твом лицу.

Случајни пролазник је притиснуо окидач на фото-апарату, снимио претходно описани тренутак, враћа ти фото-апарат, ти му захваљујеш и он одлази.

Остајеш да седиш на клупи. Окрећеш се и радознало посматраш шта се дешава. Твоје присуство побуђује пажњу запуштене старице на тераси.

- Кога ви тражите, господине? - пита те крештавим гласом.

Кога тражиш, шта чекаш? Директно питање. Шта одговорити?

- Ја сам, госпођо, реликт прошлости, неко ко је овоме простору некада припадао, био његов део, као што сте то Ви сада. А Ваша руинирана зграда је била и мој дом све док несмотрено нисам поставио питање: "Молим Вас, желим да заменим град..."

И, нећете веровати госпођо, механизам се покренуо: испражњен стан, покућство натоварено у камион покривен цирадом. Стопедесет километара северније истоварује се у једно децембарско предвечерје на новобеоградску ледину и ствари се уносе у нов стан.

Голи, нови бетонски зидови којима треба удахнути живот, причати им о животу у једном


53

другом граду, о најбољој декади двадесетога века која је прошла... Хладним бетонским зидовима прекривеним ребрастим тапетама. Зидови мог ранијег стана нису ни знали шта су то тапете. Они су познавали појмове: креч, четке, молер, мердевине... Познавали су чак и ту необичну и сада заборављену реч - штрицла. Можда је и ви памтите госпођо?

Пролазе године. Покушавам да градим живот у граду у који сам се доселио, окончам школовање, нађем посао, заснујем породицу. Сву енергију трошим да бих реализовао те циљеве. Град који сам напустио је заборављен. И онда, овога лета, изненада долазим у град свог детињства и дечаштва. И та чудна мисао у мојој подсвести која ме мучи: шта би се догодило да га никада нисам напустио? Да сам остао да живим у Вашем граду, станујем у Вашој запуштеној згради?

Ето, госпођо, то је одговор на Ваше питање: никога ја не тражим. Никога чак ни не познајем из Ваше зграде. Нити мене ко зна.

Зоран Илић

54

ЕДЕН

О граду, давном летуигенерацијитинејџеракојауњему живи, крећесењеговим прашњавимулицама. Генерацијамладихкојажелинештовишеданаучиоживотугледајућифилмовеубиоскопуина ТВ-у, слушајући радио и грамофонске плоче,читајући тинејџ-часописе; жели даобликујусвојемисли, изгледипонашањеускладусавладајућимтрендовима. Тражењеузора: МикЏегер, МарлонБрандо, ЏонЛенон... Гладнисуживота, провода, даимсесамолепе, пријатнестваридешавају.

Ленчарење поред ивице градског базена,посматрањедевојакаушареним бикинијима. Какосузадовољникадаухватепогледнекеодњих, жељночекајудајеувечесретнунакорзоу.

Лето на завршетку шездесетих годинадвадесетогвека. Гимназијајезавршенаи факултетуписан, било у њиховом граду, било у Београду.Бригесуостављенезајесен: садајевремеуживања,провода. Требаискориститисвемогућностикојетајсрпскиграднуди.

Ујутруустанеш око девет, настолу течекадоручаккоји јемајкаприпремила, облачиш сеи


55

лифтомсилазиш доприземља. Напушташ зградуикрећеш премацентруграда. Тамоћеш сесрестиса друговима. Сви заједно продужавате премавојном базену, једином уграду. Саразгласасечујуактуелнедомаћерок-групе: београдске"Силуете" и"Елипсе", загребачка "Група 220" и Млинарчев"Осмијех". Зоран Мишчевић певасвојпрепев"О,Дона". Звук електричних оргуља боји прегрејанлетњиваздух. Небоупозадинијеплаво, прозирноплаво. Сунце је невидљиво, скривено, алисвеприсутно.

Лењоустајеш саубрусаи урањаш умлакуводубазена. Неколикопутаенергичнопрепливаш саједногнадруги крајбазена. Задовољан си самимсобом. Истушираш се хладном водом и поновоопружиш на убрусу. Затворених очију слушашмузику.

Увремеручкасевраћаш кући. Мајка, отацити обедујете уз вести са радија. Глас водитељаповременозазвучидраматично, иочеволицетададобијазабринутизраз. Задесертиматерасхлађенулубеницукојуотацсеченаједнакекришке.

Поподневнодремањеиленчарењеукреветуузлистањемузичкогчасописа.

Увече, тиси поновоуграду. Тусусвитвојидругови идругарицеизразреда. Такостеопијенисвојом младошћу, неисквареношћу. Верујетедаи

Зоран Илић

56

свет који вас окружује није зао. Иматепозитивистички погледнадешавањауприроди идруштву комевасучи школа, медији, родитељи,Партијакојаводидржаву...

Бесконфликтансветкојихраброкорачаубољуисрећнијубудућност. И твојенасмејанотинејџерсколицеприпадатомсвету.

Касно увече, када се вратиш из града, узмузикусарадијаразмишљаш опротеклом дану, осеби. Покушаваш дубљедасагледаш светкоји теокружује.

Временскипериодкомеприпадаш чинитиседовољно опипљив, довољно стваран. Период којиима своју дужину трајања, свој континуитет.Звездано небо изнад града је тако мирно, таконеутрално. Сферна кулиса изнад твог града ипедесет-шездесет хиљада становника којисвакодневнобауљајуулицама. Владајућаидеологијаимсвакодневноговоридањиховживотимасмисла,непрестано их анимира да храбро и поноснокорачајуовимсветом.

А, ето, тисисвршенигимназијалац, некопредкимјебудућност. Лепшаибољабудућност. Нештоти, ипак, недамира, терадаусвештотеокружујесумњаш, премасвемуимаш благудистанцу. Мождатемеланхоличнацртаутвом карактеруспашавадапотпунонеутонеш увремекомеприпадаш, дасве


57

што ти сесервиране узимаш здраво за готово?Међутим, брижљивокријеш својесумње, засебеихчуваш. Знаш дајеопасно, непожељно, критиковатитајбезграничнизаносвладајућеидеологије.

Зоран Илић

58

ПРЕД ВРАТИМА

Стајао сам пред вратима. Из стана је допирало дискретно, једва чујно шушкање. Као да се неко са друге стране врата, сасвим приљубљен уз њих, питао ко је испред, шта жели, кога тражи? Хоће ли позвонити или, коначно, отићи? Срећом, на вратима је било исписано женско име тако да се бар нисам плашио физичких насртаја. Припремао сам се да урадим најнеобичнију ствар коју би неко урадио пред вратима туђег стана: држао сам фото-апарат у десној руци и спремао да фотографишем врата и себе.

Палцем сам притиснуо окидач и блиц је осветлио моје лице. Онда сам на дисплеју апарата погледао да ли је фотографија успела. Није била баш репрезентативна, али на њој сам био ја, а и врата.

Позвао сам лифт и ужасно спорим лифтом се спустио до приземља, прешао оних неколико степеника који воде до излазних врата и напустио зграду. Продужио до оближњег језера, сео на клупу поред обале и посматрао пецароше. Поседовали су све стрпљење овога света.


59

Када сам се вратио са годишњег одмора, фотографије сам из апарата "анлоудовао" у рачунар. Отворио сам фотографију која је носила ознаку Им_0251. Могао сам да је увећам, зумирам или увезем у Адобе Пхотосхоп и даље обрађујем. Покушам да јој подигнем квалитет, осветлим, учиним јаснијом. То сам и учинио.

Неколико дана ме је делило од настанка фотографије. Тренутак када сам стајао пред вратима био је део нечега што се зове прошлост. Недефинисана прошлост, слична комаду необрађеног каменог блока који чека да му клесар или скулптор да форму. Ко мари за прошлост, за садашњост, за будућност, за најобичнији ритмични проток времена? Нису то категорије о којима треба да размишља обичан, смртан човек. Недокучиве су му, само уносе немир у његов једноличан живот. Његово је да свакога јутра устане, оде на посао, одседи тамо осам сати, врати се кући, одспава сат-сат и по после ручка, увече погледа ТВ-програм, навије будилник и упути се на спавање. Само таква, потпуна посвећеност свакодневици и њеним ритуалима омогућава му да функционише, да не испадне из колотечине.

Једино када је на годишњем одмору може себи да дозволи да учествује у потпуно исконтруисаном догађају: фотографисати се пред вратима туђег

Зоран Илић

60

стана. И тајновитост таквог догађаја: веома слична планираном злочину.

Двоје људи, сличних година и сличних животних прича, са различитих страна врата: свако од њих носи свој страх, своју стрепњу. Реч "страх" као да је покренула лавину сећања у мени: али, ја сам, некада, био са оне стране улазних врата, кретао се простором који она оивичавају. Кретао са свешћу да ту припадам. Ослушкивао, слично тој жени, да ли ће се лифт зауставити на мом спрату, да ли нам неко долази у посету или се отац враћа са посла. Легитимност мог боравка у том простору била је потпуна. Ништа није могло да је доведе у питање.

А сада је та невидљива жена неко ко брани тај простор, штити га. Он њој припада. Попут уплашене зверчице ослушкује звуке из ходника и размишља да ли је они угрожавају или само доносе изненадне, али добронамерне госте.

Нико не звони. Неко ко је једно време био испред жениног стана улази у лифт и одлази. Хоће ли она изаћи на терасу и погледати ко је то био? Да ли је њена љубопитљивост баш тако велика?

Средовечни мушкарац напушта зграду. Види га како не журећи пролази између стамбених зграда и нестаје иза једне од њих. Заувек са собом односи разлоге због којих је стајао пред вратима њеног стана, шта је желео.


61

Можда ће наредних два-три дана она још о њему размишљати? Очекивати да непознати мушкарац поново дође, позвони и каже шта жели, објасни зашто се фотографисао пред вратима њеног стана. А онда ће га заувек заборавити.

Зоран Илић

62

НА КРОВУ

На врху зграде изнад станова је тераса. Станарима је служила за сушење рубља. У ствари, само онима који су становали у поткровљу и нису имали сопствене терасе. Другу половину зграде прекрива раван кров посут шљунком. На кров се са терасе мора пењати металним мердевинама причвршћеним за зид.

У летњим месецима на њему би се сунчали неки од станара зграде. Најчешће, студент са другог спрата и девојка из приземља. Били би осамљени, нико им не би сметао. Вероватно1 је између њих двоје било извесних симпатија. Да ли су њихова интимна дружења пролазила у безазленом ћаскању или би одлазили и корак даље, и препуштали се нежним додирима и пољупцима? Смештени изнад свих нас они би сатима своја тела излагали сунцу. Како су, тако обнажени, једно другом морали деловати пожељно?! Та савршеност, складност њихових младих тела. Тела у пуном животном

1 1 Вероватно је, ипак, преблага реч, и зато је прикладнија, тачнија -сигурно.


63

напону, потпуно спремна да се употребе, ставе у функцију.

Становали смо на последњем спрату, и ја бих понекад изашао на нашу терасу и посматрао шта се дешава испред зграде или посматрао обрисе града. У таквим тренуцима дешавало би се да са крова долети каменчић и падне поред мене. Радознало бих погледао горе, међутим њих двоје би се повукли иза ивице. Играли су се са мном. Остајао бих на тераси и стрпљиво чекао да се коначно покажу. Понекад би каменчић поново долетео док бих ја гледао у другом правцу. Понекад бих их окрзнуо крајичком ока, и тада би са крова допро смех.

Њихова тајна веза је касније престала. Те или следеће јесени. Младић се вратио на студије у Београд док је девојка убрзо и тихо напустила родитељски дом. Удала се. Можда је мислила да му на тај начин пркоси, ставља до знања шта је заувек изгубио?

Свакога лета у медијима причају о озонској рупи и штетности прекомереног излагања сунцу. У граду је изграђено неколико базена, вештачко језеро на крају града је добило уређену плажу. Ко је жељан сунчања, купања и дружења тамо одлази. Раван кров на мојој згради је изгубио сваки смисао. Нико више и не покушава да га осмисли. Каменчића је и даље сасвим довољно. Зими су прекривени снегом,

Зоран Илић

64

ушушкани испод белог, нежног покривача. У пролеће и јесен су натопљени водом... Влажни су и хладни. Међутим, нико их не узима у руке, не милује, не додирује, приноси уснама или образима као неке реликвије.

Реликвије на којима су лежала млада, складно обликована тела и исписивала најромантичнији, најсуштинскији део својих животних прича.


65

DAVNA FOTOGRAFIJA

Na poleđini fotografije je pisalo:„D.K., deca zastavnika Dimitrija Srećkovića i ja u

malom parkiću u K-u (jun 1962. godine.)“A u današnjim novinama čitulja: „Našdragi

Predrag K. je preminuo 6. septembra 2007. godine učetrdeset i šestoj godini. Sahrana će se obaviti uponedeljak, 10. septembra u 14.30časova na Centralnomgroblju.

Ožalošćeni: otac D., supruga... sinovi...“Četrdeset i pet godina deli te dve fotografije:

crno-belu fotografiju u mom albumu i onu u čitulji ubeogradskoj „Politici“.

Mada na poleđini fotografije piše da je nastalajuna meseca, ništa na njoj ne odaje da je nastala u tommesecu. Drveće je ogoljeno, jedan od dečaka imađubretarac, D.K. je u vojničkom šinjelu.

Foto-aparat je, verovatno, u rukama oca dečaka,zastavnika Srećkovića.

Tada je pokojni Predrag K. imao tek godinu dana.Jošje bio beba, a D.K. mlad otac.

D.K. je visok i vitak. Njegov izgled jenagoveštavao da bi sin mogao da mu postane košarkaš,

Зоран Илић

66

kao što je robustan izgled mog oca nagoveštavao da binjegov sin mogao da postane fudbaler.

Dvojica dečaka, sinovi zastavnika Srećkovića,čuče. Jedan od njih, mlađi, na glavi ima kačket. Crnikačket.

Bila je nedelja, i sahrana Predraga K. je bilapredviđena za sledeći dan. Čak i to groblje, nije bilo takodaleko od mene. Tek nekoliko stotina metara.

Kada bih otišao, mogao bih da vidim D.K.Predragovog oca. Skrhanog od bola, slomljenog starca.

Ali, dobro znam da neću otići. Nepristojno je.Moja porodica i porodica pokojnog Predraga K. senikada nisu družile. Ona fotografija u parku je čistaslučajnost.

D.K. i moj otac su bile kolege koje su se,verovatno, tog junskog popodneva vraćali sa posla.Možda su stanovali u istom delu grada? I, eto, srelizastavnika Srećkovića koji je izveo svoje sinove u park, itako je nastala fotografija...

Nije trebalo da predstavlja ništa suštinsko. Tek, utim davnim godinama, iskoristiti priliku za tako neštoretko, nesvakidašnje, kao što je fotografisanje.

U mom albumu je sačuvana jedna od, verovatno,tri fotografije.

Predrag K. je otišao kao uspešan čovek. Neko koje imao uspešnu sportsku i poslovnu karijeru.


67

Polako se topi, nestaje, ono što je trebalo da budemoj zapis... Topi se, nestaje...

Зоран Илић

68

FOTOGRAFIJA TRAŽI PISCA

Priznajem da mi nisu potpuno jasni razlozi, alifotografija na mom monitoru prosto od mene traži da onjoj nešto napišem, mada nijednog od mladića na slicine poznajem. Ništa im ne dugujem, čak ni ovaj kratakzapis. Nisam deo, ne pripadam njihovom svetu.

Ta trojica mladića su se izležavali jednog majskogpodneva na terasi udubljeni u svoje misli, svojerazgovore... Možda i u svoja ćutanja? A onda sam janaišao, zakoračio u taj izolovani, zatvoreni svet (nazvaobih ga: svet iza sedam gora i sedam mora; svet kome ida hoću, ne mogu da pripadam), za trenutak narušio tuintimističku atmosferu, i fotografisao ih.

Učinilo mi se da bi to mogla da bude zanimljivafotografija, da to što vide moje oči nije neštosvakidašnje. Oni jedva da su me primetili, ili nisu želelida me primete? Mene i moj foto-aparat koji će sačuvatinjihove likove, njihovu mladost... Verovatno, na jedanpogrešan, iskrivljen način. Ne, ti mladići nisu verovali umoćmalog digitalnog foto-aparata u mojim rukama, nitiu moju inventivnost kao fotografa.

Fotografija je mesecima stajala u nekom odfoldera na hard disku računara, potpuno zaboravljenaod mene. Nisam joj pridavao nikakav značaj. Postoje


69

periodi kada neprestano fotografišem, a potommesecima ne uzimam foto-aparat u ruke većradimnešto drugo.

Onda sam na internetu otkrio veb-sajt posvećenfotografijama i počeo da prebacujem svoje fotografije.Jednoga dana sam prebacio i fotografiju na kojoj sumladići. Kada sam je aploudovao na sajt trebalo jesmisliti naziv za nju. I ja sam se upitao: šta ta fotografijapredstavlja, šta donosi, šta sam njom želeo da izrazim?Prvo mi je na pamet palo da je nazovem Tri prijatelja iukucao sam taj naziv. Činilo mi se da najjača porukakoju fotografija nosi jeste poruka o prijateljstvu,druženju kada smo mladi, našem generacijskomzajedništvu...

Nekoliko dana kasnije, nisam više bio zadovoljanodabranim naslovom. Kada bih razmišljao o fotosu većsam za njega vezivao drugu poruku. Dok bih hodaoulicom ili sedeo ispred televizora i razmišljao o slici, usebi bih rekao: "Život je lep!Život može da bude i lep!"

Sutradan sam ponovo otišao na veb-sajt i ukucaonov naslov - Život je lep.

Fotografija je konačno bila spremna da sepredstavi posetiocima sajta, izloži njihovim pogledima,komentarima... Započne daživi svoj život.

Зоран Илић

70


71

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Зоран Илић

72


73

САДРЖАЈ

Породично путовање ................................................................5

Повратак заувек ............................................................................

Преподне .......................................................................................

Крај века .........................................................................................Када је Ромео срео Јулију ...........................................................

Легенда Румјанцева .....................................................................

Just do it ..........................................................................................

Сећање на Кети ............................................................................

Напуштени град ...........................................................................

Трчи зеко, трчи .............................................................................Фотографија..................................................................................

Еден.................................................................................................

Пред вратима................................................................................

На крову.........................................................................................

Давна фотографија ......................................................................

Фотографија тражи писца.........................................................

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41–36(082.2)

ИЛИЋ, Зоран

Трчи, зеко, трчи / Зоран Илић. – Београд : Алма, 2008 (Београд : Скрипта Интернационал). – 73 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Савремена књижевност / Алма, Београд)

Тираж 300.

ISBN 978-86-7974-...

COBISS.SR–ID 1...

Documents

Zoran Ilić: Trči zeko trči