ROBERT MUZIL

KOSI

DRUGE PRIE

IZDAVAKA RADNA ORGANIZACIJA ,,RAD

BEOGRAD, 1986.

RE I MISAO

NOVA SERIJA

395

Prevod i pogovor

MILORAD SOFRONIJEVI

Urednici

BRANISLAV MILOEVIDRAGAN LAKIEVI

Sadraj

KOSPRIPOVETKEMALO IVOTNO PUTOVANJEBAJKA O KROJAUIIIIIIIVVLIST IZ DNEVNIKAOLUJNA PLIMA NA ZILTUEDNIPRENOITE U PREDGRAUPROVALA TRENUTKAPRIE KOJE TO NISUDIN SUDASOVEK BEZ KARAKTERAJEDNA PRIA IZ TRI VEKAPRIA ZA DECUSLIKEISTANANOST SLUHAMILEPAK ZA MUVEPOKLOPCI SARKOFAGAMOE LI KONJ DA SE SMEJE?OTRGNUT IZ SNAINFLACIJAOSTRVO MAJMUNAOVCE IZ DRUGOG UGLASVESTRANI INTELEKTUALAC I IZUZETNI PRIPOVEDA

KOSDvojica mukaraca koje moram da pomenem da bih ispriao tri

male prie, za koje je vano ko ih od njih pria bili su drugovi izmladosti; nazovimo ih Ajedan i Adva. U sutini, drugarstvo iz mladosti jeutoliko neobinije ukoliko je ovek stariji. Tokom godina ovek se menjaod glave do pete, i telom i duhom, ali taj odnos na udnovat nain ostajeuvek isti i tako malo je podloan promenama, kao i odnos koji se negujeprema svakom od svekolike te gospode koju redom oslovljavamo sa ja.Nije ak vano da li ovek tako osea i kao mali plavokosi deak, krupneglave, koga nalazimo na starim fotografijama; jedan takav mali nestani isebini ego, zapravo, nikad i ne moe da se voli. Isto tako je i sa najboljimprijateljima: niti se slaemo, niti smo zadovoljni s njima, premamnogima od njih ne oseamo ak ni neku posebnu naklonost. A to su,ipak, u izvesnom smislu najdublja i najvra prijateljstva i, bez obzira nasve, uvek sadre taj neobjanjivi element.

Mladost koja je povezivala dvojicu prijatelja, koje smo nazvali Ajedani Adva, bila je sve drugo samo ne religiozna. Dodue, obojica su bilivaspitavani u internatu koji se diio laskavom reputacijom da se u njemureligioznim naelima uvek posveivala duna panja; njegovi pitomci,meutim, tome oigledno niste pridavali nikakav znaaj. Internat je, naprimer, imao lepu, pravu, veliku crkvu sa kamenim tornjem, odreenusamo za kolske potrebe. Ali, dok je u njoj veina pitomaca prema svetomobiaju crkve napred u klupama as kleala, as pobono stajala,pojedinci su u grupicama mogli uvek nesmetano pozadi kodispovedaonica da igraju karte, na stepenitu koje vodi prema orguljamada pue ili da se razmile po tornju u kome je ispod iljate tavanice visio,kao kakav tanjir za svee, kameni balkon na ijoj ogradi su na vrtoglavojvisini oni najsmeliji izvodili takve vratolomije koje bi mogle stati glave

ak i deake manje optereene grehom.Jedan od tih bojih izazova sastojao se u tome da deak na ogradi

balkona laganim naprezanjem miia napravi stoj na rukama pri emu bise onako uspravljen, s pogledom nadole, neko vreme njihao nadponorom. Svako ko je ovu akrobaciju mogao da izvede na ravnom tlu znakoliko je samopouzdanja, odvanosti i sree potrebno da se tako netoizvede na kamenom pojasu irine jedne stope, i to na visini tornja. Trebajo rei da se mnogi deaci, takoe neobuzdanog duha i vrlo spretni, nisuusuivali na ovo, mada su na ravnom tlu mogli prosto da se etaju iduina rukama. Ajedan, na primer, to nikada nije inio. Sasvim drukiji je bioAdva, to moe dobro da nam poslui za upoznavanje njegovih odlika ikao uvod u njegove prie; on je, zapravo, meu deacima bio taj koji jeotkrio ovu probu moralne vrstine. Teko je bilo nai telo kakvo je bilonjegovo. On nije imao miie sportiste, kao veina drugih, ve se inilo daje jednostavno i bez po muke po prirodi ve bio sav sazdan od miia.Uska, omanja glava stajala je na telu, sa oima, kao dvema munjamauvijenim u somot, i sa zubima koji su pre asocirali na blistavost zveri ulovu nego na blagost mistike.

Kasnije, tokom studija, oba prijatelja su se oduevljavalamaterijalistikim tumaenjem sveta koje je bezduno i bezbonopredstavljalo oveka kao fizioloku ili potroaku mainu, to on, moda,stvarno i jeste, a to njima, u sutini, nije ni bilo vano, jer dra takvefilozofije i nije u njenoj istinitosti, ve u njenom demonskom,pesimistikom, zastraujue intelektualnom karakteru. Njihov,meusobni odnos tada je jo bio posve prijateljski. Adva je studiraoumarstvo i govorio je da e, im zavri studije, kao umarski inenjerotputovati u daleke krajeve, u Rusiju ili Aziju; njegov prijatelj, meutim,umesto jednog takvog mladalakog oduevljavanja izabrao je netomnogo konkretnije i poeo da se interesuje za radniki pokret koji je u tovreme bio u punom usponu. Kad su se potom, neposredno pred poetakvelikog rata, ponovo sreli. Adva je ve bio preturio preko glave svojaputovanja po Rusiji; o njima je malo priao, sada je radio u kancelarijijedne velike kompanije i izgleda da mu nije ba sve ilo od ruke, mada jejo uvek imao dovoljno za pristojan graanski ivot. Njegov drug izmladosti je, u meuvremenu, od klasnog borca postao izdava novinakoje su propagirale miran razvoj drutva i pripadale jednom oveku s

berze. Od tada su se oni prezirali, uzajamno i neraskidivo, i ponovo suprestali da se viaju, a kad su se, najzad, opet sreli na krae vreme, Advaje ispriao ono to e ovde da usledi, i to na nain kao kad ovek predprijateljem istrese punu vreu uspomena da bi potom otiao iste savestinalik na izbrisano slikarsko platno. Pod tim okolnostima malo je vanota mu je onaj drugi uzvraao, stoga e njihov razgovor i biti gotovo kaomonolog. Bilo bi vanije tano opisati kako je Adva pri tom izgledao, jerto nije ba sasvim bez znaaja za neposredno razumevanje njegovih rei.No, to je teko. Najblie istini bilo bi, moda, kad bi se reklo da jepodseao na otri, ilavi, vitki korba koji je, postavljen na mekani vrh,stajao prislonjen uza zid, u takvom poluuspravljenom i polusagnutompoloaju izgleda da se Adva oseao ponajbolje.

Meu najneobinija mesta na svetu rekao je tada Adva spadajuona berlinska dvorita gde dve, tri ili etiri kue pokazuju jedna drugojstranji deo, gde kuvarice stoje meu tim zidovima, u etvorougaonimrupama, i pevaju. Svojevrstan je zvuk zveketanja crvenog bakarnogposua na policama. Negde iz dubine dopiru pogrdne rei mukog glasaupuene nekoj od devojaka ili se uju prolaznici u klompama kakonaizmenino prolaze preko ulice poploane peenom ciglom. Lagano.Tvrdo. Bez prekida. Bez smisla. Stalno. Je li tako ili nije?

Na sve to gledaju prozori kuhinja i spavaih soba iz prizemlja i saspratova; te prostorije su neposredno jedna uz drugu kao i mesta zaljubav i varenje na ovejem telu. Brani kreveti su po spratovimapostavljeni jedni iznad drugih, jer sve spavae sobe u tim kuama imajuisti poloaj, a mesto kreveta u njima moe spolja tano da se odredi, saodstupanjem od najvie pola metra, osmatrajui paljivo zid s prozorima,zid kupatila i zid iza koga je celom duinom ugraen orman. I trpezarijese gomilaju spratasto jedna iznad druge, kupatila su s belim ploicama, abalkoni s crvenim abaurima. Voenje ljubavi, spavanje, raanje, varenje,neoekivana ponovna vienja, noi ispunjene brigom i pajtaenjem u timkuama su jedno iznad drugog kao zemike u restoranima sasamoposluivanjem. Lina sudbina u tim stanovima, koje su nastanjivaliljudi srednjeg stalea, odreena je jo prilikom useljavanja u njih.Priznae da ljudska sloboda zavisi, pre svega, od toga gde i kad ovekneto radi, jer ono to ovek radi gotovo uvek je isto: pogotovo je toavolski tano ako se jo sve to izjednai stavljanjem na istu ravan.

Jednom sam se popeo na orman samo da bih iskoristio njegov vertikalnipoloaj i mogu ti rei da je neprijatni razgovor koji sam morao da obavimizgledao odatle sasvim drukije.

Adva se nasmejao toj svojoj uspomeni i posluio piem; Ajedan je,meutim, bio uveren da su oni tom prilikom sedeli na balkonu sacrvenim abaurom, koji je pripadao njegovom stanu, ali je utao, jer je isuvie dobro znao ta bi sve jo mogao da primeti.

Uostalom, jo i danas priznajem da neto snano izbija iz tanosti ovekonstatacije dopustio je Adva a tada sam verovao da se u tom duhumasovnosti i pustoi nazire neto kao pustinja ili more. Ipak, klanica uikagu, mada mi ta predstava izaziva muninu u stomaku, ne moe dabude neto sasvim isto to i saksija za cvee! Neobino je, meutim, dasam upravo u to vreme, kad sam posedovao taj stan, izuzetno estomislio na svoje roditelje. Ti se dobro sea da sam sa njima bio prekinuogotovo svaku vezu, ali, tada se odjednom u mojoj glavi javila reenica: onisu ti poklonili ivot i ta me je komina reenica povremeno opsedala kaomuva koju ne moe oterati. Izgledalo je da se toj licemernoj frazi, kojomnam u detinjstvu pune glavu, i dalje nema ta da prigovori. Ali, kad godbih pri tom pogledao svoj stan, odvratio bih istom merom: vidi, sad siotkupio svoj ivot; za toliko i toliko maraka godinje kirije. Moda bihponekad jo i rekao: stvorio si sebi ivot sopstvenim radom. On je tekaonegde na sredini izmeu robne kue, osiguranja ivota i ponosa. I tada mise ponovo inilo, na vrlo neobian nain, gotovo kao neka tajna, da jeipak postojalo neto to je bitnije od svega ostalog. Verujem da je tareenica skrivala dosta netanosti i pogrenog procenjivanja, itavo jednobogatstvo koje sam pokopao u zemlju. I tada se ba dogodilo ono saslavujem.

Zapoelo je jedne veeri koja se nije razlikovala od drugih. Ostao samkod kue i kad mi je ena otila na spavanje preao sam u radnu sobu;jedina razlika izmeu te i drugih slinih veeri bila je moda u tome tonisam uzimao u ruke ni knjigu, ni bilo ta drugo, ali i to se ve dogaalo.Jedan as posle ponoi ulica je postala mirnija, razgovori su bili sve rei,bilo je prijatno oslukivati napredovanje noi. U dva asa galama i smehdole bili su jo samo znaci pijanstva i zakasnelosti. Postalo mi je jasno daneto oekujem, ali nikako nisam mogao da naslutim ta. Oko tri asa,bilo je to u maju, poelo je da se razdanjuje; pipajui, proao sam kroz

mraan stan sve do spavae sobe gde sam se beumno uvukao u krevet.Vie nita nisam oekivao osim sna i da sledeeg jutra zapone novi danisti kao i prethodni. Ubrzo vie nisam znao da li sam jo budan ili vespavam. Izmeu zavesa i otvora roletni gomilalo se neto tamnozeleneboje, uzane trake bele jutarnje pene probijale su se poput zmija. To jemoglo da bude moje poslednje budno zapaanje ili ve smirena slikaprvoga sna. Tada me je probudilo neto to se odnekud pribliavalo nekakvi tonovi. uo sam ih kroz san jedanput, dvaput. Dopirali su saslemena susedne kue gde su poskakivali u vazduhu kao delfini.Podseali su me na svetlee rakete pri vatrometu; utisak o svetleimraketama je ostao; one bi se pri padanju blago razlivale po prozorskomstaklu i padale u dubinu kao velike sjajne zvezde. Oseao sam se udno;leao sam u krevetu kao neka figura na svojoj nadgrobnoj ploi i poeo dase budim, ali sam se budio nekako drukije nego preko dana. To je vrloteko opisati, a kad sad mislim na to, ini mi se kao da me je neto izosnove preobrazilo; vie nisam bio skulptura, ve neto postavljeno usasvim novu sredinu.

I soba vie nije bila uplja, ve sva ispunjena nekom supstancom kojainae u svakodnevnom ivotu ne postoji, nekakva crna providna masa,koja je i pri dodiru ostajala crna, od koje sam se i ja sastojao. Vreme jecurilo u sitnogrozniavim ubrzanim otkucajima pulsa. Zbog ega se sadane bi desilo ono to se inae nikad ne deava? To je slavuj to tamopeva! rekoh sam sebi poluglasno.

Moda sada u Berlinu ima vie slavuja nastavio je Adva. Ondasam verovao da u toj kamenoj dungli nema nijednog i da je ovaj doleteok meni izdaleka. Ba k meni! oseao sam to i podigao se iz krevetasmeei se. Rajska ptica! Ona, dakle, stvarno postoji! Vidi, u takvomjednom trenutku ovek je potpuno spreman da poveruje u natprirodno;ini mu se da je itavo detinjstvo proveo u svetu bajke. Odluio sam utrenu: pratiu slavuja. Zbogom, draga eno! pomislio sam. Zbogom,draga eno, kuo, grade! Ali, pre nego to sam se pridigao sa leaja, i prenego to mi je postalo jasno da li u da pratim slavuja preko krovova ilidole po ulicama, slavuj je zanemeo i oigledno odleteo.

Sada on peva na nekom drugom krovu nekom dragom spavau. Adva se zamislio. Sigurno e pomisliti da je pria ovim zavrena? Ona je, meutim, tek poela, a ne znam kakav e joj biti kraj!

Ostao sam tako kao neko siroe, pritisnut tekom zlovoljom. Touopte nije bio slavuj nego kos, rekao sam tada sebi, ba ono to ti sadeli da kae. Poznato je da kosovi imitiraju druge ptice. Potpuno sam serasanio i tiina me je zamarala. Zapalio sam sveu i poeo da posmatramenu koja je spavala kraj mene. Njeno telo je imalo neku bledociglastuboju. Bela ivica pokrivaa preko njene koe delovala je kao kakav snenipojas. Telo joj je obavijala iroka prugasta senka ije poreklo nije moglotano da se odredi, mada je oigledno moralo biti u vezi sa sveom ipoloajem njene ruke. Zar je uopte vano pomislio sam pri tom ako je to stvarno i bio samo jedan kos! Oh, naprotiv, veoma je vano toje ba kos doprineo da se ja toliko izbezumim! Zna, ovek zaplae samokad doivi neko obino razoaranje, sva druga, dvostruko vearazoaranja kod njega pre izazivaju ponovo samo osmeh. Pri tom sam jouvek posmatrao svoju enu. Sve je to samo po sebi povezano jedno sdrugim, samo ne znam kako. Godinama sam je voleo razmiljao sam kao nikog drugog na ovom svetu, a sada ona lei tu kao kakva sagorelaljuska ljubavi. Postala mi je nekako sasvim strana, oseao sam kao dasam dospeo do drugog kraja te ljubavi. Da li je to bila prezasienost? Neseam se da sam ikada osetio prezasienost. To oseanje bih mogao da tiopiem samo ako ga uporedim sa oseanjem koje prolazi kroz srce kao daje ono neko brdo na ijoj drugoj strani lei neki drugi svet sa istomdolinom, istim kuama i malim mostovima. Uopte nisam shvatio ta seto sa mnom zbiva. To ni danas ne shvatam. Moda nisam u pravu to tiovu priu priam u sklopu jo dve druge koje e za njom da uslede. Mogusamo da ti kaem da sam sve to tada doiveo kao da me je odnekudpogodio neki signal to je bio moj jedini utisak o tome.

Poloio sam glavu uz njeno telo; ona je spavala, ne uestvujui usvemu ovome i ne slutei nita. Izgledalo je kao da se njene grudiprekomerno diu i sputaju, a da se zidovi sobe ugibaju kraj zaspalog telakao uzburkano more oko broda koji se ve odavno otisnuo od kopna.Verovatno nikada ne bih bio u stanju da se od nje oprostim; ali, ako sesad iskradem, inilo mi se, ostau zauvek usamljen kao kakav malinaputeni amac, i tada kao da je neki veliki, bezbedni brod nepaljivopreao preko mene i isplovio. Poljubio sam enu koja je spavala, ona tonije osetila. Proaputao sam joj neto u uho i to sam najverovatnijeuinio tako paljivo da nita nije ula. Zbog toga sam se narugao sebi, a

naroito zbog onoga sa slavujem; ipak sam se kriom obukao. Mislim dasam i zajecao, ali sam tada zaista i otiao. Oseao sam se teturavo lako,mada sam pokuavao da ubedim sebe da nijedan pristojan ovek ne bitako postupio; seam se, liio sam na pijanca koji se svaa sa ulicom pokojoj se kree da bi ubedio sebe da je trezan.

Naravno, kasnije sam esto razmiljao o tome da se vratim; ponekadsam eleo da se vratim, makar to bilo i preko pola sveta; to ipak nisamuinio. Uspomena na nju ostala je u meni netaknuta; kratko reeno; neznam da li me razume: ko toliko propati zbog poinjene nepravde, vienije u stanju da je ispravi. Od tebe, uostalom, i ne traim oprotaj.Ispriau ti svoje prie da bih sam saznao da li su istinite; godinama ni sakim nisam mogao da se ispriam, a kad bih uo kako o tome sam sasobom govorim, bilo bi mi, otvoreno govorei, nelagodno oko srca.

Budi, dakle, siguran da ni kasnije neu biti u stanju da ti sve ovoracionalnije objasnim.

Dve godine kasnije naao sam se u jednom orsokaku, mrtvom ugluborbene linije u junom Tirolu koja se povijala unazad od krvavih rovovana uzviici ima di Vecena dole sve do jezera Kaldonaco. Tamo se onasputala u dolinu kao kakav sunani talas preko dva breuljka s lepimimenima, dok se na drugoj strani doline ponovo penjala, gubei se udaljini u jednoj mirnoj planini. Bilo je to u oktobru; nedovoljnozaposednuti borbeni rovovi utonuli su u lie, jezero je neujno plamtelou plavetnilu, breuljci su leali kao veliki sparueni venci; povremeno sumi se priinjavali kao posmrtni venci, ali ih se nisam plaio. Oko njih jetekla dolina oklevajui i razdeljena, a s druge strane linije koju smodrali, dolinu vie nije krasila ta slatka razastrtost, ona se onako mrka,iroka i herojska gubila u neprijateljskoj daljini kao zvuk trube.

Nou smo zaposedali istureni poloaj usred doline. Bio je takootvoren da su nas odozgo mogli pobiti i kamenjem; a oni su nas samopekli na lakoj artiljerijskoj vatri. U svakom sluaju, ujutru posle jednetakve noi svi su imali nekakav udan izraz koji bi se izgubio tek poslenekoliko asova: oi su bile uveane, a glave na mnogim ramenimauspravljale bi se neuobiajeno kao izgaen busen trave. Uprkos svemutome, ja sam svake takve noi vie puta izdizao glavu iznad ivice rova dabih je potom paljivo okretao preko ramena unazad kao kakav zaljubljenovek: posmatrao sam planinski venac Brenta, osvetljen nebeskim

plavetnilom, kako nekako nabran i ukoen, kao da je od stakla, stoji unoi. A ba tih noi zvezde su bile velike, kao da su iseene od zlatnogpapira, i svetlucale su primamljivo, kao da su od peenog testa, a nebo jebilo i po noi plavo, a tanki srameljivi meseev srp, as potpunosrebrnast, as potpuno zlatan, leao je na leima nasred doline i ploviokao u zanosu. Mora sebi nekako da predstavi kako je to bilo lepo; takoneto lepo nemogue je doiveti u mirnodopskim prilikama. Poneki putvie nisam mogao da izdrim i iunjao bih se u nonu etnju ispunjensreom i enjom; sve do zlatnozelenih kronji crnih stabala drveaizmeu kojih sam se ispravljao kao kakvo malo mrkozeleno perce u perjuptice smrti otra kljuna, koja je mirno stajala magino arena i crna, toje teko i zamisliti.

Nasuprot tome, preko dana se na glavnom odbrambenom poloajumoglo izai ak i u etnju na konju. Tek na takvim mestima, gde se imadovoljno vremena i za razmiljanje i za doivljavanje uasnog straha,ovek se dobro upozna sa opasnou. Ona svakog dana odnosi svojertve; strogo utvren nedeljni prosek, toliko i toliko od stotine, ak su igeneraltabni oficiri divizije to izraunavali sa istom bezlinou kaoosiguravajua drutva tetu. Uostalom, to smo i mi sami inili. ovekinstinktivno veruje u ansu da e da preivi i osea se sigurnijim kadodredi njen procenat, ma koliko bio nepovoljan za njega. Otud i onaudna mirnoa tokom dueg boravka u zoni vatrenog dejstva. To moramda naglasim da ne bi pogreno shvatio moje stanje. Istina, ponekadiznenada oseti potrebu da trai neki odreeni poznati lik koji si videojo pre nekoliko dana, ali on vie nije tu. Traenje jednog takvog likamoe u toj situaciji vie da te potrese nego to je to inae normalno, i samtaj lik moe dugo da ti lebdi u vazduhu kao svetlucanje svee. ovek jetada manje podloan strahu od smrti nego obino, ali je zato pristupanijiza razna druga uzbuenja. ini mu se da je odagnao strah od svogkonanog kraja, koji svakoga pritiska kao kamen, i da i pored blizinesmrti u njemu izrasta neko udno oseanje unutranje slobode.

Jednom, sasvim iznenada, nad naim mirnim poloajem pojavio seneprijateljski avion. To se nije dogaalo esto, jer su tu planinu sa uskimvazdunim lebovima izmeu utvrenih kupastih uzviica avioni moglida nadleu samo sa vrlo velike visine. Mi smo upravo stajali na jednomod tih breuljaka posmrtnih venaca kad se u tren oka nebo osu belim

oblakom baterijskih rapnela kao kakvim leteim pramenovima pudera.To je izgledalo veselo, gotovo ljupko. Uz to, ba kad se avion naao visokonad naim glavama, kroz trobojnu povrinu njegovih krila zasijalo jesunce kao kroz kakav crkveni prozor ili areni svileni papir, i togatrenutka inilo se da nedostaje jo samo Mocartova muzika. Kroz glavumi prostruja misao da tu stojimo u gomili kao gledaoci na konjskimtrkama i da smo dobra meta. I jedan od nas ree: bolje bi bilo da sezaklonimo! Ali, oigledno, niko nije bio raspoloen da kao poljski mimugne u rupu u zemlji. Toga trenutka zauh nekakav tihi pitavi zvukkoji se izdaleka pribliavao mome licu koje je zaneto zurilo uvis.Naravno, moglo je da bude i obrnuto: da sam najpre uo taj zvuk, pa tekonda shvatio da se on pretei pribliava, ali istog trenutka ve mi je svebilo jasno: to je bila strela baena iz aviona! Avioni su, naime, u to vremeizbacivali sa visine iljate metalne ipke, nalik na strele, ne deblje odtesarskog olova, a kad one pogode neiju lobanju ne zaustavljaju se svedo tabana; meutim, nisu ba esto pogaale, tako da su uskoro prestaleda se koriste. U svakom sluaju, to je za mene bila prva baena strela izaviona; bombe i mitraljeski rafali zvuali su sasvim drukije, tako da samodmah znao ta je posredi. Bio sam napregnut, a ve sledeeg trenutkaimao sam udno, gotovo neverovatno oseanje: pogodie!

Da zna samo kakvo je to bilo oseanje! Ne kao uasno predoseanje,ve pre kao neka nezamisliva srea! Najpre sam se udio to samo jaujem taj zvuk. Tada sam pomislio da e zvuk nestati. Ali, on nije nestao.Pribliavao mi se i, mada je jo uvek bio vrlo daleko, njegovo prisustvo jebivalo sve primetnije. Pogledao sam paljivo lica oko sebe, ali niko nitaudno nije primeivao. I ba toga trenutka kad sam postao svestan da ovudivnu muziku jedino ja ujem, prema njoj je izletelo neto iz mene:blesak ivota; on je bio isto tako neizmeran kao onaj to je dolazio odozgoi predstavljao smrt. Ne izmiljam, pokuavam samo da to opiem to jemogue jednostavnije; ubeen sam da sam sve opisao realno i u okvirufizikih zakona; meutim, svestan sam da je to do izvesnog stepena kao usnu kad se oveku ini da sasvim jasno govori, a te rei inae same posebi deluju zbrkano.

Dosta dugo sam samo ja zapaao pribliavanje onoga to e se zbiti.Bio je to piskav, melodian, visok ton slian onome koji se uje kadprstom prelazimo preko ivice ae; ipak je u tome bilo neeg nestvarnog;

tako neto jo nikad nisi uo, govorio sam sebi. A taj zvuk je bio upravljenba na mene; prosto sam oseao odreenu povezanost s tim zvukom, i ninajmanje nisam sumnjao u to da e se sa mnom zbiti neto presudno.Meutim, ni jedna jedina misao u meni tih trenutaka nije upuivala nanekakvo opratanje sa ivotom, ve, naprotiv, sve to sam oseao bilo jeupravljeno prema budunosti; i moram priznati da sam toga trenutka usvojoj blizini osetio boje prisustvo. To nije bez znaaja za oveka koji jeod svoje osme godine prestao da veruje u boga.

U meuvremenu, zvuk odozgo postao je telesniji, narastao je i veozbiljno pretio. Nekoliko puta sam se zapitao da li da dignem uzbunu; ali,makar i pogodilo nekoga od nas, to neu uiniti! Pri tom je, verovatno,prokleta sujeta stajala iza uverenja da tamo, visoko gore, iznad bojita,samo za mene peva nekakav glas. Verovatno je i taj bog jedno apsolutnonita, a mi jadnici samo se zbog uskosti svoga bitisanja razmeemo da nanebu imamo bogatog roaka. Ja to ne mogu da znam. Ali, oigledno jebilo da su i drugi poeli da oseaju neki zvuk u vazduhu; primetio samkako preko njihovih lica preleu znaci nemira i, zamisli, molim tenijednom od njih se takoe ne omae ni slovce upozorenja! Pogledah jojednom ta lica: ti momci, kojima dizanje nekakve uzbune nije bilo ninakraj pameti, stajali su, a da toga nisu bili ni svesni, kao kakva grupaneijih pristalica koja oekuje poruku. I iznenada ta se muzika preobraziu jedan jedini zemaljski ton, koji se nalazio negde oko deset ili stotinustopa iznad nas, i koji je zamirao. On je ve bio tu, meu nama, boljereeno, tik kraj mene neto je zamuklo i progutala ga je zemlja, raspuklose u jednu nestvarnu tiinu. Srce mi je udaralo iroko i mirno; ni u deliusekunde nisam bio pretrnuo od straha; ni najmanji deli vremena nisamizgubio od svoga ivota. A prvo to sam potom primetio bilo je da me sviposmatraju. Stajao sam na istom mestu, samo mi je telo bilo nekakogrubo povueno u stranu i stoga u stavu dubokog polukrunog naklona.inilo mi se da se budim iz nekog zanosa, nisam ni znao koliko dugo sambio tako odsutan. Niko mi se nije obraao; najzad je neko rekao: strela izaviona! I svi su hteli da je potrae, ali ona se zabila nekoliko metaraduboko u zemlju. Toga trenutka obuzelo me je oseanje toplezahvalnosti, i mislim da sam se zarumeneo po itavom telu. Da mi je tadaneko rekao da me je sam bog zatitio, ne bih se tome nasmejao. Ali, nebih ni poverovao u to. Ne bih poverovao ak ni da me je strela okrznula.

Pa ipak, svaki put kad pomislim na to, eleo bih da neto slino jojednom doivim, ali nekako razgovetnije!

Uostalom, to sam i doiveo jo jednom, ali nije bilo razgovetnije zapoeo je Adva svoju poslednju priu. Delovao je nekako nesigurnije, alito je verovatno bilo zbog toga to je sam goreo od nestrpljenja da ujesebe kako pria ovu priu.

U njoj se govorilo o njegovoj majci prema kojoj Adva nije gajio nekunaroitu ljubav, ali je tvrdio da to nije tano.

Gledano povrno, mi jedno drugome uopte nismo odgovarali rekao je on a to je i razumljivo kad se zna da je re o jednoj staroj enikoja je decenijama ivela u istoj varoici i njenom sinu koji u dalekomsvetu, po njenom miljenju, ba nita nije postigao. Ona me je nerviralakao ono ogledalo to uvek pomalo izduuje sliku, a ja sam joj nanosio bolpoto godinama nisam dolazio kui. Ona mi je, meutim, svakog meseca,pisala po jedno zabrinuto pismo sa puno pitanja; i stvarno je vrlo udnoto ja na ta pisma najee uopte nisam odgovarao, jer, i pored svega, jasam joj bio duboko privren, kao to e se na kraju i pokazati.

Majci se izgleda duboko urezala u pamenje slika deaka od prenekoliko decenija u koga je polagala bogzna kakve nade koje nisu mogleda se izbriu; a poto sam ja bio taj njen odavno nestali sin, njena ljubavse vezivala za mene kao kad bi sva sunca koja su od tada zala jo jednomnegde zasijala zamiruom svetlou. Ti bi tu opet mogao da otkrije onumoju zagonetnu sujetu koja to zapravo i nije. Jer, slobodno mogu dakaem da uopte ne volim mnogo da se bavim sobom, i ono to mnogiljudi ine kad se oduevljavaju svojim fotografijama iz ranijih vremena,ili onim to su tada inili, potpuno mi je neshvatljivo, kao nekosistematsko pravljenje kapitala od svoga ja. Niti sam po prirodi naroitoprevrtljiv, niti ivim samo za neki odreeni trenutak, ali ono to je proloza mene je zauvek otpisano; i kad se na nekoj ulici setim da sam njomenekada esto prolazio, ili kad ugledam kuu u kojoj sam nekad iveo,jednostavno osetim kao neki bol, ili neku snanu odvratnost premasamome sebi, kao da se priseam neeg sramnog. Ono to je bilo,prirodno je da nestaje kad se ovek menja; a meni se ini, ma koliko seovek uvek menjao, da on to sigurno ne bi inio kad bi onaj koji senaputa bio potpuno besprekoran. Ali, ba zato to ja to tako shvatam,divno sam se oseao kad sam primetio da postoji neko, dokle god ja

ivim, ko se vrsto dri jedne moje slike iz prolosti; i to verovatno slikekojoj ja nikad nisam odgovarao, ali koja je ipak bila u izvesnom smislupotvrda o mom nastanku, neka vrsta moje krtenice. Da li me ti uoptemoe da razume kad kaem da je moja majka, u tom slikovitom smislu,bila prava lafica, ali je bila osuena da ivi ivotom mnogostrukoograniene ene. Po naim merilima nije bila ba mnogo pametna, aliniotkud nije ni mogla neto da naui, niti je sama mogla neto da smisli.Seajui se svoga detinjstva, ini mi se da za nju ne bi ni moglo da se kaeda je bila dobra ena, jer je bila preke naravi i nervozna; ali, ta je zapravoi moglo da se izrodi iz kombinacije estoke naravi i ogranienogvidokruga? Meutim, eleo bih da sam u pravu kad tvrdim da u naevreme ponekad prava veliina i karakter mogu na udnovat nain dabudu skriveni u nekom na izgled najobinijem oveku, kao to su senekad u davnim vremenima, kao to se pria, bogovi skrivali u likovimazmija i riba.

Vrlo brzo posle dogaaja sa strelom zapao sam prilikom jednogokraja na frontu u Rusiji u zarobljenitvo; tamo sam potom sudelovao uvelikom preokretu i nisam se dugo vraao, jer mi se tamonji novi ivotdopadao. Jo i danas ga se seam sa oduevljenjem, ali, jednog dana samotkrio da vie ne mogu da sluam stalno ponavljanje dogmi, koje susmatrane neprikosnovenim, a da pri tom ne zevam, a kako je to biloskopano sa ivotnom opasnou, spasao sam se povratkom u Nemakugde je individualizam upravo bio u punom inflacionom cvetanju. Baviosam se svakojakim sumnjivim poslovima, delimino iz nude, deliminosamo zbog radosti to sam opet u zemlji koja nije pretrpela promene, gdemoe da bude i nepravedan, a da se pri tom zbog toga ne mora dastidi. Poslovi mi ba nisu ili od ruke, a poneki put sam ak bio u vrlotekom poloaju. I moji roditelji su tada teko iveli. Majka mi je pisala:Ne moemo da ti pomognemo; ali, kad bih mogla da ti pomognem bar saovo malo stvari koje e ti jednoga dana ionako naslediti, poelela bihodmah da umrem. To je napisala i pored toga to je godinama nisamposeivao, niti pokazivao ni najmanji znak naklonosti prema njoj. Moramda priznam da sam to tada smatrao samo jednom neto bombastinijomfrazom kojoj nisam pripisivao nikakvu vanost, mada u samu iskrenosttog oseanja punog sentimentalnosti nisam sumnjao. Ali, ovoga putazbilo se neto sasvim izuzetno: moja majka se stvarno razbolela, a moglo

se pretpostaviti da e sa sobom povui i moga oca koji joj je bio vrloprivren.

Za trenutak se Adva zamislio. Umrla je od bolesti koju je nosila usebi i za koju niko nije znao. Toj podudarnosti mogla bi se dati mnogaprirodna objanjenja i bojim se da e mi zameriti ako to ne uinim.Meutim, ono to je u tome bilo neobino jeste da su tu opet bileupletene i neke uzgredne okolnosti. Ona ni u kom sluaju nije htela daumre. Saznao sam da se opirala preranoj smrti i neprestano alila zbog teneminovnosti. Njena volja za ivotom, sve njene odluke i elje bile suuperene protiv toga dogaaja. Takoe ne moe da se kae ni da joj seprotiv njene trenutne volje karakter presudno promenio, jer bi ona inaei ranije mogla da pomilja na samoubistvo ili dobrovoljno siromatvo, tonjoj nikad nije bilo ni nakraj pameti. Ona je ve i tako bila rtva. Ali, zarnikad nisi primetio da tvoje telo poseduje i neku drugu volju osim onetvoje? Verujem da sve ono to nam se ini kao volja ili kao naa oseanjai misli zapravo samo prividno vlada nama, i to samo u ime ogranienenadmoi, a da se tokom tekih bolesti i prezdravljenja, neizvesnih borbi isvih sudbonosnih prekretnica javlja i neka vrsta iskonskog presudnogangaovanja itavog tela u kome je poslednja mo i istina. No, otrgnimose od tih razmiljanja. Jedno je sigurno: odmah sam stekao utisak da jebolest moje majke neto emu se ona predala sasvim svojevoljno, i, madati to sve smatra uobraenjem, ipak je injenica da sam se onoga trenutkakad sam primio vest o majinoj bolesti, ma koliko ona nije davala povodaza veu zabrinutost, primetno i potpuno preobrazio: neosetljivost kojomsam bio okruen istopila se u trenutku i vie nisam ba sasvim siguran dali je stanje u kome sam se od tada nalazio imalo mnogo slinosti sastanjem prilikom buenja one noi kada sam napustio kuu i onimprilikom iekivanja zvune strele iz vazduha. Hteo sam odmah daotputujem majci, ali me je sad ona drala podalje od sebe navodei za torazne izgovore. Najpre je govorila da bi se radovala da me vidi, ali je boljeda saekam da proe to beznaajno oboljenje kako bi zdrava mogla da meprimi; kasnije mi je poruivala da bi moja poseta trenutno mogla i suvieda je uzbudi; napokon, kad sam poeo da navaljujem javljeno mi je dapresudni preokret nabolje predstoji i da treba samo jo malo da se strpim.ini se kao da se plaila da je ponovno vienje sa mnom ne pokoleba, aonda se ono presudno zbilo tako brzo da sam taman stigao jo na pogreb.

Zatekao sam i oca bolesnog i, kao to sam ti ve rekao, ubrzo sam josamo mogao da mu pomognem da lake umre. Ranije je on bio dobarovek, ali tih nekoliko nedelja pred smrt ponaao se neobino jogunasto imrzovoljno, izgledalo je kao da mnoge stvari ne moe da mi oprosti i kaoda ga moje prisustvo ljuti. Posle njegove sahrane morao sam darasprodam itavo domainstvo, to je takoe potrajalo nekoliko nedelja;nisam se urio. Ljudi iz varoice su me prema starom obiaju povremenoobilazili i priali mi na kome mestu u dnevnoj sobi je sedeo moj otac, gdemoja majka, a gde oni. Pri tom su mogli sve tano da izvide i nudili su seda otkupe ovaj ili onaj komad. Oni su tako temeljni, ti ljudi iz provincije,a jednom prilikom mi je jedan od njih, poto je sve podrobno ispitao,rekao: ipak je to strano kad se za samo nekoliko nedelja ugasi itavajedna porodica! mene tu niko nije ni raunao. Kad sam bio sam u kui,sedeo sam mimo i itao deje knjige; naao sam ih na tavanu u jednomvelikom sanduku. Bile su pranjave, poaavele, delimino sparuene, adelimino potklobuene od vlage, kad bi se malo protresle, iz njih biizbijali oblaci finog crnila; sa njihovih tvrdih korica gotovo da je nestalahartija sa arama, samo ponegde su se javljali njeni ostaci kao kakvarazuena ostrva. A meu stranice knjige prodirao sam osvajajui njihovusadrinu kao pomorac koji plovei izbegava razne opasnosti, a jednomsam doao i do udnovatog otkria. Primetio sam da su se poaavelamesta u gornjem delu, gde se okreu listovi, i ona na donjoj iviciprimetno razlikovala od onih u sredini koja oigledno nisu bila izloenanikakavim drugim spoljnim faktorima, osim procesu truljenja; na njimasam pronaao i svakojake udnovate mrlje a meu njima i istrzane,izbledele tragove olovke na naslovnim stranicama; to je takvom snagomzaokupilo moju panju da sam vrlo brzo odgonetnuo da su svi ti znacineobuzdanog listanja, vrljanja olovkom, kao i uzgrednog pravljenjamrlja zapravo bili tragovi dejih prstiju, i to mojih dejih prstiju, koji sutrideset i vie godina bili sauvani u sanduku na tavanu i zaboravljeni oditavog sveta! No, kao to rekoh, za druge ljude moda to otkrie i ne bibilo od nekog znaaja, te uspomene na samog sebe, ali za mene je to bilokao da se sve okrenulo naglavake. Pronaao sam i sobu koja je pretrideset i vie godina bila moja deja soba, u njoj su kasnije drali ormanes veom i sline stvari, ali u osnovi ona je ostala onakva kakva je bila kadsam u njoj sedeo za stolom od smrekovine ispod petrolejske lampe ije

su karike drala u eljustima tri mesingana delfina. Sada sam opet tupreko dana satima sedeo i itao kao kakvo dete ije noge jo ne doseu dozemlje. Jer, vidi, to to je naoj glavi omogueno stalno kretanje iliinjenica da ona ne dosee ni do ega, na to smo navikli, jer pod nogamaoseamo vrsto tlo; ali, detinjstvo znai da ti ni glava, ni noge ne doseuni do ega i umesto stega, koje e se javiti kasnije kad odrastemo, deca seuvek oseaju slobodna i ini im se dok itaju knjigu da lebde na nekommalom listu kroz prostor iznad ponora. Kaem ti, i ja sam se tada stvarnotako oseao i inilo nii se da nogama ispod stola ne doseem do zemlje.

U sobu sam uneo i krevet, tako da sam sada u njoj mogao i da spavam.I tada se ponovo pojavio kos. Jednom mi se odmah posle ponoi priiniloda ujem neko natprirodno, divno pevanje. Nisam se odmah probudio,ve sam to najpre dugo sluao kroz san. To je bilo pevanje slavuja; ali onnije bio u batenskom grmlju, ve na krovu susedne kue. Nastavio samda spavam otvorenih oiju. Ovde nema slavuja razmiljao sam pri tom to je kos.

Ne reci sada da sam o tome danas ve jednom priao! Bolje paljivoprati ono o emu sam tada razmiljao: Ovde nema slavuja, to je kos, tadasam se i probudio; bilo je etiri asa ujutru, dan se nastanio u mojimoima, san je nestao tako brzo kao to talas nestane kad ga upije suvpesak na obali, a tu ispred svetlosti, koja je bila kao neko neno belovuneno sukno, stajala je crna ptica na otvorenom prozoru! Stajala je tutako stvarna kao to ja ovde sedim.

Ja sam tvoj kos rekla je zar me ne poznaje?Stvarno se nisam odmah setio, ali sam bio presrean kad mi se ptica

obratila reima. Na ovoj prozorskoj dasci jednom sam ve stajala, zar se ne sea?

nastavila je ona, a ja sam joj odvratio: Da, jednoga dana si ti tu stvarnostajala gde sad stoji, a ja sam brzo zatvorio prozor.

Ja sam tvoja majka rekla je ona.Vidi, ovo do sada sam moda i sanjao. Ali, pticu nisam sanjao; ona je

tu stvarno stajala, zatim je uletela u sobu i ja sam brzo zatvorio prozor.Otiao sam na tavan i potraio veliki drveni kavez koga sam se odmahsetio, jer sam ranije ve imao jednog takvog kosa; u detinjstvu, ba onakokako sam to upravo rekao. On je stajao, takoe, najpre na prozoru i zatimuleteo u sobu, nabavio sam kavez, ali kos je ubrzo postao pitom i ja ga

vie nisam drao zatvorenog, iveo je slobodno u mojoj sobi, izletao je iuletao kad je hteo. Jednoga dana, pak, vie se nije vratio, a sada je, eto,opet bio tu. Nisam eleo da se optereujem razmiljanjima da li je to bioba onaj isti kos; naao sam onaj kavez i uz to jo jedan sanduk sknjigama, i mogu samo da ti kaem: nikada u ivotu nisam bio tako dobarovek kao od onog dana kada sam posedovao toga kosa; ali, tebiverovatno ne mogu ni da opiem ta to znai biti dobar ovek.

Da li je kos jo esto govorio? upitao je zajedljivo Ajedan. Ne odvratio je Adva on nije govorio. Ali, morao sam da mu

nabavljam hranu za kosove i crve. Da zna, to je ve bio mali problem toje on jeo crve, a trebalo je da se brinem o njemu kao da mi je majka. Sadje sve u redu, kaem ti, to je samo stvar navike, a na ta se sve samoovek u svakodnevnom ivotu mora da navikne! Od tada ga vie nisamputao od sebe, a neto vie ne mogu da ti kaem; eto, to je trea pria, akako e se ona zavriti, ne znam.

Ali, ti si ve natuknuo pokuao je Ajedan oprezno da proveri dasve ovo ima neki zajedniki smisao?

Zaboga usprotivio se Adva sve se to zaista tako dogodilo; a kadbih znao smisao, ne bi ni bilo potrebno da ti ba sve priam. To ti je kaoda uje neko aputanje ili samo neki amor, a da to ne moe darazlikuje!

PRIPOVETKE

MALO IVOTNO PUTOVANJE

ivot je pun arolija.Samo to njih.treba platiti i one uvek pripadaju nekome.TJ Simeringu, sa upregnutim ponijem, stajala su na ulici zaprena

kolica, mala kola sa jo manjim konjem. Kad god vidim ponija,poverujem da pripada ba meni: ispod uperaka grive izviruju mu zlobnoljubazne oi; sve to zajedno tako je malo da se akom moe poklopiti;posebno je lep ponijev rep. Zato bi inae sultani uvek posedovali sedamkonjskih repova da tu neeg nema?! A ja sam pri tom jedan praviodrastao ovek. Dva deaka, pak, koji su u Simeringu iznenada ugledalizaprena kolica sa ponijem, imali su devet ili deset godina i upravo su sevraali iz kole. Tada je poela arolija; kod kola, naime, nije bilo nikogakome bi ona mogla da pripadaju.

Deaci su se popeli u kola, prihvatili uzde i poni se stvarno pokrenuo;ak bi zakasao kad bi fijuknuo bi, i sve je bilo divno kao u bajci. Psi sumorali da izmiu, peaci da skau u stranu, ak je i saobraajac naraskrsnici morao da da znak deacima kao pravim vlasnicima vozila.Odvezli su se na brdo Laerberg, zatim do Istone eleznike stanice,preko trkalita uli u otmeni deo grada, da bi se na kraju vratili uSimering na livadu iza fabrike vagona, ispregli konja i on je morao dapase. Da se nita drugo nije dogodilo osim to je konj morao da pase znalo bi se ve da ovi mali kradljivci, deaci iz bajke, potiu iz indijanskogvigvama.

Da li im je postalo dosadno? Odvezli su se dalje i, upravo u Bremovomsokaetu, zapoeli neizbenu svau. Jedan je hteo da skrenu ulevo, drugiudesno. Zatim je jedan hteo da prodaju konja, dok je drugi hteo da gaodvedu kui. Tako je arolija nestala. Naravno, sve nevolje na svetupotiu uvek samo od toga to postoje leva strana i desna strana. Jer, ili svihoe isto, to svi ne mogu da dobiju, ili jedan hoe levo, a drugi desno, atada je uvek jedan jai. Tu se odnekud stvorio i policajac koji je, to mu jei dunost, sve raspravio, i arolija s ponijem danas opet pripada onome koju je platio, a dvojica deaka su preputena roditeljima i nadzoruvaspitaa ustanove za brigu o mladima.

Ovim poslednjim nee biti ba lako; ta da kau deacima? Oni suputovali od jednog kraja ivota do drugog. Treba li da im kau: Jai grabisebi? Svet pripada odvanima? Sve to radi radi svim srcem? Ili treba daim kau: Ako ujutru neto poelite svim srcem, u podne vie neete znatita ete s tim; ali, ako ujutru tu elju za neim ne doivite svim srcem kaoto bi je doiveo neko kome ste neto ukrali, po podne ete osetiti arkuelju za tim? Deaci e od vaspitaa verovatno dobiti najmanje mudarodgovor koji se u toj prilici moe dobiti vaspitai e se blago nasmeiti irei: Vas dvojica ste napravili pravu glupost.

BAJKA O KROJAU

INe verujem da je to bio kroja.Stajao je pred sudijom i govorio: Hou da idem u zatvor; u zatvoru se

jo ponajbolje oseam. Majka mi je umrla, s prijateljima sam se raziao;zapravo, ni prema majci nisam bio kakav je trebalo da budem. Kakvuvrednost onda ima ivot?! Ali, nisu svi u stanju da poine samoubistvo.Smilujte mi se! Smilujte mi se, gospodine sudijo, i zatvorite me zauvek!Bio bih srean zbog toga! U zatvoru bih mogao da radim kao kroja i viene bi bilo potrebno da izlazim napolje u svet.

Ali, sudija nije imao razumevanja i osudio ga je na nedelju danazatvora.

Osueni je zbog suvie blage kazne uloio albu.Sudija je objasnio da zbog suvie blage kazne albu moe da uloi

samo dravni tuilac. Meutim, dravni tuilac nije pokazivao nikakvuelju da to uini.

II

Mislim da sam uskoro zatim kotrljao preko Ringa 12. novembarveliku bombu, koja je bila vea od mene. Na njoj sam radio itavog svogivota. Njome sam hteo svoje vreme da dignem u vazduh. Policajac me jezaustavio i osmotrio bombu. Rekao sam: Ovom bombom moram svojevreme da dignem u vazduh jer me ne sledi, gospodine policaje, to sumoja dela. Toga trenutka bomba se meni samom uinila velikom kaoogromne trube hartije istovarene ispred tamparija novina. ,,Ah, vi pieteza novine, blago ree policajac, ,,vama nije potrebna nikakva pismenadozvola.

III

Moja bomba se otkotrljala u velianstvenom luku kroz kapijuparlamenta, u veliko predvorje, gde uvek sedi dosta policajaca kad senajavi neka revolucija. Smeo sam i da je zapalim, ali ona se ugasila jer suse gore drali govori. Kad sam uzviknuo: e i dvadeset godina poslemoje smrti biti bomba! svi su se policajci bacili na mene. Imao samnekakvu alatku pri sebi koja se, mislim, zove runa builica; to je builicakoju uprete sebi o grudi i runim pokretaem stavljate u pokret; njome sebue rupe u gvou; njome sam se branio. Stavio sam je jednom policajcuizmeu drugog i treeg dugmeta i poeo da okreem. On je bio sve blei.Ali, drugi su me epali za ruke, pa, iako ih odmah nisu uspeli vrsto dauhvate, ipak se na moje ruke svaljivao sve vei teret pod kojim one najzadvie nisu mogle napred.

Tako su me uhapsili.

IV

Gospodine sudijo !, rekoh.Gospodine sudijo, tota sam u ivotu izuavao i ime se sve nisam

bavio elei da postanem pesnik, da upoznam svoje vreme, a nesamo; branio sam se besramno, ali sudiji je sve to ve bilo poznato,nasmeio se i upitao:

Jeste li jurili za zaradom?Nikada!, uzviknuh radosno, to je zabranjeno!Tada predsedavajui pogleda onoga koji je sedeo kraj njega, pravnik

kolegu levo od sebe, dravni tuilac novinara, i svi se nasmejae.Zahtevam struno miljenje vetaka, trijumfalno uzviknu branilac.

Optueni ste jer ne jurite za zaradom, ree sudija.Od tada sedim u zatvoru.Nedostaje mu vijuga za novac, objanjavali su vetaci, zbog toga ne

poseduje ni moralne regulative i postaje odmah razdraljiv kad se premanjemu otrije postupa; osim toga, pati i od nesposobnosti da sabere misli,ne moe da zapamti ono to su drugi ve sto puta rekli, uvek je u potraziza novim idejama. I tako dalje. Jo gora su bila miljenja knjievnihvetaka. U celini sam ocenjen kao ovek manje vrednosti kome se jedinone osporava pravo da bude kanjavan.

Ali, od kada je donet takav sud o meni, ivim u bajci reda. Niko neosuuje moje nedolino ponaanje, naprotiv, moja pojava meuzatvorenicima zrai nekakvom blagou. Moja inteligencija prosto tri.Kao knjievnik, ja sam autoritet i dozvoljeno mi je ak da za nadzornikepiem pisma. Svi me hvale. Ja, koji sam u svetu ispravnih graana bioovek manje vrednosti, u svetu neispravnih sam opteprihvaeni moralnii intelektualni genije. A ja ne inim nita za novac, ve sve za pohvalu isamopohvalu. Radim ponovo kao kroja. udesna je sutina rada, mojadua je igla; ona satima ulee i izlee, danima zuji kao pela, a moja glavaje tako prazna, kao kad ovek lei u grobu, a pele zuje.

VAko bi mi neko dokazao da sve ovo nije istina i da ja nisam bivikroja, ovek manje vrednosti, i da ne ivim u zatvoru, tada bihpredsednika Republike molio za poasno mesto u ludnici.

I tamo je lepo. Sasvim bih bio dorastao tamonjim zahtevima, i nikose ne bi udio to svoje poslove obavljam zbog njih samih. tavie, tamobi mi i sve prepreke uklanjali s puta.

LIST IZ DNEVNIKA

ovek ne mora da bude mnogo star da bi se seao doivljaja kojih vienema.

Meni se u detinjstvu esto dogaalo da gledam sledei neobianprizor: ena vrsto dri jednom rukom ribu koja se trza dok joj drugomsee trbuh. Seam se, to su uvek bile krupne ene; smirenost njihovihlica i grudi izraavala je njihovu dobroudnost i strpljivost, uvek su bileopasane belom keceljom. Toga danas vie nema. Ako bi se danas takoneto i dogodilo u kuhinji, ene bi bile mrave, podiane, nosile bikratke suknje i pokreti bi im bili vie deaki; jednom reju, to vie ne bimoglo da bude kao nekad. Lice ene bi danas u najboljem sluaju mogloda ima izraz deaka koji mui neku ivotinju. Ne verujem da bi jednatakva slika vie uopte mogla da nekome u toj meri glupo i nerazumnoizazove bol u dui kao to je to bilo mogue pre dvadeset godina.

Znam da bi se danas ovakvo seanje iz detinjstva tumailo kaokarakteristian izraz deje seksualnosti u kojoj se udnja za materinskimtipom ene sjedinjuje sa slutnjom ljigave odvratnosti i unitavajuimoseanjima tabua, autoriteta i sopstvene minornosti. Da je openhauerpoznavao psihoanalizu, on bi joj u ovom sluaju prigovorio da ovaokrutna deaka elja, u kojoj su pomeana oseanja nesposobnosti iudnje, ne oznaava neki rani oblik mazohizma, koji jedva da ostavljavidljivog traga, ve slutnju istinske ljubavi. Kad odgonetne tu tajnu,rekao bi on, ,,i sklopi knjigu ljubavi, primetie da u njoj nieg drugognije bilo osim uvek te iste slike. Slike gde se ti, dobrovoljnonedobrovoljac, trza u ruci neke ene bezazlenog lika koja te vrsto dri ivadi ti iz utrobe deo onog velikog, stranog, srenog uobraenja od kogasu ve otkidale sve njene prethodnice. Mrzeo je ljubav, taj veliki filozof, isamo zato to je bio mukarac, izjanjavao se kao enomrzac.

Ali, kako se ljubav ako je to njena prava priroda oglaava eni?Pitao sam M. Ona openhaueru nije imala nita da prigovori. Sve je tutano, samo su uloge izmenjene; naime, ena, kad doe u godineispunjene setom i mudrou, upoznaje takoe to oseanje, da se, zapravo,ona oduvek samo uzalud trzala u rukama mukaraca. Ni psihoanaliza joj

nije ulivala mnogo poverenja. M. je tvrdila da je psihoanaliza, u stvari,kitnjasti pronalazak mukaraca. Malo ena je saraivalo na njoj; veinasamo u bespomonoj ulozi bolesnika. M. ne moe da podnese taj arsenalseiva i mukaraca iz snova sa ljutitim crvenim glavama. Uostalom, ne bibilo neprirodno kad bi se ispostavilo da su ove enske fantazije, zapravo,fantazije mukaraca o enskoj fantaziji, u najmanju ruku one su filtriranei nose peat muke uobrazilje.

Na ovu temu smo doli idui du dunavskog kanala, to je bilo u Beu;u nedelji proslavljanja boinih praznika. Lepa, praznino neodreena,svetlucava izmaglica nad povrinom vode. Tamnomrki brodovi, visokouzdignutih paluba ije ivice doseu do visine keja. Velika burad na obali.Zamor ena. Mukarci, u vunenim prslucima, ivahnim crvenim rukamahvataju ribe i vade ih iz velikih buradi. Jadne, krupne ribe, grei se,hvataju vazduh; odmeravaju ih rukama; stavljaju u mree. Oseamo kakoi ta njihova sivosrebrnasta tela i snaan otpor koji ona zgrena u lukupruaju rukama ispitivaa i njihova patnja dirljivo sudeluju u svetojradosti toga prazninog dana. M. nije nala nita neobinou tome toene usmruju ribe; neko, ipak, mora ova jadna stvorenja da pripremi zatiganje, uz pretpostavku, naravno, da smatramo da nam je doputeno daih jedemo. M. je imala prijatne, radoznale oi i toga trenutka su sve ene,bez obzira na to da li nose kratku ili dugu kosu, da li su materinskog ilideakog stasa, izgledale upravo kao ona.

Seam se da sam joj to napomenuo. Pred nama je leao razgolienmnogo jednostavniji i obiniji spektar ljudskih interesovanja nego to jebio onaj o kome smo govorili; unekoliko ono socijalno praiskonskobitisanje koje se sastoji od pripremanja jela, jedenja i radovanja, u taspada i neizvetaeno grljenje. Najpre nad tim, a zatim izvan togapeaiti, naizmenino, zbliavajui se, razilazei se, komplikacije,znaenja, zadravanja i ubrzavanja, pritisci, potekoe, blaenstva,uobraenja i smrtonosni sukobi. Sa jednog sasvim obinog predela uzdiese para, stvaraju se oblaci koji doaravaju dvorce promenljivih oblika,koji se zatim opet polako preobraavaju u neto drugo, ali za trenutak savpredeo poprima izgled slike nad kojom kao kruna stoje ti oblaci. Ne znamda li je to dovoljno jasno; meutim, meni su ba te rei padale na pamet idok sam ih izgovarao, verovao sam da vidim oblake u obliku dvoracaitavih stolea koji se uzdiu iz u osnovi uvek prisutne ljudske plitkosti.

M. na to nije nita odgovorila. Ali posle izvesnog vremena ona reeneto to nije bilo u uskoj vezi s tim: Znam samo jedan jedini doivljajkoji bi se mogao porediti sa tvojim opisom ena koje pripremaju ribe,iako je u ovom sluaju re o neem sasvim drugom. Bila sam devojicakad mi je umro deda i kad je tata otputovao. Zapravo nisam ni shvatilazato je on odjednom otiao, jer tek kad se vratio opirno mi je ispriaota se dogodilo. O dedi nisam mnogo znala i taj razgovor u dnevnoj sobi uprisustvu majke nije u poetku na mene ostavio neki naroiti utisak. Ali,kad je moj otac hteo da opie kako je deda izgledao kad ga je zatekao nasamrtnikoj postelji, on je toga trenutka poloio ruke na sto, zaronio unjih lice i iznenada poeo gorko da jeca. Do tada jo nikada nisam videlaodraslog oveka da plae i pomislila sam da u propasti u zemlju od stida.Lice mog dragog uplakanog oca koje se treslo, sa velikom bradom koja jeiznenada postala smena, zabolelo me je do dna due!

,,Ni to se vie ne bi moglo doiveti na istovetan nain, izgovorili smooboje istog trenutka, r oevi vie nemaju brade! Da li smo se na tonasmejali ili samo nasmeili, vie ne znam. Ali, tano se seam kako senekakva razgaljenost prosto mogla opipati. Sa planine je, naime, naiaovetar sa snegom koji se topio iznad povrine vode, sa naih lica izbijala jetoplota koja se ponovo zamrzavala u sveini srebrnaste izmaglice; svet jepostajao time tako neodreen; osealo se kako se, dok smo razgovarali,naa lica na tom vazduhu razgaljuju ili ukruuju a da se to nije moglorazlikovati. Pri tom su nae rei dobijale dublje znaenje nego to im posadraju verovatno pripada.

OLUJNA PLIMA NA ZILTU

Na dan 30. avgusta ostrvo Zilt, poznato po svojim kupalitima,iznenadila je olujna plima jaine kakva ve decenijama nije zapamena,niti se ikad oekuje.

Prethodilo joj je neuobiajeno vreme. Na ovom ostrvu, osim kratkih,sasvim su retki jai udari vetra, jer se vetrovi, iz nekakvih atmosferskihuzroka, razdvajaju na junom rtu ostrva da bi samo proarlijali sa obenjegove strane du sprudova i potom se sasvim umirili nad povrinomSevernog mora. Meutim, ovoga puta uporni jugozapadni vetar noima jenad ostrvom izazivao nepogode; danima je pre podne kia ravnomemopadala, po podne bi se razvedrilo, jutra i veeri bili su neprijatno prozirni.Banjski gosti, osim njih nekoliko, ove godine su neobino ranootputovali, delimino zbog takvog vremena, delimino zbog poskupljenjaprevoza u Nemakoj; izgledalo je da se ostrvo tih poslednjih dana ponovookrenulo sebi i svojoj usamljenosti ispunjenoj fantastikom. U noi kojaje prethodila olujnoj plimi grom je na ostrvu udario u seosku kuu izapalio je, i taj nevani dogaaj sada, kad je prestala sezona kupanja i onapoznata sezonska i dolarska uzrujanost, dobio je sasvim posebnu teinuza povuene stanovnike ostrva koji su, preplaeni, govorili da se takvanesrea nije zbila ve dvadeset i sedam godina. Poar je zahvatio malufrizijsku kuu iz 18. veka, preureenu u letnjikovac, te kue su ovde naselu ciglaste boje sa belim prozorskim okvirima, uzdiu se natravnjacima, uurene iza zemljanih i kamenih nasipa, sa starimkaljevim ploicama i nametajem, visokim tranim krovom dubokouvuenim s proelja. Shvatio sam zato su ljudi tih olujnih noi ostajalina nogama, a svetiljke sablasno svetlucale iza prozora, te kue izuzimajui naselja na jugu nisu imale gromobrane. Stajali smounaokolo, sa rukama u depovima, i gledali u poar koji ni jaka kia nijemogla da ugasi, nas nekoliko gostiju iz okolnih kua i vatrogasci koji su,zurei u zaarenu krovnu konstrukciju, povremeno pokuavali neto dauine, as lopatama, as vodom koja je curila iz njihovog mrka kao izkakvog batenskog creva. Pod ogromnim, tmurnim nebom sve jeizgledalo gotovo lepukasto i ljupko; neprijatan utisak izazivalo je jedino

ono huktanje vatre pod pritiskom vazdunog strujanja kroz kapiju kao izkovakog ognjita.

Tokom noi vetar je ojaao i sledeeg jutra duvao je vrlo jako iznadostrva. Olujni vetrovi na visokim planinama tutnje i besne, ovaj je, pak,bio slian ogromnoj, gotovo mirnoj struji koja podrhtava samo odunutranjih udara. Gore na dinama oi jedva da su mogle da se dreotvorene, a pustari iza dina ljudi su teturali tamo-amo u arenimvunenim jaknama nalik na treperavu cvetnu livadu. U tri asa plima jebila na vrhuncu; napreui se, kretali smo se obalom i gledali kako vodaod jedan as po podne sve vie raste. Najpre je progutala peanezamkove i iroki pojas plae, zatim je odvukla pletene korpe za sedenjena plai, koje su ljudi radi sigurnosti sklonili iza plae prislonivi ihuspravno do pola visine ostrvskog zida; jedna za drugom, poduhvaenetalasima, pljusnule bi one u vodu poput ogromnih morskih pasa. Sve ovobila je igra, mada se ve nasluivala elementarna nepogoda koja moe daprouzrokuje i znatnu tetu. Ali, u tri asa, kada je voda trebalo da ponepolako da opada, to se nije dogodilo: voda je i dalje rasla pod pritiskomogromne snage vetra. Vodena masa je do pola visine zapljuskivalabedem koji se protezao obalom, zid stvoren od naslaga peska, zemlje iilovae, visine deset do trideset metara, homerovske siluete, kojim seostrvo uzdizalo iz obale, a ogromne mase zemlje razmekane kiom,opsednute talasima kao maljevima, odronjavale su se kilometrima duobale Zilta.

Meutim, katastrofa se nije zbila ovde na obali, direktno izloenojudarima plime, ve, za pravo udo, na prostranim sprudovima. Ostrvo Ziltobrazuje na jugu, iza gradia Vesterland, velika otvorena kleta izmeuijih je krakova sprudasto podruje koje gotovo da je potpuno izolovanood otvorenog mora, pri oseci je jo udaljenije od obale i lii na velikumovaru. ini se da se ova srazmemo mala koliina vode koja primaogromnu energiju od udara Severnog mora zbog toga izuzetno snanonjie, a s drage strane se ostrvo sputa sa nekoliko metara nadmorskevisine u potpunu nizinu i zavrava u takozvanim ritovima koji slue zaispau i lee gotovo na visini morske povrine; na ovakvo zemljite, naizgled kreui se slivovima nekoliko potoka, provalila je plima ogromnomsilinom i prekrila ga zapenuanom vodom vie kilometara u dubinukopna. Provala plime trajala je vie asova, seoska imanja pruala su joj

otpor, a konano ju je zaustavio tek jedan dramski nasip; ova iznenadnaolujna plima unitila je veliki deo etve, stradalo je mnogo stoke, a inekoliko ljudi se utopilo.

Sutradan po nesrei nevreme se smirilo, sve je izgledalo kao poslekakve provale oblaka; na sve strane jezerca, ostaci etve leali su u blatu,seljaci su skupljali na gomilu zrnevlje ita i seno, oteena su ipostrojenja u Vesterlandu, svugde na obali videle su se grude zemlje,nekoliko entuzijasta je u pesku ve kopalo nove zamkove. Na jugu, dvakilometra od obale, na nasipu oveje visine, naao sam malog uginulogpoljskog mia slepljene dlake koga su talasi tu izbacili; to je bilo sve to jeplima ostavila za sobom radoznalom posmatrau; svoje vrednije rtvenabujalo more je pri povlaenju odvuklo sa sobom.

EDNI

Zvao se Ali i prikljuio nam se dragovoljno izvesno vreme pre ubistva;nismo znali odakle je i verovali smo da obitava na nekom od seoskihimanja razbacanih po okolnim planinskim padinama. Zato mu je i ime Alibilo slobodna tvorevina, moglo bi se rei plod fantazije. Uitelj ga jesasvim iznenada smislio kad su im se pogledi prvi put susreli i utonulijedan u drugi. Kako je ovo ime bilo prilino neprikladno i nerazumno, ana izvestan nain nam ipak izgledalo prihvatljivo, imali smo utisak da jeuitelju pala na pamet nekakva pesma i nali se u udu. Svi smo se potomipak zaloili da mu se da ime Ali, a i on se mirio s tim kao da se oduvektako zvao; krenuli smo tako toga popodneva upetoro iz gostionice,sputajui se dombastim putem prema Torentu ili kako se ve zvao tajpusti trougao koji je stvorio nabujali planinski potok, naputajui svojuvrletnu uvalu, slivajui se i probijajui se u veliku, plodnu glavnu dolinu,gde ga potom preuzima mala brza civilizovana reka koja ve u svojimpoecima nosi ime poznato u Evropi.

Vie ne mogu da podnesem ovo trouglasto praiskonsko stanje!,rasrdio sam se ja. Svugde gde se priroda javi u prostim geometrijskimoblicima, ona je podmukla; okrugla jezera su puna opasnih virova,vulkani su kupastog oblika, pokuavao sam da naem jo dokaza, alimi vie nijedan nije padao na pamet. Kamen u ui je kockast sa glatkimuglovima, dodade tka svile. Gleeri su ploe, dopuni eleznikislubenik koji je tri meseca studirao prava i pri tom nauio da se skija. vi ste budale na kvadrat, zakljui uitelj ovaj razgovor, ,,vi zaboravljateda je itava Zemlja okrugla! On je bio izuzetno snaan ovek.

Kao to i na razgovor uvek bio zbrda-zdola kadgod smo krstariliTorentom, tako je i u naem ponaanju bilo dosta razuzdanosti.Izbegavali smo put koji je presecao trouglasti predeo, posut tucanikom, isam kao kakav isueni potok, skakali smo galamei preko kamenih brazdiu kojima je potok iezavao za vreme sue; drali smo se vrsto za rukeda prilikom opsenijeg napada na neki grm ne bismo bili odbaeni nazad,i upadali bismo svi zajedno u njega, urlali smo kao da u ovoj pustinjiirokoj deset minuta hoda, a kilometrima dugakoj nema nigde nikog,

vikom smo rasterivali ovce koje su se napasale malim ostrvima trave. Utome je naroito Ali bio zastraujue revnostan, pocikivao je odzadovoljstva, a mi smo zvidali za njim i vikali: Ali! Od straha dastvarno ne epa i ne razdere neku ovcu poskakivali smo i po metar uvissamo da ga ne izgubimo iz vida, a pri tom smo i mi pocikivali.

Ali je, meutim, za razliku od nas drugih, bio pas, i to venecijanskavrsta lovakog psa, u ta nas je uveravao uitelj kome u prirodnjakimpitanjima nismo mogli da se suprotstavljamo, a, osim toga, Ali je najprepritrao njemu, a ne nama. Nije bio naroito visok, ali zato je bio irok isnano graen, sa velikim, dobroudnim, klempavim uima, krivim,snanim nogama i kratkom dlakom koja bi, onako iarana krupnimmrljama, smea i bela podseala na kesten, da beli delovi nisu bilipoprskani crnim, kao to je beli konj posut sivim takicama. Da je Alikojim sluajem ubio neku od ovaca, imali bismo velike neprijatnosti jerje samo nekoliko stotina koraka iza Torenta ve poinjao gradi koji nijebio vei od trgovake ulice, ali je bio tako dobro ureen i nastanjen takoimunim graanima da je imao status grada. Svaki put bismo izaposlednjih grmova poteno istresali pantalone na nogama, udaranjem otlo stresali bismo bar malo praine sa cipela, trudili smo se da to vieuklonimo neobuzdanost sa naih lica i pozivali Alija da ide neposrednoiza naih nogu, barem onim delom ulice koji je vodio izmeu trgovina ibio vredan potovanja, pre nego to se u produetku ne domognemodruge strane glavnog druma koji je vodio prema jezeru i novimuivanjima.

Kad bismo uzeli kartu Evrope i oznaili na njoj mesto gde ovaj gradlei, i to najfinijim vrhom iode, onda bi i sam taj ubod dalekoprevazilazio grad i dosezao breuljke koji su za njega bili neobinoznaajni jer je iza njih izlazilo i zalazilo sunce. Bilo je malo izgleda da mi,onako mladi i znatieljni, brzo krenemo odatle. Jedanput nedeljno stizalesu u grad ilustrovane novine, sa slikama iz celog sveta. Oblakoderi ibrzine od 200 km na as, nage igraice i donje rublje finih dama, velikesvetske varalice i odlazak na safari u Afriku, ene rtve drogiranjakokainom i venanja u visokom drutvu. Znali smo za sve tehnike izrazeotmenog doba i nae oi su upijale te slike kao da smo gutali sjajnedragulje koji bi se tada zaglavljivali u grlu, tako da nisu mogli ni napredni nazad. Verujem da nas nita ne bi odvratilo od toga da obrazujemo

razbojniku bandu i orobimo ceo svet; ali nismo znali kako se to radi.Metani su doivljavali sve to sasvim drukije od nas, oni bi putovaliponekad u sledee vee mesto odakle su, opet trgujui, putovali usledea jo vea mesta i poneko bi odatle doneo kui, blesavo sesmeei, neku modernu kravatu, drugi, pak, neku jo mnogo goruuspomenu, a trei su se ak dovezli nekim automobiliem. Tako jelukavi gradi postepeno hvatao korak sa novim vremenom, te na krajuvie nije iveo sasvim bez malih avantura i potajnih skandala meusvojim zidovima. Ali, mi smo to prezirali; izjavljivali smo da su ti njihoviautomobili zastareli, pravi muzejski modeli i besno tumarali okolo.

Toga dana kad se zbila ta mala nesrea, to ubistvo, dolazili smo opet izTorenta i ba smo bili ispred prvih isturenih kua u kojima su stanovalisiromasi i elezniki radnici kad je Ali, istravi ispred nas, ve uvelikopoeo da njuka zidove i pragove na vratima; mi smo Aliju, koga je eljaza avanturama oterala iz zaviaja, nudili samo viku i prazna uzbuenja.Sada smo videli i uli, nita ne slutei, kako ga je u njegovom poslulajanjem uznemirilo jedno psetance koje je izjurilo iz kue izigravajuizlovoljnog vlasnika, pravilo se vano i doljaku onemoguavalo pristup.

Ono je, po svemu sudei, ako se izuzme ovo uobiajenoprenemaganje, bilo sasvim umiljato stvorenje. To sasvim obinopsetance, sa prljavom ukastom dugakom dlakom, koje je moda htelosamo da se igra, smatralo je, izgleda, da najpre treba u dovoljnoj meri daodgovori svojoj dunosti uvara i domaina. Meutim, Aliju nije bilo doale. Uzdignuti ukasti rep maloga, kao kakva zastava, upravo se biopokrenuo na stranu da bi zapoeo da mae tvrdio je kasnije tka svile ali, pre nego to je zavrio i drugu polovinu ovog pokreta, ime bi se psearazdraganost rairila itavim zadnjim delom tela, dok je prednji jo reao,besno i protiv svih obiaja, Ali mu je zario zube u vrat, zavitlao eljustimadva puta tamo-amo, a onda ga ispljunuo na zemlju. Nae ui je zaparaoalostan kratak krik posle kojeg je, pre nego to smo mogli da pritrimo,usledila jeziva tiina, i tu ispred kue lealo je sada psetance sa onimukoenim, pomalo smenim, pomalo dirljivim izrazom lea, dok se Aliizgubio iz naeg vidokruga.

udno je kako nas je ovaj doivljaj, koji bi neki dobroudan izadovoljan prolaznik jedva propratio sleganjem ramena u znak saaljenja,toliko iznenadio i potresao, kao grom iz vedra neba. U nama se zbio

preobraaj. Mora ga istui!, doviknuo sam uitelju s nezadrivimuzbuenjem, i svi ostali povikae uglas: Mora ga istai! Kod uitelja jeizgleda prevagnulo isto uverenje; kao u tekom snu uze on okot vinoveloze koji je visio preko ograde i pozva Alija. Tokom kanjavanja ovaj neispusti gotovo ni glas bola. Udarce je primao leei na zemlji i trpeo jekao kakav ratnik plemenitog porekla. Meutim, kad se zadavanje bola, uznau glasnu podrku, oteglo i, po njegovom miljenju, prekorailogranicu pravednog kanjavanja, Ali poe najpre da rei, a potom i da kezizube. Mora jo da ga tue!, vikali smo, i uitelj, koji je, izgleda, venameravao da prestane, stvarno nastavi dalje. Ipak, to god je Ali bivaoopasniji, udarci postadoe rei. Trebalo je da tako deluju pedagoki, dabudu rei i toboe precizniji, a zapravo su zadavani sa sve vie oklevanja.Bio je to snaan mlad ovek, taj uitelj, sa gustom kosom, uvek sam gasmatrao odvanim momkom, ali sad mi se inilo, gledajui ga s lea i nevidei mu lice, da se plaio i bio meka srca.

Time se zavrio ovaj neoekivani mali doivljaj, naime, iza ugla kuenaila je jedna mrava ena svaalakog izraza, nosei u ruci zdelu, mismo se pobojali da je ona vlasnica prljavog psetanceta i da e podiiveliku larmu koja bi mogla da ima nesagledive posledice, jer mi ba inismo bili omiljeni u tom gradiu, i zato smo smesta odmaglili. Najpredostojanstveno, laganim hodom; ali, im smo se nali zaklonjeni jednomkuom, dadosmo se u trk; a kada smo tamo dalje ponovo postali vidljivi,potrasmo galopom, sada ve obesno, poskakujui as u jednu, as udrugu stranu, to je trebalo da ukae na nau nevinost, ipak sve je bilosraunato na to da se to bre udaljimo od mesta nedela. Meutim, izanas se nisu uli nikakvi zvuci; kad je Ali, koji je najpre zlovoljno kasao zanama, video nain na koji trimo i skaemo, oraspoloio se i on, poeo jeda poskakuje uz nas, dodirujui svakog njukom i sad je ve grabio premagradu ciei kao na voa.

S druge strane prostirala su se polja kukuruza vieg od oveka. Kadneko neiste savesti prolazi kroz njih, ini se da nekako udesno apuu.I tada je iskrslo jezero; put je dalje vodio obronkom brda navie. Krozumu pitomog kestena. I javora. Jezero je tonulo sve dublje. A onda, naputu, gostionica gde je bilo hleba i vina. Tako neto ni jedan od nasnikada nije propustio. Vruina dana dogorevala je na naim licima, azagrejanost vinom izbijala je u njima kao mesec u oblacima. Ispod drvea

se hvatao mrak; na kameni sto stavie zastakljenu lampu. Rekoe, putvodi dalje u divlje kamene vrleti, a onda preko planine u veliku dolinu. Toje rekla Agnesa, gostioniareva ki, ijeg dragana nismo poznavali, alismo pretpostavljali da je neki vieni graanin koji nije mnogo mario zanas. A sa mesecom i vinom i rasplinutom napetou dana ponovo se javiseanje na poinjeno ubistvo koje smo dotad skrivali jedan od drugog.

Nije bilo fer od Alija, kod tolike razlike u veliini!, pokuao je daublai na uas ljubitelj sporta, elezniki slubenik. Neravnopravnaborba je uvek odvratna! Meutim, njegovo objanjenje nije nailo naodobravanje. Jedan drugi je rekao: ,,Da je bar bila neka maka! i nikomenije polazilo za rukom da od nas odagna oseanje odvrataosti premaovom dogaaju. Uutali smo. Najzad je jedan ponovo lagano progovorio: nama uopte i nije bilo odvratno. Mi smo naseli. To je bila sutinastvari. Nagazili smo na svoje srce i okliznuli se kad je krik neizrecivogodjeknuo u vazduhu, i sad smo to hteli jednim udarcem nogom daodgurnemo kao da smo se sluajno okliznuli na kori lubenice.

Da je to poinio neki ovek, onda bi se to okvalifikovalo jednostavnokao ubistvo u afektu!, skrenuo je razgovor tka svile. Tri godine robije inita vie! Uitelj doeka primedbu: ,,Ne moe se suditi ivotinji kaooveku. On je iznenada posumnjao da bismo u ovom raspoloenju moglineto da odluimo protiv Alija.

Pauza, i onda nenadano jedan grubo upita: Jesi li ti siguran u to?Sada smo ponovo bili tamo gde je trebalo da budemo.

Nita on ne zna!, besno viknu tka svile koji uitelja odjednomostavi na cedilu. ,,U afektu se moe neko drugi ak i za vrat ugristi i klatizubima dok ne umre! On ne dade dalje nikakvo objanjenje, ve zauta.Svi ga zaueno pogledae. Imuni tka svile bio je jedini meu nama ijaje porodica poticala iz ove varoice i sad je izgledao kao da bi piletumogao da zavrne iju. Nismo, na alost, bili u stanju da mu protivreimo,ali razlika izmeu naeg odobravanja i oiglednog gaenja bila je vrlomala.

Zato ste onda svi od mene zahtevali da ga tuem?!, pitao je sadaalosno uitelj.

Da, zato? jedan gurnu svoju stolicu unazad i ree ustajui: Dokleemo jo morati da ostanemo u ovom prokletom budaku od grada!?

Uzeo sam lampu i osvetlio ispod stola gde je Ali spavao. On se

probudio i protegao svoje dobroudne ape, preko zuba su mu s njukeprostoduno padali veliki visuljci koe. Ali!, pozvasmo ga. Agnesa jestajala na pragu kue prekrtenih ruku i gledala nas. Tako je uvek stajalai gledala nas kad su nam rei as zapinjale, as se uzdizale premazvezdama kao pena iznad kakvog vodopada. Nikada nismo znali da li jerazumela na govor, nikada nije uestvovala u njemu, ona nas jeposmatrala kao to se posmatraju ivotinje ili stvari, izgledalo je da nasprezire. Podigao sam lampu i bacio novac na sto od toga je ivnula. Alije prestao da se protee i zakasao pred nama putem nazad u grad.Izgledalo je da je bio zadovoljan svojim danom, a ja mislim da smo mumi potajno zavideli na tome.

PRENOITE U PREDGRAU

Svake bogovetne noi tano u pono zatvarana su teka, drvena krilaulazne kapije i na nju sa unutranje strane navlaene dve gvozdenepreage debljine ruke. Do tada bi zakasnele goste saekivala sanjiva starasluavka u seljakoj nonji. etvrt asa kasnije proao bi tuda laganokruei gradom straar koji je nadgledao vreme zatvaranja gostionica. Ujedan as po ponoi iz magle bi izronila patrola koja je dolazila iz oblinjekasarne, bat tri para nogu bivao je sve glasniji, da bi prerastao u zvonakmar i ubrzo utihnuo u daljini. Dugo potom ne bi se ulo nita osimhladnog, vlanog utanja tih novembarskih noi. Tek u tri asa naila biprva kola sa sela. Uz veliku buku prolazila su treskajui se preko kaldrme.Umotani u svoju ebad, ogluveli od kloparanja tokova, ukoeni odjutarnje studeni njihali su se iza konja koijai.

Jedne takve noi pred samu pono doao je taj par i zatraio sobu.Sluavki se mukarac uinio poznat. Bez ikakve urbe zatvorila je visokukapiju, navukla teke preage i povela goste, ne pitajui ih nita. Najpreuz kamene stepenice, tada dugakim hodnikom bez prozora, sa dva naglai neoekivana zavoja, zatim uz pet kamenih stepenika, izlizanih od silnoggaenja i ponovo jednim hodnikom prekrivenim napuklim kamenimploama koje su se pomerale pod teinom nogu. Na njegovom kraju, togoste nije nimalo zaudilo, nekoliko uskih stepenika vodilo je nagore, dojednog malog trema na koji su izlazila troja vrata; stajala su niska i mrkanad otvorom stepenita.

Jesu li ove sobe zauzete?, upita mukarac, pokazujui na drugadvoja vrata. Starica je odreno zatresla glavom dok je osvetljavajuisveom otkljuavala jednu od soba; tada je sa visoko uzdignutom sveomstala pred vrata i propustila goste da uu u sobu. Njoj se ovde nije estodogaalo da uje utanje svilenih podsuknji i brzo sitno koraanje enau visokim potpeticama koje uplaeno izmiu pred svakom senkom nakamenim ploama. ,,Oh, al je jezivo! Uh, al je romantino!, uzviknula jeena vie puta, to je starica, inae sumnjiava prema ovoj eni u svili,shvatila kao prigovor, te se prkosno i tupo zagleda u oi nepoznatoj kojaje morala da proe kr nje. Goa, mogla je imati etrdeset godina ili

moda jo i neku preko toga, naavi se u nedoumici, oholo klimnuglavom. Odavno je prola prvu mladost, pomisli sluavka sasopstvenim muem u boje ime, ako se to i desi, jo i nekako, ali ovoj jedo avanture! Tada uze novac za sobu, utrnu sveu i ode u svoju sobu.

U itavom konaitu vie se nije mogao uti nikakav zvuk. Svetlostsvee jo nije stigla da ispuni sve uglove bednog sobika. Nepoznati jestajao poput nepomine uspravne senke kraj prozora, dok je ena sedelana ivici kreveta muena neizvesnou. Patila je to je morala dugo daeka. Mukarac se nije pomerao sa svoga mesta. Ako je do tada sve teklobrzo, sada se, kao da su utonuli u san, javio nekakav ilavi otpor koji jekoio svaki pokret i paralisao svaki deli tela. Oseao je da ova enaoekuje neto od njega. Kako se samo usuivala?! Sigurno je oekivala daga vidi pred svojim nogama. Sad bih je morao prekriti poljupcima, reesebi. Pozlilo mu je. Haljina joj je bila do grla zakopana, kosa ofarbana:otvoriti sve to znailo bi otvoriti duplju jednog nezamislivog unutranjegivota, vrata jedne tamnice. U sredini sobe se nalazio sto; za njim susedele stvari njenog ivota; u domaim papuama, raspoznavala su im selica. Posmatrao je sve to neprijateljski i uplaeno. Htela je da ga uhvati;njena ruka je na kvaci neprekidno pritiskivala njegovu. Na kraju mu nijepreostalo nita drugo do da uleti unutra kao topovsko ule i strgne tapetesa zidova! Krajnjim naporom uspelo mu je najzad da se suprotstavi ovimotporima i s mukom istisne iz sebe reenicu: ,,Da li si me odmahprimetila kad sam te pogledao?

Moda bi bilo bolje da ni to nije rekao. Izbio je pravi vatromet rei.Oi su ti bile kao dve crne kupine!, ili je rekla zvezde?, tvoje divlje,neobuzdane usne!

I tebe je, naravno, odmah obuzela strast?,,Da, dragi! Zar bih inae bila ovde?!, odzvanjalo je ovo njeno

naglaeno protivpitanje. A ta, ako je postala rtva jednog besramnogoveka? Ona ga nije poznavala; odea, hod i lice bili su mu otmeni, aljubav strast! To je bilo sve.

Pratio sam te danima!, tiho izusti on.Tog trenutka je shvatio da je savreno nemogue da se pribere. Zar e

njena naga koa da pritisne njegovu nagu i nezatienu kou? Zar njenegrudi treba toplinom da ispune njegove? Pokuavao je vicevima daodugovlai. Oni su, meutim, bili muni i bojaljivi. Rekao je: Krupne

ene steu i svoje noge, zar ne? I to cipelama s vrpcama. A onda tamogore gde se vezuju krajevi vrpci ukae se uvek malice mesa, kao prekislotesto, a oko toga mesta uvek se iri jedva primetan, ali poseban miris.Jedva primetan votani miris kakvog nigde na svetu nema! Svuci se!

Nesrena ena, koja je, zbunjena, preutala svoje ime, bila je vidnouzbuena. Varate se!, uzviknu ona, nmojte da mi govorite ti, pustiteme da idem, ja sam estita ena, ja sam dama!

Izvini!, ree on. Opet mu je lice zadobilo onaj plemenit i paenikiizraz. Tako izgleda samo ovek koji je sposoban da doivljava dubokaoseanja. ovek koga mui velika grena strast. Leopold e se vratiti tekprekosutra, ali, ni on me ne razume pade joj na pamet ipak bi trebaloda telefoniram svojima da u noiti van kue. Krv, koja joj se od srdbebila podigla u glavu, sjuri se strmoglavo natrag u slabine. On je akomprekrio oi. Oseala je da je bila nepravedna prema njemu. Klicala je usebi: Ljubomoran si? Ah, ti, slatki! Ti, gorki! Mora da ti je teko palo, nepoznajui me, da pronae pravi put kako da mi prie! Htela je da mukae da je Leopold, dodue, dobar ovek, ali

On kao da pogodi tok njenih misli jer odjednom ree: Zavidim ti nanjemu. I pri tom je prvi put bilo ivosti u njegovom izrazu. Oi su mugorele kao dve buktinje i njoj se uini kao da je hteo reima da ih ugasi tako udno je poeo da jenjava ar u njegovim oima. On nastavi: Nikadanisam bio ljubomoran. Volim sobe kao to je ova. Ba jednu ovakvubednu stoliicu. Ba ovakvu posteljinu u kojoj je moda jo pre jednogasa spavao neki momak oboleo od boginja!

Nasmeila se. ali se, grubijanu! Pastuve! Hoe samo da osetimveliinu rtve koju prinosim tvojoj lepoti.

,,Ne, ree on, ,,zar ti ova dva votana krnjavka ne izgledaju kao dvanagorela uda? Oni su te ovde ekali. Moda te u krevetu eka gamad, zaie ti pod meko, slatko testo koe i jesti, a ti je u zanosu nee ni osetiti.Hvala ti to si dola. Meu ovim ljuspiavim, bezubim, bradaviavimstvarima ponajpre bih se usudio da se opustim. U besmislenomkotrljanju uveravam te, ponekad odista u potpuno besmislenomkotrljanju. Ali ako me bude pourivala, neto e u meni zakripati, zaistazakripati, ue se jedan grozan, sasvim neljudski glas kao od tokovakola.

Govori kao kakav pesnik, ree ona sama sebi, ili filozof, tako oni

danas govore; sada ga moram pustiti, kasnije u mu pokazati da imaposla sa otmenom enom. Ona poe odluno da se svlai, osetila sedunom pred svojom au.

Njega sad obuze strah. Muila ga je misao: To treba sad otvoriti! Kaokakvu deju igraku, do tokia, koji zalaze u tokie svega ostalog.

A druga muka je bila: Ona me progoni. Iz nje stalno neto navire. I touvek neposredno preda me. ta li to samo ona neprestano govori?!Moram kao pas da skoim na okruglu kotrljajuu loptu njenog ivota.

Ona je sada sedela pred njim samo u cipelama i arapama. Potpuno sesvukla jer je on govorio o gamadi. Uinilo joj se da je tako sigurnije.Njena bedra su se njihala u naborima koji su navirali. Poela je da drhti.

Njegove oi su se trzale tamo-amo kao psi na lancu.Zar ti nee da se svue?, upita ona.,,Da li bi prethodno htela da igra?, upita on.Suze gneva nadooe odnekud. ena se pokaja zbog ove avanture i

najradije bi izila iz sobe da je mogla. Ali, ta joj sada drugo preostaje doda njegove postupke prihvati kao zanimljive i neobine. Ah, ljubav jezapravo kao kakav gonjeni konj obliven penom, pa i onda kad drhteizastane.

r da divno igra, ree on ponovo odugovlaei. Muzika seponekad nae na samoj granici ivota, pree i preko nje. li pokreti..!

,,Ne, neu da igram, odgovori ona. Budi dobar i prestani da brbljagluposti. Volim te uprkos tome, neotesanko jedan. Zato me nepoljubi?!

Usledilo je utanje. Tada on oprezno upita: Jesu li te napustileavolice koje su boravile u tvome telu? Ali istovremeno u sebe kakoizgovara besmislenu reenicu: Mlad je onaj ko voli, i istog trenutkanjene ruke obavie se oko njegovog vrata. Njegove oi poee da se trzajutamo-amo kao ribe u mraku.

Smiri svoje oi, dragi, izgleda tako plemenito i jadno!Tada je on snagom oajnika visoko podie i poljubi. ta radi tvoj

Konfuije?, upita tiho. Ona shvati to kao neki struni izraz mukogdrutva; nije htela da pokae svoje neznanje, oseala se prijatno krajnjega. Meutim, neto ju je ipak opominjalo da bi bilo bolje da vie neodugovlae. Vrh njegovog jezika dodirnu njene usne. Ovaj stari nainsporazumevanja meu ljudima bio joj je poznat, ma kakva ih pamet pri

tom krasila. Lagano poe svom irinom da izvlai svoj jezik. Tada ga opetbrzo uvue unutra i nasmei se vragolasto. Njen vragolasti osmeh znalaje to dobro bio je poznat jo kad je bila dete. I rekla je, na sreu, modazavedena nesvesnom spregom glasova: Konfuije se raduje ninajskrivenija misao nije joj odavala da je ona ovu re ikada u nekomdrugom smislu ula.

Tada on uzdahnu. Okrugla lopta sveta kotrljala se na njega. Ponovito!, molio je, dok su mu kolena klecala. Potrajalo je dugo dok njegovizubi sasvim ne prodree kroz njen jezik. I najzad ga oseti nabubrelog uustima. Bura jednog velikog ina uzvitlala ga je. U svom kovitlanjuodgurnuo je belu, krvavu masu nesrene ene koja se u jednom uglu sobegrila i uvijala oko sebe, oko jednog visokog, promuklog, kretavog,teturavog glasa.

PROVALA TRENUTKA

Dogodilo se to poslednjeg dana sudske rasprave, oko tri asa popodne, neposredno pre pauze koja je trebalo da pone posle zavretkaispitivanja svedoka da bi se pruila mogunost sudiji, tuiocu ioptuenom da se okrepe pre nego to pravda ne izrekne presudu. Tajjunski dan proticao je jo od jutra optereen egom poput kolanatovarenih senom koja se lagano pribliavaju, i ija kripa gotovo da seuje. Meutim, samo se senka vruine spustila u malu sudsku dvoranuiji su prozori bili u senci naspram bletavo svetlog niza kua preko puta.Ljudi u dvorani sigurno bi lake podnosili vruinu napolju nego ovupodmuklu unutra, zato i nije bilo nikoga ko povremeno nije mislio naslobodu u prirodi i godinji odmor.

Nekoliko desetina pejzaa skrivalo se u njihovim glavama. Kupalitena reci sa malim paravanom za presvlaenje; gutljaj mleka, iji je praviukus ranije uvek bio pomalo udan, sada je proticao kroz grlo poputrajskog blaenstva; eleznika stanica u planini ispred koje u jutarnjojsveini stoje hotelski momci u planinarskim cipelama sa kaketimaopivenim zlatnim gajtanima: sve same besmislene i glupe sitnice za kojenije lako rei kako se jave, ali se uvek jave kad se ovek zamori odtakozvanih intelektualnih naprezanja, a ova pravna rasprava koja sebliila kraju bila je upravo takva. Ne ba mnogo simpatini tuilac koji sebori za ast i poloaj prebacuju mu se prljave stvari koje je zaista ipoinio, a ipak se osea rtvom onih koji su ga raskinkali ve senekoliko nedelja saiveo sa ulogom oklevetanog, a pomisao da e, ako seproces zavri nepovoljno po njega, ubiti ili sebe ili svog protivnika, navelaga je da jo od poetka procesa kriom nosi pitolj. Od njega se danimanije rastajao, iako je nejasno oseao koliko ga je spreavao da senormalno ponaa, i zapravo ga nije eleo u svome depu, a pomisao naubijanje pala mu je na pamet samo stoga to nije mogao ni da zamisli tabi u sluaju najgoreg trebalo da uini; jer, niti je hrabar, niti se oseadovoljno mladim da zapone sve iz poetka, ali bez pitolja bi sigurnoodlunije branio svoje pozicije koje je na poetku procesa jo vrsto draoda bi potom tokom rasprave poinio itav niz greaka i slabosti. A sada je

ve nekoliko asova bilo gotovo potpuno sigurno da e na kraju doivetisramotu, i kada je sudija pozvao poslednjeg svedoka, oveka od koga nijemogao da oekuje nita dobro, proaputao je sebi: sad! i dodirnuo dep saistim oseanjem kao da mora da odri govor, a ne moe da se seti ni jednejedine rei. Meutim, ipak je odustao od toga, i dok je vreme neumitnoteklo dalje, pokuavao je da iznova sebe razdrai mislei na enu i decukoji e nevini patiti kad njega poraze; uzrujano se poigravao svojimprstima, mada bi se pre reklo da su se oni poigravali s njim, jer se u njimakrilo ono to jo nisu uspeli da izvedu, dok je on u svom nemiru iznenadaumesto za spokojstvom smrti poinjao da ezne za spokojstvom prvihdana godinjeg odmora kad ovek iskorauje iz svakidanjice kao iz dugonoenog odela.

Njegov protivnik, naprotiv, zna mnogo bolje od njega ta hoe: poziv,kome obojica pripadaju, hoe da oisti od tetoine i to ini planski imetodino, tako to navodi istinske dokaze protiv uvredljivih optubi nakojima se zasniva tuba. Nepokolebljiv je. Meutim, ni on vie neraspolae onom sveom mrnjom kao ujutru prvog dana, i ponekad sesam sebi udi to se uopte upustio u neto to mu je inae strano; ali,njegova briljivo sakupljena zaliha dokaza ne moe da se potroi, ona,tavie, posle svakog prigovora jo vie narasta, i to neobino stanje punodostojanstva ukome se on nalazi dok svoj poziv brani od jednognedostojnika ispunjava ga izvesnim prazninim oseanjem, boljereeno, oseanjem na kraju praznika kad se ve prave planovi za danekoji predstoje. Slino je raspoloenje i meu sluaocima meu kojima jenajvie onih koji su profesionalno vezani za dvojicu sukobljenih.Zavladala je nekakva potitenost. Sa svakom javno iznetom podlou sveje vee interesovanje za ast koju ovek uvek tek onda pone istinski daosea kad se oseti povreenim; ljudi mirno sede i oseaju u sebi nemir,smatraju ga sasvim opravdanim, ali poto on svakih pola asa sve vienarasta, oseaju se u toj meri pokolebanim kao kad pod sobom vie nevide tlo. Onaj nedostojnik to osea; i sudijino uverenje teko da jomoe da se izmeni. Svoga protivnika vidi kako stoji ispred prozora kaokakav stub i mrzi ga iz dubine due, ali teko da mu vie prua jo nekiotpor. Toga trenutka vie nije bilo oveka u dvorani koji nije bio siguranda e se tokom sledeih pola asa sve okonati; proces na neki nainpodsea na poslednji manevar koji ini brod da bi pristao uz pontonski

most, a koji ne moe drukije da se obavi osim bacanjem i privezivanjemuadi i postavljanjem mostia za prelaz. I prezreni je ubeen u to i oseada je sada i suvie kasno za sve ono to bi jo eventualno mogao da uini.

I upravo tada je iz niza iskoio taj trenutak, zapravo izbilo je esttrenutaka, est pucnjeva. Zakovitlani dramski in. Kada je sve prolo,niko vie nije znao kako se sve to uopte moglo da dogodi. Saispranjenim pitoljem u ruci stajao je on neodluno i nemo u poloajukao da se plai od udaraca onoga koga su njegovi pucnji oborili; a onda ses podignutim orujem iznenada okrenuo prema sudijinom stolu i dvaputa uzviknuo: Gospodine sudija, suvie je kasno, suvie je kasno!Sudija je trenutak-dva zurio u pitolj i zatim povikao: Smesta tosklonite! Najzad su i uvari uspeli da se priberu i da se bace na ubicu.Kad su stigli do njega i zgrabili ga za ramena, on se sruio na tle; podiglisu ga i zatim pustili da neko vreme sedi na jednoj klupi pre nego to jebio u stanju da poe s njima. Ubijeni je leao licem okrenut zemlji, a podnjim je bila mala lokva krvi. Ljudi iz gledalita preskoili su klupe iokruili ga; jedan od njih je stalno pokuavao da podigne glavu rtve, krvmu je curila izmeu prstiju; ali kad su ubicu poveli iz dvorane, pustio jeglavu da padne, naglo su uspravio, ustro iskoraio dva koraka i viknuo:Ubico! Drugi je ostao da klei, ali je podigao ruke rairenih prstiju itakoe viknuo: Ubico! I ostali su, izbaeni pucnjima iz onog neobinogstanja u kome su se nalazili, poeli da viu; to je potrajalo nekolikominuta.

Ubica, meutim, uvi ove povike, iji je smisao oiglednopredstavljao sasvim suvinu konstataciju, poeo je iznenada da se trese iiz oiju su mu potekle suze, to je na prisutne delovalo kao neto sasvimprirodno tako da su se brzo sasvim umirili.

PRIE KOJE TO NISU

DIN SUDAS

Kad bi junak ove male prie a on je to zaista i bio! zavrnuo rukave,ukazale bi mu se ruke tanke kao zvuci muzike kutije. ene su hvalilenjegovu inteligenciju, ali su ile s drugima o kojima nisu tako lepogovorile. Samo jednom jedna prava lepotica, na opte iznenaenje,udostojila ga je vee panje; ona je, pak, volela da ga posmatra nenimpogledom i pri tom samo da slee ramenima. I posle kraeg ustezanja okoizbora nenih rei koje se obino izgovaraju na poetku svake ljubavi, onaga je nazvala: ja veverica!

Stoga je on u novinama itao samo sportsku rubriku, i tonajrevnosnije izvetaje sa boks-meeva, od kojih, pak, najradije onih utekoj kategoriji.

Njegov ivot nije bio srean; ali on je bio uporan u traenju naina dase domogne snage. Poto nije imao dovoljno novca da se ulani u kakvosportsko drutvo, i poto sport ionako po novim shvatanjima nije vie biosamo prezrena privilegija tela, ve trijumf morala i duha, pokuao je samda se domogne snage. Nije proputao nijedno slobodno popodne da izaeu etnju i hoda na vrhovima prstiju. Kad bi u nekoj prostoriji bio siguranda ga niko ne posmatra, pokuavao je da desnom rukom, prebacivi jepreko ramena, dohvati predmete sa svoje leve strane ili obrnuto. Ioblaenje i svlaenja su zaokupljali njegov duh u tom pravcu, tako da je ito inio na najnaporniji mogui nain. A poto u ovekovom telu za svakimii postoji i njegov protivmii, dok se jedan isprua, drugi se savija iobrnuto, polazilo mu je za rukom da se pri svakom pokretu sve vienapree. Moglo bi gotovo da se tvrdi da se on onih najuspenijih danazapravo sastojao od dvojice potpuno razliitih ljudi koji su jedan s drugimneprekidno u sukobu. Meutim, kad bi posle jednog takvog na najboljinain iskorienog dana poao na spavanje, istegao bi jo jednomistovremeno sve miie koje je uspeo da upregne; tada bi leao u svojimsopstvenim miiima kao komadi tueg mesa u kandama pticegrabljivice dok ga ne bi savladao umor, a kande se opustile i dozvolilemu da uspravno zapadne u san. Bio je ubeen da ovakav nain ivotamora jednom da ga uini nenadmano snanim. Ali pre nego to se to

dogodilo, zapodenuo je kavgu na ulici i buljak ljudi ga je isprebijao.Prilikom te sramne borbe njegova dua je pretrpela teak udarac,

nikada vie nije bio sasvim onakav kao ranije i dugo je bilo neizvesno dali e uopte moi dalje da ivi bez ikakve nade. Tada ga je spasao jedanveliki autobus. Sluajno je bio svedok kad je dinovski autobus pregaziojednog atletski graenog mladog oveka, i ta nesrea, ma koliko traginapo rtvu, znaila je za njega poetak novog ivota. Autobus, koji je atletuprosto otrgao od ivota kao iver ili ljusku jabuke, bio je samo bolnodirnut, izmakao se u stranu, zastao i izbuljio oi. Bio je to tuan prizor, alina junak je hitro iskoristio svoju ansu i uspentrao se na pobednika.

To se tako zbilo i od tada ostalo tako: za petnaest pfeniga mogao je,kad god je hteo, da se uunja u telo dina kome se svi sportisti sklanjaju sputa. Din se zvao Sudas. To je znailo otprilike Svuda uvaavanodrutvo autobusa-snagatora; jer ko danas jo hoe da doivi bajku, spameu ne sme da se ophodi bojaljivo. Na junak je sedeo tako na krovuautobusa i bio toliko veliki da je izgubio svako oseanje za kepece koji sugmizali ulicama. Nije mogao da odgonetne ni o emu razgovaraju.Radovao bi se kad god bi preplaeno poskoili. Kad bi prelazili ulicu,jurnuo bi na njih kao veliki dukac na vrapce. Posmatrao je krovove lepomodeliranih automobila, koji su ga ranije svojom otmenou uvekzastraivali, sada, pak, svestan sopstvene razorne snage, gledao ih jeodozgo otprilike kao to ovek s noem u ruci gleda drage mu pilie udvoritu. Za to uopte nije bilo potrebno mnogo mate, ve samo loginorezonovanje. Jer ako je tano ono to kau da odelo ini oveka zatoodelo onda ne bi moglo da bude i jedan autobus? ovek ovlada njegovomogromnom snagom i osea se kao neko ko je na sebe navukao oklop ilistavio puku o rame; i kad viteko junatvo moe da se zdrui sazatitnim oklopom, zato se to ne bi moglo da uini i sa jednimautobusom? Nita drugo nisu inili ni velikani svetske istorije: zar jenjihovo slabo telo, razmaeno udobnostima koje prua mo, moglo dadeluje tako zastraujue, ili su oni, pak, bili nepobedivi zahvaljujuiaparatu moi kojim su sebe umeli da okrue? I ta je onda razmiljao jedalje na junak, sedei na prestolu i obuzet novim mislima sa svimonim plemenitim sportskim radnicima koji kao dvorjani okruujukraljeve boksa, tranja i plivanja, od menadera i trenera do ljudi kojiodnose krvlju umrljanu kofu ili kraljevima sporta prebacuju bade-mantil

preko ramena; da li ovi savremeni naslednici starih dvorskih trpeznika ipeharnika treba za dostojanstvo svog poloaja da zahvale sopstvenomsjaju ili onom koji zrai iz tue moi? Oigledno, na junak seproduhovio zahvaljujui onom nesrenom sluaju.

Slobodno vreme sada vie nije koristio za sport, ve za vonjuautobusom. Njegov san je bio da postane pretplatnik za sve autobuskelinije. I poto je to postigao, a nije umro, niti bio zgnjeen, pregaen,unesreen, niti odveden u ludnicu, on se tako jo i danas vozi. Naravno,jednom je otiao suvie daleko i poveo na vonju jednu prijateljicu,oekujui da e ona umeti da se divi duhovnoj lepoti mukarca. A tu, udinovskom telu, bio je i jedan majuni parazit, iji su brkovi nakrajevima bili zadebljani, koji se nekoliko puta drsko nasmeio njegovojprijateljici, a ona mu je jedva primetno uzvratila osmeh; tavie, dok jesilazio oeao se omakom o nju i pri tom, izgleda, neto joj doapnuo,viteki se izvinjavajui pred svima zbog toga. Na junak je bio crven odbesa; on bi se najradije bacio na suparnika, ali koliko je ovaj pored dinaSudasa izgledao mali, toliko je u njemu izgledao veliki i irok. Zato je najunak ipak nastavio da sedi na svom mestu, s tim to